Crnjanski, Miloš - Seobe 1
točkova, dečji glas, u koji se spuštahu i klik ševa i graktanje vrana, slušao je kao kroz san, koji ga je mešao sa kišovitim oblacima što su se sve više isparavali, jer je iza njih bilo, negde, bezmerno daleko, ali ogromno, Sunce.
Uostalom, Ananija je bio tvrdo uveren da će ona izlaziti iz groba i hodati po selu. Pod mutnim i kišovitim, oblačnim nebom, što se pušilo kao od nekog dima, u blatnim i mokrim danima, u kojima su trske i vrbe, sve dublje