Radičević, Branko - PESME
„O mani se tuđa sveta, Kod kuće je, veruj, bolje, Man' se, dragi, puta kleta, Man' se znoja i nevolje, Oh kad sunce letno plane, Oće junak da sustane.
njegove krasote, Glednu tamo reku tu široku, Glednu, brate, goru previsoku, Ja kako se kraj reke povila, Kako kleta pod nebo s' uzvila, Kamen pusti kamen je nagnao, Za oblake rujne se vatao, Kô da oće na ljubavna nedra Da nebesa
Moma pravo ka meneka šeta, Moma samo, ali kaka kleta, Kakvo lice, a kakva li usta, Kakva ruka, kakva kosa pusta, Kakve grudi, a kakvo li čelo, Kakva noga, kakvo vito
Zbogom, noći, zbogom, stazo sveta, Zbogom i ti srećo moja kleta! Opet gledam ja znanu putanju, Ali nema tu na njojzi mome, Noćas u snu oda tuda s njome, Zaš i jako ja ne odam danju?
Spavaj, brate, tu sanak slađani, Kiti, cveće, grob njemu lađani, Ta sve mu je možda ovog sveta Ugrabila ova raka kleta, Ta od sviju njegovi milina Sada njemu ostala jedina, Sve nestalo, sve ga je izdalo, Ti jedino verno mu ostalo,
Ujedanput — nuto posla kleta! Prodera se ona vreća sveta, Ispadoše brda svekolika, Načini se jedina gomila, Načini se ona srpska dika, Dika
sva se gora drma: „Stan', nitkove, stani, nesretniče, Stani, ulo, stan', bezakoniče, Stani, gubo, stani, kugo kleta, Da t' naučim trovati mi sveta!“ Jao, Branko, dede krake pruži, Pa što brže unapredak struži!
taj gusti, A ja pipni, pa onamo kroči, Pa protari, pa izbulji oči, Pa posrni, pa pipni opeta, Beči oči, ao tamo kleta!
Doba kleto, Bog nam te ne dao, Oj Srbine, kud si zabasao? Ao jade, ao gujo ljuta, Idi, kleta, oh idi mu s puta, Dajde, Bože, strelu gromovnicu, Da udarim ovu otrovnicu, Ao Čubro, našto li si stao?
Al' na sreću dođe jedna žena, Sa njom beše i ćerčica njena, Grešno dete, tek od osam leta, Spopala je ona rđa kleta, Vrućiščina, teška boljezana, I to Od dva ili od tri dana. Kako dođe, procvilela mati: „Pomoz', oče, molitvu očati!
“ gnjevan poklikuje, Munja seva, goru osvetljuje, Al' sve zaman, kleta nigde puta, On jednako po bespuću luta. Bure nesta — noć je — vedro — tio — Davno danas mesec poranio, Pa već
jedno čedo belo, San je i to, misli on zacelo: „San je san je —“, gleda, — „al' opeta —“ Ta lepa je, prelepa je kleta.
Kostić, Laza - PESME
Zar i njoj slomi tamnica krila? zar i njoj oči u večnoj noći, ta neće biti, oh, neće moći: gvozdeni šiljci, slepila kleta, stopili bi se od njena gleda; al' u snu, možda, s njegovih grudi? Oh, — da poludi!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
gledali su nas zaprepašćeno i nemo, dok je Tanasije, zavaljen na prednjak topa, pevao na sav glas: Aoj Bosno, sirotice kleta... Bilo je to osmoga avgusta hiljadu devet stotina četrnaeste godine...
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
U kakvoj maloj Nevolji, muci, Znao je da se Nađe pri ruci. A ovde, avaj! Sudbino kleta! Ćuti i spavaj Do kraja sveta! A kad ga jednom Metla izbriše, Reći će: „Novčić taj Ne važi više!
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
Zlobo kleta, da te bog ubije! Zla porazo roditeljske duše! Zla predskazo otrovne sudbine! Prva se je krvlju oskvernila bezakona
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
I eto, ta varoš Sarajevo, kao ništa dotle, bolno mu potrese dušu, da zavapi: „Aoj, Bosno, sirotice kleta“, i baš mu tu sentimentalne suze silno potekoše, kao kad posle strašnoga pljuska voda na oluke pojuri.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
ZA GIRFILDOM Podlost rušit’ — da divna zadatka Podlost srušit’ — moć ti beše kratka. Podlost nađe najamnika kleta, Podlost tebe ukide sa sveta; Beše jača od kršna ti tela... Al’ sad dršće od tvoga opela.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Bež’ s očiju, varalico kleta, Da za onim više ne ginemo Što na tvome gledasmo obliku! Nije šala za opsenom poći I sa vrlom sigrati se glavom,
Bojić, Milutin - PESME
u kom novom hramu Duša se moja sama sebe boji, Jer vidi sebe pustu, večno samu, Kao Ahasfer da besciljno bludi, Kleta od onih za kojima žudi.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Kol'ko Marko težio na pravdu, tol'ko moli Jevrosima majka: „Marko sine, jedini u majke, ne bila ti moja rana kleta, nemoj, sine, govoriti krivo, ni po babu ni po stričevima, već po pravdi boga istinoga! Nemoj, sine, izgubiti duše!
Al̓ eto ti Jerine proklete, s njome ide dvanaest dvorkinja, te joj nose skute i rukave. Kako kleta na vješala dođe, ta srdito na katane viknu: „Šta stojite, te ih ne vješate?
dok se odsluži služba. Kol’ko Marko težio na pravdu, tj. koliko je hteo da postupi po pravdi. Ne bila ti moja rama kleta, tj. ne bilo ti kleto mleko kojim sam te dojila. Đetetu je od koljena carstvo, tj. dete nasleđuje carstvo po rođenju.