Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
U klisarnici stanovao je klisar i klisarica. Upravo klisarica bila je pravi klisar, a muž njen, neki miran, slabunjav čovek, samo je kopao grobove a ostalo, što je
U klisarnici stanovao je klisar i klisarica. Upravo klisarica bila je pravi klisar, a muž njen, neki miran, slabunjav čovek, samo je kopao grobove a ostalo, što je najteže: otvaranje,
grobova, a naročito noću rasterivanje pasa koji se kupe i loču zejtina iz kandila po grobovima sve je to ona, žena mu, klisarica radila.
Ali ih je bilo mnogo. Sama klisarica ma da je toliko godina bila s njima, svakoga poznavala, ipak ih nije znala sve. Uvek bi po neki nov nadošao.
— Koji? — Istrčala bi klisarica uplašeno. — Ete ga... u hadžijskom, gazda-Jančinom grobu. Tamo leži! — Govorio bi ovaj tresući se od straha i groze
bi ovaj tresući se od straha i groze što je u grobu video živa čoveka kako ničke leži i kao diše, miriše grob. Klisarica, ma da je bila slobodna, ipak ovo joj je bilo najteže.
— Da mi čuvaš! — Pretio bi joj on dajući. — Hoću, hoću! — Uzimala bi klisarica. Pa od njegove tolike prljavštine ni novac ne bi mogla da ostavlja gde treba, već odvojeno, na zemlji, u kakav kut, ćošak.
prag njene sobe i počeo da se dere na sav glas, gledajući ispred sebe: — Klisaričina, ete klisaričina ćerka — umreće! Klisarica izletela na nj sa sekirom. On pobegao. — Neće, neće...
Moje je to! — I pokazivao bi on na sobu u kojoj se ona razbaškarila s drugim prosjacima. — Moje je. Klisarica mi je dala. A ona, mameći ga sebi da ga izbije, pretila mu je iznutra: — Odi, odi da ti dam tvoje... — Oh lele!
Ilić, Vojislav J. - PESME
I narod iz crkve naže. Jedini opštinski ćata, Zverajuć, zastade malo kraj sniskih crkvenih vrata. A klisarica, opet, zavara ženskinje vešto, I pošto otide narod, dugo su šuškali nešto.