Nušić, Branislav - POKOJNIK
(Zagrli sve koliko može i kliče.) „Ilirija”! „Ilirija”! Zavesa TREĆI ČIN Radna soba kod Spasoja. I SPASOJE, SOFIJA SPASOJE (stoji kraj stola i
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
čovek XVIII veka, on voli prirodu i ushićava se njome, ističe prost i prirodan život; on se lako raznežava, ushićava, kliče i plače.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna. Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me:
— Ovamo to daj! Vidi ti njega. — Zar moga Vaskrsija? — kliče Vidak. — Ovo je moj Milan, a nije Vaskrsije. Vaskrsije je tvoj ćaća — viče cura. — Zar nam odnese dječaka?
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Te još kako Dimitrijo! Tada, kad se udam, kupiću Ti nove čakšire, mintan, šajkaču i crvene opanke... — Ej, ej! — Kliče on, i sav radostan istrči na ulicu, pa svakome koga nađe priča: šta će mu Toda kupiti, kad se uda. — — — I to bi!
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
“ Ne sluša Mačak, već kliče žarko: „Povratka nema, naprijed, barko, raširi jedro-krilo! Nek vječna mladost pobjedu slavi, borim se za nju ko
Preko dana što nanižu, obnoć opet kradom dižu. Na kraju mi dečko kliče: „Eto cele moje priče! Veruješ li u nju, striče?“ „Sve verujem, al na stranu čokolada na Uranu.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
te dane moja duša, Kao rosom umivena, Spokojnije pesme sluša Bolno slatkih uspomena — A u susret zore rane Kliče pesmu novih želja, I tom pesmom slavi dane Vaskrsnuća i veselja.
3 „Zvao sam te noćas, sedi svešteniče, Jer sodomski greh mi um i dušu mrači, — Čuj, nad mojom glavom crni gavran kliče. Krik njegov užasni moj svršetak znači.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Išli smo lagano, prolazeći kroz sela koja su bila pod vlašću neprijatelja. Izašao narod i kliče oslobodiocima, a žene još i plaču od radosti. U selu se nigde ne zadržavamo.
Onda pođosmo. Narod već trči i mi se najednom nađosmo opkoljeni sa svih strana svetom, koji oduševljeno kliče, pruža nam ruke, žene plaču i ljube nam krajeve šinjela.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
I poklonimo se u prašinu često, na rukoljub šaka da ti se pruža? Vojska da kliče sedome gospodaru a narod zida po pepelu i garu nakinđuren dvor i visoki zid? Na Lovćenu je sramota i stid.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
(Posle izvesne borbe.) Daj mi ključ, Pavka! NAROD: Živeo! Živeo! IVKOVIĆ (pojavljuje se na prozoru, i narod kliče, a muzika mnogo burnije svira. Danica kraj njega.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
“ veli morka kad snese jaje; „vidim Titel!“ kliče ševa kad uzleti iznad vojvođanske ravni; „Otići ću čak, čak, / I doći ću sad, sad, sad).
2) IMITOVANjA PTIČJIH NAPEVA (GOVOR PO MELODIJI) • Vidim Titel! Vidim Titel! Vidim Titel! — kliče ševa, uzletela u plavo nebo iznad banatske ravnice, obrasle zlatnim klasjem. — Dug! Duug!, Dug na duuug!
— kazuje žunja u lugu, a na to joj druga odgovara: — Nije pečena! Nije pečena! Nije pečena! Ubio Ilija Miliju! — kliče prva žunja, a druga je pita: A što? A što? A što? — Za lanjsku kiriju! Za lanjsku kiriju! — odgovori joj prva.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Šta da gubu štedimo... Daj, Barice, konop. — O Isuse slatki! Divice pričista! Jozefe pravedni! — kliče Barica ustavši. — Nemoj striko, kazaću sve, ako će me ćaća i ubiti — jedva izgovori Kenjo, a znoj mu probi kroz čelo.
A na četvrtom gdje bijaše naslikan sveti Brnard, koji kliče i digao ruke put neba, lupeži mu rastegli brk s uha na uho, tako da se i Vrtirep malo osmijehnu.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Sviće l' zora one sreće lepe Za kom srca i u grobu strepe? Kliče l' vila iz srbinskih gora? Je l' već ora koja doći mora?
Pokašto bahat se čuje: To straža liktora bludi, i kliče po tavnoj noći. Stubovi Kapitola, i gordi Panteon s njima, K'o crne ogromne mase dižu se u nebo gore, I Tibar jasnije
U hramu tišina vlada... Četiri Sarmata snažna priđoše trupini njenoj, I bledo mrtvačko lice sa togom pokriše tada. Kliče veselo galeb nad plavom pučinom mora, I mirta sladosno šumi pod nebom žarkoga juga I pesma od nekud grmnu.
K'o smoren putnik u dubokoj noći Što zaman baca mutni pogled svoj, I razum ljudski tako isto luta, I strašno kliče u nevolji toj, Al' nigde glasa... nigde stanka nema, Umornu svoju da okrepi moć.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Majko moja, da vidiš... o... o... osvetnika Ko... Ko... Kosova!... Zna on da nije prestolonaslednik onaj kome kliče, ali to predstavlja neku vrstu bunta, za koji mu se ništa ne sme, i zato u inat i neumorno nastavlja: — Živio
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Znamo mi to dobro kako se rakami: „Hrvati su slabi kad ostanu sami! I glas jedan srpski prevari se, kliče: „Tâ hrvatska borba Srba se ne tiče“. (Glas je ovaj samo trenut bola krenô — Al’ to ne bi bilo srpski ni pošteno).
Krakov, Stanislav - KRILA
Radosno se naginjao napred. – Sergije, Sergije... Ni sebe nije čuo u huci. Ipak je morao da kliče. Pred njime su bila ispupčena pleća i suluda kaciga od kože.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
I ti, zar i ti? Ta da se kuga s grozom ljubila, Grozniji porod ne bi iznikô! Neg’ ovo troje... MIRA (kliče): Babo, ah, babo! RADOŠ: Ja nemam dece!... Nemam nikoga!... Bogom sam proklet, nemoćan, star!... (Radoš odlazi.
Bojić, Milutin - PESME
Trava iz mog tela! Novi život niče? Vri život u grobu, nad njim kriče vrani. Avaj, ja u svemu, što nov život kliče, O, ali Saloma nikad, nikad više. Novo lišće šušti, nov se potok miče, Livadama novim novi vetar briše.
(Psalam 89, sg. 15) Gospode, da li čuješ gorde trube? Vidiš li Veru što grobljima gazi I himnu kliče u snegu i vlazi, Dok senke sumnje vidike joj rube?
Ilić, Vojislav J. - PESME
Kô smoren putnik u dubokoj noći, Što zaman baca mutni pogled svoj, I razum ljudski tako isto luta, I strašno kliče u nevolji toj Al' nigde glasa...
Samo Dunavo šumi u mraku i samoći, Il' katkad odjekne zvučno protegnut, jasan glas; To ribar ribara kliče po tavnoj dubokoj noći, I njihov surovi usklik doleće čak do nas.
Na harfu, pored njega, Sede mu pale vlasi. Vali sumorno bruje. Nad sedom njegovom glavom Orao odvažno kliče, šŷmi i širi lêt; A kroz urvine snežne, goneći strašnoga vepra, Junački zviždi Get.
te dane moja duša, Kao rosom umivena, Spokojnije pesme sluša Bolno slatkih uspomena A u susret zore rane Kliče pesmu novih želja, I tom pesmom slavi dane Vaskrsnuća i veselja. 1889.
pastir svoje stado goni, Kao mladi faon po rosnome cveću; S Akropola tvrdog uzvici se hore, I jutarnja straža kliče u daljini; Daljni istok plamti kao rujno more, Da pozlati glavu carici, Atini. Sve radošću diše.
Treperi žalosno granje nad glavom Niobe plačne, Što tupo preda se gleda, bez iskre nadežde zračne, I samrt sumornu kliče I onda kad hladni sever opusti zelenu goru, I onda kad slavuj peva i majsku pozdravlja zoru, I plavi pomenak niče.
Jedan se cereka ludo, a jedan očajno kliče, Kao duhovi zli. No ja ih razumem lepo. To nisu nečiste seni, No moje nemirne duše neopevani jad.
Osam je puta cvetô cvet, Toliko svenu puta, I njih nam zbrisa smrti lêt, Obori zemlja ljuta. I zalud kliče vrtar mlad, Grobnice ćute neme, Njih gusta tama krije sad, I nemo, gordo vreme.
Osam je puta cvetô cvet, Toliko svenu puta, I njih nam zbrisa smrti lêt, Obori zima ljuta! I zalud kliče vrtar mlad, Grobnice ćute neme Njih gusta trava krije sad, I nemo, gordo vreme... 1883.
„Zvao sam te noćas, sedi svešteniče, Jer sodomski greh mi um i dušu mrači. Čuj, nad mojom glavom crni gavran kliče, Krik njegov užasni moj svršetak znači.
Pokašto bahat se čuje, To straža liktora bludi i kliče po tavnoj noći. Stubovi Kapitola i gordi Panteon s njima Kô crne ogromne mase dižu se u nebo gore, I Tibar jasnije
(KLIČE VESELO GALEB NAD PLAVOM PUČINOM MORA) Kliče veselo galeb nad plavom pučinom mora, I mirta sladosno šumi pod nebom žarkoga juga I pesma odnekud grmnu.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
– Da čujemo Janka! – kliče omladina sa donjega stola. – Kardo rode, reći ću ti po duši (Janko je rado govorio u jednini kad se množini obraćao).
Šantić, Aleksa - PESME
Mesečine pokrilo ga platno. Moje srce leti, i kliče, i gori, Prostorima kruži i, kô meteori, Po rodnome kraju rasipa se zlatno... 1912.
U radovanju stremi gora strma, I vode njene, grmjelice pune, Probijaju se iz hridi i grma. Sve kliče. Uz to kô da rosne krune Klasova zlatnih dodiruju neđe Polako harfe nevidljive strune.
28 Zemlja dugo tvrda i nehatna osta, No maj cvetni dođe, pa izdašna posta: I sve kliče. sve se smeje i veseli, Samo moje srce smejanja ne želi.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
vino pije, kad se ženi, konje jašu, slavu slavi, hrani majka, rano rani, boga moli, protužio, razbole se, sanak snila, kliče vila; i najzad tzv. slovenska antiteza.
Hoće jednom biti prema glavi, jali mojoj, jali prema tvojoj!“ To je Marko u riječi bio, kliče vila s Urvine planine, te doziva Kraljevića Marka: „Pobratime, Kraljeviću Marko, znadeš, brate, što ti konj posrće?
njega protrčaše Turci; onda s’ Ivan konjma povratio, pa odreši dva konja viteza, jednog jaše, a drugoga vodi; kliče Iva kroz lug popevati: „Fala, Turci, dva pašina sina, koj’ mi danas konje pokloniste!
“ Govore mu kićeni svatovi: „Jeste testir, delijo neznana! Jeste testir, a da zašto nije?“ Kliče Stojan tanko glasovito: „Vila gnjizdo tica lastavica, vila ga je za devet godina, a jutros ga poče da razvija; doleti
Nigdi svoga on ne pušta glasa: niti pljunu, ni na konja viknu; a kad dođe gori Garevici, kliče Nenad kako soko sivi: „Garevice, zelena gorice, ne raniš li u sebi junaka Predragoga, mog brata rođena?