Ilić, Vojislav J. - PESME
A zatim istrese mnoge, Dok ga izdade govor, a onda i same noge, Pa pođe kmetovoj kući. Kmetica bila je sama, Jer muški odoše krčmi upravo od božijeg hrama, A vredne reduše, opet, u mutvak sklonile glave, Pa žure,
Ispriča kmetici redom sve što se od jutros zbilo, I gledi kmeticu nešto, pa, Bože, zdravo mu milo! Kmetica, snažna i sniska, vukući prepuna vedra, Zasuk'la rukava oba i malko otkrila nedra, Te kravar ušara mnogo.
Najposle ukrsti oči, Kad vredna kmetica poče da hladnu rakiju toči. I sasvim izgubi pamet. „Kmetice!“ reče joj smešno, „Kako se, onako, imaš?
I sasvim izgubi pamet. „Kmetice!“ reče joj smešno, „Kako se, onako, imaš?“ I onda podmignu grešno. Kmetica zaturi glavu i zasmeja se tade, Pa gurnu kravara tako da ovaj na zemlju pade I čisto riknu od sreće...
Pod toplim guberom, oni Spavaju i hrču tako da cela odaja zvoni. Kmetica trgne se kadšto i onda okrene nice, Promrmlja nejasne reči i smeh joj ozari lice.
Metnuvši kraj usta šaku On kmeta hlađaše krilom i reč mu prozbori taku: „Dostojna prezrenja svakog, kmetica kravara ljubi, Otvori četvore oči, o kmete, i ovo tubi.
Ova ga misao ubi. A piće činjaše svoje, I gnev se budio tiho, jarost na onih dvoje. Zar jedan pijani kravar?! Zar ona kmetica jedna Do sada supruga česna i domaćica vredna?! On poče očajno piti.
Tako se desilo čudo, te glas po selu puče: Kmet se s opštinskim ćatom kô saroš po krčmi tuče! A kad ga doneše doma, kmetica, od grdne bruke, Zaturi s čuđenjem glavu, plesnu se u snažne ruke I podboči se samo.
„Ne, to je božija volja,“ on tiho zboraše sebi, „Inače po krčmi pijan nikad se tukao ne bi'. Pa i kmetica, eto... On nije izreći smeo. „I ona da greši tako!“ Toliko reći je hteo, No ta ga uplaši miso.
Al' on je vukao zvona I kao gospodnji uzvik svečano grmljahu ona U mraku i oluji... No, pre neg oluj dođe, Kmetica lepo se spremi i onda u zabran pođe. Idući poljanom dugo, kmetica vremena dobi Da pojmi dubinu greha.
No, pre neg oluj dođe, Kmetica lepo se spremi i onda u zabran pođe. Idući poljanom dugo, kmetica vremena dobi Da pojmi dubinu greha. Nju znoj mrtvački probi Od misli na krajnje delo.
Ona se stidela jako, Zašto da prezre muža i brzo posrne tako? I radi kravara jadnog?!... Kmetica očajno skoči, I prosto poljanom jurnu, pokrivši rukama oči.