Dučić, Jovan - PESME
I tako, pun tamne neviđene vere, Idem kobnom stazom što je uvek ista — Kô zlokobno sunce, dok u meni blista Nasmejano lice večite Himere.
ZAVET Reče mi moj Tvorac u veliko jutro: Čoveče, digni se i javi u ploti. I u svoj taštoj i pustoj nagoti, Idi kobnom stazom koju budeš utro.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Krajnji cilj kletve je nanošenje nepopravljive štete ili čak smrti omrznutom licu. Kobnom psihološkom dejstvu kletve doprinosi ne samo njen gramatički oblik, već i njena sloboda, raskošna „retorika mržnje“,
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
da ne bude docne... da li se to razviđa, rasvanjuje... ili sa njene duše nestaje mraka?... Što bliže prilazi kobnom mestu, sve bolje se vidi. Pa ovo još nije mrak, vidi se!. Ha, evo njive!... Polako samo... tiho kao senka...
Pandurović, Sima - PESME
NA KUMANOVSKOM RAZBOJIŠTU Kao kroz zemlju koju Usud ukle, Milimo vlakom u sumraku kobnom, Kroz puste ravni u nedogled pukle. Sve je u muku i u miru grobnom. Brzo li nade iskopne i stare!
Petković, Vladislav Dis - PESME
Od igre karteča zaklon nam najbolji Bio je u pušci i u bajonetu, U jurišu kobnom i božijoj volji. I u onom času kada juriš nasta, Glas jedan uzviknu: 'Milun se ne diže!
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Seljačka kuća podno varoši za junakinju - koja se u njoj kobnom udajom obrela - očigledno i nije prava kuća, u kojoj bi se čovek ugodno osećao; jer ne ograđuje dovoljno ne zatvara
Tako je sve vraćeno gde je i bilo. Sve su protivrečnosti razvijene. Junakinja, koja ih je izazvala svojom kobnom lepotom prisilno silazeći iz visoke varoške u doseljeničku seosku porodicu, prešla je tragičan put žrtve.
Miljković, Branko - PESME
koji se nikada nisu rodili videh videh videh i čuh i zaplakah svirala od zemlje od šume od krvi dozivala drugu obalu na kobnom žalu stajo narod i plako o jao jao vama duše uklete s balsamovanim rukama i usnama od krvi videh videh videh čuh i
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Sva Venecija zna mu sadržaj — Jer sva Venecija oči upire, U ovom, po nju kobnom vremenu, U tvrdi presto Đurđa, muža tvog!...
(Boj jednako traje. Turci viču. Puške pucaju. — Katunović se vraća.) KAP. ĐURAŠKO: Šta je, vojvodo? Ozbiljom kobnom šta mi donosiš?
KATUNOVIĆ: Svega — Ali ni za lek dobro, vojvodo, I Šulović nas s podlim Mićićem U ovom kobnom času ostavi, A s njima Vuksan, za njim Piperi Nevernicima pomoć dadoše. KAP.
u ovoj veri, u koju nas je Lukavstvo grešno grdne tazbine Koračajući stazom krvavom U ovom kobnom času zastalo... Zaklinjemo se!...