Jakšić, Đura - PROZA
madžarskoj obradovao bi se ovakoj mobi, ali sad strepljaše, jer to ne beše gomila žetelaca, nego četa divljih osvetnika, koja ne tražaše bogate njive da ih pokosi, nego da ih svojom i dušmanskom krvlju orosi...
lice; svaka crtica na njemu beše puna izraza; svaka je pripovedala o večnom mraku podzemnih tamnica, o mučnoj samoći, koja se u vlažnome hladu kamenitih svodova provodi... Pre stradanja beše strog, a sad ozbiljan, ali pun blagosti.
Francuzi i Nemci poštuju igračicu, i hiljadu usta govori o umilno lakome pokretu te i te, ove il’ one igračice koja se ovih dana u Beču il’ u Parizu pokazivala... A mi?
Oh, ta samo jedanput iz one tavne šupljine da zasvetle dva crna oka, da vide užas bezobrazne gledalice, koja se ne stidi s podsmehom posmatrati od pre hiljadu godina iz groba izbačeni kovčeg čovečijeg mozga!.. 1871.
da je ona kriva; il’ možda je mislila da su to suze sirotinjske, ta bujna kiša, i ti besni talasi da je njihova kletva koja će potresti tvrdo ozidane dvorove nemilostivih zelenaša... Sve bešnje su jurili talasi.
U taj se mah začuo vrisak u jednoj kućici koja je desno od mosta na samoj obali stajala; sa tavana, s detetom u naručju, vikaše za pomoć jedna žena: — Upomoć!
jer ja majčine nege upamtila nisam — dodavala; a kad bi ga rana zabolela, škripnuo bi zub’ma, a moju dobru tetku, koja je uz njegovu siromašnu posteljicu brižno ćutala, potresao je svakada bol njezinoga brata, koga svom snagom ljubljaše.
A ja?... Ona je ućutala, sirota, a po uvelome licu zaigrala je rumen koja se katkada viđa i na obrazima umirućih. — Da, da, dragi prijatelju, — reče ona, — kao što je siromah otac moj u tome
Naša je kuća poslednja u brežanskom kraju. Kad pogledim kroz prozore, vidim nepregledne Galati, ravnicu, koja se, kao zeleno jezero, pruža čak do Karlova. Al’ ovoga leta ne beše na njoj nijednog zelenoga stručka: sve suvo, crno...
što može gladno stvorenje da izusti, a ono ti drugo kazuju mutne oči, bledo, uvelo lice i napred ispružena suva ručica koja čeka na zalogaj hleba od mimoprolazećih. Jednoga dana dođe čiča Marko. Lice mu beše tužno, zabrinuto.
čorbu kojom su sirotinju hranili nisu metali mesa ni masti: to beše više nalik na vrelu, jako opaprenu i posoljenu vodu koja samo stomak draži, nego na kakvo drugo jelo... „Uzmi lončić, Grlice, pa idi do prvog kazana da ti udele što za jelo!
U celom govoru i pogledu njezinom beše neka neobična tišina, nešto što je nalik na umor, na onu malaksalosti koja se u poslednjim časovima javlja. Tako smo proživeli skoro nedelju dana...
Obradović, Dositej - BASNE
o basnah Svi narodi na svetu imali su, i do danas imadu, u velikom počteniju moralna poučenija koja se daju u basnam. Ezop, izobretatelj i otec basnah, posvetio je svoje lidijskom caru; Lafonten svoje kraljevskom princu.
Nauka koja se nahodi u nravoučeniju basnah prevelike je polze, važnosti i prostranstva, soderžavajući u sebi svu moralnu filosofij
Malo potom vrati se lisica i upazi žalosno pozorište: krov koja jošte vruća iz gnjizda teče, bedni lisičići plačevne glase dajy, a orao im noktima utrobu depe i kljunom im oči vadi.
A ovi ti, kad jedno kad drugo dočepavajući, sebi kao bolesniku na ponudu posveštava. Najposle eto ti nam i lisice, koja kroz vrata vireći: „Kako si, striče?” pita. „Zlo, moja mila ćerko, ta hodi bliže da me nagledaš .
No opet, neka s pameću i razumom biva, a navlastito s onima koje ne poznajemo. „Koja fajda što me je moj otac učio da ja nikoga ne prevarim, kad me nije naučio kako ću učiniti da i mene drugi ne
—, vlastoljubije, nesita grabeža žeđa, nerazumna osveta — koliku su vitešku i srodnu krov prolile, koja bi dužna bila samom otečestvu i opštej slobodi posvećena biti!
” Naravoučenije „Eστί kαι παρά μυσί χάρις: Jest i u miša blagodarnost”. Prekrasna poslovica koja nam preporučuje blagorodnjejšuju, sladčajšuju i krasnjejšuju od sviju dobrodjetelja, blagodarnost.
on podobno ima s neki majmuni, no u razumnoj slovesnoj duši, sposobnoj mudrosti, pravdi i božestvenoj dobrodjetelji, koja preimuštestva nikakav oranghutang (sireč afrikanski majmun) nejma.
sad čujemo disidemonskago vladiku, koji veću čast pameti u bradi drži, kako on rezonira: „Brada je česna i sveta vešt koja čini čoveka još toliko česnim i prepodobnim. Sveta, velim i dokazaću: proroci, Hristos i apostoli svi su brade nosili.
Eto ti nam naše lisice koja, sama bez repa, hoće da i druge svoje odrežu! Može i to gdi biti, no ovde baš nije taj događaj, ibo lisici odrezati
Ovde lepo priličestvuje i ona basna koja kaže da je konj pre bio svobodan, pak se zavadi s jelenom o jednu livadu, i za izgnati jelena zovne čoveka na pomoć, dâ
Bolje je kad što i izgubiti nego uvrediti dobra prijatelja i od dobra komšije učiniti sebi zloželatelja. Koja polza s sramotom što pridobiti i zlo ime zaslužiti?
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
71 ZAPEVKA NA GROBU KAPETANA ŠULjAGIĆA 74 ISTOČNICE 76 DOMODRŽNICE 78 VIKALICA ŽIVANE SA SUBJELA ALI KOJA JE IZ OBLAKA ZINULA NA NjENE ŠTALE AMBARE VOĆNjAKE USEVE KUĆE I GROBLjA 79 KOPILUŠA 81 SOLDATUŠA 83 MRKLA JESEN 85 PESMA
ĐAVO NA SELU 1. Spavam na tavanu štale, u crnoj noći, u slami Koja miriše na njenu kosu i vrat, i biva Tesno u ovoj gorkoj nesanici i tami Dok nebom vetar nosi ploveće krošnje šljiva
I ovu reku kroz šumu, široku blistavu i sporu Sve to zatvaram svojim rebrima, i taj zvuk, I tvoju mračnu glavu koja svetli u meni, I polumesec od snega, i brda zeleni luk Koji se u zenitu samom svetli i zeleni 3.
Iz pšenice do pojasa, pod vedrinom koja raste, s rukom na ženi gledao leđa potopa! ZAGONETKA Mesto tučka (s dva je kila tri preteglo!
Sa pekarnice otkinuta firma. Vojska, iza trube koja svira, kroz spavaće sobe maršira, maršira. Sneg i vrane popali po svemu.
VIKALICA ŽIVANE SA SUBJELA ALI KOJA JE IZ OBLAKA ZINULA NA NjENE ŠTALE AMBARE VOĆNjAKE USEVE KUĆE I GROBLjA Stani, alo! Natrag, alo!
žedni krvi, doleteli na krilatim konjima bez uzda, pogledajte kako zija, kako zeva, peć, pećina, provalija, ala, koja bi vas nadušak progutala, mračni oblaci, zinuli na sva usta!
Kapu zabacio, siv šinjel ogrno, ide pred konjem i peva, a ne zna da nosi mašinu koja neće šiti ono što se njemu, zlatnim koncem, šije, nego ono što se njozi šije, crnim koncem, u sumračje crno.
Mi izgibosmo ne bismo li izašli, a neka budala pogibe da uđe! Koja li je hajka njemu za petama, kad u ovu sklanja glavu?
Semenka čega? Semenka mrazovca, semenka čička, semenka vodoplava! Semenka one kamenike, koja cveta iz nepobedivog zida, na severcu, koja se, možda i ljubičasta, plavi u sivom bedemu, čija senka pada na Grad i
Semenka one kamenike, koja cveta iz nepobedivog zida, na severcu, koja se, možda i ljubičasta, plavi u sivom bedemu, čija senka pada na Grad i na polja oko Grada! 7.
“ i „Ustani!“, kao što se komanduje nama? dok, preko reke, gledam onu sivu obalu koja postaje sve zelenija, i u meni, spaljenom do temelja, ovo sivilo počinje da se zeleni! 8.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Ja ću vam ovde napisati samo moj život i ona ratna i neratna priključenija koja su u moj život upletena; ne tražite u ovom mom pripovedanju istoričke sveze, ja ne mogu događaje sve po redu ovde
Druga plemena, koja su imala zavet da se onde stane gde nađu pčele u grmu, otišla su u Mačvu. Moj otac i mati imali su osim mene jošt pet
upamtio nisam, a čitulja je izgorela, kad su nam uz Karađorđev rat kuće pogorele, samo još tri sestre pamtim: Staniju, koja je bila udata za Živka Dabića u Jautinu, Maricu za Jovanom Vilotijevićem u Valjevu, i Mariju udatu u Takovo za
pošto je med bio; na kazan 2 groša; najedio matoro krme 6 para — i koji je spa’ija blizu svoji’ sela, doteraju mu po koja kola drva, i to je bio sav danak spa’ijama.
I to mogu slobodno kazati da u našoj nuriji, — sva sela koja crkvi u Brankovinu idu — niko na kakav drugi sud nije išao niti je kavge bilo.
Nas je bilo u selima koja su brankovičkoj crkvi dolazila pet popova, no nismo delili, nego naši nurijaši od nas pet koga prvog nađu, zovu ga, te
podeljena, jošte kako se vratio iz Karlovaca, odma je naredio kod svake crkve po jednoga glavnoga kmeta nad onim selima koja god onoj crkvi idu, a svakoj crkvi išlo je po 8 i po 10 sela, i tako ti kmetovi zvali su se sreskim kmetovima.
” I kaže mi da mu je vezir po tom kavazu poručio, da sprema na Paležu konak za vojsku, koja će na Šabac poći i povući dva topa, ali to sve tajno.
Pomozi, Bože, povrati se naš paša! Kafa se donese i razgovor se povede koliko će koja nahija dati vojske. Valjevska i beogradska nahija, koje su blizu, dadu više: valjevska 1800, beogradska 750 momaka.
Turci Šapčani dočuju za skupljenu vojsku na visu (koja se bila razišla), pođu na valjevsku nahiju, i dođu u Beljin, selo šabačke nahije.
vilajet i da imadu sporazumije sa knezom (Nikolom) Grbovićem, Kedićem i Milivojem a ja otrča̓ da donesem jošte džebane, koja će biti gotova u Boljevci, jerbo ono što sam pređe doneo dao sam onoj vojsci koju sam ostavio u Ljubiniću.
Dođe Živković, donese džebane, koja zaseca 600 forinti srebra, ali ne da bez novaca, a ja novaca nemam da platim. Eto grdne muke i nevolje.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Čim se koja nazdravi — odmah Đuko pali iz pištolja; učitelji i popovi tek zaviju na stotine zavijutaka ono njihovo dugačko: »mnogaja
— začudi se gazda Milun. — Ta nek nije samo muka uzalud! — reče momče. — More, tu baš nije uzalud! A koja ti je to kapa danas? — Ovo je četvrta, gazda! — Četvrta! Pa vi ste, bogami onda dobro pazarili! — Teee!
Vreme je već da se u kući Srdanovoj prinovi koje čeljade, da Stana dobije snahu, koja će je odmeniti u kući, a bogme i u polju što privrediti. Ele, golemo je veselje kod kuće Srdanove.
Milun se raspomamio i pretio da će apelirati, da će tužiti čak i kapetana samom ministru. Posle duge vike, koja je trajala u sreskoj kancelariji, zapovedi Strahinja da i parničari i svedoci iziđu.
— i pokaza rukom na vosak. — 'Oću, ćir-Trpko; čujem dobro prolazi, pa da se uzme koja para. — Te lažu, more ne ti projde, živ mi gospod! — Ama juče je čovek prodao po dvadeset i pet groša. — Čovek?
Ele, kao što rekoh, nema dana kad se ne uvrati koja snaša kod Stavre u dućan da pazari, i obično, nemajući novaca, donese po dve-tri oke graha, ili oku vune, ili nekoliko
Ćir Trpko imao je jednu naviku, koja se nije baš tako slagala s onim njegovim pravilom »sos račun«. Kad prvi put čuje nešto, pa bilo to istina ili ne bilo,
— Oni se vratiše, i Trpko im sasvim poverljivo reče: — Kad doterate koja kola, čuknite na moj pendžer, mi javite da znamo račun. Znaš kô ludi, da ne bude reči.
Kad sve to naredi, ode u svoju sobu, koja beše s lica, zaključa vrata, i podupre ih čim je god mogao podupreti, pa sede na krevet i metnu pušku preko krila.
Vidite, bila je u selu Jasikovcu, čak gore negde oko Ivice ili Bukova, jedna velika i jaka zadruga, koja je od vajkada još nosila ime Pupavci.
On ne plane, jer to te smese ne dopuštaju. On samo cvrkne, pa ostavi na sebi rupu, koja naliči više na onu kulu od srpskih glava u niškoj nahiji u staroj Srbiji i na ona u Africi, na ostrvu Serbi od
Pop je Vujica stigao u svoj vinograd. Poče već po koja gradljika proletati. Pop Vujica stade nasred vinograda, skide čitu i metnu je na jedan čokot, odmota petrahilj i natače
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Zaliste, i kostima potrusiste svaku stopu zemlje, a iz krvi i kostiju vaših niče bujina, koja nam oči k nebu podiže!... Hvala vam, i... praštajte!...
Naokolo se oplete prućem, ali se ostavi rupa za vrata i badža, koja je služila mesto prozorića, pa se ono pruće ulepi blatom, da ne bi vetar produvao.
To je staro selo. Priča veli da se negda zvalo „Jordan“. Tu se, u jednoj drinskoj otoci, Starači, koja iznad sela teče, udavila devojka, jedinica u majke, koja beše s majkom došla u Jordan, u goste.
Tu se, u jednoj drinskoj otoci, Starači, koja iznad sela teče, udavila devojka, jedinica u majke, koja beše s majkom došla u Jordan, u goste.
A mlade cure nadmetaše se koja će više svile podgajiti, lepše opresti i otkati, i smišljenije čarape oplesti... 2. SUBAŠA Ali pravo veli poslovica:
Turci u Beogradu odmetnu se od svoga cara, ubiju pašu beogradskoga, zauzmu beogradski grad i naume zavladati Srbijom, koja se tada zvala „Beogradski pašaluk”. Ti su Turci prozvani „dahije”. Radili su s planom.
Znao je šta ko danas radi; znao je koji momak s kojom devojkom stoji; znao je koliko ko kašika u kući ima; znao je koja je žena trudna; znao je... sve.
Ćuteći dođoše do hana. Turčin povuče Marinka u svoju odaju, koja, sem jednog minderluka i netšo oružja na zidu, ne imađaše nikakva nameštaja.
veliku radost koju oseća radnik videći kako mu posao napreduje; radost od koje buknu obrazi, od koje igra srce, i... koja se ne da ničim isplatiti... Niti je šta jeo ni pio.
koja se ne da ničim isplatiti... Niti je šta jeo ni pio. U samo veče zatraži vode te ispra usta, koja mu behu, od silnog duvana, ogorčala... 3. JARANI Aleksa Aleksić i Ivan Miraždžić bili su susedi.
— Ko, zar ja? — upita Lazar i nasmeja se. Marinko upilji u njega. — A... ne varaj, sinak!... Ti, jest... Da pije koja curica zamakla za oko?... — Jok! — reče Lazar i poče kriti oči. — Ha!... ha!... ha!... Znam!... Jelica Miloševa!...
On pogleda Jelicu, kojoj se lagano vraćaše rumenilo na lice... u njenim očima vide on veliku radost, koja je vredila više od sviju pohvala... — Odskočio si, ali da se porvemo! — reče Lazar. — Ja i ti?!
Dučić, Jovan - PESME
MORSKA VRBA Sama vrba stoji nad morem, vrh sveta, Rasplela je kosu zelenu i dugu, Naliči na nimfu koja je prokleta, Da postane drvo i da šumi tugu.
Kako li je srećna duša koja znade Biti svet za sebe, kô zvezda nebeska, Bačena u svemir što samotna bleska, Dok svetova kraj nje blude mirijade.
Pusti pesma drugih neka bude žena, Koja po nečistim ulicama peva. Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom, Nego žute ruže u te kose duge: Budi odveć lepa da
Nasred katedrale ležala je ona, Kao Iluzija koja je umrla. Tako plava, tužna. U belom odelu, Legla je međ ruže i mirtino cveće.
Ja rasuh pesmu kao more, Svi od nje zvuče gajevi; I blaga koja u dnu gore Čuvahu ljuti zmajevi... Minu sa svojom svitom celom I ljubav s njenim bolima, Sa paževima i sa velom,
A ništa me ne pogleda Još jedanput; sve nestaje, Sve se žudno ovde preda Ovoj smrti koja sjaje. Sve su oči zasenjene Tihog mrenja tom lepotom; I svaka stvar što se krene, Zažudi da umre potom.
KOB Srce sa svojim zlatnim ključima Bije u brave tamne kapije, Gde ćuti zla i nedokučima Istina moja koja vapije.
A laž sa usta koja poljubim (Otrov u zlatnoj čaši pričesti, Ubijca s mačem svojim stogubim) Mrači sve pute moje ničesti.
Ima i na tlu očajnome Uvek kap Božja koja kapi, I krvožedni krik Salome, I jedan prorok koji vapi. Nigde ni pustoš nije sama, Svud srce ljudsko sebe seje,
Ova želja plava, Je li želja srca moćnoga i čedna? Ili napor duše koja malaksava? Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?
ljubav, kad sve jednom padne, Da u tebi umre, kao u dan sivi Što mre grmen ruža: miris koji dadne, To je bolna duša koja ga nadživi.
GAMA Ne! ta bolna ljubav koju srce naše Sad kune u svome očajanju dugom, Beše možda mržnja koja nas vraćaše Uvek u zagrljaj kobni jedno drugom. Mi smo se ljubili mržnjom u to doba, Čežnjivom i tamnom mržnjom. Vaj!
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
da budem kratak, tako kratak kako samo može biti kratak čovek koji dolazi kod sarafa da za jednu monetu uzme drugu koja mu u onaj čas treba. Te noći ja sam s majkom proveo u krevetu sedeći, i ovo je ukratko moje sećanje i — naš razgovor.
Baš sam već umoran, a i vreme je ručku. On sede na prazan krevet, a pored devojke koja je stajala — A šta vi ne sednete, gospođice? Molim vas, izvolite! — Molim, gospodine!
Ja i pomoćnik se pribrasmo. Govorismo dugo o svežem vazduhu, o rovitim jajima, šetnji i o prirodi „koja radi”. Prirodi onoj kojoj se ostavljaju ovaki bolesnici. I to kao da i devojku donekle umiri.
Posle je pričao o srebrenjacima načelnikovim, o libadetu što je vezao njegovoj pokojnoj ženi, o vatri koja je sagorela i njega i nas, o nekakoj pomadi od koje raste kosa, i šta ti ja znam.
neko grdnu šaku sa raširenim i nagore okrenutim prstima — upravo onako kako to prave dobri i rđavi moleri: Sava, koja je bila tako opala da je se gotovo na svakom mestu mogla gaziti, sanjivo oticaše, odbijajući slabačak crvenkast refleks
Uđoše u mehanu s masnim dugačkim stolovima, čađavim zidovima i od muha upljuvanim sahatom. Na vratima koja vode u avliju stoji napisano obligatno „Srećna nova godina”, itd., i ispod toga „Italija! Sremčević 14 gro: od-raki”.
Ali tada su tamo bili i Čerkezi! Užasne kombinacije sevaše kapetanu kroz glavu. Sva varvarstva koja su počinili ovi ljubimci Jevrope slikahu se živim bojama u njegovim mislima.
Tek oko ponoći on se izvali na klupu kraj prozora, bacivši najpre još jedan pogled na lampu koja sve slabije svetljaše i sve grđe smrdijaše, i na Blagoja koji hrkaše turivši glavu međ' noge i pruživši obe noge
Jedva je disao. Neiskazan strah vladaše njime. On utrk dotrča do stanične lađe. Dokopa bačen alat s lađe koja dolažaše i stade je vući sebi.
I taman da zametne uže na kazuk, a u gomili sveta opazi jednu ženu koja izdiže više glave dete u povoju. Kapetan baci uže momcima koji se čudiše njegovu poslu, zanese se i malo što ne pade u
Brzo predade dete ženi, pa pritrči bogalju. Pothvati ga rukom ispod miške i pomože mu da zakorači jednu gredu koja se bila isprečila na mostu. — Da nisi ti, vojniče, gazda-Blagojev sin?... — Jesam, gospodin-kapetane!
Ali ga štaka izdade i on se pridrža za jednu gospođu s kučetom i zembilom, koja vrisnu i odskoči u stranu. — Tu ti je otac! Čekaj da mu kažem!
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
a krave naišle, pa valjda, kao beslovesna stvorenja, pomislile da je to za njih postavljeno, pa pojele tulaju koja je, kao što je svakome poznato, njihova hrana; a to video nekad neki Temišvarac, pa, k’o čovek, ispripovedao, i sad ne
Niko ga nije dirao, pa čak ni nestašna dečurlija koja su posle kiše onako rado i veselo gazila po bari, ni ona ga nisu dirala.
(Bilo ih je svakojakih, ali je gospodin popa najradije primao one svilene). I još tu na groblju pokupuje od dece — koja su takođe činodejstvovala, noseći krst i čirake i ripide — sve njihove marame i pantljike; pokupuje budzašto, po četiri
od kojih za mnoge niko živi dotle nije znao, a najviše zna da pripoveda kakva Vavika ili Betika, kakva Švabica, koja se tu našla i bila na usluzi zbunjenim domaćinima.
otuda što se odavno, još prve godine, kao mlad popa, zaboravivši svoj nemešag, pa čak i čin, umešao među onu gomilu koja obično saleta kumova kola, pa se dere: »Kume, izgore ti kesa!
i kitio i dizao obrve pri pojanju čak i na teme, rado se primi toga, a Arkadija poleti k’o bez duše pop-Spirinoj kući, koja nije daleko bila, pa se razderao još s avlijskih vrata. — Brže, gospodine, maler... nesreća, velika nesreća...
Inače nikakvih drugih novosti nema već poodavno. Zasada je najnovija stvar koja je zanimala selo bila ta što kroz koji dan dolazi novi učitelj na mesto starog.
Danas malo koja da mora da traži koga da joj piše u rod, nego sedne sama pa piše; po tri dana može da sedi i da kiti pismo, toliko je
ne žali novac koje nam je dao bog, fala bogu, dosta, i pozdravljamo ga svi, i baba i nana i bráta i Kata iz komšiluka, koja je sad već velika devojka i spevali su je već sa Pajom Kicošom«. Tako je negda diktirano i pisano pismo.
Baš je zvonilo na večernje kad prođoše Velikim sokakom jedna kola i u njima jedan mlad čovek. Baba Pela, koja je sedela pred kućom i podštrikavala neke čarape pod bagremom, videla je kako je onaj putnik u kolima skinuo šešir i
— Jeste, očekivali smo vas željno, — veli Arkadija. — Čim koja kola prođu, a mi mislimo: eto ga! A kad ono niste vi nego kakav Žida što dolazi za perje, žito ili kukuruz.
dopao se svima, zaplenio je sve, kažem vam sve, od pop-Spire u oltaru pa do one dečurlije što je povazdan na zvonari i koja, služeći u nekom vidu crkvi i oltaru, olakšava službu i Arkadiji, i koja je strčala da je sve tutnjalo kad im dođe i
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Brzo, užurbano, da bi što pre prestalo to cvilenje, plač. Zaustavlja ih. Onde diže čas majku, staru, samu, koja već iznemogla od plača, poklopljena, tiho cvili; onde čas udovicu, sestru... I tako svuda.
Ali opet, koja vajda kad Ljuba isti onakav. Od tada još lenji. Samo leži i spava. Više mrtav nego živ. Naza luta, prosi, donese mu a on
— Šta bi, more, sa tvojom Nazom? — upitah ga. — Koja Naza? — poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako gô pod onom svojom ponjavom i košuljom. — Pa tvoja žena. — A!
I ono, što ne bi koja žena pravo u torbu spustila već na zemlju do torbe, ona je dizala, čistila i metala u torbu. A od svega što je najbolje,
željakâ koje ona iz cele gore kupi i meće u ogradu od kamenja a u kojoj ogradi, željarniku, i ona sama spava; da je možda koja od tih željaka baš sada, dok je ona ovde, ispustila raskovnik, a nje nema tamo da vidi, uzme ga od željke...
— Čisto brašno iskam, čisto... — Odbija žene kad mu koja slučajno da hleb od „nečista“, nepšenična brašna. A obično i ne čeka da mu se dâ, već čim uđe, zaleti se po dvorištu i
Jednog večera svratih u mehanu. I to krajnju, blizu groblja koja je u isto vreme bila i kasapnica i bakalnica i sve što treba za celu tu maalu. Kad uđoh, iznenadih se.
XVII Majka mu, nekada u svoje doba prva, čuvena lepotica, a posle hadžika, koja je s ocem mu čak i na Sveti Grob išla, pre vremena umrla zbog njega što ga rodila takvog.
Ajduci! ... — drao se je. A oni su uzimali i čuvali mu. Od tog su mu novca posle haljine kupovali, plaćali ženi koja ga je prala, čistila.
Pa kad tako nakupi, onda sve odvuče i nanese gde je bila crkva. I sad, kažu, da je putanja koja vodi od porte do crkve od toga njegovog kamenja načinjena.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
udovac, a vi ste bili u vašem mestu najlepša devojka, pa i sad, nemojte se naći uvređeni, bolje mi se dopadate nego ma koja. — Molim vas, vi meni jako laskate. Ono je bilo negda nešto, al' sada je sve prošlo!
Ljuba je imao katalog od svih devojaka u okolini. U selu S. ima lepa devojka u jednog grka, koja ima preko dve hiljade. Ljuba dâ opraviti kola i arnjeve, pa ide u S. Kad onamo stigne, dočeka ga lepo grk Sima Redić.
— Ima nešto. — Al' on kaže da ima dve kuće i gvožđarnicu? — Ima jednu malu zemunicu, a u većoj kući, koja je zadužena, sede kirajdžije. Gvožđarnica pak taka mu je da bi odande jedva četiri ciganska konja potkovati mogao.
Sad iziđe gđa Persa napolje i pošlje sluškinju po tatu. Donde je sa gostima frajla drugarica koja se s njima razgovara, ali ujedno i meri ih. Ne zna se ko je đuvegija. Ljuba je mlađi, a čika Gavra mladolik.
Dođe vreme slave. Uoči dana dođe gospođa Persa sa ocem u O. i ukvartira se kod trgovkinje gospođe Cifrićke koja je Persine zaove muža nekakav rod, a sestra od tetke gospođe Jelke Siridžićke, kojoj je sestru Savku Ljuba ostavio.
Sada Ljuba hoće Milenu Mileusnićevu da prosi. Čika-Gavra ostaje kod kuće, a sa Ljubom ide u B. njegove matere maćeha, koja je tetka Mileninoj materi. Dođu u B. Majka je već kod Mileve. Ljuba se preobuče u bircauzu, pa ide u vizitu.
Lepo je bila obučena i uštirkana. Nosila je rajfrok — onda se tek započeo krinolin, i samo čeka na prvu gospodu koja će ga nositi pa će Milena odmah krinolin kupiti. Ljuba kao da se pomamio tako kurove pravi frajla-Milevi.
— Posao ne škodi; besposlica je zlo. Meni je baš milo što sam vas tako u poslu našao. Uđu u sobu. Tu je Ljubina mati koja lepo gosta dočeka. Ljuba je izišao da se preobuče. Ljubi se nije baš dopadalo što je Belkić tako iznenadno došao.
Dajemo vam na znanje da je vaše ćutanje i oklevanje prouzrokovalo to da smo prinuđeni bili drugoj sreći okrenuti se, koja je zaista i dobra, da smo svi zadovoljni. Zato dajemo vam ovo na znanje, da ne biste vsuje trud polagali i amo dolazili.
Srce i duša joj je bilo ženiti i udavati. Ona je tim sebi kredit pravila. Svet je nju poznavao, pa koja je mati imala kćer, ili sina za ženidbu, ta joj je morala laskati, jer blago onoj koju gospođa Evica pohvali, a teško
— E, drage volje, otseći ću. i tako skriju se i otseku nokte, te s tim je uklonjena bila i poslednja prepona koja je mogla ženidbu pokvariti. Odu u crkvu. Po časa — pa je svemu kraj. Čekmedžijić je, najzad, oženjen.
Treći dan Čekmedžijić sa mladom i velikim mamurlukom doće u O., na radost svoje matere, koja već nije ni verovala da će se njen Ljuba ikad oženiti. Tako je Ljuba cilj svoj postigao: nije se oženio sa manje od hiljade.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
— Koja vi, molim vas, komanda? — Jel' koja sam komendija? — Komanda, brate, komanda — Ostav'te me, čoveče božiji, koja sam
— Koja vi, molim vas, komanda? — Jel' koja sam komendija? — Komanda, brate, komanda — Ostav'te me, čoveče božiji, koja sam da sam — A vi?
— Koja vi, molim vas, komanda? — Jel' koja sam komendija? — Komanda, brate, komanda — Ostav'te me, čoveče božiji, koja sam da sam — A vi? — Ako važe stari rasporedi onda znam, ako ne važe... — Ljudi, ništa se ne zna. — Užas!
baš tu, kod te šarene i mnogobrojne gomile, zastao je, ljutitog i ogorčenog izgleda, ali bez trunke one radoznalosti, koja je raspinjala sav onaj ostali svet što se gušio u nekoj mutnoj duševnoj uzbuni, mrzovoljan, bled, sa crnom bradom i
Ta kobna i sudbonosna vest koja je ovo posle podne kao grom, sa uzbunjene ulice, upala kroz njegov otvoren prozor, najpre ga je porazila, pa je kao neko
Završujući ono svoje pismo sa fatalnom vešću koja je malo čas uzbunila svu prestonicu, Jurišić je ustao sa stola pa je nekako mehanički otvorio orman u kome se nalazila
Njegove se čudne i nemirne oči plašljivo zadržaše na visokoj ženi figa stava i retke lepote koja se, mazno pripijena uz njegovog starog druga, vragolasto smešila svojim zelenkasto-plavim očima dok se on prestavljao.
A za sve vreme razgovora ona je sa onom drhtavom i strasnom nežnošću koja muti um, stezala mišicu svoga muža i prkosno tvrdila da će biti samo ono i onako kako ona bude htela.
Da mogu nekako da zatvorim razum ovako kao oči i savladam ovu mahnitu svoju osetljivost koja mi razdire dušu, pa neka dođe sve što mora doći i što već mora biti.
Celo je nebo bilo uzbuđeno. A u svem ovom podneblju videla se i osećala jedna čudna, nepojmljiva snaga koja se budi, prikuplja, podrhtava i grči, zverska i kao nemoguća neka snaga što se trenutno duboko i lažljivo bila pritajila
— Ja ti rekoh što sam imao, to je sve. I Jurišić namršten i ljut uđe u svoj šator. A u bateriji, koja se odmarala, vladao je onaj mir smrti i samo se čuli oni fini šumovi noći.
U toliko pre, što sam ja i suviše mali da ulazim u sve one nedokučne i nerazrešljiva zaplete jedne duševne ličnosti koja ima svoj posebni stroj strasti... A možda je opet sve to prosto i pojmljivo.
Afrika
Kad završi razmišljanje, koje traje satima, on sprema uputstva za čije sastavljanje upotrebi nekoliko minuta, a koja za nekoliko trenutaka pređu prostore.
U stvari je to krasan mladić, manje lukav no što sam zamišlja. U njegovoj priči kako je verenici, koja ga je na samrti pitala la li će je zaboraviti, obećao da neće nikada (razgovor koji citira na bretonskom je) i zbog
Tražim od Vuijea dozvolu da se oduševim jednom crnkinjom koja prolazi; u prostranim je širokim ogrtačima, indigo i plavičastim, pod prozirnim ogrtačem od onog brokatnog čipkanog
Sve je u belim isparenjima. Jasno se vide tela riba, koje lete ispred broda. Njina vrlo široka peraja, koja im u vazduhu služe kao duga krila, boje su zarđalo crvene, dok je telo sivozeleno i skoro providno.
Gužva. Čim nam kažu da će brod ostati do ponoći, ja i još dva mlada poznanika sa broda silazimo u već prepunu šalupu koja polazi obali.
Kuće iza keja su drveni bengaloi: na dva sprata, sa čardacima, sa širokim prozorima i rešetkama, sa svetlošću koja probija iz njih na sve strane kroz tanke zidove. Gomila crnaca koja vuče pus-pus, opkoljava nas i nameće svoje usluge.
Gomila crnaca koja vuče pus-pus, opkoljava nas i nameće svoje usluge. Pus-pus su kolica na dva točka koja vuče po jedan urođenik.
Gomila crnaca koja vuče pus-pus, opkoljava nas i nameće svoje usluge. Pus-pus su kolica na dva točka koja vuče po jedan urođenik.
Mladić–crnac koji nas vodi, boj, nudi nam svoju gospodaricu koja je „skoro belica, grudi uzdignutih, kratke kose i nimalo stara: svega petnaest godina.
Ona je izlivena u jednom jedinom mahu i uglačana čvrstim vazduhom i horizontima. To je živa bronza koja raste kao biljka i kao zver već četrnaest godina.
Šminka je kod crnaca isto tako opšta kao i čistoća. Mati ujutru šminka decu koja još puze; mladić budeći se za lov šminka svog druga ili brata.
Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca. Crnkinja koja blizu obale stavlja beli puder udaje se za crnca koji nosi okovratnik od celuloida, i njihov porok sa Zapada ostaje u
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Ovom prilikom nužno je i neka grčka izraženija, koja se u djelu ovom nahode, rastolkovati, kao npr. παν μετrον αρεξτον znači: umerenost je polezna; o.
Pak posle, kad si ne milui, da si vuči za kosu! MIŠIĆ: I za taj je slučaj sastarano. Ako se devojka, koja je trefer načinila, momku, ili momak devojki ne bi dopao, taki na ovaj slučaj dobiva devojka svoji pet hiljada fornata.
JUCA: O, molim, vi nama s otim čest ukazujete. JANjA: Veliko čest za moju Jucu. (Trgne ženu koja je pošla Mišića ispratiti.) Ašage! (Pri vrati.) Sluga poniznu! POZORJE 7. JANjA i JUCA JANjA: Anatemata, anatemata!
Ali koja je asna kad neće ni žice da kupi, pa tako moraš uvek poslednja da ostaneš u društvu. KATICA: Ja sam baš nesrećna na ovo
Svaka devojka, prvo i prvo, mora da pazi na svoj štelung. Koja na to ne gledi: mala, visoka, suva, debela, ona nije ništa.
JANjA: Hu! Oći da mi udari šlogu. KATICA: Žalosna, da zovemo doktora! JANjA: Škilji, da mi vučiš jošt koja krajcara iz džepu? KATICA: Zaboga, da ne propadnete! JANjA: Da propadnim!
MIŠIĆ: Ko ne bi u vašu kuću Dolazio, koja je od najpošteniji i najotličniji u ovom mestu? JANjA: Moja je kuća pošteno, i ja sum pošten čovek.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
VIDETI SVOJU PLANINSKU SERVIJU 139 VIII PO SEĆANjU SE HODA KAO PO MESEČINI 153 IX KRAJ NjEGA KORAČA, SAMO NjEGOVA SEN KOJA GA PRATI 182 X IZMEĐU ŽIVIH I MRTVIH SVE SE VEZE PREKIDAJU...
koji su imali velike, troroge šešire, ukrašene nojevim perjem, Rascijani su sačinjavali takozvanu „mađarsku“ konjicu, koja je jahala na malim, ali brzim, durašnim, brnjašima.
Trsku, travu, i baruštine u Mahali, bagremov cvet pretvarao je u srebruštinu nebesnu, koja se belela do zvezda. To jest, do ovejka zvezda, koje je taj narod zvao Kumovom Slamom.
U tim kolima koja su došla iz Vijene, sedeo je čovek koga je Dvor bio izabrao da u Temišvaru zavede, među Rascijanima, reda.
Garsuli se popeo do Engelshofena, sav crven, u boji koja se menjala od crvenila raka do modrine ćurana. Engelshofen ga je dočekao sedeći i nije ustajao.
prelete pogledom tu odaju i tesni alkov gde je bila postelja, a prelete, kroz prozor, pogledom, i utvrđenja, i utrinu, koja se nadaleko videla. U sobi Engelshofena nije bilo ničega sem jedne sablje konjanika i nekih zarđalih, ogromnih, ključeva.
„Pregledao sam“, govorio je Garsuli, „akta koja su ostala, od obersta Vuka, iliti Volkana, što će reći Volfganga, Isakoviča, iz prošlog rata.
U taj deo Komande ulazilo se iz malog, zazidanog, dvorišta, iza crkve, gde je još stajala jedna stara baterija, koja se nije upotrebljavala. Sa te strane utvrđenja moglo se dogledati do svih egzercirišta, kao i sa prozora Engelshofena.
Taj trag zatvorenika bio je star već sto godina. Vazduh, i vetar, i Sunce, dopirali su, tu, sa zelenih egzercirišta, koja su se pružala unedogled, na toj strani Temišvara.
Na njima su se, po ceo dan, pa i sada, mogli videti eskadroni konjice, koja prelazi u kas, pa galop, i juriša. Nepomično, i crveno, stajali su pešadijski polkovi srpskih „šerežana“, da bi se,
i crveno, stajali su pešadijski polkovi srpskih „šerežana“, da bi se, iznenada, pomakli, pretvorili u kolonu, koja maršira, i menja oblik, kao na nekoj tabli šaha.
to malo, kamenito, dvorište došli su dakle Engelshofen i Garsuli, gde ih je već čekala grupica Garsulijevih pisara, koja je bila poslata u Temišvar, pre Garsulija.
Teodosije - ŽITIJA
vremena otkako je prestala da pađa pomenuta blagočastiva Ana, jep je Bog zaključa kao u starini Liju Jakovljevu, da ona koja je ppe pađala ne rodi više na vreme, zbog čega ju je vređao i koreo muž.
Šta sada da učinimo? Kako da se javimo gospodaru našem? Koji će kamen, koja železna priroda poneti te žinu takve vesti koju mi nosimo roditeljima i braći?!
i noćno stojanje i mnoge molitve iz dubine srca, i radosnim i toplim suzama dovoljno taj sveti vrh odaždivši, koja li blagodarenja ne govoraše Bogu, koji ga je udostojio da se popne na njega.
I otpusti ga iguman da se odmori, jer ne znađahu za čežnju duše njegove prema onim pustinjacima, koja je izjedala telo njegovo.
Hodeći bos, po manastirima i po pustinji razdavaše, zidajući palatu, koja se ne vidi ali veruje, caru ocu, na nebesima, gde se sada zajedno s njim nastanjuje.
Ana, od istoga episkopa svetoga Kalinika primivši anđelski i inočki obraz, nazva se mesto Ane Anastasija monahinja, koja sabravši lik crnorizica provođaše vre me u postovima i molitvama Bogu.
im, kao što mu javiše, moleći ih da šalju i uzimaju što im je od potrebe, odajući im blagodarnost za sva dobra koja ištu za njegovu dušu.
U Gori Svetoj, u oblasti tvoga manastira, na tom i tom mestu, potražićeš i naći ćeš dva skrovišta zlata, koja uzevši sve što ti je u Bogu potrebno ustrojićeš.
A ovaj hristoljubac veoma se obradovao zbog toga, i od svoje zemlje dade mnoga i najbolja sela, koja se i do sada čuvaju neizmenjeno pod vlašću manastira zvanoga Hilandar, obogativši ga ljudima i priplodnim konjima i
skupivši jadnog tela grešne moje kosti, prenećeš ih u zemlju naroda mojega, i položićeš u crkvi od mene sazdanoj, koja je u mestu zvanom Studenica, u manastiru Presvete Bogorodice.
Mislim da je to bila sama ta presveta Bogorodica Dobrotvorka, koja je to govoreći kazala svetome, ali sveti iz smernosti ovako izmeni viđenje.
napasavši, prosvetlivši i naučivši, verom i pravdom i pokajanjem ka Hristu privešćeš ljude svoje, i svetim mestima koja telom pohodi Gospod Isus Hristos poklonićeš se, gde se sva stradanja njegova za nas voljno dogodiše, koja ćeš na srcu
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Ideje i pobude ljudskih grupa često se otimaju preciznoj studiji i proučavanju. One su kao tečnost koja izlazi između naših prstiju i ne da se uhvatiti.
Druga je metoda u tome da se zabeleže razlike između stanovništva zemlje matice i stanovništva zemlje kolonizovanja koja je istoga porekla.
Ma kako da su značajni njihov otpor ovoj vladavini i dela koja su mogli stvoriti, u njima se ne izražava ceo njihov genije.
u stvari nemaju nikakve veze sa studijama kojima je cilj da se utvrde psihičke osobine, izuzevši što neka fakta, koja naročito padaju u oči, mogu da pobude pažnju ispitivačevu.
Veliki broj antropoloških merenja koja su izvršena kod Južnih Slovena ne obziru se na mnogobrojne migracije koje su se desile u poslednjim vekovima.
osetljivošću, kojom razlikuju nijanse često najfinije; velikom osećajnošću i jako razvijenim osećanjem simpatije koja je u osnovi narodne duše kod svih Južnih Slovena. Ova su osećanja življa nego kod Rusa, naročito velikorusa.
Ova reka i razvođe između nje i Marice, istočno od Sofije, čine etničku granicu koja preseca na dva dela južnoslovensko stanovništvo.
Ono istočno stanovništvo stvorilo je u srednjem veku bugarsku državu, koja je sa zapadnim Južnim Slovenima, naročito sa Srbima, imala malo drugih dodira osim suparništva i borbi.
Obdareni živom i raznovrsnom osećajnošću oni se često povode za svojom maštom, koja je vrlo živa i bogata, kao i za prvim impulsom oduševljenja i srdžbe.
Kod njih nema velikih varoši, doskora nije bilo nijedne koja bi imala 100.000 stanovnika. Prevlađuju male varoši sa nekoliko hiljada stanovnika, poglavito poreklom sa sela i jednim
Jako utiču na dinarske ljude stare velike šume i pojedina drveta ili grupe drveta koja se dižu na brežuljcima, sa humki i među ruševinama, naročito grupe starih hrastova; žmarci podilaze i strepi se od
veza s prirodom izražava se u mnogim toplim običajima velike starine i dubine, u navikama, verovanjima i vračanjima, koja se vezuju za smenu godišnjih vremena, za nebeske i klimske pojave, za planine i vrhove.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Zagrijani starci trkom upadoše u krčmu, ali tamo od mjeseca ni traga. Pojuriše onda na rijeku, koja je tekla pored samog dvorišta, ali kako je mjesec bio već zašao za novi brijeg, ne vidješe ga ni u rijeci ni na samom
! —zagrajaše vrapci. — Ta za tu bi se cijenu dobile, možda, i dvije oke prosa i još koja konoplje pride. Bezazleni vrapci ipak utješiše čiča-Trišu cvrkućući da je mačak „živ-živ“, a uveče priprijetiše svojoj
Bio je tu oglas jednog čiče koji je javljao da je negdje u rakiji izgubio pamet, pa potjernica za nekom vranom koja je drugom čiči popila mozak, pa oglas nekog pijanice koji traži dane izgubljene u krčmi, pa onda opomena gostima krčme
prepoznavanje, onda vam dajemo i ovaj opis i oznake: Mačak Tošo u djetinjstvu bio je vrlo malen, što zna i ćorava kvočka koja je iščezla u lanjskoj poplavi. Nekad je imao buva, a možda ih i sad ima.
Tošo, luđi si od svakog miša, glup si kao sam Žućo, šašav si kao slanina koja sama ulijeće u tvoja usta! Dok sam tako sam sebe grdio, eto ti opet nekoga. Bila su to dva zeca.
Spasla se samo jedna buva koja se sakrila u njegov čupavi rep. A njegov saveznik, Miš prorok, onaj što se dovezao ovamo na repatoj zvijezdi, to ti je
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
želje Mutave i bezdane Senke je njene sve U sebi zarobio Slepo je zaljubljen I nikakve druge lepote Osim one koju voli i koja će mu doći glave Ne vidi PUSTOLOVINA BELUTKA Dosadio mu je krug Savršeni krug oko njega Zastao je Težak mu je
Nušić, Branislav - POKOJNIK
Razbijena je samo ova mala kaseta, koja je inače zaključana i u kojoj ja držim svoja pisma. Iz nje je, vidi se, ukraden jedan deo pisama.
ALjOŠA (čita): „Do groba ljubjaščaja tebja Lidočka”. PAVLE: Dakle, šta u stvari hoće ta žena koja vas do groba voli? ALjOŠA: Hoće da ja ne mislim na nju. PAVLE: No, pa to joj možete učiniti.
Zar se za ljubav žene koja vas je izneverila ide u smrt? Naprotiv, baš u tom slučaju valja živeti, valja postojati. Ako joj uspavate savest,
(Bori se.) Pa ipak, muči me, mučiće me, mučilo bi me kroz život. Zašto ne bih ispio do dna čašu gorčine koja mi je namenjena? (Otvara pismo i zagleda potpis. Nov nastup uzbuđenja.) Jeste, on je! Slutio sam, slutio sam...
RINA (obučena, iznenađena i uznemirena): Šta je, zaboga, da se nije desilo što? ANTA (Ani, koja je dopratila Rinu): Ana, još jednu čašu vode! ANA (iziđe). ANTA: Nije, nije ništa! RINA: Ali vi ste tako uzbuđeni?
Uostalom, nema šta da mi kažeš, nemam šta da te pitam. Reći ćeš mi glupost koja je nemoguća. Razumem i još kad bi rekao: „čuo sam”, premda bih te ja i za to kaznio za pronošenje lažnih glasova, ali
SPASOJE: Pa to znači, ja nisam siguran da se jednoga dana ne pojavi moja pokojna žena, koja je umrla pre jedanaest godina. I dođe lepo, je l, pa: „Dobar dan”, a ja njoj: „Dobar dan, izvolite!
SPASOJE: Pa da, on će sada to da poriče. NOVAKOVIĆ: Odseo je u „Ekscelzioru”. SPASOJE: Koja je to parcela? NOVAKOVIĆ: U hotelu „Ekscelzioru”. Eto, to je sve što sam saznao. (Seti se.) Ah, da, još nešto.
Tada mi pade na pamet da se udaljim, da pobegnem, da se uklonim iz sredine koja mi je sva izgledala odvratni saučesnik; da se usamim i priberem i tad tek donesem odluku šta ću i kako ću.
ANTA: Možda je čovek hteo da obiđe svoje imanje? SPASOJE: Možda! A možda i da naplati svoja potraživanja koja nisu naplaćena. RINA (nervozno): Ja ne mogu, ja ne mogu nikako da se priberem ni da se umirim.
Kazao sam ti da sam na tu reč osetljiv. SPASOJE: Hteo sam, znaš, samo da izložim sve posledice. Ali ima jedna koja je teža od svih. To je gospodin Burić. Šta će tek reći na sve to gospodin Đurić? NOVAKOVIĆ: No!
d.”? ANTA: Da, čuo sam, znam! SPASOJE: To je, gospodine, grupa koja traži od države koncesiju za isušivanje svih močvari, podvodnih terena, jezera i uopšte svih vodenih taloga u našoj
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
- Novak je stajao ispred svih onih šašavih geografskih karti, mali i okrugao, s glavom koja bi bila najidealniji globus kad bi nekom palo na pamet da ucrta meridijane i uporednike, i ponavljao: - Zašto?
okretao globus pokazujući trudničku oblinu zemlje i ostrva Južnog mora o kojima sam kontikijevski razmišljao, na koja ću jednoga dana morati da odem.
još nešto, samo što ja nisam mogao da ga čujem, jer sam već bio u hodniku punom bioloških eksponata i mirisa prašine koja se ni za četrdeset i pet minuta mirovanja nije uspela da slegne. Naslonih čelo na prozorsko okno i zatvorih oči.
Ona samo klimnu glavom i ja sam mogao da budem siguran da će ona doveče podeliti šamare sa mnom. Za sestru koja je to samo upola (njena majka nije i moja majka, ali je zato moj otac i njen, što je očigledno po dužini naših nogu i
- Polubrat, ako baš hoćete! - spazih u poluokretu jedno dečački vitko telo i dva zelena oka koja kao da su signalisala nešto. „Kakvo parčence!” — rekoh sebi. „Šta li je htela di mi kaže?
Tu će se, kao i uvek, pridržavajući se za ogradu, popeti na skelu koja je odavno prestala da plovi i odatle, sve dok suton ne izjednači boje, posmatrati decu, brodove i ljubavnike.
On ima prpu. - Misliš? Da nisi ti to ona koja ima prpu, mačko? - rekoh svlačeći cipele i kaputić. Ataman ih je bio već svukao, samo što je Rašida bila brža i gotovo
Dugo nisam mogao da ga vidim, jer sam ga tražio među publikom koja je posmatrala pripreme za trku dvogodaca. Onda je Rašida viknula: - Eno ga!
II Kad sada mislim na taj dan, volim da ga se sećam bez ludnice koja je nastala posle, kad sam se vratio kući, sa zamazanim nogavicama, i zatekao oca kako hoda po sobi pitajući se šta je
Sin sam ja. Dugačak, s nogama od dva metra s kosom koja je ranije bila crvena, a to je i sada, ali samo u neznatnim otpacima oko ušiju i potiljka, on se pitao zar je to moralo
- Šta mu se desilo? - gurnuh u lakat Vesnu koja je nešto čitala u uglu, a ona reče da se nije desilo njemu, on je na putu u Beograd prošao kako treba.
Jedan me je posebno zapalio. Bio je pisan zelenim mastilom, dosta prljavo, okruglim slovima koja su pred očima kotrljala kao klikeri.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
, s druge pismo K., znači „Sofronije Kirić“. Vragolan taj moler, namalao ga da desni prst pruža na gospođu Soku, koja je do njega, pa onda u celoj njegovoj dužini, sa dugačkim trupom, kratkim, debelim, krivim nogama.
Dakle, sam sebi sam se zarekao da ne uzmem koja je jektičava, ama za nikakve novce, nego ću uzeti ma sirotu, samo da je čestita, zdrava i vredna, pa ako je još i
i jesti, ali Čamča ga oslovi, da ne ostanu u sobi odmah, već da uđu u birtiju, da vide te ljude koji su onde, jer retko koja čarda da nema opasnih ljudi. Puške ostave unutra, samo je gospodar Sofra sa sobom nadžak poneo.
Dođe vreme igrankâ Tu Šamika predvodi. Krasan venac od devojaka, ma koja bi za njega pošla, i našao bi koja bi to zaslužila.
Dođe vreme igrankâ Tu Šamika predvodi. Krasan venac od devojaka, ma koja bi za njega pošla, i našao bi koja bi to zaslužila. No prokletinja neka na malim mestima i varošicama da drže što je iz svog mesta da je loše.
No prokletinja neka na malim mestima i varošicama da drže što je iz svog mesta da je loše. Ako se koja dopadne, pokudi ovaj ili onaj, ili živi ovaj s onim u neprijateljstvu, pa je stvar pokvarena.
Boljka neopisana, duša boli. Otima se za život, vuče je budućnost Šamike, ali jača je prošlost koja je vuče grobu. Gospođa Soka jednog dana jako se razboli i umre. Nikakve lekarije nisu joj pomogle.
Gospodar Sofra izgubi desnu ruku. Katica izgubi utehu, naknadu za neudes sreće. Pera je izgubio pokroviteljicu koja je sinu milosrdnu ruku pružila, kad ga pravedan greh očni goni.
Ta lepa Katica, sa palestinskim licem, još je lepa. Kao Judita, kao Ester, Mardoheja kći, koja bi još mogla kraljeve opsenuti, neće da se uda. Ona je izgoreli vulkan, nije već živo, zeleno, ponosito brdo.
Ja crnilo nikad neću skidati, ali ti si mlad, ti ćeš skinuti, pa sebi traži, nađi ženu, gazdaricu, koja će i mene u starosti dvoriti. — Šta će svet reći, kad čuje da se tako brzo ženim? — Šta može kazati?
U muškom društvu, gde nije bilo ni jedne dame, nije se dugo bavio. U crkvi, i ma gde, znao je opisati tačno kako je koja dama obučena, kakve je imala haljine, šešir, rukavice, cipele, ali sve.
I to je odmah znao primetiti je li koja ukusno obučena ili ne. I kad bi koja ukusno bila obučena, onda bi rekao o njoj „Kabіnettsstück”.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Često buđenje što ga obuhvata, prolazi kao neko ljuljanje u toj pomrčini, koja mu prodire pod pleća i rebra naježena od hladnoće.
Nije više sanjao. Poj petlova i lavež pasa čuo je. Žena, koja mu je bila zaspala na ruci, disala mu je na grudi. I šum što izazva, proteglivši vrat, ču, jer tolika još tišina bila
tek što se vratio sa polaska vojnika, uspevši se, teško, uzbrdo, ukazaše se, sa druge strane, velika, šarena kola, koja odmah opkoliše sluge. Bilo je već sasvim vidno. Kiša je bila prestala.
je već sinoć i celu noć ponavljao: savete za njenu seobu k bratu, u Zemun, savete za kupanje mlađeg deteta, manje ćerčice, koja je imala neku bolest na koži, uveravanja o svom putu kroz Štajersku i Bavarsku, o kratkom ratu, u kome će jedva i biti
Srozala se na ruke mlađem bratu, kao pijana, onesvešćena. U velikim i šarenim kolima, koja su se tresla, sa uplakanim detetom na ruci, on se bio pridigao tek toliko da je mogao da vidi kako ona pade.
Vidik je bio pun jata vrana i sve više svetao od bezmernih, ravnih poplava i bara. Putem, uz obalu, uz brda, koja su opet padala i spuštala se u mokre travuljine, kola su brzo stigla tri velika, crna čamca, što su dole, na reci,
Melanholijom koja se pretvarala u ćutanje, sve upornije što je bivao stariji, i on je, kao i otac mu, koga je pri svakoj važnijoj izreci
Zapalivši male vatrice, ubrzo su podelili logor, kao neko dugo selo, pravom putanjom koja je išla unakrst, obeležena buktanjem plamenova svake vatre, zadimljene mokrim, mladim travama.
Začudiše ih prva brda na koja su se uspeli iz ravnice i uznemiriše ih. Tako, pošto su u prvi mah skoro svi polegali, pod šatorima, po rupama, na
Noć je prolazila u nekoj beloj svetlosti, koja je sipala kao sitna kiša. Tužni, izudarani, umorni, toliko da su sedali svaki čas, počeše polako da se vraćaju,
Zapamtio je bio samo neku krezubu babu koja se tresla od plača, dok se on praštao sa ženom. Sad ih je zamišljao u bratovljevom domu, velikom zdanju od drvenih greda,
Isakovič, sav naduven od nemoćnog besa, pošto je naredio da se pozove felčer i da priđu kola na koja će ga posle, kao mrcinu, natovariti, poznade svog vojnika, jer ih je sve lično znao.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Proricanje može da se vrši na osnovu nekih znamenja koja se spontano, mimo volje onoga koji gata, javljaju. Tako, na primer, smatra se da ako devojka lomi posuđe u kući, brzo će
“⁸ Devojka koja želi da sazna kakav je izgled njenog budućeg muža (momka), najčešće izvesnim raznovrsnim magijskim postupcima nastoji
’ Koga tu večer snije, onaj će joj biti suđenik.“¹² Devojci koja čezne za udajom svakako nije svejedno ni to kakvog će društvenog statusa biti njen budući muž (siromašan ili bogat,
Da bi se za nju „lepili“ momci, ona se opasuje travom koja se zove „lepovac“, a da je momci „miluju“ (vole), veša oko vrata travu „milogleče“³¹.
Devojka koja tuguje što dragi ne mari za nju i njenu ljubav, koja se oseća nesrećnom i nemoćnom da izmeni svoj položaj, a pri tome ne
Devojka koja tuguje što dragi ne mari za nju i njenu ljubav, koja se oseća nesrećnom i nemoćnom da izmeni svoj položaj, a pri tome ne može da se pomiri sa njim, lako će poverovati da
Evo jednog primera ljubavne basme koja je istovremeno i lirska pesma neobične lepote: „Dobro jutro bel pelenče! Ja te zovem omajniče, rasporniče,
“³⁸ Ali krajnji smisao magijskog opčinjavanja momka i udaje jeste — porod. Čak i devojka koja se udala nije u potpunosti ostvarila svoj cilj, odnosno nije dobila priznanje svoje društvene zajednice sve do onog
Iz istog razloga, mlada ne sme da se uhvati za trbuh za vreme venčanja.³ Zabrana koja se odnosi na oboje mladenaca je ta da kada polaze na venčanje, ne smeju „nositi nebušene novce, već samo bušene, jer
U Vlasenici „žena koja nema djece uzme gujin svlak (košuljicu), od ježa dlake i ljuske od jaja, pa sve to sitno izreže i u jelu pojede, pa,
U visočkoj nahiji ženi koja nema dece, a želi da ih ima, preporučuje se da pojede zečje sirište. U porečju Drima i Radike, žena koja nema dece
U porečju Drima i Radike, žena koja nema dece trebalo bi da pojede žumance od orlovog jajeta. Žena koja želi dete, veruju na Kosovu, treba da pojede „bele
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
MAGDALENE 70 ZA POGUBLjENA LjUBAVNA PISMA 71 ZA SEBARSKE ŽENE 73 ZA BRANKOVINSKE SELjAKE 75 ZA NEROTKINjE 77 ZA ČOBANKU KOJA SE PO OCU NE ZOVE 79 ZA PESNIKINjU, ZEMLjU STARINSKU 81 ZA ONE KOJI NE UMIRU NA VREME 83 ZA APOKRIFE 84 ZA
ni običaje, gde ne poznaju duše žive; za ljude koji pred smrću negoduju kao da ih ni dužne ni krive šalju na robiju koja večno traje.
Za kaluđera kome svake noći na san dolazi kako leti o desnuju ljutog zmaja kroz goru koja zvezdom rominja, a pod krilom mu, ukradena, odnekud iz raja, najlepša od mladih monahinja.
ZA POGUBLjENA LjUBAVNA PISMA Milosti, care, za ljubavna pisma koja prežive srce i ruku što ih pisa kad se naga nađu na tuđem hladnom dlanu, kad sveštenici i grešnici stari, kad tvoji
Za seljake brankovinske, za njihove psovke, za kritiku njinu koja ne bira gde će pasti, koja zvezde i sunca s neba skine, koja razveje oreole sa svetaca i sa vlasti; za političke
Za seljake brankovinske, za njihove psovke, za kritiku njinu koja ne bira gde će pasti, koja zvezde i sunca s neba skine, koja razveje oreole sa svetaca i sa vlasti; za političke kombinacije nikle kraj lampeka
seljake brankovinske, za njihove psovke, za kritiku njinu koja ne bira gde će pasti, koja zvezde i sunca s neba skine, koja razveje oreole sa svetaca i sa vlasti; za političke kombinacije nikle kraj lampeka u mirisu džibre i komine; za
ZA ČOBANKU KOJA SE PO OCU NE ZOVE Za dete kome se otac ne zna, čije ime majka ne izgovara, ni pred licem sina, ni sveštenika, ni
Samilosti za čobanku koja se po ocu ne zove, koja ne zna čije je kosti, čijeg mleka, ni gde joj se očinski krovovi dime, za tvog kopljanika koji
Samilosti za čobanku koja se po ocu ne zove, koja ne zna čije je kosti, čijeg mleka, ni gde joj se očinski krovovi dime, za tvog kopljanika koji slavi pomajke sebarke
ZA PESNIKINjU, ZEMLjU STARINSKU Za pesnikinju, zemlju starinsku, za njene večne rekvizite i šablone, za nebesa koja nežnošću kipte, za patetične sukobe vasione, za livade nikad idile site, za liriku mirisa i mesečine, za prezrene
Za zavidnike, njima, care, ne treba gore kazne od zlobe koja im srce nagriza. ZA PESME Za pesme što u tankim lirskim košuljicama iziđu na posmrtne kritike ciču, kad svaki žudan
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Prela je jedna seljanka sa Pelješca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je odavno udata. S vremenom je primio boju londonske magle. Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože.
Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna.
Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu. KAKO SAM SE RAZOČARAO Za vreme rata čuvale su me dve divne, stare gospođe.
I kada je naš solidno naoružani, samohodni rođak kazao: »Zdravo, drugarice!« onoj divnoj staroj dami koja je bila reakcija, ona se jednostavno srušila u nesvest, pa smo joj dva i po sata gurali mirišljavu so pod nos.
Stara gospođa, koja me je čuvala, pamtila je različite vojske po tome ko joj je više izgazio tepih dok je prolazio kroz trpezariju da
Pitam se koga će sada izmisliti moj ujak? IGRANjAC Igranke su počele već prvog dana pobede, koja u tom trenutku nije nimalo ličila na onu dobro poznatu damu odevenu u zavesu, sa zastavom, golim grudima i svačim,
razjarenom gomilom, stajao je predratni industrijalac sa tablom na grudima, na kojoj je pisalo: ŠVERCER, a njegova kći, koja ga se odrekla, igrala je valcer »Iz bečke šume« sa mladim poručnikom niz Glavnu ulicu u dužini od tri tramvajske
Srce tog praaparata sačinjavala je »kristalana kućica«, celuloidna opna koja je štitila grumenčić nekog tajanstvenog kristala.
ili izveštaj o vodostanju, pa će minuti određeni za slušanje pobeći u nepovrat, nenadoknadivi kao izgubljeni sati sreće, koja može stići kasnije i biti drugačija, ali nikada ne onakva kakvu smo očekivali onda kad smo je zauvek izgubili.
Kako da igram kad ne čujem muziku? Seli smo na onaj kauč pokraj bake koja je već spavala sa glavom na kredencu. Izgleda da su me one višnje iz tegle uhvatile.
Te višnje su mi, izgleda, došle glave! Zaspali smo oko pola jedanaest i tako nismo ni dočekali novu 1951. godinu, koja se tiho došuljala do Čubure. A toliko smo je čekali! Čudno, ne sećam se uopšte te 1951.
usnule bake sa glavom na kredencu, na Čuburi, u Beogradu, u Srbiji, u Jugoslaviji, na Balkanu, u Evropi, na planeti koja se zove Zemlja, u sunčevoj galaksiji, u svemiru kroz koji plovi ta planeta, hladeći se...
Matavulj, Simo - USKOK
Knez na svome Putalju, s dževerdarem o ramenu, činjaše sredinu povorke, koja, odmičući uz brdo, ležaše a desno, a lijevo, prema krivudanju puta!
A evo će i božje vrijeme na ovi čas udarit’!“ Ali se svi u srcu radovahu, što se neće obistiniti njihova nagađanja, koja su činili toga dana u zoru, kad su silazili tim putem, biva, da će osvanuti mlak Božić.
Svi namah stadoše i nategoše puške. — Ko si? — ponovi pop i koraknu ka njekoj prilici, koja stojaše uz liticu. Rako, Markiša, Pero i Krcun opkoliše noćnika, koji odgovori na prekid: — Ja sam soldat!
Vidim da se bog stara za mene kad vas namjeri u ovoj pustinji, u početku strašne noći, koja će nastati. Hvala! Riječi je naše izgovarao zanoseći. — Hajd, naprijed, u ime božje!
— Dom je božji i tvoj. Što imamo, dijelićemo! Hljeba i soli biće, a najviše dobre volje i ljubavi, koja se podijeliti ne može! Na sred prostrane suhote plamaše velika vatra. Pod bijaše zastrt slamom.
Ja sam sad dobjeglica i ništa više, a staraću se da u novom životu stečem prava koja ima svaki Crnogorac. Ništa pak uraditi neću bez tvoga savjeta, kneže, jer te odsada smatram kao drugog oca!
— E, da! — prihvati Milica. — Ti to kažeš! A onamo sve se grabe oko njega. Ali je on izabrao! Je li da si? Baba, koja čučaše pored lonaca, ispravi se i zapita: — Oli se ženit’, Dragiću? Kaži tome čovjeku!
bogate oružnice, policu za stône sudove, dva velika šarena kovčega, u jednom uglu razboj, u drugom vratašca, kroz koja se doista išlo na kulu. Mireći glad, Janko bi rado namirio i svoju ispitljivost.
Najviše ga zanimaše Milica. Ta ona ne bješe seljačka ljepota, tolika gracioznost, tolika umnost koja sijaše iz vatrenih očiju, pripadaše višem stvoru. I mladić se zanese.
U onoj motnjavi Janko dođe do Milice, koja opet držaše bratanića, pa, igrajući se s djetetom, zapita je za ženu. Milica se najprije zbuni i porumeni, pa mu na
da me pogube, stade preda me pukovnik, ovaj isti što je sad u Kotoru, pa reče: „Na prvom mjestu, stoga što si od kuće koja je uvijek bila vjerna caru, koja je njemu dala mnogo dobrijeh službenika; pa stoga što ti se odbija na mladost, donosim
ovaj isti što je sad u Kotoru, pa reče: „Na prvom mjestu, stoga što si od kuće koja je uvijek bila vjerna caru, koja je njemu dala mnogo dobrijeh službenika; pa stoga što ti se odbija na mladost, donosim ti carevu milost!
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
Ko daje iljadu, on pronosi: dve; koja ima tri, oni viču: pet; dovijaju se kako mogu; samo smo se mi stisli pa ne smemo da otvorimo usta.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
pisane sa ciljem da budu pristupačne detetu-čitaocu, nego se traži da poseduju samostalnu estetsku vrednost, koja je nesvodiva na uobičajene postupke i propise; bavljenje tematikom detinjstva nije preduslov nastajanja ovakvih dela;
(O književnoj vrednosti dečjeg pisanja ne može se ozbiljno govoriti; od svih vunderkinda nije ostala ni stranica koja bi se mogla meriti sa jednom jedinom Floberovom, a Rembo, ipak, nije bio dete.
Pokušaću da izložim neka zapažanja koja nas mogu približiti odgovoru na ovo pitanje. U raspravama o dečjoj književnosti, onima koje su dostupne našem čitaocu,
Postoje, ipak, pojedina dela koja su podsticaj za svoj pojednostavljen sastav našla u sebi, koja su takva kakva su po izvesnoj dubljoj, unutrašnjoj
Postoje, ipak, pojedina dela koja su podsticaj za svoj pojednostavljen sastav našla u sebi, koja su takva kakva su po izvesnoj dubljoj, unutrašnjoj nužnosti. Zbog njih, i samo zbog njih, razgovor o tzv.
Takva dela nas navode na pomisao da je dečja književnost jedna mogućnost književnog izraza, jedna duhovna pustolovina koja se nije slučaj no dogodila u našem, modernom vremenu.
priče se lako mogu uključiti u bajke, ili i u fantastične priče: tako bi se sačuvala sveta celovitost Književnosti, koja je, znamo, jedna i nedeljiva...
neuki i nedaroviti zapisi i visoki dometi igre duha, trgovački izdavački poduhvati i znalačka prilagođavanja, dela koja su pisana za odrasle, ali su s vremenom postala dečja, školska lektira, itd.
Neke od njihovih zaključaka možemo usvojiti, druge odbaciti. Najvažnije je osloboditi se tupoumne primenljivosti koja unizuje sve čega se dotakne.
Dakle, i pre nego što su pojedini pisci osetili izrazitu sklonost prema ovom nivou književnog izražavanja, bilo je dela koja su se mogla preporučiti deci.
Tako se, oko deteta i u vezi s detetom, počela razvijati jedna književna tehnika, koja je, krajem HIX veka, doživela razmah i izvesno potvrđivanje.
spoljašnjeg, površnog opredeljenja; na jednoj strani pronalazaštvo, mašta i čudesnosti, na drugoj — primenjena delatnost koja s književnom umetnošću nema nikakve veze; sve to pomešano, ne samo u okviru jednog vremena, već, kadikad, i u opusima
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
Bistra kaplja u neizmerimom moru Slavjanstva. Slavjanski je narod najslavniji narod u Evropi. Panslavizam je ideja koja zanima najveće duhove. ŽUTILOV: Gospodin Lepršić, to ćete zadržati kad bude crkvena skupština.
LEPRŠIĆ: Mi smo već zaključili načiniti srpske kokarde, samo dok se izvestimo koja je srpska boja. ZELENIĆKA: Dakle jošt i to ne znate? Lepi Srblji! Al tako mora biti kad ljudi ne čitaju narodne knjige.
NANČIKA: To sad nije u modi. ZELENIĆKA: Sad je najveća moda, draga moja, rodoljubije. I koja se srpska kći sme toga odricati?
NANČIKA: Ako je tako, onda je vaš plan vrlo mudar. MILČIKA: Mami, i ja ću da stupim u to društvo. ZELENIĆKA: Svaka koja ima čuvstva narodnosti mora, i stupiće rado u našu sredinu. A jošt dokle vidite plan!
Štaviše, i samo naše popečiteljstvo finansije ne priznaju, nego sva dobra kameralna koja vojvodini pripadaju uzeli su natrag i naše činovnike teraju. SMRDIĆ: Može li što gore biti od ovoga?
LEPRŠIĆ: Kod nas može, jer i sami buntovnici dobijaju zaštitno pismo, i dobra koja smo im kao rebelima sekvestrirali ili prodali, treba da se vrate natrag. ŽUTILOV: To ne sme da bude!
ZELENIĆKA: Sram i stid! Vi potomci Dušanovi? Odite, rodoljubice, da mi operemo obraz narodnosti! (Uzme pušku koja je u uglu visila.) Mi ćemo spasti Srpstvo. NANČIKA: Pravo kažete.
SMRDIĆ: Teško nama kad smo do toga došli! ŠERBULIĆ: I ja kažem teško nama. SMRDIĆ: Rodoljubica, koja je tako silno za narodnošću disala; ah, srce mi se cepa!
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
da odveć ulazi u književnu sadašnjicu, ja sam uneo i najnovije pisce, u želji da iznesem aktivnu i živu književnost, koja je rezultat, izraz i cvet ranije književnosti.
Radi jednoga naslova ili jednoga datuma trebalo je utrošiti čitave dane. Istorija srpske književnosti, koja se življe radi tek poslednjih godina, oskudeva u monografijama.
XVI i XVII vek su najgora vremena koja je srpski narod preturio preko glave, i u takvim prilikama nije moglo biti reči o napredovanju književnosti.
u Matici srpskoj i Društvu srbske slovesnosti, istoričari i filolozi upoznaju Srbe sa njihovom starom književnošću, koja je od XVII veka bila samo jedan mrtav spomenik prošlosti.
Na glavnu masu srpskoga naroda, onu koja je živela u severoistočnim i jugozapadnim krajevima, koja je bila pravoslavne vere i kod koje je samo ćirilica bila u
Na glavnu masu srpskoga naroda, onu koja je živela u severoistočnim i jugozapadnim krajevima, koja je bila pravoslavne vere i kod koje je samo ćirilica bila u upotrebi, na tu veliku masu srpskoga naroda ta lokalna,
1794. godine Slavenno-serbskія vъdomosti (br. 74) donele su Pъsnъ Stefana II Nemani, kralя serbskago, koja nije ništa drugo do Pіѕma od kralja Stepana Nemanje iz Razgovora ugodnog naroda ѕlovіnѕkoga.
Vaši ѕtarі jeѕu knjіgu znalі, Srpѕkі štili a ѕrpѕkі pіѕalі. Ali i ta književnost, koja je od svih naših lokalnih književnosti imala najsolidniji osnov i najviše veze sa stvarnim i narodnim životom, koja je
koja je od svih naših lokalnih književnosti imala najsolidniji osnov i najviše veze sa stvarnim i narodnim životom, koja je imala jednoga tako valjanog i popularnog pisca kao što je bio Reljković, koja je nikla i razvila se u sredini
veze sa stvarnim i narodnim životom, koja je imala jednoga tako valjanog i popularnog pisca kao što je bio Reljković, koja je nikla i razvila se u sredini pravoslavnih Srba, nije imala uticaja na stvaranje naše nove književnosti.
Turci, koji su ponovo postali gospodari Stare Srbije i Srbije, nisu praštali nevernoj raji koja se pobunila protivu njih. Za Srbe su došli dani iskušenja i stradanja, i jedan zapis iz 1690. crta to stanje: »Oh! oh!
Taj verski teror bio je naročito jak za vreme carice Marije Terezije, koja je sva bila u rukama svojih jezuitskih ispovednika i htela da pravoslavne silom prevede u uniju. 1741.
Milićević, Vuk - Bespuće
S. GLAVA PRVA Obična i svakidanja gungula u kavani; ljudi koji se mimoilaze i pozdravljaju; vrata koja se otvaraju i zatvaraju sa treskom; momci što žurno prolaze, njišući na poslužavnicima šolje i čaše vode; u viku
praznim, konfiskovanim stupcima; kadgod se, s jedne strane, začuje kratka, vatrena đačka svađa i utiša se; zvekne koja sablja i zazvekću mamuze; od vremena na vrijeme, čuje se s kase ženski smijeh, bezbojan i vječno jednak.
uzimale, brojile bez zanimanja, pogledi padali na druge stolove; vidjelo se da svi jedva čekaju da se svrši partija koja se beskonačno otegla.
U vazduhu nešto teško što zaražava čamom i malaksalošću. Njihovi pogledi pratili su krupne kaplje kiše koja je škropila pločnik, rasprskavajući se, uzimajući maha sve jače, pljušteći, stvarajući lokve i potočiće koji su
kao da je bilo nešto što ga je skrivalo, uljepšavalo i na jednom iščeznulo; kao da se zderao neki veo s tih lica koja je on naučio da viđa gdje ulaze u kavanu stalno vrijeme, gdje sjedaju na svoja mjesta, čitaju iste novine, i opet, u
On je saznao u jednom trenu da ne može više da živi među njima; uzrujavala su ga ta nepromjenljiva lica koja redovno viđa, ulice kojima svaki dan prolazi, kao i njegova stara đačka soba, puna nereda, koja se već uživila u njega.
ta nepromjenljiva lica koja redovno viđa, ulice kojima svaki dan prolazi, kao i njegova stara đačka soba, puna nereda, koja se već uživila u njega. Njega je gušio taj vazduh.
sa crnom istrulom šimlom, malim prozorčićima, nejednako izrezanim u drvetu, visokim pragovima, otvorenim vratima, kroz koja se crveni drhtava vatra na ognjištu. Gavre Đaković se diže, rukova se hladno s drugovima i iziđe na ulicu.
punu mraka, buneći svojom tupom lomljavinom mrtvačku tišinu zaspalih polja; naličio na nemirnu i nesrećnu životinju koja juri preko mrtvih predjela, kroz jednu vazda istu noć, kao da traži puta koga nema.
I Gavre Đaković strpljivo silažaše s kola kad su konji išli uza stranu, primao pozdrave od seljaka, sklanjao se kolima koja su jurila niz brdo, uzvitlavajući gustu prašinu; nemarno ponovo sijedao, prolazeći varošice, pune dućana, dječurlije i
On zna, kako mu je pogled vratolomno sletio niz brdo, izudaran o drveće koje smeta, upijao se željno u vodu koja je veselo odsijevala, gubila se i pomaljala, a on je neprestano čekao i tražio pogledom, kao da ima nešto da joj kaže.
i nehotice, svoju kuću osvijetljenu, punu nestrpljivosti i iščekivanja, iz koje vječito izviruje mati koju varaju uši, koja od svakog šuma čuje zvrjanje kola i topot konja, — kuću koje se ne tiče spoljašnji svijet, gdje sve samo njega čeka, gdje
Sremac, Stevan - PROZA
Kako koja godina, i kako koji dan bliže Božiću, a mene redovno, svake godine, hvata sve veći strah od njega. Sedim tako, pa jedva
Nekoliko dana posle toga, mogla se čitati izjava u tadašnjem poluzvaničnom organu kojom prelazi u stranku koja je na vladi.
i proceni, i sada, posle dužeg posmatranja, ispunjava i po formi ono što je već poodavno u srcu bio, i prelazi u stranku koja jedino radi na spas otečestva, i koja je jedina u stanju da Srbiju dovede, veli, na njen pravi stepen.
ispunjava i po formi ono što je već poodavno u srcu bio, i prelazi u stranku koja jedino radi na spas otečestva, i koja je jedina u stanju da Srbiju dovede, veli, na njen pravi stepen.
« Zatim bi išao redovno na kafu u kafanu kod Naste. Tu bi se pošalio malo s Nastom kafedžikom, koja je bila tako širokih grudi da je trpela najneslanije šale, tim pre što se već na njih navikla, jer ih već skoro sedam
Na licu im čitaš ponos, a oko usta, koja su već sad puna vode od divnih slika koje im već unapred stvara pomoću mašte njihova oblapornost, vidiš neku kanibalsku
pečenici, koju teško da bi mogao dohvatiti, i Jova ga sva tri puta užasnom larmom dočeka i baci se za njim motkom, koja ga malo dohvati, tako da mu neće skoro pasti na pamet da dođe Jovi. — Sad je Jova bio bez brige za pečenicu.
kad se uverio da je sve kao dobar i predostrožan domaćin uradio, vratio se bacivši još jedan pogled na svoju pečenicu, koja je na bezbednom mestu stajala. — E, moj mačore, moj zli komšijo, i ja bi mufte! — reče u sebi Jova. — Nema muftaluka!
— A vide li, Kajo, onu životinju, kako se navadila na našu pečenicu? ’Oće krkanluka! — Koju? — zapita Kaja, koja je umorna od rada celoga dana već gotovo zaspala bila. — Pa onoga mačora!
Kod kuće ih dočeka vredna domaćica, koja se sva zajapurila kraj vatre, a oni joj se pokloniše. Jova, kako ga je bog dao šaljiva, pokloni se ženi i reče: — Imam
Šta si mu uz’o sad tu vazdan pričati o sebi? Valjda je on došao samo tebe da sluša? — prekida ga gospoja Kaja — koja je imala mnogo zanimljiviji razgovor s gospodinom Pajom, jer je opazila da je Jovi već otišla mašlija na rame, a to je
Kad mu donesoše Liru, na kojoj nije bilo prva tri lista, domaćin uze da peva prvu pesmu koja je bila na prvom očuvanom listu, i ispevao je tako sam nekih sedam strana svakovrsnih pesama, sve na jedan glas.
Radičević, Branko - PESME
Kako s' koja makne, U srce me takne, Kako me pogledi, U srce uvredi, Još se smeju na me, Da srce pomame. Eto tako juče
o nevoljo moja! Izdirala, pa onda kud koja, Utekoše tičice ubave, A neka i, vesele im glave! Tek glavate što nestade kuge, Ali učas eto tice druge, Jedna —
Zora zori, ni sam ne znam koja, Al' je krasna, pa bila ma koja, Gorom jezde dva konjika mlada, Jedno Gojko, a drugo je Rada.
Zora zori, ni sam ne znam koja, Al' je krasna, pa bila ma koja, Gorom jezde dva konjika mlada, Jedno Gojko, a drugo je Rada.
Te proklinje koja ga rodila, I za take muke odojila, E kroz pakâ do neba ulega, Nebo pred njim, a ne mož' u njega. Oh kada bi vreme
VII Nada mnome lisni drva svodi, dugačko im se već oteže sena; Nado moja, valjda nisi pena, Koja čezne, teke što se rodi.
Tu njima smesta otvori s' srdašce, Kô ruža jutrom kad spazi sunašce. Za njime mloga tu uzdanu bela, No je l' mu koja srdašce ponela?
Pri sebi pušak' ja vidim imadeš, Šta mislim sada, mnim da i ti znadeš, Od moji koja možda biće bolja, Izberi brže koju ti je volja.
Nji tu je malo, zlotvora mložina, Na svakog došla po koja stotina, Još u nji bije top sa svake strane, A oni sabljom i puškom se brane; Ad' opet nigde nazad ne usprežu, Već
XXIV Ona stiže, pa s' okrenu, Tamo, tamo, oh nazada, Svojoj majci jadnoj glenu, Koja možda spava sada? Pa i u snu Boga živa Seća na nju nevoljnicu, U nj se uzda, dalje sniva; Već je vidi u zdravljicu:
Za njom gleda, oh moj Bože, Uzaman je, bit ne može — Zato da mu bol odlane, Zato da je jadnu mane? Nju, sve koja zaboravi, Oca, majku što ostavi, Ne zapita: ko je, šta je? Ne zapita: otkuda je?
Pa dolapa svog otvori, I unutra ruku daje, Vadi staklo iz potaje, Staklo jedno što nekaka Juče njojzi dade baka, Koja ga je napunila, Svaka soka nacedila Iz cvetova lekoviti, I korenja siloviti; Pa da jošte bolje leči, Pridodala
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Osjećam samo kako se umnožavaju i rote u ovome stiješnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata. Neka, Zijo...
Neka, Zijo... Svak se brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone. Zbogom, dragi moj.
Žutija blaženo leškari kraj gomile kostiju, a starina Petrak već se mota oko razvaljena samara i zapitkuje djeda: — Koja će ono godina biti vašem Vrančiću? — A što ti sad to treba? — čudi se djed. — Četvrta, peta, ne znam ni ja.
I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet između smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad
ili kakav njegov rođak i pomagač, pa čudo načiniti s kasnim prolaznikom, seljakom, osobito s grešnom ženskom čeljadi, koja su i bez raskršća uvijek blizu nekakvom stradaniju i belaju.
Ispadao je tako bijela vrana koja diže graju u nedoba, beskorisno, da mu se svak smije i čudi. Mlin je, na primjer, za djeda oduvijek bio kao neko malo
Ipak sam bio nerazdvojan djelić najponosnije povorke koja je plovila poljem ispod mlada jutarnjeg sunca. — Evo nas, živi, zdravi, posao završili!
Onda je počela da se ispreda velika priča oko našeg poredovničkog mlina, koja je doprla čak i do djedovih ušiju i pogasila sjaj oko njegovog omiljenog pribježišta.
Ko će prvi dohaberiti djedu o svemu tome, nije se znalo. Sumnjalo se na neku Mikaču, grom-babu, udovičetinu, koja je znala i kositi barabar s muškarcima, a inače nije imala uzla na jeziku.
će te, kao za kaznu, na drugu obalu prenijeti nekakav uprepodobljeni kompanjon Velikog Jove, noćna lija kokošarka, koja se premondurila i prekrstila u bogonosca. — Zašto baš Bogonosac?
pun promaje i hučanja nevidljive vode, ili će ga, pak, domaćinski pozdraviti obična gola ledina s par dokone konjčadi koja iznenađeno bulje u pridošlicu: kanda nije vuk, a?
i svetu Petku, pa bi se na blagočestivoj ikoni našle ovjekovečene i pitome golubije oči kakve grmečke čobanice koja, onako trtasta i dućkasta, jedva zna izmucati kako joj se zove ćaća i mater, a već kod strica Todora zapinje u grdnoj
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
JUSUF: Svet priča što priča, i ne vidi ono što jeste, i kako jeste, već bira istinu koja ga više zabavlja! Da Hasanaginica i dođe, pretpostavimo, da s tobom popriča i pred celom vojskom, da sve bude čedno,
Nema žene koja je ovamo došla a da nije opevana papreno! A i ti. Ko zna šta bi i tebi ispevali. HASANAGA: Meni?
Druge su mogle da prekorače i jaruge, i stid, i običaj! I takvu ti ljubav — možeš je džukcu o rep! — koja ustukne pred običajem i zakonom! JUSUF: To ti govoriš ovde u šumi, a ona sedi dole u kasabi. Pitaću te kad siđeš.
(Zatamnjenje, zavesa) DRUGI DEO I SLIKA KUĆA BEGA PINTOROVIĆA (Sve je kao u prethodnoj slici. Svetlost koja se nali zatiče Hasanaginicu i majku Pintorovića na istim mestima gde su i u ranijoj slici sedele. Ulazi beg Pintorović.
Gde zorom nestaju blaga koja nam donosi mrak? Samo noću mogu od sebe da odahnem! Ovo carstvo noću nije sultanovo, miris cveća je jači od njegove
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
I on se sve više i više drao, osećajući kao neku nasladu u toplini krvi koja ga poče oblivati po licu. Odjednom ču kako kola stadoše pred kapijom, pa onda kako svi iziđoše, pa popin drhtav
Sunce je sijalo, čist je zrak blještao i udarao ga po očima zasenjivajući ih, a prašina koja se dizaše od njegovih raspasanih pojaseva i odvezanih opanaka, svoga ga obuzimaše i lepljaše se po njegovom, krvlju i
ne gledajući na mene, brzo, previjajući se i izbacujući iz šalvara tvoje male nožice u belim čarapama, otrčiš materi koja te pošlje da joj nešto kupiš u čaršiji.
Ceo dan je provodila u gostinskoj, sniskoj, pocrneloj sobi, koja beše lepo nameštena. U njoj je bilo nagomilano sve bogastvo koje beše preostalo: kao stari persijski ćilim, po rafovima
Sve središ, zagasiš vatru na ognjištu, lepo i jako poklopiš sudove jela da ne bi mogla koja mačka ili pas što da uzmu.
Hladovine istina beše dosta u sobi ali ipak beše i žege koja probijaše kroz zavese u polutamu... Raskomoćen, u onoj polutami, čitajući, čini mi se Mopasana, razdražen, uzavreo i
Kroz granje probija mesec te osvetljuje tamnozelenu vodu koja polako žubori, promiče, belaska se i mileći preliva se preko glatkih kamenčića, oko kojih se nahvatala meka, zelena
Suze mi navreše. — Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?! Odozgo, sa ukrštanih grana guste vrbe, pade kaplja na tvoj obraz. Ti se trže uplašeno.
Vidiš da nema nikoga! — i onda hladnim, oholim, punim nekog prezrivog saučešća glasom, okrenu se tvojoj materi koja se još više zgrči uza zid. — Ama, Marijo ... — poče ona — hajde kad ćeš već tu tvoju da udaješ?
— upitaše te. — Da nacrnem kuću i vidim dete da ne plače — odgovori ti zatvarajući vrata. U tom jednoj babi, koja beše zadremala uz „mangal“ žara, ispade lula iz zuba. Svi se nasmejaše.
Kako koja dođe, izvadi vode iz bunara, umije se, polije bose noge, zatim brišući lice „boščom“ seda u hlad i ćereta sa ostalima.
Jer koja bude tom vodom poprskana biće skoro udata. I ona ih prskaše. Pod pazuhom joj ćupče, zadigla šalvare, šamija joj pala,
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
JOSIFE FTORI, mili vladetelju, Sunce sveta i blagodetelju! Blažena majka koja TE rodila, Sveta sisa koja TE dojila!
JOSIFE FTORI, mili vladetelju, Sunce sveta i blagodetelju! Blažena majka koja TE rodila, Sveta sisa koja TE dojila!
boginja mudrosti, Prosvetila TVOJ duh od mladosti; Temis s TOBOM na prestolu sedi, Iz TVOJI(H) usta Astreja besedi, Koja po zemlji davno s TOBOM hodi. A sad svoje plane proizvodi. O, VEK ZLATNI! O, slatka vremena!
s pomoću boga, i kojeg dobrog Srbina, dati na štampu, s graždanskimi slovami, na naš prosti srpski jezik, jednu knjigu koja će se zvato «Saveš zdravago razuma», na polzu mojega roda, da mi nije zaludu muka i toliko puotovanje.
Odgovaram: koja je nami korist od jednog jezika, kojega, u celom narodu, od deset hiljada jedva jedan, kako valja, razume i koji je tuđ
u kojej se slavenosrpski jezik upotrebljava nego zemlja francuska iliti | ingleska; isključivši vrlo malu različnost koja se nahodi u izgovaranju, koja se slučava i svim drugim jezikom.
jezik upotrebljava nego zemlja francuska iliti | ingleska; isključivši vrlo malu različnost koja se nahodi u izgovaranju, koja se slučava i svim drugim jezikom.
To isto i mi smo dužni svima ljudma na svetu. Ovo je sav zakon i proroci. Svaka nauka koja je ovoj protivna uznemiruje ljude: uzrokuje vražbu i svako zlo; sledovatelno nije od Boga.
Kostić, Laza - PESME
nadvoje, da mo'š oderat smelom desnicom sa božja lica nedignuti veo, na naliče okrenuti nam ga, da i to smrtna sila koja sme ni onda ne, ni tad, ni tako ne! Ne budite ga, smilujte se na nj!
čula, dok nije jedan iz dvora se vinô, bravu odvrnô, vrata odškrinô: „Pa koje dobro, lepa hrišćanko, il' nevolja koja, mlada neznanko?
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
A sledeća generacija, Vukova, koja je nastavila i proširila rad svoga učitelja kroz časopise i posebne zbirke, nije nikako mogla naći načina kako da
Ima narodna pripovetka još jednu osobinu koja nam je posebno draga; to je njen najčešći unutrašnji motiv, onaj koji je izaziva, a taj je — kako da se srećnije i
Takav stvaralački postupak i humanost koja ga nosi uvek će nalaziti puta ka ljudskom srcu. Na ovom mestu valja nam učiniti jednu ogradu.
danas uobičajeni pravopis i prelom sloga, nismo vršili, jer ova Antologija nema nikakve školsko-pedagoške zadaće koja bi to iziskivala, a književno obrazovanom čitaocu potrebnije je da dobije što izvorniji tekst. 3.
5. Od više pripovedaka sa istim motivom i sličnom fabulom uzimali smo samo onu koja nam se učinila najlepšom. I to je jedan od razloga što je ova Antologija po broju unesenih priloga ispala manja od
Pa onda sazove sve tice te ih zapita: — Jeste li kad koja videle taki i taki grad? Sve tice odgovore da nisu videle, „nego — vele — ima jedan stari orao, koji ne može da leti,
bi čoveku odmah oči iskopale, zato im treba dati po metlu, pa će se smiriti; malo dalje od tih devojaka, ima još jedna, koja poleva sav grad sama i vuče vodu na svojoj kosi; njojzi treba dati uže, pa će se okaniti.
DJEVOJKA BRŽA OD KONjA Bila je nekaka đevojka koja nije rođena od oca i majke, nego je načinnle vile od snijega izvađena iz jame bezdanje prema suncu ilijnskome, vjetar
Carev sin kad ih opazi, pristupi k njima i upita ih, bi li se udale i za koga bi koja najradija. jedna odgovori da bi za mlinara, jer on ima dosta kruha; druga za čobana, jer ima dosta mlijeka; a treća
Ovi carev sin nije imao oca nego majku preko mjere zlu ženu, koja je mrzjela sina svojega osobito sad što je s reda đevojku vjenčao, i stane svojoj snasi a njegovoj ženi o glavi raditi.
Kad dođe, upazi jednu veliku pećinu i u njoj vidi ticu, koja joj u oni isti čas doleće na desno rame, i reče: — Hvala da je bogu!
viđela i onoga, koji sve sa astala pojede i popije a poslije svijeće joj mijenja, uhvatila, namaže oči nekakvom travom, koja i u snu daje vid, pa onda zaspi poslije večere.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Jovan Sterija Popović IZABRANE KOMEDIJE Sadržaj DžANDRLjIV MUŽ ILI KOJA JE DOBRA ŽENA 1 DJEJSTVO PRVO 3 1. 4 2. 5 z. 8 4. 9 5. 13 6. 16 7. 18 8. 19 9. 21 10. 26 11. 28 12.
227 POZORIJE Z. 228 POZORIJE 4. 231 POZORIJE 5. 232 POZORIJE 6. 233 POZORIJE 7. 234 DžANDRLjIV MUŽ ILI KOJA JE DOBRA ŽENA VESELO POZORIJE U TRI DJEJSTVA LICA: MAKSIM, marveni trgovac SOFIJA, njegova
SOFIJA: Pa da ostavimo, da nam se svet smeje? Sramota je, devojko, i pomisliti to, kamol da izrekneš. Teško svakoj, koja ne ljubi čistoću. Šta si onu mast metnula na policu, da diraju mačke? Zar je njoj onde mesto?
MAKSIM: Opet ne čine svi. A vi? SOFIJA: Kao i muški; kako koja. MAKSIM: Ajde kaži, koja Devojka nije bila nabeljena? SOFIJA: Sad devojkama tražiš ti računa!
MAKSIM: Opet ne čine svi. A vi? SOFIJA: Kao i muški; kako koja. MAKSIM: Ajde kaži, koja Devojka nije bila nabeljena? SOFIJA: Sad devojkama tražiš ti računa! Pusti i, pa kad se udadu, biće sve drugojačije.
Čuješ, Soko, nemoj se šaliti s balom. SOFIJA: Idi, boga ti, zar ćemo mi biti osim sviju ljudi. Kaži, koja je kuća od našega reda, koja nije dala bal; pa samo nas da pronose ljudi? MAKSIM: Ali ja neću, razumeš li?
SOFIJA: Idi, boga ti, zar ćemo mi biti osim sviju ljudi. Kaži, koja je kuća od našega reda, koja nije dala bal; pa samo nas da pronose ljudi? MAKSIM: Ali ja neću, razumeš li? SOFIJA: Badava, kad mora biti.
„Oštrija“ — dođi ovoj mojoj, pak će ti presesti i oštrina i ljutina. NIKOLA: Ako ćeš upravo, tvoja je jedna žena, koja se može svakom dopasti. MAKSIM: Na primer. NIKOLA: Kuća ti je čista, uredna; sve je na svom mestu, sve ide kao sat.
Moj Nikola ima Magu, pak i ne zna, šta je zla žena. KUM: Ćuti, kume, sad ćemo doznati koja je dobra. Čuli ste valjda, kako je stiglo pismo na našu vlast od nekog neimenovanog, i sto dukata, da se ovo kao
MAKSIM: Verujem, verujem, samo sam doživio da se i drugi uvere. SOFIJA: Ako ti misliš da je dobra žena ona koja mužu pomaže da zlo čini, to se varaš. MAKSIM: Nisi li mi se u crkvi zaklela?
MAKSIM: Za muža treba sve da učiniš, zato si žena. SOFIJA: Ima muževa koji drže da su oni gospodari, a žena skot, koja je zato u kući, da radi i čisti, i da ima koga, kad mu volja dođe, psovati i tući.
SVETOZAR: To ćemo čuti sutra, jer je opredeljeno da se sutra dade nagrada onoj koja bude proglašena da je dobra. MAKSIM: Tu čast neće niko drugi dobiti, nego moja Soka.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
STEVAN: Koju Pelu? SULTANA (baci se na njega maramom što je u ruci imala): Oćeš da me doveka jedeš? Ne znaš koja je Sretinica, a znate svi da mi š njome oči vadite. STEVAN: Fala bogu, sad je došlo vreme da i gospođe sluge tuku.
SRETA: More ženo, šta je tebi danas? SULTANA: Na bal, ja, koja sam nekada na barone preko ramena gledala, sad s čizmašima da igram? Volim pređe crknuti, nego da se taj pokor učini.
Ostavite vi, gospodine, da je ja jošt jedanput promuštram, pak ćete viditi da će ona biti ona ista Pela koja je i pređe bila. SULTANA: Ja nisam tvoja Pela, dragi Sreto, ja sam Sultana.
SRETA: Ni reči više, nego kući! TRIFIĆ: Stante, evo dolaze karuce. Sreto, sad ćemo viditi koja je čija žena. SRETA: Ja sam moju izrovašio, te će pamtiti dok je god živa. SULTANA (pipa se po leđi): Ah!
Lalić, Ivan V. - PISMO
što boji se Sa nepoznatom da spoji se Ko duh i dah u pevanje O slatkom strahu viđenog Što neviđeno vraća se, O strasti koja plaća se Groznicom neprevaziđenog — Godine?
(10. IV 1992) OSMEH Ko zlatnu masku iz Mikene, Koja je Drugi oblik praha, Ugledao sam na dnu mene Taj osmeh zadržanog daha, Što uspeo je da se zgusne Za trenut na dnu
Preostaje metafizika Krhotina i crepova. (10. VI 1989) VEŽBA Asfodele, sunovrati Koje crno sunce zlati, Žuta zvonca koja zvone Pri prolasku Persefone, Sunovrati, asfodele Oko kojih zuje pčele; Biće meda, zujem vele, Od narcisa, od
tišmi grada, gde je u mnoštvu lica naglo obasjanje — O dragoceno malo čudo sveta Kome se žile čudotvorne suše: Ta žena koja pamtivekom šeta u raznobojnim haljinama duše, Sada u orkestru, u trećem redu Osmehom senči zvukove viole; Ta
(25—27. V 1989) IV HEKSAMETRI MELANHOLIJA Godina koja okleva, kvaran martovski sneg, Neumereno obile goriva za rad vrtova, Hrtovi zime što još se osvrću na uzmaku, Pod
Taj zvuk će da se zgusne u mrlju koja vlaži zapadni sobni zid — Tako praznina gusne u vidljivu suprotnost, Najavu rastočenja.
(9—10. III 1986) FRAGMENT Delimično po Pindaru Lepota koja tvori sve slasti smrtnicima Istinu će da tvori od onog što je lažno — Samo budućnost može pouzdan biti svedok.
Razmisli, odgovori, Ili prećuti barem neslaganje sa sumnjom Koja mi koči šaku, bar za tren, pa mi slova Posrću, nesigurno.
pošaljem signal kroz statiku smetnji I kažem: ipak mirno počivajte; Nije ovo podne ono što nas spaja, Nego jedna povest koja dugo traje, A vas usijava do crnoga sjaja, Pa podnevno ovo sunce crno biva Unutrašnjem oku putnika pevača; Dok mi
oprosti Što skrušeno se obraćam u bdenju, Što utuk sveukupnoj mojoj zlosti U produženom tražim magnovenju Te jedne noći koja svetlost zrači Iz svoje senke, iz najgušćeg mraka — Jer sve što hoće mrak da obeznači Postane svetlost u znaku tvog
sa stablom grana; u srebro ću da skujem svoje kraste, Da slava tvoja bude moja rana; Oprosti prestup moje prolaznosti Koja se čudu kao pravdi nada, Oprosti mojoj kosti, mojoj zlosti, Ali učini čudo. Ovde. Sada. (18.
Pri tom ponavljači — Ponekad nazreš u vazduhu, leti, Nebesku ružu koja milost zrači — I to je znak, al osnova se seti: Vinčansko pismo, žig u ilovači. (2—3.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
bilo nešto čudno smešno, pa si se kikotala ko šašava: mislila si da tu ima neke misterije, a od svih reči za ženu koja očekuje bebu, najviše ti se dopao izraz blagosloveno stanje, dok su ti ostali izrazi bili gadni: kao da se odnose na
— svojoj ženi koja je baš kazala da je veče prekrasno, svi oni. Tebi govorim šašavice, kud zijaš! Dakle, drage moje devojčice, nije
“ Čitava stvar, naravno, dešava se u ponedeljak. E pa, malu Anči, koja je jedna izrazita lujika, susretao sam na najrazličitijim mestima, a najviše na mom ćošku i u samoposluzi gde kupujem
Na kraju, evo te knjige koja će konačno pokvariti vaš odnegovani književni jezik. Dva bela medveda iz Zoološkog vrta i ja tonemo u zimski san.
Moj pokusni kunić! Vežite se i prestanite sa pušenjem — uzlećemo! Pazite, ovako: znate li uopšte koja je to vrsta folirantkinja?
Veoma zanimljive stvari o jednom starom zimskom kaputu i devojci koja ga je nosila. Znate, juče mi je bio rođendan. Ne, nije bilo nikakvih žurki! Ni poklona. Ničega!
za mis ovoga ili onoga, konjskim trkama, buticima, modnim revijama za nastupajuću sezonu i svim ostalim mestima koja pomažu da život prođe savršeno ugodno i još savršenije beznačajno... — Šta mislite o najboljim godinama za jednu ženu?
Bila je potpuno sama u toj ledari koju je svet obilazio kao kugu, na onoj promaji, među najjadnijim platnima koja se uopšte mogu zamisliti. Šta je radila?
Bila bi to prva knjiga na svetu koja bi govorila o osobi što ni pet minuta nije odlučivala o sudbinama drugih ljudi, pa čak ni o svojoj sopstvenoj!
Od bakute — sposobnost da se eskiviraju teškoće. Dugo vremena sam mislila da sam rođena u ulici koja se zove Jedan pravac. Ali, ne! Bolje da počnem kao i ostali, sa predistorijom svog rođenja.
Hoću da kažem, to je stvar koja me potpuno, ali potpuno, izluđuje! Zamislite samo jedan lep dan u toj Jalti, koja je, pretpostavljam, morsko
Hoću da kažem, to je stvar koja me potpuno, ali potpuno, izluđuje! Zamislite samo jedan lep dan u toj Jalti, koja je, pretpostavljam, morsko letovalište i sve ostalo što uz to fura. Skoro će kraj rata. Mene još nema ni od korova.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Ta misao je li lasta koja sjajka ispod trema kao praznik perunikom? Perjanica zvonikova zatreperi u lepetu iznad streha zemnih zala.
A lirski udes, mogranj ludila, čaškama zaspe ruža Budima. SEDMICA I svrši Bog do sedmoga dana djela svoja, koja učini, i počinu u sedmi dan od svijeh djela svojih.
PETAK І Idejo mudra letenja i mresta, u nebu mora pune se dubine, okean neba, površ koja bleska, valovit šušne: Pevaj, ptičji krine, ugnezdi ljubav; ikri, riblja pastvo; umnoži, svete, množenja bogatstvo.
Božijeg daha, divi se Rebru, ženskom stvorenju: Koščica, slika, isečak moj si, čednost u tembru lanenih trenja, koja me vuku, strujom magneta, da ti u struku, jasiko vedra, počinem trajno.
- To je, ipak, trenje o prazno klasje sujetinih vlati, a nije refleks slike koja slika, kroz rečnik zala, premilost bosiljka uz nečuj-bronzu neblago što prati.
Tu je i oveća limena korpa za otpatke, prazna i suvišna: smeće se bada oko nje. Po tvrdo utabanoj zemlji, koja očas zine kad je toplo vreme ili se razblatnjavi kad udari kiša, tek životare tri patrljka lobode i četiri ugažene
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
JELICA: O, tatice, kako ne bi kad po Beču prve frajle i najveće dame čitaju. Samo uzmite na um kad se koja razgovara, odma ćete primetiti čita li ili ne; jer ona koja čita govori hohtajč. MARKO: Zato ti srpski tako govoriš.
Samo uzmite na um kad se koja razgovara, odma ćete primetiti čita li ili ne; jer ona koja čita govori hohtajč. MARKO: Zato ti srpski tako govoriš.
Kamo sreće da se i mi tako uredimo! MARKO: A zar bi ti htela tako živiti? JELICA: Ja ne znam koja ne bi htela. Ah, tatice, po modi živiti, nobl živiti, to vam je Genuѕѕ.
ALEKSA: To je blagorodno; premda takva žertva. JELICA: Ah, pomislite samo da sam osuđena u ovom gnjizdu živiti, koja sam na Beč naučena! Nije li to traurig? ALEKSA: Vsjačeski, obače... JELICA: Idete li vi poslom u Beč?
će tako čuvstvovati; pri tom i ženska persona mora biti osobiti kačestva, osobiti svojstva, i vrline duha i tjela, koja će moći takovu ljubov u serdcu kakvog mladića vozbuditi.
To mi je vrlo čudno! da svašta zna, da je tako učtiv, pametan... čudo zaista! (Jelici, koja dolazi.) Kako ti se dopada taj baron, Jelice? JELICA: Ah, tatice, kanda ga je neka cauberin rodila!
MARKO: No, komedije; i to da čujem! JELICA: Tu je baron otvorio s caricom bal, koja se posle zaljubila u njega, i otrovala se što nije hteo da je uzme. MARKO: Pa u Mesecu zar ima ljudi?
činiti; a ja u cjelom mom životu nisam srećnijega časa imao nego sada, pričinivši vašoj gospodični maloje zadovoljstvo, koja je vsjačeski dostojna usred Beča živiti. MARKO: Gospodine, ja ne znam šta ću da mislim. Jelice, odi malo u drugu sobu.
je zaista lep, i ne zamerite mi, vaše sijatelstvo, sad ću i ja početi tražiti baronese; može biti da će se naći kakva koja će mi verovati, kao vi ovoj personi. ALEKSA: Ha, ha, ha! Ti dobro govoriš, Dimitrije.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Guskino krilo lepeza tvoja, a jastuk meki patkica koja. Živela večno u miru, sreći, nikada lavež ne čula pseći.
Grozi se deda, žestoko preti: „Tako mi moga brka, platiće jednom skitnica noćna koja kukuruz krka! Pogledaj samo prokletog tipa, smaza mi njivu do zadnjeg klipa!
Okolo svuda tišina pala, samo se ptica oglasi koja, a deda reče sa tihom tugom: „Umorila se starina moja. Kad je počeo, ko će da pamti, i mene, bogme, sećanje vara,
RIBICA NA VRBASU Da li spavaš ili budan sanjaš, vjeruješ li veselome glasu: u nedjelju koja prva dođe provešćemo odmor na Vrbasu. Od jurnjave i gungule vraške okrenuće voda unatraške.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— Mora da je bio debeo led? — Sedamnaest pedalja. — Doviđenja dakle. — Doviđenja, mladi gospodine. Jedna devojka koja radi file na đerđevu vrlo je lepa. Cela porodica je u vratima kuće kod koje se seku dvoje stepenica.
Ali mnogi me zovu Roldana. — Ivona je lepše. Doviđenja dakle. — Doviđenja, mladi gospodine. U idućoj ulici, koja ide pravo između dva reda kamenih kuća, ispod antičkih utvrđenja i nad jezerom, dve ili tri glave me gledaju kroz
Ono je zamak? Izgleda ogroman. Ne vidim ribarske kuće. — Selo je sa druge strane ostrva. Vidite samo toranj crkvice koja je navrh ostrva. — Kome pripada ova šuma? — Skoro celo ostrvo pripada markizu.
Nekoliko mladih ljudi stoje i razgovaraju. — Ovo je moja mala, — kaže žena za devojčicu koja joj se baca u suknje. — Kako se zoveš? — Huana. — Da li si valjana, Huana? — Kako se kaže? — Da, gospodine.
Sa strane je još jedino velika jednospratna zgrada koja nije nikada završena. Ispod trave je veliko kamenje; iz nje izlaze stene pokrivene mahovinom, tako da se teško korača.
Uz ostrvo je vrlo živopisna šumica puna ptičije graje. Gore, sa vrha, za čas još viri pocrnela crkvena zvonara koja je na vrh sela, zatim je apsolutna usamljenost. Koračam ivicom ostrvskom, udišući duboko miris vlage, šume i trava.
— Imate jegulja u jezeru? — O, mi naročito živimo od njinog hvatanja. — Ali nema nijedne reke, ni koja utiče, ni koja ističe iz jezera? — Nema. — Jezero nije vezano podzemno sa morem? — Nikad to nismo čuli.
— Imate jegulja u jezeru? — O, mi naročito živimo od njinog hvatanja. — Ali nema nijedne reke, ni koja utiče, ni koja ističe iz jezera? — Nema. — Jezero nije vezano podzemno sa morem? — Nikad to nismo čuli.
Završavam penjanje i vidim na vratima devojku koja drži ispred sebe lampu obema rukama. Lice i oči su tako osvetljeni da se ne zna da li je uplašena, ili se smeje
Ne mogu da pojmim kako se onda mogu naći dva čoveka da se ubijaju, mrzeći zemlju jedan drugoga i misleći da je to zemlja koja mu želi zla. — Nećete ipak reći da nema nikoga koji mrzi našeg čoveka i koji mu želi smrt. — Možda!
Rat? Ko zna, možda je rat zaista večit. Možda mržnja koja nastaje između ljudi neće nikada biti izbrisana. Svakako je glupo govoriti o tome sa ovim dobrim ljudima koje zbunjuje
To je Brdo Buva, i devojka (Ostrvce) koja je služila kod mojih prijatelja bila je iz tog sela. Zato smo je zvali: Ostrvce sa Brda Buva.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
A gde da ga nađem, pitam ja, zar je lako setiti se telesne građe u buci koja ruši lagume lobanje. Otklonite svoje trube anđeli, mamuzama ne gazite po humci Ja ostajem gde sam u zemlji jezika
Ti koja si podigla poklopac na pogrebnom sanduku sveta i pustila da nas motre oči grozne, na ovoj nas okuci uzmi za ruku i pove
Među nama je lenjost od bezvlašća i mnogo golih u vrbaku greznu u vodu koja ne daje čistotu. Neko je na nebu zaveru kovo i kidao perunike s livade kao što smrt otima vojnike.
I na tom mestu u polutami žbuna, po zvuku zvonkom, nađoh izvor vode koja se razliva po zemlji, i tek pošto se ukrstila sa ljudskim putem, postaje potok.
Čitaoci stoje pred otvorenom knjigom. Dolazi jedna noć koja će biti strašnija od prethodne. Zahtevaju da im se odlučno kaže ko, ko to lupa u vrata, za koga se prave ovi dovratci,
jedan preko drugog iako to ne znači da izneveravamo prvobitni govor prirode u stvaranju; mi samo ponavljamo nejasnost koja je u prirodi jezika, mada je u našoj prirodi da jedino jasnost razumemo.
panj Spusti se u bezdan droba i na nj Neko drugi je trebalo da bude svedok smanjivanja svega sveta, mislimo u modrini koja suzbija svetlinu nebeskih tela, neki drugi, daleki naraštaj. Smanjivanje nije za nas, mi za ovaj prizor nismo spremni.
Drevna reč il nova sveta reč il hulna koja je bliža ljudskoj puti da li ona što se oglasi iznutra kao vodoskok ili druga što spolja obilazi oko stuba Nađu se
je samo da se vremenom vara sve je u rasponu našeg jedinog časa i novi časovnik i drevni okvir na rubu vidika i pesma koja trenut čara lepa je starinom ali današnja je ako i to danas nije pesma stara O duhu 1 Duha da spazim dok vri i
noćni prizor Šumadije bitke celonoćne na Bukulji gnevni sabor i besne svađe bratske neko traži na zajam soli so koja misli so koja boli i deca dižu bivolju glavu u nebesa krene udar po čitavoj krajini prvo jedan pa drugi i mrtvi se jave
prizor Šumadije bitke celonoćne na Bukulji gnevni sabor i besne svađe bratske neko traži na zajam soli so koja misli so koja boli i deca dižu bivolju glavu u nebesa krene udar po čitavoj krajini prvo jedan pa drugi i mrtvi se jave na vest
zalutalog voza u brezama strast se penje odozdo iz kolena strast nedevojačka i čoban priča svoju bajku o svetlosti koja utrobu ima izlivenu od sirovog stakla utrobu koja rađa čim prenoći i otvori se vidicima utroba ostaje puna onih
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
Težak kožni nameštaj. Upadljiva je velika, u zlatnom ramu, slika pokojnog Mate Todorovića, koja visi o zidu. Više vrata levo i desno, a pozadi velika staklena.
To je porodica pokojnog Mate Todorovića koja se vraća sa groblja, gde je održan sedmodnevni parastos pokojniku. Cela porodica je u crnini i pogružena.
MIĆA: Možete misliti kakav je to gubitak za našu porodicu. AGATON: Gubitak, nego! SARKA (Gini koja se zaplakala): Dosta, boga ti, prija-Gino, sa tim tvojim plačem.
Danica donosi na služavniku žito i služi ih). SIMKA (još pri pojavi Daničinoj gurne laktom Vidu, koja sedi kraj nje, i šapće joj): No, hvala bogu, kad su se setili i da nas posluže.
(Služi se.) AGATON (Danici koja služi ostale): A ovaj, da nije vaša tetka bolesna? DANICA: Ne, ali stara žena, pa sam uzela da je zamenim.
(Pokazuje na stepenice.) Gore je pokojnik i umro. (Pođe ka stepenicama i svi za njim.) SARKA (Gini, koja opet zaplače): Eto ti sad, pa zašto kog đavola sad plačeš?
IV DANICA, MIĆA MIĆA (on je poslednji pošao uz stepenice i popeo se već na prvi stepenik, pa kad spazi Danicu, koja dolazi kroz srednja vrata, on se vrati): Ah!
SIMKA: Kakvi su, razgrabili bi celu kuću! AGATON: Zato 'ajde svako u svoju sobu pa da se rastovarimo. SARKA (koja još uvek sedi na budilniku, ustaje): 'Ajde, bome, jer ja se nažuljih kao niko moj. (Razilaze se svako u svoju sobu.
SIMKA: A koju si sobu ti uzeo? MIĆA: Ja? Onu koja mi i pripada. Uzeo sam pokojnikovu sobu. SIMKA: Pa tamo još gori kandilo? MIĆA: Ja sam ga, bome, ugasio.
kaže da je bolesna od jeda zbog ovog čuda što se dešava po kući, ali ja mislim da je ona u stvari bolesna zbog brige koja nas očekuje.
kažnjavao sam gazdu čija je stoka, a gazdu čija je njiva pregažena upućivao sam da premlati prošcem stoku koja mu je ušla u njivu.
ADVOKAT: Dobro, to je stoka; ne razume ništa, a kako bi vi tek kaznili ljude, razumna, pismena stvorenja, koja uđe u tuđe imanje? AGATON: A! Sad vidim na šta vi navijate. Pa jest, imate pravo.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
lagano nestaje, a nad nama još uvek lebdi mlečni odblesak već zašlog sunca, i kroz njega žmirkajući zatreperi po koja zvezda. Te večeri, jula 1914, umuklo je već bilo i blejanje ovaca.
Ovčari, uvijeni u jagnjeće kože, spavali su po zemlji. Samo jedan stražario je pokraj vatre, koja je tiho pucketala. A i on je dremao.
A i on je dremao. Ležao sam na pokošenoj paprati i kroz pukotinu na krovinjari posmatrao jednu sjajnu i svetlu tačku, koja se pomerala lagano, nečujno, još malo, još malo, i zvezde nestade...
Celo biće njegovo odisalo je beskrajnom ravnodušnošću, koja je najzad prešla i na mene, i san me počeo hvatati. Žuljala me postelja, okretao sam se, opet sam spavao, ali čini mi
OD SADA PRIPADAMO OTADžBINI Osećao bih se lakše, čini mi se, da sam u nekoj jedinici koja se mobiliše u mom rodnom mestu. Tu su bili svi moji drugovi i poznanici.
Iako su ispred mene bile visoke stepenice, ipak me je tešilo što je za mnom velika masa, koja se okreće po mojem naređenju i koja se stara da pogađa moje misli.
su ispred mene bile visoke stepenice, ipak me je tešilo što je za mnom velika masa, koja se okreće po mojem naređenju i koja se stara da pogađa moje misli.
Zdesna zatakaraše kare i topovi, i širok front ratnog puka poče da se raspada u dugačku topovsku kolonu, koja zamače u mrak, po neravnome drumu. — Je l to peta?
U početku smo se osećali nelagodno, a potom smo navikli, uveravajući sebe da je i prašina jedna od ratnih nevolja, koja se mora podnositi. Da se konji ne bi mnogo umarali, posluga je išla pešice pored topova.
zagrljaja, pa stavljaju ukrućena tela na paralelno postavljenje cerovke i bacaju u opštu jamu, kao neupotrebljivu stvar koja je dotrajala. Ljudska radoznalost je presićena, i sve je već odvratno i mučno.
Po šumama ima još ranjenika. Snose ih u šatorskim krilima kroz koja kaplje krv. Tu je i zavojište. Zgrčeni, leže ranjenici na zemlji, čekajući na red. Neki umiru.
Tada su privedeni vojnici iz one čete koja je bila u rezervi, a nalazila se ispred naših topova i onog kukuruza. Vojnici su slegali ramenima, jer su i oni čuvali
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Beše to čovek od svojih dvadeset i pet i šest godina, crne gusto obrasle brade, koja se od polovine na niže prelivaše u zatvorenožutu boju; visoka i otegnuta čela, dugih spljoštenih obraza, crnožutih
Celo lice mu imađaše izraz zaplašene, dugo gonjene, umorene zveri, koja se odjednom našla među svojima, nu ipak se okreće oko sebe bojažljivo.
Pažljiv posmatrač opaziće iz očiju mu pravu sanjalačku dušu, koja živi više maštom no razumom. Telo mu beše nesrazmerno razvijeno : ruke dugačke, dopirahu do kolena, noge kratke sa
Beše već ušao u selo, pa gledaše da ne izgubi iz vida školu, koja se, sa svojim visokim dimnjakom, izdizaše malo u stranu od seoskog puta..
On, siromah, i onako beše zbunjen, čim opazi radoznala ženska lica koja ga posmatrahu, a sad već zaboravi i na svoju glavu...
Tada učiteljica, koja je došla pre tri dana i upoznala se sa glavnim okolnostima, saopšti Gojku da ni on nema stana, nego će morati
A Ljubica se naslopila na prozor pa posmatra decu, koja će biti predmet njena rada i staranja. Svako se priljubilo uz oca ili majku, pa ni mrdnuti dalje, kao da se plaše kakve
Toliko se kidala zbog te svoje zle osobine, koja joj smetaše i kao devojci, a već u toliko više kao vaspitačici. Paštila se da se navikne na lepo ophođenje, na
Odjednom je obuze milina gledajući ovu nejaku decu, koja se poveravaju njenoj brizi; ona bi ih sve odjednom izgrlila i ižljubila, tako joj postadoše bliski i dragi ovi mali
I tu se ti nadaj povoljnom uspehu u radu !« mišljaše ona, stojeći pred prljavom isprskalom školskom tablom, koja je nekad bila sva crna, ali su je deca, mokrim krpama, u toku dugo godina, tako izribala, da se crnilo vi đaše samo po
pa se svet naučio tako... Do godine će biti lakše; a sad upisujemo i onu decu, koja su pre dve godine trebala biti upisana. Kmet zovnu Gojka, a ona produži gledati na prozor.
Čiča Stojan nešto tumaraše po dvorištu, vičući uzgred na nestašnu decu, koja mu poremetiše dosadanji mir i usamljenost. — Šta li si sanjao noćas, bratiću? reče uzgred jednom mališanu.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
“ 38. Javor išetao, Devojke gledao, Pak je govorio: “Koja je tu moja, Javi se, devojko, Izmeđ’ devojaka.“ — “Evo me, javore, Al’ ti ne ću doći, Dok mi ne sakrojiš Od maka
Đe Jovanu ljubi vode u čase dobre. Vod’ je, vodi, mladi Jovo, sretnja ti bila! U nju su ti svaka dobra, koja s’ mogu nać’: U nju ti je b’jelo lice, ka’ cv’jet proćetan; U nju su ti crne oči sokolova čina; U nju su ti b’jele
“ 103. Prele su prelje s večera. Koja je više naprela? Majkina Ruža najviše; Stigla je vala do cara, Posla joj care povesmo: “Naj tebi, Ružo, povesmo,
Ljubi oči željno momče. 140. Oj ti Cveto, lepo cveće, Bog ubio majku tvoju! Koja tebe tak’ u rodi, I posla te nasred sela, Gde junaci vino piju, Mladi momci kamen meću, A devojke pesme poju — Te
“ 145. More, dunu vetar sa gornjaka, Te donese miris od momaka: Blago majke koja ga rodila, Blago tatku što ga u vojsku prati, Blago sestri što se u njega kune, Blago ljube koja će ga ljubit! 146.
momaka: Blago majke koja ga rodila, Blago tatku što ga u vojsku prati, Blago sestri što se u njega kune, Blago ljube koja će ga ljubit! 146.
vriskom odgovara: “Oj bogami, lijepa djevojko, Nije mi se gospodar ženio, Nego misli tobom o jeseni, O jeseni koja prva dođe.
Nijesam se junak oženio, Veće ’oću s tobom o jeseni, O jeseni koja prva dođe!“ 168. Ne gradi puta kroz voće moje.
“ 176. Tri su jele spored rasle Na vedroj - vedroj noći Na jasnoj mesečini. Pitale su jedna drugu, Šta bi koja najvolela. Najstarija govorila: “Ja bi’ čoju najvolela“. A srednja je govorila: “Ja bi’ blago najvolela.
Kako, dušo, i ja za tobome, Đe te gledam, ljubit’ te ne mogu, Ali hoću brže, ako Bog da! U neđelju, koja prva dođe, U mom dvoru, a na krilu mome. 199. Kujundžija, tako ti zanata!
Seja će za brata tanku pređu presti, Tanku pređu presti, sitan vezak vesti; Blago onoj seji, koja ima brata! Bratac će za seju Budim grad zidati, Budim grad zidati, kule izvoditi. 228.
mi do tri kukavice, Prva kuka nikad ne prestaje, Druga kuka jutrom i večerom, Treća kuka kad joj na um padne. Koja kuka nikad ne prestaje, Ono mi je ostarela majka; Koja kuka jutrom i večerom, Ono mi je jedinica seja; Koja kuka
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
Usudi se! Ovaj će ti čelik probosti bludne grudi!” (Scenu prekine Jelisaveta, koja stane ispred njih, ili se popne na bure, i obrati se iskupljenim građanima.
” (Sedne) „...Putujuće pozorište Šòpalović... u trupi nema Jevreja ni Cigana... ni lica koja su u braku sa Jevrejima... dozvoljava se... drama Razbojnici od Fridriha Šilera...
Po članu tri, telesnom kaznom kažnjavaće se i skitnice, besposličari, kockari, pijanice i lica koja pronose lažne vesti. To što si glumac ne znači da nisi pijanica i skitnica.
Dok su ga skidali s konopca, nabro sam trnkila! (Izlazeći sa scene, Drobac se skoro sudari sa Sofijom, koja se vraća sa reke. Tim sudarom su oboje iznenađeni i zbunjeni. Drobac, za trenutak, gleda u Sofiju sa zaprepašćenjem.
(Prekine ga Simka, koja se pojavi u vratima svoje kuće) SIMKA: Da li bi neko mogao da mi pomogne? VASILIJE: Naravno, samo kažite!
VASILIJE: Ova zavesa deli svet na mora ognja i leda, na pozornicu i crnu rupu koja je gleda! FILIP: Ova zavesa ne deli zlatno na crno i belo, iza nje se crni i beli i plavi, zlatno — celo!
) FILIP: Ja ću da ustanem, zgažen, zgromljen, tlačen, na čelične vojske sa drvenim mačem! Deci koja cvile, majkama što plaču, doneću slobodu na drvenom maču!
SOFIJA: Lepo pričaš. Satima bih te slušala! DROBAC: Mene? SOFIJA: A možeš li da pogodiš koja je ovo trava? DROBAC: To plavo? Mišjakinja! SOFIJA: Kod nas je zovu vidovčica, vidova trava. Leči vid.
Glumci su zastali da se odmore. Imaju veliki prtljag: sanduke, kartonske, platnene i pletene kofere. Sofija, koja je na ošišanu glavu stavila periku, istresa pesak iz cipele. Vasilije briše znoj, pali cigaretu.
Vasilije briše znoj, pali cigaretu. Jelisaveta ukočeno sedi na koferu, kao da je zagledana u neku tačku koja ne postoji.) JELISAVETA: Nisam ja, znači, bila bez razloga onako uznemirena!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Na mrtvima sam proveo mladost, tvoj mladež na dojci nije radost, koja je nekad bila. Pa i na tebi nije više svila, sa ljudima radiš ceo dan, za ljubav ne čekaš da cveta jorgovan, ne gledaš
Da se svetu nasmejemo. Da odemo u noć, kao da smo krivi. Lako, kao tica, koja kratko živi. Naš viti korak ne vezuje brak, ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Kad iznemognem, i moga raspadanja talog slivaće se u tamu, kroz reka naših mulj i sliv, u zemlju koja vri, na dnu blata ustajalog.
Da li je to ista moć, koja sve rasipa i razlije? Mesec, što kotrlja, večerom, prazni svet svoj žut? Ona magla, i dim, što stresa, lukom
KOMENTARI KOMENTAR UZ „PROLOG“ Ovaj prolog bio je napisan, i štampan, uz prvu zbirku pesnikovu, koja je izišla u Beogradu, posle prvog svetskog rata, pod naslovom Lirika Itake.
U antologijama takozvane čiste poezije (,,la poèsie pure“) pesnik treba da ostane sen koja nije vidna. Međutim, pošto ova zbirka obuhvata i političke pesme jednog, prošlog, vremena, pesnik je mišljenja da će
On je pisac prve taktike srbijanske vojske (Misli o vojnoj brigadi) i jedne knjige o Beogradu, koja se čitala (Darul Džihad). U Ministarstvu vojnom ostalo je mnogo njegovih rukopisa.
Pri kraju života, Paja Putnik je bio osobenjak, neženja, a mnogo se ljutio na onu granu svoje porodice koja je, u Srbiji, od Putnika, napravila ime Putniković.
Mati joj beše rano umrla, a otac tako strog, da je u zgradi Varoške kuće u Pančevu, koja i sad stoji, morala da pere kamenite stepenice, pred stanom varoškog kapetana. I zimi. Na kolenima.
U tom Temišvaru, o prazniku Duhova, na primer, svi smo išli u crkvu, koja je bila zastrta travom i imala miris pokošenih polja.
Da bih pobegao od ujaka, ja sam to leto otišao na more, u Opatiju – koja se tada zvala Abacija – a u kojoj su bile čuvene utakmice mačevalaca.
Sad mi se to čini jako glupava, ali sam se u ono vreme, od te pohvale, nadimao, kao žaba. Došavši na Rijeku, koja se onda zvala Fijume, i koja je tada bila puna talijanaša, ja sam pokušao da uđem u Akademiju ratne mornarice, a kad
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
pokvario ono dobro, blago raspoloženje duše, koje je tolikim naporima i žrtvama stekao, i što mu se stara zla ćud, koja se samo bila pritajila, opet vratila da mu zagorčava život.
— Doista — gunđao je — zašto je Bog stvorio tako sitna bića koja su samo od štete. Te mušice nisu ni za šta drugo nego da nam natrune i pokvare mleko, a nas, pastire, da uznemiruju,
Mi smo, istina, male i sićušne, ali baš zato smo kadre izvršiti dela za koja veliki nisu sposobni. Mi smo, smem reći, bivale i u Božjoj službi.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Priđem tome čoveku i nazovem mu boga. On me pogleda ćuteći, pa odmah skide pogled s mene i produži svoj posao. — Koja je ovo zemlja preko vode tamo što se vidi? — upitam, a sav treperim od nestrpljenja šta će odgovoriti.
On mi od sveg srca zahvali na iskrenim osećanjima koja gajim prema njegovom vernom konju i odmah naredi da se donese posluženje.
Ja sam ga tešio zbog takve strašne nepravde koja se čini prema njemu. Zatim sam razgovarao sa jednim bogatim trgovcem, koji mi pričaše mnogo iz svoje prošlosti; a od
počinje kvariti jezik u našem narodu, i da čak neki građani toliko daleko teraju te su, zaboravljajući odredbu zakonsku koja glasi: 'Narodni jezik nijedan građanin ne sme kvariti, niti izvrtati red reči u rečenici i upotrebljavati pojedine
i ogromnih zasluga za otadžbinu, a i presudni uticaj na spoljnu i unutrašnju politiku naše zemlje, imao je jaku kijavicu, koja je izlečena milošću božjom i iskrenim zauzimanjem stručnih lekara, te sad to neće smetati velikom i mudrom državniku da
A već samo po sebi se razume da je odmah izrađena i umnožena slika koja je predstavljala kako se veliki državnik rukuje i zahvaljuje lekaru za iskreno zauzimanje.
Ispod nje je tekst: „Hvala ti, odani Mirone, ti si otklonio od mene bolest, koja me je ometala da se sav posvetim staranju za sreću svoje drage otadžbine!
glava lebdi u oblaku golub i u kljunu nosi traku na kojoj su reči: „Milostivi Tvorac otklanja svako zlo od Stradije, koja mu je u volji.
Posle malog ćutanja, produži ministar: — Posle toga, ja sam udesio da svako selo ima dobro uređenu čitaonicu, koja mora biti snabdevena dobrim knjigama za ratarstvo, šumarstvo, stočarstvo, pčelarstvo i druge grane privrede.
— Neizmerna šteta! — uzviknem ja, kao preneražen tom strahotom koja bi postigla celu zemlju zbog neznanja i nerazumevanja ministra građevina.
Ja ću to pitanje izneti i pred samo Narodno predstavništvo, pa neka ono donese svoju odluku, koja ima da važi za svakog građanina ove zemlje.
opet, podnela molbu da Narodno predstavništvo donese merodavnu odluku da je u braku sa svojim mužem rodila dvoje dece, koja odmah postaju zakoniti naslednici njenog bogatog muža.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Budi te škripanje kola i vika dece, koja skaču od tebe i trče pred kola, na kojima je košar pun kukuruza. Dižeš se i ti, pa zajedno sa kolima i celom gungulom
Staneš na sredini redova, sagneš se i pogledaš, a pred tobom se otegla velika, široka brazda, koja je tamo dalje sve uža i uža i naposletku, izgleda, da je na kraju samo stopu široka.
I tako — ceo dan..... A u veče mrzi te da legneš. Čuješ žagor kod pušnice, koja je uz kuću i ideš tamo. Sve se stišalo i zaspalo umornim snom, a mesec obasjao tamno nebo, pa se razgovara i ašikuje
A tamo po budžacima, otimaju se mačke oko buraga, sevaju i reže, dok se koja ne dokopa povećeg parčeta, pa klisne sa njim preko praga i nestane je u pomrčini....
Mleko se stade zbrčkavati, uhvati se ozgo tanka korica, koja se, malo pomalo, poče dizati. Planinka spremila krpu i kutljaču, pa samo čeka.
Jovane bećare, a đe ti je draga? — Milice devojko, u sred sela moga. Jovane bećare, koja ti je draga? — Lepoto devojko, Milica Đokina...
viknu č'a Marko, diže se i sede uz devojke. — Anatema te ubila, šta ćeš oko mene! viknu Anđa i ščepa jednu ruku, koja je zalutala na njenim nedrima. Začu se mumlanje. — Aha, orlušino matora, ti li si!
Za leđima komišilaca crne se plastovi komišine, koja je tako meka i suva, tako laka i mirisna, da ti se i sama glava sklanja k njoj...
Čega ti tu nije bilo!... Profesori su, terajući šalu, pričali, da te skale obeležavaju i broj donje odeće, koja se »u poniznosti upućuje pralji na nadležni postupak...
Utom oseti neku lakost u duši; kao da mu je s tom rečenicom, koja je slučajno sišla s jezika, spao i sav teret s namučene duše. Oseti se za trenutak lak i vedar.
plamen goreo i drhtao, tako su i zidovi bili čas osvetljeni, a čas su se njihali i treptali u nekoj pokretnoj polutami, koja je usamljenog čoveka plašila, ulevajući mu u dušu neki sumor i setu...
predviđao tip prave srpske žene, prinuđavao ju je nekako da liči na njegovu majku, skromnu, valjanu, prijatnu ženu, koja je sav život bila posvetila svojoj deci.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
Između prozora veliko ogledalo u zlatnom ramu. U uglu između ovog zida i zadnjeg veća gvozdena peć, koja se loži spolja. Između peći i vrata orman sa fiokama, a više ormana kredom rađene slike, Jevremova i Pavkina.
Nad njim visi sa plafona veća lampa. Palanačka soba iz osamdesetih godina, u čiji se stil uneo i ukus devojke koja je pogdešto primila odlazeći rodbini u Beograd.
(Maše za leđima rukom Danici da se ukloni iz sobe.) IVKOVIĆ: Moraću! JEVREM: Pa jeste! (Maše energičnije Danici, koja ga prvi put nije dovoljno razumela.
(Odlazi). VIII JEVREM, ŠEGRT JEVREM (vraća se i stane nasred sobe zamišljen. Na licu mu se ocrtava briga koja ga sve više obuzima. Uzima šešir i hteo bi da pođe ali se kod vrata ustavi, vraća se i seda na stolicu brižan).
) ČIN DRUGI Druga soba (s ulice). U dnu dva prozora. Levo vrata koja su zatvorena i pred koja je postavljen visok orman, a desno dvoja vrata.
) ČIN DRUGI Druga soba (s ulice). U dnu dva prozora. Levo vrata koja su zatvorena i pred koja je postavljen visok orman, a desno dvoja vrata.
) IV JEVREM, SEKULIĆ JEVREM (za njim Sekulić): Evo, iz ove sobe. Eto, taj orman zatvara vrata koja vode u njegov stan. SEKULIĆ: Baš u njegovu sobu? JEVREM: Jest', tu mu je kancelarija. SEKULIĆ: Vrlo dobro, vrlo dobro!
On uznosi obrve razmišljajući i izdržavajući nezadovoljstvo). SPIRINICA (izlazi iz sobe, za njome Spira i Pavka koja ih ispraća): Gle, pa tu je i Jevrem! Baš dobro, mogli bi odmah da progovorimo i s njime.
JEVREM: Koja opozicija, Ivković? PAVKA: Ništa on, ali da čuješ nju! JEVREM: Koju nju? PAVKA: Pa tvoju ćerku. Da čuješ samo kako
” (Govori.) To već znaš, nego čuj samo kako svršava. (Čita.) „Niti ja mogu više pripadati partiji koja kandiduje za poslanike lude koji su švercovali špiritus”. JEVREM (plane): Ama, koj' špiritus? SRETA: Ta onaj, de!
I takav čovek zastupa pravdu pred sudom, i takav čovek sme da se kandiduje za narodnog poslanika. Na čast stranci koja će se i takvom perjanicom zakititi! Sima Sokić”. JEVREM: Uh, pobogu brate, naružiste grdno čoveka!
SRETA: Tako je to, dabome, kad ti je on u kući. JEVREM: Nešto, hm, nešto! (Zatvori vrata kroz koja je Danica otišla.) Eto, sad nema nikog. Molim te kao brata, uzmi ovo zvonce pa sedi, evo ovde sedi, pa da mi daš reč.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
išao razdrljenih grudi kao onaj Mara iz revolucije; a kad bi se opet seljački obukao, nije smela izostati dugačka mašna koja mu se pružala, bože me prosti, kao epitrahilj sve do tkanica, a tako isto nije smeo izostati ni prsluk ispod jeleka.
oči mu igraju kao na zejtinu, ali je prgav i brzo se naljuti a osobito kad ga povuku za anteriju i opsuju mu sepetku koja ga donese amo. To rade seljaci i kad se naljute na nj, a i onako od šale.
Pa mu tom prilikom pokaže strašnu svoju šaku koja nije ništa manja od lopate kojom zgrće žito u magazi. Tada bi Svetislav ostavio Tešmana i obrnuo se Krsmanu (tako se
Znale su čak i imena dece, vele da su se zvala: Mihalać, Janać, Stavrać, Kundać i Pundać. GLAVA PETA Koja je iz počasti prema ćir-Đorđu samo njemu posvećena; to jest, samo će o njemu govoriti, pošto je on odmah posle Srete,
U borbi i trenju je život; i taj život treba da bude bujna reka koja ruši sve ove stare (izanđale već) birokratske ustave i da stvori čisto zemljište za nov red i poredak, a ne sme nikako
stare (izanđale već) birokratske ustave i da stvori čisto zemljište za nov red i poredak, a ne sme nikako da bude voda koja ne otiče, ustajala bara sa žabokrečinom.
Nije, dakle, imala nikakve naročite firme, koja tolikim našim dobrim mehandžijama i dućandžijama zadaje toliko glavobolje, a mimoprolazećima toliko smeha, iako se gazda
kapetanica ukrašava turnirom, a na to skoči i ona druga, pa to isto učini; i sada mesto dijaloga nastane mimika, koja obilno naknađuje prestanak dijaloga.
da je nju tamo preko još poznavao kao jednu česnu, besprekornu i bogobojažljivu ženu udovicu, kao jednu dobru dušu, koja je kao takva dugo počastvovana bila da mesi poskurice za crkvu i da pere stihare, a i gospodin popa se osobito hvalio
Nastade džumbus. Jedno pravo veselje, onako svesrdno. Tu Cigani, jedna slavna družina iz Meljaka, koja se s nekog vašara vraćala i zaustavila tu; tu se jede i pije, peva i igra. Pune okanice i glave.
Ne znam baš koja beše, od Jaše ili od Petefija, ali jedna »Luda« tek znam da je bila. Ima jedno petnaest i više godina kako se ništa
Dozva Vujicu »predstavnika«, dâ mu dobar bakšiš i posla ga u srez, naznačivši mu sva sela gde ima škola i u koja će da svrati.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
SE PEPO KRSTA 6 KRSTA PEPO POSLE BOLESTI 8 KAKO ŠETA STARI PROFESOR 9 GDE JE CICA 12 STARCI U LETO 16 PESMA O BABI KOJA PLIVA POSRED SAVE 17 DOGAĐAJ NA ULICI 19 U OPERI 21 U ŠKRIPCU 23 JEDAN AFRIČKI
Razmišlja dečak o suncu kao o lepoj priči, Koja se dugo prenosi i kroz sećanja množi; Na mangupsku furunu sunce liči, Stalno gori, a niko ga ne loži.
! U neko crno doba, na kraju ulice, Planu boja poznate haljinice: — Evo Cice! I mama, koja je očajavala sve dok je znoj ne probi, Stalno izmišljajući nepoznate krivce, Brzo se razmaha po spavaćoj sobi I
Po ceo dan čekaju Do grla u beskraju, S nogama spuštenim u lavore Tihi i srećni, tavore. PESMA O BABI KOJA PLIVA POSRED SAVE Gledam, gledam, ne verujem svojim očima: Jedna baba u marami nasred Save skočila.
Pred zoru, u Africi, niska drveta kleče, I vreme teče kao reka koja ne teče... Mesec oprezno iza oblačka izranja, I vidi: pleme Rogogu Od ludog noćnog igranja Spalo s nogu.
I nije ga sramota, uveče, kod kuće, Kad se oslobodi uniforme, pištolja i obuće, Da rukom, koja ljudima udarce nanosi, Pomiluje ženu po obrazu i sinčića po kosi!
Na jednoj strani Srbija koja muca i bunca, Na drugoj on, čistunac, čistiji od jarkog sunca; Ovamo, hiljade profesora, pisaca i novinara Koji na
bez zvanja i bez odore, U vreme sramote, i ćutnje, i opštega nazatka Čuvao si govor kao što se čuva skupocena alatka, Koja, i kad se ne koristi, ne treba da zarđa. A u gadosti i rugobi zagađena reč je najgrđa.
” MAMINA DUŽNOST Mamina dužnost je da čarape pre zime isplete, Da nadgleda travu koja raste u dvorištu i na njivi. Ali njena najveća dužnost — s tim se slaže svako dete Jeste da dugo živi.
koji žive u Kini, Zelene žune, kreje, slavuji Od kojih proplanak ko klavir bruji, Soko i jastreb, učena sova Koja zna osam hiljada slova, Deset vrabaca, tri senice I gnjurac iz jaza kraj vodenice, Vatrenih kresta, izbiše petli I
Beskućnik, a to znači da je kod kuće svud, On se, kad padne mrak, obično skloni u dud — Zavuče se u krošnju koja je sa svih strana Zatvorena i gde ne dopiru ni rosa, ni slana, I ko što se, pred počinak, pomoli domaćin kuće, Pred
Mnogi će na našoj slici najviše voleti vrbu, I precrtavati je, a neke će Oduševiti žaba koja s lokvanja krekeće. PROLEĆE U RECI Rečna obala se noćas razmakla (Krckalo je, kao kad škripe krsta), I
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
Pitanje o tome kako jegulja postaje, bilo je zagonetka koja je dražila radoznalost i maštu prirodnjaka i filosofa svih vremena.
Svaki živi stvor mora imati svog pretka koji ga je rodio ili neposredno živog, ili preko jaja koja iz sebe izbacuje.
Do svoga putovanja u vode Feroerskih Ostrva 1904 g. Šmit nije naročito mislio o jegulji, koja za danske ribare ima mnogo manju važnost od haringe i bakalara.
kojim je bio zanesen, ne znajući za odmor i ne vodeći računa ni o vremenu, ni o svojoj karijeri, ni o svojoj porodici koja ga godinama nije videla.
II« imala je za zadatak ispitivanje lova uopšte u velikim okeanskim dubinama, a poglavito u oblasti Atlantskog Okeana koja je naročito bila privukla pažnju Šmita i u kojoj se on nadao naći neposredno samu ikru jegulje, a time i samo njeno
d. Po povratku sa toga velikog putovanja po okeanima i morima, Šmit je sa istim ciljem opremio jednu ekspediciju koja će izvršiti put oko sveta. Pa pošavši iz Kopenhagena juna 1928. godine na taj put, koji je završen juna 1931.
I on je odmah našao uzrok toj neobičnosti. Sa one strane ostrva na kojoj se nalaze jegulje velika je morska dubina, koja tu dostiže 5000 metara; jegulje sa Sumatre i Cejlona tu nalaze potrebne uslove za mrestenje i za život svojih larvi, pa
na Sejšelskim Ostrvima, na Reinionu, Mauriciusu i na istočnoj strani Afrike rasplođavaju u jednoj okeanskoj dubini koja se kao ogroman podmorski rov pruža između Madagaskara i Sejšelskih Ostrva.
Između ovih naišao je na jednu vrstu mnogo krupniju od evropskih jegulja, koja dostiže dužinu od dva metra, debljinu od 17 santimetara i težinu do 30 kilograma.
to da one čuju kad se na obali govori, jer za to imaju dugačke uši. Međutim, te uši nisu ništa drugo do bočna peraja koja se jako razviju i izrastu u vreme kad jegulja polno sazri i krene na putovanje u morske dubine u kojima se rasplođava.
Samom Šmitu ti su, gotovo nadčovečanski napori takođe navukli bolest, koja mu je ubrzala smrt. Iznurenost ga je i sprečila da dovrši svoja ispitivanja u Tihom Okeanu, gde je na okeanskoj pučini
Sama danska vlada dala mu je subvenciju koja je, po ondašnjem kursu iznosila sumu od milion i po francuskih franaka. Čuvena danska fondacija Karlzberg dala mu je
Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI
Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda koja si sirota ostavio prelaskom tvojim, jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom, mnoge brige i stradanja obuzeše voljena
Rakić, Milan - PESME
Na oknima svetlim zablještaće boje U taj sveži trenut prvoga saznanja... Sve će biti lepše, sve draže i više, Noć koja se spušta, svet što mirno spava, Dugo mrtvo polje na kome miriše Kržljava i retka u busenju trava.
Jer znaj da mene kobne misli more, I da se, kao slabo dete, bojim. Ti čista dušo, budi Genoveva Nad zaspalim Parizom koja bdi, Dokle pod njenim blagoslovom sneva Ljubavnik čedan i zločinci svi; I kad pod tvojom molitvom zaćute, O zaštitnice
Vodoskok smrznut ćuti, ko da sneva. Zemlja je puna tajanstvene strave; Ko voštanica koja dogoreva U hladnoj sobi, mrtvacu kraj glave. Mesec se gasi... Svuda nebo sinje, I s golih grana katkad padne inje...
''Nikad!...'' Stara Gospa reče: ''Nek Morava, Koja nas je othranila, i grob bude''. I u srpskoj duši nikada ne spava Želja da se leži sred rođene grude.
Jer, ko snežna lava, u istome času Survaše se na me bol, tuga, i strava, Tajna strava koja u trenutku zasu Klice nove nade i života prava.
kakva su stvorenja, Prekrasna telom, duhom ljudi pravi, Kao nebesna neka priviđenja Nestala s ovog našeg tužnog sveta, Za koja smo se kleli da su ona Života našeg smisao i meta I da je bez njih prazna vasiona...
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
kadija SKENDER-AGA MUSTAJ-KADIJA ARSLAN-AGA MUHADINOVIĆ FERAT, začirski kavazbaša RIDžAL OSMAN JEDNA BABA Lica koja pesnik nije uneo u spisak: Vuk Marković, jedan Cuca, jedan vojnik, drugi vojnik, svat Crnogorac, svat Turčin, đače,
IZNIJELI SU KRSTE S LOVĆENA NAVRH CRKVINE. PA SU PO VRHU SJELI, GAĐAJU PUŠKAMA I BROJE KOLIKA PUTA KOJA ODJEKNE. SERDAR JANKO ĐURAŠKOVIĆ Čudne puške, valja mušku glavu!
li poslušat Batrića, kunem vi se vjerom Obilića i oružjem, mojijem uzdanjem, u krv će nam vjere zaplivati, — biće bolja koja ne potone! Ne složi se Bajram sa Božićem! Je l' ovako, braćo Crnogorci? SVI IZ GLASA: Tako, već nikako!
od carah mene je spremio da oblazim zemlju svukoliku, da uredbu vidim kako stoji: da se vuci ne prejedu mesa; da ovčica koja ne zanese svoje runo u grm pokraj puta; da podstrižem što je predugačko, da odlijem đe je prepunano; da pregledam u
JEDAN CUCA Pričaćemo, a imamo dosta! Prosta sablja po sto putah turska, od Kosova koja nas siječe, pri zlu tome, ako je istina. Evo ima šest-sedam godinah kâ dohodi jedna proročica među nama.
ih je dosada kazala, i sama je sebe obličila; na njih više no pedeset glavah što su one svakoju izjele, a sve đece koja su pomrla i momčadi tê puška ubila.
I u boju kod bijele kule olova mi toke izlomiše, a u razdvoj boja krvavoga, najpotonja koja puče turska — džeferdara držah pred očima — prestriže ga, ostala mu pusta, (plače) po remiku, kâ da trska bješe!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
I sve, i sestre i mati, utrkivale se koja će što više da mu ugodi. Što god bi uradio, učinio, za njih je bilo sveto. Nisu mogle zamisliti da bi on mogao, ili što
Jedna furundžinica, koja bi samo za njihovu kuću pekla, mogla je od njih da se izdržava, toliko se mesilo i peklo. I nikad se iz njihove kuće nije
I cilj života da im je taj: koja će od njih, jednako negujući se i ulepšavajući, moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve
Posle, u potaji, u poverenju, pričalo bi se kako je k njima jedne noći bila došla čuvena Saveta, koja nije bila obična, svakidašnja, za novac ženska. Ona je bila bogata, sa grdnim imanjem, što joj je muž ostavio.
A da bi u tome što više uspeli, gledali su da se u svima sitnicama od ostaloga sveta razlikuju. Tako, u jelima, koja kod njih nisu nikada smela, kao kod ostalih, biti jako zapržavana, masna, preljuta, već uvek blaga, slatka, i pržena
I ona opet bila neka Grkinja, iz grčke familije, koja je bila u samoj varoši, odmah ispod crkve. Ona toj familiji nije bila ni kćer, ni sestra, već neka dalja rođaka.
Noću bilo bi još gore. Sofka, pokrivena jorganom sa ostalom decom, koja, naviknuta, odavno bi zaspala, ne bi nikako mogla da zaspi, jer bi jednako dopiralo do nje odozgo, kroz tavanicu,
I posle, kao zato što se tako blizak rod uzeli, govorilo se da je ona uvek bila povezane glave, koja ju je od tada jednako bolela, i od koje se je ona jednako lečila, a najviše ljutom, prepečenom rakijom.
Svi bi se tada oslobodili, a naročito mati joj, koja jedva dočekujući tu priliku da se i ona sa njim, najviše radi ostalih žena, štogod razgovara, šali, počela bi tobož
Tatina Sofkice! I sve bi je jače grlio, tako da se Sofka i sada seća njegove skoro izbrijane brade, koja bi je tada počela po licu da grebe.
I onda bar nju ne treba da laže, bar pred njom ne treba da se pretvara. Znala je ona da on beži iz straha od sirotinje, koja će, ako nije već, a ono sigurno doći, kao što je znala da im još odavna, i pre oslobođenja, imanje a naročito čivluci i
| Sofka tada uvek u novim haljinama, svilenim, od najnovije i najskuplje basme koja bi se u varoši počela da nosi. Celog dana, vesele i srećne, dočekuju goste. Čak i svirači dođu i odsviraju.
Pandurović, Sima - PESME
Ta nade, snovi nisu bolu krivi! Hajd’mo! — O vidi veličanstvo pólja, Tragično društvo kroz koja me vodi: Ogroman vidik, neslućena dólja. Snivana ponoć nad njome se svodi.
gde mi leži; To je mistika što mi i um i srce topi I tupi ritam smrti — zaborav njen što sveži Umornu svest mi, koja otrov saznanja popi.
Znaci mladosti već ne krase Dela mi, koja vreme lagano ruši, drobi, Nikada možda neću sa dobrim snima više U društvu biti, nit će pod senkom mračne kobi
i vlaga, U kojoj će biti sami, sasvim sami, Bez zlurada smeha, ili suze naše, U širokoj, večnoj i svemoćnoj tami, Koja je dobra, a koje se plaše.
RANjENICI IZ 1912 S prvim žutim lišćem i oni su pali Jeseni ove u dan kakav mokri, Na poljima hladnim koja strašno zali Krv, kiša, a truplje zaseja i pokri. Donose ih redom s dalekih ravnica Oborene mačem, u borbi i lomu.
ZNAK Dobra noći, Koja U samoći Vidaš stara osećanja moja, Imaj moći Da baciš svoj veo Preko bola i na život ceo.
Prazna skrinja Gde ne tinja Ni plamičak svesti više, Koja zjapi pomrčinom što shvatanja naša briše, Što i sama već odvratno na đubrištu nekom truli S celim svojim divnim
Svet, muzika, sveće... Blesak i žagor; masa što se kreće Kao val; veselje što raste k’o plima, Radost koja sija na licima svima; I u tome sjajnom hýku mala scena. Glavna lica: jedan p e s n i k, jedna ž e n a.
Laž što nam tajno bedna srca suši, Laž koja k’o mora na naš život pade Bacajući senke, k’o velike klade, Pred noge nam; koja umara i guši, O!
što nam tajno bedna srca suši, Laž koja k’o mora na naš život pade Bacajući senke, k’o velike klade, Pred noge nam; koja umara i guši, O! — ona koja u svesti i duši Stvara tužnu pustoš, nerečene jade.
— ona koja u svesti i duši Stvara tužnu pustoš, nerečene jade. Kroz svet naših nada, osećanja živa, Kroz domove sreće i kolebe
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ On izbuljio oči; ne moga se odmah pribrati. „Što ti je, govori?“ „Stane!“ izgovori on naelak, krvavim ustima. „Koja Stane?“ reče Krcun. „Pejova“, odgovori on. Sva četir mu druga nasmijaše se.
S početka obojica se osjećahu nekako neugodno jedan prema drugome. Uzajamno ne željahu zapodjevati neka pitanja koja im se sama namećahu. S toga skušiče se u razgovoru s najprva, zapitkivajući za domaće, za rodbinu — i omanje stvari.
Prvijeh godina imao je Vencel mnogo djece, koja mu pomriješe. Najzad odnjivi dva muškića: Vencela II i Jana i jednu djevojčicu po imenu Elviru.
Nikud nije izlazio do po podne, no se sam šetao po zabitnim stazama bašte. Krio se od Elvire, koja ga je zaludu pratila i željela da š njim druguje. „Znaš što Vira! ja ću da idem k njemu!
Elvira, koja bješe dotrčala za bratom, stigne u taj čas te vidjev pokret bratov i čuvši te riječi, vrisnu a odiže ruke put grofa,
Najprije je ispitao ih, i da se ne sjeća, te promjerio sav ambar. Razumije se da je našao najviše pljeve i šuplja zrna koja je on najprije izrešetao.
A pošto njivice otrijebi, stade ih još krčiti i mekotiti, kako će snažnije prihvaćati sjemena, koja ne htje hrpama nabačati, no polako, po brazdama i redom.
Kad djeca uđoše, vidješe u avliji jednu pitomu srnu, koja odmah doskaka ka grofu i prope mu se prednjim nogama na ramena.
Tu probaviše Jan i Elvira oko dva sata, pa nakljukani slatkišima i iscmokokani, sjedoše na kola koja je grof naredio da se upregnu. Cijeloga ljeta, u dugim podnevnim časovima, kako užinaj, djeca odleti u šumu.
Jan veselo ispriječi toljažicu želeći da se i pred ocem pozori, ali Vira, koja bješe ušla za ocem, dade bratu neki znak. Ovaj razumjede, pa (siromah sa diplomatskijeh razloga!
Čas opet nedaća Napoleonova, istinita jali izmišljena, ražalostila momče. A najviše ga diraše mrzost, koja se, na sto načina, rasipala po zavodu na njegova kumira.
Tako je isto govorio i ostaloj čeljadi iz svoga brastva, koja se vrzijahu na izmjenu po kući mu i bijahu u zabuni radi njega. Jadni serdar davao je — što se veli — volju za nevolju.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
) koja u govornoj službi ima širu i stalnu upotrebu. Ustvari to su — po principu ekonomije reči — sažete, posebne govorne celi
), zahvale (Hvala ti kao čovjeku! Hvala ti od neba do zemlje!) i pohvale (Alal mu majčino mleko! Živ bio majci, koja te je rodila!) ili čestitke (Čestita ti svetkovina, živ i zdrav bio i mnogo ih još u veselju i miru božjem doživio!
). Zato je potrebno praviti razliku između poređenja koja su samo to — i onih poređenja koja pored toga imaju i poslovično značenje (Hud kao i lud, Hranitelj kao i roditelj itd.).
). Zato je potrebno praviti razliku između poređenja koja su samo to — i onih poređenja koja pored toga imaju i poslovično značenje (Hud kao i lud, Hranitelj kao i roditelj itd.).
izraza doslovnog značenja, govorni izrazi prenesenog značenja stilskim prerušavanjem predmeta koji se poredi u sliku koja ga zamenjuje dobijaju drugo, mnogo jače i slikovitije značenje, koje je koliko izražajni kvalitet poetske lepote, toliko
Ovako im je ime dao Vuk St. Karadžić, njihov najzaslužniji skupljač. Po njemu, kad koja poslovica hoće da se rekne, u narodu se obično pre toga kaže ili doda: „Štono (ima) riječ“, „Štono stari vele“, „Štona
Narod se i danas služi poslovicama, bilo da upotrebi onu staru, osveštanu tradicijom, bilo da iskuje novu, koja često ni po čemu ne zaostaje za njom. Poslovice su najmisaoniji deo naše čitave narodne književnosti.
„Bajanje je neka vrsta primitivne, tajanstvene radnje, koja se vrši uz primitivnu molitvu ili pretnju da se zla bića, koja pakoste i nanose bolest, udalje ili unište i da na taj
„Bajanje je neka vrsta primitivne, tajanstvene radnje, koja se vrši uz primitivnu molitvu ili pretnju da se zla bića, koja pakoste i nanose bolest, udalje ili unište i da na taj način bolesnik ozdravi ili da se dođe do napretka.
Često se i u njima sreću opšta mesta, naročito stereotipna poređenja koja nisu i bez poetske kakvoće. Sam način njihova izlaganja, obično kroz gradaciju, kao i samo njihovo misteriozno kazivanje,
i poetska vrednost bajaličkih „basmi“ naročito se ogleda u zgodno nađenim apostrofama i obilju kliširanih poređenja, koja se ponavljaju do zloupotrebe. Ovakve „basme“ predstavljaju poseban vid naše arhaične i primitivne poezije.
i smišljenom izgovoru, lomeći jezik i kazujući stvari po logičnom redu; osim toga naročito kod defektne dece, kod one koja teško izgovaraju pojedine glasove kao r, š, s, ć, i tel.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
“ Idući ona tako pored puta, a ne gledajući preda se, nego čoveku u oči i u svoje strickanje, nagazi na nekakvu rupu, koja je od ozgo bila pokrivena otkosima, i u nju upadne. Kad vidi čovek, đe se oka strovali i zamkne u rupu, a on reče: „A!
Pošto tu prežive tako nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu kćer, koja je bila vrlo lijepa i već dorasla do udaje, pa kaže svom ocu i majci, da se drugom nikakom đevojkom ne će oženiti, do
2. Bez kože uđe, s kožom iziđe. Z. Bijela koka ispod stree viri. 4. Bijela njiva, crno sjeme, mudra glava, koja sije. 5. Bijelo je, sir nije; repato je, miš nije; so liže, vo nije. b.
50. Kobila oždrijebi kost, a kost ždrijebe, pa ždrijebe voli babu kobilu, nego kost majku. 51. Koja voćka samo jednom cvati, a u vijek rađa. 52. Ko pjeva, kad drugi ljudi plaču. 53.
pisao da on ne popravlja ništa, nego da piše upravo onako kao što mu ih ko uspripovijeda, pa gdje bude potrebno da se koja riječ premjesti ili doda ili izostavi, to ću ja činiti, kao što sam radio i u ovima svima koje sam napisane dobio.
kud kamo prekrsti se, pa onda počnu jesti, i najedu se obojica i još im preteče Međedović gledajući u ručkonošu, koja je bila krupna i zdrava i lijepa đevojka omili mu, i reče ocu njezinu: „Hoćeš li mi dati ovu svoju kćer da se ženim
Kad sjutradan svane, a to imaš šta viđeti: mi svi u jednoj ljudskoj glavi koja stajaše između nekakijeh vinograda. Dok se mi tome još čuđasmo i konje tovarasmo, ne lezi vraže!
onda sve tri đevojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; spuštajući đevojke braći, svaku je namjenjivao čija će koja biti, a kad spusti treću, i to onu s kvočkom i pilićima, on nju za sebe namijeni.
” Onda čoban pođe sa zmijom kroz šumu i najposle dođe na jednu kapiju koja je bila od samih zmija. Kad dođu tu, zmija na vratu | čobanovu zvizne, a zmije se sve odmah raspletu.
U mene ima sto žena, pa ih svabim sve na jedno zrno proje kad gde nađem, a kad | one dođu, ja ga prožderem; ako li se koja stane srditi, ja je odmah kljunom; a on nije vredan jednu da umiri.
4. ZLATNA JABUKA I DEVET PAUNICA. Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku koja za jednu noć i ucveta i uzre i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko.
U tome se još nađe nekaka prokleta babetina koja im se obeća da će | uhvatiti i doznati kako on jabuku sačuva. Kad bude u veče, ta se baba prikrade pod jabuku, pa se
Sveti Sava - SABRANA DELA
Bogorodice, Prisnodeve Marije, svetoga opštežitija, i ćelije im dovoljne u Kareji, gde da provode iguman i sva bratija koja dolaze.
A u Gospodnje velike praznike treba da sačuvamo pojanje i noćno bdenje sećajući se reči koja kaže: „Bdite i molite se da ne padnete u napast, jer duh je bodar, a telo je nemoćno.“ (Mt. 26, 41; Mk.
Jer zapovesti njegove nisu teške, jer svak ko se rađa od Boga, pobeđuje sav svet. I ovo je pobeda koja pobeđuje sav svet:“ (I Jn.
U krotosti primite pravu reč koja može spasiti duše vaše. Budite tvorci reči, a ne samo čitaoci, varajući se u sebi.
Pazimo na rečeno, jer ćemo početi sa onim što je bolje, a bolje nam je od časa kada se prostre svetlost, koja je prvog časa dana. Trebalo bi, čini mi se, da oni koji tumače o delima svetlosti, službu počinjati od svetlosti.
utopiti u klonuli san i izgledaćeš celog dana prazan, beskoristan za sve, kao što reče Vasilije Veliki: „Lako je duši koja se u smeh izliva i rastače da otpadne od pristalog sastava, da prestane brinuti za dobro i upadne u praznoslovlje.
Jer reče Lestvičnik: „Rane koje se otkrivaju, ne idu na lošije“. I zatim: „Duša koja razume ispovest, drži se nje kao uzdom da ne greši“. Tako je veoma korisno otkrivanje svojih grehova.
boči i prepire, i posle druge i treće pouke nepopravljiv bude, takav da se izagna iz manastira kao kakva felagedena, koja je pogibeljna živa rana, koju treba daleko od vas odgurnuti, da i drugima od vas ne bi predao rane svoje.
Bojim se, reče, moleći, a onda zla čineći koja Bog mrzi, ne bojiš se, a za dobra se bojiš? Ni blizu tebe, molim te, ali znam mnoge koji to čine, i svoju gazeći
Da imate nepokolebljivu i neizmenjenu slobodu, koja neće nikada propasti. Ako li ko ushte nekada, u neko vreme, bilo pod kojim načinom da poraboti ovo, ili da učini pod
GLAVA 23 O onima koji sujetno i prazno govore Dalje, i o drugim stvarima koja reč izabrana i ono što o njima znamo dovoljno.
Treba da budu jedno i isto, dišući zakonom ljubavi duhovne, isto misleći i kao jednodušna braća, vaistinu, koja su se sakupila, isti jaram Gospodnji vukući, svesrdno i jedan drugom u miru i u potrebnoj poslušnosti i poštovanju
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
STAVRA (Cmilji, koja mu donosi rakiju). Novine opet o letećim tanjirima! CMILjA: Misliš da ima ljudi na drugim planetama?
IKONIJA (ulazi): Kome si to otvarala? CMILjA: Lupala ona profisorka! IKONIJA: Koja profisorka? CMILjA: Ona, što je uzima onaj profisor! IKONIJA: Šta je htela? CMILjA: Napo je neki manijak, zamisli!
Pogledaj samo ovu današnju mladež! IKONIJA: Ne možeš ti s njima u isti čabar. Ako nisi preguro triestu, nek nisam koja sam! ANĐELKO: Ja ne govorim o godinama, nego o tome šta od njih naprave brak i državna služba!
VILOTIJEVIĆ: Sedite vi, samo ja nešto da pitam. (Prilazi Ikoniji) Ko vam je ova što istrča? IKONIJA: Koja će biti, Gospava! VILOTIJEVIĆ: Trebalo je prvo dopere ruke. IKONIJA: Šta?
VILOTIJEVIĆ: Nije to lako nositi! PROSJAK: A kad bi hteo neko drugi da ponese? VILOTIJEVIĆ: Jesi ti čitav? Koja budala da nosi tuđi kamen? PROSJAK: Ima raznih budala. Nađe se neko ko baš voli da ponese. VILOTIJEVIĆ: Moj kamen?
ANĐELKO: Vidim i sam! (Anđelko prilazi Isledniku, oprezno seda za sto. Cmilja se vraća Ikoniji, koja, kod šanka, pokušava da povrati Jagodu.) JAGODA: Od moje ruke, nesretnik, da pogine! Posle svega!
Podigo ruku protiv! (Svi, zaprepašćeno i sa zavišću, gledaju u nebo. Duža pauza. Prva se prene Ikonija, koja počinje da skuplja sudove u veš-korpu. Ostali se još uvek ne pomeraju: stoje, pod utiskom onog što su videli na nebu.
TANASKO: Možeš ti na sebe da natovariš i iljadu, i trista iljada rana, al koja ti vajda kad te ni jedna ne boli? PROSJAK (spusti se na zemlju): Moja žrtva ispala zaludna, moja dobrota na zlo
Stanković, Borisav - JOVČA
I on izuči dobro, neću dušu da grešim, najbolje. Samo kad hoće, može da skroji i sašije kao niko drugi... Ali, koja vajda, kad on u dućanu, za tezgom nikad nije. Po mehanama, sa devojkama, momcima, tamo je uvek.
Nego nazebe, prozebao i zato je bolovao, a ne to, ne... oh! JOVČA (Miti): Hajd ti! (Anđi, koja se takođe diže, rukom daje znak da ostane, da dođe bliže.) MITA (povlači se, silazi).
(Anđi, koja se takođe diže, rukom daje znak da ostane, da dođe bliže.) MITA (povlači se, silazi). MARIJA (koja je stajala dole na kujinskim vratima i slušala, dočekuje ga prekorno, prigušeno): Nisi trebao baš toliko i sve sada da
ANĐA To ne znam. JOVČA (plane): Pa šta ti znaš? ANĐA (sva ponikla, zajeca). JOVČA Odmah da ga oženiš, s prvom koja ga hoće. Odmah, na moj trošak. Odmah, ili ću mu kao vrapcu glavče... i tebi...
VELA (istrči iz kujne i otvara vrata na jednom krilu kapije). VLADIKA (ulazi, blagosilja Velu koja ga ljubi u ruku, pogleda na doksat, polazi stepenicama). VELA (otrči brzo gore Jovči): Tato, evo vladika ide!
(Raskalašno se zacenjuje.) Brzo, odmah, brzo! ... Ne mogu da čekam više. Sve, sve, sve! MLADEN (drži čašu u ruci koja drhti, i prosipa vino; uplašeno, očajno): Aman, Vaske, ne to! VASKA (se zacenjuje): To, to! Sve, sve, sve!
Snažna svirka; goč. Kujna se otvara, osvetle se vrata. SOFIJA (na brzu ruku obučena i zabrađena, sa svećom koja joj drhti u ruci, lupkajući nanulama, trči ka kapiji; uplašenim glasom): Sad će, sad! (Otvara kapiju.
(Prijateljima): Ovamo! (Penje se s prijateljima i varoškim sviračima, iza Sofije koja im svetli uza stepenice; Sofiji): Za nas gore gumendžu, i kafe, odmah! A deda -Trifunove čaše i zarfove stambolijske!
Ustaj! Tata došao i... (Prijateljima koje propušta u svoju sobu, pored Sofije koja podiže sveću uz vrata i krije lice): Sad će ona, maznuša, dok se spremi, udesi!
MARIJA (pribrala se već. Stojeći pred njim, osvetljena svećom iz ruke njegove koja drhti, rešena na sve, diže glavu i gleda ga, kao nikad dotle, pravo, dugo i gorko, gorko).
Ko zna koliko, ali kroz koji dan možda će da rodi... (Pometeno silazi, beži u kujnu.) U sobi pojačana svirka, koja i dotle neprekidno traje; sad i prigušena svatovska pesma. JOVČA (od besa ugriza se za jezik.) Av!
) Oh, crna kućo moja! (Uvode je u kujnu.) IV Jovčina čardaklija na čivluku. Na sredi ognjište a gore badža s vatrom koja i osvetljuje; sa strane dolapi; prostrta asura; kroz prozore u dnu se vidi mrkla noć. Vetrovi fijuču.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Od koliki[h] 6edstvovanija i napastej izbavila! I koliko krat moje sovete i namerenija, koja bi mi za moje nerazumije i nerasudije štetna i pagubna bila, na dobro obratila!
Ništa, na put, na put! Jedno nam ostaje želiti, sireč da naša deca i unuci bolji i pametniji budu.| Moja krv, koja, blagodarenije bogu, počinje utoljavati se i umirivati, ne vara me više s sujetnima nadeždama, niti me čini zidati po
Znajući nesumnjeno da sva naša govorenja i dela, a navlastito ona koja se na štampu izdaju i poslednjim rodovom predaju, večna sledovanja imadu, neću nimalo sebe zaboraviti; čuvaću se
moja starost bila poznati kakvi su ljudi i iz koji[h] uzroka bivaju taki ili drugojači, kakvi bi valjalo da budu i črez koja sredstvija mogli bi taki postati.
Oglasio sam u pismu k ljubezniku mojemu Haralampiju da nameravam izdati Sovete zdra|bago razuma, koja će knjiga sadržavati najizbranije misli i sovetovanja učeni[h] ljudi s razni[h] jezika prevedene, o kom poslu počinjem s
Ne znam je li to njegova milost k meni bila ili majstorija moje slatke matere, koja je dva posla s ovim izmišljenjem ispravila: mene sireč u veće poznanstvo i ljubov s[a] starcem mešterom dovela i mom
„I ko bi se mogao dosetiti turskoj politiki i lukavstvu! Gdi je god koja lepa crkva bila, oni su je prisvojili i u žamije obratili; a manastire su sve ostavili, jer su znali da ćedu im
neiskazana, milost otečeska i ljubov, sve je to onda bilo pred mojim pomračenim umom, kao pristrastija ovoga sveta koja odvlače čoveka od boga!
čita jednu knjigu, koju, za razumeti ili bi valjalo da ima više iskustva, ili da je čitao druge knjige pre, da može tu koja mu je u ruci razumeti; s višim vnimanijem nego se zlato meri, na terazijama uma i rasuždenija izmeriti; istinu od
A za istinu, koja je sama zlato uma našega, ne staramo se toliko. Što je ko ispočetka čuo, pri onom ostaje; ne damo sebi truda za
Iz ove male istorije, koja sleduje, to će se poznati. | POČETAK GREČESKE KNjIGE Na[h]ođaše se u to doba u Čakovu neki starac Dima, Grk.
Kako je jednoj mladoj i milostivoj materi, koja ima prvorodno čado svoje pri sisi, kad otide gdi u komšiluk na čast, us|pavano u kolevci milo čado ostavivši, i kad se
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
plemena ponose svojim „misnicima“, koji su se borili protivu „nevirnih rkaća“; kao god što u Dalmaciji ima bratstava koja su u neprekidnome nizu dala trideset-četrdeset serdara, barjaktara itd.
Taka se plemena zovu: svete loze. Taka je sveta loza Jerkovića u Zvrljevu, koja je, do danas, dala manastiru V. dvadeset i pet fratara.
— Šta je ono? Je li ono kakva tica? — zapita vozara šapatom. — Ono je jedna velika zvirka... — veli jedan. — Koja će te izisti, ako se ne budeš čuvâ! — doda drugi.
Pa, valja da iđeš prid njima ovako (pokaza mu kako će se gegati), ako li koja uteče niz riku, moraćeš trčati za njom niz obalu dok je ne suzbiješ. Poslije tijeh uputstava uđoše za đakonima.
Iza pročelja, na stijeni bješe razapeti Isus, go i ništa manji od Kušmelja. Na drugoj stijeni višaše slika koja prikazivaše gomilu ljudi što sjede oko stola.
Osinjača odmah pogodi šta mu je: „Nagazija je nisritnik!“ veli, pa potrča ka Controni Čagljininoj, koja bješe vješta tijem rabotama. Controna, iako ne govoraše sa knezom, dođe.
Je li Čandrljoka Kokina? Na sva ta pitanja žeravci cvrčahu, ali nijedan ne potonu. Najzad Osinjača, koja dotle mahaše glavom, baci žeravu pitajući u sebi: — A da nije baš tome kriva ova Controna. Na to žeravak: cvrrrrr!...
— A kojoj si to naminila, vire ti, Barice? — zapita je jetrva gledajući je podozrivo. — Neka je vrag nosi koja je da je, nego pomozi, Cvito, pa ću te napojiti dobrim vinom! — reče Osinjača, a zabašuri svoju zabunu kašljem.
— zapita gvardijan. — On je pri-mi-nu-ja! — Šta? — Da... umra!... umra je!... Svi potekoše u đakonsku ćeliju, koja se nalazila između Naćvareve i Tetkine. Zbilja jadni Škoranca ukočanjio se, a otvorene mu oči.
— reče Dundak, kome se, kao i svoj manastirskoj čeljadi, zakačila u pameti po koja izreka iz Svetoga pisma. Majstora Lovrića, u mladijem godinama, otpravi općina na silu „u soldatiju“, jer cijela
Kad se, nakon petnaest godina, vrnu doma, oženi se jednom slabunjavom, a već zrelom curom, koja imađaše nješto svoga. U vojsci nauči crevljarski zanat, pa je u gradu prolazio lijepo.
— Šta da ga tu katekižaš, kad sam zna da bi ga Naćvar otira kad bi dozna! Bujas udari petom u vrata, koja se otvoriše. Od silne svjetlosti zabliještiše đacima oči. — Dobro ste došli! — viču im iznutra. — Ulazite! Sidajte!
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Oprosti ptici koja i dahom Hoće da ti postane drug. Oprosti senci što te prati I vetru što te u krug vodi. Zagledaj se u tanke vlati I
jorgovana boli me vid, Od plavog — ruka skoro sanja Da su joj prsti postali cvet Pa tužno i veselo mirišu Kraj ruže koja je skupila svet I krv i tajnu i usne koje sišu Sa druge usne smeh i smrt.
Ova pesma nisu teške reči Mada malo opor zvuči gusti zvuk. U njoj nema kapi koja glavu leči I bolne ruke zgrčene u luk. Ova pesma možda liči na dolinu U kojoj se bolno skamenio vuk.
Kako je bolno vredeo Veliki sivi predeo U koji sam satima gledao... USNULI KAVEZ Dolazi noć koja budi U tebi usnuli kavez U kome zveri i ljudi Sklapaju bratstvo, savez.
Niko nas sad neće prevariti više U ovom svetu gde se već sve zna: Ni ljubav koja na ružu miriše Ni predeo maglen iskrso sred sna. Jer ove smo noći doživeli sve Dok rušilo se lišće oko nas na tle.
Život će odsad biti više predah. Ja zatvaram oči i dozivam: cvet — Bulku, iz ruskih žita koja gledah. U ZIMSKI SUMRAK Kuda pobeći u ovaj dan? U gusti sneg? U pusti vrt?
U DOZIVIMA Tu ste: topli dane, ribo u mulju, trsko Koja šuštiš od sunca u mom sluhu. Veverice, izmišljena na grani: što me drsko Gledaš, kad te evo nema nigde u vazduhu?
Neka mi žena reče: što stojiš, priđi i ti, hajde! Već napit, s bukarom na usni koja dršće, Padoh po zemlji, bled, na dohvat maku, S rečju: dvojniče, ne čekaj, idi na raskršće!
NA DRUMU Sa ruševine moga stiha Koja se sluti iz svog praha Začu se reč tek jedna tiha Isprekidana ko od straha. Nasmešen (al i prepun strave) Okrećem
Ili okrenem vragu? Da maknem nekud nogu Il stojim u svom tragu? Sam nasred pusta žala Sa glavom koja strši Pod suncem što je loče: Kao u zevu ala Ja čekam da se svrši I ovo što ne poče.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Simit se puši belim, ljutim dimom. Tada bi se sećao belog dima duvana Turkinje u crnim šalvarama koja u jagodinskoj mehani sedi uvek u uglu levo od vrata, ispod slike — Rusi prelaze Dunav u osušenim guskama.
Laknu mu kad uđe u sobu koja ga je uvek čekala zagrejana, bolje osvetljena, s toplom vodom za kavu. Sporo otkopčavajući gunj, spusti se na minderluk s
Kakva li me To nesreća čeka? Godine i starost doneli su ovu noć. Starost... Još nekoliko godina i presahnuće snaga koja produžuje život. Kad za petnaest godina nije, neće ni za ovih nekoliko preostalih. Nije to. Svi će oni mene nadživeti.
Gazdu mu, Vasilija, ubili Turci. Četrdeset prve večeri Luka se preseli u njegovu postelju. Đorđe je dobro znao priču koja još traje u Prerovu u razgovorima najstarijih.
sada treba da pokaže šta zna i koliko vredi, i da treba odmah da se oženi; on će mu sa svojim prijateljima naći devojku koja njemu priliči.
Nema vrata u Srbiji koja se pred nekim njegovim s dobrodošlicom neće otvoriti. A moj otac? Luka Došljak, vodeničar... Simka uđe s naručjem drva.
prvi put otkako je ustala sa stolice, malo raširi noge, da bude sigurnija na njima, i odsutno se zagleda u žeravicu koja je ispala iz furune i sporo umirala na dasci, na kojoj su mnoge pre nje ostavile za sobom crne ranice. ...
Kad ponovo sede u sanke, ne mogade ništa da kaže. Bič cijuknu i puče u tišini, koja nije tišina. ...Đorđa ne iznenadi Tolino dozivanje. Jučerašnja svađa s njim sada više ništa nije značila.
Ona mu nije uzvraćala. I tako, u plašljivoj i molećivoj nežnosti ostade do zore, koja Simku izvuče iz postelje i bez ijedne reči i iz sobe.
Želi jednu svoju životinjku koja će njegovu muku rasturiti. Takvu životinjku. A njih Toliko ima na zemlji da će uskoro i nju početi da jedu.
je toliko žao sebe da smalaksa u pokornom ćutanju, i, odozdo, sa daljine od petnaest godina, bez ljutnje se zagleda u ženu koja je tada imala isto ovako surovo lice i nemilosrdne oči. Gledala ga je iskosa, kao da se čudi i ljuti, ovako kao sada.
Đorđe ga ne ču od pijane dreke koja zali kafanu. Dva Ciganina sa ćemanima zastrugaše gudalima po olabavljenim žicama radikalsku pesmu, a seljaci prihvatiše
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Žene bogataša i moćnika otimale su se o čudesni vez i čipke. Svaka je želela da baš ona bude ta koja će nositi odeću protkanu zlatastim sjajem.
lepša, sve dok iz 3emlje Plavih vetrova ne stiže glas o vrapcu koji se pretvorio u mladića i pošao da traži lepoticu koja mu je, nekada davno, previla slomljeno krilo.
Sazvan bi Savet Mudraca. Bez uspeha. — Možda će Đisara znati? — seti se neko najstarije stanovnice grada koja je pamtila šest kraljeva i tri rata. — Ona zna jezik ptica i trava! — Tu je potreban drugačiji jezik!
Je li Tataga znala da je slede? Tajna je ostajala tajna! Možda bi večno tako ostalo da zima koja dođe nije bila izuzetno snežna i hladna. Svi prozori bili su prekriveni mraznim čipkama, a sneg je dopirao do ramena.
— Skakutali su patuljci, smejali se, a dečak-kapljica, i sam pocupkujući, pratio ih je pogledom. Iznenadi ga devojčica koja je igrala do kolovođe.
ga je slala među decu: nije voleo da bude s ni ma, sve dok u sebi ne otkri dar pričanja i dođe Do priče o Zlatnoj krabi koja ima moć da ispuni svaku želju onome ko je vidi. Istoga časa prestade ruganje i guranje.
Nije ni primetio kako prema njemu kroz prozračno plavu vodu počinju da se penju grane korala. Trže ga tek riba koja mu se na dlanu preobrazi u zlatoperku.
žaba uzdahnu i zamoli zvezde da pomognu, obrativši se najsjajnijoj, ali ova odseče: — Ne pričaj gluposti, Bela žabo! Koja bi zvezda pristala da bude lokvin cvet? Nađi neku drugu budalu!
Mesec je svake noći eve više rastao. Od njegovoga sjaja srebrilo se i nebo i more, pa čak i krila koja je mladunac širio. Tako je to trajalo devet noći.
Kako da zna? Oko njega bila su pola nalik na ona koja je ostavio, iste kuće, isti ludi. Jedino vrh Snežne gore koji se belasao u daljini bio mu je nepoznat.
Igračke su u čudu trljale oči. Niko se više nije smejao. S čežnjom posmatrajući otvoren prozor, lutka se seti krila koja izrastaju onome koji ih iznad svega želi. Zatim se trže. Ponovo pogleda otvoren prozor.
A možda i vila skriva tragove? Plava pećina je u kamenitoj utrobi ostrva. Dno joj je morska plavet koja tavanicu i zidove posute kristalima pretvara u modri blesak, tako da se onome ko se u njoj nađe čini da se našao u
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Nekada, u staro vreme, tako se nazivala ona četvrt Beograda ispod današnje Ulice cara Dušana koja je, krajem XVІІІ i početkom XIX veka, bila naseljena pretežno nesrpskim življem: Turcima, Grcima, Jevrejima.
ULICA Preko Trga Republike, tu gde je pešački prelaz između Narodnog pozorišta i Kneževog spomenika, prolazi granica koja se ne vidi mada nije nevidljiva.
Sve se to svetlosno čudo stiče i komeša nad granicom koja nikako nije slučajna jer je tu, možda baš na tom prelazu, nekada, kroz decenije, stajala Stambol-kapija, najveći od
uklonjen a Kapija razrušena, a onda naniže, malo prav a malo krivudav, današnjom Francuskom ulicom, sve do Vidin-kapije koja se, po prilici, nalazila tu gde je, u Dušanovoj, sad crkva Aleksandra Nevskog.
da to ipak nije sasvim tačno, jer su, u usmenom predanju Beograda s kraja prošlog stoleća, sačuvana kazivanja koja su se i onda, samo retkima, činila zanimljivim.
Kneževog spomenika i Pozorišta, podizao je kuće imućan i ugledan svet, nedovoljno sklon onim istorijskim sećanjima koja nisu uobičajena.
Pričalo se, na primer, o kugi, prokletoj moriji, koja je još uoči Kočine krajine, krajem XVІІІ veka, a i kasnije, čak i posle Prvog ustanka, u nekoliko navrata prodirala u
Ova neistorijska sećanja koja su, prave more, povremeno obuzimale žitelje Pozorišne ulice, kao da su nešto izbledela u deceniji pred Prvi svetski
lipa tako da nad Francuskom ulicom, sada, čak i u zatamnjenim danima, neprekidno trepere slojevi svetlosne prašine koja jedina pamti sve što se zbivalo i što se zbiva.
Ta se prašina, bez prestanka, rasipa graničnom, gotovo neprimetnom linijom koja od Trga Republike do crkve Aleksandra Nevskog, i dalje, sledi duž kojom je nekad, od Stambol do Vidin-kapije, i dalje,
se ljulalo od talasa podzemnog Dunava koji je proticao, nadohvat ukočene Jevremove ruke, ljulalo se i od mraka istorije koja je tek doticala, nadohvat mnogih ruku, pa ništa.
(istina vazalne), postavio njega, Jevrema Obrenovića, generalmajora, za komandanta varoši Veograda sa ovlašćenjima koja su izgledala neograničena. Bilo je to u februaru 1837. godine.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
srpske zvale; Gde god nađem Srpkinjice male, Da im padnem na te grudi bele, Da im kažem: Blago tebi, sele, Blago tebi koja imaš majku, Imaš majku, imaš i babajku! Malena sam...
bi došle Srpkinjice mile, Mnome bi se lepo okitile, Met'le bi me za te grudi bele A miris bi govorio: Sele, Blago tebi koja imaš majku, Imaš majku, imaš i babajku! Malena sam...
Srpkinjice male, Pa bi zvezdu željno pogledale; A zvezda bi govorila sjajem, Dičnim sjajem srpskim uzdisajem: Blago tebi koja imaš majku, Imaš majku, imaš i babajku!
Sviće l' zora one sreće lepe Za kom srca i u grobu strepe? Kliče l' vila iz srbinskih gora? Je l' već ora koja doći mora?
- Na pogdekom uvek gori sveća! Il' je sveća, il' je ime svetlo, Il' su dela koja se ne gase, Pa redove nedoglednog groblja Svojom zrakom krase.
To su vatre doglasnice, Pružajuć' se iz daljnih eona, u povorci onoj dugoj, Dosvetljujuć' jedna drugoj, Strujom koja napred leti, Težeć samo jednoj meti.
se nikad nije rečju rekla, Što je samo tiho u suzu potekla, U bledilu lica javljala se tajno; Kako li je srećna duša koja znade Biti svijet za se, k'o zvezda nebeska, Bačena u svemir što samotna bleska, Dok svetova kraj nje blude miriade; I
čedne draži nekazane tajne; Jer, k'o snežna lava, u istome času, Survaše se na me bol, tuga, i strava, Tajna strava koja u trenutku zasu Klice nove nade i života prava.
koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre.
I nek' propadaju dela! (To je sudbina svega. Jedna mreža Fluidnih slika koja čili, bela, To je sinteza od svih drugih teža).
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
Bog ubio tu besputnu silu koja tvoje popire zakone, koja puni mrakom i užasom naš orizont i našu sudbinu! U noć, strašnom burom razječanu, sinu
Bog ubio tu besputnu silu koja tvoje popire zakone, koja puni mrakom i užasom naš orizont i našu sudbinu! U noć, strašnom burom razječanu, sinu meni zraka pred očima i
mlečnijeh preletim putovah, velju sferu igrajućih šarah, koji vječno svijetla dviženja u pravilnim kolim' izvršuju koja im je ruka svemoguća načertala presvetom mudrošću.
Ah, ti tajno, Bogu tek izvjesna - sastav ove presilne mašine koja kreće bezbrojne mirove! Pet nebesah nepodvižnih pređem sljedujući zračici ideje, beskonečno vidim ovdje carstvo
Čujem glase besmrtne muzike i nebesnu njenu armoniju koja sladost blagodatnu lije; glas njen moju dušu zabunjenu božestvenim streca elektrizmom.
“ Naprijed mi raskaza javljenja koja će se u njem pokazati, dok odjednom svu nebesnu sferu prikri šator čistoga kristala, no bijelog i neprozračnoga,
- jednim glasom oba arhangela - imajući takvog tvoritelja veličestvom neizmjernim duše koja svakog dobra sovršenstva nadvisuje i u sebe hrani, trebalo bi da sve guste mrake, svi mirovi u njih zakopati
Ja sam - kaže - sam po sebe bio, bit po sebe već ništa ne može, jer je protiv zakona prirode, koja pečat moj na lice nosi. Sve nek krače svojijem vremenom, koga vjenčah na besamrtije trenuć su mu v'jekah milioni.
Koleblju se gusti legioni ka po ravni sazrela žitija koja kosu k pogibiji bruse kad ih ludi uzmute vihori. „O zavisti preotrovne žertvo, vinovnici vječne pogibije!
niskijem je svodom nadneseno kruta tuča neobdjelanoga; po njega je okean veliki smolne smradne vode zauzeo, koja kipi s užasnom ljutošću, pružajući blijede plamove, smrtne strave i vida punane, s plamovima kola dima smradna, te
Popa, Vasko - KORA
se prašinom U kojoj se ne smeju ribe U bokovima svojim nosi Nemir voda Nespretna Gega se polako Trska koja misli Ionako će je stići Nikada Nikada neće umeti Da hoda Kao što je umela Ogledala da ore KONj Obično Osam nogu
snežnim granama Što se za njom pružaju Presahne Ispod gladnih jezera Što nad njom kruže Odskoči Od svoje krvave glave Koja je u noć gnjura Odskoči Na legalo da uzleti MASLAČAK Na ivici pločnika Na kraju sveta Žuto oko samoće Slepa
lepotom daljina vara Bode podatna bedra Iskusnih noći i nevinih talasa Smeh svoj zeleni ne ženi I vazduh ujeda Stena koja ga je rodila Ima pravo Bode bode bode KROMPIR Zagonetno mrko Lice zemlje Ponoćnim prstima Jezik večnog
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
No šta je sve to pored teške nesreće koja zadesi ceo narod i pokosi toliko nevinih! Ko sam, šta sam i šta li ću sada? - zapitah sam sebe i pođoh kući.
Zato se u njoj osetih kao što se čovek oseća kod svoje kuće, pa bila ona i krovinjara. Nisam se više osećao kao riba koja gine na suvom tlu, već kao živ puž u svojoj kućici.
Zavukoh se u nju što god sam dublje mogao i počeh da razmišljam šta da počnem. Moja soba za rad koja se nalazila na gornjem spratu kuće stradala je kao većina ostalih, ali njene razlupane prozore zamenih prozorima iz
jer poslednjeg dana svoga boravka u Beogradu spališe Nemci bogatu biblioteku Matematičkog Seminara Univerziteta koja me snabdevala svom potrebnom literaturom za naučni rad.
Moja lična biblioteka koja mi, jedina, stoji na raspoloženju dobro je snabdevena literaturom istorije egzaktnih i prirodnih nauka.
oživeo dramatičnom radnjom uveo sam u taj krug naučnika i kraljevsku porodicu sa lepom kraljevom ćerkom Berenikom koja je, isto tako bila istoriska ličnost. Tako sam uspeo da Aristarha i njegovu nauku stavim u centar dramatične radnje.
Koliko sam se obradovao kada pronađoh reprodukciju stare kamee koja predočava Ptolemaja Filadelfa i njegovu suprugu, a još više takvu reprodukciju lika Berenike!
sam postao profesor tih nauka na beogradskom Univerzitetu snabdevao sam njegov Matematički seminar onim delima te vrste koja su nedostajala mojoj biblioteci.
nepotpuni mesec tek što nije zašao za Brutijska Brda, ali još osvetljava svojom svetlošću jednu vrckastu stazicu koja, optočena mirišljavim mastikinim džbunjem, vodi iz varoši na uzvišicu zapadno od nje.
Napregnuvši oči vidim da se ta svetlucava traka kreće uz brdo i da pre liči Na ogromnu beličastu zmijurinu koja puže uz brdo pravo k meni. Već htedoh pobeći glavom bez obzira, no pričekah još malko.
O tome ćemo se idućih noći još sigurnije uveriti i uvideti da se zvezdano nebo pri tome obrće oko one ose koja spaja naše stajalište sa onom zvezdom onde“.
zvezde u kružnim putanjama čiji je poluprečnik utoliko veći, ukoliko je uočena zvezda udaljenija od ove naše zvezde koja se zove polarnom zvezdom“.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
dragi pobratime, pričaj mi kako se reši da se oženiš i sve drugo što imaš da mi poveriš, ali pravo mi kaži, pre svega, koja ti je to ljubav po redu?“ On se nasmejao. „Je l' od pravih?“ „Pa jest od pravih, pravcatih.
“ „I ti me uveravaš, da je ona isto onako snažna, pomamna i odana, kao prva, koju nisam zaboravio i koja se nije najbolje svršila?“ „Ona je silnija od svih ranijih, veruj mi.
mu je sijalo od zdravlja i bilo dobrodušno detinjasto, a snažan, kao odvaljen od brega, sa raskuštranom kudravom kosom koja mu je padala po čelu, onako ispružen podsećao je na lava.
I sa izazivačkim držanjem pošto pozva svoju ženu, koja se iza njegovih leđa nešto malo videla, da mu sleduje, procedi kroz zube: — I mi smo, valjda, platili karte.
Žena, koja je mrdala usnama i sa nekakvim uprepašćenim izgledom, kao da stoji nad ambisom, plašljivo poglédala u muža, procedi: —
što sad treba da ustalasa ljudska srca, da ponova rasplamti ono plemenito, nezainteresovano oduševljenje koje se ugasilo? Koja je to reč života koju, kao buktinju prave svetlosti, treba sad da pronesu oni izabrani usred ove mračne i perverzne
— Da, u diskusiju! — primeti ironično krezubi student, pa ubode kažiprstom u vazduh. — Gle — reče žena koja ne skidaše oči sa ošišane studentkinje i dobi još upropašćeniji izgled kao da će smesta pasti u ambis.
— Ženo! — progovori trgovac, sav crven i posle podužeg i mučnog uzdržavanja kao strahujući da uvreda koja će pasti ne bude i suviše teška. — Ovo su glumci, mora biti.
Studentkinja škrgutala je zubima i krvožedno gledala u ženu, koja se posle ovih reči popuštanja bila povukla iza širokih leđa svoga muža, pa joj je dobacivala razne uvrede na francuskom
Gotovo u isto doba noći kad prolazim ovuda, prilično nervozni, šetali smo ono veče duž pruge koja je blještala na svetlosti mesečine, očekujući da ona stigne.
strani grudi, ona, u putničkom šeširiću od slame, dugačkom mekintošu, lica ozarena srećom i u onoj miloj uzbuđenosti koja čini da čoveku i pritiv volje oči zavodne.
— Kad lako skoči na snažna prsa Nikolina, on je ponese izlazu, ka kolima koja su čekala. Ali se ona izmigolji, odskoči elastično, pa nam pritrča, kumu i meni, srdačno zahvaljujući i stežući nam ruke.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
A onda je sve bilo tačno kao i posljednji put: maska na licu, dosta ugodna praznina koja se sve više širi u mislima, i, posljednjim tračkom svijesti: ako se više ne probudim, tim bolje! ...
A pred njom mala čistina sa četiri kržljava bagrema, koja su se s proljeća razlistavala štedljivo i suzdržano. Stan je bio uzdužno razdijeljen dugim hodnikom.
Mi djeca govorili smo da je u njima ubijen živac. Međy ostalim dječjim igrama, bila je jedna koja nas je naročito zagrijevala: na ugovoreni znak ili riječ, svi bismo se razbježali da se što prije dohvatimo po jedne
rješavanju i odabiranju u životu, u svakoj sumnji i pred svakim izborom, u stvari svagda riješio za onu alternativu koja se pojavljivala u svjetlosti.
zida, na zbrčkana lica dviju domaćica što na povratku s tržnice razgovaraju na ulici, na njuškicu mlade mačke koja se trudi da šapicom otrese svjetlosni odraz.
V Oca nisam upamtio. Ali iz pričanja (i, možda, još više, iz prešutkivanja) koja sam o njemu iz djetinjstva upamtio, kao i po njegovim brojnim fotografijama iz raznih doba života koje sam u albumima
) Kako bilo da bilo, ja sam se neiskazano napatio zbog te „misterije” i zbog tih govorkanja koja sam neizravno i s pritajenom ustreptalošću doznavao.
A koja su u nejakoj duši pravila tim teži lom i haranje što sam morao brižno kriti pred starijima da ma šta o tome znam, pretva
nešto bez sumnje u sebi sadržavalo jednu klicu, nesravnjivo slabiju po intenzitetu, ali u osnovi one iste emocionalnosti koja je strasno živjela u tim pučkim pričanjima.
A ja sam ostao u krilu majci, koja je i dalje ostala u njega smrtno zaljubljena. Gotovo ga nikad nije spominjala i obarala je oči kad bi ga drugi spomenuli,
Nadalje, garavuši s omota bila je sletjela na ramena rajska ptica, koja je skupa s njom tužila. Još i danas moram da izvršim svjesni napor kako bih iz predstave moje majke otjerao tu
Pojedina od njih kao da nije bila čitava stvar za sebe već samo polovina jedne dvojne stvari: rukavica koja je izgubila svoju paricu, ili jedno od stakala prelomljenog lornjona.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Đurica istrča napred, priđe ruci popovoj, pa ode Obradu klisaru, te uze od nega veliku medenicu, koja je, dok nije crkva nabavila zvono, sazivala pobožne hrišćane na molitvu, a sad se upotrebljuje samo na litijama.
Visok, snažan mladić, široka čela, gustih povijenih obrva, ispod kojih sevaju dva zelenkasta oka, za koja narod veli da igraju kao na zejtinu.
Oči mu, na prvi pogled, iskazivahu neizmernu pitomost i blagost, neku bolećivu dobroćudnost, koja se često može opaziti kod ljudi zelenkastoplavetnih očiju.
U kolo je stupao gordo i drsko, i kad god se hvatao do momaka, video mu se oko usana podrugljiv osmeh. Ali čim bi se koja viđenija devojka do njega uhvatila, a to je vrlo, vrlo retko bivalo, on se odjednom sav menjao.
Markova kuća beše blizu jedne jaruge obrasle šumom, koja predstavljaše živu zgodu za kurjačke noćne napade. Čim se čulo za kurjake, odmah isto veče Stanka zatvori ovce u obor
U isti mah sevnu sekira prema mesečini i lupi u kurjačku glavu, koja beše naslonjena na vrljiku. Kurjak se mrtav sroza niz vrljike, a onaj drugi klisnu i nestade ga u šumi. — O tajo!
Kad dođoše do jedne kruške pod osojem, tu ih zaustavi Jelica Pleskonjića, koja im pričaše o drekavcu. — Eto, baš na ovom mestu ga je video moj čile; to mi je sam pričao toliko puta, kad se vraćamo
Videli su da je to neobuzdana, srčana priroda, koja ne zna ni za kakve prepreke. Marko se samo čudio i vrteo glavom.
Ovo večno bezizlazno stanje prinuđavalo ga je da se lati i takvih sredstava, koja su zakonom zabranjena. Za ovo mu nije trebala postepena navika: u tome je odrastao... Drugova ne imađaše.
Ali, treba da se upoznamo s ovim ča-Vujom. Po spoljašnjosti svojoj Vujo predstavljaše neku neobičnu silu, koja ne zna ni za kakve prepreke.
Još su ga veoma odlikovali negda crni, a sad progrušali brci, dugi kao povesmo, i gusta okrugla brada, koja mu je pokrivala skoro sve lice ispod očiju na niže.
Posle, kad svojim oštrim i pronicljivim umom oceni svet i okolnosti oko sebe; kad prouči sva lica, koja rukuju sudbinom naroda; kad oceni pravu razliku između strogih i suvih zakonskih odredaba i žive duše čovekove, koja
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kad je došao do dvora, nije smeo odmah da uđe unutra, nego ode u jednu vrlo lepu baštu, koja je bila pored dvora. U toj bašti bilo je mnogo lepog i raznovrsnog cveća a pored sviju staza bile su ponameštane
Petar pristane i pođe s njom. Idući tako, devojka mu je pokazivala svoje pustare i marvu koja je na njima pasla. Naposletku dođu do jedne brazde, na kojoj nijedne travke nije bilo.
Petar im sad podeli njihove stvari i reče: — Zadržite, deco, smrt koja za mnom evo juri, i ne puštajte je sve donde dok ja malo odavde ne odmaknem.
Onda čoban pođe sa zmijom kroz šumu i najposle dođe na jednu kapiju koja je bila od samih zmija. Kad dođu tu, zmija na vratu čobanovu zvizne, a zmije se sve odmah raspletu.
U mene ima sto žena, pa ih svabim sve na jedno zrno proje kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga prožderem; ako li se koja stane srditi, ja je odmah kljunom; a on nije vredan jednu da umiri.
U carskom saraju bila je jedna robinja, koja je iz aščinice u harem nosila jelo te ti se on s njome dobro upozna i pobratimi.
zamelja rep, i reče drugovima: „Čim ja zgrabim prsten, zgrabite vi mene pa bježite“, pa onda ponajlak privuče se babi koja spavaše na prsa i bradu, pa joj onako mokar i prašljiv rep suknu u nos. Baba kihnu, a iz usta joj izleće prsten.
ZLATNA JABUKA I DEVET PAUNICA Bio jedan car, pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku, koja za jednu noć i ucveta i uzre i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko.
U tome se još nađe nekaka prokleta babetina koja im se obeća da će uhvatiti i doznati kako on jabuku sačuva. Kad bude uveče, ta se baba prikrade pod jabuku, pa se
Onda baba polagano uzme devojčinu pletenicu, koja je visila niz krevet, pa je oseče, a devojka odmah đipi s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s
onda sve tri đevojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; spuštajući đevojke braći, svaku je namjenjivao čija će koja biti, a kad spusti treću, i to onu s kvočkom i pilićima, on nju za sebe namijeni.
ALA Bio tako jedan čovek ubiti siromah, pa imao neku livadu na jednom bregu, koja od pamtiveka nije rabotana. Zemlja beše mnogo arna i za svaki rad zgodna, ama je seljak nije nikako ni orao ni kosio.
Petković, Vladislav Dis - PESME
Pri beganju zvezda zemlja je ostala Za hod mojih nogu i za život reči: I tako je snaga u meni postala, Snaga koja boli, snaga koja leči. Pri beganju zvezda zemlja je ostala.
zvezda zemlja je ostala Za hod mojih nogu i za život reči: I tako je snaga u meni postala, Snaga koja boli, snaga koja leči. Pri beganju zvezda zemlja je ostala.
VIOLINA U trenucima kada tako klone I bol i nada, i mladost i cveće, Kad strah i očaj i sudbina zvone Samrt, koja se neumitno kreće Na moju ljubav, na sve želje moje, Na moje nebo, moju baštu krina — U tim časima nađu se nas dvoje, I
Pod dahom života ona nekad beše: Sad je mirna, nema k'o pučina plava, Kao usta drage koja se ne smeše. Pred tobom u tami budućnost se vila, Nejasna i mutna kao nada ljudi, Ali smrt u sebi i ona je krila, Smrt
Pred tobom u tami budućnost se vila, Nejasna i mutna kao nada ljudi, Ali smrt u sebi i ona je krila, Smrt koja se javlja, tek na groblju budi.
I tebe s vencem. A tuga se splela U tajnu želju, punu nežne tame, Koja ti skriva lice sve do čela, Pod kojom misliš, nepomična, na me.
S ranom rođenja koja se ne leči, Daljinom slutim svu prazninu, gde će Ideje, misli i put naše sreće Izgubiti se u šum i u reči.
Koliko prostran k'o grob sviju ljudi S danima njinim teškim k'o olovo, Teškim k'o suza, koja mrtve budi, K'o noć sa suzom, kada sam bolov'o, I osećao dodir mrtve studi! I sve to grob moj!
Il' sam ja izraz truleži mog veka, Koja tka zadah i svud nemar stere? Il' to korača duh propale sreće, Propalih misli, napora i snova, Kao opelo za mrtvo
Al' počeh voleti predeo rubina I strast koja tebi nije bila znana, Tvoje lepo telo — baštu belih krina, I sve: tvoje nebo plavih jorgovana, Tvoje suze što su plač
Ja sam bio svedok pri sudaru rasa I video snagu koja rađa dela: Planine i vode, varoši i sela Privuče zagrljaj ogromih talasa, Pronoseći cveće slave i užasa.
ZVONA NA JUTRENjE Uvek u sredini koja rani čamom, Ja nisam verov'o da će doći ikad Rastanak sa pustom i sumornom tamom; Verov'o sam sunce doći neće nikad.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Imao sam dve stare tetke izboranih lica, jedna od njih je imala dva zuba, koja su strčala kao slonovske kljove, koje je ona zabadala u moje obraze kad god bi me poljubila.
Jednom, dok me je majka nosila u svom naručju, pitale su me koja je od njih dve lepša. Pošto sam prostudirao pažljivo njihova lica, odgovorio sam zamišljeno pokazujući na jednu od njih: “
Ona je zaista bila velika žena, retke umešnosti, hrabrosti i moralne snage, koja se hrabro suprotstavljala životnim nevoljama i stekla mnoga teška iskustva.
Praktični rezultat toga je veština teleautomatike koja je do sada praktikovana, samo na nesavršen način. Njene potencijalne mogućnosti će se međutim konačno pokazati.
polje i za desetak sekundi nestaje na levoj strani, ostavljajući za sobom prilično neprijatnu i tupu sivu pozadinu, koja vrlo brzo ustupa mesto talasastom moru oblaka, koji kao da pokušavaju da se uobliče u živi lik.
A onda je, odjednom, nastala velika promena koja je izmenila čitav moj život. Knjige sam voleo najviše. Moj otac je imao veliku biblioteku i kad god sam mogao,
Radne obaveze i neprekidna bujica utisaka koja navire u našu svest kroz sva vrata saznanja, čini današnje življenje pogibeljnim u mnogočemu.
Apstinencija nije bila uvek po mome ukusu, ali prijatna iskustva koja sada stičem moja su velika nagrada. Samo u nadi da ću nekoga preobratiti svojim poukama i uverenjima, podsetiću na
Nijednu nisam uspeo da ulovim, i skoro sam se obeshrabrio, kada mi je sinula ideja da praznu udicu zanjišem ispred žabe koja je sedela na panju.
Ubrzo posle toga, počeo sam da pravim neku vrstu pucaljke koja se sastojala od šuplje cevi jednog klipa i dva kudeljna zapušača.
U gradu je živela bogata gospođa, dobra ali goropadna, koja je dolazila u crkvu bogato iskićena, obučena u haljinu sa ogromnim šlepom i bivala je u društvu mnogo ljudi.
stranu suda zatvara pregrada, tako da cilindrični segment u zatvorenom prostoru deli tu šupljinu na dva odeljka koja međusobno potpuno razdvajaju klizni spojevi koji ne propuštaju vazduh.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista.
Vedrih dana iz Idvora se jasno može videti Avala, planina u blizini Beograda. Ova plava planina, koja je za mene u to doba bila nešto posebno, izgledala je kao da uvek podseća Srbe u Banatu, kako ih Srbi iz Srbije motre
Tu su stvorili organizaciju koja se kasnije prozvala austrijskom Vojnom granicom. Po predanju, i moje rodno mesto Idvor bilo je osnovano 1690.
godine, ali ne na istom mestu gde se sada nalazi. Prvo naselje bilo je na jednoj uzvišici koja je malo severnije od sadašnjeg mesta.
taj plamen se nikad nije smeo ugasiti, a litija koju je dobri svet Idvora priređivao, mogla je otkloniti svaku nedaću koja bi selu pretila, kao na primer, sušu i kugu.
Po tom starom dokumentu Srbi u Vojnoj granici imali su duhovnu, ekonomsku i političku autonomiju. Zemlja koja im je data postala je njihovo vlasništvo.
S vremena na vreme, zapevale bi mlade žene po neku pesmu koja je bila u vezi sa pomenutim događajima. Na primer, kada bi neki od starijih ljudi završio besedu o Karađorđu i njegovim
Utisci sa ovih posela kod suseda bili su duševna hrana koja je podhranjivala u mojim mladenačkim osećanjima uverenje da je borba za pravo, pravdu i slobodu najuzvišenija stvar na
Čitanje, pisanje i računanje ličili su mi na sredstva za mučenje koja je učitelj, po mom mišljenju neznalica, izmislio da bi uskratio moju slobodu i igranje sa drugovima.
Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”.
Čitanje, pisanje i računanje ličili su mi na sredstva za mučenje koja je učitelj, po mom mišljenju neznalica, izmislio da bi uskratio moju slobodu i igranje sa drugovima.
Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
—Čovjeku se desila nesreća: bolan je, — izreče žena i zagleda se u vatru. —Što mu se dogodilo? Kaži! —Koja vajda kazivati? Otud nema pomoći. —Pripovedaj! — umešaše se i devojke. —Kad hoćete neka! Gradi se u nas nova crkva.
postepence neosetljivo diže se naviše, dok ne posuriše nad njima i najviši visovi i sve se zaodjenu surom svjetlošću, koja je obavila i njihove tugaljive prilike i ogladnjelu stoku, i izjednačila ih u boji s tvrdim, surim stijenama.
da se ženi, pa bijaše pisao gospodaru da mu pošalje nekoliko fotografija od naških djevojaka da sebi izabere jednu, koja mu se najbolje svidi.
U tome sluša žamor s ulice i gleda djecu koja potrčavaju pored vrata i učini joj se da bi valjalo da bude i ona vesela, jer su joj se želje najposlije ispunile.
U putu ubrzo se prilagodi novome životu ustrpljem žene koja je oduvijek vična podvrgavati se i slušati. Pred njom se otvara novi svijet, o kojem nije nigda ni sanjala, no svejedno
svijet, gleda za njim i s lakom sjetom sjeća se puta u Ameriku i Lazina veseloga lica — i od srca sažaljeva snažnu djecu koja ostavljaju rodni kraj. Pa snuždena, s košaricom u ruci, vraća se u tijesne ulice zasjenutog grada.
Još se oseća jaka i puna života: uživa u svome zdravlju, razletjela bi se po školju, ali koja korist kad je samoća ubija?! A kako bi lijepo bilo da je samo svoja i slobodna, da može ići gdje je volja!
dahće, kao da u sebi nosi sijaset života, — pučina što je i njega othranila, kojoj je vjerovao, s kojom je živio i koja mu je odjednom život odnijela, a sada je mirna, spokojna, puna života, bezazleno, kao nasmijano čedo, u suncu igra se..
Pušeći, trpeljivo iščekuje da u dnu zategne, i nepomično jednako gleda u more. Ribice s reda se mešaju i koja, lakoma, najposlije prevari se i zaguna.
Mahom osjeti se miris što jače cjeća na morsku svježinu, i on, odloživši lulu, zalaže se onako redom kako se koja ispeče. Ne pojevši ni treći dio hrane i napivši se samo jednom, već je sit.
Ostrag nekoliko godina poklonio joj ikonu svetoga Nikole u srebro okovanu, koja je bila, uz veliku svečanost, smještena na oltar posvećen tome svecu, putničkome zaštitniku.
Življaše tako nekoliko godina prama propisima ipak dobre i povratljive svete matere Crkve, koja pokajnicima rado oprašta, dok najednom ne privuče ga k sebi mlada Morača, razbludna grješnica u gradu.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
Da započne, na primer, podsećanjem na onu dobro poznatu šalu o stonogi koja se omela i ni s mesta nije mogla da se pomakne kad su je upitali šta radi sa svojom trideset i trećom nogom kad pomera
i njegovo insistiranje na različitim verbalnim omaškama i snovima, dakle na onoj oblasti u našem svakidašnjem životu koja izmiče svesnoj kontroli.
Pozicije koja je rodno mesto mnogih naših nemilih nesporazuma. Ako sada iz ovoga sleda misli pređemo na umetnost uopšte i književnost
Jasnije rečeno: prema tradiciji koja nam dolazi iz XIX veka i koju sa mnogo razloga treba vezivati za romantizam, pesnik treba da se koristi posebnim,
Već je pomenut Matić. Svi mi osećamo izuzetnu melodijsku snagu koju nose mnogi njegovi stihovi i svežinu koja je neponovljiva koliko i neuhvatljiva.
je Dučićev sinestezijski epitet šušte (zvezde) i simbolistički epitet ljubičasta (noć), a sada nalazimo rujnu budućnost koja je simbolička, ali u smislu u kome je sva kultura simbolička tvorevina.
se o kosovskoj večeri, u prvom stihu je sipati u putire, u trećem je glagol piti, a između njih je ta rujna budućnost koja se sipa i pije, pa je ona rujna zato što podrazumeva rujno vino iz našega deseteračkog kulturnog pamćenja.
Tako je Popinoj poeziji komunikacija dignuta sa lične i privatne ravni na ravan onih iskustava koja kulturni model sadrži.
hrane Usreći i njene sluškinje zvezde Koje je u živo srebro oblače („Kosova pesma“) Carica je ovde sama trava, ona koja će nad svakim od nas jednoga dana proklijati (zato je pobeda njena), a sluškinje su ovde zvezde koje je noću u svoje
Što se tragična devojka, nesuđena zaručnica koja „šeće po razboju mlada“, zove upravo Kosovka? Njemu je bilo neprijatno, ali ni meni nije bilo lakše.
A snaga jedne kulture – svačije, pa i naše – ogleda se u njenoj kolektivnoj memoriji, koja s jedne strane seže duž istorijskog života narodnog, s druge širom celovitoga narodnog organizma.
Čovek se ne može dovoljno naradovati kad nađe da se o toj istoj drevnoj slovenskoj pčeli, koja je po pravilu božji vesnik, peva na padinama Šare, ponad srpskog starog prestonog grada Prizrena, na drugu nedelju
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
ŽIVKA: O, gospode bože, i kad ga rodih takog nesrećnika! Vuci mi se ispred očiju! RAKA (izlazi na vrata, na koja nailaze Čeda i Dara). VII ŽIVKA, ČEDA, DARA ČEDA (ulazi sa ženom. Oni su obučeni za posete): Eto nas.
velika radost. Boga mi, kćerko... ako je po kartama... XX PREĐAŠNjI, ANKA ANKA (dolazi sa jednom devojčicom, koja nosi haljinu uvijenu u beo čaršav): Krojačica poslala haljinu... ŽIVKA: Nosi natrag, nemam kad da je probam.
ANKA (ode za devojčicom). XXI ŽIVKA, DARA ŽIVKA: Ju, ju, ju, ala mi zaigra desno oko... najedanput zaigra. DARA (koja je bila kod prozora): Evo ga Čeda. ŽIVKA: Je l' trči? Je l' se smeje? Je l' maše maramom? Pitaj ga, pitaj ga šta je.
) Papa! Pa-pa!... XII ŽIVKA, ANKA ŽIVKA (ostaje zaprepašćena i gleda glupo čas na vrata na koja je Ninković otišao, a čas u publiku, kao da bi htela reći: „,Vidite li vi šta ovo mene snađe?”). ANKA (dolazi spolja.
I PERA, ANKA PERA (stoji kod vrata iz kojih je došao spolja, sa šeširom u ruci, očekujući Anku, koja je otišla u levu sobu da ga prijavi).
(Ode.) IV VASA, ŽIVKA VASA (vrti glavom, nezadovoljan opasnošću koja njemu lično preti i gunđajući pipa se za nos. Zatim uzima sa stola cigaretu, stavlja je u muštiklu i pripaljuje).
Uostalom, još danas ćeš ti sama doći k meni i moliti me da te spasem te bitange. 'Ajde videćeš! Ne bila ja koja sam ako još danas ti sama ne moliš! XIV VASA, ŽIVKA VASA (dolazi spolja): Živka, evo ih idu! ŽIVKA: Ko?
Zato vas lepo molim, strina-Daco, i vas, prija-Sojo, uzdržavajte se! DACA (Savki koja sedi kraj nje): Ama, otkud mu ja ovome ispado' strina? SAVKA: Ne znam, ja ga i ne znam ko je. DACA: A zar ga ja znam!
I ja ništa drugo ne tražim nego da se popravi nepravda koja mi je učinjena, to jest, da se ja vratim u službu. Samo, moram napomenuti da ja ne bih mogao pristati na obično vraćanje
Morao bih se vratiti sa unapređenjem kako bih i ja sa svoje strane zaboravio nepravdu koja mi je učinjena. Eto, to je sve što ja tražim.
) KALENIĆ (ljubeći joj ruku): Sad tek razumem moju pokojnu majku, koja mi je pre dvadeset godina, na samrtnom času, rekla: „Sinko, ne ostavljam te samog u svetu; ako ti što u životu zatreba,
ČEDA: Razume se da se zna. Zna se po imenima, ali još više po tome što je gospa Živka jedina od današnjih ministarki koja ima udatu kćer. Odmah je ceo svet pogodio. DARA: A zar nisi nikako mogao da saznaš ko je pisao? ČEDA: Saznao sam.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Analiza sitnih, pa i najsitnijih sastojaka teksta, koja se inače poglavito primenjuje u tumačenju poezije, pokazala se u slučaju Seoba, čini se, opravdanom.
paralelizmima, ogledalskim odražavanjima i podvostručenjima, počev od sintakse pa do kompozicije, po strukturi koja je skroz pesnička i skroz simbolička, Seobe su sve do danas ostale najviša mera koju je dosegao moderan srpski roman.
pa i Sofkina sudbina, mogu se kako valja razumeti tek kad ih posmatramo u njihovome uslovnom svetu, oličenom u varoši koja se samo u nekim pripovetkama imenuje, u Nečistoj krvi nijedanput, ali za koju znamo da je Vranje.
Ima Stanković jednu kratku pripovetku, Nušku, koja je - možda više od drugih - s kraja na kraj protkana dinamikom. Nuška je prikazana sva u pokretu: uvijanje, kršenje
je pre toga zavio, počne „da je pali, ali nevešto, grizući je, žvaćući, trepćući očima, čelom, celim licem, od pesme koja dolažaše iz sobe“. 9 Reći da neko ne očima, nego čelom i celim licem trepće, vrlo je čudnovato.
A ne uvodi nas niko drugi nego dečak Mile. Okružen članovima svoje porodice, koja je očigledno i Stankovićeva porodica, on odlazi u tečinu kuću, na krsnu slavu.
unutra, u kući, sve je vrednovano negativno: prozori su mestimice izlepljeni „načađavelom hartijom”, pa svetlost koja prodire nije samo žuta, nego je „mrka”; soba je velika ali vlažna, u njoj svetluca „mala lampica što je na stoličici
sledi široka a vrlo indikativna slika o tome kako se noć „spusti, pritisnu sve njih, celu ionako snisku, dugačku kuću, koja sad dođe - ne prljava, već nekako prostrana, mokra i hladna“.
Tako je u tri časopisna nastavka objavljena 1900. godine, koja sada razmatramo, vidljivo ono što je kasnije delimice ukinuto, delimice prikriveno: da se vreme u tekstu stepenasto
iz junakinjinog sećanja, i potanko se navodi da je ona u trenutku opažanja bila „pokrivena jorganom sa ostalom decom, koja, naviknuta, odavno bi zaspala”, ali ona nije: „I onda tetkino dolaženje otuda, njena zamorenost, malaksalost.
Ima u njoj nešto od obuhvatnosti opšteg pogleda bačenog na književnu radnju koja će se kasnije deo po deo prikazivati. Razume se da prva rečenica u romanu - bilo kom, pa i u Nečistoj krvi - ne mora
34 Pripovedanje dalje teče uglavnom jednoliko. Ali ima još jedna, pri tome zaista sitna pojedinost, koja svejedno zavređuje pažnju.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Čudan je Šar sa svojim gredama i ograncima. Krepak je njegov ne samo divlji čar, no i snaga koja još drži istrzane ostatke starine naše.
na samrti podelio svojih poslednjih trista groša tekiji, džamiji i Dečanima: „pred Bogom jedna je vera prava — valjda će koja od ove tri pomoći meni grešnom pijanicu!...
Sjaha i on, pa uzdahnu teško i bolno. Gle nesreće! Uz njegovu glavu, koja više nikomu ne treba, otide i ono što je narodu namenio kao da je prokleto.
Zar ne znaš da je vaša puška umrla odavno? — Zaista je tako, aga!... Ali desi se po neka... — Koja ne upali — — — Ponekoja i upali! — drsko odgovori trgovac, kao čovek koji vidi da je sve svršeno.
To je sigurno kakva poturica iz Kičeva ili Tetova, koja se neće zaustaviti samo na pljačkanju. Međutim namršteni harambaša upre pogled iznad njih negde u daljinu, pa se duboko
Sve u steni koja je imala svega nekoliko nevelikih otvora. Crkva je smeštena u najdublje odeljenje, a iza nje su po drugim pećinama
Te su prostorije na dva poda i sa uzdužnim tremovima: radi njih je stena, koja sve pećine zatvara, isprobijana za onolike prozore kolike su obično arnautske puškarnice.
Na čudo krupna ženskadija. Svaka devojka sa nožem za pasom, a retko koja žena bez crne ubradače: gine se tamo često...
Mesto uvedene u običaj martinke, o rame je vešao staru paftajliku, koja se još samo u kolašinskim pesmama pominjala kao puška „od dva grla a šesnaest zrna.
Jedne je godine, u nevolji, najmio mamuške Cigane, ali je posle nekoliko dana pošla rugalica uz orahovačke krše, koja je u prevodu sa arnautskoga, ovako počinjala: Blago vama, mamuški jeđupi, Kad vas Hamza, paša silni, Za večerom smerno
Na svoje strahotno zaprepašćenje poznali su svojega suseda Miloja Krasića u ogromnoj gomili Turaka koja je išla po gradu.
Čuješ li?... Tu vašu malu Moravu. koja se kočoperi i uzimlje svijet na vrat, a nema je ni koliko dobar turski vilajet. Čuješ li, mrzim je!
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Čežnja i ljubav, koja Na golom platnu divne Slike razvija, I mrtvom kršu mramornom Života dâ. Neka se rujna ruža Nikada ne uplete U
“ »Orao« 1891. U SVATOVI JEDNE SRPKINjE koja polažaše za tuđinca Daj ti, Bože, dobru sreću! — Ali svati tvoji ćute. I na tvome bledom čelu Oblaci se neki mute.
Dobar je Gospod višnji, Okrepiće ti majku, isceliće je, znaj!“ Razvedrio se anđô, jer nađe svetlost čistu Koja mu tako lepo pokaza put u raj. »Javor« 1890.
»Starmali« 1889. POBRI STEVANU KAĆANSKOM tužna i poslednja Čujem, vilo, koja si nam Pobratimstvu kumovala; Znam zašto si tako bleda I što si se uzdrhtala: Smrt je stigla nedostiga, Okovala
Hej, ka’no što crna nojca Uzdiše za belim danom, Pet stoleća kroz grudi mi Uzdahuju nad Stevanom. — Koja vajda od uzdaha, Nad mogilom tvoga praha?
Al’ vidite l’, oči mlade, Što na bližoj meti? Vi’te l’ alu bližu, koja Samo nama preti? Što se svesti našeg roda I imenu ruga — Prema njoj smo evo sami, Bez pomoćna druga.
VIII Zašto moje gusle gude U uzanom krugu? — Haj, i ja bih s’ ugledao Na visoku dugu Koja s’ diže u visinu Čistim svojim sjajem, Da zagrli celo društvo Jednim zagrljajem; Da okrepi što je palo, Što je
neki zlobimudrac, Plitkoum, brzoplet; Taj odmah na glas poče: „O slavni Tale, o mudri čoče, Što bleneš u visinu? Koja te muka šiba Da zvezde prebrajaš, A ne vidiš što j’ blizu Pred tvojim nogama?
— Znamo, dobro znamo! Verujete l’ veru Koja drži naše dive I po smrti živo, Pa da uz njih gremo? — Verujemo, verujemo! E pa davor, zdravo!
Davor zdravo, Dušanijo cela, (Dušaniji dušan će se naći) Koja slaviš i u srcu hraniš Dično ime Sarajlije Sime! O ZARUČENjU KNEGINjICE STANE Stižu glasi divna zvuka, Sipajući
!? KAD VEĆ MORA... Kad već borbe mora biti Među braćom jedne krvi, Bar da nije topom strasti Koja teži sve da smrvi.
Pored toga stana, Hteo bih da stanem Kâ straža nezvana, Da od tuda viknem: Ljudi grešna sveta, Ne rušite sreću Koja vam ne smeta! Beč 1882.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
prijatelju posvećeno Kad bi moja knjiga bila Ljupka, kano lice tvoje, I svu skromnost u se vlila, Koja krasi nravi tvoje, Kad bi moja knjiga bila Čista, kano srce tvoje, Kad bi sladost pribavila, Koju nose reči tvoje,
taki posle Laže i paralaže; no iz toga najviše uzroka nije se na svet izdati moglo, što je Ružičić takovu rolu igrao, koja bi gdikom zazorna biti mogla.
Najposle, da ne pomisli tko da mi je scena, koja se u Rodoljupcu od G. Čokerljana izdatom šečatana naodi, ko izmeni ovoj povod dala, jer je i ona iz moga pera proistekla.
SARA: Hipš! hipš! Ovo nema jošt nijedna kod nas, šarmant! Nek se zna koja je gospoja od Mirič. FEMA: Kažite mi, molim vas, kako ćemo ovu moju devojčuru na nobles podići?
Moj je Vasilije vredan. MITAR: E, moja ćerko, sad nisu ona vremena koja su bila kad sam se ja ženio. Sad je sve drugojače: prokleta moda jako je obvladala.
Kad je boginja Venus, ili Afrodita, Adonisu jagnjence davala, raskrvavi se od trnja okolostojeći ruža, i ružicu, koja je bela donde bila, u crvenu pretvori. Od tuda moje ime koren svoj vodit.
— Nisam. Marš ispred moji očiju! Da si mi ti rod, i ti bi bio vilozov kao ja. SARA: Vidite vospitanije? RUŽIČIĆ: Koja nju u voshiščenije dovodi, jest blagodjetelna muza. Mi ćemo neprerivno u sodružestvu boginja i gracija biti.
SARA: Mon frer, u oblaku nema ovako lepog sata i burmutice. RUŽIČIĆ (Femi, koja mu iste stvari pruža): Blagodarnosti blagi znaci Solncu jesu podobni, S blagodatni koje zraci Tmu od svjeta progoni.
FEMA: Komi fo! Nije to šala, ma šere, ja sam gospođa vilozovica. Kažite mi, ma šere, koja je jošt tako srećna? Nije to mala briga, ma šere, da znam s kim ću se mešati i u čije ću društvo odlaziti.
SARA: Luster; šarmant, šarmant! FEMA: Šta vi mislite, nije to šala. Ja sam gospoja vilozovica. Koja jošt u varoši ima takvu titulu? Svaka mi mora triput načiniti vizitu, dok ja njojzi jedanput.
SARA: Ja sam gospoja Sara od Mladenić, supruga pokojnog gospodina Mladenića, koja sam čest imala kod grafa i kod grafice Švarc na desnoj, vrlo retko na levoj strani biti.
FEMA (uspijajući): I ja mogu tako isto nobl biti kao Engleskinje. Jokan, da mi kupiš jednu klepetušu, samo koja dobar glas ima. MITAR: Da, samo koja dobar glas ima, da se izdaleka čuje da je Fema luda.
Miljković, Branko - PESME
ulicom zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke kada nebo nije bilo
PRVO PEVANjE Obreh se u nekoj mračnoj šumi DANTE To je bila šuma koja je pojela nebo šuma iz koje kad izađoh videh da nisam izašao da su me zveri pojele i znah da će biti gorko da pričam o
O nežna maglo koja me izdvajaš, evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto. Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš hoćeš li primiti
Prostor jezikom trajanja prepričan i pretvoren u večnost koja nikom ne treba, večnost za prokletstvo, koje budno vreba pod svežom humkom plen svoj nepomičan.
Višnjiću O čelo moje od sna i vetra mapo čudnih otkrića vidu ispod kože, u izmišljenoj senci cvete i lampo umesto reči koja se ponoviti ne može. O čelo moje od sna i vetra mapo!
O čelo moje od sna i vetra mapo čudnih otkrića vidu ispod kože, u izmišljenoj senci cvete i lampo umesto reči koja se ponoviti ne može. O čelo moje o moja slepa mapo!
O čudna ptica čija namena da bude let zemlje i pesma opustelog neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo udvaranje vetra toj ptici od plamena.
Kad oslepim sve pojave vode kuda vode? Deca dužna da porastu neka se rode Za smisao tajne koja u Prividu spije. Frulo nespokojna u svome vazduhu Kad sunce izmišljene vatre poklanjam zloduhu Šta je to što se u dnu
NA POKOJNIKA Pred vratima iza kojih prostor gnjije On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast Mutne reči sve dublje koja čeka na nas Da nam srž klijanjem kroz koru probije.
Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami Koji se završava zvezdama iznad naznačenih Gora I nakazom u poljupcu koja se roditi mora Svojim dolaskom izmislili smo sami.
O pustinjo najsličnija suncu ima li igde Finijeg peska uspavanog srcem i beskrajem! I koja strana sveta poklon biva Kad bdiš jedina zvezdo nad izmišljenim krajem, Ljubavi moja mrtva a ipak živa?
O sve što prođe večnost jedna biva. XIII KRAJ PUTOVANjA O sve što prođe večnost jedna biva. Sen koja beše drvo traje. Budi Ispod svoga imena koje budi Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.
Krakov, Stanislav - KRILA
Bilo je dosta tiho i čulo se hrkanje pospalih. Jedan stražar se dugo zagledao u džinovsku senku dva ogromna topa, koja su kao dve duge pretnje štrčala vrh blindiranog voza.
— Da se spava, reče major. — Laku noć. Mija je setno pogledao na čuturu koja nije bila prazna. Fenjer je ugašen. Duško je već tiho šikao sa glavom na bisagama, i nije osećao kako mu revolver žulja
Sanjao je o nekoj crnoj ženi, koja je pri hodu izbacivala visoke kukove, i imala jamice na laktovima. Major je ležao na leđima.
Čovek je protegao probuđeno telo. Bilo je uranjeno i maljavo. Osećao je na sebi topao otisak žene, koja je ležala uspala kraj njega. Imala je prćast nos, i njene crne kose mrsile su se preko mišice probuđenog.
U teškoj bateriji vojnici se zabavljali hromom rodom, koja je prkosno klepetala dugim kljunom. - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - — Posle?...
Iza vrba su stidljivo povirivale mršave kućice. Otvori na njima su bili kao crne rane. S druge strane reke, koja se u klancu povijala, povrh crvene stene, kao borovo drvo, dizao se dim uvis. Mešao se sa maglom.
Potom se vratio nazad kući, i tužno slušao ženu koja je plakala. Grci su joj dve kokoši iz puške pobili. U zoru se sa dvospratne kuće ponosito uvis dim dizao.
Tamo su kopali rovove, ginuli i tužili. Žalili se na cafard, na dosadu. Pisali su dugačka pisma, koja je retko ko primao. I svi su tražili žene. Bile su potrebne kao kinin, kao sirće za one koji boluju od skorbuta.
Potom se ostale čete počele ponova da kreću, i od duge kao zmija povorke, koja je neprestano izbijala, poče se obrazovati široki no zbijeni postroj.
Tišina koja nastade bi mučna i teška. Oseća se da se tamo nešto dogodilo. Vojnici uznemireno podižu glave. Najednom tu odmah
novac je u sanduku, zna posilni... a moju decu, ako ih i ti ikad vidiš... I on bi tu obrisao suzu koja mu se ustavila na dugoj trepavici. — Gospodine majore, šta je vama?
Ruke su mu zadrhtale, i cepajući koverat otkide i komad hartije koja beše u njemu. Naže se nad malim komadom hartije, na koju pade mlaz svetlosti iz džepne svetiljke. — Dušane, na, pročitaj.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Kad završi razmišljanje, koje traje satima, on sprema uputstva za čije sastavljanje upotrebi nekoliko minuta, a koja za nekoliko trenutaka pređu prostore.
U stvari je to krasan mladić, manje lukav no što sam zamišlja. U njegovoj priči kako je verenici, koja ga je na samrti pitala la li će je zaboraviti, obećao da neće nikada (razgovor koji citira na bretonskom je) i zbog
Tražim od Vuijea dozvolu da se oduševim jednom crnkinjom koja prolazi; u prostranim je širokim ogrtačima, indigo i plavičastim, pod prozirnim ogrtačem od onog brokatnog čipkanog
Sve je u belim isparenjima. Jasno se vide tela riba, koje lete ispred broda. Njina vrlo široka peraja, koja im u vazduhu služe kao duga krila, boje su zarđalo crvene, dok je telo sivozeleno i skoro providno.
Gužva. Čim nam kažu da će brod ostati do ponoći, ja i još dva mlada poznanika sa broda silazimo u već prepunu šalupu koja polazi obali.
Kuće iza keja su drveni bengaloi: na dva sprata, sa čardacima, sa širokim prozorima i rešetkama, sa svetlošću koja probija iz njih na sve strane kroz tanke zidove. Gomila crnaca koja vuče pus-pus, opkoljava nas i nameće svoje usluge.
Gomila crnaca koja vuče pus-pus, opkoljava nas i nameće svoje usluge. Pus-pus su kolica na dva točka koja vuče po jedan urođenik.
Gomila crnaca koja vuče pus-pus, opkoljava nas i nameće svoje usluge. Pus-pus su kolica na dva točka koja vuče po jedan urođenik.
Mladić–crnac koji nas vodi, boj, nudi nam svoju gospodaricu koja je „skoro belica, grudi uzdignutih, kratke kose i nimalo stara: svega petnaest godina.
Ona je izlivena u jednom jedinom mahu i uglačana čvrstim vazduhom i horizontima. To je živa bronza koja raste kao biljka i kao zver već četrnaest godina.
Šminka je kod crnaca isto tako opšta kao i čistoća. Mati ujutru šminka decu koja još puze; mladić budeći se za lov šminka svog druga ili brata.
Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca. Crnkinja koja blizu obale stavlja beli puder udaje se za crnca koji nosi okovratnik od celuloida, i njihov porok sa Zapada ostaje u
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
No, babo, reci, duše ti, koja je golema nevolja što te do čestitoga paše dovodi?... STANA: Nevolja, dete, nevolja! TREĆI TURČIN (šapuće ostalim
Razumeš, babo?... STANA: Mudar si, pašo! Na svetu, valjda, nema mudrosti Koja se s tvojom može sravniti!... SULEJMAN: Čuli ste sve; Ja donde neću okom trenuti; U tihom miru tamne ponoći
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
kapu, oduzeše mi moju vernu pušku, pa me umundiraše po štapski, obuše mi ruske čizme od juhta, pripasaše sablju (koja je slobodno mogla izostati), posadiše me za sto, uklopiše u ruke pero, pa sad hajd' šifriraj i dešifriraj depeše,
mu je vojska bila strašno izrešetana i iznurena mnogodnevnom borbom, a pred njim je stajala triput jača turska sila, koja je uz to još jednako dovlačila potkrepljenja od svojih rezervnih bataljona, što su ostali na putu između Niša i Gramade.
nije bilo nikakvoga udobnog direktnog puta i baš su sad određeni čitavi bataljoni da preseku put kroz Lukovicu planinu, koja se u dužini od 30 kilometara pruža od Deligrada Lukovu.
To su dakle Turci popalili sva sela u niškom pašaluku, koja smo mi bili zauzeli, krstili ih »Novom Srbijom«, a njine stanovnike naoružali.
Meni se steže srce od bola pri ovom užasnom prizoru i pri pomisli da će možda i ona sela koja se sad onako divno bele kroz gusto zelenilo voćnjaka, za malo čas buktati u plamenu i postati crne razvaline.
Naskoro prestadoše i plotuni; naši su izmakli iz domašaja turske puščane vatre. Još se ovda onda čula po koja usamljena puška; to se pozdravljaju poslednji uporni borci.
i to prestade; turski topovi poslaše još nekoliko metaka za našom vojskom, pa i oni umukoše i nasta večernja tišina koja se čudno odzivaše u duši posle onolike dnevne huke i urnebesa.
U slučaju povlačenja zborno je mesto Prćilovica. Sva vojska koja će ce sutra boriti da se večeras skine sa sviju straža i izmeni od noćnih dužnosti, da se pusti neka se ispava do 3
Komandantima naređeno je da odelenjima koja će se sutra boriti razdele fišeke, kako bi svaki vojnik imao potpun broj metaka — 72; bolničarskim odelenjima ukazano
Štab evo ga nedaleko od mene u drugoj avliji, samo đenerala ne vidim. S bojnoga polja izretka se čuje tek po koja puška. Topovi takođe slabo rade.
Topovi takođe slabo rade. Jedan turski top s visa svakih deset minuta šalje po jednu granatu koja uvek preleti visoko nada mnom i udari tamo negde dole u potok.
i nastaju brežuljci, sve veći i veći, dok se naposletku na sat odstojanja od druma ne sliju u jednu povisoku kosu koja od same naše granice ide paralelno sa supovačko-tešičkim drumom (kojim smo mi išli) sve do Đunisa.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
dvora, Od kog bolnik ozdraviti mora; Nadolevah crnih misli tamu; Klečah nadom u božijem hramu; Zvah prirodu, koja jošte drema, A danaske, — svega toga nema.
„Vi lažete, nema ni vas, Nema sveta, sjaja!“ Tako viče iz mog mozga Ludilo očaja. XX Šta je tuga koja dođe Najedared mahom celim! Opije te, zanese te, Obori te padom smelim!
LII Tetka Miko, uđi i ti U moj okvir crni, Odatle mi najdavnije Spomene razgrni! Sećam te se kao vile Koja stoji sama Na izvoru najbistrijem Srpskih nam pesama.
LIV Čujem da si bled u licu, A s njega se tuga smeši; Zar ti nemaš taku pticu, Koja ume da te teši? Ako nemaš pticu svoju, Što ti gali dane, noći. A ti počuj pticu moju, Koja peva: „Sve će proći!
Ako nemaš pticu svoju, Što ti gali dane, noći. A ti počuj pticu moju, Koja peva: „Sve će proći!“ Na grudi mi ptica sleti, Tu raširi krila meka, Pa mi veli: „Ni brige ti, Svakoj rani ima
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Marševali smo bez predaha. Još iz daljine čuli smo grmljavinu topova, koja je dopirala odnekuda sa kajmakčalanskog masiva... Sećam se, dan je bio vedar, sunčan, topal.
Po tome smo zaključili da je tamo situacija opasna. A i gde bi mogli da nas na drugo mesto upute. Mi smo bili jedinica koja je zapušavala sve rupe. U odstupanju zaštitnica, a u nastupanju prethodnica.
Ispravite ovu piramidu i na nju pobodite zastavu slobode. Živela Srbija! Ugledao sam tek tada oborenu piramidu, koja je nekada označavala najvišu kotu i bila na granici Srbije. Vojnici su je dizali. Ruka me je sve više bolela.
Mi ostadosmo kao na dlanu. Pred našim očima ukaza se tada ta prokleta Siva Stena, koja nam se pričini ne kao siva, već crvena, plamena, ogromna, a iz onih otvora gore kuljnu ubistvena vatra.
— Neko od vas reče da se Kajmakčalan može porediti sa aždajom koja ima dve glave. E, lepo. Slušajte. Drinska divizija vodila je borbu sa tom nenasitom i strašnom aždajom, koja je
E, lepo. Slušajte. Drinska divizija vodila je borbu sa tom nenasitom i strašnom aždajom, koja je pretila da pomori ceo Solunski front, ravno sedamnaest dana. Ona se tu slomila...
Uviđam da se odigrava nešto strašno, i ja trljam oči da bih otklonio vodu, koja mi se sliva sa kose. Čujem neko treštanje oko mene. Podigao sam glavu. Vojnici se rasuli po ravnici, polegali i pucaju.
Čujemo neku lomljavu, jaukanje. Vojnici žurno pune puške i čekaju. Bila je to neka bugarska četa, koja je žurila u pomoć onima na reci, pa naletela na mene. Pred nama ječe ranjenici. Sad im niko ne može pomoći.
— Dosta je bilo. Čuće upravnik. — A... Š’a?... Briga mene!... Dalje od žice ne mogu. Videću bar moju kobilu „Ružu“... koja sirota... ratuje namesto mene i... i prima dodatak. — Njegove oči se napuniše suzama.
Opet se zalete, ali sada potrča pored stola, udari desno na neku decu koja povikaše, u velikom luku dođe na staro mesto, poče da vrišti i udara nogom o zemlju.
— Gospodo! — poče govor „Fikus“. — Dižem ovu „šašu“ u „ščast“ po’pukovnika i... i komande mesta, koja je došla da nas „poždravi“. Potpukovnik odbija vino.
daj pocelovać ćebja... Ti moj brat... vsja, ti i moja „Ruža“. A kad su Sergiju objasnili koja je to „Ruža“, on naredi da se dovede njegov konj.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
na onoj simptomatičnoj, do ludila i ludosti izrođenoj bolesti evropskog baroka u pesmici nekoga Stefanovića iz Sombora koja, u Dragoljubu za 1845, u celini glasi: SRPKINjA SRBLjINU Srpski sine, Srb sivi sokole! Svoji svojstva sebi srca srpska.
Milica Stojadinović Srpkinja, predstavnik novijih težnja, i koja u svojoj nejakoj prozi ima povremenih tremoliranja jetkosti najraznovrsnijega porekla i uzroka, ima i pesmicu po stilu
— srednjeevropskog; austro-mađarskog — pseudoklasicizma, u potpunoj suprotnosti sa artističkim anarhizmom romantike, koja je sa onoliko slatkim treskom razbijala sve kapije za prodor nacionalnoga.
Ali ima i druga stvar, i od ove važnija. Epoha o kojoj je reč nije kao ma koja druga: to je detinjstvo naše književnosti, naročito u svojim počecima.
pa onda nekako i u rečima samim — kojima muzikalnost niko osporiti neće niti može —, mnogo od onih poetičnih prisećanja koja su, sama za se, izgleda zbilja dorasla da i mrtvu reč ožive.
U Temišvaru se tada pevala pesma koja hvali Savu Vukovića, kandidata banatskog: ...Brat-Mađari, Naši parničari, Nek' ga čuju I neka priznadu Kako Srblji Po
— Platonove štamparije, — Ej, bilo pa i nije! Bilo je, izgleda, mnogo više one naročite vrste narodne poezije koja se najprijatnije oseća tek preko granica pristojnoga.
A kad god je kriterij pri odabiranju pesama nešto spuštan, on nikada nije spušten do popuštanja koja bi ovu knjigu mogla uniziti: i meni je, kao i svima antologičarima, pre svega bilo stalo da vreme koje obuhvata ova
nad ostvarenjem, vernost prema zavičaju i svome narodu kao i zamišljenost pred strašnim zakonima života i smrti, u tuzi koja uzdiže i u sreći koja guši. U njima, naš čovek se prvi put stao obazirati po svemiru i ljudskom nemiru.
prema zavičaju i svome narodu kao i zamišljenost pred strašnim zakonima života i smrti, u tuzi koja uzdiže i u sreći koja guši. U njima, naš čovek se prvi put stao obazirati po svemiru i ljudskom nemiru.
Eda ljubiš koja telo ne steže, Spred' i sastrag jednu pregaču veže, S cvancigeri i petaci pletene kose, Sa šljokama izmešane košulje
Cipele od kože ili papuče Neće ni sluškinja sad da obuče, Već vezene i svilene ćenar i sade; Srpsko platno gospodična koja bi sade Ponela otkako patist nastade! Jest, nađe se gdigdi koja poslena, Ali malo ima zato poštenja.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
mislim da se ne bi mogô Kad bi mi znao mudre razloge U drugom veku što sam pribrao Mereć lukavstvo iste tazbine, Koja nas za nos vuče varljivo... Al’ evo ide knez!...
VLADIKA: U ime oca i sina U ime neba! U ime zemlje, Koja vam i sad — izneverena — Dedova svetih čuva grobnice... Zakunite se! SVI POTURČENICI: Zaklinjemo se!
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
„Ovo se već odavno presipa... prelijeva!“ — prošaptao bi, drhćući i ugušujući onu strašnu kobnu misao koja bi mu tada sinula kroz glavu.
Samo ostade zloglava Kalasura koja od malenih nogu trči po selima od kuće do kuće i uvijek svijetu govori da nešto traži.
Vujo ga nije čuo i razabrao, već se sav tresao i cvokotao zubima od oštre studeni koja ga obuzimaše sa sviju strana i snažno prodiraše do srži u kostima.
Mićan natoči. Simeun uze čašu, malo nagnu, otpljucnu, pa će: — Braćo moja, što koja godina, sve slabije! I berićet i rakija i ljudi i sve, sve!... Opogani se svijet, istrova se, pa kraj!
“ „'Vala, velim ja, carevini koja se toliko za me brine! Vodi, brate, vodi odma'!“ — Onda sam imô čet'ri koze. Za turskog suda mirne ko ovčice, a kad
Znam!“ — viknu' ja, pa ga zagrli' i poljubi'. „Dosta! Goni! Vala ti, 'vala i tebi i premilostivoj carevini koja se ona za me toliko brine? 'Vala vam đe čuli i ne čuli!“ Pisarčić: Ne znate vi, gospodine, još ovih bosanskih seljaka.
Ja sam, bolan, načuknô dolje u čaršiji da se u toj školi uče djeca najvjerniji' službenika vašeg cara, koja će poslije, kad odrastu, upravljati i drmati cijelom vašom carevinom.
Sudac (nastavlja): Isti je Jolpaz Davidov upropastio Davidu Štrpcu čitavu njivu kuruza... David: ... koja se zove Ni Davidova, ni carska, ni spa'iska. Samo, molimo, po redu i zakonu! Sudac: ...
David: ... koja se zove Ni Davidova, ni carska, ni spa'iska. Samo, molimo, po redu i zakonu! Sudac: ... koja se zove Ni Davidova, ni carska, ni spa'iska, na osnovu čega je gornja osuda i izrečena. Jesi li sad zadovoljan, Davide?
Nenadno i nesvjesno sav bih zadrhtao od nepojmljiva straha, sumornosti i tuge koja vječito lebdi i obavija ovu kamenu i nijemu prestonicu minule bosanske snage i moći.
debelim, gvozdenim sindžirima — sve to nosi na sebi pečat, težak, pretežak pečat čamotinje, sumornosti i skamenjene tuge koja miriše na nešto davno, predavno minulo, propalo i survano.
molitvu koja se obavlja pet puta na dan u određeno doba sinđelija — službena isprava; sinđel — sveštenik u pravoslavnoj crkvi
Bojić, Milutin - PESME
BAJKA O ŽENI Ljubičastom parom diše Zemlja sana, Modri su čempresi sagli glave tužno, Vrh mrtvoga mora krikne koja vrana, U zlatnome bakru tone sunce južno.
Staše Gordo na vrhove snega pune, Oklen kô vijor grune Požar za četom koja nastupa I u krvavom se znoju kupa. O, kako jure, stižu, Stegove dižu, Viju, Riju, Krv se penuša, Gruša, Komeša.
I gordost koja božanstvom se meri Zasu me dahom starih, drevnih spisa, I, uz šum jela, kestena i tisa, Čuh jecaj srca što sablaz
Noćas smo čuli Pana kako rida, Dršće u svome jadnome odelu, Litiju leta isprativši celu, Kô zadnji heroj vojske koja gine.
XXVI Nemi su za mene oltari kô stene, Amvona nema da mi očaj čuje, Oprosti čežnji koja sebe truje, Da pojmi dušu i idole njene.
XXXII O, nek ti rekne taj poljubac, što se Svršava novim poljupcima, da je To usklik žudi koja večno traje, Pesma usana što se krvlju rose I preko voda čežnju strasti nose, Kupeći sunca i cveće i kraje, Žud
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
JEROTIJE: Čudo nije izgubio i pismonošu i upravnika pošte i... ANĐA (čita dalje): „Postupiću tačno po uputstvima koja si mi u njemu izložila”. JEROTIJE: Divota! Tvoja ćerka šalje uputstva!
MARICA (dočera čašu s cvećem koja sšoji na stolu i tresne je o zemlju). ANĐA: E, jesi besna, kćeri! MARICA: Kazala sam ti, nije da ti nisam kazala, pa
) Ovo dalje te se ne tiče! Eto, sad znaš! Jesi razumela? Na to mi on odgovara: „Postupiću tačno po uputstvima koja si mi u pismu izložila”. Jesi razumela sad? Eto ti, pa se prema tome sad upravljajte i ti i otac.
moja, kao na primer na pataricama: skupe se žene, deset, dvadeset, trideset žena: e, 'ajd' sad ti, ako možeš, poznaj koja je među njima nepoštena? Ne možeš da poznaš ni koja je poštena, a kamoli koja je nepoštena? (Pauza, šeta.
Ne možeš da poznaš ni koja je poštena, a kamoli koja je nepoštena? (Pauza, šeta.) E, pa, de sad, kažite vi meni, gospodo, kako mislite vi da
Ne možeš da poznaš ni koja je poštena, a kamoli koja je nepoštena? (Pauza, šeta.) E, pa, de sad, kažite vi meni, gospodo, kako mislite vi da postupimo u ovoj prilici?
Zavesa ČIN DRUGI Pisarska soba u srezu. U dnu vrata koja vode spolja, sleva (napred) vrata koja vode u praktikantsku sobu, a zdesna (u dubini) vrata koja vode u kapetanov
Zavesa ČIN DRUGI Pisarska soba u srezu. U dnu vrata koja vode spolja, sleva (napred) vrata koja vode u praktikantsku sobu, a zdesna (u dubini) vrata koja vode u kapetanov privatan stan.
U dnu vrata koja vode spolja, sleva (napred) vrata koja vode u praktikantsku sobu, a zdesna (u dubini) vrata koja vode u kapetanov privatan stan.
Desno od zadnjih vrata, kraj zida, stara drvena klupa i na njoj masa akata, koja su s jedne i druge strane poduprta po jednom ciglom.
) ŽIKA (plane, skoči sa stolice i gađa ga aktima koja mu se zatekla na stolu): Pokaži ti to svojoj ženi, magarče matori! TASA: Izvini, gospodin-Žiko, molim te!
VIĆA: Mora, gospodine kapetane. KAPETAN: Ovo se pismo neće čitati! Gde piše da se moraju čitati pisma koja piše moja ćerka? VIĆA: To je dokumenat nađen u džepu kod okrivljenoga, a ovo je istraga.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Uskoro je glagoljica kod pravoslavnih Slovena zamenjena azbukom koja je kasnije prozvana ćirilicom. Ona je ustvari tadašnje grčko uncijalno pismo dopunjeno sa četrnaest posebnih slova za
Time je stvoren instrument kulture daleko podesniji od latinice, koja je nastala adaptacijom grčkog alfabeta za latinski jezik još u antičko doba, ali su joj nedostajala slova za posebne
Ta činjenica nije bila samo prednost. Ona je doprinela da zakasni pojava književnosti na domaćem jeziku, koja je znatno ranije i s neodoljivom snagom probila sebi put u zemljama gde je sakralni jezik bio latinski.
Tom pritisku odupirala se crkvena hijerarhija, koja je i u Austriji ostala jedino vođstvo Srba tolerisano od države.
veka iz Rusije su se počeli prenositi i drugi sadržaji osim verskih. Rusija, koja je od vremena Petra Velikog bila otvorena prema zapadnoevropskoj kulturi, postala je posrednik preko kojega je ta
Karadžić je korenito reformisao i srpsku azbuku izbacujući iz upotrebe sva ona zatečena ćirilska slova koja u srpskom narodnom govoru nisu odgovarala nekom posebnom zvuku.
U domovini je u četrdesetim godinama 19. veka on postao idol romantičarske omladine, koja je u narodnoj poeziji nalazila inspiraciju za svoje vatreno rodoljublje.
Srbe u zapadnim krajevima, uključujući tu i Crnu Goru, smeštenu na jugozapadu, a ekavska verzija u Srbiji s Vojvodinom, koja je do 1918. ulazila u sastav Ugarske.
Uvođenje svakog novog pojma unosilo je i reč koja je označavala taj pojam. Taj je proces išao prirodno, uglavnom neometan nekim političkim obzirima ili purizmom
KNjIŽEVNOST (AUTOR RADMILA MARINKOVIĆ) Do primanja hrišćanstva Srbi su imali jedinstvenu kulturu duge tradicije i snage koja je poticala iz jednakosti i sličnosti s brojnim slovenskim plemenima.
Tokom seoba i nastanjivanja na Balkanu, razvijala se istorijska svest koja je rađala usmenu epiku, proznu i poetsku. Susret sa hrišćanskom kulturom upoznao je Srbe s potpuno različitim poetskim
Sve, dakle, dela koja su se u isto vreme širila Evropom na njoj zajedničkom latinskom jeziku. Posredstvom ove literature Srbi su, zajedno s
Jakšić, Đura - PESME
— Veliko Selo i Ždrelo mesta su u istom okružju. — Mlava je reka koja iznad Žagubice u okružju požarevačkom izvire i kod Kostoca u Dunav utiče.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Ali babe, koja ga je sigurno čula kad je došao i čula kako viče, još ne bi bilo. U poslu, tamo po bašti je ostajala.
Sa toga gornjeg sprata videla se ne samo cela ulica koja se svojom krivinom, krovovima čas niskih čas visokih kuća i dimnjaka, širila i gubila u njivama, nego čak se gledalo
A to je bilo što je ona, baba, bila ta koja je nju zapazila i od svih sestara, baš nju, najmlađu i poslednju, kazala ocu Mladenovom da uzme za ženu.
A naročito je to mnogo značilo za mater i njene, njihnu kuću, koja gore, oko sahat-kule, istina je bila dosta imućna, ali one odavno ostale bez matere, ona i sestre joj, i cela kuća bez
I naročito ona, Kata, koja je bila najmlađa od svih sestara i gotovo bila ostavljena samo da radi i trči po kući, kao neka sluškinja, dok su ostale
kada iz škole kući ide, da je s njime svaki zadovoljan; da je onakav kakav treba da je sin njihove, gazdinske, kuće, koja je i pokraj svega još jednako bila i brojala se među prve kuće. Pa još on, prvenac takve kuće, koji ima oca da nasledi.
Utom bi njegovi prolazili čaršijom na groblje. Napred sluškinja, na glavi sa korpom koja se povijala pod teretom pita, jela. Odmah iza nje baba sa materom, a iza ovih čitav red žena, tetaka, strina.
jedne radnje uzimao espap na pozajmicu, unosio ga u dućan i prodavajući ga davao mu ime, glas svoje radnje, trgovine koja je bila ne samo prva i čuvena kod njih nego u celoj Turskoj, Bugarskoj, pa i Bosni...
Govorio on to babi koja bi se uvek tada, samo da ne bi izgledalo da ona navlaš traži od njega da joj on položi račun, našla obično da ispravlja,
milo lice, i zasukani joj rukavi, i na grudima ispala joj košulja, i usled rada, sagibanja, iskrenute joj šalvare, bošča koja je otišla čak na bok.
— Zbogom, nane! — veli babi koja se, kao uvek, odmah za njim vidi. Sa prekrštenim rukama ona ga otpraća, gleda kako će joj on, polako, pogureno, sigurna
I čim izmakne, pojavi se u čaršiji, koja se tada već dosta vidi, on isto onako polako, pognute glave, s ključevima, približava se dućanu.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Njime se detetu mažu ona mesta za koja se misli da ih siše mora (Begović, 163). Teletu se b. l. veša oko vrata, od uroka (SEZ, 14, 338). B. l.
diviniziraju (»uzimaju ga kao predohranu«) kad se pojavi čuma (SEZ, 19, 234), ili kolera (SEZ, 14, 239), ili uopšte koja bilo epidemija (S. Troj., Vatra, 83). U tom čaju decu mažu uvek pred spavanje b. l. (SEZ, 19, 20). Naročitu moć ima b.
B. l. upotrebljuje se i u gatanjima. U okolini Đevđelije, majka koja ima više dece pa hoće da dozna koje je najsrećnije, uoči Đurđevdana nameni u bašti po jedan struk b. l.
— bogišu — koja je tog dana osvećena raznosi narod kućama da bi ga ona čuvala od groma. V. podatke i sugestije u S. Trojanovića, SEZ,
B. ima u sebi izvesnu supranormalnu snagu (tome je svakako mogla doprineti i narodna etimologija koja njegovo ime dovodi u vezu sa »bog«).
B. se nosi o vratu kao sredstvo protiv padavice, ludila, promuklosti i vratobolje (GZM, 4, 138). Pored žrtvenih jel koja se o Đurđevdanu nose na zapis, mora se obligatno nalaziti i b. (SEZ, 16, 137). BOKVA Wegerіch (plantago maіor).
koji pliva Drinom i ometa podizane višegradske ćuprije (SEZ, 17, 155); b. može biti i sedište vile, koja se nalazi pod korom (Bog da momčetu zlatne roge, i ono »probode koru, Al̓ u boru mlada moma, Pak zasija kao sunce«,
Kod starih Grka upor. kletvu ναί μά τήν κράμβην <= tako mi kupusa) koja je takođe ίερά ‹= sveta› (Athen. 9, 370b; Bergk, Hіpponact, frg. II 475).
9, 370b; Bergk, Hіpponact, frg. II 475). Borova vodica (koja isteče iz zasečenog bora) lek je od suve bolesti (Karadžić, 3, 1901, 201). Od b.
, od b., od srpskoga cveća«. U popularnom srpskom romanu »Rajko od Rasine«, od Č. Mijatovića, stara Srpkinja, koja živi u najvećoj bedi i pere tuđe rublje da bi zaradila za hleb, neće ni za kakav novac da dâ svoju saksiju sa b.
Na Novu godinu žene meću b. za desno uvo, a muški za kapu s desne strane (SEZ, 19, 20); isto tako b. za uvo meće žena koja mesi kolač na Veliku subotu (іb., 44). B. se kiti domaćin kad uđe u kuću i čestita Božić (іb.
), dokaz je da je ceo obred imao ritualan karakter. Na Bogojavlenje u vodu koja se ujutru donosi sa izvora, metne se b., pa se posle njome svi u kući zapoje (SEZ, 14, 22 id).
Ćipiko, Ivo - Pauci
Odumio je ovoga Božića povesti iz kola prvu koja mu se svidi. A nekako dosada bio je teške sreće. Prvi put, bilo mu je tada dvanaestak godina, dovede mu otac
Gaze po posutoj slami, na kojoj je žito raslo i koja se zimi blagu polaže, i prilaze k božićnoj vatri. Pali se božićna svijeća, zalaže se mrsom i — počima Božić.
Ilija zateže dame u blagajnu upiše, žao mu; i boji se staroga gospodara. Ali koja vajda? Ko će od boljega bježati? I, odlučivši se, pođe župniku, popu Vrani, koji je njome upravljao, s namjerom da stupi
—Teške sam sreće, neće me nijedna cura. Ja im poručujem, ali nema otporuke. I pogleda na Cvijetu, koja se nadnijela nad plamen od vatre da joj se bolje vidi plesti čarapu. Radivoj ne smije dalje da govori, jer ljudi ćute.
U pećini se kupe čobani, jedu ukradeno meso... A pogdjekad i cure gonjaju, ako koja do ruke dođe... Što ne bi čobanče uradilo? —Ohladno je, — opazi žena.
A žao mu kućnih i poljskih poslova: eto, osječene su mu obe ruke dok se od kuće otrže snaga: Rade i nevjesta. Ali koja vajda, kad drukčije ne može biti? U gradu Rade se lako snašao.
Jesen prođe u parbljenju među braćom i Vojkanom. Radi srce puca kad god otac pođe u varoš. Toga dana radi i za nj, ali koja korist, zna on kuda ovo vodi. Drukčije bi on radio da se njega pita, ali zar smije on da ocu u čemu prigovori?
Ilija pred suton stoke u selo zakriljen litičastom, golom planinom koja na dogledu živoga, razgovorljivoga mora od pamtivjeka nepomično stoji i ćuti...
Poslije mi, boga mi, bijaše žao, ali koja vajda: stvar svršena, pogovora nema! A baš neki dan sračunao sam sve: ima oko hiljadu i osam sto talijera duga i nešto
Istina, primaklo se sa imanjem; zemljom najživlji je u selu; izašlo je na očevu ali koja vajda? Pa kako da obradi svu zemlju? Treba silu troškova, tuđi poslenici skupi, i sve poskupilo.
su dva prisjednika kršćanina; i viju se dvije zastave, oko kojih vodi se žestoka borba radi položaja: radi se o tome koja mora biti zasađena sa desne strane — ili ona hrišćanska ili pak ona kršćanska!...
Sudac proglasi osudu: Pop Vrane osuđuje se na dva dana zatvora, odnosno na globu koja toj svoti odgovara. Njegov advokat proti osudi položi utok na stariju vlast.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Dimitrije Pomogao sam mu da skine prtljag s konja. Upalio sam žižak u ćeliji koja je za njega bila određena, zatim smo počeli da vadimo iz bisaga ono što je. doneo.
Prohor Leči dodirom! Ta prostodušna svetina koja neprekidno ovuda mulja, zaista misli da je naš novi brat čudotvorac.
Sad sam sigurniji nego ikad da mi je tada sasuo u jelo neku sluzavu pogan koja me je prognala. Poznajem valjda svoj trbuh, izdržao bi on, ali ta rđa mi je nešto gurnula u čorbu one večeri kad sam
Proći će najmanje desetak dana pre nego što se razbistri. Dani su čisti i prozračni posle provale oblaka, koja se sa olujom sručila na Vratimlje. Makarije Imao sam dugu i oštru prepirku sa Prohorom.
Jeleninog prezira, zbog njene stalne i tihe patnje, ili zbog vremena koje tiho prolazi primičući ga starosti bez dece koja bi ga produžila. Jevđenije mu je rekao da ga je začarala šumska vila jedne ivanjske noći.
Nije bilo lako pronaći crnog jarca bez ijedne bele belege, još teže devicu koja će dragovoljno pristati da vlastelinu protera strelu između golih gnjatova.
Bele belege, kojih je na jarčevoj koži bilo sijaset, obojili su Pipčevi ljudi nekom nepostojanom crnom bojom koja je tek toliko izbledela da se mogla uočiti podvala, iako su se oni trudili da svakodnevno obnavljaju bojenje.
koju se ni ja ne bih smeo zakleti da je bila osobito poštena, pogotovo kad se pogleda ono što je kasnije radila, ali koja nije valjda bila ni toliko odvratno pokvarena.
Kao da se brani od neke iznenadne misli koja ga je zatekla nespremnog da joj se odupre. Opet je imao u uglovima usana onaj osmejak, taman i nepostojan, gotovo
Ona je bila ta koja je birala kad će s kim. I mora se priznati: nikoga nije iskobila, ni najružnijeg među nama, niti je ko od drugih imao
Bože, kako smo zamrzli tu prokletu ledenu devicu. Zar je to baš ona morala da učini, zar ta hladna gospa koja nikad još nije usrećila nijednog muškarca. Tek tada smo shvatili koliko je Lauš morao biti nesrećan.
Ne gledaj na srebro i zlato, Jelena, ne štedi novac. Imaš ukras kraljevog dvora da budeš. Moraju zapitati koja je ono gospođa što blista u zlatu.
Ilić, Vojislav J. - PESME
I stari krpa se trže. On reči pojmio nije, Ni nadu na lepši život, koja se u njima krije Ali je pevanje čuo, i nežna tuga ga uze. I kratki oturi čekić i tvrdom, žilavom rukom Obrisa tople suze.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Za tri godine napisao sam i objavio u „Letopisu Matice Srpske“ tridesetak svojih pisama koja su, sa još nekoliko njih, otštampana 1928 godine kao zasebno delo pod naslovom „Kroz vasionu i vekove.
ІH, X, XІ, HІI, XІІІ, XXІІІ, XXVІII, XXXI, XXXIV, XXXVІ ostala ista kao i u prvom srpskom izdanju; preostala pisma su, koja manje, koja više, promenjena i proširena, a sva zajedno povezana u čvršću jednu celinu. Beograd, septembra 1943. M.
HІI, XІІІ, XXІІІ, XXVІII, XXXI, XXXIV, XXXVІ ostala ista kao i u prvom srpskom izdanju; preostala pisma su, koja manje, koja više, promenjena i proširena, a sva zajedno povezana u čvršću jednu celinu. Beograd, septembra 1943. M.
Tako mogu u isti mah da pišem i da se divim lepotama, prirode, u koje s pravom ubrajam i, jednu vitku saputnicu, koja se, sa Bedekerom i lornjonom u ruci, graciozno šeta po prostranoj palubi broda.
ne znajući i ne hoteći, ispisati najoriginalnije astronomsko delo: nenameravano delo, proisteklo iz pisama prijateljici koja vlada sa malo znanja a obuzeta je jakom željom za njim. „Sve smo mi takve!
popularne astronomije kod svojih mnogobrojnih čitalaca, nego im služe ta znanja na tanjiru, u obliku paštete koja se lako vari no koja ne hrani.
astronomije kod svojih mnogobrojnih čitalaca, nego im služe ta znanja na tanjiru, u obliku paštete koja se lako vari no koja ne hrani.
Sunce je već zašlo pod horizont a ja to nisam ni primetio, zadubljen u ovo pismo, i blagodareći električnoj svetiljci koja osvetljava ovu hartiju.
Od starog gospodstva ostali su na zgradi, koja je u svetskom ratu dobila dva topovska metka, samo tragovi. I moja soba u njoj sada je samo skromno, ali ugodno
žegu, ni mraz, pokrivena patosom od hrastovih parketa, koji starački ječe pri svakom koraku, zagrevana kaljevom peći, koja, pevucka kada se podloži.
Pojavi li se koja planeta, ja odletim do nje da bih rezultate mojih matematičkih ispitivanja o klimi planeta kontrolisao na licu mesta.
Zemlje 230 svetlosnih godina, pa zato vidim Zemlju onako kako je izgledala pod kraj sedamnaestoga veka, jer je svetlost koja je tada sa Zemlje pošla taman stigla do mog oka.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
i 19. veka koja su namenski nastajala za decu i mlade ili su svojim stilsko-tematskim osobenostima odgovarala književnosti za decu:
Uvid u pesme ovog perioda pokazuje njihovu međusobnu srodnost u motivskom i formalnom smislu koja se bitno ne razlikuje od Zmajevih pesama za decu; uostalom, Zmajeve pesme izrastaju upravo iz pesama s kraja 18. i 19.
za decu može predstavljati i poezija za najmlađe Jovana Subotića (1817–1886), zasnovana na elementima narodne lirike, koja peva o ljubavi roditelja prema deci („Pesme za malu dečicu“ sadrže šest pesama, ciklus „Vidosava“ devetnaest).
Kroz naoko svakidašnju scenu igre deteta i ptice koja se grubo prekida višom silom/spletom okolnosti (mačka ugrabi pticu pred očima deteta) pesnik slika prvu spoznaju o
višom silom/spletom okolnosti (mačka ugrabi pticu pred očima deteta) pesnik slika prvu spoznaju o tamnoj strani života koja, predstavljena kroz simboličko obličje mačke/grabljivice, vreba iza bezbrižnosti detinjstva.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Na levoj strani su vrata od spavaće sobe, a sproću, na istoj strani gde je ulaz, još jedna manja vrata, koja vode u druge sobe. Na zidovima obešeno oružje: jatagani, puške, pištolji, razni bičevi i kamdžije.
U dnu, jedan do drugoga, dva široka, pokretna prozora, kroz koja se izlazi na balkon, i kroz koja se vidi celo dvorište patosano kaldrmom, pa i sama kućna kapija, dvokrilna, na svod,
U dnu, jedan do drugoga, dva široka, pokretna prozora, kroz koja se izlazi na balkon, i kroz koja se vidi celo dvorište patosano kaldrmom, pa i sama kućna kapija, dvokrilna, na svod, kao i ostale zgrade oko nje:
MIRON (odobrovoljen, peckajući je): Znam, znam. Znam kako ste jedna drugoj u amanet ostavile: da, koja nadživi, onu drugu, mrtvu, oblači, sprema i kiti. TAŠANA (zastiđeno): A, to su naša ženska posla.
Jer duša, koja rano propati, rano sve sazna, rano se zasiti svačeg — a najgore je kad se zasiti još i znanjem i to tobož najvećim, i
Oh, da ima ko će žaliti ovu moju ruku koja već drhti, a koja se toliko upinjala; da žali ovo moje srce koje sluti smrt, a koje je za vas, za svet, toliko kucalo.
Oh, da ima ko će žaliti ovu moju ruku koja već drhti, a koja se toliko upinjala; da žali ovo moje srce koje sluti smrt, a koje je za vas, za svet, toliko kucalo.
Da vidiš Tašanu koju si tobože sestrom nazivao, koja te je, kada si sa pokojnikom dolazio, kao brata pazila. (Sećajući se na sav bol, jad, muke, suze joj pođoše.
Ali ti si — ti! Tašana! Tašana, kakvu do sada ne videh. Tašana, koja mi je ušla u krv, koja mi se upila u mozak! TAŠANA (poniknuto): Ćuti! Ćuti!
Ali ti si — ti! Tašana! Tašana, kakvu do sada ne videh. Tašana, koja mi je ušla u krv, koja mi se upila u mozak! TAŠANA (poniknuto): Ćuti! Ćuti!
Sal Cigani i prosjaci što u subotu dojdev ovdek da ispijev po koja, a na njim gi davam špirtulja. SAROŠ Dobro, idi natoči. Pa spremi sve, sad će i begovi. KAFEDžIJA Sag, sag, moljem.
BEGOVI Saroše, gde si do sada? SAROŠ (ih ne čuje, jer ushićeno posmatra Nazinu igru koja je namenjena samo njemu). BEGOVI (bacaju Nazi kese i viču): Za nas igraj, Nazo! NAZA Jok, za vas ne, sal za Saroša!
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
su poslednji zglavci kao oglodani, od tvrdih dugmeta, štavljene postave, jakih konaca, i vrele materije ispod utije koja prosto ljušti šnajderske prste. Kostica je bio od onih „jedinaca” koji su to po cenu da se rode siročad.
Roditelji su mu bili: jedna suviše u godine zašla kćer seoskog popa koja je prešla u varošicu i tu se utešila udavši se za drevnog puškara; i taj puškar, nekada prvi momak, a na kraju samo
Ali kao što sve oko čoveka u toku njegove sudbine dobija druga i druga značenja, tako biva i s rečnikom. Reč koja je nekad bila izraz zadovoljstva, postane posle izraz ironije, i gore od toga.
Reči zna napamet, glas mu mali, ali pun neke sete i ljubavi, i sa onom bojom koja tako dira ljude melanholične, stradalne.
Smanjio se, osušio, osedeo, oko očiju mu se iskopale duboke bore, dobio i na leđima staračku grbu koja premaša pognutu glavu. Kad hodaju po bašti, i čovek ih gleda s leđa, izgledaju kao dve utvare bez glava.
Smrt Srećkova bacila je starog oca u sav užas starosti i nemoći. Žena koja je zalazila da pogleda kuću, počela je da potkrada domaćina nemilosrdno.
Sve krstače nadgornjava jedna, dosta očuvana, koja se uspravila kao katarka na polupanom brodu. Krstača gospa Stanojle Lazarićke. Zgodna je figura s brodom i katarkom.
zajedničko porodično, od oca nasleđeno, imale su ipak obe sestre: suze, bolje reći suzu, onu sevdalinsku jednu suzu koja stoji u oku nepomično, svetli, niti otiče niti usahnjuje.
Čas gord, čas plačljivo nežan. Čas strpljiv, čas plah i ljut. Ali sve nekako zgodno, i u formi koja se njegovoj ženi svidi. Tek mu sune u gladu da u dan najvećeg posla stavi na sebe praznično odelo; i iskvari ga.
žena prosto je opijala njenog oca, i mlada devojka je gledala u kući pravo bludničenje već više nego zrela čoveka i žene koja je skoro bezumničila u govoru i tvoru.
Braća se posle tog događaja izmirila, starac je preveden kod Toše, i kod Mađarice koja je imala mnogo samilosti za njegovu astmu i gluvoću, i na čijim rukama je i umro nekoliko meseci kasnije.
Oni mogu biti usko vezani za svoju najbližu palanku, a mogu sačinjavati sasvim zasebnu seosku organizaciju koja se uspešno brani od svake zajednice s palankom. Lazarići, na primer, držali se vrlo rezervisano.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Oću li, moralistama podražavajući, od deblji knjiga tanje praviti, i o stvari koja je sto puti predstavljena, opet suvo, al’ s pompom spominjati?
Glede kakvi duhovi po atmosferi prebivaju, a ne poznaju travu koja im uvek u oči pada. Znadu koliko je familija veliki i mali i srednji bogova kod Grka i Rimljana bilo, a ne poznaju
Znadu koliko je familija veliki i mali i srednji bogova kod Grka i Rimljana bilo, a ne poznaju sredstva koja bi njiovo i njiovi bližnji blagopolučije podiglo i podranjavalo.
niti figura u mazuru, niti figura kad ko pravi figure, nego figura u stihotvorstvu, gdi se kakova sila prizivlje, koja će slabost uma sočiniteljevog potkrepiti i pomoći da delo svoje lepše nego što ume dovrši.
Prizivanije glasi ovako: Ti, koja si kod Čivuta od Noja, kod Grka od Bahusa, kod Rimljana od Silena, a kod Srbalja od Kraljevića Marka pofaljena i
Silena, a kod Srbalja od Kraljevića Marka pofaljena i predstavljena da srce čoveku veseliš i svevozmožnom hrabrošću puniš; koja ćutalicu oratorom, prostaka istorikom praviš, i činiš da tvoju silu poznavši niko ne misli da štogod ne zna; ljubima
No velikomožna sudbina, koja često daje čoveku ono što ne bi želio, drugo je s njome zaključila. Jedan mladi gospodičić, kojega je otac znoj mlogo
— Kad se žena, koja je posle dugovremene kavge i svađe od muža otišla, hodatajstvom dobri prijatelja opet mužu povrati, nije li to krpež
— Kad devojka, koja je deset i više godina momka probirala, najposle, kad sirječ prosioci prestanu, zaključi kakvom udovcu ruku dati, nisu
— Kakav je lep krpež kad čovek uzima na veresiju aljine, a konte ne plaća, kad devojka, koja je inače mala, štikle naručuje, kad čovek svoju ćelu parokom pokrije i proče i proče.
Sad ajd’mo povesti, koja sledom starog rukopisa ovako glasi: Roksanda videvši sebe muškim čedom odarenu, otide mesnom svešteniku, koji je za
Istina, ona koja rodi, a ne doji, kao što Stojković veli, jest samo polak mati, no moda je najveća gospođa, vi znate i ja znam, i ko se
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
ZEMLjA Haši HODOČAŠĆA HODOČAŠĆA Hodam sa očevim štapom u ruci Sa upaljenim srcem na štapu Stopala mi sriču slova Koja mi sveti put ispisuje Crtam ih štapom po pesku Pred spavanje Na svakom konačištu Da mi se iz sećanja ne
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
premeću rečenice i, na kraju krajeva, na osnovu novih podataka, tako izmoluju pokojnika i tako prevrnu biografiju, koja je dotle bila napisana, da bivša biografija liči prosto na prevrnut kaput, sa grudnim džepom koji je s leve strane
Ja se, na primer, sećam biografije jednoga našeg zaslužnog čoveka, priznatoga naučnika, profesora Stojana Antića, koja je u svoje vreme bila sasvim uljudno napisana i koju je, kao što sam čuo, i sam pokojnik, dok je bio živ, pročitao u
Jer možete misliti šta su sve ti biografi kadri pronaći u privatnim pismima pokojnikovim, a naročito u onima koja je pisao dok još ni sam nije slutio da će biti veliki pokojnik.
čovek, on onda, razume se, i svoja privatna pisma udešava tako da bi se mogla objaviti, otprilike kao što se žena koja je stekla priznanje da je lepa udešava da bi tome i odgovorila.
I, da nije nešto srpska narodnost bila ta koja me je u prvim danima detinjstva snabdevala mlekom, čime me je neobično obavezala, ko zna ne bi li ja sad već bio
koji bi me i mrtva smatrali za dužnika, iako sam ja i za života bio za njih uvek mrtav; pa onda, o položaju moje žene, koja, i pored toga što bi odista bila udovica, ne bi nikako mogla biti udovica; pa onda, u razočarenju profesora Sime
Portirova udovica, da bi prikrila guvernerovu bruku, koja bi mogla imati uticaja i na bančin kredit u inostranstvu, sakrila se, po rešenju upravnog i nadzornog odbora bančinog,
godine. Odmah, na prvome koraku po rođenju, no bez mojega učešća i krivice, napravio sam zbrku u kući. Babica, koja je bdila kraj postelje moje majke krepeći se rumom, objavila je da je dete koje se rodilo žensko.
Jedina stvar koja me je u to doba naročito nervirala, to su bile porodične konferencije, koje su redovno održavane oko moje kolevke.
Na pogači, koja je pred mene bila stavljena, bila je jedna knjiga, novac, pero i ključ, kao atributi: nauke, bogatstva, književnosti i
Predviđanja koja se za ovaj čin vezuju ispunila su mi se odista u životu; otada pa sve do danas, za koju god se paru ja mašim, izmakne
sve nose suknjice i v) imenice toga roda nose obično takva neka budi-te-bog-s-nama imena, da ni iz njih ne možeš saznati koja je od tih imenica muško a koja žensko.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Čujem gde vozari viču pozadi „Stoj“ — da ne bi naleteli jedni na druge. Sjahao sam. Ali koja vajda, kad ne smemo svetlost da palimo. Naiđe i komandir i pita čisto ljutito zašto sam zastao. — Sad nemamo kud!
A sada smo, u punoj zbili, mi južna vojska, koja brani baš bagrdanske položaje. Sledećeg dana rano izjutra komandant je dobio izveštaj da će oko devet časova doći
U jednome momentu je naša artiljerija uspela da ih otera, ali malo posle vratiše se nanovo, tražeći baš tu bateriju koja ih je gađala. Posle podne Kralj se oprosti od oficira i odjaha do druma, gde je čekao automobil.
Mnoge su radne zatvorene, da bi lihvari sačuvali bogatstvo svoje. Svejedno što je vojska izmučena. Naići će druga, koja bolje plaća. Turske kuće su zabarikadirane i kroz rešetke na prozorima gledaju Turci odstupanje vojske.
Da vidiš samo! Bežali su kao pomahnitali na sve strane, i mislim, nisu se mogli sakupiti ni sutra do podne. Ali koja vajda!... Nismo imali nikakve rezerve, i posle tri dana morali smo odstupiti. Prošli smo kroz Pirot noću.
Odstupali smo preko Babušnice, sve do Bele Palanke. Čuli smo tada i za propast severne vojske, koja nam se u odstupanju sve više približavala. Trebalo je štititi sada i odstupnicu njenu.
Po iscepanoj odeći i žalosnom izgledu oni se malo razlikuju od vojske koja ih je nekada zarobila. Glad i teški ratni napori potpuno su nas izjednačili, pa čak kao da nas je opšta nevo lja i
lupa, prasak, cepanje, brujanje ljudskih glasova, pa se sve to sliva u uzavreli šum slično huci nabujale planinske reke, koja bezumnim naletom sve ruši i satire pred sobom.
Čas silazi, opet se penje, ljudi već padaju od umora, konji sasvim posustali i sve češće nailazimo na mračna telesa, koja se koprcaju u snegu. Iz daljine dopiru neki glasovi. Sigurno se prenosi zapovest. Naprežemo sluh.
Zadržao se još na hladovitim padinama, sa kojih otiču potoci i natapaju nakvašenu zemlju, koja pišti pod nogama. Duž celoga puta sustižemo pešake. Neki sede i gledaju zamišljeno preda se.
A vočići lagano, nogu pred nogu, kako uzbrdo tako i nizbrdo, ali sigurno. Poče već hladan vetar i neka susnežica koja bije pravo u lice. U zaklonu jedne stene sedi iznemogao vojnik.
Sutradan je bilo sunčano i vedro zimsko vreme. Pod nama je šumela valovita Morača, koja je na tihim i dubokim mestima imala boju neba.
Petrović, Rastko - PESME
Da sam u noći, i u životu i svuda uvek sam, ja znam, ja znam. O TRENjU IZMEĐU DUŠE I TELA To nije velika šuma koja šumori, Ni široke poljane koje se smeju, Tiha je reka ovo između pustih obala!
zaboravim da dajem ugovorene znake, već se utapam u besprimerno otupljenje, i varim, varim, podrigujući svu tu zbrku koja mnoge očarava, pa iako čudovište bez oblika, bez sklada, ja ipak nadmašavam.
Šta istorija! šta Kaledonija! Retko da nisam drugi, da mi ime nije: Neko, da ne pevam: Jedan poljubac dug na njena usta koja pritiska na rđave karte gde je slikano cveće, poljubiću je tako često na prsi, jer se sanja o devojkama koje zadrhću
Ti, čiji sam sad ženik, koja govoriš hladno o smrti, dok su po tebi barbarstva moja slovenska i njini perunski vrti, svojom kosom kao vencem me
Ali umrli već dom gde se ne vraća Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara, I neće mi reći niko tad - koja je staza najkraća do spasenja: No umreću, vidim, od prskanja Damara.
Nedogled, gle, pljuje svetlost međ oblake, Moje srce, još mornar, napaja sebe krvlju; I sva ta prekomorska putovanja Koja obviju glave u vidike ko u saruke, A nadmu trbuh Trulom ribom po ostrvlju, Ne razderu rođenja senke, svirepošću
Ima onih koji proklinju! A ja sam u stanju da pođem za pukom Iz sobe svoje koja nema prozora, Treba mišlju i voljom da ih probijem, Sad je doba mraza, revmatizma i umora; Tamo gde kroz tri oblaka puca
i voljom da ih probijem, Sad je doba mraza, revmatizma i umora; Tamo gde kroz tri oblaka puca iz revolvera Dubina mokra koja zoru protera, Mene mrzi da se uzbuđujem zato što umirem.
Mala svest, s pretenzijom na slobodnu volju, koja je ostvarena u čoveku, ne mora biti jedinstvena u prirodi: mogućnosti su njene bezgranične čak ako idu i po izvesnom
Je li moguće da završavam ovim jednu misao koju sam imao do skora, a koja mije evo sada skoro već strana! Ona je hranila moj život za vreme od šest meseci, prošla kao presni zalogaj kroz telo,
jučerašnja patnja ovde se oslobodi, I sve nadanje koje poveravah nekome o snu, Ko pesma da je ptice malaksale na gnezdu, Koja ni sama ne može više pogledati tu zvezdu, Toliko na svaku svetlost prepadaše joj muka.
A Vuk? ja: Vuk! Vrelina mi sviće iz krvi, Iz krvi zora za vrhunce; Iz krvi ovaj strašni huk, I zavist ova koja se strvi; Iz krvi ... A prijatelj: ”Gospode, on ti veli: Ti znaš da lice tvoje štujem!
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
— Svetlije je na površini mora, pevaju i lete ptice šarenih krila. Šta da se o ostalim čudima kaže? — riba koja je govorila o sjaju Gornjeg sveta tu bi, najčešće, gubila dah. Kako i ne bi?
Mora se znati svoje mesto i ne odlaziti s njega! Koralna grana seti se koja je, takođe sanjala da ode u Gornji svet.
Onako, kako ga one vide sunce je velika mutnožuta kugla koja uveče pocrveni i pada u talase. Ta kugla se ne jede, ne možeš je obuhvatiti pipcima, ničemu ne koristi.
Kako su smešne ribe sa svojim raspravama o tome koja je najlepša! Još smešniji je Savet kornjača koji raspravlja to pitanje.
— pevala su uglas šarena livadska deca, odbijajući da slušaju gunđanje susetke repe, koja je s gnušanjem posmatrala beskorisne livadske lepotane, ponavljajući: — Koješta, drage moje! Koješta!
Od žbuna do žbuna pronosio je svitac svoju srebrnu svetlost na mahove paleći i gaseći svetiljku koja je čak i vetar uspevala da začara. Tiho, sasvim tiho prolazio je kroz usnule redove suncokreta.
»Sa mnom nešto nije u redu!« — pomisli mali suncokret i prope se na prste u želi da poraste i stigne braću koja su majci već bila do uha. Ali, makoliko da se propinjao — nije rastao.
Kapu na levo stranu nakrivio, usta u osmeh razvukao — koja se devojka ne bi okrenula za njim? Prilepi na lice Drvoseča masku vojnika, a nešto ga kao kopriva opeče.
— Drvoseča još jednom pređe rukom preko lica, ali bradavice nije bilo, čak kao da mu se i nos smanjio. Deca koja su kraj njega prolazila gledala su ga u čudu. — Šta je to sa Smešnim Licem? — reče jedno.
Čudo! U vedrom, plavom nebu sav srebrnast lebdeo je oblak obasjan suncem, a iz njega su pljuštale kapi kiše. Kako je koja na zemlju pala pretvarala se u krupan i crven makov cvet.
Koliko je ribara na svetu! Koliko riba! Ali, je li ma jedna ravna Srebrenki koja ribare na debelo more mami i kao mesečev zrak uranja u podvodnu šumu algi i korala? Koja je tako hitra? Tako mudra?
je li ma jedna ravna Srebrenki koja ribare na debelo more mami i kao mesečev zrak uranja u podvodnu šumu algi i korala? Koja je tako hitra? Tako mudra? Daleko na pučini čuli su je mornari kako peva i brodove skreće s utrvenih morskih staza.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
(Razdragano Koštani): Pevaj, kćeri! Pevaj, i baba ima bakšiša. SALČE (Koštani, koja gleda oko vodenice u drveće, goru): Kosa ti se zamrsila. (Opravlja joj kosu i odelo.
Šantić, Aleksa - PESME
I svuda, eno, Gde koja pane, Po jedno zlatno Kandilo plane... Položi zbornik Na stočić tamo, i mani sada Anđele cele, Pa sedni ovde
I senke bez broja Sokakom grnu, i svaka kuca mi Rukom u prozor, kako prođe koja... Ti ne znaš... Tvoju noć svetle dragulji, Dokle iz tame sve u okna moja Kô slepo oko pozni mesec bulji. 1911.
I svuda gdje je srpska duša koja, Tamo je meni otadžbina moja — Moj dom i moje rođeno ognjište. 1908. Muzi Gore nam plaču... Jauci su česti...
53 Ja stojim na vrhu brega I čeznem sentimentalno. ''Što nisam ptica koja!'' Sve tako uzdišem stalno. Da sam ja laka lasta, Ja bih se tebi vio, I gde ti prozori stoje Sebi bih gnezdo
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
uporedo sa razvitkom kulta predaka, sa razvitkom mita, sa opštim razvitkom društva, i pod ogromnim uticajem bajke (koja se po sadržini umnogome podudara sa epskom pesmom) postepeno je nastala posebna epska pesma.
Ali između druge i treće etape postoji vrlo veliki vremenski razmak. Naša epska poezija, koja je krajnju tačku svoga razvitka dostigla u ciklusima, nalazi se na granici između druge i treće etape.
Postoji mišljenje da je epika poezija gospodskih klasa, nasuprot lirici, koja je — uglavnom — narodna. To mišljenje, naravno, nije tačno.
To nije izolovana individua sa svojim izrazom, nego individua koja zna dobro da prikaže narodni način osećanja, individua koja još nije dostigla stupanj duhovne i moralne nezavisnosti
nije izolovana individua sa svojim izrazom, nego individua koja zna dobro da prikaže narodni način osećanja, individua koja još nije dostigla stupanj duhovne i moralne nezavisnosti koji dopušta da se misli i osećanja crpu iz jednog ličnog fonda.
naprotiv, vrlo često čini; ali to je samo formalna razlika: i u jednom i u drugom slučaju pred nama je individua koja je sva utonula u duhovnu sredinu svoga naroda.
Sva je stvar u tome što jedinka misli i oseća kao kolektiv, ali i kao jedinka, kao osamostaljena ličnost koja se slaže sa kolektivom, koja ima kolektivnu svest.
tome što jedinka misli i oseća kao kolektiv, ali i kao jedinka, kao osamostaljena ličnost koja se slaže sa kolektivom, koja ima kolektivnu svest.
godine domaće crkvene organizacije (koja je posle odigrala krupnu ulogu u ujedinjavanju naroda razbijenog na male teritorijalne jedinice).
Gradovi su bili središta turske državne uprave i zanatske privrede (koja je služila, uglavnom. vojnim potrebama), naseljeni pretežno muslimanima.
Narod je živeo u selima, u naturalnim odnosima, kroz patrijarhalnu porodičnu zadrugu (koja je bila jedina čvrsta društvena i ekonomska jedinica).
saveznika, okružen ledenom ravnodušnošću „kulturne“ Evrope čiji je mir branio, licem u lice sa jednom mračnom silom koja ga je držala za gušu i davila, nemoćan prema prirodi, narod je naprezao sve svoje fizičke i duhovne snage da se održi
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
se bacati po svaku cenu Ima još atletskih grana Slatkiši su sportska hrana ČOBANIN SAM U SELU Imam jednu kokošku Koja zna da broji Svršila je fakultet Ali ne znam koji Imam jednog vola Koji vuče kola Svršio je gimnaziju Al je
Al je osto lola Imam jedno prase Koje stalno gudi Svršilo je zanat Kod muzičkih ljudi Imam jednu ovcu Koja mnogo bleji Svršila je travu U jednoj aleji Čobanin sam u selu A nemam ni platu Voleo bih da sam negde Na nekom
minuta Ljudi se mogu rastati Hiljadu i četiri stotine puta Ali samo jedan Rastanak će da boli Kada odlazi Osoba koja se voli U jednom danu Osamdeset šest hiljada sekundi Čovek može ispratiti Osamdeset šest hiljada ljudi Samo jedan
sekundi Čovek može ispratiti Osamdeset šest hiljada ljudi Samo jedan lik Ne nestaje bez traga Kada odlazi Osoba koja je draga U jednom danu Dvadeset četiri duga sata Dvadeset četiri gosta Možete skinuti s vrata Samo jednog Uvek
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
S njima se ukršta trag lisice, a ponekad i zloćude divlje svinje koja se spusti s bliske planine. Kroz jarugu, duboko u Gaju, mrmori uzan potočić pun trula lišća i brzo se gubi u tijesnu
Nema te babe u selu koja bi se usudila nadviriti nad to mjesto. A i kako bi imala hrabrosti, kad se tu, kažu, krije strašno čudovište drekavac,
Dječaci se spustiše na malu zaravan i sjedoše pod prastaru debelu bukvu koja je rasla u sredini i svojom širokom krošnjom natkriljivala skoro čitav poljanak. — Kako je danas bilo u školi, Striče?
u živicu, čačkao po okolnom žbunju i zvjerao za pticama kao kakav proskitani seoski mačak, lukava beskućna mačorčina, koja samo cunja i gleda što će zdipiti na zemlji, ispod zemlje i na drveću.
— Sad neko ima da pogine! Prvo što je smotrio u plitkoj udoljini bila je neka siva zvijer koja je, sagnute glave, vjerojatno nešto jela. Mačku odumriješe noge. — Vuk! Doručkuje ili magarca ili Strica.
Tako je dobijena solidna građevina koja bi mogla odoljeti vjetru, kiši, i svakoj drugoj nepogodi čak da se nalazila i na otvorenom polju.
Ovako, zaštićena bukovom šumom, ukrivena u dolini i s moćnom krošnjom nad sobom, ona je bila prava tvrđava, koja može prkositi svakoj oluji, čak i prolomu oblaka. — Evo, sad imamo kuću! — uzviknu Jovanče i zadovoljno pljesnu rukama.
! — pograbi ga Jovanče za rame. — Pa zar već nisam rekao da je ona! — naljuti se Stric. — Ona glavom! — Ma koja ona, slone jedan? — Lunja, čovječe! Ko će drugi biti nego Lunja. Jovanče se uozbilji.
Jovanče se uozbilji. — E, onda smo propali, otkrila je logor. Svi potrčaše onoj bukvi i sjatiše se oko djevojčice, koja je stajala uza samo stablo i skromno i stidljivo pritiskivala lice uz glatku koru drveta. — Šta radiš tu?
Lijepo se provukla nazorice za nekim od vas, za nekom budalom koja se nije obzirala da je neko ne prati. — Je li tako, Lunjo? — upita Jovanče. — Za kim si došla? — Za Stricem.
— Ih, možda njega i nema — neuvjerljivo poče Mačak. — Sjećaš li se što je učiteljica pričala da je to neka ptica koja živi po močvarama i... — Pa da, tako je — složi se Jovanče. — Hajde onda ulazi.
— E, baš nećeš! — viknu Lunja, koja se istog časa stvori pored njega i povuče ljestve nazad. —Nećeš ga uhvatiti! — Ej, šta to radiš?!
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
DVOSTRUKOŠĆU ČOVEČIJE PRIRODE 412 CAREV KAPIDžIJA 413 RASPRA 415 UČITELjIMA 416 O NEDOSTIŽNOSTI SAZNANjA 418 SVETLOST KOJA NE STARI 419 O ZVEZDANOM PORETKU 420 STVARANjE SVETA 421 TANCI ILI FILOSOFIJA?
Da vidite mater, koja je bez brige i bez ijedne muke na svijet dete nedoznano porodila, a sad eto, od muke strele me pronuzuju!
MOLITVA ZA SLUŠAOCE Reči, koja nas radi plot bi, U ploti mojoj budi reč; Učini i vozljubljenim Slušateljima mojim Da prime u uši reči moje, Od tebe,
Al' ide ovaj, kojino sa svojom prećnjom zaustavlja vetar i vodu, na vodu jordansku, videti koja se to huka i buka čini, da zapreti i obojima!
Kakvo uzdarje lepo, Bože, moj stvoritelju? Koja mila pohvaljivanja, tebe, hvaljenomu od anđela? Koja li nadgrobna pojanja, tebi, besmrtnomu da bih odpojao?
Kakvo uzdarje lepo, Bože, moj stvoritelju? Koja mila pohvaljivanja, tebe, hvaljenomu od anđela? Koja li nadgrobna pojanja, tebi, besmrtnomu da bih odpojao? A da s kojim li rukami prikosnu se netlenomu ti telu?
Pak lati je Mojsej za rep te je diže; opet bi palica ka i bila! I to ne da je koja cifrasta i gospodska palica bila, nego jedna ne vrlo okresata izvađena tačka iz pasulja!
Zato nam je i umetnuo u mozak takvu svest, koja bi nas sudila i plašila kano otac miloj deci kojino nikad ako dobri ako zli bili, nikad nas od sebe ne odbija ni
na daleko u neznanu zemlju prodati, to ne bi njemu ni dopalo ono carstvo ruke; ni bi ga obmilovala onamo ona gospođa, koja ga je sebi kupila, da nije on za roba bio prodat.
Njemu se je ona sva zemlja poklanjala i oni su ga dvorili gologlavi. Zato, kad te koja tuga po sebi, s drugoga li snahodi, ne tuži ni viči, zato kad ništa ne osećaš da si sam o čemu nikom skrivio, ni Bogu
I sva zemlja koja se ispunja od moje blagodeti svakim blagom, to je moje crpalo. U mom velikom domu nisu teke isto zlatni i srebrni
I jedni su za poštenje, a drugi za nečist. I to su sve moja počrpala. Ako kakva koja bila, ljudska srca, što se sasipa u njih, u koje milost moja, u koje pak ljutost i gnjev moj, eda nisu to sve moji sudovi
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— Kude si gu čuja i naučija, ete, tuj pesnu, ešeku nijedan palilulski?!... Pote ćuti i češe se po glavi koja bridi, pa mu to češanje čini neko osobito zadovoljstvo. — Od koga si gu, zbori, bre, naučija?!
— Ne li te pita, a ti si sal ćutiš! Zamfir sleže ramenima, pušta guste dimove i gleda u stranu kroz pendžer. — Koja mi fajda, čestiti pašo, i da si zborim? — reći će u neko doba čorbadži-Zamfir. — I komu da si zborim?!
Pred kućom su još i dva stara granata i lisnata šamduda, nekoliko dunja i dva dafinova drveta, koja je jako pazio stari čorbadži-Zamfir.
Pa se čorbadži-Zamfir seća dahireta i rešmeta, i feredža i bademastih velikih očiju, i pesme jedne koja se negda tiho pevušila po srpskoj mahali, — tiho, da Turci ne čuju — pesme o mladom kanuru i o Zejni nekoj!
— Neje, ete, golema stvar, ama — i tu digne obrve i prst uvis i veli značajno — golêm kapetal!“ i kad se koja uda, on ni onda ne prekida svoje staranje, nego i onda razbira kako se koja vlada i obilazi ih ponekad; pa je možda to
“ i kad se koja uda, on ni onda ne prekida svoje staranje, nego i onda razbira kako se koja vlada i obilazi ih ponekad; pa je možda to i dalo povoda besposlenom svetu te je čak — kako tamo vele — „turio u
U svakoj odaji po jedno skupoceno srebrno kandilo gori uoči nedelje i praznika pred ikonom iz Rusije, koja je sva srebrom optočena, a tri kandila gore pred onom najvećom ikonom iz Jerusalima što ju je doneo još nekad otac
da mu nije ni do kakvog đavolstva, nego da mu se uvek nešto stegne oko srca: pada mu, veli, na um njegova Jelisaveta, koja bi sad isto tolika i istih tih godina bila!...
— Ne brigaj ti! — rekao mu advokat pružajući kelneru čašu i pitajući ga koja je. — Ti pamti... Je l’ sedma? Dobro... Kad ti kažeš, verujem. Ja ću da pijem, a ti pamti, pa naplati! Naplati, brate!
Nalazi da mu je život pust, da nema nege dovoljno. Pomišlja čak i na starost i bolest koja može naići: pa ko će ga tako svesrdno moći dvoriti ako ne žena, ta verna drugarica n saputnica čovekova?
Pa si zborim u pamet: „Bož’ke, koja će mi sag bidne snajka u ovej poklade!?...“ A lepe, pa ubave što su — lelee, Jevdo, oči da si ne skineš sas nji’!
se obično deca oslovljavaju; a zatim bi je redovno zapitao za njenu stariju sestru, Kostadinku, prvu lepoticu u gradu, koja je bila pristigla na udaju. Pitao bi je: — Zone, mori, što ti raboti datke Kostadinke? — Ništo!