Upotreba reči koje u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ti si gusenica na telu našem, otrovna para u vazduhu, sa koje narodi teško dišu, a slabiji umiru!... Kad sam se kući vratio, zastao sam moga dobroga oca — al’ ne više s onom crnom

Ona suva lubanja samo, iz koje naučnička aristokracija vino pije, to zaboravlja, to ne zna i ne oseća... U nju se vino toči, a ona se ne opija; nju

Ona mi ne puštaše ruke iz svojih uvelih ručica, milovaše je i ljubljaše, umiljavajući se, kao dete koje nije odavno videlo svoje majke.

Siromaha! Beše večito bolestan. Svako jutro i veče donosila mu je moja tetka mlake vode, njome je ispirao rane koje je dobio četrdesetosme godine; posle ih je oblagao melemom koji mu je dobra moja tetka — mogla bih reći: dobra moja

a ove su grudi za cara i za naše pravo pet puta ranjene!... I ti si carski čovek... a mi skotovi, koje ćeš ti samo radi jedne volje na robiju goniti!?...“ Nije sve ni izgovorio, siromah, a komesar viknu: „Buntovnik!..

Ali je i to bilo kao s brašnom. U brašno koje su sirotinji delili trpali su peska, da bude teže i više, a u mršavu čorbu kojom su sirotinju hranili nisu metali mesa

Ali je li iko od grobničkih ploča zidao palate u koje će vesele goste i prijatelje dočekivati?... A moja prošlost?... Sve sami crni grobovi!...

To behu banke od neznatne vrednosti (dve-tri petice), nekoliko seksera i jedna forinta... To beše sve blago za koje je svoju poštenu krv prolio!... Užasna vremena, gde se dijamant za krpu prodaje!...

komoraša (to je onaj u panama-šeširu), kako je poharu učinio, kako je odneo dijamantske i brilijantske nakite koje je milostiva gospođa o praznicima i drugim raznim svečanostima na svome vratu nosila; pripovedali su kako se i sâm

Jedno je na njoj bilo što se meni dopadalo, to beše belo kao sneg lice, koje su gusti pramenovi crne kose kružili, i, posle, jak i krepak stas, koji je tako gibak bio, kao mlada trska koju bi

Sad je već lakše igrao, kadikad se samo prignuo njenom uvetu i nešto joj šaptao, na koje mu je ona, takođe šapućući, odgovarala... Kad su se pustili, on se izgubi negde među drvima, a ni nju nisam video...

Da li se kajala šta je učinila, ili su to bile suze radosne uzbuđenosti?... Ko će to znati? To su tajne koje žena ni na smrtnom času ne ispoveda.

Obradović, Dositej - BASNE

Podobne su vozduhu i vodi, koje, zato što se svud i lasno imati mogu, ne čine se ot kakve cene, a u samoj vešti najnužnije su i najpoleznije na svetu.

Natan prorok, dajući Davidu caru da pozna bogomrsko i nepravedno delo koje je on učinio protiv Uriji, kaže mu basnu siromaha človeka i njegova jagnjeta.

Ko što želi, to lasno veruje: mloga životinja, jedno drugo ne čekajući, navali koje će pre, pod imenem poseštenija, izdisanjem lava svoje oči nasladiti.

Blaženo i bogom blagoslovljeno čistoserdečije. No opet, neka s pameću i razumom biva, a navlastito s onima koje ne poznajemo.

Zašto je zlatu koje je lažno — znake ljudma dao bog, a mužu s čim valja zla razaznati nikakva belega ne stoji na telu”.

„Koje je to? Kazuj, i ne sumnjaj o mojej blagodarnosti”, reče lav. „Živa kurjaka zapovedi oderati — odgovori lis —i vrućom se

Ne valja decu plašiti, jer se mnogi iz samoga običaja do gluboke starosti užasavaju i ježi im se koža od onih stvari koje nit su kad vid'li niti će vidišti.

razum koji nam pokazuje istinu, a mračno sujeverije čini nas bojati se slabe kokoši i pokojnih u groblju kostiju koje nisu kadre nikom nikada zla učiniti.

Namere se zajedno na jedno debelo jelenče, koje, jedan s jedne strane a drugi s druge, lasno uhvate i ubiju. Da ga razdele na polak?

Napolje dakle između svih poštenih i pametnih naroda lukave lisice, koje sa čelovečeska sujeverna izmišljenija nesojedinjenije, vražbu i mrzost propovedaju i vooružavaju brata na brata svoga i

Na nekoliko dana uhvati se taj isti lav u debelu mrežu koju lovci lavom i medvedom stavljaju, iz koje lav ne mogući razmrsiti se stane rikati koliko igda može.

Pravda, nije lepo da je čovek bez uzroka i preko razloga niti podozriteljan niti neuvjeriteljan, no s onima koje poznaje.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Ili si mračna što znaš da gore ima Jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima? Ili znaš tamu jutra koje ne osvane? I koliko pepela od jednog sunca ostane? 2. Je li tvoj sjaj tvoj govor?

HRAST NA POVLENU Mudrac međ nama ćuti, ćuti jer vidi da onaj koji bi mogao pri sjaju zvezda koje sam pali Jerusalim da zida, narode da budi, truljevinu gori, mekinje mesi, međ svinjama spava.

Pa bar da jednom zaspah u nadi, u senci konja, dok pase! Da jednom žito, koje posadih, ugledah kako raste! Pa da bar jednom kraj Ribnice osetih đurđevsku kišu, kako mi kaplje s lista na lice,

ni morska pučina, ni na pučini postavljen svadbeni sto; ceo moj vidik sad je ovo golo, oljušteno, jaje, na koje veje so.

Dok bogovi iz oblaka, iz graška, kovilja, iz lepih kata, s muvama i vinskim mušicama, beže, u napušteno nebo, koje plamti, pevajući ujahuju komandanti. Od topova i petlova grlatiji, od kobila koje jašu guzatiji.

Od topova i petlova grlatiji, od kobila koje jašu guzatiji. PESMA O KOMANDANTIMA Kroza nas galopom, pucajući, pevajući i halačući, projahaše, izjahaše pred

ono što nam se ne peva, i slaveći onog ko nam se ne slavi, idemo i stižemo i gde nismo hteli: na prazno mesto, na koje pada mrak. Komandantima ni traga, ni glasa. Kuda su, kad su, kako su nastali?

Al zna se da nema Ni jednog od ovih koje trava krije ko od ruke kuma, oca, sina, ili brata, poginuo nije. ZAPEVKA NA GROBU KAPETANA ŠULjAGIĆA Već smo

Ne spremajte im, lađari, jedra i vesla - one će i bez lađe preko mora! DOMODRŽNICE Žene koje peru košulje lopovima, koje ubicama presvlače postelju; žene koje kuvaju lipov čaj i sipaju ga prehlađenim dželatima;

DOMODRŽNICE Žene koje peru košulje lopovima, koje ubicama presvlače postelju; žene koje kuvaju lipov čaj i sipaju ga prehlađenim dželatima; koje izdajnicima rukavice

DOMODRŽNICE Žene koje peru košulje lopovima, koje ubicama presvlače postelju; žene koje kuvaju lipov čaj i sipaju ga prehlađenim dželatima; koje izdajnicima rukavice pletu, i palikućama lampu nad večerom

košulje lopovima, koje ubicama presvlače postelju; žene koje kuvaju lipov čaj i sipaju ga prehlađenim dželatima; koje izdajnicima rukavice pletu, i palikućama lampu nad večerom pale; kojima niko nije toliko grešan da ga ne okupaš,

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

unutrašnjom nagradom prolazim u mislima sve prošle godine mog života, i radujem se da ni na jedno delo ne nailazim, za koje bi mi sovest štogod prebaciti mogla.

julija 1815. godine; tu je onda koje poginulo koje sa pašom živi’ u’vaćeno oko 600 Turaka. — Moj otac i mati imali su jošt više dece, no ja ii’ upamtio

julija 1815. godine; tu je onda koje poginulo koje sa pašom živi’ u’vaćeno oko 600 Turaka. — Moj otac i mati imali su jošt više dece, no ja ii’ upamtio nisam, a čitulja

Ako ja pre umrem a oni se dotle ne vrate, nemojte zaboraviti da tamo imate stričeva, braće i sestara, koje još nigda niste videli.

u Kamenici egzercirali; među pročima bio je Isailo Lazarević iz Urovaca, Kićan iz Zlatarića, Ivan iz Mislođina, koje sam i ja docnije poznavao. Isailo Lazić poginuo je od naše strane prvi na Beljini, kad smo se 1804.

su brže mogli, a ja se vratim nesrećnom gospodinu Mijušku, i on okrene meni govoriti: ,Car je mene poslao k tebi da ti koje najvrednije ljude znaš pozoveš, da se dignu da varoši palimo i Turke bijemo.

Takav aga uzme nekoliko momaka, dođe u selo koje mu se dopadne, sazove seljake i kaže im : „Rajo, ja sam carev sin i aga, dajte, prodajte mi se da ste moji, ja ću vas

Tako isto i sve one nahije od Morave koje su se s Turcima zavadile svoje familije spreme u Ćesariju, a muškarci ostanu u vojsci.

Posle, jedne zime, ne pamtim koje godine, očima sam gledao kao đak, gde svako jutro po osam i po devet mrtvi̓ frajkoraca donesu iz kvartira i strpaju u

trojica mlada učimo decu kako se valja krstiti, Bogu se moliti, i oca i majku u ruku ljubiti i počitovati, i proče, i koje god dete prestane na ispovest, pored njegovog imena u tefteru zabeležimo krstić.

Izađe zapovest, da sve nahije od Medvednika i Morave, koje su se s Turcima zavadile, svoje familije u Ćesariju presele.

Tako sam čuo, da su za 12 godina (toliko su Turci posle Nemaca do Karađorđa držali) promenili osamnaest koje nepravedni̓ kadija, koje zli̓ muselima. Tako je sloga i pod Turcima vrlo pomagala.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— E, hajde baš, gazda-Rako — ne mogu gde si ti a vere mi da je ko drugi, ne bih ni po koje novce. I to rekavši, Sima priđe Raki, izvadi mu iz džepa u gunjcu četiri dukata u zlatu i dva u sitnini, pa zaveza u

— Koje? — Ovo ovde — reče gospodin i pruži prst na veliki svrdo jarmenjak, što beše zadeven u jastuk prednji. — Pa eto vidiš š

— Svuda je vala nezgodno — počeće Radan — a na onom brodu kod vodenice i gore malo, pored vira Petrova, ne znaš koje je gore...

vučevičko dobro, pa se malo kapetan i razgrejao i tek sad razdrešio neiscrpljivu torbu zvaničnoga razgovora; torbu, iz koje su kadre izviriti sve moguće pouke u svima granama života seljačkoga... Častilo se dugo i za mnogo.

« I to sve odonda otkako je došao tako »čestit, vredan, revnosan i redak starešina u ovo područje, koje nek bog dâ da se dugoljetno podrži pod rodoljubivom upravom njegovom, a sve na sreću vernih sinova zemlje ove, koji znadu

Kobeljao se, jadan, kobeljao i otimao, pa sve uzalud. Najpre mu je dao nešto malo, pa se naplelo koje interesa, koje ovo glavno, koje na promenu obligacije... nikad otarasiti.

Kobeljao se, jadan, kobeljao i otimao, pa sve uzalud. Najpre mu je dao nešto malo, pa se naplelo koje interesa, koje ovo glavno, koje na promenu obligacije... nikad otarasiti. Kad čovek vide u kako je zlo ugazio, on pokliznu i u radu.

Najpre mu je dao nešto malo, pa se naplelo koje interesa, koje ovo glavno, koje na promenu obligacije... nikad otarasiti. Kad čovek vide u kako je zlo ugazio, on pokliznu i u radu.

Što može sam da stigne — dobro, a što ne može, to opet stignu njegovi samsari, koje on ponosito zove »moji kalauzi«. To je neki šantavi Vesa, neki vrljoki Golub i neki Boroje iz donjeg kraja.

posao, i to sam dužan mu raditi, kako njemu, tako isto i onde gde me on kome prati da štogod i od toga zanata uradim, koje će on naplaćivati.«. — Ama, nismo tako rekli, ćato! — prekide mu Sreja čitanje. — Tako ja ne mogu.

Vreme je već da se u kući Srdanovoj prinovi koje čeljade, da Stana dobije snahu, koja će je odmeniti u kući, a bogme i u polju što privrediti.

Da se Vesa, Golub i Bora, za koje se dokazalo da su hteli svedočiti u atar Milunov, kazne s po dva dana zatvora; da gazda Milun plati trošak i dangubu

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

A on, zaista, beše rđav čovek, čovek koji je u kavzi živ, U nesreći ljudskoj — srećan. Jednoga dana uputi se u selo, koje mu ne beše daleko. Išao je zamišljen stazom; suve grančice puckahu mu pod nogama, a opalo lišće šuštaše.

I čisto gleda očima taj lom. I oseća onu veliku radost koju oseća radnik videći kako mu posao napreduje; radost od koje buknu obrazi, od koje igra srce, i... koja se ne da ničim isplatiti... Niti je šta jeo ni pio.

I oseća onu veliku radost koju oseća radnik videći kako mu posao napreduje; radost od koje buknu obrazi, od koje igra srce, i... koja se ne da ničim isplatiti... Niti je šta jeo ni pio.

Ono, istina, ona to ne reče nikome, ali Lazar opazi. I ne da se to sakriti od oka koje motri!... Čovek i steže srce, i kruti se, ali ga samo oko odaje...

Sasvim ravnodušno je zavlačio prst u rupe koje mu je kuršum na njegovoj kapi načinio... Jedino što je osećao beše da ga glava zanosi... Momčad se ljutila.

I u toj lepoti sunce se lagano spušta, nestaje ga na zahodu, u onom lepom rumenilu koje je svakoga dana drukčije... A Stanko, koji bi se vazda zagledao u izlazak i zalazak sunčev, koji se bacao u sanjarije

„Začudim se”, veli, „šta će Stanko u vajatu. Odem da vidim nema li koje od kućana. Kad tamo — razbijen sanduk i odnete pare... Ja ti se naljutim, dokopam pištolj, pa za njim...” — Ivane!

— Jaoj, starosti moja! — jeknu siromah. — A gde ti je taj nesrećnik? — pita kmet mrko. On pruži ruku na gumno, koje ne beše daleko. — Simo, zovni ga! Sima ode. Ljudi stojahu nemi, oborenih glava.

Snago, pouzdanje moje!... Devojko moja!... Pa se okrete i jurnu kao vihor... Hteo je sakriti suze koje ga gušiše... Ona i da je htela suze zaustaviti, nije mogla. One su lile potokom.

Ni s njim, niti jedan s drugim reči ne prozboriše. Gledali su ga nemo, ali tako drsko kao što trgovac gleda marvinče koje je rad kupiti. Njihni su ga pogledi vređali. On leže da bi ih izbegao... U tom mučnom ćutanju provede dva puna sahata.

Gde hoćeš da biješ?... — Skini mi onaj suvarak! — reče Zavrzan i pokaza mu na vrhu drveta, pa koje se maločas peo, suvarak. —Ali hoću da ga biješ u samu peteljku! Stanko pruži pušku... Nasta tajac...

Kad se vratio, harambaša pogleda po družini. — Stanko! — reče — metni koje krupnije drvo da vatru drži. Sad, junaci, laku noć!... I spusti se na zemlju. Zapovest bi izvršena.

Dučić, Jovan - PESME

Negde u daljini čuje se da hukti Vodenički točak promuknutim glasom; Dim i plamen žderu nebo koje bukti, A vodeno cveće spava nad talasom. Opet jedno veče...

Ali ja stojim srca prazna, Za svaku tajnu zla i dobra; Ruku je moju snašla kazna Za plode koje i ne pobrah. Iskušitelju, pun sam straha, Po bespuću i blatu stida; Smrzavam od tvog toplog daha, U tmi bez

Vaj, zna samo duh čoveka I za život i za mrenja: Dve obale ushićenja, Koje plodi ista reka. KOB Srce sa svojim zlatnim ključima Bije u brave tamne kapije, Gde ćuti zla i nedokučima Istina

Stoji pod suncem koje daždi Tvrđava usred polja naga. A grom jedanput kad je zaždi, Nestaće kao bog, bez traga. MRAVI Sve putem koji

A vratiće se mirno tada, Sve kao reke koje plave, — Dokle za krvav zapad pada Krupno i strašno sunce slave. NEDELjA Već zora srebri humke riđe; Pođoše

I svakoga jutra budna je pre mene; I često zagreje, i često zastudi. U duši zasvetli... koje je to doba: Zora ili veče? Plam što je zablisto; Šta je? Mislim ljubav, a ono je zloba!...

Kakva je to veza izmeđ duše sada, I tih dana što su protekli, kô voda? Zašto većma volim veče koje pada, No purpurnu kišu iz jutrenjeg svoda?

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge... I ti beše samo sen nečije sene... SNOVI Vaj!

Da mi je da volim srcem, koje tajno Sve noseći sumnju strašniju i veću, Ne zna za vrlinu, jer ne zna za sreću, I što mrzi bolno, jer ljubi očajno.

I da nakraj pesme ne osetim tada Bole koje ništa ne može da spreči: U duši ostane još toliko jada, Za koje nemamo ni suze, ni reči. GAMA Ne!

I da nakraj pesme ne osetim tada Bole koje ništa ne može da spreči: U duši ostane još toliko jada, Za koje nemamo ni suze, ni reči. GAMA Ne!

Sva je moja radost znati bol da skrijem; Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe; Vrlina, da prezrem suze koje lijem, I pokažem srce kao prazne sobe.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

u moju sobu, ja sam odmah trpao moju cigaru u usta i tražio žigice, dok mi ona naposletku ne izbroja sedam kutija koje su mi stajale pod nosom na mome pisaćem stolu. Počinjao sam stotinu nekakih poslova, ali — sve je išlo od zla na gore!

o libadetu što je vezao njegovoj pokojnoj ženi, o vatri koja je sagorela i njega i nas, o nekakoj pomadi od koje raste kosa, i šta ti ja znam. Često je se smejao tako slatko i kuražno, da sam ja uvek plašljivo pogledao na nju.

Turao u praznine poneko: „daće zar Bog!” ili „Bog sve može!” — Ali je pokraj kovčega bilo podosta stvari koje on kao da se zateže da potrpa. Moja mu mati priskoči u pomoć. — Pa šta sad misliš, brat-Đoko?

Nas decu ne miluje ni osorne reči da rekne, a kamoli blage. Sve beži od kuće. Samo nam para daje koliko koje hoćemo. Ako ištem da kupim legršter, a on izvadi po čitavu pletu. Za jelo je kupovao sve što je bilo najlepše u varoši.

— U selo — rekoh ja, pa pobegoh u avliju. Eto ti zatim dva takozvana „devera”, tj. mojih drugova koje je poslao gospodin da vide što nisam došao u školu. Sad se tek setih da je trebalo ići u školu.

na one oblačke na ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajaše nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim očima koje živo, pa ipak s pouzdanjem, skakaše s jednog predmeta na drugi.

Lice mu beše okrenuto strani s koje lađa dolazi, a oči umorno i nestalno bludiše oko toga mesta, kao ono sasvim izdubena glavčina oko ojedene osovine.

onoga heroičnoga izgleda koji se kadšto viđa i na pensionovanim potpukovnicima, pa ipak ono te opominje na omarinu iza koje se diže oluj, odleću i ćeramide s kuća i kape s glava.

— Za osam, bogami! — reče Blagoje kome je ova pristrasnost išla u račun. — A ovo je već koje doba! da sam ja samo znao!... Nego ne bih ga, opet, smeo tovariti na kola.

On opet istrča napolje, ali kad se vrati, na njegovu licu beše nestalo nestrpljenja, i glupa veselost levaše iz očiju na koje, po izrazu mojih zemljaka, već počinjaše curiti rakija. — Kakav je to konj, upravo kobila!

žena u onoj tišmi i guranju pade na prsi i predade mu sina, prvo suze, pa onda poljupci počeše padati na punačko detence koje se nimalo ne srđaše na svog dosad neviđenog oca I žena je plakala — to se već zna!

Sve je složno, veselo, i ljupko, i svako gleda tom prilikom da se dobro išali i ismeje. Kako se, pak, koje od njih troga pojavi na vrata, odmah nastaje red, ozbiljnost i poslušnost.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

životariti samo da nema onoga drugog, — ne, dakle, ta dva popa, nego druga dva, i živeli su u jednom selu u Banatu. Koje je to selo, nećemo vam kazati, da ne bi selo, ni krivo ni dužno, potrzali i izlagali ga podsmehu, pošto ono nije ni

Živeli su oni vrlo lepo, kao što, naposletku, i priliči popovskim kućama, koje treba da posluže kao primer ostalom stadu i parohijanima. Živeli su, kao što rekoh, vrlo lepo.

od zemlje od one njene pakosti, beštija debela, samo kad vidi, — veli gospođa Ćirinica i pokazuje neverovatnu visinu do koje će gospođa Spirinica poskočiti od silne pakosti, i daje tanjir kćerci svojoj da ga odnese u komšiluk.

A kako su živele popadije, tako su lepo živeli i popovi među sobom. Malo koje veče da ne prođe a da ne ode pop Spira pop-Ćiri, ili ovaj onome.

štrikaju ili podštrikavaju plave čarape, od čijih se sara posle vrlo često prave vrlo zgodne i dobro poznate duvankese koje čak i u Srbiju donese poneki testeraš. A omladina, frajla Jula i frajla Melanija, samo se cmaču i smeše jedna na drugu.

Bio je malo manji od ikone sv. Đurđa (krsno ime pop-Ćirino) sa obligatnim ružama između cifara, koje su arapske bile a zapisane na davno požuteloj tabli.

Kad izbija, a on digne toliku larmu da sva živina iz avlije pobegne kud koje. »Eno ga, opet se dere matori magarac!« veli ljutito popa. Pa tako je i večeras radio.

Eto ti gostiju! — veli joj pop Spira. — E, laku noć! — Laku noć. GLAVA TREĆA Iz koje će se čitaoci uveriti da snovima treba verovati i sanovnike kupovati i čitati, iako učevni ljudi ne veruju u snove i

»Pišite, — veli, —: Proka Beleslijn (ili tako nekom), carskom katani u Galiciji, da smo svi, fala bogu, zdravi koje mi i njega pozdravljamo i molimo se bogu da se i on nama zdravo i veselo vrati, koje mi njega kao svog rođenog sina jedva

da smo svi, fala bogu, zdravi koje mi i njega pozdravljamo i molimo se bogu da se i on nama zdravo i veselo vrati, koje mi njega kao svog rođenog sina jedva čekamo da vidimo.

svaki paor, nego neka puši cigare k’o i njegov štražmešter, fine, da se zna što je nemeška kuća, a neka ne žali novac koje nam je dao bog, fala bogu, dosta, i pozdravljamo ga svi, i baba i nana i bráta i Kata iz komšiluka, koja je sad već

Aća Šlajber primi dva seksera za pisanje, isprazni bokal, napuni glavu, uzme pet forinti koje će radi Prokine bolje reprezentacije nemešaga metnuti u pismo, a pismo pošlje u Galiciju ili u Talijansku.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

A groblje nije daleko. Ono je odmah tu, blizu, do varoši. Ograđeno zidovima, sa crkvom u sredi od koje se samo njen ugnut krov i krst vidi. Veliko je i prostrano groblje! Kažu: da se četrnaest kolena ludi tu isposaranjivalo.

Veliko je i prostrano groblje! Kažu: da se četrnaest kolena ludi tu isposaranjivalo. A ovo, sada, petnaesto je koleno koje počelo da se saranjuje! A čim se iziđe iz varoši i sagleda groblje odmah se oseti miris od tamjana.

ona velika, dvokrilna, na svod, uvek širom otvorena, ipak, kad se uđe, ne može od sveta: žena, dece, slugu, sluškinja koje s korpama jela na glavi i sudovima pića u rukama, zbijene, tiskajući se, jedva ulaze i razilaze se po grobovima.

Polete krici, praštanje, ljubljenje grobova. Tada počne ono čuveno cvilenje. Cvilenje koje se na sve strane čuje i čak u varoš dopire. A naročito cvilenje mladih matera za prvence.

A naročito da gleda, ako koje slepo, kljasto prosjače liči po godinama na njeno umrlo čedo, ona da njega najviše gosti, poziva. — ’Odi čedo!

Svi oni. I, s obe strane ulaza, lepo poređani. Neki umiveni, zakrpljeni, s velikim torbama, bisagama u koje će jelo da meću i testijama za piće. I gledajući na groblje, slušajući pojanje iz crkve, čak se neki od njih i krste.

A neki, i to čuveniji, stariji prosjaci, imaju naročite svoje grobove obično kakve čuvene porodice kod koje oni uvek idu tamo i stalno, uvek kao gosti, za trpezom sedaju, jedu, piju.

— Koje dobro, Nazo? — upitao je on. Ona ga pogledala, uplašila se i htela da pobegne ali se opet, zbunjeno, vratila. — Ete...

A on je, opet, samo gunđao. Nikoga u oči ne gledao, već ispred sebe, natmureno. I stenjući koje od mnogog odela, koje od suvišnog jela, vukao bi se dišući mrtvo, teško, prosjački...

A on je, opet, samo gunđao. Nikoga u oči ne gledao, već ispred sebe, natmureno. I stenjući koje od mnogog odela, koje od suvišnog jela, vukao bi se dišući mrtvo, teško, prosjački...

A i varošanka. Ona opet da bi se pred Tajom kao pokazala, glasno se zdravila sa ženama koje su ih darivale i s kojima se ona poznavala. — Snaške, kako si snaške?

A sav u bradi, kosi; sa golim rukama iz odrpane košulje i golim kolenima iz starih čakšira koje se jedva drže na njemu.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Žao mu je što nije video Medinu trgovačkih kalfa, „Belu lađu” u Pešti, i onde koje doba romantično proveo; žao mu je što ne može koje vreme kao kalfa u Šapcu i u Beogradu provesti. Vrati se kući.

što nije video Medinu trgovačkih kalfa, „Belu lađu” u Pešti, i onde koje doba romantično proveo; žao mu je što ne može koje vreme kao kalfa u Šapcu i u Beogradu provesti. Vrati se kući. II Ljuba je kod kuće vreme dobro provodio.

Mogao je uzeti sirote, koje su oko na njega bacile, ali nemaju prebijene pare. Koje su iole što imale, očevi ni da se dadu osoliti za Ljubu.

Mogao je uzeti sirote, koje su oko na njega bacile, ali nemaju prebijene pare. Koje su iole što imale, očevi ni da se dadu osoliti za Ljubu. — Šta će mi taj bekrija i kartaš!

Mati je baš u kujni. — Dobardan, gospođo! — Bog ti dobro dao! Koje nam dobro nosiš? — Ta, dobro vam nosim, fajn đuvegiju sa provodadžijom. Pripremite mi alvaluk, ako bude što.

— Al’ ću vam još štogod kazati. Mi nemamo dece. Nemojte misliti da vi uzimate kakvo siroče koje nikog nema. Ona je naše dete, mi se samo za naš rod trudimo, pa opet ćemo se, čim se može, pomagati.

U varoši H. bile dve gospođe, Mica Rogozić i Alka Ćirković. Obadve lepe, mlade, ne zna se koja od koje lepša. Što su lepe, ali što su im muževi za žene dobri, u varoši para im nema!

Jednu bi voleo i drugu bi voleo; ona opet ima velik miraz. Da može, sve bi ih strpao u srce svoje, koje je dosta veliko naraslo. Tu su najsrećniji ljudi o koje nema jagme, a bogati su, jer se za bogatog ipak devojka nađe.

Da može, sve bi ih strpao u srce svoje, koje je dosta veliko naraslo. Tu su najsrećniji ljudi o koje nema jagme, a bogati su, jer se za bogatog ipak devojka nađe.

oženio, promenjen čovek, netrudimo radi, mnogo zaslužuje; hoće svetu da pokaže kako i kao zbrisan vredi; i malo je kuća koje su tako uređene i bogato snabdevene. Mati mu umre, te Rogozić podeli imanje sa sestrom Alkom, i to mu pripomogne.

Bekrija, bekrija, ali, najposle, koji jurat nije bekrija! Badava, kad mu dobro stoji! Tako se koškaju njih dve, koje iz šale koje poluozbiljno. Rastale su se prividno kao prijateljski, ali obe dišu za osvetom.

Badava, kad mu dobro stoji! Tako se koškaju njih dve, koje iz šale koje poluozbiljno. Rastale su se prividno kao prijateljski, ali obe dišu za osvetom. Alka više neće Mici odlaziti.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

I tu napetost ja ne umem da izrazim a osećam je i u vazduhu i u stvarima, koje kao da su sve od mesa i mišića i soka i elana.

A posle sve uznemirenije i nervoznije govorila o svojim groznim mukama koje postaju sve više neizdržljive, o odvratnoj, gadnoj i prokletoj sudbini, koja ih je tako nemilostivo i brzo rastavila da

Gde si, mili moj, o gde si? Glava klone i tako drhćem i plačem, gušim se, tonem negde. Stežem tvoje male... koje ti najvoliš, molim da me one uteše, ali i one plaču sa mnom, jer ih ni ovoga jutra nisu grizla tvoja muška, rujna i

što je vampirski dave, da piješ sve njene draži slađe nego ikad, veruj, slađe nego ikad, da ugasiš njenu žarku strast od koje će izgoreti, oh sva izgoreti. Dođi, oh što pre dođi! O dođi u pomoć, dragi, tvojoj dragoj Jeleni.

rukom on razvali onaj tanki drveni kapčić na lenjirastom prozorčiću, te uđe nešto svetlosti, pa zasenjenim očima koje su ga bolele, pogleda pred sobom.

Ali je, isto tako, žalosna oseka nastupala uvek kad bi pomislio: da bi to značilo lišiti se svih draži na koje se navikao i koje mu je pružala ona strasna žena u onoj svojoj najslađoj, u onoj svojoj jutarnjoj rosi mladosti, ta

isto tako, žalosna oseka nastupala uvek kad bi pomislio: da bi to značilo lišiti se svih draži na koje se navikao i koje mu je pružala ona strasna žena u onoj svojoj najslađoj, u onoj svojoj jutarnjoj rosi mladosti, ta žena koju je on, sa

Uvređena što je on grubo odgurnuo onda, kad je poštopoto i na silu htela da sazna u čemu je stvar oko koje se muči, ona je mračno ćutala.

Iz one velike kuće, preko puta, jedan za drugim i u onom raspoloženju koje obuzima ljude kad zatvoreni preko celog dana, stupe na zrak, oficiri su šumno napuštali svoje službe.

uvek sanjao a nikad ih video nisam, i one što su umrle, i one što sam u prolazu sretao pa nikad više ne video, i one koje se još nisu rodile i ne postoje. I ne nalazim i nespokojan sam, i mučim se i mislim da volim, a ne volim.

U onoj mutno-slatkoj zabuni, sa licem koje je otkrivalo sav nemir, Jurišić se ljutio na sebe i besneo: „Ja sam nitkov. Ama šta sam ja to dopustio, gde ja To srljam?

životu od stvorenja istinski volela samo jedno: svoju rođenu sestričinu Nataliju i od stvari sve moguće knjige na svetu koje bi joj došle do ruku.

Afrika

Ptice su se menjale, nailazili smo na ribe koje izleću iz mirnog, zelenog ili azurnog mora, a pokoji brod, koji je prolazio horizontom, bio je za nas — događaj!

Kad završi razmišljanje, koje traje satima, on sprema uputstva za čije sastavljanje upotrebi nekoliko minuta, a koja za nekoliko trenutaka pređu

A da bi nam pokazao da to nisu jedine bele čakšire koje ima, on seda odmah na već počađaveli pod. Kako mesečine još nema, njegovo preplanulo lice i ruke izgledaju sasvim crni

Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće. Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti Negrijeri, tamnice za crnce kojima se trgovalo.

je i ostrvo Gorej, na kome se još nalazi oružje, džinovsko, što pokazuje da su ga nosili džinovski ljudi, i dobilo ime koje je u vezi sa imenom Gorila.

Vračare i druge crne trgovkinje, kad prodaju kremen za puške ili talismane, najčešće prodaju ovo kamenje koje nalaze svuda po obalama i obalskim pećinama.

U đerdanima koje nose crnkinje gore u Sudanu, na primer u Kulikoru, i sad se može videti pokoje plavo feničansko zrno.

Uglavnom za crne sve vesti iz tako konkretnih detalja. Pijaca riba svih najnežnijih boja: onih koje gledamo da se prevrću po pučini, na radost beskrajne mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori

se prevrću po pučini, na radost beskrajne mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide.

u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide. Bregovi banana; gri–gri na sve strane. Park sa stazama posutim školjkicama, sedefastim i rumenim.

Utoliko me više uzbuđuje susret sa ovim ženama, ovnujskih očiju I debelih usana, što one odgovaraju tačno gravurama koje sam nalazio kao dečak u starim putopisima ili romanima u kojima se govori kako je crnkinja postala dadilja kod

Pokatkad je to kao crno anđeosko krilo koje pređe ispred obala. Jedan brod nas skoro dodiruje. Ime mu je Arhanđel. Momci nas sa broda oslovljavaju italijanski.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Ja sam istina mlogo koješta — koje obače iz neki uzroka na svet izići na može — sočinio, gdišto pak i na pečatnju izdao; no počem s jedne strane

literatura sreće, gdi sirječ spisatelji sve sile uma svoga na privatna djela obraćaju, a k sočineniju djela jednog, koje se voopšte celog naroda tiče, samo časove odohnovenija, tj. u kojima spisatelj pisajući odmora traži (!!!

uzimajući navlastito na rasuždenije malo, bolje reći nikakvo čislo komedija na našem jeziku, takovo djelo napisati, koje bi čitatelja ili gledatelja (jer je vreme, mislim, da se i kod nas teatri zavedu) na zevanje ne nateralo, no pače časove

Ovaj jedanput opazi gdi se igraju karti, pa, polakomivši se zar na tolike novce, koje se u banki naođau, upusti se i on. Bogat je bio, to se znalo.

MIŠIĆ: Jest, tamo ima neke ptice koje legu biser. JANjA: Uh, uh, uh! Kako je tu slatku reč. Oćim i ja da prođim svet pod mojom starostum.

JUCA: E, sad, gledajte na što ga njegova tvrdoća navodi! Iz prevelike štednje običaj ima svaki pečat s pisma koje dobiva skidati i nanovo u šipku pretvarati, da vosak ne kupuje. To je, dakle, i juče radio.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

VEČNO 657 DRUGA KNjIGA SEOBA I ALI SVE JE TO SAMO OMAMA LjUDSKIH OČIJU Bilo jednom jedno kraljevstvo, u srcu Evrope, koje se zvalo: Hungarija.

Odatle je mogao da vidi čak i selo, koje je, pre, bilo turska Mahala, a sad bilo naseljeno njegovim Rascijanima. On je bio jako naklonjen tim svojim vojnicima.

To jest, do ovejka zvezda, koje je taj narod zvao Kumovom Slamom. Rascijani su, u to doba, toliko voleli sve što je svetlo, mlado i novo, da su imali

i Temišvara, prošla su bila, jednog dana, u proleće godine 1752, crna, putnička kola i ušla u grad, kroz kapije, koje su čuvale tobdžije.

Dvor je bio počeo gubiti poverenje koje je dotle imao u feldmaršal‑lajtnanta baruna fon Engelshofena. Dvor je hteo da ukine status tog naroda, koji je bio,

Ali u Vijeni nisu slušali Engelshofena. Smatralo se da on nije uspeo da nametne podunavskim pukovima uniforme, koje Austrija zavodi, a da nije uspeo ni da ih natera da svoje mrtve, kroz varoš, ne nose otkrivene, do groblja.

Engelshofen je ćutao. Nije skidao oka sa Grka, ali je ćutao. Imao je ledene, plave oči, koje su gledale kroz guste oblake dima iz kamiša. Engelshofen je bio duži od šest stopa.

A što se tiče Mahale, on, Engelshofen, neće ići da vidi selo koje se uređuje po lenjiru, ni šorove što se ispravljaju prema koncu.

Na zelenom egzercirištu, koje se pružalo, unedogled, ispod Engelshofenovog stana, polk podunavske landmilicije, koji je imao da se kasira i koji je

Vidim, eno tamo, levo, groblja. A eto nad nama, još uvek, to Sunce koje nas tako lepo grije. To Sunce koje je moćnije nego i najveća bomba iz topa. Kako nas lepo grije.

Vidim, eno tamo, levo, groblja. A eto nad nama, još uvek, to Sunce koje nas tako lepo grije. To Sunce koje je moćnije nego i najveća bomba iz topa. Kako nas lepo grije.

Ova varoš iza njega, sa tim visokim, crkvenim, tornjevima, ostaće kao i to Sunce, koje taj brbljivi Grk toliko spominje, a on će otići. Ne samo u Beč, nego i u grob.

Teodosije - ŽITIJA

Jer ne oskudeva u nebeskim pohvalama, božastvenim i anđelskim ujedno, koje um naš, strastan i nečist, ne može ni izgovoriti.

A i ova nije ni po čemu zaostajala u vrlinama za mužem svojim. Rodiše im se sinovi i kćeri, koje prosvetliše božastvenim krštenjem, i naučivši ih svetim knjigama i vrlinama veseljahu se u Gospodu.

usliši danas i nas grešne sluge svoje što ti se mole. Daj nam, po tvojoj dobroti, da dobijemo još jedno muško čedo, koje će biti uteha duši našoj i tobom naslednik naše države i žezal starosti naše, na koga ćemo položiti ruke i počinuti.

O, dara što ga nosimo, puna ne radosti već plača, ne veselja već ridanja, kako da te odnesemo? Koje li ćemo uzdarje primiti? Kakvim li svetlim odeždama nas da obuku kada su sami u žalosnim i mračnim odeždama?

A ovi čuvši smirenomudru i pokornu reč njegovu, kako je puna svake premudrosti, zaboraviše na telesne rave koje im momci naneše, i kao da su zapleNili neko blago veseljahu se zbog njega.

Posle toga smirivši se i strah Božji još više u srcu osetivši, govorahu sebi: — Vidi duše mladih koje prednjače i što je korisno za sebe traže!

I na vreme u koje je želeo donese hlebove prepodobnima, i pričajući im govoraše: — Vašim molitvama izbavi nas Bog iz ruku neprijatelja

Iguman pak i bratija, hvaleći Boga, čuđahu se čudesu čudnome koje Bog učini s njim, i svi ga grljahu govoreći: „Mreža se pocepa i mi se izbavismo, pomoć je naša u imenu Gospodnjem.

Kao sigurno mi govorim ti, i veruj mi umesto zemaljskog carstva, za koje — ako mene slušajući ostaviš i k nama dođeš — nebeskoga večnoga carstva biću ti posrednik.

veru u svetu i jednosušnu i nerazdeljivu Trojicu, kojom se u krštenju prosvetismo, da sačuvate nepomešanu s jeresima, koje od nas izagnasmo.

A otac ga je molio i govorio mu: — Smiluj se na mene, čedo: kamenjem o koje udaraš svoje noge biješ srce moje! A on poklonivši se ocu, ne htede da ga žalosti pa se odmah obu i uzjaha konja.

Jer od početka mnogo zlata dadoše za podizanje toga manastira, i kupiše mnoge metohe i naselja, i dozidaše obnove koje su trebali, i ovi su ih zbog toga smatrali kao svoje ktitore, i sa prvim ktitorima bili su napisani da se pominju.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

zadatak antropogeografije utvrđivanje psihičkih osobina stanovništva u raznim prirodnim oblastima i isticanje učešća koje su imali geografski uzroci u formiranju ovih psihičkih osobina.

Ovde sve zavisi od promatračevih osobina, naročito od solidnosti njegova duha. Sudovi koje su dali ljudi raznih generacija o nekoj narodnoj grupi mogu da budu vrlo raznoliki, jer su u pojedinim vremenima jedne

Međutim, iako je posao težak, nije mogućno da se čovek ne interesuje studijama koje mogu tako jasno da osvetle naravi i ponašanje naroda i njihovih raznih etničkih grupa.

U njoj se nailazi na raznolike etničke i psihičke grupe koje izazivaju radoznalost ispitivačevu. Lakše je tačno odrediti psihičke osobine jedne etničke grupe kad se poznaju sve

Kad se poznaje celina jednoga naroda, jasnije se zapazi veza između osobina raznih grupa koje čine taj narod i uspe se proceniti relativna vrednost njegovih psihičkih osobina i odrediti uzroci koji su ih izazvali.

Uglavnom: ukoliko su dve etničke grupe koje su na istom profilu više udaljene jedna od druge, utoliko su jasnije razlike njihovih psihičkih osobina.

Ovo se naročito može posmatrati kod dinarskog stanovništva, koje je sa površi od 1000 ili 1500 m visine sišlo i naselilo se po ravnicama i jezerskim površima Šumadije sa visinom od

Proučavali smo i druge zbirke koje nisu tako dobro zabeležene i koje su iz docnijeg doba, ali koje isto tako otkrivaju osobine pojedinih južnoslovenskih

Proučavali smo i druge zbirke koje nisu tako dobro zabeležene i koje su iz docnijeg doba, ali koje isto tako otkrivaju osobine pojedinih južnoslovenskih plemena i promene, na njima

Proučavali smo i druge zbirke koje nisu tako dobro zabeležene i koje su iz docnijeg doba, ali koje isto tako otkrivaju osobine pojedinih južnoslovenskih plemena i promene, na njima izvršene.

Neke južnoslovenske grupe imaju mnogo manje pesama nego druge, a i među ovim grupama ima takvih koje imaju boljih pesama. Osim toga su u raznim vremenima iste etničke grupe pevale više ili manje.

Osim toga su u raznim vremenima iste etničke grupe pevale više ili manje. Postoje razlike u melodijama koje odaju naročitu osećajnost jednog stanovništva.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

I što virovi postaju dublji, čiča izgleda sve tužniji. DRUGA GLAVA Iz koje se ništa ne vidi, jer se nalazimo u džaku, ali se zato ponešto čuje (PREPISANO IZ TOŠINA DNEVNIKA) „Jao meni, crnu i

Još sam te male grijehe ostavio kod kuće da magaretu koje nas vozi ne bude previše teško. Dugo su se tako vozili niz rijeku sve u razgovoru, dok mačak ne povika iz džaka: —

Prijatelji nađoše, vezano za krušku, jedno veoma tužno i zabrinuto šareno pseto, koje im se učtivo predstavi: — Čast mi se predstaviti i od vas vrlo prestrašiti: ja sam čiča-Brkin Šarov, ovčarski pas.

Zbrkaše se i poremetiše sve rečenice koje je Šarov smislio za svoj ratni plan, pa mu iz usta izletješe samo neke nepovezane rečenice: — Lav... mačak... bježi...

Na pragu sjedi čiča Trišo i puši lulu. Kosa mu je već sasvim bijela, valjda od silnog brašna koje mu već godinama pada na glavu.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

dvojicu I vrti glavom vrti Sve dok mu glava ne otpadne SVADBE Svako svuče svoju kožu Svako otkrije svoje sazvežđe Koje noć nikad videlo nije Svako svoju kožu kamenjem napuni Svako sa njom zaigra Obasjan sopstvenim zvezdama Ko do zore ne

Nušić, Branislav - POKOJNIK

PAVLE: Novčano? ALjOŠA: A, ne; ima, ima ona. Ali, je l' dozvolite da vam pročitam pismo koje sam juče od nje dobio? PAVLE: A odakle piše? ALjOŠA: Iz Berlina. On tam ima angažman. PAVLE: A šta vam piše?

PAVLE: U ovakvom slučaju svaka je uteha iluzorna; liči na izjavu saučešća koje se porodici umrlog ukazuje. LjUBOMIR: Pa... ipak.

ANTA: Dobro, pređimo, dakle, preko toga! Ali ima jedna stvar preko koje ne možemo preći, a to je: šta ste vi uradili kada ste ostali udovica? RINA: Udala sam se.

ANTA: Njega! RINA (očajno): Koga, zaboga? ANTA: Vašega prvog muža. RINA: Ovo je užasno, ovo je mučenje na koje me stavljate! Zašto, zašto ste došli da me mučite; ko vas je poslao?

RINA (nestrpljivo): Da, samo sada ne, danas ne; imam preča posla, zajedničkih briga koje se tiču i vas. SPASOJE: Mene? RINA: Vi niste ništa čuli? SPASOJE: Ne znam šta bih imao čuti?

Uvideo sam da bih mogao doneti prenagljenu odluku, zbog koje bih se docnije kajao. Tada mi pade na pamet da se udaljim, da pobegnem, da se uklonim iz sredine koja mi je sva

NOVAKOVIĆ: No! SPASOJE: Čovek koji je uložio sve svoje iskustvo, sav svoj ugled i veze u ogromno preduzeće u koje smo mi uložili kapital i znanje, šta će tek reći?

delo samo obične naučne vrednosti, već je to jedna naučna revolucija u oblasti hidrotehnike po novim metodama rada koje su u njemu iznesene. ANTA (zadivljen): Kako ti to naučno govoriš?

Šta hoćete još? PAVLE: Ništa ja neću; došao sam da vam blagodarim za sve pažnje koje ste mi ukazali. SPASOJE: Toga radi niste morali dolaziti.

SPASOJE: Pa dosta! AGNIJA (Vukici): Slatko dete moje, kako bih volela da mi pokažeš tvoje rublje i preobuke koje si spremila. VUKICA: Pa pokazala sam vam već. AGNIJA: Ako, volim opet da vidim. (Šapćući joj.

SPASOJE: Šta to? VUKICA (zbunjeno): Kažem ja da moj verenik neće doći. (Pogleda u sat na ruci.) Koje je već doba, a njega nema. SPASOJE: Doći će! Nemoj biti nestrpljiva.

Moglo bi se, dakle, uzeti da je taj čovek samo relativno živ. SPASOJE: Kad bi to moglo nekako na osnovu koje druge teorije? ĐAKOVIĆ: Dobro, 'ajde da pređemo na drugu teoriju.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Ti shvataš, mladi prijatelju? - nasmešio se, samo što je to bio jedan od osmeha za koje se već sledećeg trenutka pitate jesu li i postojali. - Ti shvataš, mladi prijatelju? ponovio je. Shvatao sam.

Sveži dodir stakla bio je kao dodir nežne ruke i ja osetih izvesnu klonulost iz koje nisam imao snage da se izvučem. Kad sada mislim o tome, čini mi se da nisam ni želeo da se izvučem.

ena, dva” uskoro bi me uvezlo u san da nije bilo jarećih glava devojčica koje su nogama izvodile nešto kao balet, a pogledi im bili prikucani za ogradu od rešetaka iza koje su mangupi parili oči,

jarećih glava devojčica koje su nogama izvodile nešto kao balet, a pogledi im bili prikucani za ogradu od rešetaka iza koje su mangupi parili oči, dobacujući nešto što se ne preporučuje na časovima moralnog vaspitanja.

Doba kad su i mene šišali na nulericu, a ja bos i gologlav trčao nakon pljuska, bilo je daleko iza mene. Ono koje je nailazilo nije nudilo bogzna kakva ushićenja.

- Nije takav posao za mene, Atamane! - Ti, budalo! - pogledao me je očima koje su ponekad bile bez ikakve boje, ponekad plave, a onda kad je naleteo na onu nastavnicu, gotovo crvene.

Oči joj se uvek zacrvene kada čuje za neki moj novi ukor, iako osim mene ima još dve kćerke koje su meni sestre, a Vladi i Vesni nisu ništa.

S gađenjem pomislih na dve glavne ulice i nekoliko prašnjivih uličica koje je neko nazvao gradom. Idiot! I to idiot koji nije stigao da vidi kako u tom gradu jedino gradski deluju crkva i

Jedno koje nije znalo da hoda devojčica je držala u naručju. Upitah je da li još živi u kući kraj rampe. - A gde bih?

više nije bilo sunca i nebo je bilo zeleno kao jabuka, a na reku se spuštala hladnoća puna svetlih mirisa biljki koje rastu.

Stari predaje u prvom i drugom razredu gimnazije, osmoletki, a honorarno još i u ekonomskoj školi, tako da su zadaci koje on donosi, s večitom pričom o novim generacijama, zapravo zadaci petnaestogodišnjaka i šesnaestogodišnjaka.

I ponovile su se, jer to je bilo neumitno. Nisam ni prekoračio prag, a Dragana i Jasmina, koje su meni sestre a Vladi i Vesni nisu ništa, pogledale su se preko ramena i rekle: - Tu je! - Jadna tvoja majka!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

kći je tako poštovala mater, a mati je opet poslušala kćer gde treba, da bi rekao: nisu mati i kći, već dve sestre koje se paze.

Kod Čamče, opet, smešeći se lice, nad glavom „vopijuščeg” nosa jedna grdna bradavica, iz koje izviruje, visi, jedna jaka dugačka dlaka, kao u purana. Lako će ih poznati. Od nikud se ne odziva.

Pa je onda kupio od jednog ruskog zlatara lepo srebrno kandilo svetom Nikoli, koje će visiti u crkvi pred njegovom ikonom.

Zabeležio sve stanice koje na taj drum vode u Galiciju. Putuju vrlo lagano i vrlo dugo. Jedared već naiđu i na taj put, i po tom poznatom putu

Ali sad otac ne zna šta je posle zadnjeg pisma, kada se kupao u moru. Kada je gospodar Sofra pročitao pismo, koje je proučio i doznao da se Šamika baš onda u moru kupa kada je pismo pisao, užasne se. Misli se šta da čini.

Muzika od lendlera ide notom po pesmi „Ich hab’ meіn Schіmmel verkauft”. Mlade Švabice, koje imaju malu decu, donesu ih u rukama, pa kad koju pozovu da igra, ona uklopi dete u ruke prvoj do nje koja ne igra, pa

Dođe do malog dućanca, životari, i koje god dete dođe u dućan, poučava ga na dobro. I taj čovek je hteo oca obesiti! XXVI I Šamika već „ima šeset škopaca”.

On je bio „galantom”. Šamika je sav svoj imetak potrošio. No taj imetak utrošen je u galantne stvari, koje su pripomogle devojkama da se udadu. Utrošen je u udadbe. Sve su srećne koje je njegova reč blagoslovila.

Utrošen je u udadbe. Sve su srećne koje je njegova reč blagoslovila. Šamika je već sedamdeset godina star. On je već iskidan čovek.

) — stav, držanje tela, položaj; u baletu: stav na jednoj nozi auspruh — suvarak, vino slatkog i prijatnog mirisa koje se pravi od suvog grožđa autenticiran, autentičan (gr.) — istinit, izvorni, pravi, nepatvoren auf majne ere (nem.

— ferije, letnji školski i sudski raspust vancaga — sekira, bradva varmeđa — županija, okrug (u Mađarskoj i zemljama koje su bile pod Austrougarskom) Vengr (rus.

elegans) — otmen, izvrsno odeven en bandoulière (fr.) — na kajišu entrement (antraman, fr.) — međujelo koje se jede između pečenja i kolača ili voća espap — roba Ester, Estira — po starozavetnoj knjizi: žena navilonskog kralja

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Po razlivenim vodama, u rupama i jarugama, mesečine. Trsku prozora i krova, sa koje kaplje nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve naniže. Nepregledne vrhove vrbaka, pune šiblja.

I tek što je, onako trgnut iz sna, polubudan, pokušavao da se, u mraku, oslobodi nekih čaršava u koje se bio zapleo, i da se izvuče ispod koža, oznojen i go, jer go je uvek spavao, ona se probudi i skoro bezumna od

Ni u njemu zvezdu, kao u snu. Trčeći kraj konja i uplakanih žena, koje nisu puštane dole, do čamaca, ljudi su se okupljali, dovikujući se. Neki, zaostali, uplakani, praštahu se, krsteći se.

Kad podiže glavu, vide potpunu tišinu u sivom nebu i vrane, u daljini, koje se nisu čule. Dunavom je mogao dogledati vrlo daleko, duž obala, od kojih je jedna bila žuta i visoka, pod nebom, a

Među njima, dva Ciganina, skoro sasvim gola, sa konopljom na grudima, pokušavahu da oglođu nekoliko oprljenih papaka, koje niko nije hteo da ponese.

Pa i ta pesma, čim je nestalo onih koje su poustajali da vide, polako postade tiša i razvučenija, dok sasvim ne zamuknu.

na klobuku, koji se zaplitahu i u njeno odelo, jednako je, ljubeći je sad, za rastanak, u usta, ponavljao slatke reči, na koje je bila navikla u prvoj godini braka.

Dete koje nije dobijalo na svako pitanje odgovora, ponavljalo ih je, izmučeno, po sto puta, trzajući ga za uši, za nakit, za brke.

otpustivši bratovljeve sluge, dugo je stajao tako i gledao za kolima što su se vraćala natrag, kroz gustu travuljinu, iz koje su pred konjima izletale ševe. Skinuvši klobuk, dade ga slugama i pojaha pred njima, tresući se opet kao bure.

Nesreća kao da je bila ostala iza njega, pred njim je bila samo ta daljina, zarasla gustom travuljinom, od koje se malaksava. Bio je miran.

Seobe mu behu dosadile i nemir koji se ni u njemu, kao ni u svim tim njegovim ljudima koje je vodio, nije stišavao. Bio je prošao sa porodicom, duž Dunava i duž Tise, skoro sva veća mesta, trgujući zajedno s

Jašući dalje, razmišljajući o raspodeli starešina i vojnika, koje je sve lično znao, on se potpuno uspava. Eto, pomisli, dovoljno je odseliti se iz jednog mesta, pa da sve što ostavljaš

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Đurđeva dne devojka, želeći doznati hoće li se, te godine, udati, prereže dva pera od crna luka podjednako, i nameni koje će joj kazati tu tajnu rastom svojim.

Rezultat magijske probe, obično „nemim jezikom“, kazuje devojci s koje strane da očekuje suđenika: „Posle večere udavača uzima orahe i baca ih kroz kamin (odžak, dimnjak).

„Uveče, kad se smrkne, zasadi sva tri češnja u bašti, pa sutradan gleda koje je izniklo. Ako iznikne koje od imenovanih, onda će poći za momka koji ima isto ime; a ako iznikne ’neznani’, onda će

„Uveče, kad se smrkne, zasadi sva tri češnja u bašti, pa sutradan gleda koje je izniklo. Ako iznikne koje od imenovanih, onda će poći za momka koji ima isto ime; a ako iznikne ’neznani’, onda će se udati za nepoznatog momka.

¹¹ Jedna od najlepših basmi koje se koriste u ljubavnom gatanju jeste ona zabeležena u Hercegovini: „Kad je mlad mjesec, uhvati djevojka pauka pa ga

svejedno ni to kakvog će društvenog statusa biti njen budući muž (siromašan ili bogat, udovac ili momak, star ili mlad, koje profesije itd.).

“¹⁸ U visočkoj nahiji da bi momak „pobudalio“ za devojkom, pomeša se mleko od majke i kćeri koje istovrsmeno doje decu.

„ Tim mlekom zakuvaju kolač i nađu mače koje nije progledalo pa njegovom šapom zamese, i taj se kolač da momku da pojede.

“¹⁹ Nekada ove ljubavne čini liče na prave vešto postavljene zamke u koje momak, i ne sluteći, upada. Tako, recimo, „na Veliki petak prije sunca pomete devojka kuću, odnese sveće na raskršće,

ljubavne magije mora se staviti u širi kontekst magijsko-religijskog modela sveta, arhajskog viđenja čoveka i kosmosa koje je zajedničko indoevropskim narodima.

čini) jesu: kuvanje/pečenje, dodirivanje, jedenje i pijenje, drmanje, probadanje, obnošenje, a sredstva su: izvesne biljke koje se u toku rasta transformišu (konoplja) ili imaju jak, opijajući miris ili ukus (pelin, bosiljak, paprika), zatim

Ni ovo nije slučajno: ovi dani u nedelji i veče predstavljaju „nečisto“ vreme koje je upravo stoga pogodno za opštenje sa demonskim silama.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

POMILOVANjE PROGLAS Po milosti božjoj i blagoslovu svetitelja iz Rasa, ja, car Srba, Grka i Arbanasa, zemljama koje od oceva nasledih i mačem osvojih, koje povezah krvnim sudovima svojih vojnika, dajem zakonik, i neka nema drugih

božjoj i blagoslovu svetitelja iz Rasa, ja, car Srba, Grka i Arbanasa, zemljama koje od oceva nasledih i mačem osvojih, koje povezah krvnim sudovima svojih vojnika, dajem zakonik, i neka nema drugih zakonika osim mojih.

i sela; za izginule u svetu povorke odnekud iz Leđena, iz Carigrada, kojima se majka i danas nada, za groblja onih koje su carevi u neznane zemlje slali da ginu, za vojnička groblja u čas večernji, za njihovu podzemnu i nadzemnu tišinu.

ZA ONE KOJI SU HRABRI SAMO KAD GINU Za ljude koji misle da je sloboda samo ono što se puškom do puške doda, koje, kao hrtove, u borbu pogna samo miris baruta i ognja, koji su hrabri samo kad ginu, samo u jurišu.

Za velmože koje govore da za Uroša nije bilo gospodstva, ni zlatnih kondira, ni manastira. Za ljude kratkovide i uskogrude.

Za ljude koji su na smrt ljuti, koje vređa pomisao da bi mogli umreti, koji će u grob poći zabrinuti kao oni što idu u tuđinu gde ne znaju ni jezik, ni

i na gozbi, i u hramu, i u raju, numerisano mesto čeka, za one koji još za veka grobnicu gde će leći znaju; za ljude koje na svakoj vodi čekaju brodi i kotva u svakom brodolomu, kojima su svi znani i neznani anđeli milosrđa osigurani.

ZA SEDAM GLADNIH GODINA Za sedam poslednjih godina zime, za sedam gladnih krava bez mleka koje popasu i pobrste sedam najlepših prvih proleća, pogase sve što bukti i tinja, poharaju sedam majskih škrinja; za sedam

jarice i ozimice, svaki struk ječma i zobi što zemlji kroz busenje probi; sve ražano zlatno zrnje, sve pšenice belice koje sebarska oveju gumna i vetrenjače sebarske u carske da se staču žrvnje; sve brašno mirisno i belo, sva njegova lava da

Kad opazi sudiju carstva, da se ko spava ukraj tuđih staja, kome su strehe gole grane, oseti kao kad stiže proleće koje razapinje šatore na sve strane kao da je pošlo da osvaja.

i neuke, za one koji se spotiču preko praga, koji čašu ispuštaju iz ruke, za one što uvek u prikrajak stanu, koje svaka mala stvar razdraga, s kojim se svaki radosno sretne, za one koji idu zamišljeni kao da nose kapljicu na dlanu, za

Za čoveka na koga se zaboravom i oni bace koje iz čeljusti nemani spase. Za vojnika koji bukvice nema a bez knjige carske važne ne može caru da dokaže da je u ratu

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Ponekad nam je žao što smo već pročitali sve lepe knjige koje volimo. Zašto Čehov nije napisao još stotinak svojih divnih priča?

dani ćutnje, nepregledna prostranstva bele hartije i svet u magli; predeli koji očekuju da budu uobličeni, ličnosti koje strpljivo čekaju da ih oživimo … Nekada davno izgovorene reči, rasute u vremenu, roje nam se oko lampe.

oni barovi u kojima smo učili da se opijamo i igramo engliš valcer, traži se Megi Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka, koje su plesale igru sa sedam velova pod lažnim imenima Kora Kent, Beti Bup, Lulu Brekfast, traže se ma gde bile, ma za

IV Traži se nada. U ovom malom oglasu traži se ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi. Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje.

U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.

i crnim hlebom, kad smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na

Invazija— strašno lepa reč! Obe stare dame ispekle su punu vanglu uštipaka od brašna koje je trebalo da im traje sve do kraja rata. A bila je tek 1943!

Dodirivala ga je tanušna žica, pomoću koje se, ispitivanjem različitih mesta na kristalu, pronalazila najbliža radio-stanica.

1950. U moje vreme četrnaestogodišnjaci su imali samo dva para pantalona: jedne kratke, za leto, i jedne, koje su se zvale »pumparice« — za zimu. »Pumparice« su se uvlačile u bele vunene čarape i izgledale su vrlo smešno.

sam tog popodneva uoči Nove godine da se proslavim jednog dana i tako vratim svetu milo za drago, za one pantalone koje nisam imao. Odlučio sam da otkrijem, na primer, radio, ali radio je već bio otkriven.

Sazrevale su u toku celog avgusta, septembra, oktobra, novembra i decembra. U ukus tih višanja koje su sazrevale na prozoru, na suncu, upilo se zbog toga nešto od našeg pogleda na čubursko dvorište.

Matavulj, Simo - USKOK

— Ostav’te sad to! — viknu konte Pjero, koga ništa na svijetu ne mogaše tako naljutiti kao pohvale Francuzima, koje često slušaše u građanstvu... Prođ’te se poznijeh riječi!

A pripomogoše ove dvije gladne godine! A, bješe nješto i kičeljistva, zbog bojeva, zbog toga, koje se pleme i bratstvo bolje podnijelo, to nam đavo ponio i slavu i junaštvo! — A vladika? — pita Marko.

Ti mrki đetići, prema kojima priroda njihova kraja vazda, i velike nacije, koje im, u času nevolje, laskahu, postupahu maćinski, s gorčinom u duši, ali s neslomljenim pouzdanjem u sebe, stupaju

“ To zbog ljetine. Ali se ni knez ni njegovi brastvenici toliko u srcu ne radovahu svijetlim praznicima, koje obično veselo očekuju Srbi. A zašto to, razabraće se domalo.

svoj pređašnji govor, kao da nije ni bilo tih dugačkih umetaka: — No se tuže, kneže, na namete i na praviteljstvo, koje je, vele, sasvim kao što bješe pod Mlečićem!

Moje oči Izvađene, Moje dobro Izgubljeno, Moje sunce Ogrijano, Koje mi je potamnjelo!... — Dosta, Milice! — prekide je otac, više molećivo nego oštro.

Dijete mnogo više nalikovaše na Milicu, nego na mater. Tada zagrajaše što koje: — E, ne valja tako, Dragiću! To nije lijepo! Kad đedo moli da se pomirite, a ti okrećeš glavu! Još ti dariva jabuku!

držanje i sklad u svakom pokretu, od čega obično ni traga nema u ostalijeh jevropskih seljaka, a zbog čega mu se svi koje je te noći vidio prikazivahu kao njeki španjski grandi! Najviše ga zanimaše Milica.

Dubrovnik i kako je vladika, po želji Rusije, pošao na njih sa svojim Crnogorcima i Primorcima i sa tri kompanjije Rusa, koje ruski admiral Senjavin bješe iskrcao u Boku; kako je prvi sukob bio blizu Cavtata, gdje su Francuzi i udruženi im

Ženske bjehu ućutale i slušahu takođe pažljivo. Janku se činilo da sanja. Osim sviju čuda, koje bješe doživio toga večera, njemu se učini da su se ti ljudi pred njegovim očima odjednom preobrazili.

To nije znao ni Krcun, koji se uzalud mrštaše od silnog domišljanja. — To je bilo, velite, u jesen godine... Koje? — zapita Janko. — Evo je minulo ove jeseni ravno devet godina — reče knez. — Je li, pope? — Biće tako!

— Kod Fridlanda, Rusi i Prusi zajedno, četrnaestog junija po novom 1807-me! — Viđi đavola đetinjeg! Sve zna! — Koje je doba noći, Janko? — zapita pop. Janko pogleda na časovnik: — Ura do ponoći! — Hajde, ženo, doma! — viknu pop.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

PROVODADžIJA I MLADOŽENjA PROVODADžIJA: Kao što vam reko, pedeset upravo koje muški, koje ženski, ja sam, to jest, usrećio; i ako Bog da, mislim, još toliko.

PROVODADžIJA I MLADOŽENjA PROVODADžIJA: Kao što vam reko, pedeset upravo koje muški, koje ženski, ja sam, to jest, usrećio; i ako Bog da, mislim, još toliko.

(Odlazi.) PROVODADžIJA (sam): I ti ćeš se usrećiti! Provodadžija je kao vosak, to jest, što slepljuje stvari, koje po sebi ne stoje.

“ DEVOJKA: „Ne uzdaj se mlogo na postojanstvo žensko.“ - Čekajte malo da ja pitam, a vi odgovarajte. (Da mu karte, koje on promeša i potom joj pruži te izvuče jednu.) „Jeste li mi verni?“ MLADOŽENjA: „Svakog meseca po jedanput.

) Blago meni, blago meni! (Odlazi.) UGLED 4. (Druga soba) MATI I DEVOJČINA TETKA TETKA (gleda u karte, koje su po astalu razređane): Evo mlad momak u kući s mislima i personom; vodi venčanje u glavi.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

tematikom detinjstva nije preduslov nastajanja ovakvih dela; najzad, u dečju književnost sigurno ne cpadaju stvari koje pišu sama deca.

U raspravama o dečjoj književnosti, onima koje su dostupne našem čitaocu, najčešće se prikazuju vidovi upotrebe ove vrste književnih dela.

i prilagođavanje dela narodne književnosti, rutinski pisani romančići i loše pesme, i, na kraju, vredne knjige koje je „pisac, jednoga dana, slučajno, iz hira, napisao, namenivši ih deci”4.

U tom su smislu rečiti slučajevi onih knjiga koje prvobitno nisu bile namenjene deci, ali su im se s vremenom nametnule, pronašavši u njima izabrane čitaoce.

Činjenica je da postoje dobro napisane knjige koje i deca mogu čitati. Pozabavimo li se tim knjigama, možemo uočiti crte po kojima se izdvajaju od dela srazmerno teških

će biti ako neki dvanaestogodišnjak čita Odiseju ili Rat i mir nego detinjaste pesmice specijalizovanog dečjeg pisca koje mu škola, društvo, loši pedagozi, neobrazovani roditelji i trgovci, udruženim snagama, nameću.

Andersen danas pripada podjednako italijanskoj i skandinavskoj deci. Ima, međutim, mnogo valjanih pisaca koje ovakve, pojednostavljene izražajne tvorevine ne privlače, koji nikad nisu osetili potrebu da se u njima ogledaju, niti

Reknemo li daje, možda, reč o autentičnim, zanimljivim stvaraocima drugog reda, poštovanje koje osećamo prema njihovom posebnom daru time se niukoliko neće umanjiti. Za Sorijana su „Pero, Andersen, Žil Vern...

Za Sorijana su „Pero, Andersen, Žil Vern... Tajanstvene ličnosti koje nisu uspele ni u jednoj knjizi za odrasle, i koje su dosegle majstorstvo tek onda kad su se obratile deci”.

Za Sorijana su „Pero, Andersen, Žil Vern... Tajanstvene ličnosti koje nisu uspele ni u jednoj knjizi za odrasle, i koje su dosegle majstorstvo tek onda kad su se obratile deci”.

„U pitanju je, dakle, delo koje ne umemo bezuslovno da situiramo, to jest da ga posvetimo, pa na takvo delo stavljamo etiketu: policijski roman,

Takvo shvatanje, dečje knjige bilo bi u duhu našeg doba, koje je „znalo da otkrije primitivnu umetnost, i koje treba da nam omogući da, isto tako, shvatimo: usmena književnost,

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

PREDGOVOR Nastojeće pozorije nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina; i čitatelji će se iz gdikoji opština začuditi, kad svoje Smrdiće, Šerbuliće, Žutilove, itd.

pozorije nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina; i čitatelji će se iz gdikoji opština začuditi, kad svoje Smrdiće, Šerbuliće, Žutilove, itd.

za oslobođenje Madžarske; upravo, oni su osvojili Srem, Banat i Bačku, a u privilegijama jasno stoji da sve zemlje koje Srblji zadobiju, za sebe zadrže; dakle, ove su zemlje naše. GAVRILOVIĆ: Kako naše?

GAVRILOVIĆ (smeši se): A zar takav ne može biti i Pišta? LEPRŠIĆ: Pišta je ime varvarsko, koje su Madžari preneli iz Azije, a Šandor se može pretvoriti u Skender. GAVRILOVIĆ: Skender je turski.

ZELENIĆKA: Tako, gospodine Žutilović tako. Nama se jasna zora otvara. Jošt je nužno poderati sve one aljine koje su stranonarodne boje. ŠERBULIĆ: Evo i gospoja Nančika ima zelenu.

ga sjajno dočekati, kao što se pristoji, ali on dođe inkognito, i jošt i je karao što troše novce na takve stvari, za koje, kaže, moglo bi se baruta kupiti. ZELENIĆKA: Šta, šta? To nije vojvoda!

ŽUTILOV: To ne sme da bude! LEPRŠIĆ: Tako je. No i zaslužili smo, jer nemamo ljudi. Uzmite sredotočno pravlenije, koje je ovi dana ustanovljeno: kakvi su činovnici? ŽUTILOV: To je istina; nijednog od nas.

SMRDIĆ: Čujem da je zato što su vas tužili oni koje ste opljačkali. ŠERBULIĆ: Šta sam pljačkao? Lažu. SMRDIĆ: Govore za onaj šmuk što vaša supruga nosi.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

U predgovoru rečeno je da je to samo »izvod iz znatno većeg i opširnijeg dela pod istim naslovom, koje će izići iduće godine«. Zbog ratnih prilika potpuno i ilustrovano izdanje nije izišlo 1913, no tek sada, početkom 1914.

Što se tiče izvesnih osobina samoga dela, ja bih imao samo da ponovim ono što sam kazao u predgovoru školskog izdanja, koje je pisano na osnovu istih shvatanja.

vrste i ovolikoga obima, koji se sada prvi put radi u srpskoj nauci i književnosti, nije išao bez velikih teškoća, koje mogu znati samo oni koji su radili slične poslove.

dobre i potpune studije o pojedinim piscima, na koje se može osloniti, mogu se na prste izbrojati. U najvećem broju slučajeva, sa vrlo malim izuzecima, ja sam se služio

služio se nešto malo starijim rukopisima, rodoslovima i pričama o boju kosovskom, i uzgred pominje »istorije drevnije« koje se nalaze u Hilendaru, Studenici, Pećkoj patrijaršiji, u Dečanima i u Cetinjskoj mitropoliji. Kada se Jovan Rajić 1758.

srpskoga naroda, onu koja je živela u severoistočnim i jugozapadnim krajevima, koja je bila pravoslavne vere i kod koje je samo ćirilica bila u upotrebi, na tu veliku masu srpskoga naroda ta lokalna, staleška, katolička i latinicom pisana

Takva podela, kao i sve podele, koje su uvek veštačke i nepotpune, ima svojih nedostataka, ali ona je u stanju da dâ predstavu razvoja književnosti kao jedne

II) Prelazno doba OD RACIONALIZMA KA ROMANTIZMU, doba koje ide od 1810. do pred 1848, i zahvata gotovo celu prvu polovinu XIX veka.

V) DANAŠNjE DOBA, koje ide od početka XX veka, koje je još u stvaranju i čije glavne odlike još se ocrtavaju. POLITIČKO I

V) DANAŠNjE DOBA, koje ide od početka XX veka, koje je još u stvaranju i čije glavne odlike još se ocrtavaju. POLITIČKO I KULTURNO STANjE SRPSKOGA NARODA U

Politički položaj srpskoga naroda u novoj domovini bio je nesređen i težak. Austrija je mislila da krajevi koje su Srbi naselili jesu stečeni oružjem carskih trupa i da su to zemlje carske kuće; Mađari, oslanjajući se na svoje

državno pravo, tvrdili su da su zemlje ugarske krunovine, i nisu hteli da priznaju Srbima nikakve privilegije koje bi se kosile sa ugarskim zemaljskim zakonima.

Milićević, Vuk - Bespuće

Okolo, na svojim stalnim mjestima, stari gosti kavane, zavaljeni, zaklonjeni novinama koje su prošarane praznim, konfiskovanim stupcima; kadgod se, s jedne strane, začuje kratka, vatrena đačka svađa i utiša

Napolju, jedno natušteno junsko popodne, sa suncem koje se izgubilo iza gustih oblaka, ali koje je ostavilo u vazduhu toplinu svojih zraka, upijenu u pločnik i u zemlju.

Napolju, jedno natušteno junsko popodne, sa suncem koje se izgubilo iza gustih oblaka, ali koje je ostavilo u vazduhu toplinu svojih zraka, upijenu u pločnik i u zemlju.

s opruženim nogama, s palcima u džepovima od prsluka, s izgubljenim očima na stropu, u zbrkanim secesionističkim slikama koje su tada ušle u modu.

osjećao u sebi slabost da ih bijesno mrzi, oni su ga samo umarali, kao da se na njega sručio sav teret njihovih života koje oni tako mučno i naporno vuku, i lijeno, olovno mrtvilo njihovih duša.

mlinovima, rušeći se šumnim i zapjenušanim slapovima koji prskaju i šire hladnoću oko sebe, gubi se u klance kroz koje se provlači stiješnjena i izubijana između strmih, odsječenih litica koje sijeku vodu.

šire hladnoću oko sebe, gubi se u klance kroz koje se provlači stiješnjena i izubijana između strmih, odsječenih litica koje sijeku vodu.

Svijet je pažljivo prelazio s jedne strane na drugu, obilazeći lokve vode i gomile blata koje se zgrtalo; žene pokazivale donje suknje, uprskane blatom.

i posmatrao jedno društvo oficira koji su glasno razgovarali njemački i grohotom se smijali, gledajući izazivački žene koje su prolazile i praveći glupave i drske primjedbe.

Njega se ugodno dojmila lupnjava vozova i mašina koje su jurile pored njega, uz nervozno trčkaranje činovnika s fenjerima, sa mađarskim uzvicima i psovkama.

šeširima, iskrivljenih krila, u prljavim, širokim, iskrpljenim pantalonama i teškim cipelama u kojima nisu znali da idu i koje su lupale.

koji su ulazili u usta, sa žutim licem i sitnim očima; šćućuren zguren, zbijen uz drvo, nepomičan, s velikim rukama koje držaše nespretno na koljenima, s jednim golemim zavežljajem iznad svoje glave, ispod kojega izgledaše još sitniji,

Sremac, Stevan - PROZA

»Vatrica, Vatrica!« popravlja ih Jova i cela varoš ga tako zna. Oni kojima je manje dužan, zovu ga: Jova Vatrica, a oni koje je većma zakačio, zovu ga: Jova Vatra, i uvek ponešto opsuju. Jovan Maksić je čovek od svojih četrdeset i pet godina.

Pola dućana je držao puškar, a pola Jova. Pisao je obligacije, tužbe, žalbe, a ponekad i neko nadgrobno slovo, koje će, naravno, drugi izgovoriti na grobu dotičnoga pokojnika ili pokojnice.

Ostao je jednako gde je i bio. I on uvide da je iste sreće i sudbine koje i ostali srpski književnici — neblagodarni narod ne seća ih se. »Nije fajde! veli Jovan.

Tako je živeo Jova kroz sva četiri godišnja vremena i dočekao Božić leta gospodnja 1891. GLAVA DRUGA Iz koje će čitatelj lepo videti kakav je Jova bio kao domaćin. Stegla jaka zima te 1891.

i sami praktikanti, taj lakomisleni rod, i oni se postarali pa joj smelo u oči gledaju u svojim dugačkim menčikovima koje su odmah za prvih jačih mrazeva kupili, a koje će početi otplaćivati tek o ilijskim vrućinama. Prošao već i sv.

se postarali pa joj smelo u oči gledaju u svojim dugačkim menčikovima koje su odmah za prvih jačih mrazeva kupili, a koje će početi otplaćivati tek o ilijskim vrućinama. Prošao već i sv.

Na licu im čitaš ponos, a oko usta, koja su već sad puna vode od divnih slika koje im već unapred stvara pomoću mašte njihova oblapornost, vidiš neku kanibalsku proždrljivost.

Tu je još neko vreme pomagao domaćici: nadevao sarme s njom zajedno i zametao šale koje gospoja Kaja nije ni slušala, a posle posvršavanih poslova legao je i dugo u krevetu razmišljao: kako je to slavno biti

Jova, kako ga je bog dao šaljiva, pokloni se ženi i reče: — Imam čast predstaviti vam moga kolegu ćurana! Na koje se kolega pokloni i utrapi domaćici tepsiju, a ova mu otpozdravi, pokloni se i rukova se s njim tako smerno i stidljivo,

Da vi’š, priko, kako peva! Ti valjda nisi to ni znao! Ume ona žestoko da peva! Otpevaj mi baš onu, znaš, zbog koje sam te i zavol’o. Posle malog ustezanja i odbijanja domaćica pristade i otpoče: Na te mislim kada zora sviće...

malog vickastog štiglica sa grdnim šiškama ispod francuske kačkete, sa lakovanim kaišem i užasno šiljastim cipelama koje su se jedva videle ispod pantalona nazvanih »trumbeten-hozen«.

nazvana, u konzistoriji, a pitaćemo se onda i za narednika, »Lepoga Miku« nazvanog, a također i za tu tvoju »tetku« koje da mi se kaže od čega ona živi?« Potpisan: Jovan Maksić, ukazni poštar.

Radičević, Branko - PESME

MOJE SUNCE Na nebu mi jedno sunce sjaje, Danju sjaje, a noću zalazi, Ti si, otac, moje drugo sunce, Koje meni nikad ne zalazi.

moje drago, Što sam danju ja naslagô, Sjajte, zvezde, sjajnim zrakom, Što ja digo noći mrakom, Sve za srce tu ma koje, Ružo, Danice, za moje — Za me, mila ti! 9/1. 1845.

19. I cveće jošte brali smo šareno, Na travu dole pa smo posle seli Pod drvo kakvo koje ladi seno, I vence zatim od njega smo pleli; I provodeći vreme tu mileno, Od usta poljub pili smo mi vreli: I opet

No makar kako, đavolska je šala, I tajna njina rano se saznala, I koje, da je, nikud iz te kože, I oni ginu radi pravde bože, Oni se biju kano i risovi, Ma mloge jedu zlotvorski zidovi.

“ 61. „Oca, majku, svu rodbinu Dotad već sam izgubila, Te potraži svoju strinu Kod koje sam onda bila, Pa joj reko: 'Moram smesta Iz nesretnog ići mesta.'“ 62.

Krvcu svoju mrući pio! Sam sebeka vrata kro! Dok ti duše što ucveli Ne oproste, vraže beli! 14. Koje Srbin, haj na noge!

A doći će đavo po te!“ 31. , krilo naše, Vazda svetlo lice tvoje! Kâ ti beše, da bijaše Među nama jošte koje, Ne bi nama take strele Kroza srce proletele! 32.

im suza pada, Štono tamo reci šeće, Što je sad još, pa nikada Više, jao, videt neće, Što im evo stazu stazi, Sa koje se ne dolazi.

U kraju sad je, ali di je ona? Kod izvora je, tako Milan misli. Lađicu veže za žilu od vrbe, Prekrasno koje reke brega rese, I skače potom iz nje napolje, Preskače jarak u gaj koji prati; U gaju sad je, na desno se vije,

ujutru Dragi je obećao, za godinu se vratiti. Vreme se u pesmici sledećoj uzima poslednji dan godine (te, po svršetku koje je obećao dragi doći).

Beži Ture, sve, brate, kud koje, Ostavljaju i čadore svoje, Stoji tamo gomilama blago, Al' najveće sad je žiće drago.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

DRAGI MOJ ZIJO, Znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu, ali se tješim time da Će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu.

Pržile su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali korijen je ostajao, životvoran i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku zelenu klicu,

Zbogom, dragi moj. Možda je nekom smiješna moja starinska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bogzna kakvu trku. Jah, šta ćeš ...

Međutim, jedino je prema satu oduvijek imao neko posebno strahopoštovanje gledajući u njemu tajanstveno biće koje živi svojim zagonetnim životom, čistim i mudrim kao kod kakvog drevnog pravednika.

ipak nikakav osvit, makar kako jasan, ne skida prozračne trepetljike tajanstvenosti koje igraju oko raspričana mlinčića.

Svako od njih bilo je svečano pobjedničko nastupanje kroz polja, uveličano našom natovarenom starom kobilom, iza koje sam ja veselo kaskao i potrkivao.

Rade, Rade, rekao bi prijekorno i digao svoj sveti prst, zar ti u moj dom šalješ ovako jedno beslovesno bravče koje ni beknuti ne zna? Kamo te da ga naučiš molitve, da ga dovedeš u red, ti si ga na dušu uzeo?

Nije on džabe bio onaj djedov „veseli Nidžo“ od koga se uvi jek očekivala samo kakva nepodopština i zamešateljstvo koje ni sam đavo nije kadar da razmrsi. A šta je sad ovo, najnovije? Kako šta je!

Više se nije dalo razlučiti s koje strane stoji pravi život, a s koje mjesečeva varka. Izmiješale se skitnice, lopovi i sveci, baš onako kako će najljepše

Više se nije dalo razlučiti s koje strane stoji pravi život, a s koje mjesečeva varka. Izmiješale se skitnice, lopovi i sveci, baš onako kako će najljepše biti za mene, a valjda i za mog

dvorište, češljala se skrivena u sobičku i sjetna pogleda vadila ispod jastuka plavo i crveno cvijeće, „Vida“ i „Vidu“, koje je sinoć tamo stavila ne bi li u snu vidjela svoga suđenog.

Ajme meni, ko je sad ovo? — trže se neka od žena, isprepadana svakakvim u boga ljudima, koje je minuli rat još uvijek izbacivao, kao zamuljene naplavke, na obale i najzabačenijih drumova.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Dve mu usput pobegle. A ovima koje su stigle Hasanaga potprašio pete! HUSO: Ama zašto, Alaha ti? SULjO: Kaže neće da mu logor pogane kurve!

Brzo naučio da su reči miševi, pa sad govori sa mišolovkom u ustima! JUSUF: I, kad stignem, da ne gledam koje je doba, da probudim Hasanaginicu, i da joj kažem da se ti kući vraćaš prekosutra, i da te ona kod kuće ne čeka?

Ne prekidaj me, beže... Tebi se žuri, a meni treba mnogo vremena. HASANAGINICA: Treba vremena i onom detetu, koje ste svi zaboravili... MAJKA HASANAGINA: Ko bi od aga čekao sedam godina da mu se rodi prvenac?

MUSA: Ne bih ja dao moje blago za njegovo! SULjO: Koje, bre, tvoje blago? Buđavu čizmu pod glavom, konjsko ćebe kojim se pokrivaš, leb udrobljen u kišnicu?

Oko njega se nižu koncentrični krugovi emajliranih pločica. Obodom je radijalno učvršćeno jedanaest krakova, na koje su stavljena prvo manja, pa veća zrna bisera.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Deca gologlava, bosa, samo u košulji, obaraju kamenicama zrele dudinje i trešnje koje visi preko zidova na ulici. U dvorištima polivenim vodom, ispod dudova i lozinaka*, na asurama leškaraju stariji ludi.

I usred ove blagote, tišine i nekog poludremeža iskrsne on, Dimitrija, iz ma koje kapije. Kad njega spaze svi se pokrenu, nasmeju i uzviknu. Deca se odmah skupe oko njega i diraju ga.

Iš’o je u iscepanim čakširama, koje behu iskrpljene belim koncima; u masnim, prljavim mintanima; opasan s nekoliko pojaseva; na nogama svinjski opanci iz

“ Koje se tako tužno, i otegnuto razlegaše u ovo svanuće. Ujutru, u nedelju, bilo je venčanje. Kad dođe mladoženja sa svatovima,

Sa ulice bila je ograđena visokim zidom. Kapija beše velika, stara, sa pohrđalim alkama i ispod koje se mogaše čovek provući u svako doba.

Vadi iz njih stara, već plesniva odela, skupocena ali požutela platna i svilene tkanine koje počele već da se osiplju.

U njoj je bilo nagomilano sve bogastvo koje beše preostalo: kao stari persijski ćilim, po rafovima veliki „sahani“, srebrni „zarfovi“ za šolje, pozlaćeni čiraci za

Otac mi beše umro pošto upropasti goTovo sve imanje na razne poslove koji mu nikad nisu polazili za rukom, a koje je on opet preduzimao više radi sveta, da se ne kaže: kako ništa ne „pečali“ već jede gotovinu.

I svi su se čudili kako mi izlazimo na kraj. Govorili su da ona ima čitave bisage para, koje je uzela od mog pradede, svoga svekra, kad je ovaj umirao.

Prvo na nju mećeš poskurice, hleb, pa onda kašike i viljuške (koje će biti sasvim nepotrebne — pošto ćemo prstima jesti).

Ja i ti smo opet, svakad bivali zajedno. Ali ja, ah ja, već počeh da se zanosim ambicijama koje, podsticane uspomenom moga „visokog porekla“ i oholim materinim pouzdanjem u mene, sve više se i više širahu, pružahu

devojačka oprema, za čas prođe kroz tvoje ruke i naslaga se u moj sanduk, pomeša se sa dunjama, jabukama i kruškama, koje ti krišom guraše, da niko ne vidi. A kad dođe dan za polazak, tvoja mati dođe da mi poželi srećna puta, tebe ne beše.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Obrati lice i TVOJ pogled blagi! Na dedova TVOJI(H) narod dragi. Na Serbiju bednu, i na Bosnu Koje trpe rabotu nesnosnu. Budi podoban neba, Gospodaru, Diko sveta, PRESVETLI CESARU!

reke Dunava, svi će ga pohvaliti Slatka je uteha nadati se da ćedu naša imena živiti i mila našemu rodu biti za dobro koje smo mu učinili do oni(h) sami(h) dalekih(h) vremena kad se naše kosti u prah obrate.

Ovo su izvori iz koji(h) izviru sve strasti koje uznemiravaju rod čelovečeski i koje čine da čovek na čoveka mrzi, jedan drugoga huli, goni, udručava, ozlobljava,

Ovo su izvori iz koji(h) izviru sve strasti koje uznemiravaju rod čelovečeski i koje čine da čovek na čoveka mrzi, jedan drugoga huli, goni, udručava, ozlobljava, proklinje, u večnu muku šilje i vragu

Nit’ misleći niti pitajući koje je vere i zakona? One, u kojej ga je Bog izvolio da se rodi kao i ti u tvojoj. Koje je vere?

Nit’ misleći niti pitajući koje je vere i zakona? One, u kojej ga je Bog izvolio da se rodi kao i ti u tvojoj. Koje je vere? One koje bi i ti bio da si se u istoj rodio, ako bi pošten čovek bio.

One, u kojej ga je Bog izvolio da se rodi kao i ti u tvojoj. Koje je vere? One koje bi i ti bio da si se u istoj rodio, ako bi pošten čovek bio.

O, naše detinjske pameti! Braćo, ljudi, poznajmo jedanput našu nepravdu! Kako možemo mi iziskavati od drugi(h) ono isto koje kad drugi od nas iziskavali, velika bi nam se nepravda činila.

Kostić, Laza - PESME

je tako kucala bula, dugo je nisu bratija čula, dok nije jedan iz dvora se vinô, bravu odvrnô, vrata odškrinô: „Pa koje dobro, lepa hrišćanko, il' nevolja koja, mlada neznanko?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

već je bila prirodno srasla sa svojom narodnom poezijom, ali — ja bih rekao — ne prvenstveno zbog estetskih vrednosti koje je narodna pesma u sebi nosila, već zbog sokova koje je mogla dati jednom raspaljenom nacionalizmu i njegovim borbenim

ali — ja bih rekao — ne prvenstveno zbog estetskih vrednosti koje je narodna pesma u sebi nosila, već zbog sokova koje je mogla dati jednom raspaljenom nacionalizmu i njegovim borbenim zahtevima.

godine 1815 on u njoj ne vidi osobite književne kvalitete, pa čak ni one silne argumente za svoju tezu o jeziku koje je inače stao da traži gde god je mislio da ih može naći. Ali je Vuk imao svog Mentora.

»Volkѕѕagen — odgovara on Kopitaru — ja upravo i ne znam šta je to; nego ako su to one pripovijetke, koje narod prosti pripovijeda, takvih u Srba ima kao i pjesana.

Ima ih vrlo lijepih i udivitelnih, nego su po većoj časti sramotne. Ja ću ih doneti Vama (koje u glavi, koje napisanih) nekoliko za primjer; pak ako Vam se dopadnu, lasno ćemo ih i više dobiti« (Vukovo pismo iz

Ima ih vrlo lijepih i udivitelnih, nego su po većoj časti sramotne. Ja ću ih doneti Vama (koje u glavi, koje napisanih) nekoliko za primjer; pak ako Vam se dopadnu, lasno ćemo ih i više dobiti« (Vukovo pismo iz Karlovaca od

I tako evo najprije našijeh narodnijeh pripovijedaka, za koje mislim da će u svome rodu biti tako znatne kao što su narodne pjesme u svome.

elemenata: raznovrsnost originalnog govora i stilskih obrta, ritam pričanja, predstave sadržane u podtekstu i to one koje često uslovljavaju razumevanje suštine, a koje je nemogućno bilo izazvati pred stranog čitaoca jednim doslovnim prevodom.

i stilskih obrta, ritam pričanja, predstave sadržane u podtekstu i to one koje često uslovljavaju razumevanje suštine, a koje je nemogućno bilo izazvati pred stranog čitaoca jednim doslovnim prevodom.

Narodna pripovetka nije za nas danas vredna prvenstveno zbog folklornih elemenata koje nosi u sebi; pa ni zbog arheoloških ostataka kao svedočanstava za istoriju društvenog razvitka; čak ni kao neiscrpna

Sve su to elementi koje ne treba ni potcenjivati ni odbacivati, ali elementi koji danas stoje u drugom planu. Na prvom mestu svakako se nalazi

Veće redaktorske intervencije, sem onih koje zahteva danas uobičajeni pravopis i prelom sloga, nismo vršili, jer ova Antologija nema nikakve školsko-pedagoške

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

svaku ljubav i naklonost uživa, počem je ne samo dobre naravi, česna i pametna, nego voobšte sve dobrodetelji ima, koje ženu ukrašavaju i otlikuju. Za bolje verovanje, moj sopstvenoručni potpis.“ MAKSIM: Dobro, Svetozare, vrlo dobro.

SVETOZAR: I o tome ima nešto. Budući je presuda okružnoga suda osnovana ne samo na opštemu mnjenju, koje vlada o gospođi Sofiji, nego i na svedočanstvu tičućeg se supruga; zato se odbor pravedno nadati može, da će pomenuti

SOFJA: Pri svem tom, kad Maksi ova stvar nije po volji, ja se odričem ti sto dukata i uništožavam svedočanstvo, koje je moj muž o meni dao. JEVREM: Šta, snao? Traktat je potpisan i ne sme se kvariti.

SOFIJA: Ako oćeš da znaš, to je bio samo vent, koje me je braca Jevrem naučio i upravo naterao. MAKSIM: Da te je učio na što dobro, ne bi primila, ali zlo odma.

jedan člen Čitališta u sledujućem čislu sasvim nevino primjetio, da se ne samo te, nego i pogreške protivu gramatike, koje se u istom sastavu nalaze, izbegavaju, kao: u katalogu se upisuju, ni su, Božim, najtvrđij i najpostojanij, ostadci,

te iziđu Književne zabave, gdi se od časti i njegovo Zemljeopisanije, izdano u Beogradu za mladež osnovni učilišta (koje je Popečiteljstvo Prosvješčenija zabranilo), u pretres uzme, ali g.

Sve reči, koje su otličnim slovima pečatane, jesu sopstveni izrazi g. dr M. Spasića, izvađeni od časti iz Zemljeopopisanija njegovog,

Spasića; ličnost ovde nema mesta, nego je doktor filosofije izveden i sastavljen iz reči koje se u knjigama g. Spasića nalaze, a ovakovim će se načinom najbolje viditi: ima li g.

jer ćemo mi imati dosta prevoda i podražanija tuđi dramatični dela, a podlini, kao što je Tvrdica i Sudbina razuma, koje se ne mogu na tuđi jezik prevesti, malo; premda je g.

(VELIKA OTVORENA DVORANA, KOJA NA ULICU IZGLEDA. IZNUTRA VIDE SE JEDNA VRATA OD SOBE, IZ KOJE ISAJLO IZLAZI.) ISAJLO: E, de, de! Sad i taj pokor na moju glavu. Da me čuje kum, prekrstio bi se.

ISAJLO: Šta je to? DOKTOR: Rodi u Berberskoj, gdi ima i južnog voća i korinog i smokvinog drveta koje Berberi osvim svega ljube. Reke su tu samo primorne, i mororazbojstvo je poznato.

MANOJLO: O, da lepi reči! Kad bi samo smisao njiov znao. DOKTOR: Znaćeš, dragi moj, jer svašta ima svoje klipe koje treba preći. Kako ti je ime? MANOJLO: Manojlo. DOKTOR: To je reč tuđa, a Srbin treba sa srpskim duhom da diše.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

ljupkim, tihim ŽENAMA pomračitelnim Horizonta ščastija zemnog osijatelnicama, koje toliko većma mrzimo, koliko silnije ljubimo, i koliko više mrzimo, toliko većma ljubiti težimo; gorčastim sladosti zemne

Ja sam momak u najlepši moji godina (koje su pak momku najlepše godine: one li kad on misli da sve zna, ili one kad vidi da ništa ne zna, i proče, to je drugi

dakle, čudo, moje visokopočitajeme matrone, da se sada ne rasrdim i u ljutini štogod protiv ženskog pola napišem, za koje se posle uvek od srca kajem.

— Dalje mojim čitateljkama za utješenije javiti imam da ću skorim vremenom Džandrljivog čoveka izdati, koje djelo, ako ništa drugo, a ono će bar dostatočno pokazati koliko ljubiteljica knjiga srpski rod broji.

Gdi su minđuše s brilijanti, a? Za tebe je otmena gospođa? TRIFIĆ: Ja sam ti poslao čoveka, zašto nisi uzela koje ti se dopadaju. SULTANA: Ja da uzmem, a ti ne umeš svoju ženu s čim da obraduješ?

ja kako ga usmotrim taki će mi na pamet pasti njegov kratak kaiš, i s otim ću se zadržati da nigda takovo što ne učinim koje bi negodovanije kod drugi podiglo.

Lalić, Ivan V. - PISMO

Šume u jezero silaze I sećanja se razilaze u svetlost, u strah, u snegove (14. XI 1976) POHVALA NESANICI Besane oči koje vide više No mrlju jutra, šaru na tapetu, Pročitaće u rukopisu kiše Čitavu povest o budućem letu: Za usud svakog lista

Sve ono što se sakriva u ništa Dodiruje me na ivici bdenja Da me opomene, il da me menja — Tako u krošnji stabla koje lista Iza visokog zida gubilišta Pevaju ptice. Namera je ista. (18.

Igračke sam ti donosio, zatim Knjige i ploče koje volela si, A sve u isto, neko tvoje vreme; Tako me stalno hrabriš da te shvatim U nastajanju, nestajanju: da si Plod

Sunca maglena, sumaglice zlatne, Oblaci koje mokri vetar vaja; Potop razložen kao dug, na rate — Tako se može trpeti do kraja. (24.

Preostaje metafizika Krhotina i crepova. (10. VI 1989) VEŽBA Asfodele, sunovrati Koje crno sunce zlati, Žuta zvonca koja zvone Pri prolasku Persefone, Sunovrati, asfodele Oko kojih zuje pčele; Biće meda,

Asfodele, sunovrati Koje crni vetar klati, Bole ne znati no znati Ko li će vas sutra brati. (10. VII 1989) TRI SNIMKA KLIPERA CUTTY SARK 1 Uz

sa slanom penom Mladosti, svetlom strašću usijane; Sada sve više znam da nestaćemo Kao dva pozna ploda s iste grane, Koje zajedno strese krajem dana Odlučna, blaga ruka baštovana.

6 U disanje si moje upevana Ko molitva u obred. Tobom dišem. U rukopisu mom si upisana Između svakog slova koje pišem.

Izuzmi sebe iz bilo kog dana, I ja ću biti izvesnosti lišen — A to su dani koje i ne brojim, Jer ne znam da li u njima postojim.

Il svetlost što misli Svoju težinu tokom putovanja? Mi smo dve žiže u jednoj elipsi Zbližene tačnom merom odstojanja Koje u svemu odgovara crti Što spaja žiže ljubavi i smrti.

Jer blažena je sumnja Kad senči obris nade u obnavljanje čuda Koje se zove ljubav. S tot vraćamo se, možda, Mestima zavoljenim: proveravamo pravac, Merimo ubrzanje, ispitujemo žig Na zlatu.

Oprosti mi to šaptanje u tmini, U sozercanju taštine, što ište Nasušno čudo koje svetlost čini Kad usred mraka stvara utočište; Oprosti, ali boli ova šaka U zglobu prerezana, ovi prsti Kojima drobim

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

kao da je ceo Beograd tvoj, i ližeš sladoled od čokolade, vanile i citrona-mešano, pa zastaješ pokraj preskupih stvari koje nikada nećeš imati, koje ti niko nikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez

i ližeš sladoled od čokolade, vanile i citrona-mešano, pa zastaješ pokraj preskupih stvari koje nikada nećeš imati, koje ti niko nikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još

na obrazima, nosilac najglatkije kože prvog reda sa zlatnim pramenjem iza uva, vlasnica dve leve noge sa štiklama koje kriviš prema unutra i još ti nije sasvim jasno kako će se noćas u svojim dosadnim krevetima prevrtati i okretati s

O hvatanju slatke ptice mladosti, o starom kečupu i pisanju bez veze. Anavolimilovana — tri reči koje se čitaju jednako sa obe strane, ili nešto slično uvodu u kasnije događaje.

Što je najcrnje, usred srede takve jedne seanse, počinjem obično da mislim u ogromnim količinama na žene tipova koje odvajam; mislim na to kako baš uspavljuju klince i te sisteme...

Pazite, ovako: znate li uopšte koja je to vrsta folirantkinja? Dakle, ona vam pripada familiji riba koje po klubovima neprestano cvrkuću da su potpune neznalice što se tiče kuhinje: „Verujte, ne bih umela ni jaje na oko da

I sad, šta je vrednije po vama? Zimnica moje bakute ili pesme ove oblajhane droplje, koje uvek počinju nečim što se baš kao njoj dešava? Kao: „Ja odlazim! Ja se penjem u nebesko plavetnilo!

Bila je ogrnuta starim, očigledno već prevrnutim, zimskim kaputom. Ispred nje su bili poređani katalozi koje niko nije želeo da kupi, i ulaznice, ali bila je nekako dovoljna sama sebi, hoću da kažem, čovek bi, gledajući je,

padaju (klik-klak) na palubu, a zatim kroz rasušene daske odlaze da se uliju u Savu, a onda u Dunav, pa u Crno more, koje se također negde uliva, samo ne znam gde, jer sam bila bolesna kada smo to učili.

kao što je u Engleskoj, pretpostavljam, sva trava engleska trava, dok su u Beču sve šnicle bečke osim — pariskih, koje su u Parizu sve do jedne pariske!

) Posebno mesto u mojim memoarima zauzimali bi međunarodni razgovori koje sam vodila u studentskom domu na Novom Beogradu (III blok, soba broj 39) sa predstavnicima velikih sila.

Šta je još sve izmislio grad Beograd osim njih? O seljakanju i gluvarenju. Ana je Ana je Ana. U stvari, sve neprilike koje mi se dešavaju proizlaze iz toga što sam čistokrvna Beograđanka.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Statue, kape, kipovi. Nigde se niko ne sprema. U snegu leže šipovi pod oknom koje ne drema. Prostire Bela smetove o crne kuće brestove, gde jeza s lučem gostuje.

Otisnuto sa površi o bokal se veče skrši, pa se digne, rastalasa kao žito koje klasa. Šaren čardak - blaga senka. Zašto Pava, a ne Lenka? Sija li to - o Gospode!

slegla se samrt: pa suvim zvukom brsti list i hladoleže leluja srmom šumora, što tek je nacrt i bleda senka šumljenja koje kroz beton ledeno lecne, zgromi sve: smisao, nadu, ljubav i radost života...

mi sinu, te bojom lečim pustu razdaljinu, kud, lepi Bože, pečal lučem plama, u lanen-platno uvijena čaša, vrh koje krunim romor Očenaša. Zaplamsaj, smreko, modpim bobicama.

Streperi, žbuko, u polijelej svetlost s prisoja, koje, raspeto o nemir sna mi, tmušom kelije izgoni rumen iz šeftelije.

Povezujem kraj sa krajem i višnjama punim zdele. Ne znajući šta s očajem, ja izmislim i predele, kroz koje mi sen proiđe, Ljuboviđo Ljuboviđe.

Ne prestaj, teci, diktaturo s gaja! III U svakom džanu dah je grešnog Petka, grehote žive s crnim atributom, iz koje šušti s trnovoga cvetka, kroz Ružu krsta, tròčasovni suton, a drhtaj tela, lisku od života, u Sveto stablo uzdiže

Ti oblik moj si - dalek sadržaj mi, vreteno laste, koje u me sprede, s planine bedra, miris ječma, krede. Rastoči, Tkaljo, uzbuđenja nar mi: da s Tvojih spojki pijem bosioke

Četvrto pevanje Zemlja je miris bratoubistva, pletivo jeze koje se para. Poredak njen je pismo nepisma. Odiše s njiva zlokrv ratára.

Ima li meda, oraha - mliva? Treba nam krvi, kòštane srži, jestiva presnog, tečne žestine! brzaju dani, koje ne drži mesto im dato nego ništine vijaju zevak, kolju se, glođu, kružeći stoje - nikud da pođu.

Sedmo pevanje Izdiše pejzaž. Gubi se mrenje s Reke života. Beli lijander dosade tupe tone u vreme koje ne teče, čiji se kalem ne glasi brujem nego u rđi Meseca smrklog gori u tvrđi Kamene nule.

Kud li da pođe ovaj tumarač; s raskršća kog li Mesečev cvet mu tabane praši, skupiv u žarač pucnjavu letnju - s koje već prska, s pčelom u mesu, šljiva - a srpska?

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Ja sam poprimao reči: „nadležno, podobatelno, kasatelno, u sljedstvu toga, povodom tim,“ i mloge ovakove koje strašno zveče, a ništa ne znače reči, te sam njima punio artiju, kao i mlogi drugi.

ALEKSA: Vi se varate, gospodine; ja sam kazao naipače, koje toliko znači kao nemecki zumahl ili besonders. JELICA: Jest, beѕonderѕ, beѕonderѕ.

JELICA: Kao star, molim; ne mari vam on ni za kakve krasote koje se u Beču mogu viditi. ALEKSA: Vi ste bili u Beču? JELICA: Pet godina. ALEKSA: Prekrasno!

Gdi se na trošak ne gledi, tu se lako može što i naučiti. JELICA: Apropo! kad sam se setila: imam nekoliko reči koje nisam mogla razumeti, i koje sam u mom tagbuhu zabeležila.

JELICA: Apropo! kad sam se setila: imam nekoliko reči koje nisam mogla razumeti, i koje sam u mom tagbuhu zabeležila. Vi ćete mi, znam, najbolje protolkovati moći, ako nisam zudrіnglіch.

Šta je Beč, Pariz i London! Ima šeset hiljada samo crkvi; sto trideset i pet pijaca veliki, osim mali, koje se ne mogu ni izbrojati.

JELICA: Dakle, molim za „tablo“. ALEKSA: To je malenkost. Tablo dolazi od španskoga narječija „tables“, koje toliko znači kao „tableauks“.

Tables, dakle, ništa drugo nije nego tableauks, sljedovatelno koje smisl tako izražava kao tablo. JELICA: Peächtig! ALEKSA: Malo je visoko, znate, ali drugojačije ne može se s ovakvim

ALEKSA: To su koristi putešestvija. Nijedno opstojateljstvo prenebregnuto ne ostavljam, koje bi od polze ili pagube bilo. A kako bi, na primer, vas sovjest grizla kad bi brak dozvolili između srodstva.

ALEKSA: Vsjačeski! No tu treba izobraženo serdce, koje će tako čuvstvovati; pri tom i ženska persona mora biti osobiti kačestva, osobiti svojstva, i vrline duha i tjela,

Ja sam od blagorodnog baronskog pokoljenija, ja sam mesečku kraljicu prezreo i odbacio, za koje se potom života lišila. I ko će protivu sudbnne? danas bi srećnim sebe cjenio, kad bi iskusio da me iskreno ljubite.

Izvinite! (Pođe.) Jelica: Jošt jedno: jeste li se i vi dogodili u Madridu kad je gorelo more? Mita: Nisam, koje mi je vrlo žao, no kad sam posle stigao, vidio sam na bregu pečene ribe u velikom količestvu; i to me je moglo

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

dok Žarko luta sa svojim Žućom tražeći spas, u tuđem kraju, bez topla kuta, odjednom čuše tajanstven glas: „Vi, koje veže drugarstvo vrelo, junaci mladi bez straha, mane, znajte, ko traži uporno, smjelo, naći će jednom svjetlije

“ Vječno su vrapci skitnice gole, pa dobrog Ćosu povazdan mole: „Uzajmi, Ćoso, bar zrno koje, imamo mnogo dječice svoje, u svakog uvijek otvoren kljun, al nikad pun.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao. Najpre se obznanilo u meni ono što je danas naslov knjige: Ljudi govore.

Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i universuma uopšte. Prve reči koje su mi dolazile zapisao sam istoga časa u jednoj kafanici, na hartiji kupljenoj u duvandžinici prekoputa.

Jedna devojka koja radi file na đerđevu vrlo je lepa. Cela porodica je u vratima kuće kod koje se seku dvoje stepenica. Mora da je čudno živeti nad tako kosim perspektivama.

— Doviđenja dakle. — Doviđenja, doviđenja. Iako nisam još ništa primetio na jezeru — jedva dve-tri barke, koje se skoro i ne miču na njegovoj površini — vraćam se obali. Poštanska lađica mora da je u zadocnjenju.

Njegov sin! — Možda je neuljudno što sam izdao ove prijatelje, koje sam prvo naterao da me voze. Možda će sad zažaliti što gube zaradu. — Oni ne vole da idu pošto je tramontana.

— Možda. Produžavam kroz bilje sasvim uz obalu; gazeći svaki čas pogrešno na kamen koji se ne vidi. Ptice, koje su, mora biti bile ćutljive ceo dan, graje razdragano: u večeri iznad mene, uz ostrvo, sve smeđijoj a preda mnom, po

Ne treba, razume se, u njih verovati. — Zašto ne. Ja verujem. Verujem u Boga i u čuda koje vrše svetitelji kad je Bog s njima. — Ali, ujna, — prekide mladić (znači taj je verenik!

— Bog je hteo da ostavi znak o dolasku svetiteljevom. — Zašto bi Bog poricao fizičke zakone koje je sam propisao! A fizički zakoni naređuju da se kamen ne ugiba pod čovekom.

Mislite li da se to može izbeći? — Ne znam. Možda će jednoga dana ratovi sasvim iščeznuti. Duboke, iskonske sile koje pokreću ratove, više neće imati dejstva. I onda će svi narodi biti u pravu.

— Sigurno... Zamislite, ja sam danas kod vas, na vašem ostrvu, koje je jedinstveno u svojoj prostoti i lepoti. Ničega na njemu nema što bi mi bilo tuđe ili što bi me činilo tuđinom.

Možemo da je volimo svi zajedno, i niko ni na kog zbog toga da ne bude ljubomoran. Da volimo žene koje su na njoj rođene, svitanja i zalaske na njoj, i uopšte sve. — Vi ste ili novinar ili pesnik, gospodine.

Svakako je glupo govoriti o tome sa ovim dobrim ljudima koje zbunjuje što treba da imaju o tome svoje mišljenje. Želim da promenim razgovor.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

već danas Srbin slavi Vaskrsenje svoga roda — I ako mu nisu ovde U Kruševcu kod oltara, Iskupljene braća divna, Koje goni sudba kivna; Vrla braća sa Miljacke, Sa Neretve i Vardara. Veseli se carski grade, Prestonico Lazareva!

Srećan praznik svima vama, Tiranija koje goni: Al' što suze razumete Koje liju milioni — Vama koji protiv ropstva Podižete steg slobode; Što slavite rad i

Srećan praznik svima vama, Tiranija koje goni: Al' što suze razumete Koje liju milioni — Vama koji protiv ropstva Podižete steg slobode; Što slavite rad i ljubav, Koji opštoj sreći vode.

4 „Kad se Rudnik pređe i malena reka, Ima jedno divlje i sumorno mesto, Na koje sam nekad odlazio često, A na tome mestu pećina je neka, I u njoj jezero.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Oči su knezu širom otvorene i traže u zanemelom svetu zrake svetlosti koje mostom preko neba il čunom ispod mora treba da stignu pre no što sutra otpočne bitka.

u mrazu okrene se i rekne: tvoj grad je uzet, natrag te ne vodi nijedna staza, ostani s nama u lovu i vojni! Koje je to pleme? Rogoz se probija kroz sneg, stojim na mestu gde će doleteti ptice i počinjem da razumevam Slovene.

I da svetlost obasjava svetsku bespredmetnost. Imena su ti mnoga i dobra. I samo ime je već tvoje seme. Ime koje te ima i koje ti imaš. Svi kažu ime. Ne nadevaj mi imena. Zato što već imam ime. I govorim u ime. I radim u ime.

Imena su ti mnoga i dobra. I samo ime je već tvoje seme. Ime koje te ima i koje ti imaš. Svi kažu ime. Ne nadevaj mi imena. Zato što već imam ime. I govorim u ime. I radim u ime.

Moje kratko ćutanje deo je tvog velikog ćutanja, i zbivanja koje se u ćutnji obavlja. Sve je spremno da se duša vrati u telo, i da se telo vrati duši.

Voda je od svih počela najbolja jer je prozirna, i nema bolje samožrtve od pretvaranja telesnosti u prozirnost pomoću koje se svetlost kreće svuda i slobodno.

i njega svi čuju dosta je slušao naše kukumavke izgoreše mu nokti od silnih sveća i vrat mu je pridavljen od peškira koje vezujemo oko hrasta ništa mu naše temenanje ne prija on nema gušobolju ni šugu te kori naše običaje i basme idite za

svetu nova znanja pa mi pričajte posle šta je matematika šta fizika o mom stvaranju kaže kako su se rasplele klice koje davno posadih šta sad one rade ispod mikroskopa o tome hoću da slušam priče dugogodišnje to me jedino zanima!

da vide na brzinu kakvo je stanje stvari i kažu u kasno popodne gde je hleba tu je i čoveka hleb je kupola ispod koje se nadima duša i ta duša šuplja i bela najbolje se vidi sa Maljena kad sunce zapada i nema ništa protiv mešavine

zapada i nema ništa protiv mešavine bora i breze belog sira i mesečine lučonoše i venje ni protiv javnih zgrada koje na ledini rastu providne vetrom a prirodi pokazuju ogledala onih zdanja iz budućeg grada sunce je u savezu s biljem

od zreline peva od zrele gladi sazrele su klisure i borove igle i srce planine pod kamenom negom i zlatne šume za koje se nikad ne zna zašto stoje što ne krenu još jedan korak u visinu načinila je Mileševa veče koje pada kao

zlatne šume za koje se nikad ne zna zašto stoje što ne krenu još jedan korak u visinu načinila je Mileševa veče koje pada kao zaštitnica od Valjeva do Kremana zatrpava tragove zalutalog voza u brezama strast se penje odozdo iz kolena

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

) AGATON (tip naših predratnih sreskih načelnika, koje je novo doba bacilo u zaborav. On natenane savija cigaretu na kolenu, stavlja je u muštiklu, pali i, kad pusti dim,

” TRIFUN (kao izraz opšteg negodovanja koje se javilo u pokretu i razmeni pogleda): Mogao je i tako da ti kaže, zašto da nije mogao.

sve me se to ne tiče, ali uniženje koje sam maločas doživela... ADVOKAT: Šta je to bilo? DANICA: Jedan od te gospode iz porodice, koji veli da je naslednik,

DANICA: Kako da niste? ADVOKAT: Uostalom, advokati i lekari ne primenjuju na sebe mišljenja i savete koje drugima daju. DANICA: I vi se, mislite, ne bi pokolebali pri susretu sa kakvom bogatom naslednicom?

POJAVA VII PORODICA, DANICA AGATON (izlazi prvi iz sobe, a za njim svi ostali. Prolaze i odlaze u zadnju sobu, iz koje će dalje po kući cunjati, tako da će se u idućoj sceni još jednom pojaviti te videti kroz staklena vrata kako prolaze

GINA (očajno): Ne, ne, ako boga znaš! SARKA: Ju, crna Gino, šta ti je to za leđima? GINA (prestravljena): Koje? SARKA (izvuče kutiju): Ovo? GINA: To? Izgleda kao da je kutija. SARKA: Nije kutija, nego srebrn servis, Gino!

ADVOKAT: O, pa utoliko bolje; vi ćete umeti da mi date jedno obaveštenje koje mi je vrlo potrebno? AGATON: O, molim, vrlo rado!

TANASIJE: Pa kad si, Agatone, već tako priklještio advokata, zar nisi mogao da pripitaš i za ono? AGATON: Koje ono? TANASIJE: Pa ono kako glasi testament? PROKA: Pa eto, čućeš sutra. VIDA: Ko će živ do sutra izdržati?

Bio sam neoprezan ili, možda, čak i razuzdan i činio sam vam iz vesne predloge na koje nisam imao pravo. Ja vas molim da pređemo preko toga.

ADVOKAT (okreće mu leđa, Danici): Potrebni su mi, gospođice, izvesni podaci koje mi traži starateljski sudija. Vi mi ih, verovatno, nebi mogli dati, ali gospođa tetka...

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— Druže, gde ti je komanda? — zapita neko debeljka. — Najjača, najsilnija, najvažnija komanda, bez koje se ne može. Mesarska četa Dunavske divizije — govorio je brišući znoj. — Jaka komanda!

Naše kuće, naše porodice i sve one tekovine koje su znojem našim i naših predaka izgrađene, hoće neprijatelj da uništi. I još više... hoće da nam porobi Otadžbinu...

U početku, to je bila mala razonoda za mene i kao neko zadovoljenje za sve one pridike koje mi je održao komandir. Tešio sam se da i sav taj narod mora isto onako ćutati preda mnom, kao što sam i ja jutros pred

— Ne sme da bude larme, vike, svaki ima ćuteći da vrši posao! — dodao je na kraju. Zatakarali su topovi i kare koje su vojnici na rukama gurali i ravnali. U štali su zveckale alke i uzengije, čuo se potmuli bat nogu i rzanje konja.

da razmrse one silne kaiševe, da pronađu kraj uzdama i zaprežnicama, gurali se između konja, onda podizali kamute, kroz koje su konji sami provlačili glave. Samo se zelenac „Eskilo“, rudni konj, uzjogunio, pa izdigao glavu i maše okolo kamuta.

Najednom se poljana zacrnela od topova n konja. Sve je davalo utisak neke glomazne i teške mase, oko koje su obigravale sitne figure ljudi oblivenih znojem. A sunce zinulo...

Ocevi, majke, sestre i žene preko ograde razgovarali su sa svojima, savetovali se, zavetovali i bili. A bilo ih je koje niko nije ispraćao. Sedeli su oni tužno pred šatorom, posmatrali čeŽNjIVO ove ispraćaje, misleći na svoje i rodni kraj..

— Jesu li se predali? — Jes, kad smo ih uhvatili za gušu — odgovaraju ponosno starci. — Koje su vere? — zapita neko od vojnika. — Pa vidiš: švapske... Povorka je zamicala, te se vratismo u bivak.

Komandir navukao rukavice i čeka da preda raport komandantu. Ni sa koje strane ne čuju se pucnji, te i ne znamo pravac marša... Dugo smo čekali.

Razgovaramo među sobom i pitamo se kuda ćemo sada. Još malo pa smo na kraju, Sava je blizu, a ni sa koje strane ne dopiru pucnji... Narediše da se konji nahrane. O ljudima i ne misle.

Kroz puščani prasak kao da se čuje neka pesma... čini mi se „Oj Srbijo“. Unezvereni, zbili smo se iza štitova, u koje pljasne poneki kuršum.

Neki se dočepaše mosta bežeći ka nama... Panika obuze i vojnike na našoj obali. Neke komore i municione kolone, koje su bile spremne za prelaz, okretoše unazad i u besomučnom naletu, bez komande i reda, gazeći stoku i ljude, poleteše ka

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

u neke prljave, zatvorene boje, pantalone i kaput, sa crnim širokim prugama ozgo na niže, stajaše on posmatrajući selo, koje se, okićeno voćnjacima, pružilo po drugoj kosi, a svojom širinom dopire do livada.

na niže prelivaše u zatvorenožutu boju; visoka i otegnuta čela, dugih spljoštenih obraza, crnožutih strašljivih očiju, koje retko, vrlo retko, gledaju čoveka pravo, no većinom stoje pod oborenim kapcima.

s visokim odžakom. Putnik raspita dečka još o mnogim drugim stvarima, koje su ga interesovale; tako saznade da je novopostavljena učiteljica već prispela, da su odbornici sa kmetom danas kod

Srećom naiđe na njega neko momče, koje rastera pse i priđe mu s onim običnim izrazom lica, s kojim dočekujemo svakog nepoznatog namernika. — Ško...

reče kmet i lice mu dobi neki poluzvaničan, pola učtiv izraz. Učitelj, spreman za ove pojave, koje se drugima vrlo retko dešavaju, izvadi iz kaputa jednu hartiju i pruži je kmetu.

« govoraše učiteljica u sebi, vraćajući se svome stanu. Razočarana je u svima svojim pretpostavkama i nadama, koje je snovala još u školskoj klupi. Bože moj, kako se je to sve sjajno zamišljalo!...

Kako ne, štogod hoćeš, bratiću!... Samo ne znam šta bi. — Ja imam hleba, doneo sam sa stvarima, a ti nabavi koje jaje, pa ćemo večerati. — Hm, dosad smo kupovali od Smiljke, po sedam za groš. Daće valjad’ i sad tako...

Gojko i Ljubica se dogovoriše da posle podne pregledaju sa kmetom učionice i da sastave spisak sviju potrebnih stvari, koje se moraju odmah nabaviti.

— Kako se zoveš ti, mali, što se jednako obrćeš? zapita ona jedno đače, koje joj pade u oči kao nestašno. Sva deca iz toga kruga, u koji je ona gledala, stadoše bojažljivo pogledati čas na nju čas

I deca hoće čoveka lako da naljute, ali su sve to sitne stvari, koje ne truju čovečji život, ne smetaju mladosti da pliva u srećnim snovima, da se veseli životom i suncem...

smešne strane, ipak svide i on već zamisli sebe obučena u najfinije odelo, stade zamišljati neke naročite manire, za koje držaše da mogu jako uticati na devojku. I odjednom, usred tih sanjarija, on se trže. »Šta je ovo...

Ali šta ?« I njega opet stadoše potresati nekakve tople, prijatne struje, koje poticahu otud od nekud od srca... — A, evo mog stana, uzviknu Ljubica, dignuvši glavu.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

— 33. Pala magla u primorje, Al’ se vidi krajem mora Mlado momče jezdi konja, Koje nema ljube doma; To gledala mlada moma S b’jela dvora nje prozora, Sama sobom govorila: “Daleko je dvor od polja

“ — “Bolan Jovo, ne boli te s mene, Već te boli s triju djevojaka, Koje su ti zarukavlje vezle; Jedna vezla, dvije tebe klele: “Koliko je na rukavu grana, Tol’ko bilo na Jovanu rana!

Ostaše mi obe oči moje, Gledajući niz ravnine tvoje! 202. Koje li je doba noći? Rekla mi je draga doći, Rekla doći, pak ne dođe; Ja je čeka do po noći, Od po noći pođo kući,

srznuti - napeti, napregnuti stečnik - onaj koji stiče ili je stekao strnjik(a) - strnište ili strnjište, njiva sa koje je pokošeno strno žito (od koga se dobija brašno) Talambas - vrsta malog starinskog bubnja, metalna zdela sa razapetom

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

kao Karl, od moje ružnoće užasavaju se i seljanke s našeg imanja, ali uprkos tvojoj ljubavi za Karla, i uprkos gađenju koje osećaš prema meni, ja ću te imati!” SOFIJA: „Nikad!

VASILIJE: Našao se ko će da me pita! MAJCEN: Prekinite! FILIP: Šta kaže: svestan stvarnosti! Koje stvarnosti? VASILIJE: Ove! Ove ovde! Ove u kojoj se nalaziš! Ove u koju si nas doveo svojom glupošću!

SOFIJA: Lažna imena! JELISAVETA: Ovaj vaš podnarednik je pomešao naša lična imena sa imenima dramskih likova koje tumačimo! MAJCEN: Možeš li da pokušaš da objasniš? Milun: Ovaj kaže da se zove Vasilije.

VASILIJE: Evo... Pisana je na srpskom i na nemačkom! Milun: Vidim!... Koje je ovde srpski? VASILIJE: To tamo desno, ćirilicom!... Tu su i potpisi, i pečati, sve što treba!

Tu su i potpisi, i pečati, sve što treba! (Milun pedantno presavija dozvolu i polako je pocepa na sitne komadiće, koje stavi u usta i proguta) VASILIJE: Šta ste to uradili? MILUN: Šta sam uradio? VASILIJE: Pocepali ste mi dozvolu!

JELISAVETA (Blagoju): Da l se i sada osećaš kao soba? BLAGOJE: Ko šta? JELISAVETA: Ko soba iz koje su bacili ljubičice? (Zatamnjenje) VI SLIKA DROPČEVI TRAGOVI (Dvorište, iste večeri. Pun mesec.

VASILIJE: Kod Šekspira duvaju bure i vode se borbe, krv se sliva s točka na točak, brekću mašinerije koje rade na krv, škripe i okreću se svi zupčanici i točkovi neba i zemlje, kotrljaju se planete, krune i glave!

SOFIJA: Zašto bar sada sve to ne ostaviš? DROBAC: Ne more guja da se vrati u jaje... ni vaš u gnjidu iz koje je izmiljela! SOFIJA: Treba što pre da pobegneš! DROBAC: Od čega? SOFIJA: Od svega! Prvo od te žile!

SIMKA: Ništa. Šaka tantuza. VASILIJE: „Od pokretnog i nepokretnog imanja nemam ničega, sem ovog grešnog tela, koje ni inače nije pripadalo meni, i koje će biti vraćeno majci zemlji: prah prašini!

„Od pokretnog i nepokretnog imanja nemam ničega, sem ovog grešnog tela, koje ni inače nije pripadalo meni, i koje će biti vraćeno majci zemlji: prah prašini! Molim, jedino, da moja glava ne podeli sudbinu sa mojim telom...

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

DITIRAMB Stoleća te digla razapetog. O rode blagosloven bol. Slavu sam pevo mira svetog, koje toči ubica ohol. Tebe o rode jer veseo mreš, a smrt je samo čast, gusle ne daju da za život zreš, za služinsku počast.

Mudraci su nagnuti vam u pleći crtali čudne brojke, otkrivali sveći u odećama crnim tajne, koje sluti samo kamen drag, i vaš cvet crveneći kao alem pakla sa dojke.

Serbiu, jedinu još, hučala je ta bura, koje se sad, modar od davljenja, gorko, stidim! Urlah, sred ludog skakanja mora i mehura, da tišinu vanrednu nad zavičajem

Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni, na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu, stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni, na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu, stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah? U Danskoj, 1929.

I one koji su bili ostali neodštampani uništio je, pred svoj odlazak u Pariz iz Beograda, godine 1920. Pesme koje su ušle u zbirku Lirika Itake pesnik je pisao, i štampao, za vreme prvog svetskog rata, sa punim svojim potpisom, u

Pesnik zna samo da su tamo došli iz obližnjeg sela Crnja. Pesnikov otac mislio je, i pričao, da je otuda i ime njihovo, koje su dobili pri seobi iz Crnje u Itebej. Može biti.

Dolazila nam je u goste, tužna. Umirala je, u Vršcu, nedeljama, i ja se sećam kapljica morfijuma koje je uzimala. Putnici, porodica moje babe Jule, kažu, prema svojim čituljama, da vode poreklo od Jelice, sestre Todora od

Meni su se naročito svidele dve sestre, koje su stanovale prekoputa Akademije, a bile lepe, i snažne, kao dva atleta. One su se zvale: Cernjajski!

Na svoju ruku, ili razdeljen po zadrugama, koje posle dele ribu. Na jednoj staroj barci vozim se dakle do brodogradilišta ribarskih čamaca u Žurkovu.

Iz dubine broda viri par nogu, odevenih u nove, žute cipele, amerikanskog vrha, sa gumenim potpeticama. Dve ruke koje čitaju „Borbu“. U toj drvenoj rupi, sličnoj mrtvačkom sanduku, gde se spava, hleb i vino i krevet od dasaka.

Nekoliko paradajza i krompira i flaše, koje se naročito štede. Jedan tiganj i čanak, opet na jednim odrpanim čakširama. Silazim, a dočekuje me i tu ribar.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Crvenih ruža onda nije bilo, već samo belih. I tih belih ruža, koje su mirisale na pčelin vosak i med, na čistotu i nevinost, i nisu imale trnja, bilo je svuda po vrtu.

Njemu još nešto nedostaje pa da bude savršeno... Hoću, danas, da stvorim čoveka — biće razumno, biće koje će slaviti moje ime na zemlji, kao što ga vi na nebu slavite...

se ljutio on što mu se krčag razbio, nego je žalio što mu je ovaj slučaj pokvario ono dobro, blago raspoloženje duše, koje je tolikim naporima i žrtvama stekao, i što mu se stara zla ćud, koja se samo bila pritajila, opet vratila da mu

— Ali, prijatelju, valja da znaš da u svetu, pa i u ovoj pustoj gori, ima mnogo stvari koje te mogu naljutiti. Ako nema ljudi, tu su komarci, tu mušice, a one su kadre dovesti ljuta čoveka, kao što si ti, u veliku

Ni ljudi ni moj krčag nisu krivi što sam ja gnevljiv i naprasit, nego je kriva moja pogana ćud od koje nisam mogao uteći, nego sam je sobom poneo i u ovu pustinju.

Šta? Ne veruješ? Evo čuj! — kod nas mušica ima predanje, koje prelazi s kolena na koleno i čuva se kao sveto u današnjim našim naraštajima: „Davno, vrlo davno, još odmah posle

Pa onda, Bog je ponekad slao čitave oblake od mušica na velike vojske koje su dolazile na male narode da ih podjarme i ugnjetavaju.

— Kajaćeš se ti za to!... — reče mu naposletku, pa brzo ode, te se i ona pomeša među žene koje su pratile Isusa do izlaska iz grada.

bogatstvu i o njegovu nebrojenom blagu niko više nije govorio, niti se narod skupljao da gleda i da se divi svečanostima koje je priređivao car, da bi mu svojim bleskom zasenio oči. Narod zaboravi cara, kao da ga i nema.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Podigoh oči nebu, klekoh na kolena, i kroz suze uzviknem: „Bože veliki! umudri me, poslušaj molitvu siročeta koje se potuca po širokom svetu tražeći domovinu svoju, tražeći postojbinu oca svoga!...

“ — Vetrić i dale piri s plavih planina koje se vide tamo u daljini, a nebo ćuti. „Kaži mi, ti mili vetre što duvaš od tih plavih gora, jesu li to gore domovine

— dakle, svinje i budalaštine?! Ni o čemu drugom nisi više slušao?... — Sem svinja, vele da imaju mnogo ministara, koje u penziji, koje na raspoloženju, ali njih ne izvoze na stranu. Izvoze samo svinje.

! Ni o čemu drugom nisi više slušao?... — Sem svinja, vele da imaju mnogo ministara, koje u penziji, koje na raspoloženju, ali njih ne izvoze na stranu. Izvoze samo svinje.

Jedva sam čekao da ostanem sam i da se priberem od čudnih utisaka koje ova zemlja na prvi mah učini na mene. Tek što sam zatvorio vrata za sobom, skinuo sa sebe ono silno ordenje i seo

Za ostala mesta imamo, dao bog, strance. Imamo Jevreje, Grke, Cincare (otud oni?!)... A koje ste vi narodnosti, ako smem pitati? — Pa, ja, upravo, kako da vam kažem, i sam još ne znam!...

Ministar, protegljast, suv čovek, sa grubim, surovim izrazom lica, koje odbija od sebe, iako se on trudio da bude što ljubazniji. — Pa kako vam se dopada ovde kod nas, gospodine?

— Tako je, ali u tome narodnom raspoloženju ima nešto moje zasluge, što sam uspeo da u ustav, sem svih sloboda koje su date narodu i potpuno ujemčene, unesem još i ovo: „Svaki građanin zemlje Stradije mora biti raspoložen i veseo i s

kvariti, niti izvrtati red reči u rečenici i upotrebljavati pojedine oblike protivno propisanim i utvrđenim pravilima koje propisuje naročiti odbor gramatičara', počeli čak i reč gnev, na žalost, drsko, i bez ikakva zazora, izgovarati gnjev.

da se i u buduće ne bi dešavale ovakve nemile pojave, koje mogu biti od vrlo krupnih zlih posledica po našu milu otadžbinu, to vam naređujem da silom vlasti zaštitite reč gnev,

Uveče je bilo osvetljenje, i opet muzika, uz zapaljene buktinje koje nosaše rodoljubiva masa sveta, prolamaše vazduh po ulicama ovog srećnog grada; a u visini, u tamnom vazduhu,

ulicama ovog srećnog grada; a u visini, u tamnom vazduhu, rasprskavale su se raketle, te zasija ime velikog državnika, koje izgleda kao od sitnih zvezdica opleteno.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

ili u grozd, što ti nad glavom visi, ili na mirisne, žute dunje, koje se polako ljuljuškaju na tankoj grančici, šaleći se i ašikujući sa tihim jesenjim povetarcem, ili na slatke praske, ili

Grane debele a kratke, pa popuštale vitke mladice, koje se pregibaju od teškog ploda... Vetrić pirne, mladice se zaljuljaju levo i desno, pa tek počnu da klanjaju, ka' »šutački

Širga ostavio junicu, pa trči na potok da stigne pre Divonje, jer posle mora čekati dok se sve krave ne izrede i napiju koje Divonja revnosno čuva... Goveda zamakoše, a za njima i čoban, sa tojagom i nedopletenom kotaricom.

No gle, jednog izmenu sreća i on se prostre na travu, a drugi velikodušno ostupa i gordo prilazi čobankama, koje ga veselim pljeskanjem sretaju. Opet se produžuje rad.

gledaš pomamnog bika kako je kleknuo na prednje noge, zab'o rogove u burumak i, sa strašnom rikom, baca u vis busenje, koje se vraća opet na njega i pretvara u prah... No i protivnici ne ćute.

na kačaru punu džakova sa suvim šljivama, na mlekar pun smoka, na vinske buriće, koji samo čekaju berbu, na koš i tavan, koje će prepuniti jedrim kukuruzom i — na kesu, koju će napuniti prodajom izobilne letine i stoke..

tobom zablistaju milijarde svetlosrebrnih kapljica biserne rose, a tamo, po rečnim doljama, dižu se oblaci sive magle, koje u putu presecaju prvi zraci sjajnoga sunca, što se iza planina već pomolilo i malo zatim obasjalo svu okolinu,

Obuzima te milina, hteo bi da taj prizor pretvoriš u večnost i ne možeš da otrgneš pogled od toga čuda lepote, koje te zanosi, čara...

ali ti uživanje prekida oštra studen, od koje ti se najpre koža naježi, pa zatim i samo srce zadršće i onda se laćaš trudnog rada i hitaš, da se u radu što pre

aj... aj... aj!... Sunce visoko odskočilo, pa prižiže, konji izvedeni iz vršaja, a svako čeljade, koje je kadro, dohvatilo vile, te pretura slamu.

A nad tobom se natkrilila zelena gora, okićena sivoplavim dragim kamenjem, koje se ne preliva, ali ti je njegova siva »maglica« draža i lepša od kamenog bleska... Gora, kao bosiljak!...

Sve se stišalo i zaspalo umornim snom, a mesec obasjao tamno nebo, pa se razgovara i ašikuje sa sićanim zvezdicama, koje se zastidile, k'o naše vođevine, pa trepere i dršću....

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: Deder, boga ti, kad si tu; pročitaj, evo, ovo! Nešto mi mnogo zamršeno. (Daje joj novine, označujući mesto koje želi da mu se čita, a on ustaje i sluša šetajući.

Pa šta ti veli? JOVICA: Veli: „Boga mi, gazda-Jovice, ne stoje dobro stvari!” JEVREM: Koje stvari? JOVICA: Pa o politici mi govori čovek. JEVREM: A što ne stoje dobro?

Ne ide, pa to ti je... JEVREM: Jest, stalo! JOVICA: Stalo, bogme, pa mora čovek, hteo ne hteo, da gleda ako može s koje druge strane da se spomogne te da izađe na kraj. JEVREM: Ne misliš valjda u službu? JOVICA: Da mi ne da bog!

Idite, idite, to vredi da čujete! PAVKA (nudeći Marinu): Izvol'te! MARINA (polazeći, zastane pred fotografijama koje vise o zidu): Boga vam, je li ovo sve vaša familija? PAVKA: Jeste, Jevremova. Dao ih bog mnogo! MARINA: I sve živo?

DANICA (veselo otrči). XV PREĐAŠNjI, bez DANICE JEVREM (šeta zabrinuto i nastavlja red misli koje je Danica svojim dolaskom prekinula): A nije da kažeš da ne bih umeo ništa reći. Umem, a umem — ako treba — i da ćutim.

JEVREM (pretrne): Šta kaže? DANICA: Pa to, hoće da ide u Beograd... JEVREM: Ama, nije to, nego ono drugo? DANICA: Koje drugo? JEVREM: Ono drugo što ti je kazao? DANICA: Pa to... kaže, hoće da se kandiduje za narodnog poslanika.

Hvataju čak i one koje ja poslovno gonim. Eto, sećate li se onoga... što je zalutao bio kod vas kad me je jedanput tražio...

Ne bojte se! Ko pobedi taj će posle oprostiti svome protivniku... Zar ne? (Gleda u sat.) Imam ročište koje ne smem da napustim. Gledaću ipak do podne da dođem. Gospođice, vama poveravam interese moje partije.

DANICA: Da glasaju? PAVKA: Ne da glasaju nego da glasaju njini muževi onako kako one hoće. Znam ja dobro u koje ću kuće poći i u kojoj je kući žena gospodar, pa ćemo videti. Kad je inat, umem i ja! DANICA: Manj ako to ne pomogne!

Za to se ti ne brini, to je moja briga. (Vadi jednu hartiju iz džepa.) Povadio sam, vidiš, iz akata sve krivice, i one koje su otišle već u akta i one koje nisu još ni došle do akta, sve, sve.

(Vadi jednu hartiju iz džepa.) Povadio sam, vidiš, iz akata sve krivice, i one koje su otišle već u akta i one koje nisu još ni došle do akta, sve, sve.

Pa je onda, bratac moj, rađao decu tvrdo povezanim knjigama, koje mu je poslalo ministarstvo za poklanjanje dobrim đacima; pa je onda, bratac moj, pred ludima u kafani kazao: da je

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

PETNAESTA 76 GLAVA ŠESNAESTA 83 GLAVA SEDAMNAESTA 89 GLAVA POSLEDNjA 96 LIMUNACIJA U SELU PRIPOVETKA GLAVA PRVA Iz koje će čitatelj lepo videti: ko je i šta je i kakav je Sreta, junak ove istinite pripovečice.

Možete, vala, uzeti koje god hoćete selo — i niste pogrešili. Sva su skoro te iste sudbine, i to zlo opšte je zlo, i zato se samo nametalo kao

Grozno!« U svima pedagogikama koje je on učio i čitao, našao je: da na svakog đaka treba da dođe po dvadeset i dva i po kubna metra vazduha; a on sada

« Spominje te ili već tako neke koje, istina, ni redaktori i saradnici, ni vi čitatelji, a ni ja s vama ne poznajemo, ali koje Sreta ne može više da gleda

Spominje te ili već tako neke koje, istina, ni redaktori i saradnici, ni vi čitatelji, a ni ja s vama ne poznajemo, ali koje Sreta ne može više da gleda niti od njih da živi.

Svrši se čašom piva i jednim paketom novih dopisa i radova koje im ostavlja i odmah odlazi. Redaktori odahnu dušom kad im se skide napast s vrata.

Bio je podoban suncu koje sija svemu svetu pa i ne razbira greje li ko ili ne greje ruke na njegovim zracima; ono samo rasipa zrake, greje i

« i bega koliko ga noge donose. Eto takav vam je bio Sreta kao čovek u javnosti. GLAVA DRUGA Iz koje će čitatelj videti: šta je sebi Sreta postavio za zadatak odmah ono veče čim je razmestio svoje skromno pokućanstvo u

o javnoj nastavi ili Omladinski i narodni dobrotvor, Još jedan prilog za privrednu nastavu i još jednu knjigu posle koje se opet onako isto trže i stade zverati kao već dvaput što je. Zaustavi se na famulusu.

A popo ga begenisao još ponajviše i zato što je umeo lijepo da poje za pijevnicom. Kad on zapoje, pa da si ne znam koje vjere, moraš se, vala, prekrstiti. Da se iskidaš slušajuć’ ga i moleći se bogu, tako je pojao! »Zar pevao?!

— Eno, tam’. A drži je neki Đorđe Ružić, Đorđe Cinco ga zovemo. I taj ti je jedan od onih čapkuna, za koje ti kaza maločas. — E, zar?! E, onda ti ostani, a ja ću se sad vratiti. Ostani te mi malo kajgane za večeru zgotovi.

pa sedi u sanduku i gleda začuđeno oko sebe kako sva divljač, i lisice sa čiracima i zec sa krstačom, begaju kud koje od užasna sujeverna straha.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Uopšte, kad je Džon na putu, sve je čistije i radosnije, I mirno, ko rublje na konopcu koje se pospano suši. U vrtu, grana granu od snega, nežno, briše. A dvorište je tako svetlo i belo...

Lular ne voli fabričke muštikle, nalik na lulice. Fenjer mrzi sijalice koje bezdušno sjaje U ponoć, kad milicioneru dojade puste ulice.

— jedna crvena ptica između stabala leti, Možda je to sunce koje žuri zori... Pred zoru, u Africi, niska drveta kleče, I vreme teče kao reka koja ne teče...

— Jedna crvena ptica polagano kroz grane leti, Možda je to sunce koje korača ka zori. Pred zoru, u savani, u seocetu Zlatnom Rogu, Ispod zelenih krošnji, ko ispod širokih krila, Pleme

O tome se i do danas ponešto zna. Na primer, jedan od drugog krali su ribice bele Koje su neprestano pecali, na udicu, otprve; (jedan je starac ukrao od suseda dve pčele).

U zimu i u leto, uvek isti je Veseli Beograđanin Dimitrije. Stopala mu kao dve mistrije Koje ukršta hitro, sve hitrije; Do podne obigra sve birtije, Pozdravi lenštine najznamenitije, Raspita se da se negde

Šta bi još moglo da se upotrebi? Čekanje u mraku beznadan je posao! Kad bi se bar znala strana sa koje bi Muklo, na prstima, naići mogao! Ni san ne voli krevet po sparini... Možda se spanđao sa noćnim morama?

Jednom rukom zahvata hranu, drugom drži makaze Koje i same, po novinama, sagrešenja nalaze, Skupio je dva miliona primera: od njih su prekipele Ostave, korpe za veš i

Poneko dete misli da mu je tata najgori: Prgav i ljutit; tuče, ali ne tuče prutem. Dete koje tatu ne može da zavoli Treba da uzme torbu i pođe svojim putem. DEDA Deda treba uvek da se kočoperi.

Tu su i mnoge male vlasnice: Mišice, veverice i lasice, I neverovatne one škrtice Koje se od sunca kriju — krtice Što zemlju gutaju bez predaha: (Jak je vlasnički nagon predaka!

ničije, blage, Koji čekaju godinu da moćno grane, Ona i mrtva nađe snage Da cvećem okiti svoje rane, Cvećem koje neće doneti rod... Leži, u travi, kao nasukan brod.

jesenje bašte Svakog jutra natašte Popiju kristalnu rosu Što drhti u Kosmosu; Belice i plavice, Crvene, i kako već koje, Kupusne lude glavice Mrazeva se ne boje. U magli, nedogledno, Sve je isto i jedno.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Taj roman, sa svojim za običnog posmatrača neshvatljivim fazama, scenama i misterijama koje se verovatno još za dugi niz decenija neće moći u svima svojim pojedinostima shvatiti i potpuno rasvetliti, od vajkada

Drugo jedno mišljenje, koje su naročito uporno zastupali profesionalni ribari, i to baš oni što su živeli od lova jegulje, bilo je to da ona rađa

i to baš oni što su živeli od lova jegulje, bilo je to da ona rađa žive mladunce, sitne kao crvići, I to u blatu u koje oni odmah po rođenju ulaze i u kome ostaju zariveni dok ne odrastu toliko da mogu begati od riba grabljivica kojima bi

je poneki ribar nalazio u odrasloj jegulji, uhvaćenoj na blatnome dnu jezera, bare ili reke, čitav roj sitnih glista koje je on smatrao za sitne jeguljice što će biti izbačene u blato kad tome dođe vreme.

nikad niko nije u to vreme, kao ni pre toga, u kopnenoj slatkoj vodi našao polno zrelu jegulju, kao ni sitne jeguljice koje bi tu bile rasplođene.

Ova poslednja je isto što je i prva, opremljena za svadbeno prekookeansko putovanje na koje se krenula, ili će se uskoro krenuti.

u politehničkoj školi u Kopenhagenu, publikovao je više zapaženih naučnih radova o plovnim mikroskopskim algama za koje je, u saradnji sa svojim drugom i prijateljem profesorom Ostenfeldom, sastavio vrlo potpun katalog.

Ali jedno slučajno, na prvi pogled sasvim beznačajno otkriće koje je jednog dana učinio u tim vodama, bilo je sudbonosno za sav njegov rad od toga trenutka, kao i za celokupnu

Sve što je izvežbano oko prirodnjaka moglo u bistroj vodi spaziti, bili su parovi crnih tačkica koje su označavale oči životinjica.

su iz toga zaključili da se to živo stvorenje, kome su dali latinsko ime »leptocefale«, ima smatrati kao larva jegulje iz koje će se ova razviti. I to se produženim posmatranjem pokazalo kao potpuno tačno.

Larva ni u kome slučaju nije mogla doći iz Mesine, već sa drugog nekog bližeg mesta, koje valja pretražiti. Kad je sebi postavio taj zadatak, Šmit se, napustivši od toga događaja sve svoje druge poslove, sav

To je brodolomce učvrstilo u uverenju da su naišli na dobar trag i da će ih ovaj dovesti na mesto koje traže, a koje bi bilo svetsko plodište jegulja.

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

Zato te molim, nezlobivi Gospode, ni malo ovo prinošenje ne odgurni, koje prinosim svetom hramu prečiste tvoje matere i nade moje Bogorodice hilandarske, jer primih veru udovičinu što ti

Rakić, Milan - PESME

Noći, ledena noći, ja te volim, Kao što volim sve kržljave stvore Što samrt nose u grudima golim, I koje tajne boljke dugo more.

Mirišu lipe s pitomog Vračara, ''Nešto se miče i nešto se mrda'', I, kao oko koje se otvara, Zasvetle vatre s Topčiderskog brda.

Sada, Nad livadama gde trava miriše, U rascvetanim granama, svrh njiva Koje su crne posle bujne kiše, Velika duša mesečeva sniva. Sve mirno. Tajac. Ćuti polje ravno Gde nekad pade za četama četa.

iskićenom mozaik-odelu Dok mirno snosiš sudbu tvoju grubu, Gledam te tužnu, svečanu i belu; I kao zvezde ugašene, koje Čoveku ipak šalju svetlost svoju, I čovek vidi sjaj, oblik, i boju Dalekih zvezda što već ne postoje, Tako na mene sa

na plen sprema, Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri, Očajan i strašan, Hristos ruke širi, Večno čekajući pastvu, koje nema... MINARE Strči minare iznad crnih kuća, Tanko i belo.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Ljudi trpe, a žene nariču; nema posla u plaha glavara! Ti nijesi samorana glava: Vidiš ove pet stotin momčadi, koje čudo snage i lakoće u njih danas ovđe vidijesmo?

DOĐOŠE I OZRINIĆI. VUK TOMANOVIĆ Koje jade dangubite, ljudi? Pogibosmo ovđe čekajući, nestade ni arča u torbice, a duhana nesta u toboce; vrat iskrivih uz

DOĐOŠE POGLAVICE TURSKE, OKOLO SEDAM OSAM. I POSJEDAŠE S CRNOGORCIMA, SVI MUČE I GLEDAJU PREDA SE. KNEZ JANKO Koje ste se jade skamenili? Što razgovor kakav ne počnete, no pospaste i pozamrcaste?

pred očima koje strijeljaju, koje kamen mogu rastopiti, a kamoli slaboga čovjeka, rođenoga da se od njih topi; pred očima vode

pred očima koje strijeljaju, koje kamen mogu rastopiti, a kamoli slaboga čovjeka, rođenoga da se od njih topi; pred očima vode prebistrene, đe u dvije

VUK MIĆUNOVIĆ Drž, ridžale, uzmi ovaj fišek, ponesi ga na poklon veziru i kaži mu da je to cijena koje drago glave crnogorske. RIDžAL OSMAN Kakav fišek na poklon veziru, samovoljni kavurski hajduče!

SERDAR JANKO Da je metnem odzgor svrh haljinah. VUK MIĆUNOVIĆ Koje će ti jade svrh haljinah? SERDAR JANKO Pritiska me sve nesrećna mòra; kako zaspim, ne da mi krknuti.

Dok sidemo kâ na ovo polje, počinemo pod jednu jabuku, ispod koje i potočić vraše. Svi se u hlad pod njom sabijemo, uberemo zrelijeh jabukah, kao cukar svaka bješe slatka; pop očita

Voli su ti kokoš ali jaje nego ovna ali grudu sira. Koje čudo mogu na godinu kokošakah oni pozobati! Pa pogini u ono gospodstvo, spušti kule, a obrivi brke, a pospi se po

SERDAR JANKO Divna pleća, a divno li piše! Blago tebi zadovijek, starče, čudno li ćeš nešto doživjeti! KNEZ ROGAN Koje drže da je naša strana, al' od krsta ali je od stuba? KNEZ JANKO Mi smo vazda od krsta držali.

Što će znati mrtve kosturine kako će se kome dogoditi? VUKOTA MRVALjEVIĆ Koje jade ti tobož mudruješ? A ti više u njima proričeš no koji mu drago desetinja.

Napamet sam dobro utvrdio leturđiju, krstit i vjenčati, kâ i druge pomanje potrebe; pa kad mi je koje za potrebu, ispojem ga kâ pjesnu na usta. KNEZ JANKO Čudna popa, jadi ga ne bili, u svijet ga ovakvoga nema!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

koga se oni počeli i hadžijama zvati, znalo se da je on prvi imao smelosti da, posle svoga hadžiluka, sve to bogatstvo, koje do tada ležalo skriveno i nagomilano po podrumima, ambarima i štalama, iznese, rasporedi i uzdigne, da bi mogao „svet

Gde si? Živiš li? Kako ništa? Zar ja što ne silazim dole, pa misliš ništa ne čujem i ne vidiš? Koje doba beše jutros kada on dođe? A? — Ama koje doba — iščuđavala bi se ona uporno.

Zar ja što ne silazim dole, pa misliš ništa ne čujem i ne vidiš? Koje doba beše jutros kada on dođe? A? — Ama koje doba — iščuđavala bi se ona uporno. — Dete rano dođe, leže, i eno ga još spava. On već ne bi mogao da izdrži.

i višnjama, i raznovrsnim kalemljenim skupocenim ružama, a osobito niskim jabukama do zemlje sa nežnim plodovima, koje su samo po nekoliko zrna godišnje rađale.

Bio je usamljen, iza polja, sa kulom u dubini zelenila, a okružen svuda zidovima i redovima visokih topola, koje su večito šuštale uspavljujući. Za taj čivluk, naročito za tu kulu, tolike su priče i bajke bile vezivane i govorene.

Njima bi se tada davale, ne stare haljine, već samo tek nekoliko puta nošene, koje su bile ili bojom ili krojem izišle iz nošnje.

I tamo, zatvoreni, u društvu čuvenih Grka, Cincara i prvih begova, Turaka, koje zbog vere nisu mogli primati kod kuće, pravili čitav lom.

I | onda bi otuda, iz čivluka, gde su bili zatvoreni sa sviračima, koje nameste u drugu sobu, da ne bi mogli gledati šta oni rade, po nekoliko dana dopirao ovamo u varoš pucanj pušaka i

Čakšire, istina, i njihne su bile široke, čohane koje su im ostrag u borama teško padale, ali nogavice nikad nisu bile dugačke, još manje široke i ispunjene gajtanima, već

Brojanice, koje su nosili, nisu bile kao ostale, čak ni kao hadžijske, sa krstom, već sitne, crne, skupocene, da bi se, ma koliko bile

što se tako blizak rod uzeli, govorilo se da je ona uvek bila povezane glave, koja ju je od tada jednako bolela, i od koje se je ona jednako lečila, a najviše ljutom, prepečenom rakijom.

Tako isto on je bio najbolji i najmerodavniji ocenjivač ženskinja koje bi begovi dovodili za sebe. Docnije, kada je trebalo da se ženi, pošto | već nije bilo u varoši, kao pre, onako

Pandurović, Sima - PESME

A časovi struje monotono. Tužbe vetra u granama golim Sa zvucima mog srca se druže. Za sve koje volim — bol i strava, Nemir živi; a njih možda trava, Mir željeni s neba čuva plava; Dok tog srca u zlatnoj samoći,

volim — bol i strava, Nemir živi; a njih možda trava, Mir željeni s neba čuva plava; Dok tog srca u zlatnoj samoći, Koje dosad nevolje su tukle, Ne pokrije veličanstvo Noći Razvejane akorde umukle.

I s bojama koje upija lepota Noći, ovaj svet se s drugim svetom sliva U meku sliku zadovoljstva živa, U život jednog sna i san

svoju dušu u tvoj život pren’o I sve tvoje mane, grehe i vrline Zavoleo tamnom strašću, draga ženo, Strašću radi koje živi se i gine.

vrta se pruža Prozoru mome, gde poslednja ruža U bolnu jesen žalostivo vene, Dok monotono dopire do mene Zvuk kapi koje o prozore tuku.

Svuda jesen! Sto vetrova, kao sto uzdaha, veju Preko hrpe žutog lišća koje trune, Alejama što se baruštinom pune, Stazama gde, kao iz davnih davnina, Jeca marš pospanih složnih violina

Mladosti povest ipak se ispreda Kad proleti žbun i staro drvo koje, Poznata staza, vijugava, bleda, I draga mesta što žalosna stoje, I uspomene rasute bez reda.

A danas je jesen, izdisaji kratki Cveća koje vene, lišća koje žuti; Nadama su bledim zastrveni kuti; I iščezli davno svi putevi glatki, Bivše nade, želje i

A danas je jesen, izdisaji kratki Cveća koje vene, lišća koje žuti; Nadama su bledim zastrveni kuti; I iščezli davno svi putevi glatki, Bivše nade, želje i časovi slatki.

Tamo Gde plavi oblak bledi mesec vlaži? O, to je tajna, ta istina ljudi, Istina bića, zbog koje ne stoji Misao naša što za njome bludi, Kojoj je nose, jer ona postoji, Mirisni vetri, ćudljivi i ludi.

Stoga sam ves’o. A flaute cvile Nestanak cveća, ljubavi i patnja, Želja i nada što su sjajne bile, — Tralje života koje nosi pratnja. Muzika jeca tonom čiste tuge.

će biti sami, sasvim sami, Bez zlurada smeha, ili suze naše, U širokoj, večnoj i svemoćnoj tami, Koja je dobra, a koje se plaše.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Kad minuše most, on se protište kroz gomilu i ode na desno, put Praćišta, predvodeći svoju četicu. Primorci, koje put vođaše na lijevo, zaustaviše se malo, gledajući za njim. „Ko je ono?“ zapita neko momče.

Soldat bijaše u čudu, pogledao je čas njega, čas nju, a čas one dvije ženske, nevjestu i djevojku, koje sjedijahu podvitijeh nogu prema starijema.

ljepota crne, kao proljetni busen bujne kose, koji bješe splela u vijenac oko tjemena, i ljepota malijeh mesnih ruku, koje kanda su vazda u rukavicama počivale, a ne žnjele i kopale, tako bijahu gospodske.

“ Sva četir izvadiše ledenice. Serdar izvadi iza pasa svoje dvije, koje mu bijahu uvijek svijetle i naredne, pak iziđoše pred vrata. „Stane!

Zaokupiše ga pitanjima. Jan je naelak govorio česki, služeći se i srpskijem riječima koje je zapamtio u Kotoru, tako da ga razumješe.

„Ne mari!“ reče Gospod prestravljenim nebesnim silama, koje kad pogledaše na zemlju to vidješe goleme namete, pomisliše u sebi: e zlo je! „Ne mari, neka snijega iako ga je mnogo!

A i vrele mora da su, kad glavi što ih zaprema, ne smeta planinska studen od koje kamen puca! Veliki zore osvitak, zabliješti starčeve oči.

bješe Marmon Bonapartov maršal, i u naše dane ingleski veliki državnik i pisac Gledston, pisali su o njemu, riječima koje će povijest i tuđim narodima dohraniti! Taj velikan ne poznavaše veličinu svoju.

Ljudi, jedan za drugim, siđoše niza stepenice i uđoše u crkvu. To bjehu oni Crnogorci za koje je jutros Gospodar đakona pitao. Bilo ih je osam.

On je jurio među njima, čas na konju, čas u kolima, prolazeći goleme ravnice i brda... Najzad stigoše k moru, koje on dotle ne bješe gledao. Tu se otiskoše u velikim lađama.

Pri podanku granate neke bukve, u rastoci njenijeh debelijeh žila, koje voda, otječući niz brdeljak, bješe oplakala te ostaše vrh zemlje, sjedijahu na strukama oba djetića; dugačke puške

Djeca se raziđoše kud koje jedva čekajući da doma povijedaju strašno priključenje. Jan i Elvira pođoše mučeći put dvora.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Ustvari to su — po principu ekonomije reči — sažete, posebne govorne celine, koje se upotrebljavaju kao unapred spremljeni klišei — fraze (S méne pa na uštap, s brda s dola, s neba pa u rebra, na vrat

što su to uobičajeni i ustaljeni pozdravi i otpozdravi, zahvale, pohvale i čestitke) ili i gatalačko-vradžbinske formule koje su iz kultičkih obreda prešle u običan govor.

Zakletve se izriču u raznim prilikama svakidašnjeg života: a) od lica koje samo sebe zaklinje i b) licu koje se zaklinje, i to neposredno i posredno.

Zakletve se izriču u raznim prilikama svakidašnjeg života: a) od lica koje samo sebe zaklinje i b) licu koje se zaklinje, i to neposredno i posredno.

).1 Blagoslovi su, suprotno kletvama, pozitivna, optativna smera. U stvari to su želje koje se izriču dragim, voljenim i cenjenim bićima kao izliv prisne srdačnosti i nežnosti.

Poređenja su po takvoj svojoj ulozi neobično zahvalna, ekspresivna, živopisna i poetska građa, od koje postaje jak i sažet, figurativan, ponajpre metaforičan izraz.

prerušavanjem predmeta koji se poredi u sliku koja ga zamenjuje dobijaju drugo, mnogo jače i slikovitije značenje, koje je koliko izražajni kvalitet poetske lepote, toliko i sredstvo višeg književnog stvaranja.

Takve su: a) bespojmovne reči — izrazi (Ća-ću, Tandara-mandara, Avrlj-bavrlj, Apa-trapa i dr.); b) reči nespomenuše koje zamenjuju obično kakvo zlo, koje se ne želi da spomene pravim imenom iz sujeverja.

); b) reči nespomenuše koje zamenjuju obično kakvo zlo, koje se ne želi da spomene pravim imenom iz sujeverja. Tako, „u narodu se nerado upotrebljavaju previ nazivi za one životinje

Tako, „u narodu se nerado upotrebljavaju previ nazivi za one životinje koje nanose zla i štetu, već im se eufemistički promeni naziv da bi tobož na taj način izbegli njihovo prisustvo.

II POSLOVICE Naziv „poslovice“ nije ponikao u narodu sa tvorevinama koje se pod tim pojmom razumeju. Ovako im je ime dao Vuk St. Karadžić, njihov najzaslužniji skupljač.

Međutim, ono što predstavlja bitnu razliku između njih jeste poslovička sadržina, upravo značenje koje poslovica u sebi nosi, a koje govorni izraz nema.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Onda ga uzme jedan sluga, te ga uvede u dvor, pa pruži ruku na jedno dijete, koje bijaše uzjalo na štap, pa trči po dvoru. „Eno ono je premudri.

Zapitaju jedno drugoga, šta će koje raditi, i kako će sjeme naći. Svinja reče: „Ja ću provaliti koš, i ukrašću sjeme; i ja ću mojom surlom uzorati.

1821 ja sam u Davidovićevijem novinama naštampao nekoliko našijeh narodnijeh pripovijedaka i zagonetaka, uz koje sam ovo kazao: „Ja sam prije nekolike godine dana htio da izdam malu knjižicu narodnijeh Srpskijeh pripovijedaka i

(Ko umije, njemu dvije), 47. (Dva novca), 48. (Sve, sve, ali zanat), a ostale su sve ženske. Kao što ima pjesama za koje se upravo ne može kazati ili su ženske ili junačke, tako ima i pripovijedaka koje su između ženskijeh i muškijeh.

Kao što ima pjesama za koje se upravo ne može kazati ili su ženske ili junačke, tako ima i pripovijedaka koje su između ženskijeh i muškijeh. Pripovijetku ovdje 1. (Međedović) i 49.

bude potrebno da se koja riječ premjesti ili doda ili izostavi, to ću ja činiti, kao što sam radio i u ovima svima koje sam napisane dobio. U Beču o Mučenicima 1852. V. S. K. 1. MEĐEDOVIĆ.

pođu žene u planinu da traže divljega broća, i tako vrljajući po planini jedna od njih zađe i dođe pred jednu pećinu iz koje iziđe međed te je uhvati i odvede unutra; i onđe živeći s njome, žena zatrudni i rodi muško dijete.

eda li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara?” Ovaj ga čovek lepo uputi i kaže mu i vreme u koje valja da je tamo. Onda mu carev sin zahvali, pa pođe unapredak i jedva jednom dođe u grad zmajev.

” A ona mu prihvati Boga: „Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro?” On joj reče: „Rad bih u tebe služiti.” Onda mu baba reče: „Dobro sinko.

Idući tako po svetu dugo vremena, dođe jedan put pod jedan veliki grad. Pred onim gradom bila je jedna česma s koje je sav grad nosio vodu.

Tako putujući dođe pod jedan grad, i pred gradom nađe jednu česmu, s koje je sav grad vodu nosio. Stojša se onde napije vode pa legne malo u hlad da | se odmori pokrivši se po licu jednom od

Idući tako dugo vremena, dođe opet pod jedan grad i pred gradom nađe jednu česmu, s koje je sav grad vodu nosio. Stojša se onde napije vode pa legne u hlad da se malo odmori pokrivši se po licu jednom od one

Sveti Sava - SABRANA DELA

(Mt. 13, 45). Ugledajte se na mudre devojke koje napuniše svetiljke svoje milošću i spremne iziđoše ženiku svom na radost. (Mt.

Vidiš li da vera pomože delima njegovim i kroz dela ispuni se vera? I zbiše se knjige koje vele: „Verova Avraam Bogu i uračuna mu se u pravdu i drugom Božijim nazva se.

trpljenje, post, moljenje toplo sa suzama, a najpre nad svim ovim anđeoska lepota, smernoumno poslušanje i ljubav, radi koje siđe k nama Sin Božiji, a ka ovome prilažući i nezlobivost.

kao ja, razobličujući svoju ukorenu nemoć i kukavnu lenost i tegobu sna, ipak, preni se, o ljubljeni, pomisli na darove koje obeća Gospod onima koji ga vole i koji se trude njega radi.

Naš sveti manastir ovaj, treba da znate, da ovo mesto, koje se ne može uporediti ni sa jednim na zemlji, beše opustelo od razbojnika.

ruku da uzglase ovu molitvu: „Bože prevečni i beznačelni“, a po molitvi dodati malo poučenje oglašenjem otačaskih reči, koje će pročitati iguman, kao što primismo od pređašnjih nastavnika, što, jedino ako sinaksar ne zabranjuje, ne treba nikako

Neka primaju misli mnogih i nerazumnih — misli koje nas u danima i u časovima mute. Njih treba otpustiti i ne ostavljati im da stvaraju još tvrđu smutnju.

a sebe ističete kao nevine i još tražite osudu, kao da niste na ispovesti, niti da ne govorite o telesnim potrebama koje su vam dopale. Sve ovo ima svoje vreme, a sada je vreme ispovesti, isceljenja duševnih strasti.

Jer reče Lestvičnik: „Rane koje se otkrivaju, ne idu na lošije“. I zatim: „Duša koja razume ispovest, drži se nje kao uzdom da ne greši“.

Nego odvraćamo vas i od tajnog tamnog dela i nepoznatog, da ne kažem i ukradenog. Nije li vam tamno delo koje se čini sakriveno?

(Ef. 5, 13) Zbog koje blagodati, brate moj, svetlosti ostavljaš delo, a tame činiš? Bojim se, reče, moleći, a onda zla čineći koja Bog mrzi,

A ne govorimo misli koje smo ranije ispovedali, nego one koje vam danima i časovima dosađuju, jer nije moguće da vi kao ljudi nikada ne

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

(Izlazi) IKONIJA: Ode, a nije ni platio! STAVRA: Vratiće se, ode samo da uvede one vojnike. IKONIJA: Ama koje vojnike? STAVRA: One što džume tamo napolju. IKONIJA: Cmiljo, dajde mi duplu komovicu!

Nije mu sad lako sa takvim očima! VILOTIJEVIĆ (Vraća se za sto. Govori s pauzama, u koje su smeštene zamišljene replike nevidljivih vojnika.) Ama samo vi sedite, nešto sam pito!

Za mnom pustoš, preda mnom pustinja! Što mi je bilo nada, sad mi je čemer! Šta da radim s vremenom koje mi ostaje? Da me petak suboti otura, subota nedelji, crna mi nedelja, spepeljene duše, s kapom od pepela!

Stanković, Borisav - JOVČA

Pod tremom i dalje pred kućom, kaldrma, sve do velike dvokrilne kapije na svod, levo, do koje se vidi i deo zida. Levo i desno oko kuće lisnate voćke.

SOFIJA i VELA (odnoseći legen, ibrik, peškir, silaze u kujnu, iz koje izviruju ženske; sve se gubi u dubini tame kujinske). JOVČA (pali, puši, i srče kavu; okreće se ženi): A ti...

MARIJA Dobro, dobro. (Pođe, zastaje.) A za druge, ostale, jesi što doneo? (Uđe u sobu.) JOVČA Za koje druge? I zašto da donesem? MARIJA (vraća se): Pa i drugima trebao si šta da doneseš.

(S gorčinom): Vidim ja, vidim. (Teško mu da je gleda takvu, hoće da je obraduje i ukloni, da bi ostao sam sa mislima koje ga spopadaju): Da vidiš što ti je tata doneo! Idi materi. I odmah da ti kroji, odmah, da...

JOVČA (gleda za njom; sav trepti od groze sećajući se reči vladičinih, koje ponavlja): »Ne daš je drugom!« (S osećajem mržnje na tog neznanog još mladoženju, raskopčavajući mintan i ogrlicu, besno,

S leva, vrata za Vaskinu sobu otvorena; s desna, dva prozora kroz koje se vide lisnate voćke. MLADEN (stoji u dnu i osluškuje, ako bi ga Vaska pozvala, da je posluša).

Urnebes, svirka, topot, podvriskivanje, tufeci sve bliže. S leva, iza kapije, lelujava svetlost fenjera koje nose na motkama, i igra dugačkih senaka. Na kapiji se čuje snažna lupa zvekira.

Ustaj! Tata došao i... (Prijateljima koje propušta u svoju sobu, pored Sofije koja podiže sveću uz vrata i krije lice): Sad će ona, maznuša, dok se spremi,

JOVČA (mračno, prezrivo): Hm... pa?... NAZA (prigušujući glas, razvlačeći reči, podiže oči koje sjaje od vatre s ognjišta, gleda ga tajanstveno): U tvojoj bašti — cveće — fidani...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Rad bi[h] sa svim srcem nauku i prosveštenije razuma, koje sam od mladosti moje želio i tražio, srpskoj junosti preporučiti i tako srpske kćeri prsima, koje su me odojile, ako

razuma, koje sam od mladosti moje želio i tražio, srpskoj junosti preporučiti i tako srpske kćeri prsima, koje su me odojile, ako ne koliko bi[h] rad, barem koliko mogu, blagodaran javiti se.

nje zavisi sva naša dobrota iliti zloća, sledovatelno, i sva sreća iliti nesreća, koliko telesna toliko i duševna, za koje roditelji (o, roditelji, slatko i sveto ime!

iz šta se rađa samovoljstvo, tvrdoglavstvo, upornost, nepokornost, sujetno visokoumije i luda gordost I proče zlobe koje uzrokuju svu nesreću čovekovu črez sve vreme života njegova; od koji[h] zli[h] obiknovenja valja da i[h] čuvaju od

prilagaću i pridodavati naravoučitelna naznamenovanija i polezne ka upravljeniju žitija sovete i nastavljenija, koje sam od učeni[h] ljudi naučio i iz polezni[h] knjiga počerpao; niti ću biti ja, no polza bližnjega moga prvo i načalno

unuka imena dobri[h] i milostivi[h] blagodetelja koji izvole pomoći da izdam na štampu kako ovu knjigu, tako i što drugo koje nameravam iz polezni[h] knjiga prevoditi.

Šteta | da toliki mnogočisleni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku u vreme u koje nauka blizu nas sija kako nebesno sunce.

Ako ništa, poznaće braća moja userdije moje k njima posle moje smrti i to je taman vreme za koje se valja starati i pisati.

Tebi, dakle, o ljubeznjejši i sladčajši slavenosrpski narode, posveštavam koliko ovu, toliko i one koje će sledovati plode i žertve mojega pera.

čim se novi sud najpre napuni, tim se i napoji; od sviju, s kojima se ophodi, mladost prima, ma navlastito od roditelja koje pre nego boga poznaje.

Od to doba počeo sam sve ljude koji bi mi najmanje dobrohodstva pokazali — za srodne i prijatelje, sve žene koje bi me samo ljubezna pogleda spodobile — za sestre i srodnice vmenjavati.

No, za ne izostaviti nijedno opstojateljstvo koje može imati kakav god sojuz s vospitanijem, neka mi se oprosti da se malo natrag vratim.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Napomena. Prvi broj znači godinu rođenja, jedan krst znači koje se godine čovjek zafratrio, dakle, kad je umro za svijet, a dva krsta znače godinu u kojoj je zbilja umro, onako kao

“ U naše doba ima desetak kuća Jerkovića, ali se već od poodavna dijele na tri grane, koje se prezivlju: Brzokusi, Zubaci i Krkote.

Samo se po sebi razumije da je među Jerkovićima najodabranija ona grana od koje je živi fratar. Fra-Vice (1774, † 1793, ††1835), onaj kojemu su „ajduci odsikli desno uvo i koji osta bez uva do

U cijelom Zvrljevu ne bijaše djeteta koje ne bi imalo biljega od Bakonjine ruke, ali i njegovo tijelo, bješe puno možulja, ama se nikad ne uteče ocu da ga on brani,

Ne ćaše dati prst jedan njegov za koje od njih, a pregorjeti ćaše sve skupa za njegovu lijepu glavu. Planula bi kad bi i malo što skrivile curice, iskalila bi

Bakonja priđe k ocu sa voštanicom, te obojica otidoše ka bačvama, koje bjehu iza razboja. Svijeća se ugasi, te Kušmelj reče: — Zapali je jopet, vrag je odnija!

Povrh sijena sluga prostrije čiste plahte, koje izvadi iz bisaga, a svrh toga metnu pokrivače. Za njim bijaše uljegao Bakonja, pa se raskorači pred pragom, gledajući

Kušmeljić, pored sve trke, ne dade odušiti sluzi no ga pitaše za ovo i za ono: koje je ono selo, kuda vodi put, otkuda teče rijeka itd.

Bakonja je mislio da je iza tijeh vrata njeka svetinja, ali kroz njih dopiraše ono „blagovonije“ koje dopire iz manastirske kujne. — A jesi li kad bija ovdi? — zapitaće ga jedan mališa, pošto ostaše s njim na trijemu.

Od njekuda pritrčaše k njoj njekakve sive i kusaste kokoši, koje činjahu: gr-grgr-gr. Bakonja uđe u kujinu. — Molija bih vas, šjor-Grgo, za jednu rič — reče Bakonja, pa se i nehotice

Kuvar iznese iz te sobe u prednju jednu pustinu, pokrivač i kožni podglavač, koje predade Bakonji. Dok je to radio, on i fratar govorahu talijanski. — Taa-ko! — reče najzad Brne zijehajući.

Čmanjak je spavao, a Škembo se igrao u pepeljaku. Domaćica usu u lonac kukuruzno brašno, koje knez izmiješa. Tek nakon njekoliko zalogaja progovori Osinjača: — Bože moj, šta radi sad naš Ivica?

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Daj onu strašnu reč što tone Još neprobuđena u mrak mesa Od koje grudi muklo zvone Kao negledana kap nebesa. Daj reči koje imaju telo I u telu srce crveno, Sve one koje će gorko

Daj reči koje imaju telo I u telu srce crveno, Sve one koje će gorko čelo Naći u svetu razbijeno. Daj reči gorde ko mač topola Za

Daj reči koje imaju telo I u telu srce crveno, Sve one koje će gorko čelo Naći u svetu razbijeno. Daj reči gorde ko mač topola Za naše prazne ruke bola.

skoro sanja Da su joj prsti postali cvet Pa tužno i veselo mirišu Kraj ruže koja je skupila svet I krv i tajnu i usne koje sišu Sa druge usne smeh i smrt. O najlepše se lipa smeje — U samom vazduhu kao gust vrt. Pod očima trava mirno veje.

Ujedno sigurno veče I ti ćeš zaći polako Niz trave koje već kleče. TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM O, grade, gde sam živeo Po suterenima, na balkonima, Smejao se,

Dok negde u dnu tek tinja U setnom snu zlatna kuna. NITI Jednom nas tu, gde nas ima, Neće biti. Mi smo niti Koje vežu nerođene sa mrtvima. Nema kraja.

DVOJNIK On nema oči — al me vavek gleda. Ima za mene uvek reč nemuštu. On prvi šane onu miso suštu Od koje bežim ko od vatre, leda. Kad pođem za njim — osvanem sred blata. Strašno me drži, a neima šake.

Otkud u svodu sad toliko boja: Za potiljkom se eno čak zeleni Nebeska ravan sa koje ka meni Silaze beli drumovi bez broja?

Ćosić, Dobrica - KORENI

Tola Dačić laže po selu da nožem koljem pse Katićima i da ih bacam u Moravu, jer njima stalno nestaju psi, pa i kerovi koje Đorđe iz preka dovodi.

Htede strah da poveri Toli, ču njegovo zviždukanje, pa glasno reče: — Rađaš gazdama sluge! — Rodiće se dete koje će da plače, pa posle da se smeje i igra sa mnom.

Kad se vrati s poklonima, donese kući u grudima i parče ljute tuge, koje izližu i ispiju ženina silovita milovanja. Ove jeseni i ove zime... Kakva li me To nesreća čeka?

Simka se povuče u senku iza njegovih leđa, nasloni se na naćve i zagleda se u šiljak šubare, sa koje se topi sneg. Ne pamti da se ikad ovakav s puta vratio. Ni dobro veče joj nije nazvao. Ni oči mu nije videla.

Večeras se setila toga zaboravljenog i nikad neizgovorenog tepanja, s uživanjem i ponosom gledajući u svoje krupne dojke koje su bežale jedna od druge i nadimale košulju. Setila se, zasmejala i prošaptala: „Moj bradonja.

Da se nije spetljao s nekom od onih belosvetskih? Čula je ona da trgovci imaju po varošima žene koje plaćaju poklonima i novcem. Stalno je po svetu, odvojen od nje i kuće. Ako.

Mnogo ti krivo?... Crkni! To joj on kaže? On, koga toliko godina... Nikad se nije vratio s puta, svejedno u koje doba noći i po kakvom nevremenu, a da ga ona nije budna dočekala, vratnice mu otvorila, ispregla stoku i nahranila,

Želja da je tresne, da je udara po licu, tako je jaka, jeste, poverova, jedina žela zbog koje se on muči ove noći. Odjednom mu bi lakše: ljuta radost razli mu se po žilama.

Na snegu da se crne i strče u nebo. Sneg je crn. I vetar je garav. To nevidljivo što nije samo Bog, koje je i smrt i daljina, i to grotlo odakle žena govori „muški“, i sve što je žena, i ta gomila živog peska u koji propada,

Onda nije mogao da izdrži: pokazao je prvo Simki i slugama, što nisu prestajali da se smeju gospodskom odelu, koje je, tvrdili su, naružilo Vukašina. „Ti što uče knjige i nauke moraju drukčije da se odevaju.

za ministra unutrašnjih dela, da bude najvažniji čovek u vladi, da čuva red državi, piše joj zakone i izdaje naredbe koje se bez pogovora slušaju.

čela vise njene dojke i podrhtavaju, da se otkinu kao najkrupnije kapi mleka, i on gubi svest u paćeničkom uživanju, koje Dugo, dugo traje.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

još više od rastanka, bolela ju je misao da ju je on odbacio i zaboravio, sve dok nisu počele stizati njegove slike koje je ona trebala da prenese na svilu.

kakva mladić i devojka zajedno nikada nisu videli; crvenio se krov kuće u koju nikada nisu ušli; trčalo stazom dete koje nikada nisu uspeli da imaju; smejalo se dvoje mladih kao što se oni nikada nisu smejali, a preko svega vejao je nežni

Zabljesnu je sjaj vrta, kakav nikada nije videla, ošamuti miris cveća, za koje nikad nije čula. Iznad visokih, krupnih cvetova letele su plave ptice nalik krupnim plavim leptirima, ali šum krila

Pričao mu je o tome ded koji je to čuo od svoga pradeda. Postoji takva ruža, a onaj ko je nađe, otkriva reč od koje procveta kamen, nestanu bol i tuga, na divljoj reci stvori se most, u pustom polu grad. Ali do nje je teško doći.

Izgledalo je: večno će tako biti! A možda bi i bilo, da jednoga dana, Zlatousti ne naiđe na dete koje je izgaralo u groznici. Šta sve nije činio da mu pomogne, pa ništa! Dete se, naočigled svih, topilo, nestajalo.

Niko mi nije ravan. Ali i drugo lišće bilo je zeleno, sva šuma bila je zelena, izuzev lišća breze koje je već dobijalo zlatastu jesenju boju. List jasena poverova da s brezom nešto nije u redu.

otac bio je najslavniji ribar na sva tri mora, ali dečak je žalio ulovljene rakove, školjke i ribe, naročito one najmanje koje su se srebrile u mreži kao tek rođena mesečeva deca.

— reče dečak srdito i samo što ne zaplaka. Ali ne prođe ni nekoliko dana, a on zaboravi i pantalone i obećanje koje je dao Zlatnoj krabi. Ko bi još na to mislio? Haj! Haj!

Nađi neku drugu budalu! Bela žaba se trže i van sebe od tuge obrati se Suncu koje se baš rađalo: — Pre nego što postaneš zlatna ruža, gospodaru neba, zadrži se malo kod nas i budi lokvin cvet!

Da makar jedno dete protrči dvorištem, nasmeje se, pokupi ili razbaca orahe, svejedno! Pri pogledu na plodove koje nije imao ko da pokupi, oči su mu se maglile. Sve teže mu je bilo da se saginje, loži vatru, gotovi jelo.

— Još bolje mi došli! — reče starac i pomisli: da nisu to oni koje sam video da izlaze iz plodova oraha? Nije imao hrabrosti da pita, jer se plašio da i ovoga puta ne iščeznu.

Devet noći je galebić pratio njegov blistavi hod, a desete je raširio krila i poleteo u nebo, u susret Suncu koje se baš rađalo. Jato je jedva sopstvenim očima moglo da poveruje. Zar taj kržljavko leti?

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

vidi se da je šanac, onim delom prema dunavskoj padini, išao od Stambol-kapije, nekako baš pored Narodnog pozorišta koje će biti podignuto tek pošto šanac bude uklonjen a Kapija razrušena, a onda naniže, malo prav a malo krivudav, današnjom

je eksplodirao barut, postavljan u temelje bedema, a kamenje i krupna cigla leteli su u vazduh i raspadali se na komađe koje je padalo po pustarama i zadržavalo se u jarugama i vododerinama.

Kad su, za Austrijancima, Turci ponovo ušli u Beograd, popravili su gradske kapije koje su ostale nerazorene a, umesto bedema, podigli palisad koji je, baš na padini prema Dunavu, izgledao naročito visok.

Takav, od palisada, šanac je istrajavao u vremenu koje je promicalo, godinama i decenijama, a na šancu izgledalo je da ne ostavljaju tragove ni ratovi ni morije koji su,

Pričalo se i o srpskim glavama koje su se, nekad u manjem a nekad u većem broju, zavisilo je od prilika, sušile, iznakažene, na kočevima ispred šanca, kao

Izgleda sigurno da su veoma ubojite bile, u aprilu 1941. nemačke, a u aprilu 1944. američke bombe, koje su prekinule onaj možda prividan ali svakako zamaman spokoj koji se u ovoj ulici nastanio između dva rata, još od

„Srpska posla“, mrmlja Gospodar Jevrem i nastavlja pored kuća koje ne prepoznaje a, pravi Obrenović, ne priznaje da je ojađen.

Ali, to prvo pitanje koje više nikog ne zanima upućuje na ono drugo koje zanima samo Gospodar-Jevrema: bez izdaje, da li se moglo?

Ali, to prvo pitanje koje više nikog ne zanima upućuje na ono drugo koje zanima samo Gospodar-Jevrema: bez izdaje, da li se moglo? Da li se, uopšte, može?

kako je uz stvar Ustavobranitelja pristao sa čistim uverenjem da je donošenje Ustava neizbežno: bilo je stiglo novo doba koje ostareli Knez kao da više nije želeo da razume, a to novo doba postavljalo je i nove zahteve.

Prvo je Vučić bunio i podbunio narod protiv kneza Miloša a onda je, sa ovlašćenjem koje je Knez potpisao i overio ličnim pečatom, pošao da umiri tu bunu.

I svuda kroz senke, divlje i pitome, koje su se mrsile oko kolena, zaplitale stopala, i mirisale. Dežmekasti Gospodar Jovan lakim hodom prelazi Dositejevu ulicu

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Dodaj mi zlatni pehar! Iz tvojih očiju, lane, Ja čitam strasnu povest, koje se mnogi još seća: Kad Bahus podiže vojsku na plodne indijske strane, Na zemlje mirisnog cveća.

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge, I ti beše samo sen nečije sene... J.

„Mi združujemo duše ludi svije'! Mrtve sa živim vežu naše niti; I s nama vazda uza te će biti I oni koje davno trava krije! „Prigrli ova jata blagodatna!...

J. Dučić SH DUBROVAČKI POKLISAR Zimi, tisuć šest sto... (sad svejedno koje), Menčetić, poklisar, beše u Versalju, Da učini smerno podvorenje svoje Luju Četrnajstom, milostivom kralju.

na plen sprema, Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri, Očajan i strašan, Hristos ruke širi, Večno čekajući pastvu, koje nema... M. Rakić CXIV SIMONIDA (freska u Gračanici) Iskopaše ti oči, lepa sliko!

iskićenom mozaik-odelu, Dok mirno snosiš sudbu tvoju grubu, Gledam te tužnu, svečanu, i belu; I kao zvezde ugašene, koje Čoveku ipak šalu svetlost svoju, Te čovek vidi sjaj, oblik, i boju Dalekih zvezda što već ne postoje, Tako na mene,

I osećam tada da, k'o nekad, sama, Nad nesrećnom kobi što steže sve jače, Nad plemenom koje obuhvata tama, Stara Crna Gospa zapeva i plače... M.

Ali kada su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja

To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše, i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.

bled oblak na čelu Naših dama, jednu malu tajnu krije: Odricanje nemo, jednu čežnju svelu, Strast što je buktala i koje sad nije.

jedne studi, Da nešto mlado, naivno i zračno U meni - opkoljeno u dnu grudi Od ja bezbrojnih, crnih kao mračno Jato koje se niz liticu sulja ................................ Zajeca tiho, teško, k'o siroče.

divnih suza; S mirnoćom onog kom nešto predoče, Ja vere, s nečim mladih kukuruza, Zagnjureno u bezdanu dubinu Stvari, koje mu znak tajanstven daju, Zarudi divno, da sve bore sinu, I, sa žarom, u uzvišenom sjaju: - „Šta tražim? Čemu živim?

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

je jedan hram vozdvignut, zla obitelj tuge i žalosti; svaki smrtni na zemlji rođeni ovom mračnom obitelju vlada pod koje se svodom otrovnijem mučenija vremena gnjijezde.

Pravdo, rukom tvorca osveštana, ti koje je ime svuda sveto do granice zrakah svijetlijeh, zaštiti me štitom mogućijem od olujah korabljekrušnijeh!

ih u polja blažena, u tvorenjem osveštanom hramu, - da opširnu vidim kolijevku u kojoj se vječnost odnjihala, iz koje je u krila udrila, u beskrajni prostor ulećela, od svačijeh skrila se pogleda do jednoga koji sve proniče, - u

prozračna ideja izvajana na kristalni šator - svemoguća poezija tvorca, okrunjena krunom tvorenija; sve krasote koje biće ima i um tvorca sjajni, bespredjelni koje vidi u carstvo svjetlosti pod tom krunom bjehu okrunjene, na tom

- svemoguća poezija tvorca, okrunjena krunom tvorenija; sve krasote koje biće ima i um tvorca sjajni, bespredjelni koje vidi u carstvo svjetlosti pod tom krunom bjehu okrunjene, na tom licu bjehu izražene u sjajnosti svetog sovršenstva.

rastojanje, radi slave božeskoga vkusa: kola dalja bliža obuzimlju, ka šar veći što obuzme manji; stoga kolo što je koje dalje jeste više, su više šarovah.

stvoritelju, - mogući mu tvorac odgovara - al' prostora ne znaš značenije: prostor mrakah i prostor svjetlosti koje umom tvojim voobražaš - da se c'jela ova dva prostora u šar jedan zrakah svijetlijeh preobrate i pravilno sliju, i

Ne zna da je lanac mirodržni svemoguće slovo stvoritelja, koje prostor puni mirovima, a mirove sretnim angelima!“ IV Dan k večeru bješe već nagnuo u cvijetne nebesne ravnine,

Svekolike borbe okeanah koje čine sa krutim skalama u najveću njihovu bjesnoću, svekolike napore vjetrovah što se čuju na zemnome šaru protiv

Od udara ovog svevišnjega bezdne hladne zasute atomom, koje dosad ime ne poznaše do sna hladna i tišine mrtve, ne zefira, ne luče, ne glasa - sad ih moćna potrese desnica, te

Popa, Vasko - KORA

dnu drvoreda Platan cigaretu pali 9 Otrovni zeleni Časovi marširaju Preko našeg čela Putujemo iz tela Ćutanjem koje vuku Pogledi naši ludi Između očnih kapaka Stežem ti nagi pogled Bol u njemu da zdrobim 10 Kako dugmadima

licu prolaznika Jata iznenađenja Hranimo sa dlana 20 Iz tvojih dlanova Piju živu vodu ptice Plave i smeđe ptice Koje nam iz očiju izleću Kad nadaleko nema nijednog lovca Tvoji dlanovi obasjavaju Naše dve zamišljene grudve zemlje Kad

prozore na čelu Berem za tebe bele Lokvanje iz moje krvi Daješ zeleno lišće Mome stablu od pepela 29 Ovo su ti usne Koje vraćam Tvome vratu Ovo mi je mesečina Koju skidam Sa ramena tvojih Izgubili smo se U nepreglednim šumama Našega

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Tužna srca pođoh u obližnju Kosmajsku ulicu i, preko ruševina zgrada koje su preprečile ulaz u nju, jedva dospeh onamo. Tu se zaustavih pred ruševinama jedne omanje stare zgrade.

Istina, sva ta dela pročitao sam u toku godina, ali ona se mogu čitati i više puta. Počeh da tražim kakvo delo koje bi me moglo razonoditi i osloboditi me potištenosti u koju me baciše preživeli događaji.

Od mnogobrojnih spisa Demokritovih nije se očuvalo nijedno jedino. Sve što o njima znamo, samo su odlomci, katkad tek koje rečenice, kako ih pribeležiše drugi grčki pisci, većinom protivnici Demokritovi.

Kada sam nekako krajem 1940 godine, doznao za delo nemačkog pisca Levenhajma koje se isključivo bavi Demokritovom naukom i njenim uticajem na prirodne nauke, obratih se jednom od dvojice izdavača mojih

On me je dotle uvek snabdevao nemačkim delima koje god bih zaželeo. No ovoga puta dobih od njega izveštaj da se to Levenhajmovo delo ne može nabaviti, pa ni antikvarno.

Kada se, kopanjem, stiglo do njih, zatečeni su gornji tabaci u bednom stanju. Od silnih kiša koje se u međuvremenu sručiše na ruševinu zgrade, nastradaše toliko da se ne mogoše više upotrebiti.

mi je, pre svega, jasno da posle tog svog najvećeg dela neću celoga života uspeti da napišem još jedno naučno delo koje bi se sa njime moglo uporediti, a kamo li meriti.

Zato me moje putovanje odvede u davna vremena kada su položeni prvi temelji one nauke iz koje se razviše sve ostale egzaktne nauke, a to je bila geometrija.

Moj posao nije bio lak. Morao sam preturivati celu svoju biblioteku i knjige koje se nalazile rasturene po celoj mojoj kući, pa i na samom tavanu, da bih pronašao podatke kako je izgledala Sirakuza u

I u školskoj slušaonici osvrtao bih se na istoriski razvitak nauka koje su bile predmet moga predavanja. Stečena znanja iz istorije tih nauka primenio sam, sa perom u ruci, a sebi samom za

primenio sam, sa perom u ruci, a sebi samom za prijatnu razonodu, kada sam pisao svoje delo „Kroz vasionu i vekove“ koje je našlo lepa prijema u našoj i stranoj čitalačkoj publici.

Nemci su pri svome povlačenju iz Beograda pretvorili u zgarište novu zgradu Univerziteta sa svim bibliotekama koje su u njoj bile smeštene. Tu je i bogata biblioteka našeg Matematičkog seminara izgorela do poslednjeg listića.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

A tek što je sprovod prošao kad se glava i ruka poštanskog raznosača pomoliše na vratima moje sobe. Rukopis na pismu koje mi ova ruka pruži, iako nešto izmenjen, poznao sam odmah.

Uveče sve beše spremno i u redu. Slišam se još jedanput o novostima i komentarima što sam prikupio od ljudi koje su drugi lagali, dokopam stvari i radosno krenem na železničku stanicu.

kako se prozori lako treskaju i kako lupaju kaplje po krovu vagona, što me je podsećalo na šator i na rat, ili na muke koje su prošle. I zavaljen tako ugodno stadoh razmišljati o pobratimu kome idem u goste.

smo izgledali nekako čudno čisti toga večera kad je snežna belina bila sakrila i svu onu ružnoću beogradskih straćara koje su u našim očima odjedanput postale čarobne palate.

male cipelice po čijoj se ivici bio nahvatao zgrudvan, čist sneg i u kovrdžice njene crne kose posute suvim pahuljicama koje se nisu topile. Da me je ko toga časa upitao: — Nikola, šta misliš, ima li na svetu lepše sreće od tvoje?

Ja brzo skupih noge koje bejah ugodno opružio preko celog sedišta, pa skromno zauzeh ugao koji sam izabrao kao najzgodniji i ne gledajući

Nadam se: da ćete mi ljubazno ostaviti jednu polovinu strane kako bih nastavio svoje snove koje više volim od vaše politike. Ali ako i na nju rasprostirete svoje sveto poslaničko pravo, onda...

Potom čovek s novim torbama udesi svoje stvari pa se namesti, zauzimajući samo za sebe dva mesta, onda skide cipele koje ostavi pod sedište i odvezujući zavežljaj s jelom obrati se ženi: — Jesi li gladna?

Pošto je povečerao, izbrisao usta rukavom, pažljivo uvezao zavežljaj sa ostatkom jela i popušio cigaretu, posle koje smo svi kašljali, čovek nasloni glavu na ženino rame, namesti ugodno noge između one prilike što nas je pronašla i mene

Ali pokušaj ovaj, bar što se mene tiče, osta uzaludan, jer one tri prilike koje prvo uđoše i po svoj prilici behu studenti, otpočeše vrlo zanimljiv razgovor, koji su vodili sasvim tiho, tako tiho i

Onaj mali deo što je postao bolji zamorio se. On je samo nemi svedok onoga što danas rade oni odmorni koje rat nije nimalo izmenio ili bolje koje je rat utoliko izmenio što im je sasvim iskvario srca, A šta je sa slobodom?

On je samo nemi svedok onoga što danas rade oni odmorni koje rat nije nimalo izmenio ili bolje koje je rat utoliko izmenio što im je sasvim iskvario srca, A šta je sa slobodom?

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Pomalo opet ulazim u zbivanja. Uključujem se u tok vremena. Prezavo zaposjedam stvarnost. I suhi fakti, koje oštro uočavam: da je na mom noćnom stolu za trećinu ispijena čaša vode, da na zelenom kartonskom rubu sedmičnog

Poslije duljeg vremena, ovo je prvi sunčani dan. A to nije svejedno. To je možda jedna od malobrojnih stvari koje nisu svejedno.

izvrnuta slika svijeta napolju, u ljetna popodneva kad sam poslije kupanja ležao s još vlažnom kosom na uzglavlju koje je mirisalo po suncu.

sam bjelkastu sočicu što se uhvatila po mojim izduljenim i pocrnjelim udovima i motrio to malo strmoglavljeno ljudstvo koje mi je došlo u pohode.

Samo je onda slika bila blago uznemirena, sva oživljena neumornim šaranjem zmijastih pruga od refleksa mora koje je ravnomjerno disalo pod prozorima u luci. Daleko doba!

Daleko doba! Između njega i današnjeg mene uvalilo se gotovo pedeset godina — pedeset godina koje se zovu čitav život, a koje mi se danas čine tako nestvarne, gotovo bezbolne!

Između njega i današnjeg mene uvalilo se gotovo pedeset godina — pedeset godina koje se zovu čitav život, a koje mi se danas čine tako nestvarne, gotovo bezbolne!

II Naša je kuća bila na obali, kamena dvokatnica s balkonom i s gvozdenim kukama u koje se o svetkovinama uticao barjak — prava načelnička kuća.

Na svim vratima bila su debela mliječna stakla; ona na desnoj, sunčanoj strani sjala su u žaru, oživljena žutilom sunca koje je nadiralo i čisto previralo preko okvira, a u brušenim rubovima lomile su se zrake rasipljući se u jarkim duginim

I danas, ako samo zatvorim oči, mogu da izazovem one snažne svjetlosne predstave i sivomodre zamagljenosti koje su mi se smjenjivale pod maramom, za spuštenim kapcima.

Tako i upoznate zemlje i gradove nosim u pameti ne po nuždama i dužnostima koje su me u njih dovele, ne po presudnosti onoga što sam u njima doživio, ne po dobru i zlu koje sam u njima našao, ne po

ne po nuždama i dužnostima koje su me u njih dovele, ne po presudnosti onoga što sam u njima doživio, ne po dobru i zlu koje sam u njima našao, ne po tome koliko sam u njima opržio ili uprskao perje i koliko sam svoga živoga mesa u njima ostavio:

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Njegov otac, koji umre pre deset meseca, često je ležao »nadzor« i bio vođen sreskoj kući, sve zbog nekih koža, koje su na njihovu tavanu nalažene.

I da ne bi ove medenice, kako se rodio plah i prek, bilo bi svačega. Ali popa mu razgali srce... I čudno je to srde, koje se raduje medenici na crkvenoj litiji, i u isto vreme misli o jalovicama!..

Kad se izređa pod zapisom sva čitanija, narod zasede u sovre, koje su podignute oko zapisa. Svako pleme imalo je svoju sovru — četiri direka, po bodena u zemlju i spojena prečagama,

Poče ručak. Svirala odjeknu... Momčadija potrča u kolo, a za njima i devojke, koje imađahu snahâ da dvore i poslužuju u sovri. Zaljulja se prvo kolo, za njim drugo i treće...

Mladež, čuvši ćemane, potrča u Đuričino kolo. Ljulja se lesa mlađanih i veselih igrača; diže se prah pod lakim nogama, koje u taktu trupkaju; zveckaju ogrlice i đerdani; a ćemane jednačito i veselo cilika...

Ali kad se malo pažljivije razgledaju one jedva primetne bore oko krajeva očiju, koje izdaju lukavo i podmuklo srce, i kad se čovek malo bolje zagleda u ono neobično sevanje očiju mu, moći će bez dvoumice

Samo ga često izdavaše nervozno trzanje viličnih mišića, koje je otkrivalo usiljenu i nemirnu unutrašnju borbu. Takva glava beše usađena među širokim i snažnim ramenima, a celo mu

neobičnom za seljaka, ponosnom ohološću; ali jedan takav Stankin pogled, u kome bi on mogao pročitati one iste izraze, koje čita u pogledima većine devojaka i momaka, takav pogled ne bi podneo, on bi ga uništio ili doveo do ludila.

Đurica ne osećaše u sebi snage da podnese toliko nečuveno uniženje, koje bi stajalo u suštoj protivnosti sa celim njegovim osećanjem, sa svima njegovim lepim snovima, sa jedinom svetlom i

nema tama na šumu i livade, devojke se prigrčiše jedna uz drugu, pa počeše one obične priče o vampirima i vešticama, koje se u to vreme najradije pričaju.

On je, kao što pomenusmo, bio glavni organizator i upravnik svih hajdučkih družina, koje se, u dugom nizu godina, smenjivahu po Šumadiji.

ne znam, a ti sad čini što god hoćeš — odgovara Đurica odsečno, gledajući pisareva konja kako češe glavu O vrljike, za koje beše privezan. Kmet opet uđe u kuću. Prođe pola časa.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

pa naredi materi da nikoga ispred saraja ne propusti, nego ko je gladan — da ga nahrani, ko je žedan — da ga napoji, koje bos — da ga obuje, ko je go — da ga zaodjene. „Kad je, veli, nama bog dao, neka i sirotinja živi.

Da mu ne bi bilo neobično samu po noći, nabavi jednu mačku i jedno pseto, koje je dobro gledao i milovao. U carskom saraju bila je jedna robinja, koja je iz aščinice u harem nosila jelo te ti se on

Ovaj ga čovek lepo uputi i kaže mu i vreme u koje valja da je tamo. Onda mu carev sin zahvali, pa pođe unapredak i jedva jednom dođe u grad zmajev.

A ona mu prihvati boga: — Bog ti tomogao, sinko; a koje dobro? On joj reče: — Rad bih u tebe služiti. Onda mu baba reče: — Dobro, sinko.

da muža opet opoji, ali on, doznavši od slugu šta je i kako je, metne uveče pod bradu sunđer, te u nj saspe ono piće koje mu carica donese, i tako ostane pri sebi.

Kako mu voda pospe glavu, u onaj mah prsnuše alke oko vrata, i sve gvožđe koje je Baš-Čelika držalo. A Baš-Čelik skoči kao munja, pa raširi krila, poleti, i u isto vrijeme uzme pod krilo carevu

Kad tamo dođu u onu planinu, pušte orlove da love lisicu, a lisica pobegne u jedno jezero koje je bilo usred one planine, i pretvori se u utvu šestokrilu, ali sokolovi odmah za njom i odandje je izagnaju; onda ona

golu vodu učinio pa, otvorivši vrata od mlina, huknu koliko može više, a od one njegove sile sva djeca razlećeše se kud koje, neko na pantu, neko napolje kroz badžu, ele nijedno ne osta u mlinu.

Onda će doći svi građani i gledaće trg i diviće se, a devojke koje dođu po vodu, govoriće po gradu: „Govore ljudi: otkako je ovoga grada, još ovake galije nije bilo ni ovaka trga.

A junoša mu odgovori: — Vala ako si baš i car, ja ti opet neću kazati. Sad ga car zatvori u jednu sobu do koje je bila jedna velika soba, gdje je bila carska kćer u kavezu.

Na ovo obje strane pristanu i još se pismeno obvežu. Kad prispije vrijeme u koje je trebalo poći, onda carski zet pozove družinu, no ne dođe mu više nego devet stotina devedeset i pet ljudi Sad carski

krilatu babu, a carski zet nek nađe u svojoj družini jednog brzog čoeka, pa neka on trči nogama, a baba neka leti, i koje prije sa izvorca te i te planine vode donese, onoga da je opklada.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Bojim se da će lica izraz ceo Odati lik joj svetu, kad mi priđe, I ime koje ne rekoh nikada. NAJVEĆI JAD Ja znam jednu pesmu kao zima 'ladnu, Koju mirno slušam na pragu jeseni, Pri zalasku leta

Ne znam kako, zašto — ali glasno rek'o: “Ja te volim draga”; i osetih tada Onu ljubav staru i doba daleko, Doba koje namah pojavi se sada.

2 U daljini iz nejasnih šara, Imao sam u samoći često Mesto jedno koje mašta stvara Za postolje, za budući presto. Na tom mestu nas dvoje bi bili Svet za sebe, nerazdvojan, večan: Sve dok

Ja osećam dušu i svoju i njenu: Obe, večne, stoje na jednom osmehu, Na jednom prostoru, dalekom vremenu, Koje katkad stupa i šapće utehu.

je holo; Istina, ja znam i za one dane Kad sam se nad'o, osećao, vol'o U pomrčini, na dolini jada, Pod bledom zvezdom koje nema sada. Znam ih.

Il' je kob moja, što u dane ove Osećam ruku kako mirno piše Na moju ljubav, misli i na snove Ime, koje mi na krst crni diše, Na krst što nosi sve radosti nove?

Meni ništa tada poznato ne beše: Ni samoća tvoja, tvoj život u stravi, Ni molitva s usni koje se ne smeše, Ništa, k'o ni cveće jorgovana plavi', Od kojih si sama uzimala boje Za dan svojih nada i za život pravi.

Dan božiji opet zemlju plača vide. Al' nam dođe žao te grobnice mraka, Te sudbine, s koje polumesec ide, Što će sad drumovi poželet Turaka.

one mladiće Što su veseli pošli iz svog stana, K'o da ih zove za granicom kolo: Njine su grudi pune svetlih rana, Na koje duša prnula im holo.

DOGAĐAJ — U jednome kraju starog Beograda, Posle tol'kih dana opet gledam njega: Nasmejana, vedra, lica uvek mlada, Koje mu sad krasi iz rata belega.

Ispod zvezde sreće pobeda nas prati, Srbija i ove preboleće rane; Ali vinovniku ko će kaznu dati Za zločine koje narodima nane!

Vi ste sve postigli. Sad nema Turaka, Nema ni Slivnice, ni besa Bugara. U ime slobode i večnog morala, Na koje čekahu pet dugih stoleća, Vi ste svoju braću oprostili zala, Probudili zemlje i nova proleća.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Ali on nalazi ogromnu nadoknadu u zadovoljstvu koje proizlazi iz njegove moći i osećanja da on pripada klasi izuzetno privilegovanih ljudi, bez kojih bi čovečanstvo odavno

Ako govorim o sebi, ja sam već osetio punu meru ovog divnog zadovoljstva koje je bilo toliko da sam u mnogim godinama svoga života osećao taj neprekidni zanos.

Naprotiv, ja sam sazrevao razmišljajući. Pokušavajući da dam tačan redosled svojih aktivnosti koje će biti predstavljene serijom članaka uz pomoć urednika ”Electrical Experimenter”, a koji su uglavnom namenjeni mladim

Jedne zimske noći, oca su pozvali da obavi hitan posao i dok je išao kroz planine koje su vrvele od vukova, konj se uplašio i zbacio grubo oca na zemlju.

Imao sam dve stare tetke izboranih lica, jedna od njih je imala dva zuba, koja su strčala kao slonovske kljove, koje je ona zabadala u moje obraze kad god bi me poljubila.

Njegove rečenice su bile kratke i jezgrovite, a on je bio vrlo duhovit i satiričan. Duhovite upadice, koje je imao običaj da pravi, uvek su bile čudne i karakteristične. Ilustracije radi, mogu da navedem jedan ili dva primera.

Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi. One su se sastojale od svakojakih zadataka.

Bile su to slike predmeta i prizora koje sam zaista video, nikada onih koje sam zamišljao. Kada bi mi neko nešto rekao, pojavila bi se živa slika predmeta koji

Bile su to slike predmeta i prizora koje sam zaista video, nikada onih koje sam zamišljao. Kada bi mi neko nešto rekao, pojavila bi se živa slika predmeta koji je ta reč označavala i ponekad

To je u meni stvaralo veliku nelagodnost i izazivalo nespokojstvo. Nijedan od studenata psihologije i fiziologije koje sam pitao za mišljenje nije mogao uspešno da objasni ovu pojavu.

One sigurno nisu bile halucinacije koje se javljaju kod bolesnih i namučenih ljudi, pošto sam ja u svakom drugom pogledu bio normalan i staložen.

Ubrzo sam shvatio da sam iskoristio sve one koje su bile pod mojom kontrolom; “prave” slike su bile potrošene, pošto sam video malo od sveta samo predmete u svome domu

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

da postoje izvesni psihološki razlozi koji idu u prilog mog mišljenja da, ponekad, useljenik može da vidi neke stvari koje izmiču očima domorodaca. Ko vidi taj i veruje; neka govori onaj koji ima šta da kaže.

Međutim, ima izvesnih stvari koje mlad doseljenik može doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije od svih onih koje danas propisuje zakon o useljavanju.

Međutim, ima izvesnih stvari koje mlad doseljenik može doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije od svih onih koje danas propisuje zakon o useljavanju. A šta sam ja, kada sam se 1874.

Međutim, ima izvesnih stvari koje mlad doseljenik može doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije od svih onih koje danas propisuje zakon o useljavanju. A šta sam ja, kada sam se 1874. godine iskrcao u Kasl Gardenu, doneo?

To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba,

Prvi naseljenici starog sela živeli su u malim zemunicama koje neprijatelj nije mogao raspoznati iz daljine. Ostataka tih podzemnih stanova bilo je još u doba moga detinjstva dok sam,

Neki od staraca, prisutnih na ovim skupovima, bili su u Napoleonovim ratovima i dobro su se sećali priča koje su slušali od svojih očeva o austrijskim ratovima protiv Fridriha Velikog tokom osamnaestog veka.

I još danas mi je pred očima slika njegove glave bez kose i divnog čela nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale njegove duboke utonule oči, svetleći kao mesec kroz iglice starog bora.

Posle 1869. godine nije bilo više slike austrijskog cara! Srpske junačke pesme koje je recitovao Baba Batikin veličale su legendarnog narodnog junaka Kraljevića Marka, snažnog čoveka koji je branio slabe

Tamo sam sreo učitelje koji su na mene učinili jak utisak, naročito njihovo poznavanje prirodnih nauka, koje su bile sasvim nepoznate u Idvoru.

Amerikanca koji se zvao Franklinu a koji je pomoću ključa i zmaja otkrio da je munja posledica električnog pražnjenja koje nastaje između dva oblaka, a da je grmljavina posledica eksplozivnog širenja vazduha naglo zagrejanog prolaskom

To su bile moje jedine letnje škole i to najinteresantnije škole koje sam ikada posećivao. Seoski volovi bili su podeljeni u krda od oko pedeset grla i svako krdo je čuvala grupa od nekih

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Pomisli da je i ona krštena duša. Tako na obali, iščekujući, nameri se na nekoliko Zagoraca, koje je po nošnji poznala da su iz sela što je bilo podaleko od njene kuće.

Tada oni zamišljaju tople zaklonice u koje sunce upire, gdje su se s čobanima zaklanjali od ljute studeni. Nad glavama im vjetar huče i odbija se od golih krševa,

Sa crnogorskih brdina u sebi donijela je jaku zdravu klicu, iz koje se, pored svega što je sunce ne ogrijevaše, lijepo razvijala; i da joj majka zarana ne umrije, bila bi dočekala punu

Kad je došao, bila je u dvorištu, a čini joj se da sada čuje glas i riječi onoga čovjeka, koje je rekao gospodaru kada je u dvorište došao: — Doveo sam ti ovo momče; slušaće, — pa nadoda zabrinut, — vjerujte, kod

pitominom dižu se visoke goleti, krcate potočina, špilja i gudura, čiji se vrsi ljube s natuštenim nebom olovaste boje, koje je boje i zemlja gdje se teško živi, a otkuda su nju dolje u grad doveli.

Nije imala čemu da se čudi; vidjela je istu ovakvu čeljad i kule i po drugim gradovima na koje je u putu nalegla. Najpošlje dođe iščekivani dan: ukrcaše se u silan brod s ostalim svijetom, u koji se bjaše uselila,

Pusta pučina, obavita tankom maglom, nedogledna, bez kraja, monotono djeluje na njenu prirodu, a bezrazložna tuga, iz koje se na mahove ispoljava volja za žinotom i srećom, muti joj mir na koji je bila navikla.

gledajući ih, sjeti se svoga grada i krčmara u njegovim tijesnim ulicama, iz kojih se čula divlja pjesma pijanica, a u koje je ona s nekim strahom gledala kad bi pošla po vodu na vrelo.

Znadu čemu su došli: ona je Spasojeva, a on će da zasluži novaca, pa da nanovo koje vrijeme veselo proživi kod svoje kuće. — Ne znam što mi je, — tuži se devojka, tužna sam.... — Proći će!

po zaklonjenim uvalicama i svugdje gdje je stigla kad je za stokom u pašu išla; a primirila bi se tek kad bi našla koje mlado čobanče na osami, željno društva kao i ona; sjela bi uza nj i časom se s njim upoznala.

Koliko se puta zaželela čovjeka, koliko je puta čeznula za tolikim mornarima i ribarima koje sretaše po pustome školju i s kojima bi se tako brzo upoznala!

ljubazno opraštaju s njima, preporučuju im u zadnju mir i ljubav, i jednako se osmjejkuju, kao da znadu da su to stvari za koje ne treba preporuka. Svi se veselo vraćaju i preko sela bezrazložno duše se od smijeha...

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

A sigurno je da najveći deo naših raznolikih navika, pa i onih koje su vezane za umetničko stvaralaštvo i razmišljanje o umetničkome stvaralaštvu, zavisi od tipa kulture, od kulturnoga

kao usredsređenje pažnje upravo na ove oblasti u svakidašnjem ponašanju koje pripadaju „običnim“ navikama, spontanoautomatizovanome reagovanju, koje su, uopšte uzev, neformalni deo kulture.

upravo na ove oblasti u svakidašnjem ponašanju koje pripadaju „običnim“ navikama, spontanoautomatizovanome reagovanju, koje su, uopšte uzev, neformalni deo kulture. Mimogred ću se dotaći triju oblasti i pomenuću tri dovoljno izvesna imena.

ruskog formalizma, nesumnjivi preteča današnjega strukturalizma i semiotičkog izučavanja književnosti koje, u svojim krajnjim namerama, teži da odredi mesto i ulogu književnosti u datome modelu kulture.

Treće ime koje bih ovde pomenuo jeste Edvard Hol, američki antropolog, autor i kod nas vrlo poznate knjige Nemi jezik.

mišljenju, mnogi nesporazumi u međukulturnome komuniciranju potiču upravo iz one druge, neformalne sfere u kulturi, koje nisu svesni ni sami njeni nosioci.

Različit odnos prema budućnosti kod oba sagovornika možemo uporediti sa nekom od onih stotinu noga koje naša metaforička stonoga automatski pokreće, a pravo iznenađenje i otkriće nastupa onda kad se suočimo sa drugim i

poteškoće mogu da potiču i otuda što su dve kulture vrlo, vrlo bliske, jer nam veliki broj sličnosti prikriva razlike koje ipak postoje, a prikrivene i nesaznane razlike lako se i sa jedne i sa druge strane previđaju, nekad negiraju, nekad

Tu ne pomaže pozivanje na dobru volju, nego jedino dovođenje do svesti razlika koje nam pokazuju da jedna ista ili slična konvencija može da ima i ima dve različite funkcije, tj.

vabiti i makedonsko vika(ti) nemaju isto mesto kao i istozvučni glagoli u srpskome jeziku, nego im pripada mesto koje u ovom poslednjem jeziku ima stilski neutralan glagol zvati.

A nesporazum zbog velike blizine i sličnosti (koje prikrivaju funkcionalnu razliku) manje je verovatan kad je u pitanju istorijskogenetički dalji jezik: nemačko eindladen,

deo dužnosti i u tome da sa krajnjom opreznošću ispitujemo svaku kulturnu pojedinost s obzirom na mesto i funkciju koje ima u svome sopstvenome nacionalnom sistemu.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

U sredini sobe veliki, zastrt sto, po njemu prostrte jedne stare očeve pantalone koje će gospa Živka prekrojiti za sina. I ŽIVKA, SAVKA ŽIVKA, SAVKA SAVKA (sedi kraj stola): Šta si se zamislila?

SAVKA: 'Ajde i ja idem, za poslom sam. A vidim i tebe ometam. (Ustaje.) ŽIVKA: Pa kako si rešila za ono? SAVKA: Koje ono? ŽIVKA: Pa de, što se prisećaš, za zajam? SAVKA: A za to?

Kako?... Pa, pravo da vam kažem, ja ne znam kad prima. – ... A, zvala vas je? To je druga stvar. Pa onda izvolite u koje doba želite, ona će, izvesno, kroz koji čas biti kod kuće. – Molim za vaše ime?

NINKOVIĆ: Pravila otmenog društva; l bon ton di gran mond2. O gospođo, otmenost, to je gotovo atmosfera bez koje ja nisam kadar da dišem; otmenost je moja priroda. ŽIVKA: Pa, znate, ja sam obavezna da primam.

NINKOVIĆ (posmatra je znalački): Grіѕ nale, belo grao, koje preliva u plavilo vedroga neba, krep-de-šin, sa nešto malo ružičastoga, možda samo opervaženi rukav i rever, ili možda

NINKOVIĆ: Pardon, mil foa pardon!2 Ja ne prelazim granicu saveta koje sam dužan dati vam, ako vi još uvek na njih polažete.

I verujte, tetka, ne kajem se što sam bio na robiji, mnoge sam stvari naučio koje ne može čovek tako lako u životu da nauči.

ANKA: Ju, kako smeju jednu ministarku da izgrede? RAKA: Igrdili su je za ono. ANKA: Koje ono? RAKA: Zbog tebe. ANKA: Zašto zbog mene? RAKA: Hoćeš da ti pročitam? ANKA: 'Ajde, molim te!

A i vi, Anka, mogli bi gledati drugi posao, a ne da čitate novine... ANKA: Ja sam samo donela novine koje sam kupila. RAKA: A i ja. Znaš, jedva sam kupio dvanaest brojeva.

Možda će mi se u toku današnjeg dana narediti da sutra krenem. Sve zavisi od naređenja koje je izdala tvoja majka. DARA: Najzad, svejedno, neka je i sutra, ja ću biti gotova.

ČEDA: Još kako velika tajna. DARA: Reci mi, ko je pisao? ČEDA: Ja! DARA: Šta kažeš? (Ispusti haljine koje je imala u ruci.) ČEDA: To što ti kažem! DARA: Čedo, Čedo, šta si učinio?!

Zar kaže za mene da sam odvratna baba, pa nema uvrede časti? PERA: Pa jeste, s te strane ima. ŽIVKA: E, pa s koje strane onda nema? PERA: Pa mislim da se inače ne odnosi na vas, jer se dešava u Kini.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Seoba 96 I 97 II 114 III 133 I 151 DVA SRPSKA ROMANA Studije o Seobama i Nečistoj krvi PREDGOVOR Dve studije koje su se našle između korica ove knjige u završnom su obliku i pisane s namerom da zajedno budu objavljene.

koji su prelomljeni, najčešće, u doživljaju glavne junakinje daju slike s nagoveštajem dubljih psihičkih stanja; slike koje simbolički ovaploćuju i neke podsvesne sadržaje.

Ta je težnja kod Miloša Crnjanskog, ali i uopšte u srpskoj književnosti, krunisana upravo Seobama, koje je pesnik Milan Dedinac nazvao „poemom u prozi”, naspram Stražilova, koje je „poema u stihu”.

književnosti, krunisana upravo Seobama, koje je pesnik Milan Dedinac nazvao „poemom u prozi”, naspram Stražilova, koje je „poema u stihu”.

udaji njenoj, kojom ona ne samo da mora preći iz jedne u drugu porodicu, nego u isti mah sa visokoga (hadžijskog) mesta koje joj je pripadalo u jednoj varoškoj kulturi silazi na periferiju.

Poznato je da su u mnoge od tih likova položene stvarne ličnosti iz staroga Vranja koje je Stanković zapamtio. Ali ne treba mešati građu iz koje su likovi sazdani sa njima samim.

Ali ne treba mešati građu iz koje su likovi sazdani sa njima samim. Oni su uslovne, književne tvorevine, pa se stoga i ne mogu razlagati i posmatrati

Jer je ovo drugo građa iz koje je stvoreno ono prvo; drugo je pomoću književnih pogodbi modelovano u prvome. Ukratko, stvorena je književna varoš,

može i formulisati: što je kultura starija, istančanija a zatvorenija, što je gušća mreža kolektivnih propisa u koje je ljudski život stegnut, utoliko je više na njenome dnu sumanutih i raspamećenih, kažnjenih i izopštenih.

Udvajanja nastaju kao povremeni prekidi, kao osamostaljivanje u samosvesti reflektovane slike tela nasuprot samom telu koje, sa svojim prenadraženim čulima, otima maha.

Opaženo, dakle, postoji zajedno sa okom koje opaža; pripovedač (Mile) i lik (Nuška) nerazdvojivi su kao delovi iste celine, kao lice i naličje.

je da je Borisavu Stankoviću bio neophodan pripovedač čije bi oko - nasuprot svim zabranama, strogim konvencijama koje ljubopitljivi pogled zaustavljaju već na dvorišnoj kapiji - iznutra gledalo, koje bi gledalo u trenucima kad se likovi u

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Trgovci su na običnim jalicama, sa seksanama koje im nose jelo i stvari za prenoćišta. Na ponekoj seksani su i bisage pune novaca.

Duže kose, u bradi, sa ogromnom derviškom kapom, ispod koje sjajahu dva krupna zelena oka. Puši na dugom čibuku, a belokori jatagan izvukao iz nožnica i metnuo pored desna kolena.

Iza njega drži mu momak njegova konja i dve-tri samarice koje im nose komoru. Trgovcima klecnuše kolena, kad hajduk pokaza na Spasu Čemerikića i reče da je pucao.

Ni glasitijega manastira ni Teskobnijega mesta u kraju. U njemu leže mošti Petra Koriškoga, koje su Kolašinci s teškom mukom i kradom preneli iz prizrenskih strana.

Težu od ovih planina, koje su se onako surovo nadnele nad manastir. — Pazite i ne uzmite mi obraz danas — šapuće on sejmenima arnautski i ne

Eto, zbog ovoga je orahovički silnik na svojoj kuli priredio oproštajnu gozbu ne samo Senu Durutu, no još mnogima koje je ovaj između berača kao otmenije odabrao. Arnautska odžaklija beše dupke puna.

Cigani su igrali neke sobne arapske igre koje su naučili u nizamu i pevali na sva tri domaća jezika razne poskočice n sevdalinke.

Deca razdrljena, ljudi bosonogi, žene bez uvijanaka, za spavanje podbrađene. Piska i kuknjava nebo prolamahu. Kako je koje prilazilo tako se bacalo na mrtva Jablana.

Krupna kao planina, još krepka i jako jedra kao i mnoge bogate seljačke domaćice i srećne majke koje su poženile i razudale, ona plavno koračaše niz ledinu kao kakav arnautski barjaktar.

Na glavi imaše izbledeli fes i oko njega uvijenu prtenu čalmu, od koje oduži, resasti i malo izvezen kraj visaše mu niz leđa.

njega ka oboru behu naperili svoje zapete puške dva vojna pabirka, inače dvoje odrpane kolašinske olako hrome zveradi, koje je taj nedostatak činio da lakše, još brže muški i bez razmišljanja ončas ispuste svoje duše, ako bi, po udesu, zaigrala

Tamo, zapadno, iznemogla vojska činila je poslednje napore da prodre u Vasojeviće. A ovamo na sever sve do veriga koje iviče opevano polje, navalili povlašćeni i obodreni razbojnici na pravoslavna sela, pa robe, grabe, pale i ubijaju.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Na grud’ma tvojim nikad Neka ne počine Veran ti drug! Priđe l’ ti srce koje, Nek priđe prazno što je, Baš ka’no i tvoje.

Plave oči — ogledala duše, More koje ne burkaju strasti, Na dnu biser tihoga veselja, Milje što se reč’ma ne da kasti.

Rečima se ne kazuje Kako si nam mio bio; Rečima se ne kazuje Kako si nas ucvelio. Rečima se ne kazuju Jadi, koje nosiš sobom... Da l’ bar kažu suze naše Nad preranim tvojim grobom? S Bogom, tiče milopojno!

U svima nam srce bije, Koje srpska misô kreće, Al’ Stevana Kaćanskoga Majka rodit’ skoro neće. Kud si mačem naperio Tud si perom nadmačio,

Uzdišuć’ mirisom, cveće zbori tio: „Čovek si bio!“ Imô si srca, imô osećanja, Uz koje sreća nikad ne prianja. I prva reč’ca beše sa tvog trona: „Skidajte lance s dvaest miliona!

razbio lance, Kovčeg razbi, pepeo prospi pa u burnom letu Prosej ovaj sveti pepeo po celome svetu, Gde god ima srce koje, u nadanju živo; Gde god ima narod koji, kom’ se čini krivo. Duni vetre, nosi vetre, leti bez odanka!

težnja krepka i blaga, Poljupci oni iz večnog vira, Blagodat bratstva, blagoslov mira, Sve one misli, kô barjak beo, Koje si sobom sa neba sneo: Kad sve to nikne pa se razgrana, Svanuće zora lepšega dana; Opšta će sreća u vrtu svêsti

IV Vidim ȁle, njine žvale I čeljusti klete, Koje svima narodima Podjednako prete. Haj, al’ svi će zajedničke Protiv takih zala; Biće borbe, opšte borbe Protiv

naši „prosvetnici“ U zemlji dvoboja (iz pištolja praznih), Zemlji pronevera, svakidanjih krađa — Da, međ’ Crnogorci, koje grdnjom bede E zlotvor’ma svojim ni nosa ne štede: U toj Crnoj Gori desilo se nešto Što će kusa pera židskih

»Starmali« 1886. LAZA NANČIĆ Mlada snaga, srce puno žara. Rob ničiji do svog uverenja, Uverenja koje ne dâ dara Već te bilo od stenja do stenja.

Ne budite deca („hajd’ u školu, mali!“) Vi koje su dugi veci školovali. Nemojte se igrat’ u prahu u nizu... Zar ne znate, stari, da je ispit blizu?

Nemoj ni ti drukče reći, Pa će svima biti pravo. Kad se nađeš s Petrom, Pavlom, Ne razbiraj koje j’ boje, Niti čekaj da te pita, Napred reci: Jest’, tako je!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Kakvo je opet ovo čudo: Pokondirena tikva! — Pokondirena tikva, gospodo moja, jest tako zavomo veselo pozorište koje sam ja dolu nižajše potpisani sočiniti ščastije imao za vašu, ako soizvolite čitati, kako polzu, tako i zabavu.

protiv sostava tjela čini, tamo se preko mere igra i skače; ne spava se celu noć, bogzna šta se jošt dogoditi može, koje neugodnosti čoveka pri čitanju kakove knjige otnjud napasti ne mogu. — „Gospodin ferfaser!“ — „Na službi, frajlice!

EVICA: Ja ne mogu mider da trpim, kad se zaptijem u njemu. FEMA: Taka drnda i ne može, nego koje su dobro vospitane. (Zateže se.) Ja mogu, vidiš, a tebi je teško.

SARA: Ona je bogata. RUŽIČIĆ: Šta je drugo bogatstvo Neg na čizmi štikle? Koje sreća poklanja Malenima ljudma, Da veliki izdaju, Da poznati bivaju.

RUŽIČIĆ (Femi, koja mu iste stvari pruža): Blagodarnosti blagi znaci Solncu jesu podobni, S blagodatni koje zraci Tmu od svjeta progoni.

RUŽIČIĆ: Da prilpnet jazik gortani tvojemu. JOVAN: Pani, prosim ih peknje, iz koje su oni stolici? Bohu prisam, ja sam mloge Slovake poznaval, ale taki razgovor ne ču sam.

RUŽIČIĆ: Izjaščno, izjaščno! (Koje različije meždu jeja i materi jeja.) EVICA: Ja nisam znala ceniti filozofe, no sad, kako sam razumela kako su u

kao petačka, raširena i neotesana, mora svoju masu malo da utegne, pak daje načiniti mider, to je sad moda; i one koje kao trska stoje moraju da se utegnu, ne pazeći što s otim zdravlju svom škode.

Miljković, Branko - PESME

ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Branko Miljković PESME Sadržaj UZALUD JE BUDIM 2 ZA ONE KOJE VOLIMO 3 UZALUD JE BUDIM 4 PRVO PEVANjE 6 SEDAM MRTVIH PESNIKA 8 BRANKO 9 GROB NA LOVĆENU 10 LAZA

ROĐENDAN 200 PESME UZALUD JE BUDIM ZA ONE KOJE VOLIMO (1955) UZALUD JE BUDIM Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama zbog neba razapetog između

ROĐENDAN 200 PESME UZALUD JE BUDIM ZA ONE KOJE VOLIMO (1955) UZALUD JE BUDIM Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama zbog neba razapetog između prstiju budim je zbog reči koje peku grlo volim je ušima treba ići

JE BUDIM Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama zbog neba razapetog između prstiju budim je zbog reči koje peku grlo volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove

je zbog reči koje peku grlo volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih

je rekla: neka me traži i vidi da me nema ta žena sa rukama deteta koju volim to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim uzalud uzalud uzalud uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova uzalud je budim jer njena usta neće moći

PRVO PEVANjE Obreh se u nekoj mračnoj šumi DANTE To je bila šuma koja je pojela nebo šuma iz koje kad izađoh videh da nisam izašao da su me zveri pojele i znah da će biti gorko da pričam o tome šta sam video i

GROB NA LOVĆENU Ali ne, to još uvek nije vreme. To je jedno mesto koje prepoznajem u prostoru. Mrtve su gore odakle ta reč dođe.

Mrtve su gore odakle ta reč dođe. Sfingo s pticom lažljivom umesto lica koje svlada tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada. Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe.

groba živa zvezda kuca I zapaljeni vetar na početku dana sniva Noć u mome glasu više ne doziva prostore izgubljene koje poseduju sunca Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa Ovde kamenje peva i ptica

Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš hoćeš li primiti to telo ukleto, koje nastanjujem poslednji i prvi zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.

O neima puta kojim bi do mene mogli doći Ko proleće koje zaboravi da cveta sad ležim mrtav na severu sveta Smrti ljubomorna najveća moja noći!

Krakov, Stanislav - KRILA

Redovi su ipak ostajali mirni, samo je i dalje zvonio odjek onog takta: — Jedan, dva... Ali čete pozadi, one koje su primale svu prašinu i zaparu promarširalih redova pred sobom, kvarile su pravilnost kolone, i nejednakim pokretima

Crni bodljikavi pauci se kupali u moru, koje je možda bilo i plavo kao neč ije zaboravljene oči. U zraku se boje izgubile, samo je bilo jasno pijanstvo i radost.

Široke, sjajne brazde šetale su po nebu koje je bilo prostrano i mirno. Mlazevi se sretali i ukrštali. U teskobnim barakama bolničkim bilo je zaparno.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - — Posle?... Ama i nema nikakvoga posle. Mi smo ljudi za koje to posle ne postoji... Ljudi osuđeni na smrt... — Doneli su nam saveznika, gorogana, — radovao se jedan mali.

Šumom obrasle ivice bile su rumene sa drhtavim oreolom zlata. Zlatni odblesak plivao je još po jezeru, koje se uvlačilo u vlažnu senku. Kraj obala se zgrčile krive kuće kao preplašene. — Uh, ljut je da se pobaci od njega...

Nešto teško lupi o kukove. Puče. Mija se sruši ničice na zemlju. Iz probijene čuturice rakija se proli. Mazge, koje su čupkale osušenu travu po kamenjaru, iskidale telefonsku žicu. Sa osmatračnicom nije bilo više veze.

Do noći je selo bilo povraćeno. Na svima kućama su bile bele krpe koje od jutra nisu skidane. U selu su Bugari sve žene i devojke silovali.

U Glavnome štabu ustanovljeno je odeljenje za nabavku žena. Bilo ih je svuda. Bilo je čitavih bludnih ulica, koje su mirisale na pomije i sapune. Žene su pred ulazima izlagale svoja tela u kratkim košuljama.

Često je to bio dokaz savezničkog prijateljstva. Bilo je žena koje su drhtale golim trbusima i tresle dojkama pod svetlošću sijalica. Čedne šoferkinje imale su tela mršavih muškaraca.

Glasovi su očajni, odlučni. A odlučnost deluje na slabe. Izdvajaju se senke, koje neodlučno staju. Jedan prikupljeni, zbijeni red se vraća, i gura pred sobom ustavljene senke.

Još je osećao na licu otrti mlaz tuđe krvi. Onaj jauk mu je ostao u glavi. Pa ne samo taj prvi. U telo, koje je palo, zario se odmah još nečiji bajonet tako snažno da je prodro čak i u zemlju, škripnuo i savio se, a onaj je

Tama je počela da se razvlači, i bleda, pepeljasta svetlost stala da osvetljava konture grebena, koje se ocrtavahu sada jače, kada se na najvišoj koti iznad sela zakuva, zatutnji, zakrklja, pa odjednom sve umuče.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Ptice su se menjale, nailazili smo na ribe koje izleću iz mirnog, zelenog ili azurnog mora, a pokoji brod, koji je prolazio horizontom, bio je za nas — događaj!

Kad završi razmišljanje, koje traje satima, on sprema uputstva za čije sastavljanje upotrebi nekoliko minuta, a koja za nekoliko trenutaka pređu

A da bi nam pokazao da to nisu jedine bele čakšire koje ima, on seda odmah na već počađaveli pod. Kako mesečine još nema, njegovo preplanulo lice i ruke izgledaju sasvim crni

Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće. Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti Negrijeri, tamnice za crnce kojima se trgovalo.

je i ostrvo Gorej, na kome se još nalazi oružje, džinovsko, što pokazuje da su ga nosili džinovski ljudi, i dobilo ime koje je u vezi sa imenom Gorila.

Vračare i druge crne trgovkinje, kad prodaju kremen za puške ili talismane, najčešće prodaju ovo kamenje koje nalaze svuda po obalama i obalskim pećinama.

U đerdanima koje nose crnkinje gore u Sudanu, na primer u Kulikoru, i sad se može videti pokoje plavo feničansko zrno.

Uglavnom za crne sve vesti iz tako konkretnih detalja. Pijaca riba svih najnežnijih boja: onih koje gledamo da se prevrću po pučini, na radost beskrajne mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori

se prevrću po pučini, na radost beskrajne mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide.

u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide. Bregovi banana; gri–gri na sve strane. Park sa stazama posutim školjkicama, sedefastim i rumenim.

Utoliko me više uzbuđuje susret sa ovim ženama, ovnujskih očiju I debelih usana, što one odgovaraju tačno gravurama koje sam nalazio kao dečak u starim putopisima ili romanima u kojima se govori kako je crnkinja postala dadilja kod

Pokatkad je to kao crno anđeosko krilo koje pređe ispred obala. Jedan brod nas skoro dodiruje. Ime mu je Arhanđel. Momci nas sa broda oslovljavaju italijanski.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

VUK: ’Ma pogle, Rade, zdravlja ti! Ne znaš šta više liči krpeži: Da l’ opaljeni vetrom obrazi, Koje su nekad crne boginje Arapskom šarom grozno šarale, Il’ ruke noge, ili haljina, Zakrpe razne što mu s grbine, Kao

rađam porod, tako strahotan, Od koga će se, kâ u groznici, Grbavoj zemlji kora ježiti; Otrovne tice, zmije vatrene Koje će, repom hitro šibajuć, Spržiti polja, spalit useve, Otrovnim dahom leta kužiti, Dokle se tako, kugom morena, U

hrpe nema zemlje grobovske, Kojoj će svaku ovu mrvicu Turčina besnog kosti pokriti; Gde nema ljudi, gde nema grudi Koje će kamen biti stenama, A oklop-stena slabim ženama; — Gde nema Veljka!... (Počivka.) Žalosna zemlja!...

Crna kô nebo oko ponoći! Samo što ponoć ima zvezdice, A kuća moja — crna peštera Iz koje beže slepi miševi, A škorpije se kriju pažljivo U pukotine vlažnog kamena, Da ne bi onaj vazduh disale Što moje

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Prolazi koje brani Lešjanin i Hrvatović vrlo su važni, jer kad bi Turci prodrli do Paraćina i Ćuprije, oni bi bili tako reći u srcu

Stoga su preduzete mnoge mere da ce položaji koje zauzima Hrvatovićeva i Lešjaninova vojska što bolje utvrde i stave u što pouzdaniju svezu sa svojim bazisima i

pored sve potpore iz Deligrada i Aleksinca, mogli odoleti ovako velikoj napadnoj turskoj vojsci — to je pitanje na koje je mučno odgovoriti sa da.

Ejubovu Vojsku da povrate natrag Nišu, tu da se sjedine sa prištinskom Ali-Sajibovom vojskom i ojačaju rezervama, koje jednako preko Sofije stižu iz Carigrada, pa onda da prodiru u Srbiju moravskom dolinom (možda jednom, a možda i

delo koje ce samo složnim, ukupnim silama može povoljno rešiti; čovek ce najedanput oseti zbližen sa svima ličnostima koje ga okružavaju, odnošaji odmah postanu nekako bliži, iskreniji, izgubi se ona svakidanja ukočena uzdržljivost i

Usled ovih izvešća razaslate su na razne strane naredbe koje su imale sve jedan karakter: da komandanti sa svojim odeljenjima budu jako na oprezu i da što češće javljaju sve što se

da je plamen već progutao ili će naskoro progutati sve one mile kutiće, sve one stvarčice u vašem očinskom domu, za koje su vezane sve vaše detinjske uspomene; vi ne znate kakva opasnost preti vašem ocu, koji tamo stoji u bojnom redu pred

Naša artiljerija imala je dominirajuće položaje i bila je čas tursku artiljeriju, čas kolone, koje su se kao potpora sklonile u kakav šumarak, a čas i sam turski streljački lanac.

na bojištu sa razdrobljenim kostima u lokvama krvi, orositi tvoja večernja rosa i uviti tama ove noći; koliko će usana koje na domu čekaju vreli, slatki poljupci, puni nege, ljubavi i milošte, osvanuti sutra neme, hladne i ukočene!...

U toj je dolini i Tešica, sa svojim položajima koje smo mi juče izgubili i koje smo danas hteli da otmemo natrag. Ovo radi razumevanja onoga što će maločas doći.

U toj je dolini i Tešica, sa svojim položajima koje smo mi juče izgubili i koje smo danas hteli da otmemo natrag. Ovo radi razumevanja onoga što će maločas doći.

Ovako ukoren, ja pokunjim nos i povučem se malo dalje. Jedio sam se na samoga sebe: zašto da se mešam u stvari koje ne razumem. Posle sam se opet kuražio: zašto da ja ne mogu baš ništa razumeti?

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

bi osećalo Da ga ljubim jako, A ljubit’ me znalo Bar upolak tako; Što bi u radosti Sa mnom suze lilo, — Hej, koje bi moje Samo moje bilo. Tako ja mom srcu Zborim više puti. A ono zadršće, Snuždi se — pa ćuti.

Mahom dođe mom pogledu, Pa ne mogu razaznati Koje li je moja ljuba, Koje li je moja mati! Tražim sliku oca svoga, — Jest, ona je, — al’ je nova — Propletena j’

Mahom dođe mom pogledu, Pa ne mogu razaznati Koje li je moja ljuba, Koje li je moja mati! Tražim sliku oca svoga, — Jest, ona je, — al’ je nova — Propletena j’ slikom mojih Prijatelja i

Leči, teši doveka Sve bolane grudi, Koje beže od sveta, Od veselih ljudi.. XVII Što me ljudi glede tako Što me tako prate svude?

Iste gore, isti luzi, Koje gledah tol’ko puti; Al’ to negda sve zboraše, A sad — ćuti, strašno ćuti... XXVI Sudbina se zove, — kako l’?

XXXVIII Od detinjstva, od jedva-sećanja, U vremenu nevina golublja, Imao sam, uz koje prianja’, — Tad ne znadoh koliko ih ljublja’.

Eto vam ga mog veselja! XLIV Moje nebo, jer je mutno; Moje sunce, — jer je selo; Moje cveće, gde god koje, — Jer je tako neveselo.

„Kako dođe amo?“ Zapita me Bože. A ja mu rekoh: Ti mi pomože! Bolove one, I jade goleme, Koje si mi dao, Za časak jedan Pod noge sam meto, Na njih sam stao. Tako se digoh I — do tebe stigoh.

Sad često u snu čujem Dečice moje glas: „Gde god je Srpče koje, Ljubi ga, radi nas!“ I tog je glasa tako Rajski utešna moć, Od glasa tog se vedri Žalosti moje noć!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Ali stiglo je naređenje da se mi najhitnije izvučemo. Nama za leđima nalazile su se trupe koje su imale da nas odmene. Niko od nas nije znao razlog zašto nas tako žurno povlače.

Zi-u! Zi-u! — zvižde kuršumi. To se još i moglo podneti. Ali jedna naša baterija ispred koje smo stajali, iskida nam nerve. Trupkamo u mestu. Nestrpljivi smo.

Vojnicima smo izdali hranu, pa smo ih sakupili po četama i otprilike razmestili čete prema sektorima koje treba da posednu. Spustila se noć. Na položajima su pripucale puške kao po komandi. Vreme je sporo odmicalo.

— Trči do pešaka dok nisu otišli. On izlete kao mačka i poguren otrča. Naskoro su se vratili sa sanducima municije koje su našli kod pešaka. Bili smo malo mirniji. Kad ovom prilikom nisu uspeli, više se majci neće Bugari dići iz rovova.

— Nanovo je sišao. — Slušaj, dobro bi bilo da uhvatimo nekog živog, da bismo znali koje se trupe nalaze pred nama. Nekog lakše ranjenog. Vidi odmah, pa mi ga pošalji.

Naših šest četa posedalo je tačno sredinu one bliže vertikalne prečage kajmakčalanskog masiva, sa koje se izlazi na vrh... — Vi ste, dakle, bili prema vrhu... — Vrh Kajmakčalana je bio tačno u pravcu našeg nastupanja.

— Eto vidiš... U zapovesti koju nam je pročitao komandant pisalo je kako trupe Drinske divizije, koje su se nalazile desno od nas, treba prvo da zauzmu Kočobej. Tek pošto oni zauzmu taj položaj, onda napadamo mi na vrh.

Peti puk beži u paničnom strahu. Psihološki razumljivo. Ti crni oblaci podsećali su na ogromnu, mračnu avet, iz koje su kla ubistveni plamen. Naš komandant, pukovnik Jovan, trči na tu stranu i viče na sav glas: „Napred!... Napred!...

Moj ordonans mi reče: — Ako nas nagazi njihova artiljerija, proći ćemo gore nego Bugari. — On je mislio na kamenje koje su vojnici slagali ispred sebe. Ali drugojačije nije moglo da bude.

Pritajili smo se najzad malo i mi. Ali na najmanji šušanj trzao sam se. Ispred nas nema naših vojnika. Mi smo prvi na koje oni treba da nalete. A scene od prošlog dana kovitlaju po mojoj svesti, pa mi ne daju mira.

Ovaj dokazuje kako je teško dejstvovati kroz maglu. Priča o nekim nišanskim tačkama koje nišandžije ne mogu da vide. — Oko topova ne vidi se ni na jedan metar daljine...

Cela mi je noga oduzeta. Hoću da se okrenem na leđa, ali bolovi su neizdržljivi. Odozgo padaju bombe, koje eksplodiraju baš uz ovaj trošni bedem koji me je zaklanjao. Sa užasom gledam kako odleće zemlja, i bedem je sve niži.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

svoga đakovanja nasuo nepenta, pa odjednom zaboravio sve ove stihove i sve što se u ovoj knjizi poezije davnoga vremena koje mu je prethodilo nameće kao ideal i kanon.

je iz toga barovitog i lepog duha proizilazilo, u mnogim pravcima zaostajala ispod rezultata već dostignutih u vremenu koje obuhvata ova Antologija, njen zadatak nije da na toj, sa književnoistorijskog gledišta odista krupnoj činjenici

Ova Antologija želi da, u prvome redu, sređeno prikupi sve one najuzornije tekstove koje je naša književna tradicija još mogla ponuditi Brankovoj književnoj orijentaciji, i prvenstveno kao umetničku nasladu i

prošlosti pre Branka, ne prateći u tolikoj meri konkretne poetske sudbine u njoj radi njih samih (sveta ih je nekoliko koje to odista zaslužuju), koliko opšti duh kojim su se oplođavale njihove ma i čedne umetničke egzistencije; tragajući pre

a verovatno i nastalu, u Karlovcima, baš u Brankovim Karlovcima, tačno u godinama Brankova đakovanja u njima, a od koje ovde beležim samo njen daleko najčedniji odlomak: Falile se karlovačke frajle Da je lepa u Karašu trava.

takvih prilika, u razložnom strahu zbog sve izloženijeg, podređenijeg i neizvesnijeg srpskog položaja u moru tuđinstva koje se uveliko ili organizuje ili se već organizovalo.

Po svojim društvenim pogledima i po svome shvatanju državnoga i nacionalnoga života sredina iz koje je ta poezija nikla bila je dugo sasvim različita od one plebejske Srbije prve polovine XIX veka.

Tako je, brižan, pevao Paun Janković: znao je koje mu je Otečestvo. Većina pesnika ove Antologije međutim otadžbine, onakve za koju se brinuo u tuđini mladi Paun

Možda su, mnogi među njima dobri znalca i kada ne uvek đaci Horacija, pamtili njegove čuvene stihove o rečima koje, dabogme, nisu večne: o tome kako će se mnoge koje su danas već iščezle jednom ponovo pojaviti, a druge koje su danas

kada ne uvek đaci Horacija, pamtili njegove čuvene stihove o rečima koje, dabogme, nisu večne: o tome kako će se mnoge koje su danas već iščezle jednom ponovo pojaviti, a druge koje su danas još u časti ipak iščeznuti, zahte li to samo

o rečima koje, dabogme, nisu večne: o tome kako će se mnoge koje su danas već iščezle jednom ponovo pojaviti, a druge koje su danas još u časti ipak iščeznuti, zahte li to samo upotreba, taj apsolutni i zakoniti gospodar nad životima i smrću

Ta stilska nepouzdanost, i iznenađenje koje ovakav postupak nehotično donosi, dobro su poznati već iz građanske lirike XVIII veka.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

JELISAVETA: Dakle — da te razdire? Sad vidim Da me je nekad otac varao Izborom divnim priča lažljivih U koje mi je tebe upleo Kao junaka najjunačnijeg U ovom poludivljem plemenu. — I ti si junak, ti?... Gospode moj!

ŠULOVIĆ: Moli, gospođo! Kaži slobodno, Glasića svoga slašću medenom Zasladi gorke zbilje opore, Koje na sebi nosi istina; Poslušaće te, kaži sve: Da nije prava imô goniti Stoleća tužnog sedu starinu, Koji je svojih

ugledô Ponoći neme crnu zavesu, Što iz dubine svoga tamnila Usplahirenom oku iznosi Davno umrlih žive kosture, Koje ti glasom ispodzemaljskim Ušima nežnim priče krvave Iz davno prošlog doba pričaju, Pokazujući suvim prstima Rebara

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

O Bože moj veliki i silni i nedostižni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije, da se isplačem i izjadikujem nad crnim udesom svoga Naroda i 3emlje svoje.

Krovovi, obrasli mahovinom, jedva se raspoznaju, prema mjesečini, od zelenih šljivika kroz koje strše. Samo se gdje-gdje bjelaska nov krov.

Svagdje je bio priznat i prizvat. Ali ovamo da bude knez ili da sjedi u kakvom carskom medžlisu, nije htio ni po koje blago, niti je dao kome svom, iako se znalo, da su njegovi stari sudili na Zmijanju, i da je on potomak od Zmijanja Rajka

Ne plačite, ne jadikujte, već se zagrlite i zapjevajte onu pjesnu od tuge goleme... onu veliku pjesnu od koje procmili i drvo i kamen, a kamo li srce u čovjeku!

I sve pomrije, leže u grob, osim njega i nekoliko mlađih žena, koje se ubrzo razudaše; i sve propade, iščeznu, svega nestade osim hude i vrletne zemlje, koju nemađoše niko više obrađivati

se u lepršanju široke bošče, niti zvekću meko i ujednačeno dugi gerdani sa jedrih i naočitih snaha i djevojaka, koje zadihano raznose po zboru, od sopre do sopre, časti kumovima i prijateljima.

Umukle su i one drhtave, prikazne riječi koje su odjekivale s kraja na kraj zbora i slatkom vrelinom slijevale se u dušu njegovu: „'Vala ti na tvojoj česti i

— Lijepo! Slatke Duše ono je grob... On se podiže na koljena i pruži ruku između dva vrhunca, kroz koje se bjelasalo selo dole pod planinom.

— Eno, ono tamo na kraj sela u 'noj dolini, više koje kô u sumaglici trepere dvije jasike... Vidiš li? Vidiš zar! E, 'nođe ti je bio kućerak Slatke Duše.

— Zar je baš do toga došlo? Zar da ja ostavim svoju zemlju, svoje kaleme i velike voćare, koje sam ja glavom sadio i podizô?!... Kome da ostavim? Švabi... Ličaninu!

i ujednačeno pčele, i tek katkad po jedna, po dvije prozuje pokraj nas, pa ih nestane iza drvenih, ukočenih staja, koje nas kao hladno, prezrivo, začuđeno pogledaju. — Da li je kod kuće? — prošaptah.

Na podužem dijelu zapadnog neba pružili se tamnomodri oblaci, isprosijecani oštrim, pri krajevima zašiljenim prugama koje se crvene kao usijani čelik.

Bojić, Milutin - PESME

I to sunce moćno čini mu se kao Neka izmoždena i prodana žena, Uvela bludnica, s koje sjaj je slao, A ona raskošno otkriva ramena.

Hoće li zar da nešto reče To trzanje grudi poslednjeg čoveka? Lažući sam sebe pogledom je pio Plave ženske oči u koje se tone; Kô svetinjom nekom opijen je bio, Jak kao nebesa i — gotov da klone.

Tad joj drhte ruke uvele i žute, Koje mnoga usna kvasila je vrela U dane treptanja krvi i mišića, I nabrana usta još jednom bi htela Da okuse mladost

Ranjave mi noge od trčanja bride: Jurila sam kao da sam s uma sišla I tražila žene koje još se stide. Po pristaništima prljavim sam išla I tražila strasti u čamcima blatnim.

Plašljivih fauna, videh, jure čete Upivši u mene sav svoj pogled zečji, Pevajući psalme neke vere svete, Koje gušio je njihov pogled dečji.

Jer s polja tvojih krv još nije sprana, Kosti sinova po dnu ti se lome, Kô privid vidiš vojske koje grome: Još pamtiš jauk posle svežih rana.

Te suze behu smolaste i vruće, Suze džinova koje Gospod ukle, Pred kojima su zvezde sreće stukle, A sumnjom prano iščezlo čeznuće.

Gacaju gorde čete, koje Preko jezera stegove nose, Tutnje ponosne legije što se Po goletima fijučnim roje. I piju žudno dah mora sinja I,

Da li tugu taje Za večnim suncem koje im se skriva, Ili se na dnu njinom borba zbiva, A vrh njih samo zimske zvezde sjaje?

Njin gospodski pogled svud me prati. Ja bivam nema i bezvoljna lutka Iznad koje se niz oblaka jati, A pati Što krv će tvoja u nju da se utka.

Neizgladive kao večno klete Poljane, koje mrtve use zgrću, Za tuđi ujed na meni se svete I prete Te oči koje ne tamne ni smrću.

Neizgladive kao večno klete Poljane, koje mrtve use zgrću, Za tuđi ujed na meni se svete I prete Te oči koje ne tamne ni smrću.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

JEROTIJE: Upamti, gospodine Vićo, „sumnjivo lice”. VIĆA (nastavlja): „... koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma”... JEROTIJE: Pročitaj to, molim te, još jedanput!

JEROTIJE: Pročitaj to, molim te, još jedanput! (Metne na oba uva školjke.) VIĆA (ponavlja): „koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma”... JEROTIJE (uzima depešu): Daj i ja da pročitam. (Čita.

JEROTIJE (uzima depešu): Daj i ja da pročitam. (Čita.) „koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma”... (Vraća mu depešu.) Čitaj dalje!

za zajam kod Uprave fondova ili tako što; ali je on počeo u poslednje vreme da se napija i kod najsitnijih usluga koje vrši građanstvu. Izda nekom lažan stočni pasoš, napije se; natera nekoga da plati dug koji ne priznaje, napije se.

ANĐA: Jednu reč? MARICA: Đoka! ANĆA: Pa šta? MARICA: To što sam ti kazala — Đoka! (Odjuri veselo u sobu, iz koje je došla Anđa.) ANĐA (gleda za njom i krsti se).

'ajd', čitaj dalje! TASA (čita): „Prema saznanju i tragu do sada uočenome, u tome se srezu nalazi izvesno sumnjivo lice koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma, sa namerom da ih prenese preko granice.

) Ne znaš, dabome! Sumnjivo lice, to je, prvo i prvo, lice bez ličnog opisa, a drugo: to je lice koje je teško pronaći, a državni interesi zahtevaju da ga pronađeš!

I kako da poznaš, meću tolikim licima, koje je sumnjivo lice? Eto, 'ajd' kažite: je li gospodin Žika sumnjivo lice? (Žika se buni.) Nije! Je li Tasa sumnjivo lice?

U uglu, iza ovih vrata, limena peć, od koje čunak ide najpre pravo ka publici, uza zid, pa se nad stolom g. Žikinim previja u koleno i polazi levo, te probija zid

IV ŽIKA, MILISAV MILISAV (koji je rasuo svu fascikulu): E, ovo je strašno; ovo je već prevršilo svaku meru! ŽIKA: Koje? MILISAV: Pa, brate, ja ne znam kakva je ovo zemlja, kad u samoj policiji mogu da pokradu policijskog pisara!

ovoga sreza, Gospodina ministra unutrašnjih dela izveštava depešom da je u svome srezu pronašao i pritvorio lice koje je poverljivom depešom od 7. ov. meseca traženo.

” KAPETAN: Eh, na zdravlje! ŽIKA (nastavlja čitanje): Lice koje ste vi uhvatili, verovatno je jedno od takvih, stoga ga sprovedite u Beograd pod strogom stražom, zajedno sa svima

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Raškoj (pojas duž većeg dela sadašnje granice između Srbije i Crne Gore), a u prošlosti je bilo i drugih etničkih grupa koje su govorile tim jezikom, a nisu imale ni srpsko ni hrvatsko opredeljenje.

Uz to su ti tekstovi bili puni pojedinosti iz životne svakidašnjice koje se nisu mogle dobro iskazati crkvenim jezikom, siromašnim upravo u toj značenjskoj oblasti.

Promena je nastala u drugoj četvrtini 18. veka, i to prvo među Srbima na zemljištu Habzburškog carstva, koje je krajem 17. i početkom 18.

srednjovekovne Ugarske, i zateklo tu i brojno srpsko stanovništvo, uključujući i upravo prispele izbeglice iz zemalja koje su ostale pod Turskom.

sjedinjavao je u sebi izražajne mogućnosti dvaju ili čak triju jezika, ali je bio opterećen dvema teškim slabostima, koje su se pokazale fatalnim za njegov opstanak. Od normalnih književnih jezika on se razlikovao time što je bio haotičan.

Taj je jezik morao biti bezuslovno razumljiv čitaocu, čak i ženama, koje je tadašnje školovanje zaobilazilo. Zalažući se, u teoriji i praksi, za narodni jezik u književnosti, on je ostavio

za narodni jezik u književnosti, on je ostavio netaknute one crkvenoslovenske i ruske reči, mahom apstraktnih značenja, koje nisu imale ekvivalenta u narodnom jeziku Srba. Njegovi sledbenici nastavili su pravcem koji je on označio. Početkom 19.

Ipak, on je stekao veliki ugled u inostranstvu, pa i među Srbima, najviše zahvaljujući zbirkama srpskih narodnih pesama koje je sabrao i objavio. U domovini je u četrdesetim godinama 19.

regionalnu svest, a po jeziku su bili neuporedivo bliži Karadžićevom srpskom govoru nego hrvatskom kajkavskom narečju, koje je do 30-ih godina 19. veka imalo status književnog jezika u Zagrebu.

način crkvenoslovensko nasleđe, pa i poneke kasnije uvedene obrte koji su činili gipkijom rečenicu pisaca u razdoblju koje je prethodilo, srpski književni jezik je u izvesnim pojedinostima učinio korake unazad.

književnosti bili tvorci slovenske pismenosti i književnog jezika, Ćirilo i Metodije i njihovi slovenski učenici, koje je mlada slovenska crkva smatrala svetiteljima.

Formiranje srpske biografske književnosti dugotrajan je proces on počinje s potrebom dinastije za svetorodnim poreklom, koje treba da bude potreba legitimiteta za uključivanje u hrišćansku vaseljenu.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

jastuka, i oko njih cela kuća, i okolni zidovi, a tako su izgledale i susedne kuće, tako ulica, tako iza njih čaršija iz koje se čuo tih žagor, — sve kao da se odmara, leži.

Suprotni, komšijski zid nije se video od silnog drveća koje je bilo veliko, staro, razgranato. A odmah ispred same kuće, gde je bio trem, ploče, česma, šimširi, bile su loze

A odmah ispred same kuće, gde je bio trem, ploče, česma, šimširi, bile su loze čardaklije koje su, penjući se do gornjeg sprata, razgranjujući, šireći se i mešajući se sa lišćem i drvećem iz bašte, činile jedan

Celo polje, breg sa »baždarnicom« od koje se videlo kako širok, beo drum silazi, uvodi u varoš. Iza baždarnice mogla su da se nazru Dva Brata, Čuke, Čukovo sa

Gore, u čelu varoši, belela se gola, raštrkana »ciganska maala« iza koje se tamnela zelena Ćoška, a opet iza nje visoko do neba dizala se isprepukla, kamena Pljačkovica i Krstilovica...

Sa kapije se upadalo i išlo kaldrmisanom putanjom. Ispred kuće bio visok »ćutuk« i česma sa koje je voda tekla i sveže padala i natapala baštu.

Navek jedna strana kujne bila u mraku, te je celog dana tamo gorela sveća, da bi se moglo da radi. Stepenice koje su vodile na gornji boj, istina, bile su stare, ali od svakodnevnog ribanja žutele su se i mirisale, kao što je i od

Na slavi, imendanu i dalje bila večera, gozba. Ali ne kao pre. Taj potres, posrnuće, koje se tako jako krilo, baš na tim gozbama, večerama, među najužim krugom rodbine, baš se tad najjače ispoljavao.

Koliko brašna, masla, sira da uzme; koje će jelo da gotovi? U podrum nije smela da zaviri, još manje da bez babinog znanja što uzme ili dâ kome, kao i ženama po

Čak i za odelo, koje će šalvare, koji mintan da počne svaki dan da nosi, prlja. I mati, ne samo da se u tome osećala ponižena, da je to

Baba, ko zna, kao uvek, ona još ne legala, ostajala da u sopčetu sedi, računa, vodi brigu o svemu, o sutrašnjici: koje će se jelo gotoviti, koliko još može taj i taj ćup masti, vreća brašna, sir ili meso do te i te nedelje dotrajati, dok

Gleda da li su po kapijama već sve devojke izišle. A naročito da li su sproću Mladena gazda-Stojančetove, koje je uvek sebi zovu. Zovu je da tamo ona kod njih na kapiji sedi, razgovara se.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Šulek, Rad, 39, 16. u Šuleka (Imenіk) 33 naziva. Vezuju je oko sebe, i govore basmu, žene koje žele da imaju dece (ZNŽOJS, 7, 1902, 179). Cvetom se kade od uroka, plača i strave (S. Trojanović, Vatra, 188).

O Đurđevdanu meće se b. l. u torbu sa semenjem koje se, u apotropajskom cilju, sipa oko tora (SEZ, 19, 51). Od veštica i svakog zlog dihanija uopšte mažu se i deca i

da ugrabi đavolu taj štap (samo pri tom da pazi da ga đavo ne preduhitri, pa ili ubije, ili štapčetom pocepa odelo, koje se posle na tom mestu nikada neće moći zakrpiti), pa će ga đavo morati služiti (Karadžić, 1903, 194 id). Ko takav b. l.

B. l. upotrebljuje se i u gatanjima. U okolini Đevđelije, majka koja ima više dece pa hoće da dozna koje je najsrećnije, uoči Đurđevdana nameni u bašti po jedan struk b. l.

t. priča se, u okolini Niša, etiološka skaska. Bogorodica, pošto je umesila hleb, oprala je ruke, i od kapljica koje su pale na tu biljku dobilo je lišće pege (Sofrić, 13). BOŽIKOVINA Stechpalme (іlex aquіfolіum).

U okolini Ćustendila nalazi se crkva Spasovica, oko koje ima mnogo božura: za taj b. priča se da je ponikao iz pomešane krvi Srba i Bugara, koji su se nekada tu sukobili

On može biti božanstvo. Takav karakter obično imaju pojedini borovi koji su tabuirani i za koje je vezan čitav kult, a za koje se priča da su ih posadile izvesne velike ličnosti iz daleke prošlosti.

Takav karakter obično imaju pojedini borovi koji su tabuirani i za koje je vezan čitav kult, a za koje se priča da su ih posadile izvesne velike ličnosti iz daleke prošlosti.

»Ova je biljka našem narodu osim mnogih drugih, koje su rasta viđenijeg, cveta i mirisa lepšeg, najmilija, čemu je zar uzrok taj što b.

u osvećenoj vodi do uzglavlja meće, do smrti, gde mu sestrina ili boleće koje srodnice ruka struk b. na grob posadi« (Josif Pančić, Botanika, Beograd, 1868, 251). U jednoj Vukovoj pesmi (5.

(SE3, 16, 181). Kao jak apotropajon, b. je neizostavan pri različitim lustracijama, koje se izvode preko kađenja b., ili preko pijenja vode u kojoj je b. potopljen, ili kupanjem u takvoj vodi, ili prskanjem njome.

, ili preko pijenja vode u kojoj je b. potopljen, ili kupanjem u takvoj vodi, ili prskanjem njome. Mesto u koje je udario grom vala okaditi b. (SEZ, 19, 391).

Ćipiko, Ivo - Pauci

Podne je već mitilo, pa se svijet razilazi: neki svrću u krčmu, a neki se žure kući, uprćeni punom torbom iz koje viri božićna svijeća, privezana uz palicu, i bakalarev široki rep. I Rade se žuri.

I Rade se žuri. Kupio dvije stvari koje mu na srcu ležahu: baruta, da pucnjavom proslavi Božić, i zdravih jabuka, da njima daruje koju lepu djevojku na kojoj mu

Ali ovoga puta nije ga rodila majka ko će mu na stopu stati; neće ni oca slušati, već će povesti onu koje se zaželi.

Poznaje i zemlje i livade: srce zemlje, sučeljuju se sa zemljama Ružića i Vujića, koje su sada s malim sve u njegovim rukama.

Odmah sjutradan pođe u grad odvjetniku da zapravda Vojkana za dvije kvarte kukuruza, koje mu je od zimus Vojkan ostao dužan za izor na njegova vola — i ostavi punomoć odvjetniku.

Uoči toga dana, pred noć, iz grada stigoše u varoš oba odvjetnika. Pođoše u štionicu, gdje nađoše obično društvo koje se tu svake večeri sastajalo. U dvorani silno je vruće, lampe gore, a prozori zatvoreni kao usred zime.

—upita gazda. —Znam nešto sricati, i to štampano ... —A gdje si naučio? —Učio sam; pokazao bi mi drug po koje slovo, pa bih ga urezivao, u planini, u koru od stabla, dok bih ga utuvio, pa tako udri danas, udri sutra, nešto

Prodaće suvišak blaga za koje preko zime nedostaje sijena, a svoga sijena neće prodavati. I zimus, valjda ono isto što je jesenas otac prodao u

Griješi li s njime često, na koji način, na kojemu mjestu? — I hiljadu drugih sitnica, na koje upite žena teško i mucajući odgovara.. .A on u tome traganju osjeti začas neiskazanu slast...

Ali ona ne boji se stranih dušmana, već je duša boli kad vidi svoje vlastite sinove koje je svojom krvlju odgojila i — izdržava ih, gde je izdaju i od nje se odmeću; ima naša otadžbina i čelik—domoljuba i

Sunce naginje ka zapadu i planini, uzmiče u dolima, dragama i ispod greda, ispred modričastih sjena koje neosjetljivo dižu se sve više i više.

jedne srpske novine, u kome navaljuje na braću—nebraću koji niječu srpsko ime, a u isto doba sramote srpske svetinje, za koje svaki patriota mora da se bori na život i smrt.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Poželeo sam da se vratim u polutamu šume iz koje sam izašao na vrelu peskovitu obalu. Tada sam ugledao Doroteja. Izronio je iz vode.

Imao je i neke zabeleške na izbeljenoj ovčijoj koži, koje je brižljivo uvezao oputom. Rekao mi je da je zadovoljan smeštajem.

Ovaj nema više od dvadeset i pet godina. Makarije Počeo sam pre dva dana da pijem napitke koje mi spravlja naš novi brat Dorotej. Osećam se već malo bolje. Bol u utrobi mi je uminuo.

Pokazao sam mu prepis jevanđelja, koji sam radio za episkopa. Rekao mi je da su to najlepše ispisane stranice koje je do sada video. Znao sam da preteruje, da je lepo vaspitan čovek i eto pokazuje svoju učtivost.

No svejedno, opet moram da priznam da mi njegove pohvale gode. Nije bio od onih ništarija koje čoveka mere od glave do pete i pri tom cokću jezikom od čuđenja da takva nakaza uopšte negde postoji.

Makarije da srče odvratnu žućkastu vodurinu, uz to još vrelu, i to je ovaj poslušno kao malo dete radio, uprkos gađenju koje nije mogao da sakrije.

Sad više nisam siguran da li je iguman ustao iz kreveta zato što nije bio u stanju da podnese lečenje, koje je valjda više škodilo od same bolesti, ili su mu oni napici stvarno pomogli, u što iskreno sumnjam.

Hram tvoj postao je tužna kuća iz koje se samo plač čuje. Ali, Gospode, tvoje ime se ovde pominje. Pominje se s ljubavlju i nadom. Dimitrije Opet taj Prohor.

Ispričao sam mu podrobno sve što se ovde zbilo. On se zabrinuo. Ćutao je neko vreme, gledao u glinenu činiju iz koje nije hteo ni da okusi čorbu koju sam mu doneo i onda je rekao kako će sutra rano otići na Kulu.

Kirča izađe iz prostorije, a kaluđer poče da vadi iz bisaga osušene listove nekog bilja koje nisam prepoznala, male tikvice s praškovima raznih boja i čiste bele trake platna.

Da li su i tvoji miljenici otporni ili su slabi kao i ja na nepravde i na njezahvalnost? Ima li ljudskog srca koje može da otrpi? Dimitrije Pre dve godine u Vratimlje je doskitao neki Jevđenije, probisvet i varalica.

Da li je to zbog potajnog Jeleninog prezira, zbog njene stalne i tihe patnje, ili zbog vremena koje tiho prolazi primičući ga starosti bez dece koja bi ga produžila.

Ilić, Vojislav J. - PESME

To je, možda, izraz dubokoga bola? To su, možda, reči koje kletvom zvone? O, koliko snova, nadanja i muka Zariveno leži u kamenju tvome, Što ih sruši smrti oružana ruka U danima

Dodaj mi zlatni pehar. Iz tvojih očiju, lane, Ja čitam strasnu povest koje se mnogi još seća, Kad Bahus podiže vojsku na plodne indijske strane, Na zemlje mirisnog cveća.

rekoh mu najzad, - i ja ću s izjavom prići: Za vas će najbolje biti odavde što pre otići, I to je najpreča dužnost, od koje koristi ima, Što će u svoje vreme koristi doneti svima: Jer cela galama ova (iz gorkog iskustva znamo!

„Akademija nauka“ 1887. [MILANU SAVIĆU] Čestitam ti Novo leto, Na koje sam željno čekô Iako je osmi prošô Iako mi nisi rekô: „3bogom ostaj!“ kad si pošô.

Kad se Rudnik pređe i malena reka, Ima jedno divlje i sumorno mesto, Na koje sam nekad odlazio često, A na tome mestu pećina je neka, I u njoj jezero.

U toploj njegovoj duši Zvuk tajne, nejasne sreće zazvoni bolno i drago, I vajar, nesvesno čisto, u staru kapelu uđe, Iz koje molitva bruji uz pratnju orgulja blago. Bilo je večernje sveto.

Opusteće dvori vaši, a ostaće kula stara, Da sačeka novo doba, opšta ljubav koje stvara.“ U tom času s mračne kule orô suri naglo prnu, Strašno odbi snažnim krilom i u noć se izvi crnu.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

To se i dogodilo — ili mi se bar tako pričinilo. Događaji koje sam svojim perom opisivao postadoše za mene stvarni doživljaji koji me iz uske sredine i tmurne sadašnjice odvedoše u

Zato sam, kadgod mi je moj redovni naučnički rad to dozvoljavao, rado pribegavao ovom novom zanimanju koje me je osvežavalo posle suvoparnih matematičkih ispitivanja.

Tako mogu u isti mah da pišem i da se divim lepotama, prirode, u koje s pravom ubrajam i, jednu vitku saputnicu, koja se, sa Bedekerom i lornjonom u ruci, graciozno šeta po prostranoj

Ja vrlo rado prihvatam taj Vaš predlog, iako sa zebnjom da Vas naša prepiska, od koje očekujete toliko zadovoljstva, ne razočara.

Prepiska nije razgovor; njoj će, pre svega, nedostajati ono duševno raspoloženje koje je našim razgovorima na obalama plavoga alpijskog jezera, davalo tok i pravac.

Pod vedrim nebom, koje nam otvara vidik u dubine prostora, dobivaju pitanja o sudbini sveta tek svoje pravo značenje; na hartiji nam ona

Pisana reč, naprotiv, dužega je veka, a ima ih koje večito žive. Zašto, dakle, da se ustručavamo njima poslužiti se, kada mogu da prebrode i prostor i vreme.

Dakle, na koncu krajeva, otštampanu. Zavirimo malo u tu perspektivu! Vi ste sami pisanu reč nazvali duhovnim čedom koje luta po prostoru i vremenu.

žudnja za slobodom srž ispila, da nisam našao utočišta u naučnom radu; a našao sam to utočište baš u onome zdanju koje se u plemenitim linijama uzdiže u polutami pored velikog lančanoga mosta. To je palata Mađarske akademije nauka.

Kad god sam ušao u taj hram nauke, ja sam se osetio kao progonjen begunac, koji se spasao međ zidine manastira, kroz koje njegovi progonioci ne smeju da kroče. Primi moj pozdrav, časni dome, i srdačnu hvalu na gostoprimstvu koje si mi ukazao.

Primi moj pozdrav, časni dome, i srdačnu hvalu na gostoprimstvu koje si mi ukazao. II SOBA ZA RAD PRIPREME ZA NAMERAVANI LET KROZ PROŠLOST Beograd Počinjem da se postepeno privikavam

Kadgod se uzdignem i do samih zvezda nekretnica. Dospem li, na primer, do Alcione, glavne zvezde Plejada, koje naš narod naziva Vlašićima, ja onako sa visine gledam na našu bednu Zemlju kroz duhovni dogled koji savlađuje sve

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Ne treba zaboraviti i na bajke koje i u prethodnim epohama, između ostalog, služe kao lektira za mlade: klasicističke bajke Priče moje majke guske (1697)

pomenuti i prevod dela nemačkog pisca Franca Štarka Zao otac i nevaljao sin ili roditelji učite vašu decu poznavati koje je 1789. izdao Emanuel Janković.

/…“) i naglašavanje radosti i veselja koje svako pokazuje na svoj način („zec u gori poigrava/ slavuj dično pocrkava…“), sa refrenskim usklikom „O zlatoje

prevodi Henriha Čokea (Časovi odmora, na polzu i uveseljenije pribavljeni mladosti srbskoj iz razni njemecki auktora) koje 1843. i 1845. izdaje Dimitrije Popović. Polovinom 19.

izdaje šaljivo-poučni Jed i med, delo složene zamisli koje ujedinjuje pedagoško-teorijsku raspravu (obimni Predgovor) i antologiju poezije i proze očigledno sačinjenu za školske

uspavankama dragocenost deteta za porodicu izražava se, između ostalog slikama raskošne kolevke, darova ili haljina koje detetu daruju, odnosno sakivaju mitska bića (kujundžije, odnosno vile).

Dve pesme Branka Radičevića, koje se obično uzimaju kao pesme za decu (jer su, između ostalog, njihovi junaci deca), pružaju pravi primer za to.

Pesma „Ribarčeta san“ („Cic“) takođe peva o suočavanju infantilne svesti sa stvarnošću i razočarenju koje ono donosi, ali kroz znatno blažu situaciju; odnos jave i sna.

te vragolasto priželjkuje božji gnev koji će poboljšati njegovu materijalnu situaciju (da „boga“ rastera crne hale koje se otimaju oko dukata, gurne nogom sto i prospe dukate na zemlju).

O zlatoje proleće! Zemlja sjeme već izdava ot dobrote nebesne, pokritoje izraštava, koje biva ot vesne. Svi sadiki plod javljaju, vinogradi lozu daju. O zlatoje proleće!

– Kad malo kasnije bješe mi potreba, Od kapi vode, od mrve hljeba, Ili od koje zabave ine, Da mene želja ili plač mine; Ko će mi slađe, ko l' brže dati, Neg' opet Mati, – Neg' opet Mati?

kćeri, Brata i sestre, druga što vjeri, Srodnika mila, prijana radka, Nijesu mi tako imena slatka, Ko tvoje ime, koje ću znati Sveđ' ljubit Mati, sveđ' ljubit Mati.

Stanković, Borisav - TAŠANA

PRVI ČIN Soba velika i prostrana, ali sa navučenim zavesama kroz koje jedva prodire svetlost. Po rafovima skupoceni sahani i drugo posuđe od srebra i zlata. S desne strane ulaz.

(Polazi dečjoj sobi.) TAŠANA (ga prati). HADžI RISTA (vraća se iz dečje sobe mećući u nedra kesu iz koje je decu darivao. Tašani): Kako ti? Dobro? (Brižno): A deca, jesu li zdrava? TAŠANA Jesu.

Tu je on, tu mu oružje, tu mu soba i postelja, tu vino, koje je pio, jelo koje je najradije voleo. Pa još noću, kad se ostane sam...

Tu je on, tu mu oružje, tu mu soba i postelja, tu vino, koje je pio, jelo koje je najradije voleo. Pa još noću, kad se ostane sam... onda je tek teško i strašno: tu je on, a nema ga, mrtav je.

sa mene sve pokidale, sve na meni uništile: i razum, i ime, i dostojanstvo moje, te bi možda učinio kakvu ludost, zbog koje celog života ne bih mogao da se nakajem.

nekad kao dečko išao, radovati se, kad vidim kako se isti taj put proširio i povećao — isto kao i ja; drveće po njemu, koje je bilo nekada zasađeno, već iždžikljalo, izraslo sa po kojom suvom granom — isto kao i ja; planina nada mnom, u koju

Oh, da ima ko će žaliti ovu moju ruku koja već drhti, a koja se toliko upinjala; da žali ovo moje srce koje sluti smrt, a koje je za vas, za svet, toliko kucalo.

da ima ko će žaliti ovu moju ruku koja već drhti, a koja se toliko upinjala; da žali ovo moje srce koje sluti smrt, a koje je za vas, za svet, toliko kucalo.

Zašto ti to ne kažeš? Evo ja te žalim! I uvek, kad god hoćeš, u koje doba hoćeš, dođi. I ja, i deca, i moja kuća, svi ćemo biti srećni.

Veselo, veselo! (Okreće se najstarijem begu): De, Ahmet-beže, »Veselu, veselu Stojnu«, tvoju Stojnu, čivčiku, radi koje ti zamalo verom ne promenu. AHMET BEG (uzbuđeno): Jok to, ne, ne to! SVI BEGOVI Ne to, ne to.

Ti tvoju faraonsku cigansku krv da ohladiš? Ni kada umreš, pa ni tada nećeš biti hladna. Nego, koga li kod koje, ili neke naše bule, ili neke hrišćanske udovice, odvede? NAZA O biva, biva i to ponekad.

U svakoj kafani imao sam besplatno jelo i piće i postelju, jer sam bio dobar mamac za goste, koje ću svojom pesmom da skupim da što više potroše. TAŠANA (uzrujana, potresena): Crni Saroše, crni! (Ustaje i hoda.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Tvrde četvorougaone stolice bez naslona s kojih se oni satima ne dižu, i koje im kosti stružu i butine presecaju, pa siroti samo odlažu nogama. Glave večito pognute.

Vidi dobro da se, što se njegove ličnosti tiče, proaljkavio. Na sebe meće odelo koje momci pokvare. Boji se starosti. Da li da se ženi?

Po palanci se govorilo o štapu, o dvema štakama, o srebrnoj mašini” zbog koje majstor Kosta umalo nije bankrotirao”. — „Naslutila Ristana; sve da joj je nešto što se sija.

S prvom ženom je imao pet sinova, i kako koje dete donesu s krštenja, on mu ispali četiri metka nad glavom: „Vo imja oca, i sina, i svjatago duha, amin!

Seka je odgovorila ocu kao iz nekog drugog sveta. Pisala o svojoj lepoj ćerci Anđeliji, o „najboljim” kućama u koje je primaju. A „deda” mora malo pričekati dok se presele u veći stan koji im je sad zbog Anđelije potreban.

Imalo je na tim vraškim salašima nekog gospodstva, koje je palankama mnogo smetalo, a palanka njemu skoro nimalo. Gos-Toša je bio čovek popustljiv, povodljiv i darežljiv.

pri sastavljanju pravila za neko društvo, gos-Toši je jednoglasno poveravano da izradi one tačke pravila koje govore o raznim vrstama dobrotvora, o njihovim raznim pravilima da kao takvi ulaze u razne sekcije, i da u izvesnim

Gospa Nola, počela je to uostalom već ranije, postade mati. Doziva učiteljice; ide po dućanima u koje nije nikada išla, da devojčicu svoju lepo obuče; traži joj drugarice; razgovara s Julicom čas kao s bebom, čas kao s

Te je večeri otpočela u toj jakoj i smeloj ženi njena prava funkcija, iz koje će zatim izlaziti sve njene zamisli, odluke, pokreti, reči, dela. Tih dana se desilo i ono sa služavkom Paulom.

i uzimala, u razgovoru s posetama, neki raslabljeni ton, poznat ton bezmalo neke prijatne malaksalosti onih udovica koje ostaju u žalosti bez ikakvih životnih briga; kojima je sa imanjem došla i vrsta slobode; koje su zdrave i jake

malaksalosti onih udovica koje ostaju u žalosti bez ikakvih životnih briga; kojima je sa imanjem došla i vrsta slobode; koje su zdrave i jake karakterom i osećaju da i same nešto mogu i vrede; koje se možda oprostile nekako neravnog ortaka.

kojima je sa imanjem došla i vrsta slobode; koje su zdrave i jake karakterom i osećaju da i same nešto mogu i vrede; koje se možda oprostile nekako neravnog ortaka. Ali, prvo, gospa Nola nije bila bez briga.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Potom bi mogao čitav tabak napuniti, predstavljajući polzu koju će rod iz ove knjige pocrpsti. Sve ove i ovima podobne, koje nikom ni mrve ne pomažu, znatne malenkosti ostavljam onima koji su više od mene o trudu svome uvereni; a ja, kad se u

— No međutim, da bi vaše zaktevanje zadovoljio, koje je česno i pravedno, moram knjige premetati, jer tako se spisatelji pomažu.

No nesrećom takovog u tom predelu nije bilo, jer su baš onda svi na koje je podozrenije da lažu palo proterani bili, i tako naša Roksanda morala je bez pohvale po sokaci svoju lepotu nositi.

— — — Slučaj je hoteo da se preko jedne male šumice prođe, koje naš blagoobraženija željni putnik na svoju korist upotrebi.

A budući da se čuda osobito u romanma zbivaju, zakte Roksanda da mu se nadene ime Roman, koje se i učini. Pošto se toržestvo kreštenija svrši, Roksanda uzme svoje Romanče u naručija, odnese ga kući i tvrdo naumi

Mati neke osobite oči osim sviju ljudi ima kad na svoje dete pogledi. Ona vidi dražesti koje su kod drugi nepostižime, vidi dare koje drugi sujetno traži, i razdaje po volji dostojinstva i devojke koje njemu po

Ona vidi dražesti koje su kod drugi nepostižime, vidi dare koje drugi sujetno traži, i razdaje po volji dostojinstva i devojke koje njemu po njenom rasuždeniju bolje nego mlogima

dražesti koje su kod drugi nepostižime, vidi dare koje drugi sujetno traži, i razdaje po volji dostojinstva i devojke koje njemu po njenom rasuždeniju bolje nego mlogima pristoje; štaviše, vidio sam i takog vešati koga je mati kao oči iz glave

Prvo svojstvo, koje se ranije mlogo od drugi ukazalo, bilo je nestaštvo. Ne samo u mestu gdi je on prebivao, nego 20 milja unaokolo

da ja grešim što detinska našeg Romana dela mojim čitateljma predstavljam ali koliko puta sovršeni ljudi koješta čine koje se samo deci pristoji, štaviše, koliko puta danas svoju decu oštro kazne što su juče sami triput crnje i gore činili?

Oružije, kakvo je to za njega pobuždenije! On, istina, nigda nije vidio vojnika, ali samo iz opisanija, koje mu je njegov poočim davao, tako strašnu sklonost (jamačno po uredbi sudbine) oseti da je danju i noću mislio kako bi so

Najposle jedno momče, koje je kod sveštenika služilo, da mu u svemu opstojatelnije izvestije, načini mu sablju od drveta, spravi mu klobuk od

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

travo Ti jedina pobedi Ti pobedo usreći caričine sluge Koji je crvenim mlekom hrane Usreći i njene sluškinje zvezde Koje je uživo srebro oblače Pevam I palim jedno pero iz levog krila Da mi pesma bude primljena BOJ NA KOSOVU POLjU Jašemo

smo plavim poljima I rudogorjima bez podnožja I venčali se Svaki sa svojom zvezdom imenjakinjom Ovde u carstvu koje smo stekli Skrštenih ruku na grudima Nastavljamo boj Nastavljamo ga unatrag Još nismo deco stigli I bog zna hoćemo li

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Polazeći od toga fakta, ja se nisam upuštao u stvari koje su prethodile mome rođenju, pošto o tome verovatno i nema nikakvih podataka.

po kojoj je u njegovoj aktivnosti, posle prvih snažnih i emotivnih kompozicija, nastala bila izvesna stagnacija, posle koje je komponovao liturgiju.

a usled toga što ga supruga nije dovoljno razumela, nastala je ona stagnacija u kompozitorovoj aktivnosti, posle koje je komponovao liturgiju, i to ne toliko iz osećanja pobožnosti koliko što je sudijama vrhovnoga suda, prilikom

poznatijeg čoveka uvuku u njegovu kuću i sa jednom policijskom revnošću ispreturaju mu fijoke i sve hartije i hartijice koje se po kući nalaze.

Mene, verujte, ne bi iznenadilo kada bi ti biografi, na osnovu podataka koje su sabrali iz pisama i drugih svojeručnih napisa, koji bi zaostali iza smrti koga velikog čoveka, utvrdili da pokojnik

šest punih decenija — vele to je prosečan čovečji vek —— sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.

U pogledu toga pitanja ja ne mogu da se oslonim na svoje sećanje, ali sam u porodici saznao za izvesne okolnosti koje stvar objašnjavaju.

Ja to samo pretpostavljam, jer o mojim precima vrlo malo što znam sem fakta da nisu nosili isto porodično ime koje ja nosim. Ni dandanas se ne zna kako je moje pravo prezime, a čije je ovo što ga ja nosim, bog će ga sveti znati.

Babica, koja je bdila kraj postelje moje majke krepeći se rumom, objavila je da je dete koje se rodilo žensko. Na glas da sam žensko, moj otac pljunu, počeša se iza uha i opsova nešto ružno, što ja onda nisam

Babica se za svoju pogrešku izvinjavala slabim osvetljenjem koje je prošle noći bilo u kući; ocu je neobično prijatno godila ova ispravka, a ja sam se u stvari ljutio na babicu što

No ono što me je, i pored ove utehe, još uvek uznemiravalo bila je pomisao da je moje zadocnjenje od sedam dana, koje me je sprečilo da se rodim kao sin bogata oca, možda kakav neodoljiv fatum koji lebdi nada mnom; tako da predosećam da

Jedina stvar koja me je u to doba naročito nervirala, to su bile porodične konferencije, koje su redovno održavane oko moje kolevke. Tema razgovora koji se u tim prilikama vodio bila je uvek pitanje: na koga ličim.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Naletesmo na neke pešake. Jurili smo putićem jedan za drugim, i uletesmo u selo, u koje su zamicale i baterije... Kao da čujemo vrisak žena i dece. U prolazu vidimo pobijenu zapregu, mrtve vozare.

Ali priroda je podarila ljudima samo jedan život, a svakoga časa hiljade su ostajale na bojnim poljima. Pomoći ni sa koje strane.

Što nije moglo da se ponese, palilo se. Dim se razvlačio na svima stranama... Bila je to poslednja etapa do koje su dospeli najmnogobrojniji begunci iz severnih krajeva. A tu su stali kao zamrzli, očajni zbog dalje neizvesnosti.

Videli su oni da otadžbini nema spasa. Trebalo je ostaviti kuće, porodice. U neizmernom očajanju koje je obuzimalo zemlju, zašto i oni ne bi podnosili opšte jade zajedno sa svojima?...

Vojnici su nosili pune torbe duvana i oblačili nove šinjele, koje su uzeli sa stanice. A jednom se otegla torba od silnog tereta.

Iza jedne okuke ugledasmo opet vatru, oko koje su posedale žene i podbrađena deca. Malo podale grupa ludi sa fenjerima. Drali su jednoga vola.

Neki već tovare stvari i beže. Izbeglice iz severnih krajeva, koje već danima odstupaju zajedno sa nama, ostaju zanemele, jer vide da je naš slom potpun. Njima je najteže.

A njihovi artiljerijski oficiri pregledaju durbinima teren i primaju sektore koje će gađati... I naši prosti redovi znali su da će nas napasti. Ama sigurno.

Kuda ćemo s njom? — U albanske planine... a posle videćemo. 3aćutasmo... Pred očima imamo viziju onih krševa koje smo gledali u izmaglici dana. To su slike i u svesti neprijatne, a tek kako mora biti strašna stvarnost.

Izdužene šine, kao opružene mrtvačke ruke, ostadoše puste. Pred Mitrovicom zastadosmo, da odiđu malo trupe koje su nailazile i sa severne strane. Kroz varoš se jedva moglo ići od silnoga naroda. Mnoge izbeglice su ovde zastale.

Dan tmuran i hladan, sav ogrezao u sivu belinu iz koje štrče ogolela drveta, kao rašireni prsti u kostura. Zaustavismo konje, sa kojih je odilazila para.

Ostavili smo Kosovo i Metohiju, napustili svoju zemlju i sada se pribili uza same planine, koje se naglo izdižu kao ogromni bedemi nebu pod oblake. Na planinama nigde puta, sem kozjih staza i iskonske divljine.

Petrović, Rastko - PESME

I 112 VUK II 116 MOLITVA VUKA 122 VUK III 132 SUNČANE LESTVICE 138 SONET SMRTI 140 ČAS OBNOVE 142 RUKE 152 RUKE KOJE SU LjUBILE!

O TRENjU IZMEĐU DUŠE I TELA To nije velika šuma koja šumori, Ni široke poljane koje se smeju, Tiha je reka ovo između pustih obala!

Neko s desna ulazi i ovakvu čudnu priču ispriča: ”Ima li ičeg lepšeg od tresišta pokrivenog biljem, I ptica koje se nad njim dovikuju; Ima li ičeg veselijeg od premlade devojčice Što trči uskom stazicom?

I priroda sva diše opojnim mirisom truljenja: Nadimlju zato brda, nadimlju gore stenja, Pod koje pođe kadifena gospoda na dogovor; Bor, divni zeleni bor, Dedova mojih zeleni bor.

JUČE I DANAS Sirene se zakikotale piskavo izvan nas. Sirene. Ali ne sirene grčkih arhipelaga Na koje su kapali, pali Odisejevi poljupci Kao večernja kiša izmešana sa sokom od pomorandži. Sva je mitologija umrla bila zauvek.

Pričekaj dok noć padne velika, vedra, Da tihom noći najzad pokrijemo nedra I proleće, koje nam danas srca probudi, Kao kriška će obraz cure da zarudi, U neveste zategnuti bedra: A pozno u noć kad sve

njena usta koja pritiska na rđave karte gde je slikano cveće, poljubiću je tako često na prsi, jer se sanja o devojkama koje zadrhću rano, i kojima je uz oči zelene dano da im noć odnosi glas kao šešire, kao pad teške hladne vode.

kosom kao vencem me uzvisi: da u poljima jelisejskim kojima budem šetao moja senka uvek mirna bude, izmeđ večeri koje ne plave i zora koje ne rude; da kada pođem na zbor među negdašnju slovensku gospodu, uz sela mirna ili uz vodu, kada

me uzvisi: da u poljima jelisejskim kojima budem šetao moja senka uvek mirna bude, izmeđ večeri koje ne plave i zora koje ne rude; da kada pođem na zbor među negdašnju slovensku gospodu, uz sela mirna ili uz vodu, kada zboriti im budem

zažari; a uvek sam tada u gužvi neke gomile, pateći sam, bolničkim kolima odvode me na gilotinu stazom blatavom iz koje izniču žene. O! mrzim, mrzim da mi otkrivaju istinu, da sviću dani i da gledaju u mene! Gde sam to sada?

A kad vojnik uđe da se kupa, po reci u noći On i njegov konj Draga, u koje ću ti vreme doći, Od ljubavi sam bon? Kad vojnik krepki u reku ujaše, Zakucaće na prozor tad neki smelo: Odškrini da

Kad uđe vojnik da se kupa po reci u noći, On i njegov konj, U koje ću ti vreme doći: od ljubavi sam bon? Od ljubavi, U proleće ili u jesen Smrti dimnjačke zvon čućete; O basnoslovnom

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

I SREBRENKA 41 STRAŠILO 45 DEČAK I PRINCEZA 49 VARALICA I SMRT 52 ČAROBNA METLA 59 BELUTAK 63 3VONO KOJE JE OPOMINjALO 66 SAT S KLATNOM 69 BREG SVETLOSTI 73 IZGUBLjENI KLjUČ 77 STOLICA SA PLANINE 82 CARICA I ZEVALICA 86 ZVEZDA

A onda tu su i ruže! Sedefnoj ruži tako se otkri da postoji cveće koje zovu ružama; cveće belo i žuto, ljubičasto i crveno. Sada tek nije mogla da čeka. Zašto da čeka? Dokle?

Šta sve ne bi dao da može da se otkine i lagan, kao oblak, poleti ka bisernoj mesečevoj svetlosti od koje mu zastaje dah! Šta sve ne bi video, šta doživeo tamo gore!

— Ali, da bi se sa svojima u selu našalio, izvadi jednu i prilepi je sebi na lice, unapred se radujući iznenađenju koje će svojima prirediti.

— Šta ova bunca? — reče puž. — Otkuda cvet može biti lep? Nema kućicu i bedniji je čak i od glista koje se bar u zemlju mogu uvući kad počne kiša. Uzalud je Kapljica govorila da u Pustinji nema kiše.

I nehotice leptiri su je podsećali na cvetove koje je neki ludi vetar zahvatio i poneo. I u snu i na javi poče se Kapljici priviđati Cvet.

Naročito je dobro shvatio tajne trava i tajne lepe reči, uveren da nema zla koje se ne može otkloniti jednim ili drugim.

Što vide da ne razume ljude oko sebe? Već se izgubili i poslovi koje je volela: ko još mesi, ko tka? Nema mesta za razboj u stanu, i ona je tu suvišna. — Prokleto ogledalo!

Šta je mogla da priča s njima? Ljude koje je ona volela, oni nisu znali ni po čuvenju, a kako se nekad živelo nije ih zanimalo.

— Šta sam vam rekao? — podiže obrve mrav vratar koji je iznad svega voleo da opominje i proriče. — Koje još pleme, sa zrnom pameti u glavi, gradi mravinjak u vrbaku?

Šta? Nije mogla da odredi: bile su to, u početku, nekakve gukice koje su mirovale izvesno vreme. »Možda je to neko odstupanje u razvoju? Možda ga drugi neće ni opaziti?

Naročito su noći bile užasne. Donosile su snove koje nikakvom naredbom nisi mogao ukinuti. Bili su to uvek isti, mučni snovi u kojima su se neke prazne glave uspravljale i

Stanković, Borisav - KOŠTANA

I ništa neću da znam! Ti si mu majka, ti si ga rodila! A šta ti znaš? Kad si i ti nešto znala? Nikad! Ništa! Od koje si familije? »Motikarke«! Ko ti beše ded, otac? Zar si ti bila za ovakvu hadžijsku, domaćinsku kuću?

Šantić, Aleksa - PESME

Mi združujemo duše ljudi svije'! Mrtve sa živim vežu naše niti: I s nama vazda uza te će biti I oni koje davno trava krije! Prigrli ova jata blagodatna!

Uz domove niske šumi čempres stari; Po koje se okno polagano žari. Po obali mrežu razgrću ribarke; Na pijesku leže izvaljane barke.

Što sada tako pesme setne U nebu ševa poje? Što li iz biljke bije cvetne Kô zadah lešine koje? Što tako hladno iznad luga Sunčana svetli traka? Što li je zemlja sva kô tuga, I pusta, kô grobna raka?

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Jasne njene elemente (pričanje o raznim događajima itd.) sadrže, na primer, tužbalice i naročito ratničke pesme, koje idu među najranije ljudske tvorevine.

Drugu etapu karakteriše postojanje pojedinih pesama koje se ponavljaju, uglavnom, u određenom obliku. Treću etapu karakteriše „slivanje pesama oko jedne fabule“, postanak

potreba da se pesmom sačuva uspomena na podvige heroja; zato se iz slobodne improvizacije izdvajaju pojedine pesme koje se ponavljaju, uglavnom, u nepromenjenom obliku. Ali između druge i treće etape postoji vrlo veliki vremenski razmak.

One su u književnost mogle dolaziti i posrednim putem, iz narodnih masa koje su vladajuću ideologiju — bar delimično — usvajale i izražavale je kao svoju.

“ Na žalost, mi ne znamo, i po svoj prilici nećemo nikad saznati, ni to kakve su izgledale epske pesme koje su se pevale u doba propadanja stare države, u XIV i XV veku, dok su domaći feudalci još bili u životu, i da li su te

Pesme koje su do nas došle, Vukove i starije, kratkog i dugog stiha, o ranijim i poznijim vremenima, sve su dobile svoj konačni

Ali ovde možemo da ukažemo samo na nekoliko značajnih činjenica koje je istakao Branislav Đurđev. Pre svega, treba imati u vidu da je turska vladavina od početka stalno bila praćena

Od kraja XVI veka počinju stalni pokreti protiv turske vlasti uporedo sa sve većim dažbinama koje su prouzrokovane sve većim potrebama osmanske države, ratovima itd.

Takvo selo činilo je potpunu suprotnost gradu i naročito posle čitlučenja koje je obuhvatilo sve seljake hrišćane bilo je jedinstveno u odnosu prema turskim feudalcima.

ponajviše nivelizatorskoj ulozi turskog feudalizma stvarano i stvorilo jedinstvo celokupnog našeg naroda pod Turcima, koje se izrazilo u jedinstvu naše epike.

U doba turske vladavine, sem toga, stekli su se i mnogi od onih uslova koje je Marks spomenuo kao karakteristične za procvat starogrčke epske poezije.

Uspomene na patnje od domaćih feudalaca mogu se još nazreti i u izvesnim negativnim osobinama koje narodni pevač pripisuje nekim velikašima (na primer, Dušan hoće da se oženi sestrom, itd.).

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Ali ne znam koji Imam jednog vola Koji vuče kola Svršio je gimnaziju Al je osto lola Imam jedno prase Koje stalno gudi Svršilo je zanat Kod muzičkih ljudi Imam jednu ovcu Koja mnogo bleji Svršila je travu U jednoj aleji

dana preko žala Dunu dašak maestrala Alas uze svoju lađu A sudba htede da se nađu Tužni alas i bela školjka Koje muči ista boljka Sad veselo biju vali Sedi alas na obali Sluša kako more gruva Drži školjku pored uva A školjka mu

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

A i kako bi imala hrabrosti, kad se tu, kažu, krije strašno čudovište drekavac, koje za kišovitih noći svojom prodornom drekom ispunjava čitav kraj. Pa ipak, ipak...

— Hajde da još jednom oprobam. Stric opet zažmuri, prisjeća se imena svih svetaca koje je čitao u nekom starom kalendaru, načetom od miševa, pa počinje da ređa: — Sveti Petre, i sveti Luka, i svete Časne

— Ne dam da me na pravdi biju. Kriću se u Gaju, tamo gdje je nekad bila koliba iz koje si se ti borio. Dječak je od starijih čuo tek ponešto o pravdi, ali sluti da je dobro i pravedno to što je pokušao da

položaju u koji je postavljena vještim rukama dječaka Mačka na polumračnom tavanu seoske kuće, uz opasno zuzukanje osa, koje su mališanu smetale i pokvarile mu majstoriju.

Naš preduzimljivi Stric sad se ponovo postavio u zasjedu da sačeka ove dvije delije koje su čamile u školskom zatvoru, „u tamnici kući neobičnoj “. Prvi se na vidiku pojavio Đoko Potrk.

Da je bio dan, ispod toga ogromnog tovara, vidjele bi se samo magarčeve noge, dio njuške i jedno uvo koje je virilo kroz rupu na geografskoj karti, i to baš negdje između Bihaća i Travnika. — Naprijed, Sivče!

— Pa tamo gdje se vi krijete. — Ee, pa ti ne možeš tamo! — otegnu Stric s drveta. — Kod nas dolaze samo oni koje je učilelj istukao. —A meni učitelj ne da da Žuju dovodim u školu — požali se mališan.

To ni izdaleka nije ličilo na onaj krompir koji se kod kuće kuva i peče. Ovo je bilo jelo koje se sprema u slobodnoj divljini, u šumi, jede se kad hoćeš i koliko hoćeš, niko te na to ne goni.

Sve je bilo mrtvo i tiho u plitkom jezercu koje se pružalo nekud u nedogled kroz kamenit hodnik niska svoda. — Da imamo kakve ljestve, pa se spustimo u jezero, mogli

Dečacima se slediše i ukrutiše noge kao one kamene svijeće koje su visile sa stropa pećine. Da im je sad neko priskočio iz tame, mogao ih je slobodno makljati kao dva govečeta, oni se

družini smjelih pustinjskih konjanika, pa čak i na lađi morskih razbojnika, gusara, uvijek se nađe poneko tiho stvorenje koje mirno radi neki svakodnevan posao, svima potreban.

Naš Lijan bio je upravo jedan takav poljar. Već preko trideset godina ratovao je sa seoskom dje- com. Prvi dječaci koje je jurio oko živica već su bili odavna zreli ljudi, a sad je poljar jurio njihovu djecu.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Vinogradi tako se uparložiti da nigde ni jedne loze, a ni koje divlje vinjage, ne može se pronaći za kušanje. A gospoda mu za prosjake ostati, a kamo da s palicom na koga zamahuje!

Jošte tako strepim i trnem u srdcu da u koje podublje se i najposlednje zlo ne uvalim, od koga no se već više ne mogu izvaditi, Dok i s glavom ne zaplatim.

Da kad ti spavaš, eda čuješ ko je na te došao da te pokrade ili ubije? Tako i toga časa ne moš znati u koje će dobi doći angel. ZEMLjA SI... A zemlja si, Ne voda ni žustro vino, Ne po mnogu vremenu Opet ti je povratak U zemlju.

NESKAZANI SE SUKOBE SNAHODI ... Svuda više sve ispunjeno Bojanja se i straha Negoli koje slobode vesele. Rođenje plaho i bolestljivo, Smrt preko mere strahovita, A po smrti tamo Neskazani se sukobe snahodi ...

opredeljen, zna mu se put dokle hodi s okretom svojim; a ostalo što je god na zemlji, jedno nastaje, a drugoga nestaje; koje pak množi se i pribiva, a ovo othodi: sviden posao potočnjem prelazu i tekućim vodami u morske duboke razlivajući se

Ako bih i kano ptica s krilma rano odletio čak za more, u koje tamo pustoline skriti se, al' i onde će me doseći tvoja ruka i naći me, i tvoja će me desnica zadržati i premestiti s

Kakvim li očima mogu smotriti mi Boga pod telesnim pokrivačem? Koje li pesme ću ispojati tvome izlaženju štedre? POHVALA SVETOJ PETKI SRPSKOJ Jedni ljudi sebi vodu s medom za piće

izvora vodenoga, koliko je njeno srdce želilo k Bogu, istočniku živu; ni loza se tako u vinogradu razraste a ni drvo se koje u voćnjaku rascveta, a ni u dobromirisnoj bašči koje cveće ukaza se, kako no što je njeno čisto devojaštvo u pustinji

živu; ni loza se tako u vinogradu razraste a ni drvo se koje u voćnjaku rascveta, a ni u dobromirisnoj bašči koje cveće ukaza se, kako no što je njeno čisto devojaštvo u pustinji proniklo i razgranalo se cvetasto.

strepi nebo i zemlja i vode, i svako mu se koleno poklanja na nebu i na zemlji, i ono što je dole, pod zemljom, — ne kroz koje anđele, serafime li, ili preko koje druge mu sluge, ali sâm sobom k nama nedostojnim govori svršujući i svedočeći

mu se koleno poklanja na nebu i na zemlji, i ono što je dole, pod zemljom, — ne kroz koje anđele, serafime li, ili preko koje druge mu sluge, ali sâm sobom k nama nedostojnim govori svršujući i svedočeći Isaijino proročastvo!

žaliti; Iz mraka je na zalud ovde izašao, U mrak opet tamo i otišao; Ni imena mu ima, Sunce ga obsjalo nije, Ni zna za koje dobro: Kako mu je, tako mu je Svejednako i uvek; Ni za bolje ni za gore Ne zna...

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Tada ga obuzima slatka seta, i stari Zamfir tada tiho žali za mladošću svojom pod cvetnim dafinovim drvetom, koje je i onda tako isto mirilo.

obična kola, pa čak i jedan „pajton“, istina staroga fazona, nalik na one faraonove „kolesnice“ iz biblijskih slika, koje su s njim zajedno propale onoga fatalnoga dana u Crvenom moru; ali tek kad vam kažem da je još samo paša imao takav

Biva da ponekad bane domaćica mu Tašana (od koje se čorbadži-Zamfir — iako je tri paše surgunisao — ipak pribojavao pomalo); tada čorbadžija brzo uzme na se ozbiljan vid,

se opet okrenuo i gledao na onu stranu kud bi prošla Zona u onoj njenoj zelenoj atlasnoj bundici i alevim šalvaricama, koje su za dva-tri prsta virile ispod žute satinske suknjice sa cvetićima.

A pre toga bi sâm počistio metlom ispred dućančića, zadirkivajući devojke koje se s česme sa stovnama vraćale, ili bi s onim komšijom preko sokaka razgovarao, a taj razgovor bio je za vodonoše kao

je pet dana radio, a šestog, u subotnji, pazarni dan, pazario s okolnim seljacima i ćurkastim seljankama i seljančicama, koje se zagledaju u Mana, — a bio je vrlo lep — pa i ne umeju odmah da kažu zašto su došle i šta hoće!...

U ovoj glavi je, dalje, i rešenje familijarnog veća koje je bilo sastavljeno iz dve strine i četiri tetke Mančine. Kao što je Mane bio mali majstor, tako mu ni kuća nije bila

A Mane je voleo da teferiči. Prostre ćilimče, koje bi doneo za njim Pote šegrt zajedno sa šišencetom mastike, zbaci plitke kondurice s nogu, sedne i uzme tamburu, pa

rosom, pa bi se odatle, okrepljen i veseo, vraćao i otvarao dućan, i bio vrlo razgovoran i predusretljiv s mušterijama, koje su većinom bile mlâde i devojke seljanke, tako pohlepne na minđuše, prstenje i manistre.

onih silnih matorih momaka koji se tuže na vlažno vreme i na rđavu kujnu, niti onih silnih zlovoljnih, matorih devojaka koje mirišu na kamfor i nose pamuk u ušima. Ne, ovde nikad dotle ne sme, i ne može, da dođe!...

I jedan doticaj kolenima ispod stola, i jedno „ti“, koje mu ona prvi put izrekne, privuku ga i pritegnu silno njoj, kao najjači konopci i lanci („ružični“, naravno)!

A ako su je baš kadgod i poveli, to je uvek bilo posle dužeg svađanja i pogađanja oko postavljenih uslova, na koje je uslove Doka teško pristajala.