Upotreba reči koji u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

grob i mrtvačka glava... Jest, dragi prijatelju, život je žalostan! I teško onome koji se usudi te tužne listove u golemoj knjizi života prevrtati!

ja ih se rado sećam; rado spominjem ta tri dobra dana, to nekoliko srećnih trenutaka; oni su meni ono što je putniku, koji je u mračnoj noći zalutao, oganj što izdaleka tinja... Noć je tamna, prostorija pusta...

Noć je tamna, prostorija pusta... pa neka je ta svetlost i voštanica u rukama onoga koji već umire, opet mu vedri mračnu stazu, putniku usamljenome... . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Na Veliki petak osvanulo je pet stotina kosača, mrka pogleda, čvrste desnice. Ma koji spahija u zemlji madžarskoj obradovao bi se ovakoj mobi, ali sad strepljaše, jer to ne beše gomila žetelaca, nego četa

Starci, žene, deca — iz takoga se društva sastojao naš tabor, koji se i na najmanji šum, kao jato divljih tica, dizao da prne. Jedno veče se izdaleka čula rika topova.

Ranjenik, kome su nemilostivi lekari kost po kost iz malaksaloga tela čupali, izdahnuo je; pa sad oni koji su ga do smrti mučili, dođoše da mu čelo mrtve glave mrtvačku sveću zapale. Ala su milostivi ti ljudi, ti bližnji naši!.

Gledao sam ponoć kako je po hiljadu zapaljenih krovova osvetljuje svojim plamenom, koji čak do u nebo šiba. Video sam junakâ.

Nije se videlo zvezda ni meseca. Gusti oblaci dima skrivahu ta nebeska kandila da se tim bolje pokaže divlji elemenat, koji u besu svome sve proždiraše što je sirotinja godinama u znoju lica svoga podizala.

Od naših svećenika redak je koji poznaje Danilove ikone a da ne viče na njega — moj otac ga je obožavao. Biografijâ velikih živopisaca toliko je

Eto, dragi prijatelju, od sviju naših veština pesništvo je na najvišem stupnju: pa kaži ti meni koliko nas ima koji bismo umeli i hteli praviti razliku među Brankom i M. D. Rašićem?

Pa ni bog, taj jedini zaštitnik pravde i ugnetenih, neće da pusti svoj gromovni glas koji zemljine trese umiruje, a kraljeve i careve sa prahom prljave zemlje ravna; pa ni on neće svetom da drmne, da grmne:

je u crne kamene stubove i u one gvozdene kolute što na platnu živopisani behu; a kad je video najstarijeg brata, koji je ostale mučenike preživeo, kako, iznuren i izdrpan, tamnim očima, čisto kao besvestan, traži braću, i, raširivši

Obradović, Dositej - BASNE

Pas kasapski i kurjak 46 37 Pas i njegova sen 48 38 Pas, lav i lisica 49 39 Magarac i njegov gospodar 50 40 Magarac koji promenjuje gospodare 51 41 Magarac i konj oficirski 52 42 Magarac, vrana i ovčar 53 43 Magarac idola noseći 54 44

nad svim drugim sostoji se što one soveršeno pristoje kako najvećim filosofom i politikom, tako i najprostijem seljanom koji samo čitati mogu i svoj jezik razumedu.

„Našli smo Svetoga Petra ključe — rekne jednom svom prijatelju koji se ovoj premeni čuđaše — ne treba nam više sagnutim hoditi”.

Naravoučenije Ovo isto biva ljudma kojih um nije prosvešten čistom naukom, koji živu u gluposti i varvarstvu, i kojih su kačestva i sklonjenija svojstvam četveronožnih životinja podobna.

Car koji ne obilazi zemlje svoje i ne traži daleko od sebe daže do samih najodaljenih granica prognatu i sakrivenu istinu; koji

koji ne obilazi zemlje svoje i ne traži daleko od sebe daže do samih najodaljenih granica prognatu i sakrivenu istinu; koji ne ište da pozna one koji ga okružavaju, i veruje onom ko pre dođe i onom koji ume lepše govoriti, hitrije lagati i

i ne traži daleko od sebe daže do samih najodaljenih granica prognatu i sakrivenu istinu; koji ne ište da pozna one koji ga okružavaju, i veruje onom ko pre dođe i onom koji ume lepše govoriti, hitrije lagati i iskusnije laskati — podoban

granica prognatu i sakrivenu istinu; koji ne ište da pozna one koji ga okružavaju, i veruje onom ko pre dođe i onom koji ume lepše govoriti, hitrije lagati i iskusnije laskati — podoban je ove basne lavu, koji veruje sve što mu kurjak kaže.

onom ko pre dođe i onom koji ume lepše govoriti, hitrije lagati i iskusnije laskati — podoban je ove basne lavu, koji veruje sve što mu kurjak kaže. A kad dođe lisac, samo ume li on bolje slatkosloviti i lagati, nek se onda drži kurjak!

Čovek ljubokoristan i lakom priličan je našem kurjaku, koji zlobi na lisca ne zato što on krade i tuđe otima, nego što I njega krađe svoje učasnikom biti ne udostojava.

Kad vile dođu k očima, teško onom ko ne ume ševrdnuti. Malo je S o k r a t a i K a t o n a na svetu koji, u ovako kritičeskim okresnostima, ne bi ovog istoga lisca sebi za priklad uzeli.

” Jedan bosanski vezir pitao je starce Bošnjake: „He, kmetovi, kažite mi pravo: koji vam je najbolji bio paša otkad je car Bosnu osvojio?

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

žito do zvezda veče se spušta među grobove ovde počiva tiosav saranjen sa sviralom ovde počiva mrtav tiosav koji je hteo da živi makar pretvoren u žabu bože prosti makar pretvoren u drvo zeleno pripev joj uleće oblačan vetar

svojim rebrima, i taj zvuk, I tvoju mračnu glavu koja svetli u meni, I polumesec od snega, i brda zeleni luk Koji se u zenitu samom svetli i zeleni 3.

HRAST NA POVLENU Mudrac međ nama ćuti, ćuti jer vidi da onaj koji bi mogao pri sjaju zvezda koje sam pali Jerusalim da zida, narode da budi, truljevinu gori, mekinje mesi, međ

skela, mostova, žitnica i ljudi, gledam ga kako vlada, kako seva i grmi, kako sudi, sedeći za trpezom pod hrastom koji će ga nadživeti.

Milun pod Nišom od aeroplana, Stevan u vojnoj bolnici od rana. Miloš u albanskom snegu, dok ga prti drug, koji kostur posto je pre smrti. Gojko u moru što se brzo sklapa puno nafte i vojničkih kapa.

Iza muževa, koji nose puške, kroz kraj spaljen, opustošen i go, one, ko utvari, nose iglu i konac, nose brašno, sapun, šibicu, so.

Idu u mrak, iz kog se i zver, prestravljena, vraća, idu kroz krv, kroz koju ne mogu muževi, idu kroz greh, kroz koji ne smeju braća! Ne palite im peć ni petrolejku - njima je toplo i svetlo i bez vatre!

KOPILUŠA I onom koji kroz mračne oblake, sevajući, raspiruje oluju, i onom koji se, gonjen tom olujom, pokisao, u zemunicu sklanja, -

KOPILUŠA I onom koji kroz mračne oblake, sevajući, raspiruje oluju, i onom koji se, gonjen tom olujom, pokisao, u zemunicu sklanja, - jača od klešta, slađa od košnice, od roja pčela gušća i

vode je preko pijace, bosa među čizmama gazi sneg, gola ko jaje beli se kažnjena glava, i cela pijaca, kroz sneg koji ne prestaje da pada, gleda je kako čeka ko će prvi da je pljune, sad, kad svaka kurva sme da je opsuje, da joj se

Samo domaćica, skupivši suknju međ kolena, kleči pred otvorenim šporetom, i, kao svitac koji se pali i gasi, njeno lice na mahove se ozaruje žarom, u koji duva, da ga razgori.

kolena, kleči pred otvorenim šporetom, i, kao svitac koji se pali i gasi, njeno lice na mahove se ozaruje žarom, u koji duva, da ga razgori.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Ceo taj prostor mog života i narodni’ zbitija stoji mi jošte živo u pameti; i što je stariji koji događaj, tim ga se lakše i točnije opominjem.

veštije pero; i ja se nadam u kom narodu pojave se junaci i ljudi zaslužni za otečestvo, taj će narod roditi i one ljude koji će nji’ova dela opisati.

Moj deda zvao se Stevan, njegov otac Petko, a njegov — Stanoje, koji je negda bio knez u valjevskoj nahiji. Kad sam bio jošt mali, pričala mi je moja baba Manda, da su se naši stari

Moj otac i mati imali su osim mene jošt pet sinova: Nikolu, Petra, Grigorija, Dimitrija i najmlađega Simu, koji je u Ćesariji učio vojenu akademiju i bio kadet, a posle sa ćesarskom vojskom išao u Italiju (on je 1813.

Moj otac imao je više sestara i braće od koji’ samo najmlađi njegov brat Jakov jošte živi, koji je u vreme Karađorđeva rata bio komandant valjevske nahije, a posle

Moj otac imao je više sestara i braće od koji’ samo najmlađi njegov brat Jakov jošte živi, koji je u vreme Karađorđeva rata bio komandant valjevske nahije, a posle došao na moje mesto u Sovet srpski, a ja odem u

” (Na godinu dana pre toga oni sogljadatelji koji su po Srbiji ’odali i narod spremali za Nemačku Krajinu, odveli su sa sobom mnogo momaka iz Srbije, koji su se više

sogljadatelji koji su po Srbiji ’odali i narod spremali za Nemačku Krajinu, odveli su sa sobom mnogo momaka iz Srbije, koji su se više Varadina u Kamenici egzercirali; među pročima bio je Isailo Lazarević iz Urovaca, Kićan iz Zlatarića, Ivan

te dogonili turska goveda vojsci za ’ranu, i ugovorili smo međutim sa Malim Jankom, Rakarcem i Lazarom iz Jabučja u koji ćemo dan na Valjevo udariti.

No mnogi su brezove tojage zaoštrili, i, štono reknu, koji kolac koji proštac uzmu i udare sa tri strane na Valjevo. Turci Valjevčani izađu pred nji’ u Ljubostinju, dočekaju i’ i tu

No mnogi su brezove tojage zaoštrili, i, štono reknu, koji kolac koji proštac uzmu i udare sa tri strane na Valjevo. Turci Valjevčani izađu pred nji’ u Ljubostinju, dočekaju i’ i tu se potuku.

’ Sad reče moj buljubaša Nikola Arsenijević iz Vukićevice, koji beše sa mnom došao: ,A nuto g’, kneže, Bog i duša, kake su mu noge tanke, ne ima ni čarapa u čizmama, no gole noge, a

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

puta oblile suze od kijanja, pa mu je jednom čak i zapretio da će mu omlatiti o uši i čibuk i simsiju, samo ako još koji put zadimani pred njim. Taman Paja zadimio već uvelike, dok ti stade dreka gazda-Rake iz kuće: — Pavle! Pavle!...

— poče gazda Raka još jače, a sve hoda tamo i amo. — Eno onaj lopov napustio onolike svinje te mi upropastiše mal. — Koji lopov? Kakve svinje? — Eno onaj tvoj pošteni Sima, što ga jednako hvališ!... Zatreše mi sav kukuruz. — E, e, zatreše?.

račava ostavi se poduži, koliko već zatreba; račve se probuše napremase, uglavi se između njih vrat i udari se klin, koji nekad stoji za vratom a nekad ispod vrata, i sad se živinče ne izvuče odatle lako. Eto, to vam je roga.

Deca udarila u alakanje i u smeh, da se poizvrću. I Sima se stade smejati. Dok najedanput prsnuše đaci kud koji — samo ostade na čistini ona gomila ćuraka; uhvatila se, pa se pretura.

Puna mehana selaka. Zbijaju šalu, zadirkuju jedan drugoga, pričaju gde je koji što nagrabusio, i smeju se. Dok će početi jedan između njih: — Ama, ljudi, što sam se ja jednom hteo osramotiti.

— Znam ja — kazaše mi posle. — Krstio sam se đavolskoj napravi... — Ama jeste li vi koji čuli što ono rikaše noćas goveda po livadama? — upitaće jedan. — Jest ja — odgovori drugi.

Poustajaše svi, mahnuše se igre, i svi zasedoše zajedno s Radanom. Naruči Radan sebi vina i ostali šta je koji hteo... — A šta si to ćario u čaršiji? — upita onaj što je na kaišu izgubio. — Prodao sam malo žita i vune...

Prođe godina, valja isplatiti, a nema se otkud. Molih ga, kumih da me počeka još koji mesec dana, kad prodam rakiju i neko svinjče, pa da skrpim i da mu isplatim. Aja!

— A jesi li ih ti video? — upita Radan. — Nisam ja, ali su mi kazivali baš ljudi koji su gledali... Ele, tako se, uz piće osuše priče sve strašnije i strašnije.

nekog Maksima Sarmaševića. Biće dve godine kako je dobio čin kapetanski. Ja mislim da ste ga viđali ako ste bili koji put o Vaskrsu ili o Gospođinudne na saboru kod n-ske crkve. Sreska je kuća blizu; nema ni sahat hoda odatle.

pre dok ne popije u mehani pet-šest polića prepečenice, pa onda zavodni očima, a sve pljucka, štuca, iskrmači svaki akt koji do ruke dođe, a kancelarija mu zaudara kao rakijska mešina. A ovaj kapetan jok!

U Krniću je opet izviđao neki spor oko potesa i uzgred dobro saslušao popa Peru Pepovića, koji ,mu se požali na učitelja Sretena Pavlovića da je nemiran, da psuje zakon, veru, da razvraća dedu, daje im kojekake

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

On nije smatrao svoju dužnost kao breme, nego kao počast. Dičio se što je glava tim čestitim ljudima, koji ne učiniše nikad ništa što bi bio greh pred bogom, a stid pred svetom.

Bilo je slučajeva kad su mu dovodili bolesnike koji boluju od „one” (padavice). Tako jedared dovedoše mu jednoga iz Banova Polja. Vezali ga, jer se zbesio.

Radili su s planom. To se videlo i po tome što najedanput po svima varošima u Srbiji postaviše svoje ljude, koji u njihovo ime počeše upravljati nahijama (okruzima). Te okružne starešine nazvaše „kabadahije”.

I te popine reči odbiše ljude od Kruške... Premišljao je Kruška i dan i noć šta to može biti. Koji je taj što njegov plan remeti?... Ali nije mogao ništa saznati... Sumnjao je na pop-Miloja, ali nije bio siguran...

Sumnjao je na pop-Miloja, ali nije bio siguran... A on, zaista, beše rđav čovek, čovek koji je u kavzi živ, U nesreći ljudskoj — srećan. Jednoga dana uputi se u selo, koje mu ne beše daleko.

Dosta puta, kao besposlen pas, tumarao je po selu i oko sela. Znao je šta ko danas radi; znao je koji momak s kojom devojkom stoji; znao je koliko ko kašika u kući ima; znao je koja je žena trudna; znao je... sve.

Pred očima mu stojaše sjajna budućnost. Družiće se sa prvim begovima... Neće biti Turčina koji neće znati ime njegovo. Nijedan proći neće, a da za njera ne zapita. Prolaziće begovi... paše...

Da si mu kazao da neko misli o ubistvu, on bi te gledao začuđeno, s nevericom; pitao bi te: zar ima ljudi koji hoće namerno da ubiju čoveka?... Mladež zametnula igru, odskaču jedan drugom. Lazar se uputi Stanku.

— začu se uzvik. Sve živo pogleda u Stanka s nekim poštovanjem; Jelica je gledala ispod oka, ali tako da Lazaru - koji to smotri - nabreknuše žile na čelu i slepim očima. – Skloni se! — viknu on. — Aha!... Ček’ sad Lazara!

Najedared se prolomi da gora jeknu: — Jelice!... Sad igraj!... Poslednji slog zagluši pucanj iz pištolja, koji se razleže po lugu... Stanko posrte i pade na desno koleno...

Pogleda nada se... nebo se osulo zvezdama; a one zvezde glede ga hladno i podrugljivo kao oči uhodine, koji je pronašao krivca, pa se pravi da ga ne vidi, nego dremljivo trepće...

Ali krivac kao da čita iz toga pogleda, koji mu veli: znam te, vidim te!... Ti si... ne možeš pobeći!... I zvezde mu uliše strah... I opet nema tišina...

Dučić, Jovan - PESME

Poljubac njezin beše tih i ledan, Mramorni poljub; a kosa joj plava Odisala je setan miris jedan Bokora ruža koji docvetava.

I tu šumi s njima, dajući, polako, Moru koju granu, vetru listak koji: I, kô srce, sebe kidajući tako, Tužno šumi život. — Sama vrba stoji... SAT Dan bolestan, mutan, nebo neprozirno.

Niotkud ni vetra da se javi šumom, I zaplače gdegod za krstom, za humom. Niti smrzlo zvono čas da kucne koji, Ukočeno, mirno, još skazaljka stoji, Pokazujuć tako sred doline neme Sat, kada je najzad umrlo i vreme.

Zvezdama mirnim da zabrodim, Na sunce da stignem prvi. Zavapi suza: vaj, da kanem Iz bola koji grca! Doneću na svet, kada panem, Prvu vest ljudskog srca.

Čekam i čekam sve noći Tog putnika s nekom vesti. PESMA Izgubih u tom nemiru Drugove i sve galije. Koji je sat u svemiru? Dan ili ponoć, šta li je? Duboke li su putem tim, Gospode, tvoje provale!

LIRIKA 1943 ČOVEK GOVORI BOGU Znam da si skriven u morima sjanja. Ali te stigne duh koji te sluti; Nebo i zemlja ne mogu te čuti, A u nama je tvoj glas od postanja.

Ima i na tlu očajnome Uvek kap Božja koja kapi, I krvožedni krik Salome, I jedan prorok koji vapi. Nigde ni pustoš nije sama, Svud srce ljudsko sebe seje, Svud se useli ljudska čama — Sve se na našoj krvi

Svuda gde dođe bol čoveka, Ispuni ponor koji zjapi: Od jedne suze tisuć reka! I svud po jedan prorok vapi. NOĆ Padaju sutoni prvi plavi, I zvezda već zrači s

A grom jedanput kad je zaždi, Nestaće kao bog, bez traga. MRAVI Sve putem koji vodi slavi, Krenuše kao vojske mraka. Biće se danas kao lavi U noći tuđeg mravinjaka.

Sve nadvisi nemi glas koji se čeka!... NAPOR Kada me zamori ravnodušno, bedno Vreme, u časima bezbojnim i sivim, Rađa mi se želja: ja bih da

S kakvom željom tamnom Ja lakomo slušam taj glas iz daljine, I pogledam na put koji osta za mnom? Kakva je to veza izmeđ duše sada, I tih dana što su protekli, kô voda?

Snevaj, da uvidiš da prolazni snovi Još najbliže stoje postojanoj sreći; Da ne pitaš nikad, zašto jadi ovi, A ne koji drugi, a ne koji treći.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Bože moj, kako su bile velike naše matere! One su imale praosnovne, čvrste, proste principe koji su ispisani u svakom bukvaru; a držale su ih visoko, s pouzdanjem i malo koketnim ponosom, kao vitez svoga dobroga

Palim još jednu i još jednu cigaru; a ona mi priča. Priča se uvek morala svršiti „moralom“ koji ona uostalom ne interpretiše i ne gura mi ga pod nos.

Tako mi se činilo da je tamo nešto teško, tamno, misteriozno! Gatke iz detinjstva: o doktoru koji ubija zdravog čoveka samo zato da vidi kako je mogao ozdraviti od nekake teške bolesti; i o nekom drugom doktoru koji

koji ubija zdravog čoveka samo zato da vidi kako je mogao ozdraviti od nekake teške bolesti; i o nekom drugom doktoru koji se dao iseckati na parčeta i zakopati u đubre, i koga su posle našli zdravog i čitavog, ali, stoga što su ga prerano

Neće te niko ujesti! — Znam da neće! Momak koji ga je pratio otvori jedna vrata. Mene bi stid. — Izvoli! — reče Joca. — Hajde ti napred! On uđe. Uđoh i ja.

— Eda što osećaš bolje? — reče Joca glasom koji je trebao da pokazuje indiferentnost i pouzdanje, a u kome sam ja ipak čuo usiljavanje za tešenje. — Bolje, hvala bogu!

nameri skočio s gornjeg kata kroz prozor i ostao mrtav na mestu, o Đorđu što je radio s mojim ocem, o mom stricu koji se razboleo i umro čim je na staru kuću nazidao gornji kat, i još o mnogome koječemu.

Ne brigajte! Ja ću se truditi da budem kratak, tako kratak kako samo može biti kratak čovek koji dolazi kod sarafa da za jednu monetu uzme drugu koja mu u onaj čas treba.

Šta je sa mnom i s mojom majkom bilo — to je druga stvar! Ali šta je s Đorđem koji sad u ovaj par gleda u tavan kad hoće da vas „proguta pogledom”, šta je s njime bilo? To zna unekoliko samo moja mati.

osećao sam se umoran i, razume se, odmah sam sebi objasnio svoj umor nespavanjem, a nespavanje, opet, Đorđevom sudbinom, koji kao da mi je postao rođak u neku ruku.

— Otidi opet kad stigneš! — kaže mi mama. — Otidi, javi mu se; obiđi ga, siromaha, dok je još ovde. Kaže da će kroz koji dan natrag u N. — Natrag! A što? — Bogami, u onoj muci i nevolji ja ne znam ni šta mi je govorio.

Ja se javim pomoćniku i uđem u „malu sobu”. Ali tek što sam bio otvorio vrata i video onaj Značajan pogled koji, kad su vrata škripnula, beše ukočeno upravljen povrh njih — tek sam, velim, odškrinuo vrata, a neki zatvarač koji

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

No, međutim, nije baš ni tako. Naprotiv. Ispred svake kuće ima jendek pun vode, koji se nikad ne prazni; jer taman da presuši, a ono po bečkerečkom Velikom kalendaru udari blagoslov iz neba, i jendek se

I oba gospodina popa imađahu dosta posla, a prema tome i prihoda, krštavajući novorođenu decu po selu. Malo koji dan da ne dođe gospodin-popi, jednome ili drugome, Arkadija crkvenjak, pa ne otpočne otprilike ovako: — Gospodine...

deca... vragovi. Šta znate!? Džak buva, he, he! — veli Arkadija i dodaje mu uslužno i ponizno šešir i štap, koji je bio onakve forme kakvi su obično protojerejski štapovi, a doneo mu ga je na poklon s jednoga vašara majstor Leksa

« Eto, tako je otprilike živeo gospodin popa u selu, a koji baš popa poimence, mislim da nije bilo nužno dosad da kažem, jer je davno rečeno da su svi popovi jednaki, jedan k’o

Zašto su onog prvog prozvali pop Hala, čuli ste, a zašto ovog drugog pop Kesa, čućete. Ovaj nesretni nadimak, na koji se pop Spira onako isto tužio kao i pop Ćira na svoj, dobio je on odavno.

i oženili su se, jer čak i crkvenjak, predšestvenik današnjeg crkvenjaka Arkadije, znao je da će parohiju dobiti samo oni koji se budu hteli oženiti tim dvema lepoticama.

Odmah se pribere i zamoli staroga Orestiju kovača da drži onu njegovu pevnicu dok on časkom ne ode. Orestija, koji je vanredno pevao i kitio i dizao obrve pri pojanju čak i na teme, rado se primi toga, a Arkadija poleti k’o bez duše

Obojica lete pravo crkvi. — Ej, naopako mi zvonilo — huče pop Spira i juri za Arkadijom, držeći se obema za trbuh, koji mu je otežavao trčanje. — A jao, nesrećni Spiro, šta ćeš sad?!

pastira paroha Spiru, a vidljiv dokaz i znak toga njegova zadovoljstva i blagonaklonosti beše onaj crveni pojas, na koji toliko vikaše pop-Ćirinica. — Zbog pesme, ni zbog čega drugog!

A posle ručka odmah otrča preko puta da ih zatekne za stolom, da na licu mesta vidi efekat koji je proizvela svojom kernštrudlom.

I doista, ko ga nije popravljao i doterivao, pa ništa! Opravljao ga i Lala pudar, koji je to naučio kao soldat u Talijanskoj, i Nova kovač, koji je znao i tu majstoriju, jer je imao lakšu ruku, i jedan

Opravljao ga i Lala pudar, koji je to naučio kao soldat u Talijanskoj, i Nova kovač, koji je znao i tu majstoriju, jer je imao lakšu ruku, i jedan vandrokaš sajdžija koga su bili pritvorili zbog krađe prilikom

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

se onima što su sad skoro umrli, iznosi na grob i razdaje još i svake subote i praznika, ali onima, starim mrtvacima, koji su već i po nekoliko puta prekopavani, njima se samo tada, na zadušnici, iznosi i razdaje, jer vele: oni, onako stari,

Od celog groblja, stare crkve, okolne zidove koji su na nekim mestima već bili srozani i kapije, jedino je ta klisarnica bila jaka, zdrava.

zatvaranje, čišćenje crkve, nadgledanje groblja, noću obilaženje, pazenje grobova, a naročito noću rasterivanje pasa koji se kupe i loču zejtina iz kandila po grobovima sve je to ona, žena mu, klisarica radila.

Svi su oni bili tu, na okupu. Istina, mnogo njih je bilo koji su živeli i spavali po ambarima i štalama pojedinih bogataških kuća, po izvesnim maalama, čak i po obližnjim selima...

Uvek bi po neki nov nadošao. Niko ne bi znao odakle je, koji, tek bi počeo da se viđa među ostale i vuče se onako kao drugi, tu oko klisarnice, reke, groblja.

A opet niko od njih u samo groblje, međ grobove, nije kao smeo da uđe. Svi su bežali. Sem nekih, obično sumanutih, koji su naročito, ludo, strasno se zavlačili po ispucanim, trulim grobovima.

Ali od tih i ovi drugi prosjaci bežali su, bojali se. Koliko bi puta koji od njih prolazeći pored kakvog groba kao oparen pobegao odatle i doleteo klisarici, drečeći: — Ete ga! — Koji?

— Koji? — Istrčala bi klisarica uplašeno. — Ete ga... u hadžijskom, gazda-Jančinom grobu. Tamo leži! — Govorio bi ovaj tresući

Ali on je uvek obilazio grobove i čisto sa nekim uživanjem tražio te koji su se zavlačili po grobovima da ih otuda izvlači, goni i bije.

Uređivala ih je, pazila da ko čije mesto ne zauzme. Naročito je terala one druge, bogate, prosjake koji po selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što i oni ovamo

Ni novac, ništa nije htela da primi. A izgledalo je, da je od svih zavolela nekog Ljubu, prosjaka, koji je večito ležao i spavao. Bio je to mlad, razvijen dečko. Crne masti, crne kose, crnih očiju.

— Radosno ga dočekala ona. — Pa donesi. Da vidim. I ona, vesela, otrčala kolibi. Brzo se vratila s novcem koji je izvukla ispod zemlje u raznim zavežljajima... Sve dala popi. Ovaj, kad video priličnu sumu još više se zbunio.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Služio je tri godine, u raznim varošima kod raznih trka. Služio je i takve grke koji su po triput bankrotirali, koji se na vašaru pod svojom firmom pokazati nisu smeli, ali opet ni sto advokata s njima

Služio je tri godine, u raznim varošima kod raznih trka. Služio je i takve grke koji su po triput bankrotirali, koji se na vašaru pod svojom firmom pokazati nisu smeli, ali opet ni sto advokata s njima nakraj ne bi izišli.

Ljuba, ako i nije u svemu ne znam do kakvog savršenstva doterao, ipak je mnogo znao, više nego ma koji grk u njegovom mestu. Zato se i titrao sa sudbom svojom. On je za višim čim težio nego za bakalstvom.

Ženske iziđoše napolje da pripravljaju ručak. Kakva radost za njih! Gospodar Pera Siridžić bio je običan seoski grk koji je svojim trudom stekao ono što ima; a dosta ima, toliko da se u selu za imućnog čoveka držati može.

Ljuba pak voli što se nije spleo sa takvim tastom koji bi nemir u kući činio, samo da čuje da je Ljuba na „šantli” pet srebra proigrao.

ne može oženiti, jer ima mnogo neprijatelja, zato zaključi otsad sa provodadžijom prositi, i to sa takvim provodadžijom koji će ga znati u svemu preporučiti. V Čekmedžijić je uzeo za provodadžiju čika-Gavru.

— Da, kada bi to do nje stajalo, za koga ona hoće. Znam ja, ona bi pošla i za Grgura Drtića sina, koji sa ocem zajedno ništa nema, al’ to ne ide! — reče malo razljućena mati. — Da, kada bi mi nju pitali!

Devojka ima tri hiljade srebra. Ljuba je zadovoljan, već je po posla gotovo; no opet se nađu koji ga ogovore, i on se okrene na drugu stranu.

U varoši G. ima Ljuba jednog negdašnjeg druga, koji ima dve sestre, jedna je lepša a druga umiljatija. Svaka ima po dve hiljade forniti. Lepa se zove Julka.

Julka oseća veliku naklonost prema Ružičiću, ali kažu da ovaj ima vrlo slabu štaciju; ako bi koji bolji došao, ne bi ga se odrekla. Dođe Ljuba sa čika-Gavrom u G. Brat Joca zaradovao se, pa ih srdačno aufiruje.

— Izvolite sesti. — Hvala. — Vi ste već gotovo na nas zaboravili bili. — Znate, ja sam čovek koji se ne nameće; gde me rado primaju, tamo idem. — Ja mislim da ste vi u našoj kući uvek rado primljeni. — Sad vidim.

Ne kažem da se gospođa Makra ne bi htela udati, ali sad bi ona izbirala. Neće mlada golaća, koji bi je za blago uzeo; neće matora, ma da je bogat; neće čoveka bez jake titule.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Terazija snop raznih štapova: vitla se, krši, meša, lomi i šiba po zgurenim leđima i uvučenom vratu onog građanina, koji bi hteo da nešto zna i kome cure tanki mlazevi krvi iz razbarušene kose, a ne može nikako da dođe do reči niti da se

Jer ovaj Aleksije Jurišić, koji je punih dvadeset i šest godina živeo bez ikakvog plana, imao ga je jasno ovoga leta i prvi put u svom životu.

A sad je bilo sve na putu da propadne. I onaj život bez plana, mučan, rizičan i vrtoglav, koji tek što se stao zaboravljati, ponova je pretio da otpočne.

Jurišić se naglo okrenuo i kad je ugledao ženu, uz visokog čoveka vojničkog držanja koji ga je oslovio, on se jako zbuni i lako porumeni.

Ali kako u tom momentu naiđoše odnekud ona teška gvozdena kola za polivanje, vučena ogromnim meklenburškim konjima, koji su tromo i glomazno gazili sredinom ulice, ono zaglušujuće tandrkanje po neravnoj i šiljatoj kaldrmi izmešano sa

I svi tvrde da sve one konce diplomatske drži u svojim rukama ministar predsednik, koji sad nije tu, i da niko živi ne zna njegovu politiku.

Život taj samo je jedno sanjarsko lenstvovanje, nedostojno čoveka koji mora da voli onaj drugi, pun tragičnih, velikih strasti, jedan bujan ti buran, pobednički život.

obilazio duvandžiju, a još danas klanjaće se oni meni svi kad kraj njih budem prolazio, ti mali sitni i ništavni ljudi, koji se tako boje rata i koji još sutra mogu postati moji ponizni ordonansi i posilni, moje ponizne sluge.

još danas klanjaće se oni meni svi kad kraj njih budem prolazio, ti mali sitni i ništavni ljudi, koji se tako boje rata i koji još sutra mogu postati moji ponizni ordonansi i posilni, moje ponizne sluge.

Taj grozni metež, nečuvene, odlučne i najveće strasti, taj najpakleniji pakao koji je ikad jedna stanica doživela da vidi, taj užasni, zverski elan, sav u jezivoj strasti: dočepati se što pre komande,

svesti i kad je atmosfera, čudna, puna neke panterske nakostrešenosti, nekog strašnog treska i lešinskog zadaha. koji se predosećao, rasprostirala onaj razoran bes živaca i drhtavicu najstrašnije groznice kad neizbežno nastupa slom

A strah koji je toga dana, za sve vreme onog divljačkog dvoboja pobesnelih baterija, pretrpeo na osmatračnici, bio mu je povod da i

Afrika

Ptice su se menjale, nailazili smo na ribe koje izleću iz mirnog, zelenog ili azurnog mora, a pokoji brod, koji je prolazio horizontom, bio je za nas — događaj!

Uzbudljivo je bilo gledati u taj mlečni put koji se vukao za brodom. Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska ostrva. Velika Kola bila su sve bliže na horizontu; sa

Poznao sam ga odmah po liku, toliko sličnom liku njegovog brata; koji je moj velik i prijatelj. On je nekada bio u Africi generalni direktor agrikulture a sada vodi jedno veliko preduzeće

Čitavi potopi vode slivaju se iz pumpi. Pred nama su neprestano mornari, koji rade ćutljivo i prilježno Bretonci, Korzikanci i Crnci. Ja sam prijatelj sa jednim Bretoncem, koji se zove Robert L'Votr.

Ja sam prijatelj sa jednim Bretoncem, koji se zove Robert L'Votr. Uveče, kad svrši posao, dolazi na kljun broda. To je savršen bretonski tip.

U njegovoj priči kako je verenici, koja ga je na samrti pitala la li će je zaboraviti, obećao da neće nikada (razgovor koji citira na bretonskom je) i zbog čega se, kaže, uistinu neće nikada ni ženiti i pored hvalisavosti, kitnjastosti,

Najzad, ta daleka linija na horizontu obala je Zapadne francuske Afrike. Tamni galebi koji nas nadletaju prvi su vesnici od nje. Do Dakara je još uvek daleko.

Prilazi Vuije da mi pokaže šta da gledam. Toranj koji se vidi iza dva brega toranj je guvernatorove palate. Dale se produžava dakar, kosmopolitsko pristanište na obalama

Celim Senegalom vladali su u stvari afrički sultani, koji su se tukli između sebe, a svi zajedno sa evropskim naseljenicima.

Greben koji zaokružuje pristanište skoro je od purpurnog Nekoliko majušnih kućica obojenih zeleno na ovom purpuru, između plavila

Tu su crnci uvijeni u prostrane bubue, pošto je tu mnogo pomuslimanjenih plemena, koji onda svoje tradicije prkosno čuvaju.

Smešno je da u Africi, između dva crnca koji se prihvate odevanja, mnogo je bliže primitivnosti i golotinji onaj koji nosi evropsku odeću, sastavljenu od najčudnijeg

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

No ni po čuda! Položenije bo Srbalja zasada je takovo da, ako bi se koji — izuzimam imućne, ili one koji su u prizrjeniju načina života s druge strane obezbjeđeni — isključitelno na

No ni po čuda! Položenije bo Srbalja zasada je takovo da, ako bi se koji — izuzimam imućne, ili one koji su u prizrjeniju načina života s druge strane obezbjeđeni — isključitelno na knjigopisanije otvažio, i zvanije svoje

„izvjesno“) do nužde i leba željkati došao, O čem nas ne samo naši, nego i kod sami Engleza spisatelji, kao Butler, koji je, pri svem klasicitetu svoga divnog sočinenija Hudibras, upravo od gladi skapati morao, dovoljno uvjeravaju.

Nikom se ne škodi, a može se mnogima pomoći. Oćete li i vi za frajlicu uzeti koji los? JANjA: Los je tri cvanciki? MIŠIĆ: Jest. JANjA: O, skupo, vrlo skupo, mnogo novac!

Svaku bedu na moju glavu. Siromah kir Janju! MIŠIĆ (ustane): Kako se vi teškate, a ima stotinu koji bi želili u vašem položeniju biti. JANjA: Evo j neka nosi. (Pokazuje Jucu.) I tako oći šešir.

“ Da dođi opet? Prokleta! JUCA: Zaboga, ta to je učtivost. Tako svi, koji su najmanje vospitani, rade. JANjA: O, tako radi! Da zovi notariusa na svogo muža! I jošt’ da mu kradi deset forinta!

KATICA: Ja sam dosad plakala, a svemu je tomu papa kriv. Koliko sam mu govorila da pogodi za šupu majstore, koji razumevaju. Aja! Oće on sam da zida, da zaštedi. Sad imamo sugubu štetu.

što je od carstva strožajše zaprećeno da se niko pod živu glavu ne usudi marvu svoju ubijati, jer bi se tako konji, koji su na veliku polzu ljudma, umalili. Nego, kako se slučajno kod vas dogodilo, vi ste vrlo srećan čovek.

JANjA: Prokletu tvoju jeziku! Ama, more, primiš svaku godinu račun. PETAR: Šta će mi sapun! Koji oće, neka dere i bez sapuna, ja mu ne branim, ali Petar neće. JANjA: Oćiš da si svađiš sos mene? PETAR: Šta veliš?

MIŠIĆ: To sam ja izmislio. KATICA: Zaboga, zašto ste ga varali? MIŠIĆ: Ta to je blagodjejanije čoveka utješiti, koji oće da padne u očajanije. Kamo sreća da je to sva šteta! KATICA: Zar se jošt što dogodilo?

JANjA: Što? A di su novci? MIŠIĆ: Kod mene. Ja sam taki poslao momke u poteru, koji su srećno kako dukate, tako i Rošildov papir našli... JANjA: Gospodin notarius, to su moji dukati.

MIŠIĆ: Vi ste i meni poklonili. JANjA: O, teos filaksi! Ja sum vama banki poklonio. MIŠIĆ: Bez koji se ne mogu dukati povratiti. JANjA: Oćite da mi otmite sa sila? MIŠIĆ: Što jedan poklanja, drugi, koj prima, ne otima.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Ljudi su osluškivali, u mraku, urlik vukova. Hungri, koji su stanovali na toj ravni, a koji se behu doselili iz Azije, pričali su da konjik iz njihove zemlje može da odjaše na

Ljudi su osluškivali, u mraku, urlik vukova. Hungri, koji su stanovali na toj ravni, a koji se behu doselili iz Azije, pričali su da konjik iz njihove zemlje može da odjaše na Istok, a da danima ne susretne ljudsko

Kadikad se, na toj ravnici, ukaže po neko usamljeno drvo, bagrem, ili vrba, pa i neki konjanici koji brzo iščeznu. Dogodi se da konjik ugleda i neke kule i gradove, šta li, ali i to nestane na vidiku.

Pod komandom austrijskih đenerala, koji su imali velike, troroge šešire, ukrašene nojevim perjem, Rascijani su sačinjavali takozvanu „mađarsku“ konjicu, koja je

Kad su ratovi prošli, taj narod se naselio po popaljenim turskim karaulama, pokraj skela na rekama, i oko Temišvara, koji je bio glavni grad na jugu kraljevstva i koji je bio obnovljen po nacrtu franceskih oficira, kao neka zvezda, od kamena.

po popaljenim turskim karaulama, pokraj skela na rekama, i oko Temišvara, koji je bio glavni grad na jugu kraljevstva i koji je bio obnovljen po nacrtu franceskih oficira, kao neka zvezda, od kamena.

Oko Komande prilepilo se bilo nekoliko traktira i škola, kao i Teatar koji je bio čuven. Pored crkava bila je palata komandanta tvrđave feldmaršal‑lajtnanta baruna fon Engelshofena.

Petrovaradin od Temišvara, ali je te godine došao bio u Temišvar zbog nemira, i da bude bliže vojnicima, Rascijanima, koji su Temišvaru zadavali toliko briga.

Dvor je hteo da ukine status tog naroda, koji je bio, kako se u Beču govorilo, „arma in arma“. Carstvo je bilo rešeno da od Rascijana, koji su dotle bili samo

Carstvo je bilo rešeno da od Rascijana, koji su dotle bili samo vojnici ćesara, načini seljake, kameralne napoličare, gospode kraljevstva hungarskago.

U reskriptu, koji je dobio, pisalo je da neženjene vojnike ima prosto da raseli, a nekoliko oficira, koji su namerni da se bune, da

U reskriptu, koji je dobio, pisalo je da neženjene vojnike ima prosto da raseli, a nekoliko oficira, koji su namerni da se bune, da poveša.

Teodosije - ŽITIJA

svetlosti, kojom bismo, mrak duše i uma očistivši u sebi, mogli bodro iskazati dobrodetelji života sveblaženog Save, koji je sada ponovo zasijao u našem rodu.

A našem poslednjem, lenjivom rodu, u koji svršetak vekova dostiže, u kome je malo onih što se spasavaju, ne samo da je potrebno nego je i veoma poželjno da se

Zbog toga i ja, vašoj zapovesti otačaskoj povinujući se, sada izlažem u povesti vama koji slušate, žitije hvaljenoga sveblaženog Save, koji je u Svetoj Gori Atonskoj živeo kao isposnik, a posle je bio prvi

vašoj zapovesti otačaskoj povinujući se, sada izlažem u povesti vama koji slušate, žitije hvaljenoga sveblaženog Save, koji je u Svetoj Gori Atonskoj živeo kao isposnik, a posle je bio prvi arhiepiskop i učitelj srpski.

Ovaj beše sin velikog župana Nemanje, vladara srpskog, koji samodržavno vladaše svim srpskim zemljama što se zovu: Dioklitija, Dalmatija, Travunija, na istoku se Iliriji

se, sa suzama govorahu: „Vladiko Gospode Bože Svedržitelju, koji ci negda poslušao Avraama i Saru i ostale pravednike koji su molili za čedo. usliši danas i nas grešne sluge svoje što ti se mole.

“ A Gospod, koji je blizu ovih što ga prizivaju vaistinu i sluša njihovu molitvu, posluša i njihova moljenja kao i ostalih pravednika.

tako najppe y rođenju bude čudesno dete, jer to nije ni bilo samo delo ljudske prirode, nego i zapovest svesilnoga Boga, koji pobeđuje zakon prirode kako xoće. I plod molitve po prirodi se rodivši, od Boga dan, Bogu ce i nameni, što i bi.

Obradovaše se dušom veoma i proslaviše Boga, koji nije prezreo moljenja njihova. Posle malo vremena porodiše ga vodom i Duhom, prosvetlivši ga božastevnim krštenjem, i

A bogodani božastveni mladić uvek je u molitvi tražio kako i na koji način da pobegne od sveta i od svega da se oslobodi radi Boga.

dolažahu ka ocu njegovu odasvud da prime što im je potrebno, a drugi put i sam šiljaše u sveta mesta da se razda onima koji prepodobno žive, jer beše dobar čovek koji deli milostinju i daje mnogo.

im je potrebno, a drugi put i sam šiljaše u sveta mesta da se razda onima koji prepodobno žive, jer beše dobar čovek koji deli milostinju i daje mnogo.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Ali antropogeografija ne treba da zanemari i druge uzroke: istorijske, etničke i socijalne, koji doprinose da se formira narodni mentalitet i koji se prepleću sa geografskim uticajima.

treba da zanemari i druge uzroke: istorijske, etničke i socijalne, koji doprinose da se formira narodni mentalitet i koji se prepleću sa geografskim uticajima.

Čovek uopšte teži tome da preceni svoje sugrađane, naročito one iz svog rodnog kraja. Ima vrlo veštih promatrača koji opaze samo neke psihičke osobine, dok neke druge ne vide.

Zbog toga naučni duhovi pokazuju na ovom poslu skepticizam koji je uopšte opravdan. Međutim, iako je posao težak, nije mogućno da se čovek ne interesuje studijama koje mogu tako

Ima promatrača koji su nesumnjivo zapazili neke od karakteristika ovog stanovništva. Zadatak, dakle, olakšava manje složena priroda predmeta.

raznih grupa koje čine taj narod i uspe se proceniti relativna vrednost njegovih psihičkih osobina i odrediti uzroci koji su ih izazvali.

Prva je metoda psihičkih ili etnopsihičkihkih profila koji su unekoliko slični geološkim i geomorfološkim profilima.

U pindsko-dinarskoj i u moravsko-vardarskoj oblasti su najbolji oni „psihički profili“ koji se povuku sa zapada na istok, od Jadranskog mora prema moravsko-vardarskoj dolini i dalje; na donjodunavskoj ploči i u

mora prema moravsko-vardarskoj dolini i dalje; na donjodunavskoj ploči i u slivu Marice su najbolji oni psihički profili koji se povuku u pravcu sever—jug.

Upoređujući psihičke tipove i društveno uređenje stanovnika u zemlji matici i onih koji su se iselili zapažamo uticaj geografske i socijalne sredine na evoluciju psihičkih osobina.

Ova preseljavanja i premeštanja su kao neka vrsta antropogeografskih eksperimenata, koji nas tačno mogu obavestiti o preinačavanju psihičkih osobina.

Da bih utvrdio psihičke osobine Južnih Slovena često sam se koristio mnogim etnološkim podacima, naročito onima koji se mogu izvesti iz nošnje i dijalekata, pa i iz narodnih shvatanja o smislu i o vrednosti ljudskog života.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Ovi doživljaji slavnog mačka Toše i njegovih prijatelja Miša proroka i psa Šarova napisani su uz pomoć Tošina dnevnika, koji je pronađen iza pseće kućice čuvenog buvolovca Žuće, pod samom krošnjom jedne trešnje.

Džak samo ćuti, možda zbog toga što je zavezan, a možda i zato što ne zna da govori. Ko li je taj čiča koji razgovara s jednim običnim džakom? Da možda nije lud ili pijan? Hajde da ga čujemo.

Tako je zaista. U kolima se vozi mlinar Trišo i niz rijeku traži vir u koji će baciti svog nevaljalog mačka Tošu, ali nigdje da pronađe tako dobar vir.

Gdje je treći? — Treći si ti koji ulaziš ovamo! — prošaputa sam za sebe debeli krčmar, a onda glasno dodade: — Trećeg sam poslao po rakiju.

— Uf, uf, sad smo obrali bostan! — zakuka čiča. — Ko će nam sada kazati koji je od nas krčmar, a koji čiča Trišo, stari mlinar?

— Uf, uf, sad smo obrali bostan! — zakuka čiča. — Ko će nam sada kazati koji je od nas krčmar, a koji čiča Trišo, stari mlinar?

Da je neki čestit mačak, hajde de, ali onaj tvoj obješenjak Tošo, koji se penje na vrbe i odozgo bulji u ribe i oblizuje se! — Nema ga, znači, u vodi, jadan ja i kukavan!

a drugi, opet, opisaše čitava kola džakova, ali u njima je bilo samo brašno, žito, vuna, a tek u jednom neki rogovi koji su se čitavo vrijeme gložili i svađali.

Krčma je zaista bila oblijepljena najrazličitijim oglasima. Bio je tu oglas jednog čiče koji je javljao da je negdje u rakiji izgubio pamet, pa potjernica za nekom vranom koja je drugom čiči popila mozak, pa

negdje u rakiji izgubio pamet, pa potjernica za nekom vranom koja je drugom čiči popila mozak, pa oglas nekog pijanice koji traži dane izgubljene u krčmi, pa onda opomena gostima krčme da ne idu na tanak led za nekim kockarom i najzad oglas

u krčmi, pa onda opomena gostima krčme da ne idu na tanak led za nekim kockarom i najzad oglas jednog domaćina koji javlja da je u krčmi izgubio dobar glas i moli svakoga ko o njemu nešto zna da mu odmah javi.

uzdisanja, štucanja, zijevanja i lupanja po čelu, sastaviše ovakvo pisanije: OGLAS I PROGLAS Iz koga će svaki čovjek koji ovo bude pročitao saznati šta je u njemu napisano, a napisano je baš ono što dolje piše, a dolje piše ono što ćeš

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

SA VISOKOM ZMAJEVSKOM STRUČNOM SPREMOM, MOTAO SE MEKO VREME PO GRADU, ČITAO OGLASE I KONKURSE IZ ŠTAMPE, ZMAJ KOJI JE UŽIVAO U SVOME RADU, IZGUBIO SE KO SVITAC BEZ LAMPE.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Jutros, međutim, zatekao sam ovaj stočić, koji je inače zaključan, otvoren i u njemu sve ispreturano, kao što vidite. I AGENT (prilazi ženskom stočiću sa pisanje, na

A svoj kaput? Pa, može možda još poslužiti tamo na građevini. No, sad već izgledate kao čovek koji može pristati u svako društvo. 'Ajde sad, tako kako sam vam rekao.

Sedite, molim vas. LjUBOMIR (sedajući): Radovao bih se kad bih vam mogao biti od koristi. PAVLE: Za onoga koji pati i iskreno saučešće je od koristi. LjUBOMIR (iznenađeno): Kako... Vi patite? PAVLE (trgne se): Ne, ne patim...

RINA (dolazi i upućuje se pravo njemu; staje pred njim, ali bez hrabrosti i onoga ponosa koji je ranije imala): Ja bih htela, Pavle, da se objasnim s tobom.

ANA: Kako uzbuđena? ANTA: Pa znate valjda šta znači to uzbuđena žena; bili ste valjda i vi koji put u životu uzbuđeni? ANA: Gospođa je sasvim kao obično raspoložena.

Kad se rastali, ja sam prišao gazda-Ristiću, i pitao sam ga: Je l'te, molim vas, koji je to gospodin koji je sada sa vama razgovarao?

Kad se rastali, ja sam prišao gazda-Ristiću, i pitao sam ga: Je l'te, molim vas, koji je to gospodin koji je sada sa vama razgovarao?

Eto, tako mi je kazao gazda Ristić, koji je lično s njim razgovarao. RINA: Alo! Alo! Gospodin Novaković? Kako, još nije došao u kancelariju?

ANTA: Ta doći će on u kancelariju, doći će za koji čas... Budite strpljivi. RINA: Ne, ne, ne mogu biti strpljiva, ja ne mogu da izdržim ovo, ne mogu da izdržim, idite,

MILE (miluje joj ruku): Dakle, reci mi, šta je? RINA: Zamisli, moj prvi muž, muž koji je izvršio samoubistvo davljenjem, pojavio se, živ je. MILE (iznenađeno): Kako, kako? Živ?

MILE: Ali, zaboga, njegov je leš nađen, utvrđen je identitet... RINA: Bilo ih je tada koji su sumnjali i tvrdili da sve što je nađeno nije još dovoljan dokaz, ali tri godine nije se javljao; to je bio najveći

Primam! Da si kazao, na primer: tutor te i te crkve progutao je toranj crkveni; lepo, i to primam. Ima tutora koji gutaju crkvene prihode, a kad im se proširi stomak, oni su kadri, razume se, da progutaju i toranj i svih pet zvona.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

da zađe između klupa, a onda se povukao pocrvenevši tako da je i poslednjoj budali postalo jasno da je to zbog repa koji mu je Saša Albreht prikačio jesenas, a nastavničkn savet posle vodio istragu puna tri meseca, bez nekih naročitih

- Zar otac nema novaca da ti kupi knjige i tašnu i sve što ide uz to, Slobodane Galac? - Koji moj otac, nastavniče? - rekao sam poluokrenuvši se, i to je bilo ono što ga je oborilo.

- rekao sam poluokrenuvši se, i to je bilo ono što ga je oborilo. - Gospode Bože, dete, koji tvoj otac? - rekao je i zavrteo glavom, dodao je još nešto, samo što ja nisam mogao da ga čujem, jer sam već bio u

Povukoh se u stranu, a Baronica of Petrovič prođe uz sami zid kuće gužvajući u rukama kaiš koji se produžavao u nešto što je ranije bio irski seter, sada samo gužvica pseće dlake i oljuštene kože.

smo išli u isti razred, ali posle njegovog pokušaja da nastavnicu izbaci kroz prozor, on je prestao da ide u bilo koji razred.

Doći ćeš ti već na to! - zastao je i zviznuo kroza zube na način koji je i mrtvacima dizao kosu na glavi. - Bakutan je prevalio osamdeset i zlato mu nije neophodno.

S gađenjem pomislih na dve glavne ulice i nekoliko prašnjivih uličica koje je neko nazvao gradom. Idiot! I to idiot koji nije stigao da vidi kako u tom gradu jedino gradski deluju crkva i zatvor pred kojim jedan milicionar stoji tek onako:

Jedan fosil iz mezozoika, u stvari, ali fosil koji je mogao da ti zalomi keca! Karanovo je govorilo o romansi između nje i nastavnika fiskulture, iako je to bilo isto

On bi telefonirao i dostavljao pisma. Ja sam bio taj koji će da ih piše. - Bože sveti, Rašida! Ja ni za sebe nisam pisao ljubavna pisma!

- upitao sam, a ona se okrenula meni i uštinula me. - Da to nisi bio ti koji je mene zaustavio? - rekla je i bila u pravu, kao obično.

Baronica je pevala pesmu o brodiću koji nije nikada, nikada zaplovio. Bila je to dečja pesma i bila je lepa. Iznad jablanova više nije bilo sunca i nebo je

Zemlja je bila zamrznuta a vazduh pun snega. Sahranili su ga za pola sata, a oni koji su ga pratili razišli su se brzo kao da se nečega stide ili boje. Oko deset otac je prestao sa šamaranjem.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Na po godine pre nego što će šegrta osloboditi, uzeće novog, da se malo uvedžba, a imao je već i jednog sina koji je pomagao. Gospodar Sofra jako je voleo Isaila Čamčića.

Tada bi’ dao razglasiti u vojsci francuskoj da koji vojnik dezertira i k meni dobegne, dobiće sto talira, i dvesta, a oficiri toliko dukata, pa da vidim ne bi l’

Naprotiv, kad je video da kogod bajagi neće da pije vino, on donde nudi, dok ga ne prinudi, jer veli nema gore nego koji se izvlači, ti će biti tek pijanci, ili već jesu. III Gospodar Sofra ima petoro dece.

Treba znati da je gospodar Sofra Kirić izbrani „obštestva člen“, „trajtaer“, tojest jedan od trideset odbornika koji magistrat biraju.

— Šta, da bude soldat, a Buniparta još živ? To nipošto. — Ima još i drugi’ koji nose sablju. — Šta, valjda advokat proaktor, ima ih kao kusi’ pasa!

bili; i kao posle saznam nešto da su se i voleli, al’ mati volela je zrelog imućnog čoveka, neg’ mladog vetropirovića, koji ništ’ nema osim ono malo dućanca prazna, pa ako bankrotira, da joj dođe kći na vrat.

Ja sam pobedu održao, a devojka vrati prsten Miloradoviću, koji posle naskoro od žalosti za Sofijom umre. Siroma’ momak, ipak žao mi ga je bilo, al’ šta ćeš, kako će da se bode šut

— Sada iz Poljske, i to iz Krakove. — Jesi l’ onde bio? — Nisam, al’ čuo sam od oni’ koji su onde bili nedavno, da je pojeftinilo platno; mlogo je izrađenog. — Pa hajd’, da idemo.

al’ su ih muški matori glasovi nadmašili, dok ne bude prinuđena pre svršetka umuknuti, i pred starcima kapitulirati, koji su, opet, zaboravili na Lenku, pa svaki po svom ćefu tera i glas menja.

A sirota Lenka, lepša nego njena pesma nije imala pred očima svež jutrošnji cvet, mladost, koji bi joj žice srca zategô. Tako je pevala, kao slavuj pri kraju leta.

čovek bio, još ne bogat dolazili su poznati i prijatelji u kuću više nego sada, no gospodar Sofra mnoge je odbio, koji nisu znali obitelj njegovu uvažiti.

Tako, bilo je koji su mu u kuću dolazili, pa pri čaši vina zbijaše s domaćinom šalu, koji je šalu rado primao, ali ne da se njegova

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Bilo je vreme da idu. To je gorela vatra onih koji su sinoć bili polegali, neki sami, neki sa ženama i decom, ispod nadstrešnice jednog obora, sa one strane utrine, gde

Svakome je video lik, svakog je poznao, svakog se setio gde je koji legao. Tako mu se i ostalo što je bilo tamo, napolju, na kiši, javljaše u širom otvorenim očima, u mraku: obronak brega

Zapalila je žižak, koji osvetli i nju, svu, i njegovu ogromnu senku na zidu. I tek tad, kad ga ugleda, vrisnu i poče da kuka, pavši na njega,

Njeni poljupci, plahi i ludi, koji su mu padali u lice i pod grlo, bili su mokri od plača. Ustavši da bi ga bolje mogla obuhvatiti, jer se on nabusito

Prevalivši čanak osvećene vodice i bosiljka, koji je sinoć bila spremila, da bi mogla ujutru, kad se probudi, da ga poškropi, teturajući se, kao da je dizao i nosio

Pritrčaše mu, ljubeći ga u ruku i privodeći mu konja, koji se propinjao. Tada kinuvši gromko nekoliko puta, zaigravši po zemlji tako da se sve zatreslo, vrati se u mrak i vrućinu

Dok su ga sluge sa jedne strane dizale u sedlo, na konja, koji se vrteo preplašen šarenilom, dotle su dve sluge sa druge strane pritezale kolane, da ne otkine uzengije, velikim

Smestivši se u širokim čamcima, koji su bili prokisli, na slami i žutom, suhom lišću, ljudi su bili opet polegali, pa su se dizali da čiste oružje, ili da

Pevahu vičući. Kad stiže sav uprskan, do vatre, među vrbama, javiše mu se dva oficira i pop, koji je bio potegao zajedno sa njegovim bratom, čak iz srebrobogatoga Zemuna, da isprati sina i da ih sve blagoslovi.

Otimajući se, tako, njenim rukama, vukući je nehotice za kosu, svojim vezovima na klobuku, koji se zaplitahu i u njeno odelo, jednako je, ljubeći je sad, za rastanak, u usta, ponavljao slatke reči, na koje je bila

U strahu koji je ličio na ludilo, ona mu je visila o vratu, škropeći ga, već bogzna koji put, osvećenom vodicom i moleći ga da se

U strahu koji je ličio na ludilo, ona mu je visila o vratu, škropeći ga, već bogzna koji put, osvećenom vodicom i moleći ga da se tamo ne ženi, kao što to drugi čine, da se tamo ne ističe, da i nju posle

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Proricanje može da se vrši na osnovu nekih znamenja koja se spontano, mimo volje onoga koji gata, javljaju. Tako, na primer, smatra se da ako devojka lomi posuđe u kući, brzo će se udati.

Ako iznikne koje od imenovanih, onda će poći za momka koji ima isto ime; a ako iznikne ’neznani’, onda će se udati za nepoznatog momka.

Pilovjeti, ne pilovjetaj! Već ti kaži mog suđenog’ te trave i korjenje ostavi pod jastuk i na njima prenoći pa koji joj se tu noć momak usnije, veruje da će biti njen.

imućnog ili siromašnog momka, gata ovako: Ispod jastuka stavi tri pruta: neoljušten, šaren i oljušten (ogoljen), pa koji ujutru slučajno izvuče, takav će joj i mladoženja biti (neoljušten — bogat, šaren — srednjeg stanja i ogoljen — siromašan).

“¹⁶ U Šapcu devojke nose travu „zlatnoglav“ da se dopadnu momcima.¹⁷ Najbrojniji su u ljubavnim činima postupci koji imaju za cilj da magijski neposredno privuku momka, da u njemu izazovu željenu promenu, tj.

“ Ljubavne čini se često vrše pa izvesnom modelu koji predstavlja momka, sa željom da se to isto što se čini modelu desi i onome koga ovaj model predstavlja.

Kasnije, „ako li se njom takne devojka, ona će se strastveno zaljubiti u onog mladića koji ju je dotakao.“) JEZIK I LOGIKA LjUBAVNE MAGIJE Ljubavna magija nije nikakav skup proizvoljno izabranih, bizarnih

Konkretni postupci koji simbolizuju željenu promenu, transformaciju (u subjektu ili objektu ljubavnih čini) jesu: kuvanje/pečenje, dodirivanje,

u toku rasta transformišu (konoplja) ili imaju jak, opijajući miris ili ukus (pelin, bosiljak, paprika), zatim predmeti koji se koriste za tkanje i predenje (vreteno, vratilo, motovilo, grebeni), zatim delovi ljudskog tela koji mogu zameniti celu

zatim predmeti koji se koriste za tkanje i predenje (vreteno, vratilo, motovilo, grebeni), zatim delovi ljudskog tela koji mogu zameniti celu osobu (krv, nokti, mleko, dlake itd.). Simboli plodnosti su: jaje, zemlja, jabuka, višnja itd.

Logika imitativne magije stoji i u osnovi korišćenja brojnih predmeta koji su povezani s mrtvacima (prsten umrlog, zemlja sa groblja itd.

ljubavnim činima, nešto ređe, koristi se i prenosna magija, odnosno smatra se da je dovoljno izvesti promenu na predmetu koji je bio u vezi sa voljenom osobom, pa će se i ona sama izmeniti.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

HIJERARHIJI 11 ZA SEBRA 13 ZA SVRGNUTE 14 ZA ZEMLjU KUDA VOJSKA PROĐE 15 O VOJNIKU 17 ZA VOJNIČKA GROBLjA 19 ZA ONE KOJI SU HRABRI SAMO KAD GINU 21 ZA JERES 23 ZA POSLEDNjE DANE 25 ZA SMRTOMRSCE 27 ZA VAŽNE 29 ZA SEDAM GLADNIH GODINA 31 O

CARSKOJ MILOSTI 44 O PTICAMA NEBESKIM 46 ZA KALUĐERA 48 ZA NEPELEGRINE 50 ZA NESHVAĆENE 52 ZA NAIVNE 53 ZA ONE KOJI SE SPOTIČU PREKO PRAGA 54 ZA PASTVU SRCA 56 ZA SUŽNjE POMILOVANE 57 ZA ČOVEKA KOJI JE POGUBIO PERGAMENTE 59 ZA SLUGU

NESHVAĆENE 52 ZA NAIVNE 53 ZA ONE KOJI SE SPOTIČU PREKO PRAGA 54 ZA PASTVU SRCA 56 ZA SUŽNjE POMILOVANE 57 ZA ČOVEKA KOJI JE POGUBIO PERGAMENTE 59 ZA SLUGU JERNEJA 61 ZA ALKOHOLE 63 O KAMENOVANjU 65 O PRELjUBI 67 ZA SVADBE BEZ VENČANjA 68 ZA

BRANKOVINSKE SELjAKE 75 ZA NEROTKINjE 77 ZA ČOBANKU KOJA SE PO OCU NE ZOVE 79 ZA PESNIKINjU, ZEMLjU STARINSKU 81 ZA ONE KOJI NE UMIRU NA VREME 83 ZA APOKRIFE 84 ZA MAĐIONIČARE 85 ZA ISMEVAČE 87 ZA ZAVIDNIKE 89 ZA PESME 91 ZA PEPELjUGU 93 O

ZVERI OKLEVETANE 97 ZA BOGOVE 98 IDU CARSKIM DRUMOM 100 O BABUNSKOJ REČI 102 O JERESI 103 O PIJANICAMA 104 ZA ONE KOJI CARSKE DRUMOVE ORU 105 ZA VRLINE U MANE PROMETNUTE 107 ZA LjUDE KOJI JASNO VIDE 109 ZA LAŽI IZGOVORENE IZ

REČI 102 O JERESI 103 O PIJANICAMA 104 ZA ONE KOJI CARSKE DRUMOVE ORU 105 ZA VRLINE U MANE PROMETNUTE 107 ZA LjUDE KOJI JASNO VIDE 109 ZA LAŽI IZGOVORENE IZ MILOSRĐA 111 O NALAZAČU 112 O BOŽJEM SUDU 113 O PRAŠTANjU 114 TRAŽIM

Čedoubica, preljubnik, najahalac, onaj koga zlopakosni đavo uze, babun, bogumil i jeretik, slabić koji na sudu ne govori pravo, čovek koji skrnavi ikone svetih, biće surovo kažnjen po zakonima mojim, ali ne surovije nego

najahalac, onaj koga zlopakosni đavo uze, babun, bogumil i jeretik, slabić koji na sudu ne govori pravo, čovek koji skrnavi ikone svetih, biće surovo kažnjen po zakonima mojim, ali ne surovije nego što u zakonu stoji.

O POKLISARU Poklisar koji hita caru iz zemlje tuđe, ili od cara svome gospodaru, da je neprikosnoven čim u oblasti carstva mi uđe, pa bio

I sebru, koji kao Kumova Slama neizbrojan, i neodređen kao maglina, neuništivo iz zemlje izranja, zna se putanja. ZA SEBRA Tražim

Za sebra uvek verna životu, za sebra koji sunce voli. Ako život izda i ševa, i gušteri, sunca uživači, i pesnikinja mirisa, zova, za sebra, sebar izdati

Ako život izda i ševa, i gušteri, sunca uživači, i pesnikinja mirisa, zova, za sebra, sebar izdati neće, za sebra koji u povodu vodi po desetinu sebara sinova.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

MRVICE 139 MIS 145 LANjSKI SNEGOVI 147 NEDELjA 151 VIKEND 154 POSLE GOSTIJU 161 IZLET 166 ZAMAK 169 ČOVEK KOJI JE DOBIO ULICU 176 DAMA SKITNICA 181 KNjIGA Kako se čovek uopšte odlučuje na pisanje knjige?

Pred nama su dugi časovi osamljenosti, dani ćutnje, nepregledna prostranstva bele hartije i svet u magli; predeli koji očekuju da budu uobličeni, ličnosti koje strpljivo čekaju da ih oživimo … Nekada davno izgovorene reči, rasute u

neko sumnjiv, gimnazijalci — koliko će još potrajati školski čas sa koga su pobegli… Sve to ispod uličnog časovnika koji se traži.

voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao, i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen. IV Traži se nada.

čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao, i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen. IV Traži se nada.

tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama

iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale

na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže.

Plela jedna devojka iz Beograda, koja je odavno udata. S vremenom je primio boju londonske magle. Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.

Njegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip »vilis« i tovatnu mast za konzerviranje motora. Onaj deo koji zovu ranfla mirisao je na »gerlen« jedne mlade dame; prednja strana — na trule daske jednog splava na Adi Ciganliji,

se i Božić-Bata; uspevao je nekim čudom da na samo Badnje veče, posle uzbudljivog noćnog leta, ubaci ispod badnjaka keks koji se poetično zvao »Adrija«.

Vraćali su se tramvajem koji se sporo probijao kroz igrače, oznojeni i uzbuđeni od pobede i ljubavi. Neko je ležao u prašini jecajući »Veza, veza -

Matavulj, Simo - USKOK

U isti mah čuše njima dobro poznati gromki glas pukovnika Knajsta, koji je njekoga grdio. Njeki od građana reče: — Nije pobjegao princip, jer čemu bi se ovdje skupljali?

Tim bi se ugodilo i većini građana, koji su iste vjere. Mi smo taj običaj smeli s uma, jer se bješe izobičajio ovih pošljednjih godina, u svakojakim mijenama i

ovamo, taj tajanstveni „princip“ postade prijedmet opće simpatije i prijedmet maštanja u čamotinji mirnoga gradića, koji, nakon velika meteža, dublje osjećaše dosadu jednoličnosti!

Putalja čuvenog po Katunskoj nahiji i po Primorju, koga stari ban bješe počeo jahati prve godine devetnaestoga soljeća i koji mu dobro posluži za vrijeme dugog ratovanja.

Crnogorske mazge, konji i pješaci najradije idu lijevom ivicom, gdje se pločani pervaz održao, ali to je kamivao, koji, što se većma penje to opasniji postaje, jer na mjestima okomito pod njim zjaju stravične urvine, te da se kome nezgodno

On bješe priznat kao čovjek koji „umije hodit“, a to je, da umije štedjeti snagu i na vrijeme se odmarati. Za njim se uputi brkati Rako Mrgudov, pomlađi

brkati Rako Mrgudov, pomlađi od popa, a obojica „pečena čela“ i „dobre puške“, kako se u Crnoj Gori kaže za nebojše, koji su u ratu još izdržljivi.

Osobito se tu odlikova sokolasti Krcun Serdarev, sin oglašena junaka, serdara Nova Bojičina, koji pogibe pod Dubrovnikom i koga vladika ne mogaše prežaliti.

On bješe najmlađi Njeguš koji je išao na Cetinje, kad ga red dođe, da služi vladiku gospodara. U njemu se ogledaše sva oriđinalnost crnogorska.

da nema smrti bez suđena dana, te da je ludo bojati se smrti; vjerovao je da dobri junaci i za života bivaju zduhači, koji se biju sa zduhačima drugih narodâ; vjerovao je da nad Crnogorcem nema junaka, da Crnu Goru nikakva sila ljudska ne

Puščane cijevi pred njim blještahu na mahove. Bremena za njim, na pognutim ženskim leđima, napominjahu vâle, koji bi se neprirodno valjali uz brdo jedan za drugim!

Ti ljudi, koji se ne pokoravaju nikakvoj vlasti, povijahu glave često pred duhovnim oružjem najstarijeg svećenika! Njihove žene,

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Kad se muž, to jest, sa ženom svađa, onda viču: Bog ubio, to jest, onog, koji nas je svezao, a pre su molili da ih svežem. Sad ko je luđi, to jest?

Sad ko je luđi, to jest? - Moje je skrpiti i Provodadžija je kao aljinar, to jest, koji je zadovoljan ako se aljina dopadne kad se odnese.

MATI: Nismo ni mi siromasi u boga. OTAC: Digla si je s tim prokletim modama pa i onaj koji bi hteo, ne sme da se usudi; a opet drugi traže koliko ne možemo.

Evo sve što vidite ovde, to je njino i Božije. PROVODADžIJA: To je lepo. MATI: I MI SMO već stari, koji dan jošt, pa kom će sve nego njima.

DEVOJKA: Kako kupite, ja ću biti zadovoljna. MLADOŽENjA: Ali ja bi želio znati vaš gust? DEVOJKA: Moj je gust onaj koji je i vaš. MLADOŽENjA: O, kako sam srećan! DEVOJKA: Kako? MLADOŽENjA: Da takvu suprugu dobijam.

TETKA: Jeste, jeste; čudili smo se svi koji smo pratili: kokoška crna, taman kad je sanduk sproću pendžera bio, izleti napolje, pa pr preko sokaka.

Ljudi u braku ne vode obično knjige i protokole, a trgovac, koji ne drži točne knjige svrh primanja i izdavanja, najlakše bankrotira.

Najmio čoveka da laže za njega. MUŽ: Lagali su oni koji su kazivali: „Sve je njeno i Božije, novci su gotovi“, dokle nisu prevarili, pa posle ni čestite postelje.

Vidiš, moram da ti kažem, sramota je, ni kapu mi nisi jošt naručio. MUŽ: Velika stvar! Zato pametno čine oni koji neće da se venčadu dok se ne polože novci. Kakvi su to poslovi? Čoveku obećati, pa posle „što ti drago“.

Kakvi su to poslovi? Čoveku obećati, pa posle „što ti drago“. ŽENA: Koj je jošt taj muž na svetu, koji svojoj ženi kape ne kupuje? Muž ženi kapu! Ta da ti je stid da se na svet pokažeš! MUŽ: Kako more, ti to govoriš?

Kaži mi kako mi možeš u oči pogledati? MUŽ: Da ga đavo nosi, i koji te je doneo na moj vrat! ŽENA: Bog ubio, koji me je vezao s tobom!

Kaži mi kako mi možeš u oči pogledati? MUŽ: Da ga đavo nosi, i koji te je doneo na moj vrat! ŽENA: Bog ubio, koji me je vezao s tobom! MUŽ (trese glavom): Bolje da sam vrat slomio, kad sam po tebe pošo.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Čini se da su ta lakoća i ta naivnost bile potrebne samom poetskom, odnosno pripovedačkom postupku koji je, u okviru jednog duhovnog usmerenja, težio posebnoj boji i ozvučenju izraza. Treba, dakle, opisati to usmerenje.

Sastavljač čitanke i pesnik koji se igra rečima, autor slikovnice i prosvetni radnik, priređivač Ilijade i nedarovit pisac koji je „spao” na decu,

čitanke i pesnik koji se igra rečima, autor slikovnice i prosvetni radnik, priređivač Ilijade i nedarovit pisac koji je „spao” na decu, stihoklepac i pustolov, svi su oni u dečjoj književnosti našli utočište i zaklon.

Dečja književnost pribegava nekim postupcima i navikama koji otvaraju prostor i daju maha detinjastom duhu: važno je utvrditi pravi smisao tih navika, ne svoditi ih, dakle, na puku

Našao se, ipak, veći broj pronicljivih ispitivača koji su bez predrasuda prišli ovoj pojavi, koji su umeli da osete i opišu njenu suštinu.

Našao se, ipak, veći broj pronicljivih ispitivača koji su bez predrasuda prišli ovoj pojavi, koji su umeli da osete i opišu njenu suštinu. Neke od njihovih zaključaka možemo usvojiti, druge odbaciti.

Uputnije će, ipak, biti da njene prve tragove potražimo u knjizi 0rbis pictus humaniste Komenskog (1592—1670), koji je delovao kao vaspitač na teritoriji Češke u XVII veku: od tog dela, pa do današnjih dana, moguće je pratiti

0rbis pictus je školska knjiga, udžbenik, koji se zbog živosti obrade približava valjanom pripovedanju. Komenski je mislio da sve što se deci predaje valja i da se

Snažan pokret ka oslobađanju čovekove ličnosti, koji se razbuktao u XVIII veku, nije mogao zaobići dečje pitanje. Dete se, po Rusou, rađa čisto, bez rđavih nagona.

rodonačelnika dečje književnosti uzima Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904), veoma plodan pesnik i urednik dečjih listova, koji se, moćnije no iko posle njega, obratio detinjstvu svoga naroda.

za decu nikada neće biti istinska umetnost (jer je) dovoljno i samo pozivanje na dečju publiku, kao utvrđeni razlog koji stalno valja imati na umu, pa da se naruši umetnikov posao i da se u nj unese nešto suvišno i nesavršeno, što već ne

je jedino u tome što se ona mogu navesti i na čitanje vrednijih tekstova, i što pritom ne daju onaj skoro načelni otpor koji mnogi odrasli pokazuju pri svakom slučajnom susretu sa ozbiljnom umetnošću.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

koju reč, zašto takovo delo, s takvim pogreškama, na svet izdajem; jer napred znam, da će to svima onima nepravo biti, koji narod ne inače nego kao mati svoje dete gledaju, i sve bi želili da se za nama dobro govori.

odrubio, a ne i gdi je s puta sišao, donde ćemo ramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve, što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj

ŽUTILOV: I gospodin Gavrilović je konzervativac. GAVRILOVIĆ: Ja znam da sam pošten čovek, a drugo ništa. ŽUTILOV: Koji drži konzervativcima stranu, taj je orsag aruloja. GAVRILOVIĆ: Šta je to?

ŽUTILOV: Šta, šta? U slobodi konzervativci? GAVRILOVIĆ: Ja razumevam, koji jedu svoj lebac. ŠERBULIĆ: Ostavimo se toga; nego šta ćemo s magistratom koji neće da publicira punktove?

GAVRILOVIĆ: Ja razumevam, koji jedu svoj lebac. ŠERBULIĆ: Ostavimo se toga; nego šta ćemo s magistratom koji neće da publicira punktove? SMRDIĆ: Da se zbaci. Imamo mi bolji patriota u varoši.

ŠERBULIĆ.: Tako je! ŽUTILOV: Drugo: treba da se povisi plaća onima, koji su u službi. Sad je sloboda, u slobodi se mora slobodno živiti; a bez dosta novaca slobodno se živiti ne može.

ŠERBULIĆ: Vrlo lepo! ŽUTILOV: Treće: novci od desetka i od rabote, koji su za lanjsku i preklanjsku godinu skupljeni, da se podele između pravi patriota. ŠERBULIĆ: Prekrasno!

GAVRILOVIĆ: Zbog nas sami i naše nesloge. LEPRŠIĆ: Srbin, koji je rođen za slobodu, ne hte biti robom, zato odluči preći u Madžarsku, na poziv cesara Leopolda.

Govorite, ko je tome uzrok? GAVRILOVIĆ: Mi ne znamo. LEPRŠIĆ: No dan i za nas sviće. Glas slobode, koji se po Evropi ori, odziva se i u prsima junačkog Srbina. Kad se svi bude, Srbin spavati ne sme.

GAVRILOVIĆ: dobro, gospodine, teško svakom, koji ne želi svome rodu dobra. Samo, kako će to biti? LEPRŠIĆ: Evo kako.

ŠERBULIĆ: (plače): Oprostite, gospodine, mi za te novine nismo ništa znali; inače proklet koji ne ljubi svoj narod! SMRDIĆ: Mi smo se spravljali da doveče slavimo slobodu.

Ja sam Šandor, to je istina, al’ sam bolji Srbin nego makar koji drugi. GAVRILOVIĆ (smeši se): A zar takav ne može biti i Pišta?

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Ne samo da se o istim piscima ovde govori više i iscrpnije no su ovde uneti i nekoji pisci koji se ne nalaze u školskom izdanju (Dimitrije Davidović, Đorđe Magarašević, Teodor Pavlović, Jovan Stejić, Danilo

Ovo je samo istorija nove srpske književnosti, pisaca koji su se nesumnjivo osećali Srbima. Hrvatska i srpska književnost su književnosti jednog naroda i jednoga jezika, ali to su

Potpuna istorija srpskohrvatske književnosti ima tek da se napiše; u ovaj mah nema pisca koji bi mogao da izvede taj veliki posao, i to po sopstvenim proučavanjima.

Ovde je iznesena srpska književnost od početka XVIII veka, od pisaca koji čine sponu između stare srpske srednjovekovne kaluđerske pismenosti i nove književnosti, pa sve do danas, do najnovijih

stare srpske srednjovekovne kaluđerske pismenosti i nove književnosti, pa sve do danas, do najnovijih pisaca, do onih koji još pišu i razvijaju se.

Od pisaca su pominjani ili oni koji imaju književnog uticaja, ili oni koji su karakteristični po jedno doba i po jedan književan pravac.

Od pisaca su pominjani ili oni koji imaju književnog uticaja, ili oni koji su karakteristični po jedno doba i po jedan književan pravac.

Za najnovije doba uzimani su samo pisci od književne vrednosti. Kulturno-istorijskim momentima koji uslovljavaju razvijanje književnosti dato je ovde još više mesta no u školskom izdanju.

Iz toga razloga obraćena je naročita pažnja piscima koji su značajni kao tvorci idejnih i književnih pokreta, kao što su na primer Dositej Obradović i Vuk Karadžić.

Što se tiče podele na periode, imao bih opet da uputim na moj članak Podela nove srpske književnosti na periode koji je izišao u Prosvetnom glasniku za 1911.

Jedan posao ovakve vrste i ovolikoga obima, koji se sada prvi put radi u srpskoj nauci i književnosti, nije išao bez velikih teškoća, koje mogu znati samo oni koji su

koji se sada prvi put radi u srpskoj nauci i književnosti, nije išao bez velikih teškoća, koje mogu znati samo oni koji su radili slične poslove.

Milićević, Vuk - Bespuće

S. GLAVA PRVA Obična i svakidanja gungula u kavani; ljudi koji se mimoilaze i pozdravljaju; vrata koja se otvaraju i zatvaraju sa treskom; momci što žurno prolaze, njišući na

I ta sva graja još je više povećavala sparinu u kavani, punoj dima koji je pravio maglicu, dizao se prema stropu i gušio u grudima.

ljudi; igralo se s vatrom i zanimanjem; s lupom padale karte po zelenoj čoji; nastajala trenutna tišina; sa zvekom padao koji put novac na zemlju; i od vremena na vrijeme dizala se svađa. Jedno đačko društvo očito se dosađivalo.

kaplje kiše koja je škropila pločnik, rasprskavajući se, uzimajući maha sve jače, pljušteći, stvarajući lokve i potočiće koji su krivudavo otjecali. Snažni mlazevi razbijali se o prozor kroz koji su oni gledali, i cijedili se niz staklo.

Snažni mlazevi razbijali se o prozor kroz koji su oni gledali, i cijedili se niz staklo. Ljudi s uzdignutim jakama, i žene, prihvatajući suknje, žurili se, trčeći i

Do njega, jedan visok, krupan, glavat Bosanac koji govori u basu, bubnja prstima po prozoru i svaki čas strahovito zijeva; jedan Srijemac, sitan, plav i kicoš, s visokom

društvu nalazio se još jedan mlad, štrkljast, golobrad đak, vjerovatno brucoš i na svaki način jedan nov gost kavane, koji nošaše s uživanjem cviker i namještaše ga svaki čas, ogledajući se u velikim ogledalima uokolo, očito s dopadanjem.

On mahnu rukom i odbi. Nije osjećao ni najmanje volje za igru. Uze Simplicissimus koji je redovno čitao. Nije bio raspoložen za čitanje i baci ga na stranu.

I njegove oči gledahu sa zaprepašćenjem sav ovaj svijet u kavani, koji je, u jednom trenu, izgubio za njega svoj obični izgled, kao da je bilo nešto što ga je skrivalo, uljepšavalo i na

neobrijanih, zaraslih u brade, s naočarima što padaju nisko po nosu, sa svojim svakidanjim, laganim navikama, koji čitave sate čitaju novine i raspravljaju o politici sutra u ranoj šetnji oko Cmroka u Tuškancu.

preko polja, izgubljena pokatkad između brežuljaka, zaustavljana mlinovima, rušeći se šumnim i zapjenušanim slapovima koji prskaju i šire hladnoću oko sebe, gubi se u klance kroz koje se provlači stiješnjena i izubijana između strmih,

Zaustavi ga seminar koji je prolazio Ilicom, praveći večernju šetnju: dugačka povorka mladih klerika sva crna; sa širokim šeširima koji bacaju

Sremac, Stevan - PROZA

Kako koja godina, i kako koji dan bliže Božiću, a mene redovno, svake godine, hvata sve veći strah od njega. Sedim tako, pa jedva čekam da prođu ti

neko onako silniji, a ipak dobroga stanja, umre, a treba ga što dostojnije ožaliti, odmah polete naslednici pokojnika (koji će se docnije izvesno parničiti zbog nasledstva, pa će im trebati dokaza da su mu oni bili bliži) kod Riste puškara u

Tu se i zavade, i naposletku i klade, a prvoga koji naiđe pozivaju da im presudi. Govore, dalje, o starim »jegerima«, rodu vojske koji je zamenjen današnjom pešadijom, o

Govore, dalje, o starim »jegerima«, rodu vojske koji je zamenjen današnjom pešadijom, o bombardiranju Beograda, i o reparaciji državnog broda »Deligrada«, za koji su nam,

rodu vojske koji je zamenjen današnjom pešadijom, o bombardiranju Beograda, i o reparaciji državnog broda »Deligrada«, za koji su nam, kako je Jova čitao u nikim novinama, sami Englezi davali pet lađa i deset šlepova, ali naši nisu hteli ni da

— Ne treba vaša žena. — Ali meni treba tvoja, Švabo. Ali Švaba se nije ljutio. Po nekim nama nepoznatim zakonima koji u vasioni vladaju, nekako se jedan drugom vanredno dopao: srodne duše, pa se dopunjavale.

A Jova se polako na prstima vrati od vrata, pa stane iza Kristijana, koji ga ne vidi, pa se tek odjedared previ pred njim. — A ko blatila moja kafa, a, Švabo? — pita ga Jova.

Prošao već i sv. Nikola sa slavama i stereotipnim razgovorima na njima, i Božić, tu kroz koji dan. Sve se užurbalo da ga što bolje dočeka. Ustumarao se svet, a naročito domaćice naše.

»Nisam ja tvoja šefovica!« A Jova se onda baci na posao koji i priliči jednom domaćinu. Na badnji dan uveče ispekao je na ražnju prase i obesio ga posle da stoji preko noći na mrazu.

Bio je to neki užasno drzak, bezobrazan i ješan mačor, koji se i nezvan uvlačio u tuđe kujne i krao jela. I Jovu je često posećivao i plenio ga, zato ga je Jova i prozvao

Pričekao je još jedno pola časa ako bi se mačor još koji put javio (»jer toj poganoj sekti ne može se verovati«, — govorio je Jova).

Prošlo je i jutrenje i služba, i pobožan svet izlazi iz crkve. Škripi sneg ispod nogu pobožnih i gladnih hrišćana koji hitaju iz crkve, gde su se postarali za svoju dušu, da se sad kod kuće isto tako i za svoje grešno telo postaraju.

Radičević, Branko - PESME

Turskim šaram ponositim Kitim srpsko svoje pleće: Turska puška Ture bila, Tursko blago zadobila. Čekaj, ago, koji danak Da t' bijele bijem kule, Da boravim laki sanak Pored tvoje vjerne bule, Da ti, ago, lulu pijem, A kuranom

Ja tu stojim, oko duše moje Slatki časi umiljato s roje, Oko plamti, srce jače bije Koji časak da spomenem prije?!

Eto Turak'! vatru svaki prospe, Pa za gvožđe — kuda koji dospe, Dim i para i pušaka cika, A uz puške ta junačka vika: „Ne daj, ne daj! udri, seci, tuci!

Ta dvaest nas ima na jednoga — Jala za mnom koji žena nije.“ Tako viknu stari Mehmed-beže, Pa od gnjeva čisto se podmladi, Trže sablju, naže niz stijene, A za njime

“ To je bio, dragi, tvoj — Blago meni, da si moj! 2. En' odunda buči trka, Svaki svoga konja žuri, Koji vrana, koji mrka, Al' pred svima jedan juri, To je, dragi, zeka tvoj — Blago meni, da si moj. 3.

“ To je bio, dragi, tvoj — Blago meni, da si moj! 2. En' odunda buči trka, Svaki svoga konja žuri, Koji vrana, koji mrka, Al' pred svima jedan juri, To je, dragi, zeka tvoj — Blago meni, da si moj. 3.

Ti ne beše onaj raste silni Koga bura s ukom dole ruši, Veće cvetak skrovan i umilni Koji cveta, vene, pa s' osuši. Brate dragi, cvete mojoj duši, Malo cveta, klonu, pa s' osuši!

Za časak koji, tako svaki s' nada — Pa degod glava ukazaće s' mlada: Sad, sad će biti — mlogi progovara, No prozor kleti nigde s'

“ Pa se priča, klikće, poje A čaše se i ne broje, Te s' odoše posmevati, Vezanoga zajedati, I najgrđi koji biše, Rugau se ponajviše; E pa tako bi svakade. Kad iz topa tane pade, I deca se njim igraju, Tamo-amo kotrljaju.

Lađicu veže za žilu od vrbe, Prekrasno koje reke brega rese, I skače potom iz nje napolje, Preskače jarak u gaj koji prati; U gaju sad je, na desno se vije, Visoke lipe oko veće vidi, Pod kojima kristalno vrelo teče; Sad većem

ode. DRAGI NA PUTU 6/1. ujutru. Mesto celog puta uzet je jedan ugled, koji1 ljubav i vernost dragoga dovoljno pokazuje. Dosta veće mesec redi Punio je bledi krug.

Oj mladosti, ubava mladosti! Samo onaj za tebeka znade Koji drago na srcu imade. A ko nema, nebo ne video, Jer sebeka sam ga je oteo...

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

MOJ ZIJO, Znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu, ali se tješim time da Će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu. Kasna je noć i meni se ne spava.

samo s duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih priča, i o strašnom kraju koji te je zadesio u logoru Jasenovac.

Ko su ti tamni dželati u ljudskom liku? Jesu li slični onima koji su tebe odveli? Ili braća onih pred kojima je otišao Goran? Zar to nisu tamne Kikićeve ubice?

Ostao bi tako koji dan, napio se, napričao, ispregledao djedove samare i jednog jutra, evo ti ga obuvena i potpasana, ljubi se s djedom i

Stricu Nidži dolazili su srpski dobrovoljci, američki rudari i nekakvi dosadni glagoljivci koji su „ganjali politiku“. Mamu su obilazile kume, prije i naše raskvocane tetke i ujne s torbicama punim darova: oraha,

I ostalima u kući uvraćao je poneko, pa čak sam i ja imao svoje rođene goste koji, istina, obično nisu ni smjeli da zavire u kuću, nego su me zviždukanjem i raznim znacima zivkali da dođem vireći iza

Ih! Ja već i ne znam gdje sjedim. Konj koji puši! To bi bilo nešto. Međutim, djed kao i da ne čuje govornika, još uvijek se duri, ništa ne odgovara.

Gost je prošivao stelju od samara, a djed je pažljivo gledao u njegove ruke. Njemu koji pod bogom ništa nije znao načiniti svaka je majstorija izgledala kao nedokučiva premudrost pred kojom bi naprečac

ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri,

može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gunđalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu. — Đede Petrače ...

Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brundati,

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

HUSO: Nisu to askeri, nego Hasanaga! (Askeri odlaze. Na scenu ulaze Hasanaga i Jusuf. Ahmed, koga oni koji su na sceni i inače ne primećuju, čak i kad govori, ostaje na svom mestu.) HASANAGA: Konja odma da osedlaš!

JUSUF: Ne možeš da čekaš ni do jutra? To mora baš večeras da se odluči? Hasanago, šta je večeras? Koji je bog večeras? Što ne pogledaš malo i posledice? HASANAGA: Posledice su druga priča, i druga briga.

Da je bar neki bog, nego moj Hasanaga! Da je bar onaj koji je stvarao svet, nego Hasanaga koji voli ovčetinu, Hasanaga koji zviždi kad spava! JUSUF: Smiri se, gospo.

Da je bar neki bog, nego moj Hasanaga! Da je bar onaj koji je stvarao svet, nego Hasanaga koji voli ovčetinu, Hasanaga koji zviždi kad spava! JUSUF: Smiri se, gospo. Hajde, smiri se.

Da je bar onaj koji je stvarao svet, nego Hasanaga koji voli ovčetinu, Hasanaga koji zviždi kad spava! JUSUF: Smiri se, gospo. Hajde, smiri se.

Jesi li ga pitao zašto? BEG PINTOROVIĆ: Vredelo bi mi kolko da pitam konja na kome sam dojaho, ili kamen za koji sam ga vezao. Nije Hasanaga ostavio mesta za razgovore i pitanja. Zašto? Zato što je tako rekao Hasanaga!

Stranom okrenutom publici, kuća nema zida. To omogućava da se prati razgovor koji će se, u drugom delu ove slike, odvijati u Hasanaginoj sobi. u početku, askeri su odvojeni u dve grupe.

JUSUF: Kakav mu je kamen u temelju, to ti još ne znaš. Znaćeš kad vidiš ko će joj biti muž. Beg sebi traži zeta koji će, prvo, tebi da bude na utuk, i, drugo, koji će ga pred sandžakbegom podupreti. Možda čak i pred vezirom!

Znaćeš kad vidiš ko će joj biti muž. Beg sebi traži zeta koji će, prvo, tebi da bude na utuk, i, drugo, koji će ga pred sandžakbegom podupreti. Možda čak i pred vezirom!

Nesrećni ljudi katkad veruju da im nesreća daje pravo na sve. Jeste, jeste. Nisam ni ja od juče. Ima ih koji se i u nesreći ponesu! Pa im se čini da su svojom nesrećom naročiti među ljudima!

JUSUF: Ko kaže njemu? Ko zna ko je već čuo šta traži Hasanaginica. Sad svi čekaju šta ćeš ti da kažeš. Ima ih koji misle da ćeš odbiti, i koji zbog toga možda već trljaju ruke; misle da si se sam otpisao.

Sad svi čekaju šta ćeš ti da kažeš. Ima ih koji misle da ćeš odbiti, i koji zbog toga možda već trljaju ruke; misle da si se sam otpisao.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

ŽENA 98 IZ STAROG JEVANĐELjA I STARI DANI IZ STAROG JEVANĐELjA PRVA SUZA Čim dođe nedelja ili drugi koji prazničan dan, posle ručka, za vreme najveće vreline i žege, skupe se žene i devojke, i ispod velikih kapija u hladu

I učas bi se on ukazao gde ide trčeći, smejući se i gledajući milo I ponizno u onoga koji ga zove. Ali nikad nije mogao da se ljudski obuče i odene. Da kažete: e je bio nemarljiv, nije.

Popa ih izbiraše. Toda spravljaše darove, a popadija gledaše i posmatraše kuće, familije i svekrve onih momaka koji se javljahu za Todu. A i sam se Dimitrija tome radovaše. Koliko puta on dođe k njoj i pita je: — Todo?

U subotu, uveče, celu noć se je pilo i veselilo. I Dimitrija, koji do tada nikad nije pio, tad se opi, jer je večerao zajedno s Todom i ona mu je nalevala čaše.

— Todo! — šanu on. — Ih, ta dosta! — ču se oštar, pun gnušanja glas njena muža koji se, namršten, čisto zazirući od njegova gadna izgleda, okrenu koso i ne gledeći ga, baci mu dinar. — Na! Pa sad! — marš!

Prelaziš preko potoka a ručice si digla uvis. Plave, velike oči oborila si dole i nogom biraš na koji ćeš kamen stati. Tvoja uska nedra i još tanji pas previjaju se čas na levu, čas na desnu stranu.

Samo ja i ona živeli smo od moje mase. Otac mi beše umro pošto upropasti goTovo sve imanje na razne poslove koji mu nikad nisu polazili za rukom, a koje je on opet preduzimao više radi sveta, da se ne kaže: kako ništa ne „pečali“

nekadašnje naše njive, čivluke, vinograde; kazuje joj koliko je to godišnje donosilo, s kojim se imanjem graničilo, na koji je način To posle otišlo...

Iz cele tebe izbijala je toplina, mekota i neki čudan, opojan miris, koji nikad u životu više ne osetih. — Što me gledaš tako? — upita me ti začuđeno. — Tako!

su bili i trgovali, lica s kojima su stajali u pri jateljstvu, kao: paše, kajmakame, vladike i ljude za narodnu stvar, koji su u ono strašno vreme dolazili i nalazili pomoći i sigurna skloništa u našoj kući.

“ I suze, kašalj — počinju da je guše. Dede sad kaži mi toga, koji bi tad na tebe mislio? Ko bi smeo da joj kaže: — Nano! ne ljuti se, ali ja ne mogu toliki da budem.

Dosta boli i ovo, a kamo li i ostalo. Ja sam produžio školu. Stupio u život, u bujan, neobuzdan let, za koji mišljah da ide po vasioni, a ono, u istini, kretao se po običnoj, svakidašnjoj kaldrmi. Mladost!

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Pak hoćeš da ti bolji posle mene dođe. Aj, aj, moj Horvaćanine, vidiš li što primisal neba čini! Poslati takoga koji će ti haka doći: i opet ti j kažem da nisam se ja za te molio, gore bi prošao.

Uzdam se da će se naći koji, svojemu rodu dobra želatelj, Sarajlija i Trebinjanin, Novosađanin i Osečanin, da pošlje ovde tipografu po nekoliko

i Osečanin, da pošlje ovde tipografu po nekoliko dukata za dati mu drznovenije i pokazati mu da se nahode ljudi koji žele, što dobro, srpski na štampi viditi.

Ja, uveravajući da će knjiga moja biti vesma polezna, ne mislim u tom sebe hvaliti, no one ljude od koji(h) sam što dobro naučio, iz kojih premudri(h) knjiga francuski(h) nemecki(h) i talijanski(h), najlepše misli kao cveće

Nuder obazri se ne bi li i tu koga našao, koji bi izvolio soopštnik | opštepoleznoga dela biti; kaži mu, da što je god Srbalja, od Adrijatičeskoga mora do reke

misli svoje na opštemu celoga naroda jeziku pišu, onda prosveštenije razuma i svet učenija ne ostaje samo pri onima koji razumevaju stari književni jezik, no prostire se i dostiže i do seljana, prepodavajući se najprostijemu narodu i

koja je nami korist od jednog jezika, kojega, u celom narodu, od deset hiljada jedva jedan, kako valja, razume i koji je tuđ materi mojej i sestram? — — — Nek nauče — — — to je lasno reći, ali nije učiniti.

— — — Nek nauče — — — to je lasno reći, ali nije učiniti. Koliko je oni(h) koji imadu vreme i sposob za naučiti stari književni jezik? Vrlo malo!

Vrlo malo! A opšti prosti dijalekt svi znadu i na njemu svi, koji samo znadu čitati, mogu razum svoj prosvetiti, srce poboljšati i narave ukrasiti.

Jezik ima svoju cenu, od polze koju uzrokuje. A koji može više polzovati nego opšti celoga naroda jezik? | Francuzi i Italijanci nisu se bojali da će latinski jezik

Govoreći za narode koji u kraljevstvam i provincijam živu, razumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne isključavajući ni

Moja će knjiga biti za svakoga koji razumeva naš jezik i ko s čistim i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i narave poboljšati Neću nimalo gledati ko je

Kostić, Laza - PESME

Ti popovi su stari, sve večni bolovi, sve uzdisaji crni, ti crni popovi. Pred popovi' će biti đačića koji red, da poju „svjati Bože!” da bude pogreb svet.

Ali koga majka rodi, te mu sudba tako godi da je vredan toj divoti? Izberi po miloj volji, al' ostane l' koji boli, bole nožem tog zakolji, kad mu ŽIVO srce prebi, — kuku Tebi!

Al, koji je, u vraškom sjemenu, najžešći krvnik tvome plemenu? . . . . . . . . . . . . . . Na Lovćen-kapi zamagli se hram, obl

žive duše nema, sa neme gore toga glasa nema; i ako katkad s one strane gore de se još teže molitvice ore, ako ga tamo koji junak čuje, verno ga čuva, verno ga štuje; žalostan s njime, s njime je volan, sa njega samo zdrav je i bolan, njime se

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

se mora istaći činjenica, da je na prijem narodne pesme u srpskim intelektualnim krugovima odlučujuću ulogu imao ugled koji je ta pesma postigla prvo u svetu, izvan naših granica.

bile su odmah i u celini prevedene na nemački; prevela ih je Vukova kći Mina i posvetila J. Grimu, koji je za to izdanje napisao i izvanredno lep predgovor; izdao ih je Đ. Rajmer, u Berlinu 1854.

Sve su to elementi koje ne treba ni potcenjivati ni odbacivati, ali elementi koji danas stoje u drugom planu. Na prvom mestu svakako se nalazi književna vrednost njihova.

Na prvom mestu svakako se nalazi književna vrednost njihova. Siže koji se obrađuje, način na koji se on izlaže, kompozicija dela, sugestivnost pričanja, sve ono što karakteriše jednu

Na prvom mestu svakako se nalazi književna vrednost njihova. Siže koji se obrađuje, način na koji se on izlaže, kompozicija dela, sugestivnost pričanja, sve ono što karakteriše jednu kreaciju.

Ima narodna pripovetka još jednu osobinu koja nam je posebno draga; to je njen najčešći unutrašnji motiv, onaj koji je izaziva, a taj je — kako da se srećnije i dostojnije proživi ljudski vek!

Posle Vuka, ova dva autora narodne pripovetke — kazivač i skupljač — nisu se uvek najsrećnije dopunjavali. Metod koji je Vuk primenjivao u skupljanju narodnih pripovedaka, uslovljavao je i Vukove sposobnosti.

Otuda i naslov ovoj Antologiji, na koji nas uostalom obavezuju i najvažniji izvori za nju (v. navedene izvore na kraju knjige). 2.

“ a gdjekoji: „Daj barem jedan da ponesem!“ Kad se vrate iz tame na svijet, a to ono sve bilo drago kamenje: onda oni koji nijesu ponijeli stanu se kajati što nijesu, a oni što su ponijeli, što nijesu više.

Na smrti dozove sinove i šćeri svoje, pa sinovima preporuči da svoje sestre dadu za onoga koji prvi dođe i zaprosi ih. „Podajte“, reče, „tako ne bili prokleti.“ Potom car umre.

popenje, pa onda reče njima: — Ja ne znam što ću, nijesam ovdje uvježbao ovo mjesto, ne umijem je preturiti, no hodite koji od vas da mi pokažete kako ću je preturiti.

On vatru naloži, a sunce ograne i svane se, onda on braću izbudi te ustanu i tako pođu dalje. Istog dana naiđu na put koji vodi tome gradu.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA: Žao mi je samo što se ljuti, kad ja svašta činim. JEVREM: Maksa je čovek koji neprestano s upaljenim fitiljem odi. (Sedne.) Oće li pokoji put da zaćuti?

Šta si imala kupovati gvozdeni lonac? Nije ti po volji od zemlje! SOFIJA: Psuješ što se drva troše, ili kad se koji sud razbije, pak sam mislila, da će ovako bolje biti. MAKSIM: A što se Novci izdaju?

Nas dvoje jači smo od njega. SOFIJA: To bi bilo sozakletije, a vi znate, koji pravi tajne dogovore protivu opštega mira...

JEVREM: Protiv mira, tako je; ali koji se žrtvuje da se poredak održi, dobija dekoracije. Dosta. Što god vidiš, da si dobro uradila, ostani pri tome

MAKSIM: Šta marim ja za svet? U mojoj sam kući ja gospodar. SOFIJA: Teško svakom onome koji ne mari šta svet o njemu govori. MAKSIM: Kuvati se neće! SOFIJA: Ali ja oću! JEVREM: Pravo, snao!

MAKSIM: Ko ne čuva paru, neće umeti ni iljade sačuvati. SOFIJA: A već ti opet — svakoga da učiš. Neka radi kako koji oće. SVETOZAR (Ustane): Dakle, mi ćemo vas očekivati na bal. SOFIJA: Mi ćemo uzeti slobodu.

MAKSIM (uzme štaš): Oćeš? SOFIJA: Štap je za skotove, a ne za ljude. MAKSIM: Štap je za svakoga, koji ne sluša. (Zamane.) Oćeš li? SOFIJA (pokazuje stolicu): Pitaj ovu. MAKSIM: A šta znači to?

No, ako dete naše damo da ga ubiju, onda će sve prestati. SOFIJA: Ko je taj lud, koji dete ište da ubije. Ajd zbogom! MAKSIM: Ha, jesam li kazao?

MAKSIM: Za muža treba sve da učiniš, zato si žena. SOFIJA: Ima muževa koji drže da su oni gospodari, a žena skot, koja je zato u kući, da radi i čisti, i da ima koga, kad mu volja dođe, psovati

SOFIJA: Više se od muža ne može zahtevati. MAKSIM: Oće li se jošt kakva luda naći da opredeli nagradu, koji je najbolji muž? SVETOZAR: A zašto to? MAKSIM: Samo da vidimo kako će se žene u laganju nadmetati.

Ali za danas nek te i to prođe. SOFIJA: Ta ja i ne mogu dobiti nagradu. MAKSIM: Dobićeš, vrag da te nosi, i onoga, koji te je doneo na moj vrat! (Odlazi.) SOFIJA (smešeći se, Nikoli i kumu): Radite li i vi tako?

— Mislim, koji je to vrag, ali nikako mi se ne pita danas. NIKOLA: Baš bi rad znati, na koju će pasti ta kocka. MAKSIM: Zar može

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Mužu je sunce ona, doma zvezda, a dečici Majka, S njome rajska sreća, s njom zadovoljstvo cveta. PREDGOVOR Onom koji je s nemačkom literaturom malo više poznat, pašće može biti na pamet da je ovakovo što i u knjigama slavnog Vajse

Ja sam momak, ako ne lep, a ono niti ružan (koji je momak ružan, onaj li kome su rapavi obrazi, a providljivo srce, ili onaj koji s finim aljinama pogreške svoje

momak, ako ne lep, a ono niti ružan (koji je momak ružan, onaj li kome su rapavi obrazi, a providljivo srce, ili onaj koji s finim aljinama pogreške svoje pokriva, to je drugi opet vopros).

Hijeno ženska! Ni dva dana nema od kad si došla, pa već si mi se popela na glavu. Ubio Bog i onoga koji te je doveo na moj vrat! Ali zna on šta radi, žao mu je da mi i jedan sat, jedan minut prođe u miru bez jeda.

TRIFIĆ (nepovoljno): Sultana! SULTANA: Zašto nisam neka zla žena da pustim nokte i svakom, koji me god dirne, oči iskopam. TRIFIĆ: Ti si pravo dete! SULTANA: Ti si... ti si... poslednji čovek na svetu.

) POZORIJE 1. PELA i PERSIDA PELA (sama, u Sultaninim aljinama obučena, na glavi ima šešir, ispod kojeg vidi se cvet, koji joj polak lica zaklonio. Malo zatim PERSIDA). PELA: Ovakovog stra otkad sam živa nisam prepatila.

(Savije val i počne srkati.) Bogme slatko; zato se međer toliko otimaju za kafu. Blago onom koji je veliki gospodin! Tu svakojaka jela, tu po dve-tri sluškinje, a ja sirota?

O, Bože me sačuvaj, i moga najvećeg neprijatelja, koji me želi ubiti, ne mogu ga drugojače kleti, nego želeći mu zlu ženu.

Oćeš da znaš kako se vreme menja, uzmi zlu ženu. Vidiš li koga u društvu, koji oće uvek da ima pravo, podaj mu zlu ženu, pak će ona imati pravo. Oćeš gordog da pokoriš, podaj mu zlu ženu.

SULTANA: Orjatine, meni tako u oči reći? Sad će ti pući glava na četvoro! SRETA: More Pelo, koji ti je vrag? SULTANA: Tvoja je mati bila Pela, a ne ja. Moje je pleme blagorodno, a nije iz đubreta postalo kao tvoje.

(Sultana kija.) Na zdravlje! Može biti da će ti burmut malo mozak očistiti. SULTANA: Ah, sirota Sultano! SRETA (koji je međutim seo za posao). More, zar ti nemaš pravog imena, nego oćeš da budeš Sultana? Ajd, ajd!

SULTANA: Pripoveda se da je oficir neki pri komandiranju vojske, opazivši iznenada svoga bivšeg učitelja, koji je strogo s njime postupao, klobuk s glave pred njim skino. Ovo neka se i sa mnom zbude!

Lalić, Ivan V. - PISMO

U nesanici drugog sna je koren: Sna koji puni, ko pustinju voda, Javu u kojoj iznova si stvoren: u nesanici svetluca sloboda — Druge su noći onih koji bdiju

koji puni, ko pustinju voda, Javu u kojoj iznova si stvoren: u nesanici svetluca sloboda — Druge su noći onih koji bdiju — Na nekoj zvezdi more se rascveta, Pradavne šume zagrcnuto piju Vazduh i vodu budućega leta; Poslednja slika:

Na trasi Što uvire u obzor, sjaj daljine Već rubi nevid, i oblak prašine Za konjanikom koji nosi nalog. Purpurne krpe lepršave zorom! Pokretne slike, vrtovi na kosi!

(4—5. VI 1989) NOSTALGIJA Možda je bio vetar, koji sklizne Čujno, ko napadali sneg, sa grana, A možda pomak plamena što lizne Ivicu lista jesenjeg platana, Il možda duh

U mome zavičaju, koji stvaram Poraz po poraz, sad počinje leto; Bolesne kavge plaminjaju svetom — Vek plod je, juče zreo, danas kvaran.

svakoj lepoti Vrtova, mora, gradova i kula U tromom blesku godina što minu — Svejedno, ti su ustuk od rasula, Sadržaj koji poriče prazninu.

skoro, Al budna uma, ko nećak Ramoa, da shvatim brzo, al zavolim sporo Taj vlažni sever vetrova i kula Krilatih, koji seku nokte plima; Taj okeanski sever, gde je zima Blaga, a leto u stanju rasula.

Odavde neće da poleti Ikar, Jer lavirint je dozlaboga nisko; Ovo je prostor gde nastaje slikar, I knjigovezac, koji zlatotiskom Pečati slova nekog finog uma; Ovde na svome skupoceni brod je, Korenu blizak ovde svaki plod je, Ovde bi

Da lije ovo zemlja obećana 3a one koji vole spore kretnje, One što krote svakodnevne pretnje Sklopom nasipa, ustava i brana?

haljinama duše, Sada u orkestru, u trećem redu Osmehom senči zvukove viole; Ta slika-dodir, još jedan u sledu Dodira koji miluju i bole. (12.

kiše onoga leta, Pomešane sa smehom i mladim glasovima Dvoje zaljubljenika, promočenih do kože, Ponosnih na svoj posed koji se zove Rim? Proleće, Pіazza Navona zadrhtala kao brod, U zaokretu prema proverenoj zvezdi. Naš brod. Drži li pravac?

Zato tu se Sizif sa Tantalom grli Ispod vode, meni svete, kojom pluta Pena od trajekta koji kopnu hrli, Narančina kora, mrla od mazuta...

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

u bojicama i plakanja na tužnim filmovima, a u glavi: leve pritoke reke Nil, mlađevenčane planine i društveni sistemi koji su se maksimalno razvijali od rodovskog i robovlasničkog, preko feudalnog, buržoaskog do socijalističkog, i još

na Divčibare sa školom, keva ti čitavu noć preplakala, a ujutru se keva i matori podževeljali bez razloga oko toga koji će ko deo novina dobiti — on dobio oglase, a keva politiku!

prevrtati i okretati s jedne na drugu stranu najpametniji, najhrabriji, najlukaviji i najmoćniji ljudi u gradu koji su te videli u prolazu kako ližeš sladoled od vanile, čokolade i citrona, mešano; oni što su stajali tik uz tebe u

u prolazu kako ližeš sladoled od vanile, čokolade i citrona, mešano; oni što su stajali tik uz tebe u trolejbusu koji je bio poluprazan i piljili ti u vrat i u grudi kad se nagneš malčice napred, i oni što su zviždali za tobom, i oni

sam ja i devojčice od sedamdeset i dve, i odmah se nekako videlo da su još klinke: mislim, videlo se to po načinu na koji su zirkale unaokolo i krile smešak u prste, kako su isprobavale perikla sa loknama boje zlata u robnoj kući ogledajući

Lujike zapravo ne žele da izgube ništa od života, ne žele da propuste ni jedan jedini kadar filma koji se vrti po ulicama, one su u stvari samohodne, jer u svom neseseru imaju sve stvari neophodne za život, uključujući tu

Koliko mi je godina? A koliko biste mi vi uvaljali? Osamnaest? Odgovor je tačan — hoćete li dalje, za sto iljade? Koji ste vi šmeker!

Evo zašto: ako se, na primer družite s nekim mesečarem iz svog odelenja koji je cakan i sve što uz to fura, to vam otprilike izgleda kao da gluvarite sa rođenom sister.

Pa ume li ona uopšte da piše i o čem drugom, sem o sebi? Znate li na šta me to podseća? Na one masere koji uvek počinju govoranciju čuvenim fazonom: „Ne volim da govorim o sebi, ali, evo, uzmite moj slučaj ...

To je zbog toga, što vas na izvestan način volim, mislim, svi mi u razredu vas volimo, to jest onaj deo razreda koji je najbalje odmakao na Darvinovoj lestvici od majmuna prema čoveku... i... i... vi se, naravno, nećete ljutiti ako ja...

Umesto toga, držala je govore da sam ispala šašava na matorog i da smo nas dvoje depresivni manijaci koji neprestano bulje u vodu.

kažem sebi u ogledalo — imaš lepe noge, i uopšte! Nisi baš riba za bacanje! Kada bi nabacila koji kilogram više, možda bi se neko i okrenuo za tobom na ulici. Ko zna? Neko s velikom dioptrijom ...

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

RAČANIN: SAN U ISPOSNICI 106 DOROTEJ RAČANIN: SLOVO U PČELINjAKU 107 TEODOR RAČANIN: ŽAL ZA DUDOVIM BURIĆEM, KOJI MU SE, PRI BEŽANIJI, ISPAVŠI IZ VREĆE, OTKOTPLjAO U DRINU 108 ISAIJE RAČANIN: ŽAL ZA RAČOM 109 NEPOZNATI RAČANIN:

U TESNOM SKLOPU KONDAK S FIGUROM ČASNO JE BITI Časno je biti nosilac rane, žive i čiste, s nimbusom bola koji, rastresen, trusi sa trešnje poznog aprila; časno je biti treptaj sa liste prolaznih stvari, Sluga što ume Slovo da

Izvan kobne patetike žiži rubin tavne slike. uz kube se pali ječam. Zvecne metal: Prizren, Zvečan. Kamenolom koji leti, arhanđeli to su Sveti. Lastavicom trepne streja. Lanen glas je Sentandreja.

Uz trmke trajem, molitven u bruju. TEODOR RAČANIN: ŽAL ZA DUDOVIM BURIĆEM, KOJI MU SE, PRI BEŽANIJI, ISPAVŠI IZ VREĆE, OTKOTPLjAO U DRINU Još kotrlj čujem, mučenice žuta, i udar tmuo.

A lampom krune struk je uždila crkvica žurna - ruža Budima. Prozrem li leta - to nije azur već prosjaj koji, sunčan interval, radosnog kog je pljusnuo sveval s loze života u taman glazur.

Pod krilom Cpede Utorak je gavran, vedrinin tmurak, koji sa lastara ništine tek će: Cvetaj, Ružo kvara, iz rastroj-stroja, što je nogom satkan, kroz jesen-senu, zreloj dunji

Izdrži nalet zračnih nasrtaja, uz težak tresak, koji ruši krevet gde mrak je bio, zbacujući teret od ljupkih tela, brušenoga sjaja, bez kojeg nema pogleda što vida,

Po puklom sluhu još mi cvile čavli „I svuda suze kapaju bez mere“ u muk mi zelen, koji bi da smelje kamenjar greha, da ga smrvi, svali u netraj trajni: zvekara da zeva kad svrše delo „sedam čaša gneva.

Gradino rodna, čuješ li žamor postelje šumne? Lisko širine, s kadulje Tvoje odiše kamfor. Zapravo grm si koji s nizine brda nadraste, skupiv u krošnju odeždu zemsku, nebesku nošnju. Pazuha Tvoja otave dve su.

- Smiluj se, Silni, koji si lekar, kovčege raskuj, mahune mračne da nam se pasulj raseje vedro; neka bar sine, uzalud mrtvim, rđom sa trave,

mračne da nam se pasulj raseje vedro; neka bar sine, uzalud mrtvim, rđom sa trave, krcat, semènit, oblik gorčine koji je stočen u minerale. Skorih nam dana lađicu steši poklopac Digni, uže odreši.

Pod slabim svetlom duše dižu poklop. Miriše kafa - deljen topli obrok. Októbar pali bregove Banata. Lekovit žamor, koji pogled pitom: trenutak leta uzrelog nad ritom.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

razumeš li me? MITA: More, more, ti ćeš jošt i spisatelj postati! ALEKSA: Kad knjige pišu đaci, koji u školu idu, zašto ne bi i ja, koji sam davno školu ostavio? MITA: Ali slavenski treba i mene da naučiš.

MITA: More, more, ti ćeš jošt i spisatelj postati! ALEKSA: Kad knjige pišu đaci, koji u školu idu, zašto ne bi i ja, koji sam davno školu ostavio? MITA: Ali slavenski treba i mene da naučiš.

Ne bi l mi mogo koji grošić dati, da kupim potajno leba i da ga malo umirim? ALEKSA: Bogami, ne mogu, Mito. MITA: Eto ti mi prijatelja!

MITA: Muziku neću da trpim, znaš li? ALEKSA: Pa čekaj, valjda se može pomoći. Evo ti koji tantuz. MITA: Prokleti tvoji tantuzi, i tu si mi izvarao forintu! ALEKSA: Al’ su nam dosta i pomogli.

Drugo je prosto i paorski ljubiti, a drugo je ljubiti bečki i po knjiški. Ono je ljubov, ljubezni tatice, kad se koji kralj u kakvu princesu zaljubi! MARKO: Jes čula ti, gizdušo, nemoj ti meni mozak zavrtati s tim tvojim princezama.

JELICA: Da ima ovde grafova ili barona, on bi išao k njima. A ovako traži opet koji je najotmeniji. Jeste li čuli kako je bedinter kazao? MARKO: Hm! Hm!

Ja sam i stotinama čitala; ali ovaj libšaft, ovaj švermeraj nisam nigdi vidila. Škoda što se ne zna koji je ferfaser; ja bi ga u mom tagebuhu prenotirala. ALEKSA: Dakle, vi i spisatelja sporazumjenije imate?

O taj sam jezik ja želila učiti. Mora da je vrlo lep. ALEKSA: To samo onaj može čuvstvovati koji ga razume. JELICA: Vi dakle morate biti osobiti geni.

Ona će se obradovati kad pismo od svoje vospitanice primi, naipače iz moje ruke, koji sam u njiovoj kući kao u svojoj. JELICA: To mi je virklih vesma milo da sam se s vama upoznala.

JELICA: O, molim, gospodin baron, a da l’ bi mogla moja radost veća biti nego s takvim gospodinom unterhaltovati se, koji je tako učen i belezen. Ja se divim vašem razumu. ALEKSA: Kako, što se srodstva tiče?

Vami je poznato da ima u Rusiji firšt Demidov, koji je najbogatiji u celoj Evropi; ovaj ima rođenu sestru barona Golića za suprugu. Marko: E, onda mu je lako trošiti.

Mita: I sad je ostao u kvartiru odgovoriti ministru finansije, koji je navalio da mu preda upravitelstvo sviju kasa u monarhiji.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Pod samom strejom pismeno stoji: „Putniče, uđi, prevare nema, svi koji dođu gosti su moji, ručak se sprema“ I potpis ima olovkom plavom: „Domaćin Mačak, šapom i glavom.

U kući Mačak pospano zijevnu i lampa dahom posljednjim sijevnu, pa naglo zgasnu. Zavlada mir... A noćnik onaj koji se krio Mudrijaš lisac glavom je bio. II Nad šumom zora lepezu širi i ljetni osvit u sobu viri.

— povika svraka — Treba ga tući!“ „Pogađam ko je! — baka se sjeti, u dvore korak upravi svoj — Kradljivac koji s neba leti niko je drugi, već unuk moj.

NOĆ Evo i noći nad šumom celom nadvi se suton sa modrim velom. Promakne samo leptirić koji i vetar noćnik listove broji. Utihnu šuma, nestade graje, mačaka divljih oči se sjaje.

“ Hajduk je Žderko i lopov goli, a ipak priče bezmerno voli. Slušao Žderko o žapcu Kreki, koji živi u šašu, o divu Brki, o caru Šonji, o liscu Mudrijašu. Zinuo glupo i oči beči, pobožno guta mačkove reči.

Potrebni: fenjer, sablja i puška. Koji su hrabri, nek brzo hrle! Adresa: Prokop, kod čika-Krle TREBA NAM ŠAPTAČ Potreban

Čitaj oglasnu stranu: VUKOV OGLAS Vučinić Vujo, pevač na glasu, (znaju ga dobro svi koji pasu, peva operu „Tosku“), u tihoj šumi Zeleni Bor osniva moćan pevački hor, muzičko društvo „Kosku“.

da nije stranac?“ „Pravo ste rekli. Jest, Afrikanac!“ „Doći ću brzo, za jedan sat. Kažite samo: na koji sprat?“ „Na kome spratu? Teško je reći, boli ga čitav — drugi i treći.

mome selu dalekom, tu lisac poštu nosi, mečka u šumi sudi, petao ljude budi, mere nam vreme i puž i zec, već kako koji, vukovi tule na mesec, šumu nam jesen crveno boji, hrašće na straži spokojno stoji, proleće donose laste, na vrbi

Pospanci takvi retko se legu, miševi sa njim teraju tegu. Ima li neki trgovac glupi koji će mog mačka da kupi? Ako se nađe, mnogo mu hvala, baš je budala!

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Dobro veče. — Dobro veče. — Izgleda mi lepo to što radite. — Radim po jednom ugledu koji mi je dala markiza. — Vi radite za markizu čiji muž ima lovište na Manjem?

— Vi radite za markizu čiji muž ima lovište na Manjem? — A ne, to je njen sin koji ima tamo lovište. Stari markiz je umro još pre no što sam se rodila. — Oni žive stalno ovde?

— Možda trideset pezeta. — Mislim da to nije suviše. — Možete govoriti sa onim starcem na klupi. On je jedini koji bi vas mogao povesti; ostali se tek vraćaju sa ribolova. Prilazimo zajedno starcu koji ljubazno ustaje da nas pozdravi.

On je jedini koji bi vas mogao povesti; ostali se tek vraćaju sa ribolova. Prilazimo zajedno starcu koji ljubazno ustaje da nas pozdravi.

Žena je imala suknje mokre skoro do kolena. Mehaničar im priđe: — Vraćate se u selo? Ovde je jedan mladi gospodin koji bi tamo takođe. Možete li ga uzeti? — Zašto ne? Nek dođe! Žena mi dodaje ruku da uskočim sa mola.

— Doviđenja i hvala vama. — Dobar provod. Nebo je sasvim pokriveno. Kiša nastavlja istim kapljama. Talasi koji se odbijaju o čamac šalju nam vodu neštedice.

— Kupili ste cement ovde u Huenti? — A ne, to mi je samo poslan na Huentu. Čovek Karlos, koji je imao da mi ga donese, nije mogao jer mu se žena razbolela. Žena mu je odskora zatrudnela pa ne sme da je ostavi.

— Evo sela, — reče žena. Susrećemo prvo jednu, zatim drugu barku sa ribarima koji bacaju mreže. — Dobro veče. — Dobro veče. — Kako je? — Ide, ide! Pristajemo uz sasvim kratak molo na koljima.

Zamak ima veliku zbirku oružja. — Hvala, ići ću sam. Još nešto: mogu li biti probuđen pred pet? Čovek koji me je dovezao prevešće me u pet u Eskalonu. Bilo bi dobro da račun platim još večeras. — Ne brinite se ništa.

— Vi ste ostrvljanin. — Da. Ali ja čuvam sad krave da bih zamenio jednog mladića koji je prešao poslom u Belmontehu. Ja sam lovac. — Koliko vas ima posluge? — Sada smo četrdeset.

Dvoje dece mu je svaki čas međ nogama, on ih samo strpljivo otura nogom, kao da su pojas koji se razvio, a koji nema kad da svije. On takođe zastaje i gleda. — Dobro veče! — Dobro veče, gospodine. — Radi se.

Dvoje dece mu je svaki čas međ nogama, on ih samo strpljivo otura nogom, kao da su pojas koji se razvio, a koji nema kad da svije. On takođe zastaje i gleda. — Dobro veče! — Dobro veče, gospodine. — Radi se. — Pomalo se radi.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Srećan praznik svima vama, Tiranija koje goni: Al' što suze razumete Koje liju milioni — Vama koji protiv ropstva Podižete steg slobode; Što slavite rad i ljubav, Koji opštoj sreći vode.

što suze razumete Koje liju milioni — Vama koji protiv ropstva Podižete steg slobode; Što slavite rad i ljubav, Koji opštoj sreći vode.

I zavapi gorko ona Pred svetinjom Božjeg trona: „O Gospode, koji hraniš Svaku živu zemsku tvar, Koji slabe od zla braniš Kao večni, slavni car.

I zavapi gorko ona Pred svetinjom Božjeg trona: „O Gospode, koji hraniš Svaku živu zemsku tvar, Koji slabe od zla braniš Kao večni, slavni car. Usreći mi čedo moje Po dobroti volje Tvoje”.

Dim se vije, mota — i koluti jure U kapiju tvrdu i zidine sure. Ko je ovo momče? Koji jad ga slama? I šta traži noćas od Božijeg hrama?

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Možda sam bratoubica koji se pred osvetom krije, il vidilac što misao svoju ostavlja po krošnjama hrastova poput paučine.

Kako da vladam u carstvu nevidljivom? Mogu samo da sluga budem i prosjak pred vratima zamandaljenim, otac koji me je oslepio za ovaj svet izvidaće me na onom.

I deca će naša u dugim pesmama pričati o početku ovog plemena poštujuć begunce i bogove koji pređoše reku. GLAS POD KAMENOM Jednom se rodih kao hajduk opak da vek svoj u zasedi provedem brojeći tovare blaga

Ja, izvidnik iz grčkih metropola koji zalazi daleko na sever meć Slovene i seljake, dugo već hodim i smišljam pismo o tome šta se vidi ovde iznad zemlje pa

Taj narod što lebdi u gunju il zbijen pod zemljom grli pčele! Ja treba da se vratim gradu koji me posla, koji vidim kad sunce provuče ruku kroz krzno oblaka i na brdu mi se pričini osvetljen dvor ili na kraju

Taj narod što lebdi u gunju il zbijen pod zemljom grli pčele! Ja treba da se vratim gradu koji me posla, koji vidim kad sunce provuče ruku kroz krzno oblaka i na brdu mi se pričini osvetljen dvor ili na kraju padine more te

popodne videsmo svog boga kako silazi da se kupa s nama, mi izlazimo iz vode na sprude da se ne češemo o njega koji je nekad bio strašan sada trom pruža nam ruke i pita glasom smernim da li će zemlja dobro da rodi.

živi i crveni, do pojasa iz reke vire kao žapci, nad njima crnobrad neko s violinom u ruci govori: ovo je brat moj koji je po mojoj volji! Pa to mi niko nije reko! Zašto se sa mnom prave sprdnje?

Zlo je i gore, iza groba se opet tuče i dobru tvoje seni dvojnici hude. Pobeda tamni, a porazu nema kraja i ti koji voliš večna dejstva klečanjem svojim postade zvezda i uzgred, odrubiše ti krunu nasred raja.

golobradog života, smešan sam, i kad se ničega i nikoga ne sećam, i kad me, kao sada, niko ne gleda: novajlija koji se znoji na kolenima i sriče dugačke psalme. Odmetnik u prazno.

Za nas koji se vozimo u čamcu to je bilo kao da se čamac izvrće. I lebdenje svakog neutopljenika spasenog njegovim pogledom.

pustoši, a mi smo osećali da silazimo negde ispod nivoa zemlje, u vrškove trave podzemnih vatara poluohlađenih vazduhom koji mi živi još moramo da dišemo.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

treba da imaš glasinu, da se izdereš; treba da imaš pesnicu, da udariš njome po stolu i advokatu i kirajdžiji i majstoru koji opravlja imanje.

Treba da znamo, jer ovo je odista sramota što doživesmo kraj tolikih nas, koji smo rod i familija, što kažu, pa tuđin da nas dočekuje i da nas služi.

PROKA: Molim te, Agatone, ja sam baš juče pročitao zakon, a pitao sam i našega kmeta-pravnika i još neke advokate, koji dolaze u opštinu, i svi mi oni kažu da nigde u zakonu ne piše da se testament otvara četrdeset dana posle smrti

MIĆA: To je teško za vas. DANICA: Pa to je samo za koji dan, dok se kuća ne preda naslednicima. MIĆA: Dotle samo? Zar vi ne mislite i dalje ostati ovde? DANICA: Svakojako ne.

ADVOKAT: Šta je to bilo? DANICA: Jedan od te gospode iz porodice, koji veli da je naslednik, bezočno mi je ponudio da ostanem besplatno u stanu sve dok se on ne oženi.

SARKA: Cela, dabome! GINA (Proki): A, mi, zar, koji smo najpreči? PROKA: Pa ja mislim, Gino, i mi da se uselimo. GINA: Da se uselimo, Proko, dabome, da se uselimo.

AGATON (nailazi sa strane, za njim Simka. On ide kruto, jer je pod leđa od kaputa metnuo veliki srebrn služavnik koji donjim krajem viri). SARKA (izlazi iz njihove sobe noseći u džepnu maramicu uvijen neki predmet.

SARKA: Pa jest, što kažeš. AGATON: Pođemo ja i Simka malo u baštu da uzberemo koji cvetić, pa tako pođemo u baštu pa svratimo u trpezariju i ja tamo spazim ovaj služavnik, pa kažem Simki: Zašto da

Nosio sam se ja već toliko puta s advokatima, umeću valjda. PROKA: E, pa hajde, boga ti, pođi! MIĆA (koji je stalno izvirivao kroz staklena vrata ne bi li spazio danicu): Nije potrebno da ide prijatelj Agaton, evo ga advokat

DANICA: Hvala bogu! ADVOKAT: Preduzeću odmah korake, samo pravo da vam kažem, mislim se na koji način. Najjednostavnije bi bilo zvati policiju i izbaciti ih sve.

” TRIFUN: Pa sad već ostavi to što je on tebi kazao, nego šta si ti njemu kazao! AGATON: A ja njemu: nema zakona koji zabranjuje, niti ima zakona koji propisuje da se familija može useliti ili ne useliti u pokojnikovu kuću.

AGATON: A ja njemu: nema zakona koji zabranjuje, niti ima zakona koji propisuje da se familija može useliti ili ne useliti u pokojnikovu kuću.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Kao da čujem zrička; onda je umukao, pa opet zatreperio njegov šum, ali to kao da nije bio šum, već zvuk, koji se ponavljao pravilno, odmereno, kao zvono. Pa da, tu je bilo i stado...

Ali suze majčine su mi navlačile tugu, ne toliko što sam se plašio za sebe, koliko zbog bola koji bi njoj bio nanesen... A posle i zavet očev. Još i ta mogućnost. Bilo mi je teško.

A posle i zavet očev. Još i ta mogućnost. Bilo mi je teško. I požurih se da utonem u onaj narod, koji je već preživeo ove prve, teške utiske rastanka.

— Tako — govorio je trljajući ruke — sve ide na snagu... Pazi da ne uđeš — dobaci jednome, koji samo pomoli glavu. Onda se obrati ostalima: — Sedite na ulaz, i opustite noge... tako, da se bar i mi malo opružimo.

Našli bi me od prve — i on se zadovoljno nasmeja. — Šteta bi velika... — Ćut! — Viknu neko sa ulaza, i oni koji su sedeli poskakaše. Na vratima vagona pojavi se onaj kapetan. — Šta je ovo?

— Šta je ovo? — kapetan sve odmeri pogledom i poče da nas prebrojava. Zatim se okrete onima koji su stajali napolju: — Neka uđu još dvadeset... I niko da mi nije izišao iz vagona!

— Ala smo se zgusnuli — dobaci neko. — Nema tu „ali“ — govorio je jedan od onih koji su sada ušli, nastavljajući, verovatno, započeti razgovor.

— Kuvar je on... — More, i njega bih ja pored mitraljeza — dobacivali su sa raznih strana na račun debeljka, koji se zadovoljno smejao. — Jest, a šta ćemo onda sa mitraljezom?

— A o šta ću da se oduprem ja? — zapita jedan koji je stajao pri otvorenim vratima. — Ti se zguri, a kad naiđe most, ti se onda nasloni... — Da ti malo pročibuka leđa..

Malo dalje jedna grupa nosila je slamu... Jedan je trčao nekuda. Neki podnarednik vikao na vojnika, koji je držao konja na dugačkom konopcu i terao ukrug.

Nišandžija, punilac... Pomoćnik nišandžije... vozar. — Koji? — zapita potporučnik. — Šta ga pitate? — upade kapetan. — Vidite kakav je smolav. — Srednji? — zapita potporučnik.

Za njih je odsad bila vezana moja sudbina, za onoga narednika, za onoga redova u širokim čizmama, za celu onu masu ljudi koji se postrojili, ukočili i gledaju u narednika, koji objašnjava: —... Svršeno je.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Tek tada opazi čobane, koji ga pažljivo posmatrahu. On podiže glavu i mahnu rukom na njih: — Ej, more... odite ovamo!

odite ovamo! Deca se zgledaše; poneko se zasmeja glasno, zaklonivši glavu za leđa drugareva. — Ima li koji đak među vama? — Eve... ovaj, pružiše deca prst na jednoga. — Odi, đače, ovamo; odi, ja sam učitelj.

— Bijem nevaljalce, a dobru decu volim, odgovori učitelj i skrenu oči na đaka, koji mu prilažaše. Njegov ozbiljan odgovor uveri decu da je to doista učitelj, pa se bojažljivo ukloniše na livadu.

— Živ bio, reče on đaku, koji mu priđe ruci. — Je li ovo Orlovica? — Jeste, gospodine. — Da li je škola daleko odavde?

Celo njegovo držanje odavaše običnog seoskog leventu, koji ne radi teže poslove, a živi bolje od seljaka. Vazda je odeven kao da će na sabor, puši duvan gospodski na muštiklu »od

učitelju, on prethodno skrenu učiteljičin pogled na sebe, osmehnu se na nju veselo i učtivo, kao svaki novi poznanik, koji se želi što bolje preporučiti. Njegov pogled kao da govoraše: »Eto ti... sama vidiš da nas okolnosti zbližuju«.

Učitelj se rukova sa odbornicima i taman da se izmakne, a predsednik mu svrnu pažnju na jednog suvonjavog čičicu, koji držaše visoku stolicu i čekaše red da se pozdravi sa učiteljem. — Ovo vi je vamilijaz, a može vi i kuvati.

Kletve, pretnje, pa bogme po malo i psovke, onako kroz zube, sve se to prosu pred ovo dvoje jadnika, koji dođoše da založe svu svoju snagu za dobro i napredak orlovičke omladine. Ali svemu ima kraja, pa i ovoj pogodbi.

On beše sav, sa celom svojom dušom, u drugom, lepšem svetu, u sjajnijem položaju, koji potpuno odgovaraše njegovim najtajnijim željama i pomislima... Dugo je vremena prošlo tako. Smrklo se odavno.

Drukčije i ne biva: pravo iz školske klupe, ispod roditeljskog i školskog tutorstva, odjednom postaješ gospodin, koji ima pod svojim tutorstvom mnoge mlade duše.

Uđe jedan sed starac, pogrbljen, bezub, zamagljenih očiju, uvede jednog vižljastog zaplašenog dečka, koji zveraše po sobi kao divljače. — Pomaže vi Bog!

— Pomaže vi Bog! pozdravi se starac, skinuvši kapu i naslonivši se obema rukama na dugačak štap, koji mu dopiraše do same brade. Šta je to, kmete Ćiro, i vi ljudi!

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

jelenu zlatorogu, Zlatorogu i parogu: “Vrn’ se natrag, stara majko, Evo su ti gosti došli, Dobri gosti, koleđani, Koji ode, Boga mole Za staroga za Badnjaka, Za mladoga za Božića“ Slava i čast domaćinu! Tebe na čast, stara majko! 16.

se i ne javlja, No se rodu licem klanja, Rod mi njojzi odgovara: “Ne klanjaj se, sele, rodu, No zafali višnjem Bogu, Koji ti je ud’jelio Mlada rabra gospodara.

Blago dvoru, u koji će doći! Čij li će i dvori dočekati? Čija l’ majka darom darivati? Čij li bratac vinom napojiti?

ti podvija; Svrh tebe se grad Budva viđaše, U Budvu se mlad Jovo ženjaše, Iz kola mu vila klikovaše; U taj danak, u koji s’ ženjaše, Tanka ga knjiga dopade, Da ide duždu na vojsku, Ona mu mlada govori: “Budi li ideš na vojsku, Kome me

Nego, bane, ne zaborav’ Vrći ruku na baretu, Te zafali svoj gospodi, Toj gospodi crkovnojzi, Koji za te Boga mole; I ostaloj braći tvojoj, Koji su se potrudili, Tebe plačuć’ dopratili.

ruku na baretu, Te zafali svoj gospodi, Toj gospodi crkovnojzi, Koji za te Boga mole; I ostaloj braći tvojoj, Koji su se potrudili, Tebe plačuć’ dopratili. Još te, bane, s jadom molim, Ah! za naša svaka dobra!

Ma te moli kukavica: Ah! nemoj je bandunati A za ljubav, što imaste, Ni đečicu ludu tvoju, Koji su te tatom zvali; Ali ima uzdanicu U tu tvoju mudru glavu, Da je ne ćeš bandunati, Ni ostalu muku tvoju, Kojuno

Drumom idu tri delije, I među se vode zbore Koji b’ čemu najvolio; Najstariji govorio: “Ja b, paun’ma najvolio“. Najsrednji je govorio: “Ja b’ pregači najvolio“.

se bela loza ninova, Oko toga bela grada Budima; To ne beše bela loza ninova, Već to beše dvoje mili i dragi, Koji su se iz malena voleli, I iz jedne sitne knjige učili, Dođe vreme da se mladi rastaju! 188.

Oj đevojko, imaš li dragoga? — Imala sam brata i dragoga, Pak sam oba na vojsku spremila. — Jesi l’ rada, da ti koji dođe? — Ja sam rada, da mi oba dođu. — Šta bi dala, da ti za nji kažem?

Blago onom bratu, koji ima seju! Seja će za brata tanku pređu presti, Tanku pređu presti, sitan vezak vesti; Blago onoj seji, koja ima

šum ili mali talas koji nastaje kad se gazi po vodi; 2. mlaz (obično mleka); 3. bot. tipac buzdovan - srednjovekovno oružje, topuz; u početku

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Na jednom zidu, upadljiv kukasti krst. Na sred pijace, pred okupljenim prolaznicima, nalaze se putujući glumci, koji izvode „stilizovanu” scenu iz Šilerovih Razbojnika, reklamirajući tako svoju večerašnju predstavu.) SOFIJA: „Nikad!

” (Zagrlivši ga, izvuče njegov mač i, s isukanim mačem, koji u njega uperi, brzo se odmakne.) „Gledaj, zlikovče, šta ću sad s tobom da učinim!

) JELISAVETA: Da li će čedna i nesrećna Amalija odbraniti svoje devičanstvo i čast? Ili će grubi Franc, koji je prevario oca i oklevetao brata, uspeti u svojoj bludnoj nameri?

Ja u tom komadu igram Stefana, i kad ja kažem: „bar to je lako objasniti, ja mislim”, tu Filip, koji u tom komadu igra Uroša, upada sa tekstom koji ste čuli! Savršeno jednostavno! (Jelisaveti) Izgleda da ne razume...

i kad ja kažem: „bar to je lako objasniti, ja mislim”, tu Filip, koji u tom komadu igra Uroša, upada sa tekstom koji ste čuli! Savršeno jednostavno! (Jelisaveti) Izgleda da ne razume...

VASILIJE: Gospodine, molim vas, ne uzimajte Filipa ozbiljno! On je jedini i odgovoran za tragični nesporazum koji je doveo do ovog hapšenja! MAJCEN: Zašto misliš da je on odgovoran? VASILIJE: Zašto?

jedino može da se isprži jaje ili skuva čaj — naravno, pod uslovom da imate jaje ili čaj — šta li tek radite sa onima koji imaju prave puške, i prave bombe? MAJCEN: Ko ovde postavlja pitanja, ti ili ja?

MAJCEN: Vidi ima li u zatvoru slobodnih mesta! VASILIJE: Da li je možda ovo dokument koji je potreban? MAJCEN (uzima od Vasilija dokument i čita): „Kancelarija Vrhovnog vojnog zapovednika za Srbiju...

GINA: Ako se dosad nisam nagledala... DROBAC: Teže ti je vješati mrtvaca nego živoga. VASILIJE: Ko su ti ljudi koji su obešeni? DROBAC: Banda. VASILIJE: Zar ste morali onako da ih vešate? DROBAC: Kako onako?

DROBAC: Njega pitam! VASILIJE: Poštujem vas, naravno! DROBAC: Ja kad uđem u hotel „Pariz”, svi ućute! Za koji astal sednem, svi smesta ustanu! Iz poštovanja! Kad idem čaršijom, prelaze na drugu stranu! Zato što me poštuju!

A, dok je živ, još može da se izvuče! GINA: Pre bi se iz pakla izvuko! Videla sam kako izgledaju oni koji, nesrećnici, ne znaju òbogu dve! A kako će mi sutra izgledati Sekula, koji zna, i za kog znaju da zna?

Videla sam kako izgledaju oni koji, nesrećnici, ne znaju òbogu dve! A kako će mi sutra izgledati Sekula, koji zna, i za kog znaju da zna? BLAGOJE: Šta ti znaš šta on zna? GINA: Majka ne mora da vidi da bi znala!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Nećemo ni pobedu ni sjaj. Da nam ponude raj, sve zvezde sa neba skinu. Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlja sva izgore, i kleknu pred nas u prašinu.

moja oba oka nevesela jurnuti da grle pogledi žudni planinski jedan strm, ili bor, ili jelu, ili šumu rascvetanu, ili koji mračan grm.

Ja sam na svetu svemu uspavanka, a mir je moj daleko. Moje su rane bolne i nove, a misli suzne, neoprezne. Blaženi koji po moru plove, i ne ostaju da čezne. Misli se moje ničeg ne klone.

Tad se rodi jedan koji vam telo žalio istom žalošću neveselo kao duh, on ga diže u prah medan, providan, jutarnji, što bez traga celo nebo

Često zazvoni u noći, mirisno i meko. Često je kao sunčana morska stena, na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir. Smrt moja zavisi od pevanja tica, a nemam ja doma, ni imena.

Nismo znali a imali smo čedo u daljini. Rekao sam ti cvet jedan lak ispuniće tvoje misli. Sve osmehe koji su od bola svisli, sačuvaće zrak negde u daljini. O ničeg nek te nije žao.

U mirisnom nebu noćnom. Nade svih koji se bolno smeše. I, kad, opet, kao večni cvet, nad telima umornim, nebesa zaplave.

I zagrljaj opet bude svet, kao zlato oko svete glave, sa tamjana mirisom sumornim, nećemo znati koji greh to beše, među gresima što ko oblaci plove, što nam ta tela i duše dade divne i nove.

Ta vi ste svakom narodu doneli ponos, i spas, i radost. Ta k vama su išli koji su hteli čast na svetu, i mladost. Pa što bi došla tako tajno i pognula svoju glavu?

Od poniženja nam je klonula glava, al nam se, u telu, proleće spasava! Naš tužan osmeh blagosilja greh; žig onih koji ljube, na svetu celom. Ceo nam je dan dug i dosadan, i prolazi u ćutanju neveselom.

Međutim, pošto su se, u ono doba, slali rukopisi redakcijama, i štamparijama, pesnik nema više originale. I one koji su bili ostali neodštampani uništio je, pred svoj odlazak u Pariz iz Beograda, godine 1920.

A uz crkvu nadgrobni spomenici Crnjanskih, na primer paroha Itebeja, Miloša Crnjanskog, koji je umro 1735. I drugih. Vuk, međutim, kaže da u narodu ima nadimak: „Crnjan“ i „Crnik“, a da narod kaže i „Jovane i

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

A onog jutra, kad je Isus ustao iz groba, dođe Magdalena ka grobu, i ne nađe Isusa tamo. Ona vide samo beo pokrov, u koji beše umotano telo njegovo, i venac od crvenih ruža, što mu obvijaše glavu.

Mnogo je godina Magdalena tu živela, pa je Tu i umrla. I neki ljudi, koji su tamo bili zalutali, nađoše je jednog dana u pećini mrtvu. Magdalena je bila već davno mrtva.

Naljutićeš se i na miša koji će doći da ti progrize torbicu u kojoj držiš hleb... Nego čuj sinko — nastavi starac — ja ću ti kazati jednu priču pa

Družeći se s ljudima, on postade toliko blag, tih, dobar i svet da su se svi divili koji su ga pre poznavali. Negova dobrota pročula se nadaleko.

Negova dobrota pročula se nadaleko. I mnogi, koji su patili od istih ili sličnih neduga, dolazili su k njemu da ih nauči kako da i oni postanu onakvi kakav je postao on.

Nastade tišina, nemo čuđenje i tih, bojažljiv šapat; nestade gnevne vatre s uzbuđenih lica, jer sa mirisom koji se razlivaše iz čaše grdnoga krina kao medena struja a koju ljudi lakomo srkahu dišući duboko — uđe im mir u duše i

Tako je govorio starac. — Ne greši, starče! — reče mu jedan tanak, tih glasić koji se jedva čuo. Te je reči zucnula mušica.

Posle, naređenjem Božjim, mušica je, na isti način, upropastila i onog nepravednog sudiju koji je osudio na smrt Sina Božjega. A tako je prošao i onaj rimski car što je razorio Jerusalim, grad Božji.

Prolazeći ulicom sa svojim učenicima i narodom koji ga je pratio, ogladni. Vidi na jednom uglu ćepenak s hlebovima i zaište od pekara hleba.

SIROTINjSKA KRV Na prestolu velikog Rimskog carstva sedeo je u davno vreme jedan car, koji beše rđav čovek a još gori vladalac. On beše čovek proždrljiv, gramziv i sebičan.

U isto vreme bio je episkop Hristove crkve u Rimu jedan starac, koji je, pre toga, u postu i molitvi proveo četrdeset i sedam godina u nekoj pustinji.

da treba da budu krotki i trpeljivi, bez roptanja, a ako im se čini nasilje i nepravda, za to će odgovarati Bogu oni koji je čine. „Moja je osveta“ — govori gospod — „i ja ću vratiti.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Uzgred budi rečeno, to je lep običaj. Postave se ludi koji moraju misliti po zvaničnoj dužnosti, pa kvit posla, i svi ostali serbes)...

“ Buni me što je isti jezik, ali pomislim da to mogu biti dva daleka naroda, jednog porekla, bratska, ista, koji imaju jedan jezik, ali i ne znaju jedan za drugog.

i proturaju kroza svet obespokojavajuće glasove kako je u našu zemlju doputovao neki stranac od svojih šeset godina koji, kako ti zvrndovi vele, nije nikad bio ni ministar, ni činovnik, niti ima ma kakvog odličja.

Još sam s nekolicinom razgovarao, a između ostalih i s jednim uniformisanim činovnikom, koji mi se požali da još nije dobio klasu, a stvorio je krivice za veleizdaju petorici ludi koji pripadaju opoziciji.

uniformisanim činovnikom, koji mi se požali da još nije dobio klasu, a stvorio je krivice za veleizdaju petorici ludi koji pripadaju opoziciji. Ja sam ga tešio zbog takve strašne nepravde koja se čini prema njemu.

Zatim sam razgovarao sa jednim bogatim trgovcem, koji mi pričaše mnogo iz svoje prošlosti; a od svega toga sam zapamtio samo kako je pre nekoliko godina držao prvi hotel u

mudro uređenje može se samo poželeti, a slobodan sam i ja da vam kao stranac iskreno čestitam na tom genijalnom zakonu, koji je postao vašom zaslugom, a koji je usrećio zemlju i suzbio sve brige i nevolje.

a slobodan sam i ja da vam kao stranac iskreno čestitam na tom genijalnom zakonu, koji je postao vašom zaslugom, a koji je usrećio zemlju i suzbio sve brige i nevolje.

— A ako se kroz koji dan otvori izvoz svinja, šta onda mislite? — upitam učtivo i radoznalo. — Ništa prostije: pošaljem drugi poverljiv

to vam naređujem da silom vlasti zaštitite reč gnev, koju su tako unakazili, i da strogo po zakonu kaznite svakog onog koji bi, bilo ovu, ili drugu reč, bilo gramatički oblik reči, svojevoljno menjao, ne pazeći na jasne odredbe zakonske.

me gledaše s osmehom zadovoljstva što stranci ni izbliza nisu tako razumni, dosetljiva soja, kao narod u zemlji Stradiji, koji ume izmisliti nešto toliko pametno što bi u drugom svetu važilo čak za čudo. — Dakle, ne možete da se setite?!

— Izvinite, ali nikako ne mogu. — E, vidite, to je najnoviji zakon koji ima velike vrednosti za zemlju. Prvo i prvo, kazne od takvih krivaca naplaćuju se u novcu, i tu zemlja ima vrlo lepa

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

U tim slikama vidim tebe, mila jeseni, iz mladosti moje i blagosiljam one dane, koji su sa dušom mojom sjedinjeni, te neće nikad u zaborav otići...

On je njih baš i čekao: eno ga, čulji uši i diže rep... teoci prsnuše kud koji, a ždrebak okupi kuražnog vočića, pa trepte preko čajira ka' zvezde...

Evo ga na dva koraka pred njima, stao pa se preča, pita ih da nema još koga, koji bi želeo oprobati njegove rogove. Razume se da o tome niko i ne misli, svi mu se »ponizno klanjaju«, a on, gord i

pun vune i težine, na kacu punu pasulja, na kačaru punu džakova sa suvim šljivama, na mlekar pun smoka, na vinske buriće, koji samo čekaju berbu, na koš i tavan, koje će prepuniti jedrim kukuruzom i — na kesu, koju će napuniti prodajom izobilne

vile u snažnim i jedrim rukama, diže se slama i pra' pod oblak, a iz snažnih grudi radnika razležu se jednačiti zvuci, koji mu i pesmu zamenjuju: aj... aj... aj... aj!...

nije, malo — pa se pomoli pun, sjajan mesec, koji obasja svu okolinu, a od drva se pruže duge crne senke... Nastupa čudna noćna tišina, kroz koju se od jedared začuje

Gora, kao bosiljak!... Kupite me kupioci, Zaklaću vam šarku koku I petlića bez repića, Koji ne peva.... Čuješ pesmu i žuriš se tamo, na drugi kraj, na glas njen.

Probaš da legneš i zažmuriš, al' ti ne daju veseli kupioci, koji te napadaju kišom od šljiva.... I tako — ceo dan..... A u veče mrzi te da legneš.

— Pa jes', žešće no Dule na Pandiralu. — Ha, ha, ha... osu se smej celog društva. — Koji Dule? — Pa tvoj, iz G. — Kako je to on pobeđivao? — Eto, nek ti priča Delija. — Koji Delija?

— Koji Dule? — Pa tvoj, iz G. — Kako je to on pobeđivao? — Eto, nek ti priča Delija. — Koji Delija? — Pa taj moj, Blagoje. — A, dede, Blažo, vjere ti! — Pa znate to svi, tek kad smo počeli, 'ajde, de!

Pripita on jednog dečka, nođe, da srkne malo, a ovi, bio neka dobričina, pa mu kaže da je to neki zejtin koji, s oproštenjem, nije za piće, al' kaže Dulu za šta je...

!.... Nekoliko njih stadoše se smejati. — Daću mu nadnicu, ako mi kaže koji je ovo... — Pa ja sam, 'nako, ded' šta ćeš mi, veli Jovica. — 'Oćeš da srčeš tuđe, a tvoje da ne miriše!...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

modernog društva: stalno suzbijanje konservativnih institucija, zasnovanih na predrasudama i nemoralnim principima, koji pojam ličnosti stavljaju nad pojmom opštosti, solidarnosti i jednakosti”...

IVKOVIĆ (Danici): Hteo sam da se izvinim! Vas opet uznemiravaju moji klijenti? DANICA: Da. Malopre je bio jedan koji se, siromah, žali da ga gonite kao vuka! IVKOVIĆ: He, šta ćete! Takav je naš posao. Ali, neće vas više uznemiravati.

Pa velim... Mogao bi', zašto da ne bi' mogao! A ti znaš mene, nisam od onih koji se neće odužiti. Spomoći ću se i ja, ali odužiću se i prijateljima, znaš kako je kad si poslanik... Pa...

Prekjuče mi čak i rekla: „Boga mi, gospa-Pavka, da gledamo mi da se orodimo!” Eto, tako mi je u oči rekla. JEVREM (koji nije ni slušao njeno kazivanje, već je samo rasejano gledao): Pa šta se to mene tiče?

Mogao si, dabome! Pa onda, je l' mu dadosmo spisak naših građana koji su na robiji? Izradi čovek pomilovanje samo svome šuraku, a nama svima šupalj nos do očiju. JEVREM: Jes'!

Pa dosta, brate, ima nas još u ovoj Srbiji koji imamo rođake za službu i pobake na robiji i kuće za prodaju! Je l' tako? JEVREM: Tako je!

SRETA (koji je za sve to vreme mislio): E, čekaj sad ti, brate si mi moj, da mi najpre postavimo svaku stvar na svoje mesto...

Deder, reci, evo, ti meni: koji je to posao koji bi se mogao svršiti bez mene? 'Ajde, reci mi? Ako treba da se rasturi kakav lažan glas po varoši, daj

Deder, reci, evo, ti meni: koji je to posao koji bi se mogao svršiti bez mene? 'Ajde, reci mi? Ako treba da se rasturi kakav lažan glas po varoši, daj ovamo Sretu; ako

I DANICA, IVKOVIĆ, PAVKA DANICA (ispraćajući sa majkom Ivkovića, koji je završio posetu i pošao): Što tako žurite? IVKOVIĆ: Šta ćete, poslovi!

IVKOVIĆ: To je već drugo, sasvim drugo. Samo, otac je otišao dalje od toga, on se upustio sa poslednjim ljudima koji izmišljaju, klevetaju i podmeću. Hvataju čak i one koje ja poslovno gonim. Eto, sećate li se onoga...

Zašto sam ja ovde, i zašto mi je kralj dao ukaz nego da uputim ovaj narod! Jesi li čitao koji put ukaz u zvaničnim novinama? JEVREM: Jesam!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Ne treba da vam kažem koji je to kapetan i koji je režim taj kapetan pomagao. Koji bio da bio, to je po vas čitatelje svejedno, kao što je i Sreti

Ne treba da vam kažem koji je to kapetan i koji je režim taj kapetan pomagao. Koji bio da bio, to je po vas čitatelje svejedno, kao što je i Sreti to svejedno bilo.

Ne treba da vam kažem koji je to kapetan i koji je režim taj kapetan pomagao. Koji bio da bio, to je po vas čitatelje svejedno, kao što je i Sreti to svejedno bilo.

pojedine pasuse iz tih svojih dopisa, ili upućivao protivnika da ih pročita; ili se čudio gluposti protivnikovoj, koji misli da nešto zna i razmeće se, a ovamo ne zna ni šta je pisano o toj stvari (u njegovim dopisima)!

mu kažu da nisu smeli, jer bi ih oglobili sa pet-šest hiljada dinara, ili bi čak neko iz redakcije zbog toga dopisa — koji je oštro i revolucionarski napisan — otišao i na Karaburmu!

znače žuljevi na rukama vredna zanatlije, kakav su mu oni ukras, kakva je, dalje, činjenica u društvu jedan zanatlija i koji su mu sve neprijatelji.

nisu, doduše, ni izašli, pa ne mogu biti čitatelju ni poznati; mnogo je od toga otišlo u onaj strašni novinarski koš koji guta mnoge novinarske i spisateljske prvence.

Tu je dakle naviku zadržao i docnije kao slobodan čovek i išao češće u kafanu. Kad bi izašao koji njegov rad, on bi ga onda, ako niko ne čita, po nekoliko puta pročitao.

Nisi, veli parlamentaran!« Ponekad mu se prođe olako. Ali bivalo je i takvih slučajeva da naiđe na ponekoga koji nikako niti mari niti razume ta piskaranja, kome je tugaljivo kad nađe i samo prosto spomenuto ime svoje u štampi, a

I to već nije mogao trpeti i očima gledati. Novi Prometej morade doneti svetlosti ovome narodu koji živi u najglupljoj tami, — pa ili taj svet neće i nadalje biti sramna i prezrena Vandeja, ili njega neće biti na svetu!!

to jest, samo dobro sećam, pošto sam takvu sliku svega dvared video, jedared kod Srete i jedared kod moga šnajdera, koji prosto hoće da gine i u vodu (ali ne i vatru) da skoči za Pelagića.

neke silne brošure, zatim i druge školske i pedagoške knjige, tu: Rajhov Sistem higijene, sve sveske, Šta priča ne znam koji broj u Sibiriji, Nova nauka o javnoj nastavi ili Omladinski i narodni dobrotvor, Još jedan prilog za privrednu nastavu

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Mesec oprezno iza oblačka izranja, I vidi: pleme Rogogu Od ludog noćnog igranja Spalo s nogu. Talasi vetra, koji mesecima teku Od Sredozemlja, preko peščanog tla, Zaustavljaju se u šumi — ne smeju da pređu reku, Opasnog poglaviщu

Od takvog ne treba mi plata! O ovome sam čitao u požutelim knjigama, A najviše mi je šapnuo jedan prolećni vetar Koji je i u četvrtom veku nove ere Živeo iza planine Karpata.

radnje, jer mirišu Po uštavljenoj koži, po imalinu i po ćirišu; I volim stare obućare — u Beogradu ih zovu krpe — Koji se naučili da ćutke rade i trpe. Od kuće ponesu lončić — tako plav, da ga naslikaš!

” Neke, prešavši neizbrojne staze i bogaze, Kod njega, kao kod lekara, na kontrolu dolaze. Ne volim one koji misle kako jedino da ućare, Al zato duboko štujem krpe i obućare, Koji, u ovom gadnom vremenu, kad su svi dani

Ne volim one koji misle kako jedino da ućare, Al zato duboko štujem krpe i obućare, Koji, u ovom gadnom vremenu, kad su svi dani sivi, Pomažu narodu da izdrži i da preživi!

ŽIVOT NOĆNOG ČUVARA Ima ljudi koji rade uz put, zauvar, Po potrebi, kad ih iz firme zaištu. Takav posao obavlja noćni čuvar Zaposlen u skladištu il na

Od dobre vatre nema radosti veće: Plamenovi igraju, kao glumci U komadu nerazumljive tuđe sreće... Koji li je sat u ovoj noćnoj memli?

Sad recite, šta je bolje: plamen ljubavi Koji se, moćan, do nebesa uspravi Za noć bukne i zgasne, ili Uredan život, u kojem ti se ništa ne mili?

NESANICE Čoveka između kolevke i groba Prate mnoge nevolje i porazi, Al posebna je muka i teskoba Čekati san koji ne dolazi! Ispod glave poturivši dlanove Čekaš ga, a on se nekuda izmako.

koja muca i bunca, Na drugoj on, čistunac, čistiji od jarkog sunca; Ovamo, hiljade profesora, pisaca i novinara Koji na lepotu izraza ne daju pet dinara, Brbljivih neznalica, čije je geslo: „Sve mi je Ravno do Kosova i do Akademije!

Dugim dlačicama? Dugačkim! A vreme je dugo, predugo, Naročito kada ga — o, Daničiću, o Vuče! — Provodiš s mamlazima koji neće da uče!

Na Karaburmi, u Maljenskoj broj 2, u stanu 16, Po celu noć gori lampa, ko usplamsala savest Naroda koji ne haje za čist i pravilan govor: Sam protiv sviju Srba za pravopis ratuje Todor!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

svojim pojedinostima shvatiti i potpuno rasvetliti, od vajkada je privlačio pažnju ne samo prirodnjaka, već i mnogih koji sa proučavanjem prirode nemaju nikakva posla.

Ono je zanimalo i Aristotela koji je, misleći o njemu, nalazio da je to nerešljiva zagonetka, kao i pitanje o tome na koji način jegulja završuje svoj život.

Ono je zanimalo i Aristotela koji je, misleći o njemu, nalazio da je to nerešljiva zagonetka, kao i pitanje o tome na koji način jegulja završuje svoj život.

Svaki živi stvor mora imati svog pretka koji ga je rodio ili neposredno živog, ili preko jaja koja iz sebe izbacuje.

Oni koji nisu verovali u takva objašnjenja, stvarali su najraznovrsnije i najčudnovatije pretpostavke o tome kako jegulja dolazi

Međutim, prirodnjaci, ispitavši takve slučajeve, nalazili su da su to obični paraziti u unutrašnjosti organizma jegulje, koji su bili varka za proste, neobaveštene ribare.

To je bio veliki danski prirodnjak Johanes Šmit, koji je problem reprodukcije, metamorfoza i migracija jegulje postavio sebi za cilj života i uspeo da ga potpuno rasvetli.

Kao što je pomenuto, prvi brod sa kojim je Šmit počeo svoja istraživanja bio je »Tor«, parni brodić od svega 90 tona, koji je pripadao danskoj kraljevskoj marini.

Godine 1920. jedna moćna danska pomorska kompanija stavila je Šmitu na raspoloženje svoj brod od 550 tona, koji je nosio ime »Dana«, a docnije »Dana I«, pošto je posle godine dana taj brod zamenjen drugim koji je nosio isto ime.

brod od 550 tona, koji je nosio ime »Dana«, a docnije »Dana I«, pošto je posle godine dana taj brod zamenjen drugim koji je nosio isto ime. Sa tim brodom Šmit je 1920—1921.

godine prokrstario Atlantski Okean između njegovog severnog kraja i Sargaskog Mora. Skup— ljen je dragocen materijal koji je sve više dovodio Šmita, do uverenja da plodište jegulja treba tražiti negde u blizini Sargaskog Mora.

dobar brod, određen za vreme rata da diže mine po moru u danskim vodama, pretvori u brod za oceanografska ispitivanja, koji će se staviti Šmitu na raspoloženje. To je bio brod »Dana II« od 360 tona, dobro opremljen za cilj što se imao pred očima.

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

mladom mladencu Uglješi Despotoviću, kojega neoskvrnjeno mlađahnog prestaviše u večne obitelji, a telo se predade grobu, koji stvoriše praoci zbog grehova.

te tako i ja prinesoh ovo, nedostojna raba tvoja, o Vladičice, Jefimija monahinja, kći gospodina mi kesara Vojihne, koji leži ovde, negda despotica. I priloži se ova katapetazma hramu presvete Bogorodice hilandarske leta 6907, indikta 8.

I svima nam je potrebna pomoć tvoja, te se molimo moli se zajedničkom Vladiki za voljena ti čeda i za sve koji im sa ljubavlju I verom služe.

Prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao, moli da mnogoletni u dobru život voljena ti čeda provode bogougodno, moli da pravoslavna vera hrišćanske

Rakić, Milan - PESME

Ne šumi sad platana red, I ne žubori vir. O, čudna noć, o, čudan sat, Tajanstven, crn, i gluh, U koji kao viti vlat Moj bolni dršće duh.

u taj sat, Tajanstven, crn, i gluh, Dok kao nežni, viti vlat Moj bolni dršće duh, Da to u tami neki Bog Nad svetom koji mre, Iz bolećiva srca svog Proliva suze te...

I prezirem tugu, zaboravljam bolju, Jer u meni teče krv, predaka moji̓. Mučenika starih i junaka koji Umirahu ćutke na strašnome kolju.

Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju, A preda me staju redom preci moji, Mučenici stari, i junaci koji Umirahu ćutke na strašnome kolju...

I osećam tada da, ko nekad, sama, Nad nesrećnom kobi što steže sve jače, Nad plamenom koji obuhvata tama, Stara Crna Gospa zapeva i plače... NAPUŠTENA CRKVA Leži stara slika raspetoga Hrista.

No on za mene sada znači Taj neumitni život što se Nikada jošte ne pomrači I koji mutne struje nose. Pobednik večni, uvek čio.

Gledam te s čežnjom i sa tugom Na bolove sam davno svik̓o, Sa jadom živim kao s drugom. I kad na život mislim ceo, Koji je bio što je sada, Na moju dušu ko crn veo Ogromna, teška senka pada.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Kuda ćete s kletvom prađedovskom? Su čim ćete izać pred Miloša i pred druge srpske vitezove, koji žive doklen sunca grije?

Grdni dane, da te Bog ubije, koji si me dao na svijetu! Čas proklinjem lanski po sto putah u koji me Turci ne smakoše, da ne varam narodnje nadanje.

Grdni dane, da te Bog ubije, koji si me dao na svijetu! Čas proklinjem lanski po sto putah u koji me Turci ne smakoše, da ne varam narodnje nadanje.

STADE VELIKA GRAJA NAVRH CRKVINE, NA SJEVERNOJ STRANI VIŠE JEZERA. SERDAR VUKOTA Što grajete, koji su vi jadi, a evo ste gori nego đeca! VUKOTA MRVALjEVIĆ Poleće ni jato jarebicah, i svakoju živu uhvatismo.

KNEZ BAJKO Hajte, ljudi, da što poslujemo, ali doma hajte da idemo, da se s nama đeca ne rugaju; pa s Turcima kako koji može, a ja znadem, đe mi šake padne. A evo smo kao oni miši te za mačku zvono pripravljahu. DOĐOŠE MARTINOVIĆI.

Sljedovat im rijekom krvavom u lađici grdna stradanija, to je biti jedno ili drugo. Ali hula na svešteni ćivot koji ga je mlekom odránio — to mi prsa u tartar pretvara.

MUČI OPETA SVAK I GLEDA PREDA SE. VLADIKA DANILO Bože dragi, koji sve upravljaš, koji sjediš na prestol nebesni te mogućim zažižeš pogledom sva svijetla kola u prostoru; ti, koji si

MUČI OPETA SVAK I GLEDA PREDA SE. VLADIKA DANILO Bože dragi, koji sve upravljaš, koji sjediš na prestol nebesni te mogućim zažižeš pogledom sva svijetla kola u prostoru; ti, koji si razvijâ prašinu ispod

koji sve upravljaš, koji sjediš na prestol nebesni te mogućim zažižeš pogledom sva svijetla kola u prostoru; ti, koji si razvijâ prašinu ispod tvoga trona svijetloga i nazvâ je tvojim mirovima, te si prašak svaki oživio, nasijâ ga

oživio, nasijâ ga umnijem sjemenom; ti, te knjigu držiš mirobitnu, u koju su sudbe upisate mirovima i umnim tvarima, koji si se milosno sklonio djejatelne oživit členove malom mravu kâ gordome lafu, — provedri mi više Gore Crne, uklon' od

VUK MANDUŠIĆ Danu, Bajko, puhni mi u oko, jere mi se grdno natrunilo. SERDAR JANKO Ukrešite koji da pušimo! To je duša vjeri prorokovoj, neće biti žao efendiji.

viteza, ugrabiš ga u prvoj mladosti; ili imah čojka za čovjestvo, svakoga mi uze priđe roka; ili imah kitnoga vijenca koji kruni čelo nevjestama, požnješ mi ga u cv'jetu mladosti. U krv si se meni pretvorila!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Grobovi sve od mramora a jednako, i danju i noću sa zapaljenim kandilima. Ne zna se koji je od predaka baš samu kuću podigao, ali se znalo da su od vajkada bili tako bogati.

Za svaki narodni posao, bilo za kakvu novu školu i crkvu, ili za kakav manastir koji je trebalo podići, opraviti; ili, još gore i opasnije, ako bi trebalo krvnika, nasilnika smeniti, znalo se da se za to

Kćeri je već udao i udomio, kako je on hteo. Ali sa sinom, koji mu se rodio dockan, kada je on već bio ostareo, kada se već niko nije ni nadao da će imati dece a još manje sina,

ne donoseći i ne zarađujući više, nema onaj ugled kao pre; ili, a to je najviše jedilo starca, sigurno je bilo koga koji je na to sina protiv njega potpomagao, jačao.

Čak nije dala momku, koji je kao uvek naoružan iza kapije spavao, da kapiju otvori, već odbijajući ga od kapije, rekla: — Nemoj ti.

Po tri puta bi se neki kolači mesili, koji ne bi ispali kao što treba. O pranju, ribanju, nameštanju i kićenju soba po nekoliko bi se dana dogovaralo.

što su svi imali isti izraz lica večito uzak, suv, tako su isto svi bili i sa jednako kratkim, potkresivanim brkovima, koji im nikada nisu prelazili iza krajeva usta.

I ko zna zašto je, već kao velika, zaostala devojka, tu dovedena. Sa njome imao samo jedno dete, sina, koji se prvi počeo da nosi a-la-franga.

Čak ni sa ocem i materom, tek po koji put. Nije ni jeo sa njima dole, u prizemnoj sobi. Gore, u gostinskoj sobi, moralo da mu se postavlja i naročito za nega

I to ne oni stari begovi, begovi samo po bogastvu, već ovi drugi, koji su, pored bogastva, isto tako bili školovani i naučeni kao i on sam i koji su u poslednje vreme počeli ovamo da dolaze

begovi samo po bogastvu, već ovi drugi, koji su, pored bogastva, isto tako bili školovani i naučeni kao i on sam i koji su u poslednje vreme počeli ovamo da dolaze i da bivaju postavljani za medžlise i za sudove.

Čak su ga na svoje gozbe zvali, u svoje kuće primali, kao što je i on njima vraćao te gozbe i dočeke, ali koji su luksuznošću i naročitim retkostima morali prevazilaziti te njihove.

Pandurović, Sima - PESME

Jedan san, koji sjaj mesečev zlati, Javlja se, čili, povija onako Kako miris dune poljanama lako, Kako uzdah noći kandilke zaklâti.

Principe misli mojih, ciljeve mojih nada, Pokrio svet ideja zavesom jednom bledom, Stvorio cirkus želja, prohteva, koji vlada Ukusom duha što je pao pod opštom bedom.

Sto golih težnja, k’o sto crnih ruku, U kiši suza vapiju i traže Umrlih ruža mirise što blâže, Umrlih dana spomen koji trne Uz kucnje srca k’o doboše crne; Koji vreme, život večnom stanu vuku.

kiši suza vapiju i traže Umrlih ruža mirise što blâže, Umrlih dana spomen koji trne Uz kucnje srca k’o doboše crne; Koji vreme, život večnom stanu vuku. I svod k’o crni simbol je nadnesen Nad opštu, tužnu močar... Svuda jesen!

Pola sedam... Zamračio sam i sobu i kutke Duše, jer slab sam bio da se predam Mislima koji dube, kao pijuk, Nesrećno srce sećanjem iz mraka.

Ječe trube Pogrebni marš nad bićem svega sveta, Za one što se pate, koji ljube, Za prosjake života tol’kih leta. Rasprostire se kroz kristalne sfere, Kroz vazduh suv i bistar, iz proleća,

Jer oni su sunca što se uvek dâve U sumraku naših briga, našeg jada, Što zasipa život mrakom koji pada; Al’ njima se opet okreću sve glave Pognute pod jarmom naše sudbe prâve, Kad s daljine plave Sunca naših snóva

O odvratnosti spram sitneža ljudi, Sitneži rada, ništavosti svega, Života koji za komadom bludi! O, kako guši, k’o nesnosna stega, Taj život gde se laže, puzi, plaši Svačega što je svetlije i

snova, radosti i jâda, Kolevku detinjstva, mesta draga, sveta Gde i sada, možda, u samoći cveta Uspomena starih koji bledi cvet.

puta pobedi Slobode; Il’ s otrovnom mržnjom, kraj slomljena mača, Srušiti se gordo, bez jauka, plača, U požaru koji bespoštedno ždere Ruševine naših nada, naše vere!

Jer daleko tamo haos je krvavi Za slobodu i za ropstvo, koji huji. I urla i besni u sveopštoj stravi, U orkanskoj vatri, strasti i oluji.

A ti nam ipak daješ vidno Jedine čase koji vrede, I sve što nije nisko, stidno, I uspomene čuvaš blede. Mada ti niko ništa ne da, Ti rađaš svojim lepim

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

“ To „nešto“ bješe glavom vojeni zapovjednik, koji kad ih s bedema ugleda, naže se pro pervaza, pa viknu talijanski (tj.

Pomete se ovliki narod! Pravo je, valaj, di se jutros ranije otvore; znate... koji je dan sjutra...“ Konte se zapanjio, spustio ruke niza se i zinuo najprije, pa odjednom stade se tako slatko smijati

znaš, vidite, napustismo naše stare običaje pa i sreća ostavi nas“, to govoreći, značajno pogleda svoje drugove, koji svi bjehu ošišani, bez vlasulje, u širokim pantalam francuskim.

Dok tako stajaše, niko ne spusti očiju s njega. Ima ljudi koji bi vazdan mogao gledati, da ti se ne bi dosadilo; takav bješe taj.

Mimo svu tu ljepotu, odvojila joj bješe ljepota crne, kao proljetni busen bujne kose, koji bješe splela u vijenac oko tjemena, i ljepota malijeh mesnih ruku, koje kanda su vazda u rukavicama počivale, a ne

Zaova joj, mlada udovica Miluna Pejova, koji pogibe na debelome Brijegu u Konavlima, bijaše osrednjeg rasta ženica, jedra, plava lica nekako preširoka, ali ipak

U isti mah, dvije mu se krupne suze skotrljaše niz obraze. Toliko je bilo dosta; to kao da je bio znak, koji ženske očekivahu, jer one sad jedanak i u glas zakukaše sve tri.

slavu i svetost života Njegova; ime Mu, kojijem se još za života njegova, kunijahu Crnogorci, amanet je najviši koji se predaje s koljena na koljeno u ovome amanetu srpskom, u Gori Crnoj.

Smiješan je taj pridjev i po sebi kad se primijeni na Cuce i Bjelice koji su sami — greben. „Ajte ne zasmijavajte me, no ulazite!“ reče đakon Ivo, tobož oštro.

jest, potrebno je bilo da se skupite, jer imaćemo dosta razgovora; ali, opet, eto božije vrijeme; ovakoga pokora malo koji od nas pamti!“ Vladika je govorio naelak; svaka mu riječ bijaše odmjerena i izmjerena.

No se nešto predomisli pa započe s lakšega kraja: „Da, da, izmučili ste se! No pričajte mi gdje je koji konačio, jer znam lijepo da nijeste nijedan iz doma jutros, bez toga Bajice.

je u svoj Crnoj Gori bio tada jedan jedini iguman, ili je taj o kome se govori tako „izvjestan“ bio da se razumijevalo koji je. Ovo je potonje istina. Dalje, možda ćeš zamisliti kakvoga starca u dugim mantijama sa štakom u ruci.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

obliku i po načinu izricanja, ali ono što se zakletvom izriče odnosi se u prvom redu na tvrdnju ili na zadanu reč onoga koji je izriče. Obično se pri tome poziva na višu silu, na svoju čast ili na ono što je najsvetije ili najdraže.

). Osim ovakvih blagoslova ima i onih koji su zasnovani na sazvučju (Veselin — vazda mu se veselila majka), a ima i takvih koji su sa suprotnim značenjem (Da bog

ovakvih blagoslova ima i onih koji su zasnovani na sazvučju (Veselin — vazda mu se veselila majka), a ima i takvih koji su sa suprotnim značenjem (Da bog da se pomrzli ko ’lebac i so!).

). Najzad ima i blagoslova koji su sastavni deo i sadržina legende, kao kod one o postanku svilene bube. Naročito treba naglasiti da su blagoslovi u

razliku od govornih izraza doslovnog značenja, govorni izrazi prenesenog značenja stilskim prerušavanjem predmeta koji se poredi u sliku koja ga zamenjuje dobijaju drugo, mnogo jače i slikovitije značenje, koje je koliko izražajni kvalitet

šale u pitalicama ima i pravog, finog humora kao što je on izražen u onima: o sveštenim licima, naročito o popu, koji, kad se ponudi da održi „leturđiju“ namesto popa koji je ostario, odgovara: „Bih, ali moje knjige nemam pri sebi, a iz

što je on izražen u onima: o sveštenim licima, naročito o popu, koji, kad se ponudi da održi „leturđiju“ namesto popa koji je ostario, odgovara: „Bih, ali moje knjige nemam pri sebi, a iz tuđe ne znam!

Znatan deo frazeološke građe koji je jezgro pitalica nalazimo (naravno bez onog stereotipnog „pitali“ i „odgovorio“) — i u poslovicama, a priličan broj

ostvarenja jamačno potiču iz neprosvećenosti, — iz prevlasti mašte nad razumom, iz bolesnih i abnormalnih stanja čoveka, koji je ugrožen prirodnom stihijom, divljim zverima i elementarnim nepogodama.

“2 Bajalička „basma“ je obično molitvenog karaktera. U njoj se mešaju paganski sastojci sa onima koji su prešli iz hrišćanskog učenja. Kazuju se šapatom, kao tajanstven čin.

Zdravice su prave govorničke prigodne tvorevine. Iz njih provejava ditirampski ton, izrečen i u ritmovanom tempu koji često prelazi i u pravi stih. Najobičnije se izriču kao pohvala, čestitka ili molitva.

VI GOVORNE IGRE Već je pomenuto, kad je bilo reči o govoru po melodiji, da postoje govorni izrazi koji se zasnivaju „na igri reči, prema izgovoru, slogomerju, sazvučju, intonaciji i čitavoj melodiji“.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Pa još vidim, da i pored sve muke i truda, opet ostaju pogrješke! U tom neka me pravda Dositije, koji je u ovakoj struci pisanja, gotovo poslije trideset godina, popravio svoju jednu pogrješku, pa još nije pogodio, kako

Svi ostali ljekari kao posramljeni raziđu se kud koji, a ovoga zagrle car i carica, kao svoga sina, pa ga uvedu u riznicu, te ga preobuku i dadu za njega svoju jedinu kćer,

Poslije nekoga vremena otide onaj isti đavo, te uđe u kćer drugoga većeg cara, koji je bio komšija s ovim. Udare svud po carstvu tražiti joj lijeka, a kad ne nađu, onda razberu, kako je i ovoga cara kći

joj lijeka, a kad ne nađu, onda razberu, kako je i ovoga cara kći bila tako bolesna, pa je izliječio nekakav ljekar, koji je sad njegov zet.

što je? Ovu pogaču ako podijelimo, nema ni meni ni tebi, već ajde da lažemo, pa koji koga nadlaže, onaj neka nosi svu pogaču.“ dijete pomisli u sebi: Već se sad nema kuda, pa reče: „Ajde de! počni ti.

a odakle si ti kmete!“ — „Ja sam, kado! s onoga svijeta.“ — „Je li Boga ti! a nijesi li viđeo tamo moga Muju, koji je umro prije nekoliko mjeseci?“ — „O! kako ga ne bi viđeo! on je moj prvi komšija.“ — „Pa kako je, Boga ti! Kako živi?

Pošto se malo prokupaju; onda reče sveti Aranđel: „De da ronimo, da gledamo koji može dublje.“ A đavo mu odgovori: „Ajde de.“ Onda sveti Aranđel zaroni, i iznese u zubima pijeska morskoga.

Rasrdi se lisica, pa otide na tužbu, i kaza im, da će im dovesti jednoga carskog čoveka, koji će žito pravo razdijeliti.

36. Zalolota lota sa visoka plota, daleko se čuje u neznanu zemlju. 37. Zelena košara, crna goveda, gvozden ključ, koji otključava. 38. Zimi služi, a ljeti zube kesi. 39.

81. Otac u kolijevci, a sin u svatovima. 82. Pet braće putem idu, a pet pod plastom stoje; koji putem idu, nijesu pokisli, a oni pod plastom pokisli. 83. Pilipilj cara kopa pod lipov panj na Đurđev dan. 84.

Pa još vidim da i pored sve muke i truda opet ostaju pogrješke! U tome neka me pravda Dositije, koji je u ovakoj struci pisanja gotovo poslije trideset godina popravio svoju jednu pogrješku, pa još nije pogodio kako bi

(Zlatoruni ovan), 17. (Očina zakletva) i 35. (Opet maćeha i pastorka) poslao mi je Lazar Marjanović, koji je bio Grčki učitelj u Zemunu; 50. (Lisica se osvetila vuku) dao mi je napisanu G.

Sveti Sava - SABRANA DELA

ZA DRŽANjE PSALTIRA 96 SABRANA DELA KAREJSKI TIPIK „Načelo mudrosti je strah Gospodnji, razuma su dobra svi koji tako tvore“, (Ps.

110, 10) jer veliki apostol Pavle kaže: „Što oko ne vide niti uho ču, niti iziđe čoveku na srce, to spremi Bog onima koji ga ljube.“ (І Kor.

“ (І Kor. 2, 9) Zato, slušajući ovo, svaki koji hoće spasti se treba da se podviže, da ide tesnim i žalosnim putem. (Mt.

da ima vlast nad ovom ćelijom, niti iguman svetoga našeg manastira, niti drugi neko od bratije da ne smućuje onoga koji živi u ćeliji ovoj Svetog Save.

A za sve drugo ostavljam na volju igumanu i svoj bratiji. Ako budu imali čime pomoći bratu koji živi u ćeliji ovoj, verujem u Boga da vam neće nedostati pregršt brašna niti čanak ulja, ako i moju, makar i grešnu

ovakvo pravilo dajem da biva: da se okupe iguman svetog ovog manastira sa svom bratijom i da biraju muža bogobojažljiva koji je podoban živeti u ćeliji u mestu tom.

Ovaj ustav ustavljam u ćeliji toj da ga se drži onaj koji hoće živeti u njoj. Ponedeljkom, i sredom i petkom — niti ulja jedi, niti vina pij, a u utorak i u četvrtak ulje jedi i

Ako li ko ovo izmeni i smućuje onoga koji živi u ovom mestu, ili što uzme što je u mestu ovom, ili od knjiga, ili od ikona, ili šta drugo što bude u mestu ovom,

se, i misaona krila od neveštastvenog zlata uperivši na nebesa, uzleteše kao neboparni orlovi, pokazavši put nama koji hoćemo da ih sledimo i koji želimo hitati ka onome koji je rekao: „Žedan neka pođe sa mnom i neka pije“ (Jn.

zlata uperivši na nebesa, uzleteše kao neboparni orlovi, pokazavši put nama koji hoćemo da ih sledimo i koji želimo hitati ka onome koji je rekao: „Žedan neka pođe sa mnom i neka pije“ (Jn.

na nebesa, uzleteše kao neboparni orlovi, pokazavši put nama koji hoćemo da ih sledimo i koji želimo hitati ka onome koji je rekao: „Žedan neka pođe sa mnom i neka pije“ (Jn. 7, 37) „sa istočnika života moga“ (Otkr.

7, 37) „sa istočnika života moga“ (Otkr. 21, b) i koji je zatim rekao: „Ko ljubi oca i mater više od mene, nije me dostojan.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

iz unutrašnjosti, oko dvadeset sedam godina; odevena, po svom shvatanju, moderno; mogla bi da odgovara opisu Vukosave, koji Skitnica daje u prvoj slici VILOTIJEVIĆ, čovek sa govornice ISLEDNIK MANOJLO, kapetan IV pešadijskog puka „Stevan

Mile, koji napolju sluša govor, povremeno ulazi i komentariše ono što je čuo. Stavra sedi i čita novine, naizgled potpuno nezainter

Podnela sam sezonce, vojnike, srčane i plućne bolesnike, đubretare koji tegle kante, majstore, terence, diletante, podnela sam kočničare, klince, Nišlije, Vranjance, Krčedince, i u masi,

Pomisliš prosjak, najuriš ga i šupiraš, a sve ti posle po kući prokisne! MILE: Koji bog da mi prokisne? STAVRA: Kažem na primer! MILE: Što smo ti mi zaostali!

GOSPAVA: Nigde nikoga, a on priča! STAVRA (i on je već prišao vratima): Otišli i oni koji su ga popeli gore! IKONIJA (prišla je i ona, gleda, krsti se): Bog i duša, njega je strah da prestane! (Svi izlaze.

Zaboravi na spavanje, nego stisni zube, skupi snagu, pa polako, po krvavom tragu... (Prateći krvav trag, koji je ostao iza Skitnice, Prosjak dolazi do vrata, Vrata su zaključana.

Brlja po onoj večeri, nesretnik, jede pasulj, a pasulj njega jede. Ako ima nešto jadnije od čoveka koji večera sam... ANĐELKO: Nisi ti toliko na kraj srca. IKONIJA: Govorim za tvoje dobro, ja sam moje pregurala.

MILE (ulazeći, s vrata): Dajde mi jednu rakiju! STAVRA: Čujem zglajzo ti onaj tvoj! MILE: Koji moj? STAVRA: Onaj sa govornice, što preko njega prolongiraš, i što mu ulaziš bez lektimacije!

Vilotijević sedi i večera, stalno pogledajući napolje. Ikonija pred šankom, Cmilja iza šanka. Stavra sam za stolom, na koji je spustio novine.) IKONIJA: Kad ga vidim vako, bez govornice, ne bi ga poznala ni za dva miliona!

IKONIJA: Naravno, laže dok zine! VILOTIJEVIĆ: Mogu li nešto da pitam? IKONIJA: Samo pitajte! VILOTIJEVIĆ: Koji su vam ono vojnici napolju? IKONIJA: Kakvi vojnici? VILOTIJEVIĆ: Oni tamo, u punoj ratnoj opremi!

VILOTIJEVIĆ: Ako ih ne vidi niko osim mene, ispašće da sa mnom nešto nije u redu... STAVRA: Misliš da si ti, koji vidiš, luđi od nas koji ne vidimo?

STAVRA: Misliš da si ti, koji vidiš, luđi od nas koji ne vidimo? VILOTIJEVIĆ: Greota je da drežde napolju, po vakoj kiši, svejedno ko su i šta su!

Stanković, Borisav - JOVČA

SOFIJA (odlazi u sobu i diže zavese, otvara prozore, rasprema postelju). JOVČA (umiva se; briše se peškirom koji mu Vela dodaje): Pa kako si ti? Jesi zdrava? VELA Jesam, tato. JOVČA Kako deca? VELA Zdrava su.

VELA Pa ne znam, tato. Valjda s tobom se za to razgovarao pa to činio. Ne znam. (Prihvata peškir koji joj Jovča vraća.) JOVČA E, e... SOFIJA (iznosi pojas i odelo gornje; ona i Vela drže pojas kojim se Jovča opasuje).

JOVČA Koga da mrze? Ko je taj koji bi smeo, usudio se? MARIJA Niko nju ne mrzi, niko je popreko ne gleda, ali neću ni da može to da...

PRIJATELjI (skidaju se sami s konja, predaju ih svojim momcima s fenjerima, koji prihvate i Jovčinog konja, i vode ih levo, kroz voće).

) MARIJA (ironično): »Došlo«? Ko zna koliko, ali kroz koji dan možda će da rodi... (Pometeno silazi, beži u kujnu.

Pogledima se dogovore i izlaze snebivajući se, kao ubijeni, pored Jovče koji besvesno gleda za njima. Svirači se izvlače preplašeni, pogureni. Svi silaze.

Inače se već ne može ovako. Valjda će, posle, i on za njima u svet. (Trza se na šušanj koji čini Stojmen ispevši se polako u čardakliju.) STOJMEN Dobro, opet stigoh pre. Sad će valjda i on ozdo.

se sva u čitanje »kosti«, tumači mu šare na njoj; sasvim mu se približila te zajedno sastavili glave i zure u prst njen koji šara po kosti i tumači znake): Evo, gazdo, evo ga to drvce... a evo odovud kao neki mlaz...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Moje iste slabosti i pogreške, premda i[h] se stidim, i od koji[h] ni do danas nisam se izbavio, polzuju me kad i[h] pominjem, pomažući mi da se ispravljam, koliko je moguće, da nisko

j Zato nameravam različne slučaje, koji su mi se u vreme dvadeset i pet godina mojega stranstvovanja dogodili, napisane ostaviti.

sujetno visokoumije i luda gordost I proče zlobe koje uzrokuju svu nesreću čovekovu črez sve vreme života njegova; od koji[h] zli[h] obiknovenja valja da i[h] čuvaju od detinjstva.

vidio sam kako svoju decu vospitavaju, i kakova sledovanja različna vospitanija imadu; pritom i knjige učeni[h] ljudi, koji su o ovoj materiji pisali, čitao sam.

s jednim narodom kojega jezik ne znamo, (premda i to nije malena muka), nego provoditi sve svoje življenje s ljudma koji[h] svojstva, narave i ćudi ne poznajemo.

Poznati sebe, poznati ljude, nji[h]ove naravi i najpotajen[ij]a sklonjenija i pristrastija nji[h]ovog srca, iz koji[h] proizniču i proishode sva nji[h]ova namerenija, dviženija i dela, o tom su se trudili najveći ljudi, i do danas o tom

s crkovni i mirski, s kojima nisam trgovao, | kupovao ni prodavao, sva je moja starost bila poznati kakvi su ljudi i iz koji[h] uzroka bivaju taki ili drugojači, kakvi bi valjalo da budu i črez koja sredstvija mogli bi taki postati.

Preporučiću spominjanju i blagodarnosti naši[h] unuka imena dobri[h] i milostivi[h] blagodetelja koji izvole pomoći da izdam na štampu kako ovu knjigu, tako i što drugo koje nameravam iz polezni[h] knjiga prevoditi.

Vrlo je malo taki[h] ljudi koji samo iz zloće srca i s namerenijem čine zlo samo zašto im je zlo milo. Sa svim tim, moje namerenije, budući

Meni je žao da ljudi koji ne misle, ne sude i ne postupaju sledujući pravilu zdravoga razuma, sebi [h]ude i vrede. O, koliko bi svi ljudi na

namerenije i bespristrasno pisanje na zlo tolmačiti, primajući za obidu i obličenije običaja u kojim | je on vospitan i koji se njemu dobri čine, znam da će me osuditi i o meni zlo govoriti. Ja sam i to predvidio i nisam se tome nenadao.

Priklad drugi[h] naroda daje mi drznovenije. Naći će se dovoljno ostroumni[h] i pravosudni[h] lica između braće moje koji će poznati čiji sam ja interes i polzu pišući želio i iskao.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Ali većini Dalmatinaca i danas je jad na Francuze, koji početkom ovoga vijeka ukidoše još toliko biskupija, opatija, kaptola, sjemeništa, dekanata, parohija, kapelanija,

Kao god što se mnoga dalmatinska plemena ponose svojim junacima u prošlosti, koji su se odlikovali u ratovanju s Turcima, tako se isto mnoga plemena ponose svojim „misnicima“, koji su se borili protivu

u prošlosti, koji su se odlikovali u ratovanju s Turcima, tako se isto mnoga plemena ponose svojim „misnicima“, koji su se borili protivu „nevirnih rkaća“; kao god što u Dalmaciji ima bratstava koja su u neprekidnome nizu dala

Mlogo je podnija u bigstvu, a još više od zlih i kovarnih ljudih, koji ga napastvovaše za niki veliki grih, za šta je i pedepsan bija.

glad (1756), on je zakupija žito i proda ga dobro puku, a za dobit kupija je, u gornjem kraju, manastiru vinograde, koji danaske vride priko 30.000 f.“ „Fra-Vićenco (1774, † 1793, †† 1835).

U to je vrime pritrpija mlogo od rišćanskih ajdukah, koji onda bisniše straovito. U jednome susritu rečeni ajduci odsikoše mu desno uvo i osta bez uva do smrati...

Fra-Vice (1774, † 1793, ††1835), onaj kojemu su „ajduci odsikli desno uvo i koji osta bez uva do smrti“, bio je Brzokus. A Brzokus bješe i fra-Brne (III), (1819, † 1838, †† ?).

— Ja sam mu malo koju rič razumija! — A ja baš ništa! I svi se diviše tome govoru koji ne razumješe, jer po župama svetog Frane, kad se napija učenu čovjeku ili kad se u kakvoj pretežnijoj prilici govori

u manastiru, a njekoliko puta u gradu prilikom općinskih izbora, i uvijek bješe potresen najviše on, pa svi oni koji bi ga najmanje razumjeli. Besjednik nagnu bardakom.

— Oćemo da izabereš od naši ditića koji bude najdostojniji! — reče Rkalina. — Jer mi znamo put i do biskupa i do kralja! — Pa ja nisam rekâ da neću!

Fratar ih pričeka, pa i kola stadoše pored njega. Na prednjem mjestu sjedijaše čovjek sa fesom na glavi, koji lijepo pozdravi: „Valjen Isus!

— Onake haljine i kape nose po varošima sva gospoda. One prozorke nose ljudi koji dobro ne vide. A onaj se pepeo šmrče da se osnaži vid.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Kako je bolno vredeo Veliki sivi predeo U koji sam satima gledao... USNULI KAVEZ Dolazi noć koja budi U tebi usnuli kavez U kome zveri i ljudi Sklapaju bratstvo,

Leže ispod mračne sene Mrtvi, a još nerođene Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca. Mi se kobno lelujamo I slušamo vetar samo I nit po nit kako puca...

Nema kuće u vetru, zida, lupe vrga. Gde je veliki dan i mi sred njega mali, Ogromni toranj i sat koji nas prati Dok bežimo na Tisu koju zlati Ilovača sa suncem gde su vali? Kud skliznu taj svet?

Kamen mi pod glavom: jaoj dva kamena. (Znam koji je stamen a trošniji koji.) Plavilo mi neba kaplje niz ramena. Gde sam: još u travi il na nekom spratu?

Kamen mi pod glavom: jaoj dva kamena. (Znam koji je stamen a trošniji koji.) Plavilo mi neba kaplje niz ramena. Gde sam: još u travi il na nekom spratu?

) Plavilo mi neba kaplje niz ramena. Gde sam: još u travi il na nekom spratu? Pesak koji vreme neumorno broji Da li je u meni il peščanom satu?

Ko mi sprži travu: njen zeleni smiso? Ko mi splasnu vode pa stojim sred mulja I udišem vazduh koji sam već diso? Noć je tako duga, skoro s bojom groba, U njoj moja glava evo već se ljulja: Ja ukočen stojim s kamenom

Gle: zlatno kube sred noćne vode. (To moje srce blešti u mraku.) Ja kao da vidim: po žitu i maku Slovenskog sebe koji ode. Ukopan, ali već s puklom uzom, Rastem li ja to vrhom glave Zaliven svojom srećnom suzom?

O, da je poći bar jednim, pa makar Lebdeli iznad zemlje tek tren koji: Dotaći onaj oblak ljubičasti Sa tankim rubom što ko novi bakar Il staro zlato usred neba stoji...

Ćosić, Dobrica - KORENI

Još istog dana utvrdiše za mene koji sam noću prvi prešao preko mladog leda na Moravi, davio se i spasao, da nisam iz Prerova. Ja ne krijem da nisam.

Tvrde, beslovesnici, da sam majstor što pravi srebrne dinare nekom spravom smeštenom u podrumu, u koji niko, sem mene i gazde, ne ulazi.

Aćimovi politički dušmani veruju da sam glavni četovođa Timočke bune, koji je pobio nekoliko sreskih kapetana i oficira, pobegao sa streljanja i sklonio se kod radikala, u kraj u kojem ga niko ne

Rekao je To da me ujede, pomisli Đorđe, i bi mu mrzak čovek koji ga prati na svim putevima, dok ga u nedrima žulji kesa dukata a čopori svinja i dželepi goveda protinju se između vrzina

A i taj otac koji bi onom nebratu gospodskom I moju kav dao, svome pametnom, dobrom sinu, školcu, kojim se hvali, svakom ko dođe u kuću

Taj nebrat koji me se seti samo kad mi pare traži... Zlotvori moji, jedna čekate kad će Tola smrznutog da me stovari pred kuću, a ja

Na volovskim kolima on, ,,sitan mladić'', koji nepoznatima ničim nije hteo da pokaže da je gazda i trgovac, uvek sa slugama spavao i s njima jeo slan sir i užeglu

Posle, mladić se na putu, uz teško roktanje svinja i škripu kola, pretvorio u ćutljivog i strogog gazdu, koji je mladića dobro pamtio i o njemu, pod mesečinom, oblacima i zvezdama, po kiši i vetru, često i dugo s podsmešljivom

Nije ona kriva. Ona kuću drži, imanjem upravlja, u trgovini pomaže. Ona je domaćin, a ne Aćim, koji na stranku i politiku rastura njegovu muku. Pa ja sam se ponosio njome.

Bog, koje je i smrt i daljina, i to grotlo odakle žena govori „muški“, i sve što je žena, i ta gomila živog peska u koji propada, ne, on se uspinje nekud, samo ne zna kud, krv mu se sporo uspinje od peta, gušća od katrana, naliva ga, on

u ove trenutke jutra odlazio bi sankama u Palanku da dovede sina školca. Svi koji bi ga toga dana sreli znali su kuda ide. Drukčije su ga pozdravljali.

Da lije Vukašina više voleo što je poslednje dete? Ili što liči na njega? Ne zna. Sve sam uložio u njega. I sinove koji se ne rodiše. I nadu u unuke. Kad se jasenu vrh osuši, on iz panja istera šibljik. A ja?

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Tek pred noć sažali se jedna starica, podiže malu i odnese je svojoj kući, iznenađena sjajem koji je izbijao iz njenih očiju. Otkud devojčica u močvari? Da se nije iz lokvanja rodila? S neba pala?

Samo je u struji vazduha, koji je dolazio kroz otvoreni prozor, treperila orošena paukova mreža, a preko celog neba sjao zlatni trag vodeći prema

A onda, najednom, kao da je s neba pala, ulete lopta kroz prozor. Dečak, koji je trčao za njom, čučnu i zagleda se u dubinu. — Pa, ovde ima nekog? — uzviknu i strča se niza stepenice.

»Mora da mi se pričinilo?« pomisli, odlučivši da majci i dečaku o ovome ništa ne kaže da joj se ne bi smejali. »Koji još vrabac govori?« — rekli bi joj. »Baš koješta!

i pustinja, postajući svakoga dana sve veća i sve lepša, sve dok iz 3emlje Plavih vetrova ne stiže glas o vrapcu koji se pretvorio u mladića i pošao da traži lepoticu koja mu je, nekada davno, previla slomljeno krilo.

— Ko zna šta je u tim pričama tačno? — suprotstavi se jedan od najstarijih članova Saveta, koji se mnogo čega u svom dugom životu naslušao. — To što zveri idu za njom, ne znači zlo!

— To što zveri idu za njom, ne znači zlo! Davno, još kad se grad zidao, živeo je pustinjak koji je drugovao sa zverima, ali i ljudima pomagao pronalazeći lekovite trave.

— pođe priča niz reku, pa i dalje. Ču je čuvar pruge, kome je pobegla žena, pa zaustavi malog čistača. — Ti, koji razgovaraš sa ribama, reci mi gde je moja žena?

Zlatousti postaje samo onaj ko nađe Srebrnu ružu. Pričao mu je o tome ded koji je to čuo od svoga pradeda. Postoji takva ruža, a onaj ko je nađe, otkriva reč od koje procveta kamen, nestanu bol i

Ali do nje je teško doći. 3ato je onih koji znaju tajnu reči tako malo! — Ako uopšte i postoji Srebrna ruža? — obrati se dečak Večernjem oblaku sa svojom sumnjom,

Ona podiže uvis svoje srebrnasto lišce s ugašenim očima, a dečaku prođe kroz glavu: »Zar ona ne zna da je potok koji protiče kroz pećinu lekovit?« — Umij se vodom iz potoka! — šapnu joj. — Progledaćeš!

Mučilo ga je sunce, mučila kiša, mučila škola, igra, jelo. Mučio ga je i Smejačko koji se na sve njegove žalopojke naglas smejao. — Pa, deca moraju da jedu. Moraju da idu u školu! — Zašto moraju?

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Turci ponovo ušli u Beograd, popravili su gradske kapije koje su ostale nerazorene a, umesto bedema, podigli palisad koji je, baš na padini prema Dunavu, izgledao naročito visok.

vremenu koje je promicalo, godinama i decenijama, a na šancu izgledalo je da ne ostavljaju tragove ni ratovi ni morije koji su, naizmenično, opsedali grad.

Neki od radnika koji su, početkom sedamdesetih godina XIX veka, učestvovali u rušenju i otklanjanju onoga što je preostalo od šanca pričali su

Među njima malo je ko pamtio ili hteo da pamti velike turske bašte i male srpske vinograde koji su se u nizu prostirali duž unutrašnje strane šanca, od Stambol do Vidinkapije; malo je ko pamtio i mnoge već razrušene

u ovom kraju, kao što se već gotovo niko nije sećao gde se tačno nalazio konak dahije Kučuk-Alije, čuven sa udobnosti, koji je u prvom ustanku, pošto je oslobođen Beograd, postao prvo dom sovjetnika Mladena Milovanovića pa posle i ruskog

Ponekad je žitelje ove ulice pred zoru, znala da probudi neka vrlo arhaična, sleđena tišina, i u danu koji bi nailazio oživljavale su priče, ko zna otkud iščeprkane.

Neprijemčiv za užas koji je nosila sobom, palisad je nije propuštao. Morala je u grad na glavna vrata, kroz Stambol-kapiju i, obično skrivena

Te su glave bile, kao opomena, okrenute putnicima koji su u grad stizali preko utabane terazijske ledine i zaustavljali se, pre no što uđu, na pustari pred Stambol-kapijom,

nemačke, a u aprilu 1944. američke bombe, koje su prekinule onaj možda prividan ali svakako zamaman spokoj koji se u ovoj ulici nastanio između dva rata, još od trenutka kada je, decembra 1918, držeći strojevi korak, Pozorišnom ka

zidane nove kuće i izrastale mlade lipe, kaldrmu je zamenio asfalt a svetlosna granica, nevidljiva oku onih koji se nikad ne okreću prošlosti, jednako je promicala.

Tle se ljulalo od talasa podzemnog Dunava koji je proticao, nadohvat ukočene Jevremove ruke, ljulalo se i od mraka istorije koja je tek doticala, nadohvat mnogih

ka Dunavu, u kolonama, preko kolovoza od crnog sunca, a Gospodar Jevrem i njegov konj posmatraju kako se trgovci, koji su u dućanima baš na tom mestu, vekovima, prodavali svoju robu, talože u prah, takođe u kolonama, u neverovatnoj

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Ej, pusti vali! Ponosni beljci, srčani ždrali! Vi mi svu radost moju preneste, I opet zato umorni neste! Koji je od vas blaženi đoga Što j odn'o morem dragana moga? Il' nije jedan toliko sretan?

“ - „Al' vas jaka sila kreće!“ „Zar ko može stići celi?“ - „Ko posumnja, nikad neće!“ „A ko behu oni divi, Koji su te napred zvali, Koji su te ojačali, Koji su ti krila dali?“ - „To bejahu ideali!

“ „Zar ko može stići celi?“ - „Ko posumnja, nikad neće!“ „A ko behu oni divi, Koji su te napred zvali, Koji su te ojačali, Koji su ti krila dali?“ - „To bejahu ideali!

“ - „Ko posumnja, nikad neće!“ „A ko behu oni divi, Koji su te napred zvali, Koji su te ojačali, Koji su ti krila dali?“ - „To bejahu ideali!

Da l' to snaga niče nova? Daruj, Bože, blagoslova, Da vas združi bratska sloga, Zavetnike koji s' kupe Oko groba Đurinoga! J.

M. Rakić LXV VRAĆANjE Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada, Ali ne k'o žena što čezne i voli, Nego kao sestra bratu koji strada, Tražeć' mekom rukom mesto gde ga boli.

Poljubac njezin beše tih i ledan Mramorni poljub; a kosa joj plava Odisala je setan miris jedan Bokora ruža koji docvetava.

I mnogo puta, kad u jutro sivo Trgnem se iz sna - k'o iz teških uza, I k'o iz olova - koji me pokriv'o Oči mi behu mutne, pune suza. J.

I tu šumi s njima, dajući polako, Moru koju granu, vetru listak koji; I, k'o srce, sebe kidajući tako, Tužno šumi život. - Sama vrba stoji... J.

Nejasna nostalgija i neizvesna tuga umarale su njenu krv i njeno telo, koji su bili onaki isti kao krv i telo u ljiljana.

CXLVIII 2 Od toga časa, u grud'ma mi planu Nov plamen koji tako slatko žeže, Od kog daleko crne misli beže, I koji melem privija na ranu.

CXLVIII 2 Od toga časa, u grud'ma mi planu Nov plamen koji tako slatko žeže, Od kog daleko crne misli beže, I koji melem privija na ranu.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

za njime sljeduje, smutna jesen i ledena zima; dan za danom vjenčaje se tokom, svaki našom ponaosob mukom: nema dana koji mi želimo, nit' blaženstva za kojim čeznemo. Ko će vjetar ludi zauzdati? ko l' pučini zabranit kipjeti?

odnjihala, iz koje je u krila udrila, u beskrajni prostor ulećela, od svačijeh skrila se pogleda do jednoga koji sve proniče, - u opširno svetilište bića, đe s' rađaju sunca i mirovi, đe vjenčano biće s začatijem, đe se dusi

Šest nebesah kolovitnih pređem, šest mlečnijeh preletim putovah, velju sferu igrajućih šarah, koji vječno svijetla dviženja u pravilnim kolim' izvršuju koja im je ruka svemoguća načertala presvetom mudrošću.

Od rubina hiljade mostovah u pravilne nad njom stali duge; svi redovi gordijeh fontanah, koji skaču u nebesna polja, od nje idu, u nju se povraću.

hiljadah mostovah, jer žitelji neba prostranoga mogu lećet ka ognjene munje, mogu hodit na noge lagane, voziti se, koji hoće, mogu na ognjenim svojim kolesnicam.

moje tvorenije, ti si sunce među duhovima, samo tebi jedan je podoban; - reče njemu tvorac svemogući - ja sam jedan koji stvarat mogu i koji sam svemogućstvom vjenčan; jednome je sve pokorno meni u prostore i za prostorima; da od svete

sunce među duhovima, samo tebi jedan je podoban; - reče njemu tvorac svemogući - ja sam jedan koji stvarat mogu i koji sam svemogućstvom vjenčan; jednome je sve pokorno meni u prostore i za prostorima; da od svete odstupim dužnosti,

Zar se smiješ vragom zlijem nazvat oca svoga i oca mirovah, koji te je iz jednog atoma u vječnoga pretvorio duha, okrunio krunom arhangelskom, da uživaš vječite sladosti u

Svi bregovi kipeće pučine brdima su čestim zasijati, no golijem, vida plačevnoga; iz njih biju stravični volkani koji žednu i mračnu utrobu pune gadnom smjesom okeana, i opet je na mračnu pučinu okeana istoga mrskoga bljuju s jekom

vraga neba i soputnikah mu, arhangeli s blagogovjenijem od višnjega odoše prestola među vjerne nebesne polkove, koji strašnu i krvavu borbu s carem ada jednako vođahu; u boj hučni i oni uđoše.

Popa, Vasko - KORA

moje zadihano Ne opijaj me Slutim dah zverke Ne igram Čujem poznati pseći udar Udar zuba o zube Osećam mrak čeljusti Koji mi oči otvara Vidim Vidim ne sanjam.

o tome nemaš Ponornice moja Boliš me Odnosiš mi drvlje i kamenje Šta ti je vrteško moja Razvalićeš mi beskrajni krug Koji još dozidali nismo Crveni zmaju moj Teci samo dalje Da stopala te ne raznesu Što dalje možeš teci krvi moja GVOZDENA

mu korenje U crnicu neba Dignuta pseća noga Ruga mu se Prekuvanim pljuskom Obraduje ga jedino Beskućni pogled šetača Koji mu u krunici Prenoći I tako Dogoreva pikavac Na donjoj usni nemoći Na kraju sveta KESTEN Ulica mu propije Sve zelene

U NAMA 1 Dižemo ruke Ulica se u nebo penje Obaramo poglede Krovovi u zemlju silaze Iz svakog bola Koji ne spominjemo Po jedan kesten izraste I ostaje tajanstven za nama Iz svake nade Koju gajimo Po jedna zvezda nikne I

tajanstven za nama Iz svake nade Koju gajimo Po jedna zvezda nikne I odmiče nedostižna pred nama Čuješ li metak Koji nam oko glave obleće Čuješ li metak Koji nam poljubac vreba 2 Evo to je to nepozvano Strano prisustvo evo ga Jeza je

gajimo Po jedna zvezda nikne I odmiče nedostižna pred nama Čuješ li metak Koji nam oko glave obleće Čuješ li metak Koji nam poljubac vreba 2 Evo to je to nepozvano Strano prisustvo evo ga Jeza je na pučini čaja u šolji Rđa što se hvata Na

moje ulivaju Vazduh je neprohodan 4 Šušte zelene rukavice Na granama drvoreda Veče nas pod pazuhom nosi Putem koji ne ostavlja trag Kiša pada na kolena Pred prozorima odbeglim Dvorišta izlaze iz kapija I dugo gledaju za

porubljuje misli Nakostrešene makaze Oko golorukih reči Otrovna kiša večnosti Pohlepno nas ujeda 13 Ruše se stubovi koji nebo drže Klupa sa nama polako U prazno propada Zar da dovek čamimo U kamenom ćutanju Kroz oči kroz čelo Reči će nam

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

SALONU GOSPOĐE LAVOAZIJE 217 POSETA GROFICI Od RUMFORDA 231 KIVIJE 249 FARADEJ 263 ČARLS DARVIN 278 UVOD Koji očevidac ne bi se još živo sećao onih strašnih dana kada nemački borbeni avioni zazujaše nad Beogradom i sručiše na nj

U tome delu crta Viland žitelje Abdere, najizrazitije palančane stare Grčke, koji svoga sugrađanina Demokrita, najvećeg prirodnjaka i mislioca svoga doba, proglasiše za budalu i pozvaše Hipokrata,

Antike, a ekspertiza Hipokratova svrši se time što saopšti adberićanima da je Demokritos jedini žitelj njihove varoši koji je duševno potpuno čitav.

Ali bi nas oni suviše udaljili od samih abderićana koji su glavni predmet ove istorije. Sve što bismo o tome imali da kažemo je da su naša dva svetska građanina provela celo

Ali se ubrzo pokaza da su samo poslednjih osam tabaka dela oštećeni, a oni koji su ležali ispod njih ostali nepovređeni.

Njene prve klice nikle su u starom Egiptu, odakle ih Pitagora presadi u Grčku gde su doneli plodove koji do danas ne svenuše.

Utrošio sam za nj samo dosta hartije i mastila, kako to posvedočavaju zapisi tog mog putovanja koji leže preda mnom na stolu. Pisao sam ih za svoju vlastitu zabavu, ali sam pri tome i dosta naučio.

Ona se razlikovala od svetske istorije time što su u njoj, mesto naslednih vladara, glavnu ulogu igrali oni ljudi koji su snagom svoga duha došli na vladalački položaj. Vredelo je upoznati se izbliže sa njima!

Bez biblioteke i bez stranih naučnih časopisa, koji u ono doba nisu do nas stizali, ozbiljan naučni rad bio je potpuno onemogućen. Zato se vratih svome započetom poslu.

Onda su živeli u Parizu, okupljeni u francuskoj Akademiji, pored Lagranža i Laplasa, i drugi veliki naučnici koji su ostavili duboki trag u nauci, Lavoazije, Betole, Delambr, Monž i drugi.

U njima je živo i autentično predočena ta slavna plejada naučnika i doba u kojem su živeli. Taj novi način obrade koji je, istina, iziskivao iscrpne istoriske i biografske studije, pokazao se kao vrlo dobar i u daljem toku moga rada na

Dvojici Engleza, Mihajlu Faradeju i Čarlsu Darvinu posvetih svakom zasebno poglavlje svoga spisa. Time je moj spis koji obuhvata 550 strana otkucanih mašinom dobio zaobljen oblik.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

SMETENjAKA 140 SUMNjIVA PRIČA 154 NAPAST 157 PAD SA GRAĐEVINE 166 PAD SA GRAĐEVINE 167 PRIČA O LAZARU PARDONU, ČOVEKU KOJI NIJE GOSPODIN 171 POGIBIJA JAĆIMA MEDENICE 176 OSLOBOĐENjE 186 IVAN — ILIJA

I bilo mi je prijatno da gledam u krst koji se smeje, i gledao sam u njega zadugo i radosno do razdraganosti, ne uviđajući ni najmanje da takvom smeju apsolutno

Međutim morao sam se ukloniti sa prozora jer mi iz daleka dopreše zvuci posmrtnog marša, koji me ponovo baciše u tugu, izazvanu sad pogrebom nekog oficira; i gledati u krst nije mi vredilo.

U Vujanovcu, jednoj maloj okružnoj varoši negde dole, imam najboljeg druga iz detinjstva, mladosti i ratova koji me, ne znam već po koji put, poziva da mu odem u goste.

jednoj maloj okružnoj varoši negde dole, imam najboljeg druga iz detinjstva, mladosti i ratova koji me, ne znam već po koji put, poziva da mu odem u goste. „Toliko vremena prođe od poslednjeg našeg viđenja, ostarismo i ostah te željan...

u Vrlo interesantan odlomak „Ankin san uoči Svetog Nikole“, toliko uplašila, da me je, ljutito se saginjući za cviker koji je pao s nosa kad sam ja nesmotreno banuo, ozbiljno prekorila što sam u sobu upao kao pobesneo.

konduktera, pogledam ga značajno, to jest prosto namignem, a on pošto shvati, odvede me do jednog mračnog kupea koji otključa, prinoseći levom rukom svetlost ručne lampe do ključanice, zamoli da ne palim sveću, pa se izgubi.

da posmatram mokre šine i vagone i kako nosači, pljaskajući po baricama, žurahu s dvokolicama da unesu putničke prtljage koji su kisli. Poneki zadocneli putnik protrčavao je žurno da zauzme mesto. Malo posle krenusmo se...

Sve ostalo je sporedno.“ Do zore smo ostali u razgovoru. A sutradan krenusmo se u susret verenici, koji smo imali da sačekamo na jednoj maloj stanici niške pruge.

— kad čuh korake i nerazumljivo neko gunđanje u hodniku, a odmah zatim pojavi se kondukter sa jednim sanjivim gospodinom koji je nešto mrmljao i kao pretio.

Ja brzo skupih noge koje bejah ugodno opružio preko celog sedišta, pa skromno zauzeh ugao koji sam izabrao kao najzgodniji i ne gledajući čoveka koji je ulazio, kad me on poznade i obradova se: — Izvinite što sam

ugodno opružio preko celog sedišta, pa skromno zauzeh ugao koji sam izabrao kao najzgodniji i ne gledajući čoveka koji je ulazio, kad me on poznade i obradova se: — Izvinite što sam vam pokvario račune!

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

I kad bi se s prozora koji su gledali na more prešlo na prozore sjenovite strane, prelaz je bio tako nagao a promjena slike i raspoloženja tako

U tom odijeljenom i potavanjenom dijelu, koji je zimi zagrijevala golema gvozdena peć između kase, polica sa spisima i pulta s trgovačkim knjigama, sjedio je za

to je bivao samo u onim kalendarski određenim prigodama koje su u tu svrhu ustanovljene, i u onim dekorativnim oblicima koji su za te prigode utvrđeni: o Božiću i Uskrsu, o godovima.

Sve u svemu, rđav posao. I tako, eto, za taj mudri i sračunati korak ka oplemenjenju soja, učinjen od onog pretka koji nije htio da plaća stalije i kontrastalije, dogodi se da otada pa za vječita vremena čitav niz pokoljenja plaća životu

Zar to ne bi značilo odvažnost? A oni što imaju odvažnosti — to su baš oni koji treba da žive! I tako, nema druge nego stvar prepustiti za to određenim faktorima: zato su tu, pored već spomenute

Nešto kao misao na odlutalog. Ima tu jedno malo (beskrajno malo ali neprelazno) rastojanje između voljenoga i onoga koji voli, između odlutaloga i onoga koji podnimljen sjedi na pragu.

tu jedno malo (beskrajno malo ali neprelazno) rastojanje između voljenoga i onoga koji voli, između odlutaloga i onoga koji podnimljen sjedi na pragu.

se taj osjećaj zaoštri, pa zadobije sasvim određen i izrazit vid odnosa prema drugome, čudno srodan onom osjećaju koji nas obavezuje da damo pogreba bliskoj osobi.

Najličnije, najneotuđivije, Ta koje drugo pravo, ta što drugo uopće ostaje čovjeku koji je isplivao go iz brodoloma, čovjeku koji je odsjedio robiju ili ma što prelomno doživio ili proživio — što mu, velim,

najneotuđivije, Ta koje drugo pravo, ta što drugo uopće ostaje čovjeku koji je isplivao go iz brodoloma, čovjeku koji je odsjedio robiju ili ma što prelomno doživio ili proživio — što mu, velim, ostaje i kad mu se sve drugo poreče,

ovo vam dijete čuje kako trava raste!“, sav bih se iznutra ozario od zadovoljstva, poput padavičavog lazarončića koji se među bucmastim drugovima blaženo smješi pod pomazanjem svoje skupe vrline.

Onako kao što se vole malko luckasti i nezaglavljeni ljudi koji su sami krivi svojoj nesreći. Ima nešto plemenito, velikodušno, nešto nesebično u tome: biti sam kriv svojoj nesreći.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Izvirivaše svi redom na prozor da razgledaju kandidate, koji su se tu poređali, pa naposletku iziđoše napolje. Momčadija prebledela, pa niko ne diše; sve uprlo oči u popu, koji

Momčadija prebledela, pa niko ne diše; sve uprlo oči u popu, koji razgleda jednoga po jednoga, pa, vidi se, ni sam ne može da se odluči kuda će.

Beše ih i starijih i odevenijih, ali gledajući odjednom u sve njih, on prvi padaše u oči. Beše kao bor, koji je izrastao u čestaru, među pravim i jedrim cerićima. Zato se i popov pogled zaustavi na njemu. — A gle Đurice!

Do Đuričina uha dolete samo jedna reč: »jalovica«, ali on odmah razumede njeno značenje i pozna glas onoga, koji je reče. U drugoj prilici on bi znao šta bi radio, ali sad se uzdrža. Video je da se popa još rešava, pa stade da čeka.

Za popovim konjem, važno i dostojanstveno, stupa kmet, koji pazi na poredak, a naročito na to, da se neprekidno gospoda. Za njim, kao što je red, geguca opštinski birov...

Mislio je o onoj uvredi. Znao je on koga se tiče ona napomena o jalovici. Njegov otac, koji umre pre deset meseca, često je ležao »nadzor« i bio vođen sreskoj kući, sve zbog nekih koža, koje su na njihovu tavanu

Lepo je videti oko crkve ili, kad je crkva daleko, oko sudnice gomilicu ovakvih stajica ispunjenih veselim narodom, koji se sabrao da, ovako u skupu, provede blag dan... Đurica ne imađaše ni sovre ni plemena.

Đurica ne imađaše ni sovre ni plemena. On, sa nekoliko vršnjaka, koji ne behu gladni te ne sedoše za sovru, stade da čeka dok popa napije u slavu, pa da počnu igrati.

igra, a u grudima osećaš neopisanu toplinu i zadovoljstvo; gotov si da odjednom zagrliš sav taj lepi i veseli svet, koji je isto tako razdragan i raspoložen... A ko se u takvu veselju nađe uvređen, nije mu lako.

— Ha, đido, zar s leđa! — podviknu mladić iskolačenih očiju i bleda lica, pa jurnu na Sretena, koji stajaše bled i nepomičan kao kip. Ali se hitro pružiše mnoge ruke i dočepaše Đuricu. — Natrag, kome je život mio!

na njega, jer držahu da mu onakav kicoški izgled najviše zavisi od kratke košulje, ma niko se ne usudi kršiti adeta, koji vlada u celom okrugu.

opšte neraspoloženje prema sebi, pa se postepeno i navikao snositi one značajne i podrugljive poglede seoske mladeži, koji se njega ticahu.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

ČINI NE KAJE SE 107 PEPELjUGA 112 KRAVARIĆ MARKO 116 ZLA ŽENA 126 ŽENA VRAGA PREVARILA 129 SVETI SAVA I ĐAVO 131 DEČKO KOJI SE NIČEGA NE PLAŠI 134 ĐAVO I NjEGOV ŠEGRT 139 GRBO I KRALj ĐAVOLSKI 143 OČINA ZAKLETVA 156 USUD 160 PRAVDA I

384 REČNIK 385 ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA BEKSTVO OD SMRTI U nekom selu življaše jedan čovek, koji imađaše sina Petra. Kad mu je sin dorastao do osamnaeste godine, udari pomor po celoj zemlji.

ih uzme od njih, i kaže im da idu svi troje tamo na jedan breg, „pa kad ja mahnem rukom na vas, a vi onda potrčite, i koji prvi dođe do mene — taj će dobiti kapu, drugi će dobiti štaku, a koji poslednji dođe — onaj će dobiti papuču“.

ja mahnem rukom na vas, a vi onda potrčite, i koji prvi dođe do mene — taj će dobiti kapu, drugi će dobiti štaku, a koji poslednji dođe — onaj će dobiti papuču“. Deca se obraduju i otrče na breg gde im je Petar kazao.

Ko bi u tu zemlju otići mogao, taj ne bi nikad ostario niti umro; ali tamo ne može niko otići, jer koji god je dosad u tu zemlju odlazio, svaki je glavom platio.

Petar ne posluša devojku, nego joj reče: — Neću ja brazdu prekoračiti, — pa pruži ruku da uzabere cvet, no u koji mah da uhvati za cvet, a cvet se previje i Petar morade prekoračiti brazdu.

otide, pa vuci kamen, te opet devet godina radi ona u kamenu, a nigdje nitko ne umire, već ima staraca i bolesnika koji mole boga dan i noć da umru, ali da: gdje je smrt? Ona kopa kamen.

I tako stari ostane u raju. NEMUŠTI JEZIK U nekakva čoveka bio jedan čoban, koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. Jednom, idući za ovcama, čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je.

A psi odgovaraju svojim jezikom: — Dođite, da bismo se i mi najeli. Ali među psima bijaše jedan matori pas, koji samo još dva zuba imadijaše u glavi. Onaj motori pas stane govoriti kurjacima: — Tamo njima to i to!

— Brže prsten kako god znate, ili ću sad poslati po vojsku! Na to će jedan mali, sakati miš, koji se je bojao ako se vojska pusti da je on prvi na redu: — Ne puštaj, ako boga znaš ,ja ćy ići, pa što god bog dade!

Nego, care, daj mi dva pouzdana i jaka druga, koji će me nositi, jera ja kao sakat ne bih mogao otići. Car mu odmah dade, i oni ga uprtiše, te badži u sobu.

U toj i toj planini ima jedna baba, pa ima dvanaest konja, za jaslama, da ne znaš koji je od koga lepši. A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čini, ali je on najbolji; on je brat moga konja;

Petković, Vladislav Dis - PESME

Videti neću zoru kada sviće, Molitvu, suze onih koji cvile, Ni vlagu, crve što po meni mile, U oblik idu čas dublje, čas pliće.

Njina ljubav za smrt znala nije, Njina usta znala su za reči I poljubac koji nebo krije, Plavo nebo što im umor leči. Njina sreća ležala je u tom Što još ništa poželele nisu, Što življahu sa

I trag joj ostaje, i slika se stvara: Nebo plavo, vedro, kao njeno oko, Pogled koji priča, teši, razgovara, Pojima i voli i gleda duboko.

I nirvana imala je tada Pogled koji nema ljudsko oko: Bez oblaka, bez sreće, bez jada, Pogled mrtav i prazan duboko. I taj pogled, k'o kam da je

Spava san sreće, k'o dan posle kiše, U dnu sutona koji neće proći. Spava san sreće. Dah groba se vije Životom, bolom, vremenom prostora; Ničega nema što umrlo nije; Tišina

od milja, Lepote, što pruža daljina i san: Da se zaboravi i život bez cilja, I kuća pod nebom ovaj stari stan, I bol koji živi, nemo sreću skriva, Kao suton sunce, kao zvezdu dan.

Ja nemam suze za taj pokrov beli Kroz koji čujem jedan šapat dugi: “Sa svojih njiva život smo doneli, I znamo gde smo, znamo gde će drugi.

sam da će moj naraštaj zaći Za neravnu borbu, sav izlomljen, i da Ja ću s njime opet u grobu se naći, Da čekamo potres koji okov kida.

I osetih i to da spuštenu glavu Zanavek podižem, da sam danas veći; Da delo iz krvi pruža svetlost pravu, I put koji vodi i miru i sreći.

S Dunava i Drine, Timoka, Vardara, Kad će u boj poći naše moćne čete, Da unište jednom ime gospodara, Koji kao tiran guši zemlje svete.

Ali šta mu drago — ja požare volim. — Vatru koji gasi, taj se i opeče; — Sad se klanjam, gospo; videću vas, molim? “Kad stidljiv dan ode i kad dođe veče.” 1904.

budna — Nekad, dok mladost življaše u meni, Smejah se često, podrugljivo vazda, Prirodi, Bogu, i govorah smelo: Da onaj koji obličja nam sazda Učini sramno, kukavičko delo.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

redosled svojih aktivnosti koje će biti predstavljene serijom članaka uz pomoć urednika ”Electrical Experimenter”, a koji su uglavnom namenjeni mladim čitaocima, moram da se zadržim, mada nevoljno, na utiscima iz moje mladosti i na

mladim čitaocima, moram da se zadržim, mada nevoljno, na utiscima iz moje mladosti i na okolnostima i događajima koji su određivali moju karijeru.

Ali tek u zrelom dobu sam shvatio da sam izumitelj. Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren - jedan od onih retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne.

kući iscrpljen i krvav, ali pošto je podigao uzbunu, ponovo je jurnuo nazad na mesto nezgode i stigao tamo pre ljudi koji su pošli u potragu za ocem i sreli ga kako se osvestio i ponovo uzjahao konja, ne shvatajući da je nekoliko sati ležao

Čeznuo sam da postanem inženjer, ali moj otac je bio neumoljiv. On je bio sin oficira koji je služio u vojsci velikog Napoleona i zajedno sa svojim bratom, profesorom matematike u poznatoj ustanovi, stekao je

Jednoga dana, Mane je cepao drva. Kako je zamahnuo sekirom, moj otac, koji je stajao u blizini, osetio se veoma nelagodno, i opomenuo ga je: “Zaboga, Mane, ne udaraj u ono u šta gledaš, već u

“ Drugom prilikom povezao je u šetnju nekog svog prijatelja, koji je iz nemara dozvolio da mu se skupocena bunda tare o točak kola.

Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi.

Patio sam od čudne boljke koju je izazivala pojava slika, vrlo često praćena jakim bleskovima svetlosti koji su mi zamućivali viđenje stvarnih predmeta i ometali misao i delo.

Kada bi mi neko nešto rekao, pojavila bi se živa slika predmeta koji je ta reč označavala i ponekad nisam mogao jasno da razlikujem da li je to što sam video stvarno ili nije.

Ako je moje objašnjenje ispravno, trebalo bi da je moguće prikazati na platnu i učiniti vidljivim slike bilo kog predmeta koji čovek zamisli. Takav napredak bi izazvao korenite promene u svim ljudskim odnosima.

Onda sam instinktivno krenuo da pravim izlete izvan granica maloga sveta koji sam poznavao i ugledao sam nove prizore.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Bio sam svedok ovog postupnog razvoja, i sve što sam do sada napisao je pokušaj da izložim svoje mišljenje, kao svedok koji o ovom može s pravom da govori. Ali ima mnogo drugih američkih naučnika koji su još pozvaniji da o tome govore.

Ali ima mnogo drugih američkih naučnika koji su još pozvaniji da o tome govore. Čemu onda da o usponu idealizma u američkoj nauci govori naučnik koji je počeo

Čemu onda da o usponu idealizma u američkoj nauci govori naučnik koji je počeo svoju karijeru kao srpski doseljenik, kada ima toliko rođenih Amerikanaca koji poznaju čitavu situaciju bolje

američkoj nauci govori naučnik koji je počeo svoju karijeru kao srpski doseljenik, kada ima toliko rođenih Amerikanaca koji poznaju čitavu situaciju bolje od mene? Oni koji su do sada pratili moja izlaganja, naći će sami odgovor na ovo pitanje.

Oni koji su do sada pratili moja izlaganja, naći će sami odgovor na ovo pitanje. Naglašavam samo da postoje izvesni psihološki raz

Naglašavam samo da postoje izvesni psihološki razlozi koji idu u prilog mog mišljenja da, ponekad, useljenik može da vidi neke stvari koje izmiču očima domorodaca.

Ko vidi taj i veruje; neka govori onaj koji ima šta da kaže. Mihajlo Pupin I ŠTA SAM DONEO AMERICI Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl

Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila

Doseljenik koji je vičan raznim veštinama i zanatima, a telesno je sposoban da izdrži naporan rad, s pravom zaslužuje posebnu pažnju.

A šta može pružiti mladi doseljenik koji nema para u džepu, nije vičan bilo kakvom poslu, nema zanat i ne poznaje jezik zemlje u koju je došao? Očigledno ništa.

To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Od kada se pamti, idvorski Srbi su se smatrali braćom Srba u Srbiji, koji su se nalazili samo na nekoliko puškometa dalje od Idvora, na južnoj strani Dunava.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Ima ih svakojakih: mlado i staro, muško i žensko, s lulom u ustima i bez nje. Mrki su i ozbiljni. Kako se koji iskrca onako i zastane — iščekuje druge, da se udruže pa da zajedno hrpimice krenu u varoš.

Nije joj se žurilo, moraše je briga: kako će bez para doći bolesnome čoveku? Odluči da za koji dan potraži rada u varoši. Osetivši glad, s Markom sede na ivicu puta da se za čas založe hlebom.

Lome i jedu svoj kruh mirno, polako, ne osvrćući se na svet koji prolazi pored njih. —Hoćemo li mahom kući? — upita Marko. —Bez para smo, sine, — odgovori Cveta.

—Hoćemo li mahom kući? — upita Marko. —Bez para smo, sine, — odgovori Cveta. Ako nađemo rada, da ostanemo ovdje koji dan... Digoše se. Cveta ide prva, a za njom Marko s naprćenom torbom na leđima.

Žena redom obilazi sve poznate gazde koji trebaju radnika; prošla je mimo crkvu i došla na kraj varoši. Ali nigde je ne zaustaviše, čak se neki na nju okosiše,

kaza, otkopčavajući brižno svoj zimski kaput. —Za nevolju je, gospodaru!... . Čovek pogleda na Marka, koji gleda u zemlju... —I taj momčić... Mogao bi i on da radi... — izvadivši novčanik iz džepa, utisnu Cveti novčić u ruku.

ga, no nekako im se ne prima zalogajem u ustima; zvijeraju uokolo, a pogled im i nehotice pada na skitača Mitra, koji naoko nehajno ih posmatra, ali na mahove izdaje se: vidi se, nije mu milo što u nj gledaju, a ne može da ih čisto

A vrijeme prolazi. Toga se sjetiše kad negdje dalje uminuše koračaji vojnika koji su u marširanju prolazili pored tamnice; te koračaje oni su u pameti besvjesno pratili; kada ih nestade, kao prenuše se.

Svi su toga časa mislili na njihova negdašnjega slugu Spasoja, koji se bijaše otrag nekoliko godina iselio u Ameriku. Najednom mu pade na pamet da se ženi, pa bijaše pisao gospodaru da

Raspremajući trpezu, dolazi postupno u se, razabire se i odvaja misli i osjećaje, koji su najedanput na njenu utijanu prirodu navalili i žestoko je potresli.

I već se složila s mišlju da će se daleko iseliti, preko svijeta, i nije joj žao, jer tamo će naći Spasoja koji joj se sve više u moždane useljuje.

zelenila, iz koga viri prožutjeli sočni plod, a krajem bijeli se žalo, i tu je svjetlije more načičkano pjenom valića koji se tek zameću.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

nimalo slučajno što su u naše vreme, kad su potrebe za međukulturnim opštenjem narasle, a uporedo sa njima i problemi koji iz takvog opštenja proističu, što su, dakle, u naše vreme nekolike tvorne ideje u književnoj teoriji, lingvistici,

Jer u sistemu kulture – i kulturnih navika – kome egipatski seljak pripada smatra se suludim svaki čovek koji pokušava da odgoneta budućnost.

nam tada do svesti dolazi ono što smo oduvek i nesvesno praktikovali, jer uviđamo da kulturni krug u kome se krećemo i koji predstavlja našu drugu prirodu nije ni jedino moguć ni prirodan, nego jedan između više mogućih i zasnovan na

naše osvešćenosti o osnovama sopstvene kulture korelira sa merom upoznavanja i razumevanja drugih kulturnih modela, onih koji su tu, u našem susedstvu, kao i onih koji su nam dosta daleki.

korelira sa merom upoznavanja i razumevanja drugih kulturnih modela, onih koji su tu, u našem susedstvu, kao i onih koji su nam dosta daleki.

krajnje očiglednu i banalnu pojedinost iz jezičke oblasti: pošto naš maternji jezik ima glagole vabiti i vikati (koji se i na osnovu stilskih obeležja oponiraju sa glagolom zvati), mi ta dva glagola u susednom slovenačkom i makedonskom

Otuda primetan kult talenta i verbalnoga bljeska koji pomaže da se gotovo ni iz čega sačini čudesno jezičko zdanje. U stvari, samo je prividno naglasak na tome čudesnom

tumača književnosti izdvoje takozvano komunikaciono jezgro u jezičkome sistemu i ukažu na stilski slobodne elemente koji tvore periferiju.

narušavanja uobičajenoga govornog niza nužno motivišu težnjom da se postigne izvestan uzor ili ideal ritmičke harmonije koji kao opšteprihvaćen – kao deo opšte vere jednoga doba – podjednako lebdi pred pesnikovim i čitaočevim duhovnim okom.

bajka Ovde postoji intonaciono ponavljanje, dakle ritmizirano intonaciono penjanje, a sve je izvedeno iz potencijala koji je sadržan u običnoj deklarativnoj rečenici: ... da ostaje bajka. To je najobičniji rečenični model: „Ko ostaje?

već onog trenutka kad se od stilskoekspresivne periferije okrenula prema jezičkim jedinicama, klišeima, obrascima koji svakodnevno tkaju između naših usta i našega uha.

Tako smo dospeli do mesta kada se može govoriti o odnosu koji književno ili, tačnije, moderno pesničko oblikovanje ima sa određenom opštenacionalnom kulturom.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Nemoj ti na to da gledaš, nego dođi kad god možeš. I onako si sama, pa svrati koji put i da ručamo; svrati kao kod svoje kuće. SAVKA (već na vratima): Zbogom tetka!

ČEDA: Ama koj' čovek? ŽIVKA: Pa ovaj... ČEDA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. Za njega su „naši” svi koji obrazuju kabinet. On to, izvesno, svakome tako javlja. ŽIVKA: Ali kaže čovek: Stevanović otišao u Dvor. ČEDA: Pa?

PERA: Idem da ih sačekam kad izlaze; pročitaću im sa lica ukaz. Ali vas molim da kažete gospodinu da sam ja prvi koji sam došao da mu javim da je otišao u Dvor. A ja ću... ŽIVKA: Da, dođite odmah, čim čujete što.

Pa vi govorite kao da ste vi ministar. ŽIVKA: Ako nisam ministar, a ja sam ministarka, a upamti: to je, koji put, mnogo više. DARA: Ali, zaboga, Čedo, majka! Nemojte se svađati, ne liči to ministarskoj kući!

) Pera pisar iz administrativnog odeljenja!... Zavesa ČIN DRUGI Ista soba, samo bogatija nameštajem, koji je bez ukusa razmešten.

– ... A, zvala vas je? To je druga stvar. Pa onda izvolite u koje doba želite, ona će, izvesno, kroz koji čas biti kod kuće. – Molim za vaše ime? Dr Ninković, sekretar ministarstva spoljnih poslova.

a ne može ranije?... Al' gledajte, molim vas, da ispadne lepo. Najviše mi je, znate, stalo do toga, ako potraži koji strani list moju fotografiju, pa da bude lepo. Znate kako je to za inostranstvo!...

Nije da kažem da je to neka velika briga i da se ne može. Nikoga nemaš koji bi mogao biti državni savetnik, ili vladika, ili tako nešto; nego sve tako nešto, sitne želje, sitni zahtevi, pa je

” ŽIVKA: Pa jes', tako će da se šapuće. NINKOVIĆ: Ali, vrlo je verovatno, gospođo, da će biti i takvih koji će vas braniti. „Oh, ja to ne verujem, to nije moguće, ja poznajem gospa-Živku, nije ona takva!

” E, vidite, tima što vas brane valja zapušiti usta. ŽIVKA: Kako? Zapušiti usta onima koji me brane? NINKOVIĆ: Razume se! Njima treba zapušiti usta. Reći ćete: kako? Vrlo prosto i jednostavno.

Reći ćete: a zašto? Zato, gospođo, što bi to najbolje zapušilo usta onima koji bi pokušali da vas brane, a kad njima zapušite usta, onda će se šaputati na sve strane.

kako da se izrazim, in kestion d vo santiman entim!2... Samo, ako me pitate za savet, bolje vam je uzeti nekoga koji je već isprakticiran. ŽIVKA: Ama, kako isprakticiran?

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

opominje obilje trenutnih senzacija, vizuelnih, akustičkih i taktilnih, sa finim prelazima; zatim obilje čulnih utisaka koji su prelomljeni u doživljaju lika; najzad, hotimično vezivanje opisa za oko i uho glavne junakinje, za njena izmenljiva

Sem toga, opisi koji su prelomljeni, najčešće, u doživljaju glavne junakinje daju slike s nagoveštajem dubljih psihičkih stanja; slike koje

S naslovom koji je krajnje nesrećno izabran, Druga knjiga Seoba ipak je potpuno zaseban roman, koji se na svim čisto književnim ravnima

S naslovom koji je krajnje nesrećno izabran, Druga knjiga Seoba ipak je potpuno zaseban roman, koji se na svim čisto književnim ravnima razlikuje od Seoba onoliko (i onako) koliko se pozni Crnjanski razlikuje od ranog

Ne zato što bi taj naslov sam po sebi bio rđav. Naprotiv. Nego zato što smisao koji on nagoveštava nije dovoljno saobražen sa ukupnim smislom romana.

zamišljeni prostor, ispresecan gustom mrežom granica, zapravo korespondira s činjenicom da je Stanković, kao retko koji naš pisac, uobličio jedan tip ili model stare varoške kulture, zatvorene koliko i stroge, sa jasno gradiranom

Naime jeste to, ali nije samo to. Izuzetan je uz to položaj koji joj je Stanković dao u romanu: ne samo što je kroz njena čula prelomljeno, neposredno ili posredno, gotovo sve što se u

može znati i sve predviđati što će se kasnije u romanu desiti samo onoliko koliko je primaknut pripovedaču (naratoru) koji je zauzeo autorski položaj ili - što nije isto ali je blisko - nepersonalizovanom autoru koji pripoveda roman kao

pripovedaču (naratoru) koji je zauzeo autorski položaj ili - što nije isto ali je blisko - nepersonalizovanom autoru koji pripoveda roman kao celinu.

Ali čiji utisak? Tomča, koji je iz sobe pobegao u mrak, svejedno nije ni tu sam: u potaji ga prati i pomno osmatra isti onaj Mile, i to Mile još

kao igra tame i svetla: kreću se kroz tamu i maglu, toliko gustu da se i po obrazima oseća, a ispred njih svetli fenjer koji nosi šegrt; zamiču u čaršiju, i magla je sva „ispresecana ukrštenim mlazevima sveća iz dućana i kuća”; kad skrenu u

pejzaži, sa „mrtvom noći”, „mrtvim padanjem vode sa česme”, sa hladnom i „mrko-gvozdenom svetlošću” mesečevom - koji su čudesno slični pejzažima Vladislava Petkovića Disa - u Nečistoj krvi počinju se javljati tek od H glave, od trenutka

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Ali svako njihovo selo ima jedan dan u godini, kad se po mogućstvu svi skupljaju, koji je veći i od Uskrsa i Bajrama, i kad planinci gotovo neosetno osete da su jedno, i ako ih ova dva praznika dele u

u pravoslavnom groblju, a muslimanstvo prigrljavao utoliko ukoliko mu je rasla mržnja na one, nešto ranije isturčene, koji mu kuću razoriše, i tisućna stričeva stada pregnaše preko Koritnika. Odmetnuo se bio u šumu kao i svaki nemiran duh.

On je glavni poverilac goranski, dobrodušan čorbadžija, koji oskudnih godina svu Goru izdržava hranom do ovoga doba. Njega se najzad seti Sulj-kapetan.

dukata, a u bisagama pored čuture sa žeženicom po oku najlepša skopljanska duvana — da obdare slučajne susretnike koji žudno traže ukraj puta ovake namernike. Ali je svaki od njih prikrio duboko u pojasu i po samokres.

Ali desi se po neka... — Koja ne upali — — — Ponekoja i upali! — drsko odgovori trgovac, kao čovek koji vidi da je sve svršeno. Smrt ga neće mimoići, pa barem da progovori kao onaj s koca, ili ispod dželatove sablje...

Gore u novim konacima četa nizama sa zapovednikom, bezbroj zaptija sa svojim čaušima, koji posle kroz nahije Treba da sprovode narod sa sabora.

Kod njih su naročiti Ludi koji govore turski i arnautski i koji se staraju za nihovo ugošćenje. Na drugom su tremu knezovi, prvaci iz gradova i

Kod njih su naročiti Ludi koji govore turski i arnautski i koji se staraju za nihovo ugošćenje. Na drugom su tremu knezovi, prvaci iz gradova i nahija, sveštenstvo i manastirski

Na drugom su tremu knezovi, prvaci iz gradova i nahija, sveštenstvo i manastirski vojvoda Omer Džanković, koji neprestano srče grku kavu za kavom, kroz šalu kudi Kolašince, a uverava igumana da voli Svetoga Petra „bože prosti kao

Hteo je svakim svojim delom, svakim pokretom i svakom rečju da dokaže kako nimalo nisu boli Turci od njega, oni koji su došli bilo iz Azije, bilo s one strane velike podrimske reke, sa golih brda.

isturčili, te mu se ne bi ničim napominjalo da ovo što je nije od iskoni, ili se gadi na ovu raju, na ove slabikoviće, Koji radi jedne slabe vere trpe i ne osećaju draži ohole slobode i turskoga carovanja?

Uostalom, svetu je bilo još čudnovatije što je on uljudno Boga prihvatao samo onima pravoslavne vere koji su se držali na pušci i krvili.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Ili samo šaren san; Pa baš da se svako vara Misleć’: „Ja sam na to zvan“ — Ipak, ipak blago onom, Blago onom koji umre Oduševljen, razdragan.

Haj, naše se vile k nama retko kreću, Retko nas obleću, Jer su retki dani koji srpske sine Ovako jedine. Zato, braćo mila, ne kidajmo kola Što se danas hvata na grobu sokola.

mi dajte da pokrijem njome Sve što nije bratsko u narodu tome, A istina stara da s’ pokaže jača: U nevolji znaćeš koji su ti braća. Hrvat se ne bori da što otme kome: Čuva sveti oganj na ognjištu svome.

Šta se nama pati, to mi Srbi znamo, Al’ u patnji našoj ponosa imamo, A taj ponos ne dâ da primimo dara Koji braću našu hoće da obara.

— To nek’ drugi kaže, koji to poznaje, A pesnik znade samo čovek šta je. Himne i blesak, Munje i tresak, Alemi, topazi, smaragdi, rubini,

Ja ne pitam dalje, sve sa uma smećem; Ovaj venac svežim, rosnim poljskim cvećem Na grob, koji dušom dršćućom oblećem, Čoveku mećem. »Starmali« 1881.

Slava tebi, ti patniče jada i čemera, Ogledalo kristalnoga muškog karaktera! Slava tebi koji znȁde ozdola, ozgora Steći sebi poštovanja — i samih zlotvora. Slava tebi, čiji dari i kraljeve krase!

pa u burnom letu Prosej ovaj sveti pepeo po celome svetu, Gde god ima srce koje, u nadanju živo; Gde god ima narod koji, kom’ se čini krivo. Duni vetre, nosi vetre, leti bez odanka! — — — — — — — — — — — — — A ja žmurim, a ja snevam...

Gledao sam Petefija, Gledô sam ga spram meseca: Učini mi s’ kô da vidim Mesečara, sonanbila, Koji bole srca svoga Mesečini poverava, Na jedared jedna misô Proleti mi kao žunja: Boži, beži — jer ti znadeš Opasno

Onda ću, širi svete, Onda ću biti tvoj! VII Pitaj Franka, Nemca, Angla, Kašće kao i ja: „Koji sebe ne spasava Sâm sebe ubija.“ Svi su najpre sebe spasli Pa su svetla lica.

Zavede nas, zanese nas Naše srce živo; Biva u nas i svetinja Da se shvati krivo. Mač, koji se namenjuje Prot’ kletih grdoba, Biva kod nas da s’ na telu Svom rođenom proba.

zna koračati Naprednijim hodom; Da u njemu nema mesta Višoj misli sveta; Da u njemu nema srca, A baš i poleta. Koji neće sve da sruši Brzo i uznako, Da taj meti, opštoj meti Ne ide polako; Da on neće, s vama skupa, Gde se zgoda

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

VASILIJE: Nisam se nadao da ćete me s panduri terati. FEMA: S panduri, dakako, s panduri se teraju oni koji čest noblesa diraju. (Evici.) Šta si stala, te ga ne turaš iz sobe. EVICA: Ali, slatka majko, ovo je naš Vasa.

JOVAN: Nisam ja pedinter nego šegrt, nit’ je meni otac kazivao da se nemčim, nego da ostanem koji sam bio. FEMA: Kukavico, to je nobles...

Jovane! POZORIJE 10. JOVAN (uniformirat), PREĐAŠNjI JOVAN: Evo me, majstor Mitre. MITAR: O, časni te krst potro; koji te đavo nagrdi? JOVAN: Majstor Mitre, pazite s kim govorite!

Ja nisam više Jovan, nego Hanc, Žan, ili ako to ne možete da upamtite, Johan. Koji me šegrtom nazove, onaj je propao od moje gospođe majstorice. MITAR: Tvoja je majstorica sasvim poludila.

POZORIJE 4. FEMA i SARA dovedu Evicu lepo nakićenu. SARA: Ovo je moj rođak Svetozar ot Ružičić, koji je... RUŽIČIĆ (digne ruku): Stante! Ružica je cveća carica.

RUŽIČIĆ: Heleno, Heleno, ti jošt ne znaš s kim govoriš! EVICA: Molim, tko ste vi? RUŽIČIĆ: Ja sam onaj koji u romanma ljude po sto godina u životu obdržavam, bez da štogod jedu.

RUŽIČIĆ: Ja sam onaj koji u romanma ljude po sto godina u životu obdržavam, bez da štogod jedu. Ja sam onaj koji kurjake krotke, a magarce pametne pravim.

Ja sam onaj koji kurjake krotke, a magarce pametne pravim. Ja sam onaj koji mlogo redi kazujem da žene za tajne ne mare, da mlogo ne govore i da mužu za ljubav i život svoj žertvuju; jednim

) RUŽIČIĆ (uvati je za ruku): Heleno, stani! Tako je Dafna bježala od Apolona, i pretvorena bila u lavr koji se stihotvorcima na dar daje. EVICA (otima se): Ako boga znate, pustite me.

SARA: Ah, gledajte kako ste srećni, kako ste aloboner. Gospodin filozof, moj rođak, koji se u Parizu mogao oženiti, moj rođak, ja se dičim, sklonio se, oćete li moći pogoditi? Sklonio se...

FEMA: (O, iz drage volje, ako zapovedate). SARA: (Ružičiću, koji se međutim pustio u misli): Mon frer, skoro je podne, mi idemo da uredimo, vi međutim dođite.

SARA: Šarmant! JOVAN: Bre, ako on ne smrsi i Fineski vrat, da nisam koji sam! FEMA: Misliš ti da je on gurbijan kao ti? JOVAN: Ajde, vidićemo.

Miljković, Branko - PESME

BEZ PESNIKA 173 EPITAF 174 CVET 175 PESMA 176 SPAVAČI 177 OSTALE PESME 178 MORAVA 179 IZGUBLjENA ZA ONE KOJI ŽIVE 182 ZAPIS 184 SUZA 185 ČOVEK SA SUNCEM 186 ZAVOĐENjE 187 ORFIČKO ZAVEŠTANjE 188 NE PATI...

je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova budim je

noža da voleo bih povratak išao sam ispred sebe po isplakanom putu i pesak je ujedao za stopala ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju videh grešnike kako ih vitla zli vetar nebo što laje i kišu prokletstva tešku i večitu videh slepe

i blato mržnje videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije videh zid plača bez zvezda i čuh reči bola u vrtlogu onih koji su postali drvo ili kamen i ne mogu se smrti nadati onih jadnih koji se nikada nisu rodili videh videh videh i čuh i

plača bez zvezda i čuh reči bola u vrtlogu onih koji su postali drvo ili kamen i ne mogu se smrti nadati onih jadnih koji se nikada nisu rodili videh videh videh i čuh i zaplakah svirala od zemlje od šume od krvi dozivala drugu obalu na

Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas obasjava. Taj san je u noći produžetak dana i puta. Šta si ptica ili glas koji luta pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog na vrhu Lovćena s čelom punim sunca, tamo gde ne postoji vreme, gde

sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći o pusti žali i žalosna mora Koji su predeli u tvome srcu sada?

Predeo kome sam se privoleo, plaštom čuva svoju providnost za one koji vide. Neka muzika čudna nečujna iznad gorja razmešta predmete u prostoru i staje kad zapljusne tajna mramorja sred

NOĆ S ONE STRANE MESECA (1956) SONET Ti prostori me užasavaju PASKAL Prostor koji ničim ne podseća na sebe, pticama pomeran, vetrovima sličan, sam u sebi, sam za sebe, ničemu vičan, večiti početak

Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdama stasa predeo koji ću zauvek da nastanim. I to je sve što je ostalo od moga glasa. U tihom se cvetu neke vatre pale.

Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.

onim Što sam video i čuo kada nenađen ronim U prostor pre reči gde trune moja glava Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava Ružo bez straha, suzo, odbegli ždrale, Žalbo crnih ptica i tužne pohvale?

Krakov, Stanislav - KRILA

ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Stanislav Krakov KRILA Sadržaj DOKUMENT KOJI JE KOZA POJELA. 2 I ODLAZAK 4 II U LOGORU 11 III PREPAD 17 IV 24 V PRED SMRĆU 29 VI BELA BARAKA 43 VII 47 VIII U

POLOMLjENA KRILA 72 XIV STUDENT SA PLAVOM BRADOM 77 XV RASTANAK 81 XVI 86 XVII VEČITA RADOST 91 KRILA DOKUMENT KOJI JE KOZA POJELA. ŠTAB BATALjONA. Ađutant, pporučnik Dušan Kapović iz Beograda. Inteligencije jače.

To je posilni polivao komandanta. Kraj svoga žutog sandučeta poručnik Luka je probao pojas za spasavanje, koji je pri iskrcavanju, sigurno za uspomenu, neopaženo zajedno sa dve srebrne kašike izneo sa lađe.

— Ol rajt, bon, uzvikivao je on sam sebi zadovoljno. Koza je meknula. I ODLAZAK Ulazili su širokim putem, koji je tekao kao prljava reka otuda od Mikre.

Ko je govorio o vrtoglavici provalija? Bio je gospodar vazduha, a ne jedan od onih koji mile dole nevidljivi. Možda je i klicao kao Skit pobedonosni, ali je motor urlao strujom vazduha, i sve se slivalo u

Zario je prste u ivice ta, kao da ga je hteo ustaviti. Uronio je u pleća svoga vođe, koji je nešto žurno polugama. Kombinezon pilotov bio je vljen debelom kožom, te ga pogled nij probiti.

Govorili su o malariji i kininu koji se u debelo meso ubrizgava. Odjednom kao da kuršum prozvižda. Iza ugla izbi topot konja, i ukaza se oznojena glava

Kapetan je pri smehu otkrio svoja dva zlatna zuba. A Duško se smešio, jer se sećao poljupca koji je danas sa zlatnih zuba u letu primio. Sećao se i Mija. — Eh, dabogme da smo imali uspeha. Te kakvog.

Pobijenoj, iskidanoj deci? Obrazi su mu goreli rumenilom sve jače. Zakašljao se. — Kao volovi ste, koji vuku topove za druge. Pogledajte. Ali oni bar tužno muču.

Zakašljao se. — Kao volovi ste, koji vuku topove za druge. Pogledajte. Ali oni bar tužno muču. Na vijugastom putu koji se peo uz planinu, dizali se crveni kolutovi dima. Bezbrojni volovi vukli su šarene topove uz strašnu dreku gonilaca.

Opet su semafori svetlucali i bacali razorne talase. Zrak je bio prepun gasova. Bilo je zelenih koji su trovali, žutih koji su opijali, i crvenih koji su rušili. Bili su crveni kao krv iz pluća Kazimirovih..

Zrak je bio prepun gasova. Bilo je zelenih koji su trovali, žutih koji su opijali, i crvenih koji su rušili. Bili su crveni kao krv iz pluća Kazimirovih.. Grudobolni su uvek proroci rušenja.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Ptice su se menjale, nailazili smo na ribe koje izleću iz mirnog, zelenog ili azurnog mora, a pokoji brod, koji je prolazio horizontom, bio je za nas — događaj!

Uzbudljivo je bilo gledati u taj mlečni put koji se vukao za brodom. Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska ostrva. Velika Kola bila su sve bliže na horizontu; sa

Poznao sam ga odmah po liku, toliko sličnom liku njegovog brata; koji je moj velik i prijatelj. On je nekada bio u Africi generalni direktor agrikulture a sada vodi jedno veliko preduzeće

Čitavi potopi vode slivaju se iz pumpi. Pred nama su neprestano mornari, koji rade ćutljivo i prilježno Bretonci, Korzikanci i Crnci. Ja sam prijatelj sa jednim Bretoncem, koji se zove Robert L'Votr.

Ja sam prijatelj sa jednim Bretoncem, koji se zove Robert L'Votr. Uveče, kad svrši posao, dolazi na kljun broda. To je savršen bretonski tip.

U njegovoj priči kako je verenici, koja ga je na samrti pitala la li će je zaboraviti, obećao da neće nikada (razgovor koji citira na bretonskom je) i zbog čega se, kaže, uistinu neće nikada ni ženiti i pored hvalisavosti, kitnjastosti,

Najzad, ta daleka linija na horizontu obala je Zapadne francuske Afrike. Tamni galebi koji nas nadletaju prvi su vesnici od nje. Do Dakara je još uvek daleko.

Prilazi Vuije da mi pokaže šta da gledam. Toranj koji se vidi iza dva brega toranj je guvernatorove palate. Dale se produžava dakar, kosmopolitsko pristanište na obalama

Celim Senegalom vladali su u stvari afrički sultani, koji su se tukli između sebe, a svi zajedno sa evropskim naseljenicima.

Greben koji zaokružuje pristanište skoro je od purpurnog Nekoliko majušnih kućica obojenih zeleno na ovom purpuru, između plavila

Tu su crnci uvijeni u prostrane bubue, pošto je tu mnogo pomuslimanjenih plemena, koji onda svoje tradicije prkosno čuvaju.

Smešno je da u Africi, između dva crnca koji se prihvate odevanja, mnogo je bliže primitivnosti i golotinji onaj koji nosi evropsku odeću, sastavljenu od najčudnijeg

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

U mraku mrak!... I nikad, nikad dan! Rođen sam, vidim!... Umreću, znam!... The!... (Jedan poveći kamen, koji je gotov da se odroni, gurne u dubinu, iz dubine se čuje huka.

oči, modre usnice; A posle, kad te crna ropkinja Fildžanom zlatnim skromno ponudi, Da šerbet primiš divno udešen Koji ti milost šalje pašina — Onda ću i ja verno pripazit Da se nijedna kapka ne prospe! Ha, ha, ha!... (Odlazi.

(Odlazi.) DRUGI AKT PRVA SCENA [Glavaš obećava Spaseniji da će joj Boška izbaviti tamnice. Uto Vuk dovodi Turke koji su šumom gonili jednog sužnja. Glavaš im uzima oružje i tera ih natrag.

ISAK: O, divna ženo! Da kažem: „Nisam“, ja bih lagao; A: „Video sam“... O, gospo, gospo! Blago onima koji ne vide!... SPASENIJA: Vidô si, dakle, svojim očima Upale oči roba nesrećnog?

vid’te, što se podigô I turske vlasti silu naslednu U svoje ruke drsko otima; Što buntovnike, posle hajduke, Koji na drumu Turke čekaju, A i na samog cara kidišu, U svome domu vešto zaklanja; — A ne može li?... Eno Dunava!

PRVI TURČIN: Bež’te kud koji zna! SVI TURCI: Bežite, Turci!... Bež’te... (Turci beže na sne strane, Za njima se čuju puške, a posle „Udrite!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Koliko ih ima koji žude za ovim mestom, i koji bi na njemu možda bolje poslužili no ja, i njih ne nađoše, već baš mene! I to gotovo nasilno!

Koliko ih ima koji žude za ovim mestom, i koji bi na njemu možda bolje poslužili no ja, i njih ne nađoše, već baš mene! I to gotovo nasilno!

U svakom slučaju pričekajte na moje pismo. — Černjajev.« Ovaj mi telegram dade povod da prema materijalu, koji imam pri ruci, razgledam kakav je taj položaj timočko-moravske vojske, o kome đeneral veli da »nikad nije bio

na Aleksinac i Deligrad, a drugi jugozapadno ide na Paraćin, gde se svezuje sa glavnim carigradskim drumom, koji vodi od Beograda preko Aleksinca i Niša u Carigrad.

Kad je Hrvatović bio suzbijen od Gramade, on se drumom, koji malo čas spomenuh, povukao Knjaževcu, a kad je 25 jula i Knjaževac morao napustiti, on se istim drumom povuče dalje

on se istim drumom povuče dalje Aleksinačkoj Banji, i tu se zaustavi u Banjskoj klisuri, da u zgodnom tesnacu (kroz koji, kao što već spomenuh prolazi drum i iza koga se odmah grana udvoje, te vodi jedan na Aleksinac a drugi na Paraćin)

preko Grljana, Planinice, pa dalje sve uz veliki (crni) Timok preko Lukova do Krivog Vira, gde se sjedinjuje sa drumom koji ide od Banje na Paraćin i koji gore spomenuh, te se tako i ovim putem od Zaječara može doći Paraćinu.

dalje sve uz veliki (crni) Timok preko Lukova do Krivog Vira, gde se sjedinjuje sa drumom koji ide od Banje na Paraćin i koji gore spomenuh, te se tako i ovim putem od Zaječara može doći Paraćinu.

kod Aleksinca i Deligrada (ili da im ne dođu s leđa), a druga brani da Turci to isto ne učine prodirući drumom, koji, kao što smo videli, vodi od Zaječara preko Lukova opet u Paraćin.

To je jedna mogućnost I jedan plan, koji bi mogli izabrati Turci. Drugi plan bio bi ovaj: da Turci napuste osvojene predele na Timoku, da ostave samo u

Tako ćemo se valjda prodržati do jeseni, a onda će udariti snegovi, koji će gore doći Turcima, razlogorenim na otvorenom polju (Zaječar i Knjaževac, a i sva sela spalili su), no nama u

U ovoj užurbanoj spremi, pri pogledu na ove duge redove vojske, koji odmerenim korakom odoše na bojno polje, otkuda se već prolama grmljava topova, ima nečega što oduševljava i uzdiže.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

XXV Oj, ružice, cvete viti, Ti se nemoj ponositi! Ruzmarin je jošte mali, Al’ se većem hvali: Čim ga koji cvetak vidi, Taki se zastidi.

Srce mi je lisno drvo, A pesme ga cvetom rese; Jedan pogled, jedan osmej Uvek koji cvetak strese. Ja i ne znam šta je bilo U trenutku tom — Tek osetim da je nešto Lakše srcu mom.

Ja se sećam jednog cveta. Ja se sećam jednog cveta, Koji sam ti onda dao, — Baš bejasmo kod Dunava — Ti zadrhta, — cvetak pao.

Oj, pesnici, stari druzi, Što srca imate, Nasmejte se na tu ljubav, Koju ne shvatate! XXVIII Blago onom, koji ume Da bez reči bol izrazi, Bilo skladom glasovirnim, Bilo vrule meki glasi; Il’ prevlakom preko strune

I ako ti s’ kašto čini Da se suze tvoje suše, Ti se seti otkuda je — To j’ toplota njine duše. Osetiš li časak, koji Radnoj težnji polja traži, Ti se seti ko te krepi, Ti se seti ko te snaži.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

O Kajmakčalanskoj bici pojma nismo imali. Iza položaja svili smo se odmah u marševsku kolonu i krenuli žurno. — Koji su vojnici sačinjavali četnički odred? — zapitao je poručnik Mišić.

— zapitao je poručnik Mišić. — Nacionalisti, idealisti, ubojice, fantasti, ljudi koji bi na mig starešine, ako zatreba, zaklali rođenoga oca.

Bilo je tu bivših komita, koji su za vreme turskog režima štitili naš živalj ognjem i mačem od krvožednih turskih janičara i Arnauta.

Imalo je dosta graničara. To su oni koji su za vreme mira kao budni i oprezni stražari danonoćno čuvali našu granicu.

Njihov pogled i sluh razvijen je kao u divljači. Bilo je Hrvata, Bosanaca, Vojvođana, koji su došli iz beloga sveta, da polože svesno život za svoju zemlju.

su, a zort veliki, pa im je potrebno da češće peru veš — namiguje poručnik Mišić i pokazuje na nas, dva artiljerca, koji smo ležali na susednim krevetima. — Sa njima je bio i jedan narednik. Pogledao sam ga letimično. Mislio sam, proći će.

Pod nama se belasa jutarnja izmaglica, isteže se u jezičaste pramenove, koji postepeno iščezavaju. Pred našim očima, preko Čegaljskih planina, ukazuje se ravnica, i u njoj mirno, plavo Ostrovsko

„Večeras moramo da smenimo pešadiju — govorio je. — Sada treba da iziđemo gore sa komandantom odreda, koji će nam odrediti odseke, da ne bismo noćas lutali po mraku.“ Išli smo slobodno, jer smo još uvek u mrtvom uglu.

Naravno. Utom izlete pred nas jedan ordonans, koji nam objasni gde je zaklon komandanta bataljona. Nije bilo daleko. Sjurismo se kod njega.

Ali neprestano strepim da ne prebace, jer smo se na otvorenom platou nalazili i mi, i sedmopukovci, koji su takođe pristigli. Srećom te toga dana nisu leteli njihovi aeroplani. A tukla je i naša.

Svi su oni rešeni da umru. A verujte, gospodo, nema ničeg strašnijeg od čoveka koji prezire svoj život. Pred takvim ljudima padaju svi ratni izumi, sva tehnika oruđa.

„Ah, bratko... lele, majko... sanitet!“ — čuju se uzvici ranjenika, koji su ostali između naših i njihovih rovova. S naše strane odjekuju još pojedinačni pucnji, te sam naredio da se odmah

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

veoma pozno, u godinu pojave Branka Radičevića, čitav raniji, njime zaklonjeni period pesničkog razvoja kod Srba, a koji je trajao bezmalo takođe čitavo jedno stoleće, jeste ono vreme kada se začela i u pravim porođajnim mukama, uz vrlo

gde su pravo svečani trenuci tako proređeno usamljeni a pustolinski razmaci među njima zjape čamotinjom sirotinjstva, onaj koji je otvorio novu epohu srpskog pesništva i mladićkom čari svoga vedroga genija obasjao njenu turobnu sivinu, rodno se

svega onoga što se kod nas u poeziji dešavalo čitavo jedno stoleće pre njega; kao da bi bilo moguće zamisliti Branka koji bi u staro karlovačko vino poezije iz vremena svoga đakovanja nasuo nepenta, pa odjednom zaboravio sve ove stihove i

Jer, koga bi danas mogla još opravdano zagrejati, i koji poetski stav ili potrebu plodno potpomoći ili pravdati ova ne mnogo privlačna, prašna i sablasno nesavremena tema?

Jer je nesumnjivo da nije puki slučaj što Branko nije prvi koji bi u srpskoj lirici opevao bio Stražilovo i belilo (ne ono karlovačko Belilo, nego apstraktno belilo pastoralne

ovo doba začudo međutim i nije u već spomenutoj, do ćudljivosti izukrštanoj i ponekad simultanoj raznovrsnosti uticaja, koji se sustižu i mrse u najneočekivanijim prelivima baš i u jednoj te istoj ličnosti, — i to uticaji od ruskog do

Paun Janković, poznati prvak ustavobraniteljske stranke koji je u mladosti pisao i stihove, ima u Davidovićevu 3abavniku za god. 1834.

Treba samo uporediti pesmu Nikanora Grujića Postanak Stražilova iz god. 1842. sa Brankovom poezijom pa sagledati jaz koji deli ova dva pesnika i sve ono što su njih dvojica — i ne samo njih dvojica, dabogme — nosili i značili.

protiv Turaka pravdao odmetništvom dahija od sultana, njihova zakonitog gospodara: Divjeg janičara teraj sa Vračara Koji svog istoga sad ne sluša cara — a Borojević 1847.

živeti u protivrečnosti između slavljenja Austrije i potajnih sanjarenja o Mišaru; ima i korelat istorijske neminovnosti koji to ignoriše: narode osvešćuju, dižu i bune, u značenju i doslovnom i prenesenom, samo oni koji govore jasno, i reči

istorijske neminovnosti koji to ignoriše: narode osvešćuju, dižu i bune, u značenju i doslovnom i prenesenom, samo oni koji govore jasno, i reči britke, bez dva, proizvoljno shvatljiva smisla... Ali ima i druga stvar, i od ove važnija.

sticali su tokom vremena još i onu opasnu, glatku rutinu neživih tehničkih žargona (a u kitnjastom stilu baroka) koji se obraćaju prvenstveno logičnoj, nikada estetskoj aktivnosti svojih čitalaca; a tiranijom nametnute prvo tuđe

Jakšić, Đura - JELISAVETA

JELISAVETA: Od hijene se lakše pitomi Vladar pustinje — lav. KNEZ ĐURĐE: Ali i pitom — vladar ostaje! I teško onom koji pokuša Sa proždrljivom rukom mahnuti Na silnog cara žarke pustinje... JELISAVETA: Dakle — da te razdire?

opore, Koje na sebi nosi istina; Poslušaće te, kaži sve: Da nije prava imô goniti Stoleća tužnog sedu starinu, Koji je svojih grudi izvorom U godinama žarke pripeke Vrhova ovih kamen rosio... Govori, moli, svetla gospođo!...

Zar nas poznaješ? RADOŠ: Aj, đeco, ostario sam, vrlo sam ostario, pa i ne vidim; — a i šta će onome koji je sto godina po svijetu izdajstvo, prijevaru, mrzost i laž gledao — šta će mu vid? Bolje da oslijepi...

Bolje da oslijepi... BOGDAN: Bolje i jeste, starče, — koji očima samo nesreću gledi, bolje da se rodio slijep. — RADOŠ (za sebe): I ne poznaju me sinci rođeni!...

RADOŠ: To li je uzrok koji vas goni Da se predate crnom sotoni? BOGDAN: To, starče; Ali što gledaš tako? RADOŠ: Turcima? Oh, zar Turcima?

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Sunce se lagano pomaljalo iza planinskih vrhunaca, koji još umorno počivahu u prozračnom jutarnjem sumraku. Jedan trenutak — pa se sve obli u bjeličastoj svjetlosti!

Jablan pojede. Krenuše kneževoj kući. Vrane prolijeću iz okolnih šumaraka i padaju na kukuruze, koji su se istom počeli zrnati. Čuva ri hajkaju! Strašila na ogradama oko kukuruza lepršaju se. Sermija se izgoni na pašu.

Vika, dovikivanje na sve strane. Lujo ide zamišljeno za Jablanom. Udubio se u misli — ne čuje on te galame, tog života koji se oko njega širi. On misli o Jablanu i mejdanu. Vrcnu se, kao da se nešto dosjeti.

Goveda bi u dugim redovima zamicala u planinu na pašu, da se u podne vrnu vodi na plandište. Jablan, koji je svojim razglašenim junaštvom zatvorio cijelo Zmijanje, ponosito bi se odvojio od goveda, izmakao bi naprijed, pa bi

Najviše je čamio u kući i oko kuće, i vrlo je rijetko izlazio među svijet, koji gledaše u nj kao u neko čudo i strašilo.

Njega bu duboko u duši zaboljelo ono bojažljivo, nejasno i tajanstveno sašaptavanje kad bi gdjegod banuo među ljude koji ga ne poznaju — samo kad nešto šapću.

Povrh njihovih glava šuštao je i meko lepršao snijeg koji je piskavo škripio pod nogama, a oko njih je kao bolno čamila jezivo bijela zimska noć, bez glasa i daha.

— Moremo, moremo! — odgovarao je Vujo, a u glasu mu je sad drhtao onaj ludi, vreli planinski prkos, koji se sve silnije budi i plamti, i u malom djetetu, što je naprezanje veće. — Naprijed, Vujo!

Relja napreže svu snagu i jurnu preko smetova prema plamenu koji se visoko u nebo dizaše, povijajući se pod udarcima vjetrova sad na jednu, sad na drugu stranu.

se po uznemirenoj zimskoj noći studeno vijanje gladnih vukova, miješajući se sa urlikom i lomnjavom pobješnjelih vjetrova koji potresaju zemljom, noseći kao nevidljivi divovi na svojim snažnim plećima grdne smetove, i razbacujući ih ražljućeno na

U nas je rijetkost pitom i 'vamo pokoran čojek. A ima i dosta, koji, ako 'š, ovog suda mnogo i ne bendaju... Vidiš onaj grob s novim, bijelim biljegom iznad mojije' otkosa?

Ostade sâm s jednim oženjenim sinom, koji neke godine plati glavom na saraorini, kad se gradila cesta od Banja Luke do Jajca.

Bojić, Milutin - PESME

Sada bez oznaka Zatvara ih mirno u mrtvački ćivot. Sada pun dosade bogova se seća I smeje se Bogu koji vaskrsava. Ah, živeti možda nekad beše sreća! On bi sad da spava, za vekove spava. Život mre. On sanja.

Pohotno šumi jasmin snen. Kad požar koji snagom doji Pepelom zaspe zvezda prah, Sreća će himnu da zapoji Prosuće vence ruža Bah, Grunuće snage vulkan plah.

(Matej IX, 29, 30) Glas je Gospodnji nad vodom. Bog slave grmi. (Psalam 29, st. 3) Blago narodu koji zna trubnu poklič. (Psalam 89, sg. 15) Gospode, da li čuješ gorde trube?

Čuje se rzaj konja koji stižu. Care, da li će vojska ispivena, Kojoj iz oka kikoće se žena, Razbiti vetre što za vlašću sižu?

U mozak moj je dah tvoj bio utkan. I zato danas neću čase jada I bolni uzdah cveta koji vene, Jer još si lepa, puna magle snene, Mada u meni krik strasti je sćutkan.

VI Bol me i tuga naučiše veri U praznom hramu, uz šum kiparisa Čuo sam odjek sahranjenih misa I čuo Boga koji ljubav prašta.

A kad sutra zora rasu svoje čari, Ja pozdravih sunce i nebesa plava Kô mrtvaca starog koji vaskrsava. (Bez datuma) XXXIV Odlazi od mene i toni u kalu, Idi putem kojim duša mrtva biva, Putem gde se

I ja kao ludak u bunilo padam I hteo bih da se samo tebi jadam Za taj bol koji je baš od tebe stvoren. (1917) XL SVEŠTENICI Naša plaha mladost ne oseća bezdnu, Za nju put je greha belasanje

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

JEROTIJE: Moram! Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi. Ima ljudi koji vole tuđe pile, ima ih koji vole tuđu ženu, a ja volim tuđa pisma.

Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi. Ima ljudi koji vole tuđe pile, ima ih koji vole tuđu ženu, a ja volim tuđa pisma. U mojim je rukama, gledam ga, a ne znam šta u njemu piše.

'Ajdemo u kancelariju! (Odu desno.) IV ANĐA, MARICA MARICA (napolju, levo, čuje se tresak nekog suda koji se razbio o zemlju. Odmah zatim pojavljuje se uzbuđena). ANĐA (dolazi za njom): Što da razbiješ šerpenju?

ANĐA (krsti se): Gospode bože! Pa dobro, evo da te pitam. 'Ajd' kaži mi: koji ti je taj Đoka? MARICA: Apotekarski pomoćnik. ANĐA: Apotekarski pomoćnik? Zato njegovo pismo miriše na promincle!

Izda nekom lažan stočni pasoš, napije se; natera nekoga da plati dug koji ne priznaje, napije se. E pa, brate, to ne vredi tako, za sitne stvari.

E pa, brate, to ne vredi tako, za sitne stvari. Zbog toga pati država, a treba i o tome koji put voditi računa. VIĆA: Pa treba, dabome!

JEROTIJE: Dobro, 'ajde govori, ali kratko i jasno. Kaži ime i prezime, godine starosti, mesto rođenja, jesi l' koji put osuđivana i zašto, i odmah preći na izjavu.

ŽIKA (on nije ni slušao govor kapetana, već se neispavan bori sa očnim kapcima koji mu jednako padaju): Ja? Ja ne mislim ništa! JEROTIJE: Kako ne misliš?

Taso, pričekaj me na kapiji! (Svi se povlače u kancelariju, sem Žike koji ostaje spavajući.) XV JEROTIJE, ANĐA, MARICA JEROTIJE (na levim vratima): Anđo, Marice!

I MILISAV, ŽIKA, JOSA ŽIKA (ispija krčag vode, pa kad ga je ispio, dodaje ga Josi, koji stoji kraj stola): Na! Ima li koji da čeka? JOSA: Ima. ŽIKA: Kolicina su? JOSA: Ima ih tako pet-šest. ŽIKA: Uh!

Ima li koji da čeka? JOSA: Ima. ŽIKA: Kolicina su? JOSA: Ima ih tako pet-šest. ŽIKA: Uh! Da bog sačuva, navikao se ovaj svet

Pušćaj! JOSA (odlazi). II MILISAV, ŽIKA MILISAV (koji je otvorio fascikulu, dreši je polako). Mora da je bilo ovogodišnje vino? ŽIKA: Zašto ovogodišnje?

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

U sedmoj deceniji 9. veka dva učena Vizantinca iz Soluna, braća Konstantin (docnije u kaluđerstvu Ćirilo) i Metodije, koji su odlično poznavali slovenski govor okoline svoga grada, preveli su, po naredbi vizantijskog cara Mihajla, najvažnije

Osnovni korpus apstraktnih termina, verskih, filozofskih i psiholoških, u koji su se bile ulile tekovine razvoja grčke misli tokom antičkog perioda i ranog srednjeg veka, dobio je tako jednim

Tako su i Sloveni ovladali pojmovnim arsenalom koji je mnogo ranije latinski preuzeo iz grčkog, a kasnije zapadnoevropski jezici iz latinskog.

Van hrišćanskog sveta sličnu su ulogu igrali hebrejski, klasični arapski i sanskrit. Konstantin (koji je pred smrt, primajući monaški čin promenio ime u Ćirilo) i Metodije izmislili su i poseban alfabet kojim su ispisali

To je prevođenje obogaćivalo srpskoslovenski književni jezik, u koji su ulazili neologizmi skovani po modelu grčkih reči, mahom onih apstraktnog značenja.

Za razliku od latinskog, crkvenoslovenski jezik nije bio sasvim nerazumljiv onima koji ga nisu posebno učili. Odstupanja srpskog, ruskog i bugarskog narodnog jezika od crkvenoslovenskog rasla su tokom

nego i erudicija, Članovi klera su se u svakodnevnoj bogoslužbenoj praksi služili crkvenim jezikom i bili su jedini koji su potpuno i neusiljeno vladali tim jezikom.

Takva je lektira bila privlačnija za svoje čitaoce ako je izložena na jeziku koji će oni razumeti bez napora. Od 15. veka romanima se pridružuju i letopisi, istorijski spisi laičke sadržine.

Od godine 1726. počeli su dolaziti, na inicijativu srpskih mitropolita, ruski učitelji, koji su, prirodno, učili mlade srpske klerike onoj verziji crkvenog jezika koju su sami poznavali.

Raširilo se i shvatanje o zajedničkom "slavenskom" književnom jeziku, koji bi obezbeđivao veoma prostrano kulturno tržište. Kretanje ka narodnom jeziku Ipak, pokazalo se da su to iluzije.

Njegovi sledbenici nastavili su pravcem koji je on označio. Početkom 19. veka u srpskoj književnosti ostala su praktično samo dva jezička izraza: slavenosrpska

u književnojezičku arenu ulazi neobično darovit i uz to smeli i borbeni samouk, seljački sin Vuk Karadžić, koji je prešao u Austriju kao izbeglica iz Srbije posle sloma Prvog srpskog ustanka.

Jakšić, Đura - PESME

Priča se da je car Lazar hteo preko nje razgovarati se sa nekakvim svecem Grigorijem, koji je blizu Gornjaka u gori postio, pa kako je Mlava onuda tekla sa velikom hukom, da nisu mogli reči jedan drugom

Nastasijević, Momčilo - PESME

Druže u tajni, čuj, mukotrpno se ovo srce mimo sve jeze otisne. I koji za mnom, i u neznanju, greš ovaj čudni put: Sivo je tamo, sivinom prostreli bit, sive su oči tajni.

Kočijašu druže, koji li put nas ovo domami seta U golet ovde? Skitnicama se nazvasmo, drumska nas popala seta, Putka i Ždrala satre nam

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

ga uvek, ako njoj ne bi trebao, slala materi da tamo njoj u kujni nađe se pri ruci, a gotovo uvek, da ako mlađi brat koji je bio na sisi plače, on ga uzme, nosi, zabavlja.

Ona se isticala kako svojom veličinom tako i zidom uličnim, koji je bio od ostalih viši i uvek pokriven zdravim, jakim ćeramidama.

Kuća je bila tamo, u dnu. Visoka, na dva sprata. Sa kapije videla bi se samo njena jedna strana, i gornji boj koji, okrenut naniže, okrečen, beleo se, dok od donjeg sprata samo se videli direci trema i tamo unutra u polutami kujna,

se do gornjeg sprata, razgranjujući, šireći se i mešajući se sa lišćem i drvećem iz bašte, činile jedan zeleni svod koji je od kuće naniže jednostavno, gusto, protezao se a samu kuću kao polovio i činio da se inače tamni donji sprat gotovo

To je bio taj njihov, čuveni čardak, kuća, gornji sprat koji, opkoljen zidovima, ulicom, čaršijom, nije se video a sa koga se sve videlo; taj čuveni »baba-Stanin čardak«.

Ispred kuće bio visok »ćutuk« i česma sa koje je voda tekla i sveže padala i natapala baštu. Trem, ograđen direcima koji su držali gornji sprat, patosan starim izlomljenim pločama. U njemu se navek osećala vlaga i tmina.

Čak i sam je Mladen za to već slušao da je u njemu bilo i para što ih je zakopala baba. I to starog novca, koji je baba krila, i ni dedi, pokojnom mužu svom, pa sada ni sinu, ocu Mladenovom, nikom ne kazivala, kao da se bojala da

Docnije, u starosti, deda šlogiran, tamo u dućanu samo sedi. Sin, otac Mladenov, koji je bio već dorastao, naplaćivao, prodavao. Uveče on babi donosio novac, davao joj računa.

Čak i za odelo, koje će šalvare, koji mintan da počne svaki dan da nosi, prlja. I mati, ne samo da se u tome osećala ponižena, da je to vređalo, no, kao

gde je ona radila, raspremala, dalje, izvan, po dvorištu, po kući, kao da nije ni postojala, jer ni komšinice ili ma ko koji bi došao da šta kod njih poište, obično kakav sud da se posluži i vrati, pa ne našav babu, pre bi se njemu, Mladenu,

njime, Mladenom, sinom, ogledala se ona predosećanja matera prema svojim prvencima, ona slutnja, bojazan, što su oni ti koji će, ne daj bože kada im muževi, domaćini, umru, biti domaćini, hraniti ih, čuvati, brigu o njima voditi.

Troma, teška pokreta i koraka. Još tromija govora. Obučen navek gotovo u nove čakšire, opasan pojasom i u mintanu koji mu je bio tesan. Naročito oko široka mu i kratka vrata.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

»REČNIKU« 130 I UZ POJEDINE ČLANKE U »REČNIKU« 131 II O BILjKAMA KOJIH NEMA U »REČNIKU« 151 III POVODOM ČLANAKA KOJI NEDOSTAJU U »REČNIKU« 158 REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANjA O BILjKAMA SKRAĆENICE ARW — Archіv für

B. je i sredstvo protiv kolike (ZNŽOJS, 14, 76). Gorki b. sa šećerom lek su za one koji pljuju krv (o. s., 67). »Ko hoće da se ne opije, neka našte srce pojede pet gorkih badema« (iz srbulja, Sofrić, 12.

Još rimsko verovanje! v. Sofrić, 1. s. ). U Kotarima vode mladu k bunaru, na koji ona meće jabuka, oraha, i b., pa to deca grabe (TRĐ, NNŽ, 3, 34). BELA LOZA Waldrebe (clematіѕ vіtalba).

Na nj »ne sme nikakva nečastiva sila« (ŽSS, 326). Naročito se od njega plaše veštice i svi koji stoje u vezi sa vračanjima i gatanjima (upor. Vuk, Posl., 974: »Da ne jede bijeloga luka, bio bi vrač«, sa objašnjenjem.

Vuk, Posl., 974: »Da ne jede bijeloga luka, bio bi vrač«, sa objašnjenjem. »Koji ne jede b. l., smatra se za vešticu«, SEZ, 32, 41).

Kad u istočnoj Srbiji vračare »izvode đavole« ‹koji su i demoni vode› onda je stanje vrlo opasno, i mnogi ne smeju da se maknu od kuće bez b. l.

Kao stalan apotropajon drži se on više kućnih vrata (ZNŽOJS, 7, 1902, 386), i upliće se u ivanjdanski venac koji se ostavlja više vrata (običaj u Beogradu i svuda). Naročito je b. l.

l. koji je pronikao kroz glavu ubijene zmije (ŽSS, 196; Karadžić, 4, 1903, 195). O Đurđevdanu meće se b. l. u torbu sa semenjem

l., ima svakako za cilj da se odagnaju zli demoni koji smetaju začeću (ZNŽOJS, 7, 179). Najbolje se vidi religijski značaj b. l.

Troj., Vatra, 83). U tom čaju decu mažu uvek pred spavanje b. l. (SEZ, 19, 20). Naročitu moć ima b. l. koji je pronikao iz glave prve zmije koju u proleće vidimo (ili: iz zmije koju ubijemo pre Blagovesti, ili u Međudnevice).

Otuda je prirodna stvar da je npr. naročito lekovit onaj luk koji je bio upleten u venac od ivanjskog cveća, o Ivanjdanu (ŽSS, 133), ili koji je pronikao kroz zmijinu glavu (Karadžić, 4,

naročito lekovit onaj luk koji je bio upleten u venac od ivanjskog cveća, o Ivanjdanu (ŽSS, 133), ili koji je pronikao kroz zmijinu glavu (Karadžić, 4, 1903, 194; SEZ 32, 41), ili koji je o Badnjem večeru bio na stolu (ZNŽOJS,

Ćipiko, Ivo - Pauci

— i pokaza na čovjeka sitne glave, s perčinom, mokra sa poderanim gunjcem, koji se još odjutros vrti oko banka i za sobom ostavlja trag blatnih popriječanih opanaka.

Ali koja vajda? Ko će od boljega bježati? I, odlučivši se, pođe župniku, popu Vrani, koji je njome upravljao, s namjerom da stupi među članove.

Ilija priđe gospodaru, rukuje se s njime. Gospodar podsmjehiva se na nj svojim namještenim osmijehom koji nigda ne prelazi mjere, već se ustavlja u uglovima usana na određenom mjestu. — Što ne uze od popa Vrane sijena?

— Vaso, — javi se gazda nadstojniku koji se bijaše povratio u dućan, — daćeš iz magaze, kad ushtjedne, Vojkanu trideset kvarata kukuruza.

—A koji su bili svjedoci? — upita gazda. —Vele, Krilo i onaj čankoliz Ždrale. —Svjedoci nisu sigurni, — opazi gazda.

Gazda poznaje dobro braću Smiljaniće; čuo je i za oca im, pokojnoga Radu, koji se bio, ubivši radi preoranja zemlje nekoga komšiju, odmetnuo u hajduke i pobjegao u Tursku; tamo je i poginuo.

se, od ovih zemalja pokojnoga Nike meni sada pripadaju tri dijela, a tebi tek četvrti; kad bi se dijelilo, ko zna koji bi te dio zapao; mogao bi taj dio biti o sebi. Tako bi se livada, dubrava, oranice morale raskomadati kao bravče...

kako on veli, što globa, što nekakovih odšteta, tobože za počinjenu štetu koju oni što sude na svoju računaju, a na koji način to rade, niko u selu ne razumije.

Nosim vam, djeco moja poljublena, jedan golemi bescjeni dar — dar koji će obveseliti i bogata i siromaha, i staro i mlado... — I prestade časom, da oduši.

—Ali biće troškova! —Pašće na onoga koji izgubi... A da bih i htjeo da pustim, ne mogu, dao sam u ruke advokata. —Što?

” Ipak veli sucu: — Dao sam mu dvije kvarte, a poslije davao sam mu ostalo, ali ne htjede doći po njih: imam svjedoka koji će posvjedočiti. —Je li tako? — upita sudac Petra. —Jest po njegovu računu, ali nije po mojemu ...

— Skuhaćemo se! veli Petrov odvjetnik Pilić starome znancu gazda—Jovu, koji čitaše novine, i pozdravi se s njime. — Ima neko vrijeme te vas češće vidimo ... Milo mi je! — otpozdravi gazda ...

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Dakle, iguman je krišom od nas poslao poruku episkopu Evsaviju da mu pošalje nekog veštog travara koji bi ga spasao skore smrti. Prepao se stari. Ja sam i ranije kod njega primećivao neke nastranosti.

Voleo bih da još koji put prošetam livadama oko Morave, ćuvicima Dilja i proplancima Gradine. Da li mnogo ištem od tebe, Gospode?

To je čudno. Mislim da se to desilo zbog toga što se on oduševio mojim rukopisom. Pokazao sam mu prepis jevanđelja, koji sam radio za episkopa. Rekao mi je da su to najlepše ispisane stranice koje je do sada video.

Jedno vreme je pravio trzaje kao da će da ustane. Soba je bila puna ljudi koji su ulazili i izlazili, govorili nešto, privijali mu na ranu neke krpe u želji da mu olakšaju bolove, ali mislim da su

U tom trenutku izgleda kao da ga jedino zanima to mesto, pa ne obraća nikakvu pažnju na grč bolesnikovog lica, koji ježi kožu prisutnih. Makarije Gospode, kakvom li si to tankom nadom obdario ljudsko pleme.

U početku je ćutao i pratio svaki moj pokret. Katkad bih spazio njegov zlobni smejuljak koji je još više borao njegovo zbrčkano, ćosavo lice.

pismen, pa i više od toga, da sam vešt u prepisivanju i u živopisu, taj se smejuljak odjednom raspao u niz sitnih grčeva koji su u kratkim talasima, kao senke, prolazili njegovim licem kad bi me ugledao.

Pokazao je prstom na mene. Oni koji su otišli da pretraže šumu i da se uvere u istinitost ili laž optužbe, našli su, naravno, jasne dokaze.

Zavrnuo je mantiju i klekao. Da bi pokazao kako pod kolenima nema nikakav podmetač koji bi ga štitio od kamena, zadenuo je krajeve mantije za pojas, pa su mu se videle tanke butine nalik na batake tek

Valjda ga je razbesneo sam igumanov dolazak. Znao je da je vidar spasao sigurne smrti ovog istog starog čoveka koji je, evo, samo nedelju dana posle ozdravljenja izašao lično na Kulu kao da prkosi. Zar se nije govorilo da je na samrti?

Možda zato što su svi govorili o njemu da je svemoćan i da zna leka od svake bolesti. Ovaj koji je k nama došao vrlo je mlad, verujem moj vršnjak. Uopšte, tako je neobičan.

glavu sasvim blizu golom Lauševom bedru, brižljivo je pretraživao ljubičastu krastu kao da traži neki majušni trn koji se izgubio u drozgi od gnoja i tamne, zgrušane krvi. Potom se okrenu i reče da mu je potrebna mlaka voda.

Ilić, Vojislav J. - PESME

I ja slušam šapat nepojmljivog zbora, Šapat koji tiho umire i tone... To je, možda, izraz dubokoga bola? To su, možda, reči koje kletvom zvone?

One su noću, uz čarobne lire, Mamile pesmom mlađane pastire. I svaki onaj koji tamo svrati, Nikada više natrag se ne vrati. Pećina danju u kamen se stvara, A u noć opet u staklo pretvara.

O, ja razumem oganj, što grudi zagreva tvoje, I strah, koji te hvata. Ja znam šta budna snevaš u tihe, zvezdane noći, Kad s oka tvoga beži detinjski, vedri san, I čije ime s

No tužne pesmice ove Nađoše u jednom dvoru, Alhazra koji se zove, Za vlade Manojla Sretnog, i njih su na javnost dale Dve stare, učene kuće Peresa i Gonzale I njih su pevali

Simbol je i zemlja, i nebo visoko, A suština ono što on sobom znači. Tavni veo noći ili svetlost Feba, Zvuk koji se hori iz prazne daljine, Odsev je istine, kojoj naći treba Pravoga imena, potpune celine.

Kakva strašna misô: sve što vidim, čujem, Smatrati za simbol, koji drugo znači: Nagoniti razum da večno tumači, Te da kratki život zagonetkom trujem.

Poklonik muze, radi nje Mamona koji kadi, Sve što je skromno goni, sve, Kresidu od nje gradi. I tako čuva Mentor lud, Teolog s važnim vidom, Talije srpske

I samo vetra burni huk, Nad grobom koji huji, Kô zvučne lire gromki zvuk Očajno, strasno bruji! Tamo gde mirta širi hlad I vreme blaži grudi, Ljubišin prizrak

On pravdu štiti a nepravdu goni, I srca ima spram bola i tuge, On teši onog koji suze roni, Jer su mu ravna gospoda i sluge. A dušman ako narodu mu preti, Sa mačem ume za narod umreti.

Al' taj mladi život, koji svakog snaži, Nemilo me dira i dušu dušu mi draži. 3. Šta se mene tiče Ladino veselje, ili čija radost ili čije želje?

Svatovima nekim raznosač me dade, Te po ručku dever čitati me stade: „Sažaljevam slučaj koji sudba uze, S tobom i ja tužim i prolivam suze. Jer umesto sreće, da kô sunce sijaš, Ti se danas, druže, u crno zavijaš.

premirahu bolno i tiho njihovi glasi, Kao molitva čista, kô uzdah nevine duše, Il' kao poslednji jauk, s životom koji se gasi.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Događaji koje sam svojim perom opisivao postadoše za mene stvarni doživljaji koji me iz uske sredine i tmurne sadašnjice odvedoše u beskonačnost vasione i u sretnija vremena prošlosti.

Evo Vam odgovaram još usput na belom dunavskom brodu koji me nosi otadžbini. Sedeći na njegovim širokim leđima, gledam kako prolaze pored mene podunavski predeli: ravnice i

To nije ni čudo. Astronomija nije roman koji može svako da razume i u njemu da uživa. Stvarno shvatanje i razumevanje njenih zakona pretpostavlja temeljna znanja iz

Kad god sam ušao u taj hram nauke, ja sam se osetio kao progonjen begunac, koji se spasao međ zidine manastira, kroz koje njegovi progonioci ne smeju da kroče.

I moja soba u njoj sada je samo skromno, ali ugodno utočište. Prostrana i visoka ograđena debelim zidovima, koji ne propuštaju ni zvuk, ni žegu, ni mraz, pokrivena patosom od hrastovih parketa, koji starački ječe pri svakom koraku,

ograđena debelim zidovima, koji ne propuštaju ni zvuk, ni žegu, ni mraz, pokrivena patosom od hrastovih parketa, koji starački ječe pri svakom koraku, zagrevana kaljevom peći, koja, pevucka kada se podloži.

Drugi ukras moje sobe je veliki romanski dvostruki prozor kroz koji se - iako se njegova okna peru u najizvanrednijim prilikama otvara divan vidik na Dunav i preko njega.

Večerom, kad me suton, slaba električna struja, umor, ili drugi koji uzrok, odagna od mog pisaćeg stola, ja primaknem naslonjaču do prozora i posmatram zvezdano nebo.

zvezde Plejada, koje naš narod naziva Vlašićima, ja onako sa visine gledam na našu bednu Zemlju kroz duhovni dogled koji savlađuje sve daljine.

Kretanje duž vremenske ose počinje, istorija Beograda odigrava se preda mnom kao kakav film koji se odmotava unatrag. Na autentičnom poprištu vidim kako vojske srednjeevropskih sila prelaze Dunav i Savu, kako

I jedno i drugo su proizvodi atmosfere, vazdušnog plašta koji obavija našu Zemlju i štiti je od hladnoće prostora u kojem ona lebdi.

Vodena para, uzdignuta Sunčevim zracima iz tih voda u vazdušne visine, stvara oblake, koji šaraju ili sasvim pokrivaju nebeski svod.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

početke poezije za decu u srpskoj književnosti, treba ukratko objasniti iz kakvih pobuda ona počinje da se razvija i koji književnici (i pedagozi) su značajni za njeno zasnivanje i razvoj.

Ognjanovića, „koji su posvetili pažnju modernizaciji osnovnih škola i korišćenju književnih tekstova u vaspitavanju dece“) prevodi i izdaje

“. Ditirambski ton (koji je kasnije proslavio Zmaj stihovima „Ala je lep/ovaj svet“) karakterističan je za poeziju za decu mlađeg uzrasta, baš

Glas pesnika se pita koji bi poklon bio najprikladniji za dete (potencijalni darovi izraženi su deminutivima: lutčica, igrica, ptičica, ribica,

moralno-religiozne priče Biserje i drago kamenje na ukrašenje detinje duše i srca 1860; pokreće Školski list 1858. koji je, uz prosvetne priloge nastavnicima, sadržao i književne priloge za decu, a zatim 1865.

Treba pomenuti i neke od Zmajevih savremenika koji su svojim pedagoškim radom i izdanjima (originalni tekstovi, prerade, prevodi i antologijski izbori) doprineli razvoju

Zlatan san koji zasmeje malu Vidu dok spava („Vida i zlatan san“) ima svoj uzor u narodnim uspavankama, ali, takođe, može podsetiti

Insistiranje majke da se kolevka i povoj sačine od prvih zraka koji obasjavaju nebesa (jutarnje sunce i mladi mesec) treba da naglasi tananost i nežnost mitskog prediva, ali i njihovu

za epohu romantizma: balada „Mrve hleba“ opeva boj Crnogoraca sa Turcima i sadrži epizodu sa slepim dedom koji, opremajući unuka Mićuna u boj, savetuje unuka da sakupi mrvice po polju jer je sanjao da će ga one spasiti (što se i

Iako svesno ne namenjuju pesme mladima, romantičari često pevaju o motivima koji su karakteristični za dečje pesme: o detinjstvu, školskim danima, prirodi.

mermerova“ po kojoj se kotrljaju zvezde, metaforički viđene kao „pare i dukati“, te vragolasto priželjkuje božji gnev koji će poboljšati njegovu materijalnu situaciju (da „boga“ rastera crne hale koje se otimaju oko dukata, gurne nogom sto i

Dečja potreba za igrom i slobodom, opevana bez vaspitne „senke“, kao da priziva „Begunce od kuće“ Lj. Ršumovića koji beže „samo da se sklone“ „u neku slobodu“ i svedoči o snažnoj aktuelnosti pesama za decu J. Grčića Milenka.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Njihovo je cveće tamo kod njih. Deca ga uzela. TAŠANA odlazi i vraća se vodeći dva dečka koji nose kite cveća. Tašana ih dovodi do korpi. TAŠANA (pokazujući deci gde će cveće metnuti): Tu, metnite tu.

(Već besan): Koji je to što sme tebe, decu i kuću ovu noću da uznemiruje? A, koji? TAŠANA (prekida ga): Dedo! MIRON (jarosno): Koji

(Već besan): Koji je to što sme tebe, decu i kuću ovu noću da uznemiruje? A, koji? TAŠANA (prekida ga): Dedo! MIRON (jarosno): Koji je?

A, koji? TAŠANA (prekida ga): Dedo! MIRON (jarosno): Koji je? Koji je taj što, pored sviju nas, oca ti, matere, hadžije, koji svaki dan dolaze, obilaze te, nadgledaju te, ipak

A, koji? TAŠANA (prekida ga): Dedo! MIRON (jarosno): Koji je? Koji je taj što, pored sviju nas, oca ti, matere, hadžije, koji svaki dan dolaze, obilaze te, nadgledaju te, ipak se usuđuje

TAŠANA (prekida ga): Dedo! MIRON (jarosno): Koji je? Koji je taj što, pored sviju nas, oca ti, matere, hadžije, koji svaki dan dolaze, obilaze te, nadgledaju te, ipak se usuđuje da tebe i kuću noću... Taj valjda ima dve glave a ne jednu.

Taj valjda ima dve glave a ne jednu. Kaži, koji je taj? TAŠANA O, dedo. MIRON Ko? TAŠANA Pa on! MIRON (besno): Ama ko »on«? Šta je, gde je, taj »on«?

Nisam znao da tebe ko sme. (Planuvši gnevno): Koji je to »on«. Tašana? Kaži ga! Odmah ga kaži, pa da omrkne a ne osvane! Ko je taj i šta je taj, koji sme tebe još...

(Planuvši gnevno): Koji je to »on«. Tašana? Kaži ga! Odmah ga kaži, pa da omrkne a ne osvane! Ko je taj i šta je taj, koji sme tebe još... TAŠANA (odbijajući): Ne to, deda. Nije niko, već on, on, dedo, on, pokojnik!

Ne boj se ti mene, i ne gledaj u meni svoga nekadašnjega Stanka, tvoga druga, tvoga komšiju, koji je tebe tobože voleo i zbog tebe u svet otumarao. TAŠANA (kao izvinjavajući se): Nisam, dedo, za to ni znala.

ne boj se ti, već kaži mi sve, kaži sve kao ocu, više nego ocu, kao samoj sebi, kao Bogu svome, jer je on jedini koji sve zna, sve vidi, i koji može da uteši i umiri grešnu i bolnu dušu. TAŠANA (zaradovano): Oh, hvala, hvala, dedo!

mi sve, kaži sve kao ocu, više nego ocu, kao samoj sebi, kao Bogu svome, jer je on jedini koji sve zna, sve vidi, i koji može da uteši i umiri grešnu i bolnu dušu. TAŠANA (zaradovano): Oh, hvala, hvala, dedo!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Siromah Kosta Zemljotres. Niti je u vreme njegove sahrane drvo bilo ovaj carski orah koji je sada; niti je velika grana baš njegovu grobu htela praviti prisenak; niti je u nesrećnom čovečuljku bilo ičega od

Kostica je bio od onih „jedinaca” koji su to po cenu da se rode siročad. Roditelji su mu bili: jedna suviše u godine zašla kćer seoskog popa koja je prešla u

„Znaš, kad tako čitam o Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, a naročito o onom Sandžaku, koji nikako ne mogu da uhvatim ni gde je ni kako je, osećam da mi nešto iz srca raste, ovde, gore, gore, i grudi mi budu

Jedne godine, o vašaru velikogospoinskom, koji praznik je bio i slava majstor Kostina, pozove on neke svoje mušterije iz okoline, s porodicama.

Ali majstor Kosti zamače za oko zdravlje Ristanino, smernost, neki sladak glas, i naročito osmejak, koji, uostalom kao kod svih što od tuđina strepe, nekako dugo ostaje na licu.

I Seka je povučena sa onog prvog plana na koji palančani tako rado isturuju svoju decu, samo ako ikako mogu. Još poboljeva, nema radosti od nje. Nije ni lepa devojka.

Vratio se kući ni tamo ni ovamo nego čovek koji zna politiku. Kuća majstor Kostina opet ožive. Kao da je i ona bila u Sandžaku na blatu.

Sećao se priča o svome rođenju; i priča o nekadašnjem puškaru, mladom, i o onom starom koji je bio njegov otac. Mladi puškar je bio nadaleko čuveni delija.

„I zar sad moje najbolje dete da nosi u sebi krv onog starca koji već ni za mene nije imao snage da se rodim zdrav i jak kao i drugi svet.

dugačko pismo; kao uzgred joj je javio da će ih posetiti jedan njegov drug iz Budima, stolar sa samostalnom radnjom, koji putuje poslom. A ocu je pisao Rista o toj istoj poseti malo otvorenije. Sve je išlo brzo. I mladić i Seka pristadoše.

Kažu da je u magistratu bilo smeja dok su pisali taj izveštaj: otac, šnajder, koji nije mogao služiti vojsku ni kao bolničar; majka, sluškinja; brat, peva tužne pesme na uvo nesrećnima; sestra — to se u

brat, peva tužne pesme na uvo nesrećnima; sestra — to se u poslednje vreme govorilo u varošici — udata za stolara koji pravi mrtvačke sanduke. Rista je nezavisno od svega vodio svoju sudbinu.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Sve ove i ovima podobne, koje nikom ni mrve ne pomažu, znatne malenkosti ostavljam onima koji su više od mene o trudu svome uvereni; a ja, kad se u predgovoru štogod važno kazati mora, samo navodim da moje delo

Međutim morao sam konac i namerenije imati, kao i svaki koji neće da je lud, pri početku nastojaščeg dela, i ovo mojim čitateljima za dokazati, moram malko putem Aleksandrovim.

Otkad je ovog našeg, kao što ga vidimo, sveta, pak dosad, i dokle god ljudi bude, bilo je, ima i biće moralista koji neprestano na ljude viču, psuju i prete, i s tripoda predstavljaju im njiove pogreške, pakao i grom podižući, da svojim

— svet (osim malog skoka) daleko ne pada od svoje klade. Sam stoiker, koji tako lepo npr. o gnevu govori, psuje u svojoj kući bolje nego i jedan lađar, i sve one poroke u većoj meri pokazuje

Smej i šala, drugo ništa nije ovde za njega zgotovljeno. I ako se koji i takav dogodi kome je mozak s paučinom od polak prsta zlobe, pakosti, nenavisti i nezadovoljstva pokriven, takovom

Nađe li se pak kakav Diogen, koji će me sožaljivati što sam i pogdikoju lepu stvar u moje lakrdije umešao, predstavljajući da je apatija

ste morali jecati i plakati, i ahova, i ohova i uhova preko očiju prometati, danas ću da vam predstavim jednog junaka koji je samo za junačkim stvarma težio, pucao, trčao, jašio i na zapovest sudbine sav svet obišao, nota bene, po mapi.

— »A kako drugi znadu i prizivaju ji u pomoć?« Ima ljudi koji glede da su u svačem od drugi odličniji. Koliko ji pašte se doznati koliko zrna kukuruza na mesec cela Evropa troši, a

Govore o stvarma i jeziku koji se samo u knjigama nahodi, i svađaju se je l’ carstvovalo debelo jer pre tisuću godina u slavenskoj literaturi, ili ne,

jestestvo zatrubi i radosnim ptičice glasom ratar na svoju njivu, pastir s ovcama na livadu poiti — naš mladi Roman, koji je petnajstu godinu već navršio bio, osedlavši konja, kojega njuška dim izdavaše i kopito varnice krešaše, pođe kroz

Istina, mlogi pišu i govore o onom o čemu ni ponjatija nemaju, ali to su samo učeni ljudi, ili nazovi filosofi, od koji ništa sakriveno nije ostalo, koji svašta znadu, i koji se u razgovor upuštaju i ne razbirajući kakav je predmet istog

o onom o čemu ni ponjatija nemaju, ali to su samo učeni ljudi, ili nazovi filosofi, od koji ništa sakriveno nije ostalo, koji svašta znadu, i koji se u razgovor upuštaju i ne razbirajući kakav je predmet istog razgovora.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

boju sutra budi lep Što će reći pravedan Ti zelena carice travo Ti jedina pobedi Ti pobedo usreći caričine sluge Koji je crvenim mlekom hrane Usreći i njene sluškinje zvezde Koje je uživo srebro oblače Pevam I palim jedno pero iz levog

olovne oblake I pohodi svoje nebesko rodno mesto Donesi na dar belom gradu Rajske voćke ptice i cveće Donesi i kamen koji se može jesti I malo vazduha Od kojeg se ne umire Klanjaće ti se zvonici I ulice se prostrti pred tobom Veliki

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, tako da sam postao bio neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su — to se već razume — počinjali kritikom svoja literarna vežbanja.

mora da izradi svoju autobiografiju — i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i važan posao nisu dovršili, te se ni dandanas ništa ne zna ni o njihovom životu ni o

Kao što bi se i period koji zatim nastaje mogao tako lepo i u životu, kao i u istoriji, nazvati: period „robovanja i patnji“.

Sećam se, na primer, jednoga slučaja kojega sam ja savremenik i svedok a koji sam zatim prerađen čitao u biografiji. Lirski pesnik N. N.

On je sedeo kod jednog krojača, koji mu je za četrdeset dinara mesečno, sem sobe, davao svako jutro po jednu kafu i uz to mu besplatno peglao pantalone.

prevrnu biografiju, koja je dotle bila napisana, da bivša biografija liči prosto na prevrnut kaput, sa grudnim džepom koji je s leve strane grudi prešao na desnu, sa novom somotskom jakom i sa novom postavom.

Po toj biografiji, pokojnik se rodio 1852. godine u Petrovcu, od majke Angeline i oca Miljka, koji je bio svinjarski trgovac.

ne bi iznenadilo kada bi ti biografi, na osnovu podataka koje su sabrali iz pisama i drugih svojeručnih napisa, koji bi zaostali iza smrti koga velikog čoveka, utvrdili da pokojnik uopšte nije ni postojao.

Čitao sam tako, na primer, pismo jednog velikog čoveka, akademika, koji je od svoga kirajdžije tražio neplaćenu kiriju.

Kad je tako napisao puno ružnih stvari o životu, prešao je na frazu: „ali postoji iz vestan red stvari u životu koji se ne da iz beći“ i, na osnovu te fraze, tražio je od kirajdžije tromesečnu dužnu kiriju.

Ali ja bih bio neskroman kad bih rekao da su gornji razlozi jedini koji su me rukovodili da napišem autobiografiju. Pre svega, nisu ni stoga što ja sebe ne smatram velikim čovekom, te sam sa

po kojoj „nema ničega strašnijeg do kad čovek ostari pa zabada nos u svoju mladost“, ja ipak to činim, po onome nagonu koji kod davljenika, za ono nekoliko trenutaka rastajanja od života, izaziva pred očima sliku prošlosti, pa čak i daleke

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Živi su zanemeli od užasa, pribijeni uz zemlju. Svakoga časa zahvaljivali su Bogu na milosti što im je podario još koji sekund života. Nad razbojištem se razastrla magla od dima i prašine, kroz koju se video povremeni blesak naših topova.

Sa čela je, u širokim mlazevima, tekla krv i natapala njegov šinjel i vojnike koji su ga nosili... Spustiše ga na zemlju. Nespretnim rukama peremo njegovo lice i ružičasta voda juri preko odela...

— E, nije baš tako. Kontuzija je teža od mnogih rana — kaže potpukovnik Petar i pokaza na kapetana Vlaskoja, koji je nepomičan i bez svesti ležao na zemlji. Vojnici žurno odneše i kapetana Vlaskoja.

Tišina... Sedeo sam ukočen na konju, bojeći se, ako se pokrenem, da će stotina ljudi poleteti na mene. Svejedno koji. Drhtao sam i od svoga rođenoga daha. Najednom pretrnuh. Kao da čujem neke glasove desno. Prikupio sam dizgine.

— Gde je komandir? — zapitah jednu tamnu priliku. — Kod prvog topa! Prođoh pored jednog topa, koji me podseti na neku zgrčenu životinju, spremnu da svakoga časa zarije svoje zube.

Komandir prizva ordonansa i šapatom mu naredi da skrene pažnju vojnicima da niko ne zaostaje. Način na koji je to rekao još više pojača moju strepnju.

Način na koji je to rekao još više pojača moju strepnju. Zavideo sam ordonansu što zastade, jer smo mi, koji idemo na čelu, prvi na nišanu. Uvelo lišće zašušta sa strane puta. Hladan me znoj probi. Komandir je ćutao.

Zanemeo, kao u bunilu, slušao sam razgovor. — Šta ćemo sad? — Ima li koji drugi put? — Koliko ima pušaka u bateriji? — Svega šest. Dve pokvarene. — Auh!... Gospoda mu milog! — Čekajte!

Ali šta ćemo sad?... Sem nekim drugim putem da pođemo. Ista misao mučila je i komandira, i on zapita seljaka da li ima koji drugi put. — Evo, vod’! — pokaza nam on rukom u mrak. Jedva nazresmo između strnjika putanju.

Krckali su topovi. Moji nervi zategnuše, kao da bih hteo svojim pregnućem da stišam šum, koji se raznosio kroz noć. A još uvek smo išli baš njima u susret.

Kad su u prethodnici, plašljivi su kao zečevi. Čim pukne prva puška, razbegnu se kud koji. Drugo je sa pešacima. Pešak ne beži, već legne za prvu ogradu... — Jest, u teoriji je tačno.

— Čekajte... Kad baterija poleti, poslužioci koji sede na topovima, neka viču: ura! Pošto je put uzan, vozari su prvo ispregli konje.

Petrović, Rastko - PESME

“ A kći spustila vez i ustala i pošla prozoru I pošla i zatvarajući videla nekog da prolazi, Koji joj uznemiri dušu duboko i nasmejao se duboko.

Gde bismo bili? Lenjivi i topli o svakako da ne bismo bili radni, Lenjivi i topli na obalama čije bismo reke ležali, Koji bi nas narodi prijateljima zvali, O koji bi za nas bili žali?

da ne bismo bili radni, Lenjivi i topli na obalama čije bismo reke ležali, Koji bi nas narodi prijateljima zvali, O koji bi za nas bili žali? Ta u daljine bismo odlazili, prostora gladni, Uvek ježni poljana, još gladni, još mladi, još jadni.

A Steva je opazio da i mali Pera već plače; Kako bi se svetio rasplakanom čoveku. Jak sam eto kao most koji se ugiba Pod tovarima seoskim, pod žitom.

Sva je mitologija umrla bila zauvek. Tako otpočeo novi neki razdruzgani život: Na automobilima crvenim koji su jurili kroz noć I između kuća Vojnika četiri držala se uspravno, Pa zatrubiše uvertiru smrti, razoravanja i

Mi artiljerci smo teški seljani koji dimom gone komarce; Sva noć bila je noć električnih talasa, svetlog čelika i Nesavladljiva kašljanja, Šlajm je bio pun

Popine se sapi rascvetale, U tom džbunju slavlje ptice zapevale. Pa divni i lepi kaplar, koji strasno voli svoju ženu, Odleteće na vrancu da položi život u čast njenu; Zaustaviće se baš na ivici rudničkih šuma: U

Ivicom Po-ovog Gavrana (Pokušaj najslobodnijeg prevoda) Da li ko zna, Da li ko zna, Da ću umreti za koji dan, I da pohodiću božiji stan; Da li ko zna Čemu sva žalba moga sna, Da li ko zna?

Da ću umreti za koji dan, Zagraknu gavran vran: Čoveče koji umireš, Da li ko zna? Da li ko zna Da tužba umom srcu spi; I da kraljevi i da

Da ću umreti za koji dan, Zagraknu gavran vran: Čoveče koji umireš, Da li ko zna? Da li ko zna Da tužba umom srcu spi; I da kraljevi i da kraljice, Pomrećemo zauvek jednom svi, Da

Da li ko zna Da tužba umom srcu spi; I da kraljevi i da kraljice, Pomrećemo zauvek jednom svi, Da li ko zna: Čoveče koji umireš?

Verujte da je onda tek ono: kad me dosada savršenstvu vodi; onda mi je dosadno, onda sam opet stari Sloven u čunu koji jezerom sivim brodi, i pun junaka čija pada sen na vodu.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

KNjIŽEVNOSTI Grozdana Olujić SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE Sadržaj SEDEFNA RUŽA 2 MASLAČAK 5 MESEČEV CVET 9 ČOVEK KOJI JE TRAŽIO SVOJE LICE 14 O KAPLjICI I CVETU 17 CRVENI MAKOVI 21 OGLEDALO 25 KRILATI BELKO 28 O PAPAGAJIMA I

Kao srebrne strele letela su jata riba. Ribica nije prestajala da priča o oblacima koji plove visokim, plavim nebom, o cveću rumenijem od korala i vetru koji u šupljinama stena stvara prigušene, nežne

Ribica nije prestajala da priča o oblacima koji plove visokim, plavim nebom, o cveću rumenijem od korala i vetru koji u šupljinama stena stvara prigušene, nežne glasove. A onda tu su i ruže!

Kako su smešne ribe sa svojim raspravama o tome koja je najlepša! Još smešniji je Savet kornjača koji raspravlja to pitanje. Ona zna da je malo sunce skriveno u njoj lepše od svih. Ali, šta se to drugih tiče?

Koješta! Sunce je značajno samo onima bez korena! Mi, koji imamo koren, možemo i bez njega! — gnevna i sama sebi dovoljna repa se još dublje zari u zemlju, gluva za pesmu livade,

dublje zari u zemlju, gluva za pesmu livade, slepa za sunčev sjaj, ne želeći čak da čuje ni povlađivanje livadskog puža koji je pred zlatnom najezdom sunca hitro bežao u kućicu. — Sunce je jedan okrutni ubica!

Bio je spreman da sluša čak i pesmu potoka koji je sebe nazivao rekom. Igra cveća u livadi i neumorno tumaranje mrava zanimali su ga više od kretanja sunca u nebu.

Ali, je zato bio lep i zlatan, zlatastiji i nežniji od ostalih. U ponoć i u podne njihao se, pevušeći na vetru koji mu je donosio priče sa sve četiri strane sveta. Koliko je samo čuda na zemlji!

Ali, koji je još suncokret poleteo u visine? Koji je to želeo? »Sa mnom nešto nije u redu!« — pomisli mali suncokret i prope se

Ali, koji je još suncokret poleteo u visine? Koji je to želeo? »Sa mnom nešto nije u redu!« — pomisli mali suncokret i prope se na prste u želi da poraste i stigne

Bunio se mališan s vremena na vreme, ali duboko u sebi znao je da to nije sasvim tačno: nije on kao ostali! Suncokret koji umesto sunca prati mesec, ima li išta crnje i gore? Reši se mali suncokret da nađe leka svojoj muci.

More sve zna: najveće je na svetu, ali ga vetar, ipak, pokreće. Upita mali suncokret vetar šta da čini. — Ti, koji svuda zaviruješ morao bi znati kako da porastem!

Stanković, Borisav - KOŠTANA

I što će sad tamo tek da nastane!... ARSA Eto, hadži, i vidi! Pa sad? Šta da radim? (Policaji koji polazi): Čekaj ti. (Tomi): Zbogom, hadži! (Odlazi.) Graja se već sasvim izgubila u daljini. Veče pada.

Na sredi dvorišta »ćutuk« i kameno korito od stare, presušene česme. Na kapiji stoji obešen fenjer, koji zajedno sa mesečinom osvetljuje vodenicu i oko nje tamnu goru, čija se debela, mrka kestenova stabla crno ocrtavaju.

MARKO (odlazi ka kapiji i vraća se radostan): Gazda, gazda! MAGDA (polazi ka kapiji): Koji? MARKO Mlad, mlad! MAGDA Slatko moje dete, seća se ono dade svoje!

) SALČE (ostaje onesvešćena na zemlji.) Koštanu u kolima, opkoljenu pandurima, svatovima i sa svirkom odvode drumom, koji vodi ka Banji i pri čijem kraju i sama se Banja nazire puna dima, magle i pare banjske.

Šantić, Aleksa - PESME

Već su na meti. I rukave duge Zagrću kosci, i živo se klade Koji će brže natkositi druge. Zbaciše s glava saruke i vade Iz vodijera gladilice stare, I hitrom rukom dobre kose

Korak mi težak postaje i strah me hvata Da ću ikada izlazak naći koji. Napokon dođem na zadnja vrata i stupam. Na izlaz vrata — o bože, ko tu stoji!

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

U pogledu oblika umetnosti, kao što je, na primer, ep, čak je priznato da u svom klasičnom vidu, koji stvara epohu u istoriji, nikad ne mogu biti proizvedeni čim nastupi umetnička proizvodnja kao takva; u oblasti same

Ali u svakom slučaju jedna mitologija. Dakle, ni u kojem slučaju to ne može biti takav društveni razvitak koji isključuje svaki mitološki odnos prema prirodi, svako mitologiziranje prirode, koji, dakle, od umetnika zahteva

može biti takav društveni razvitak koji isključuje svaki mitološki odnos prema prirodi, svako mitologiziranje prirode, koji, dakle, od umetnika zahteva fantaziju nezavisnu od mitologije.

Oni su stvarani pod naročito povoljnim okolnostima, nesumnjivo na jednom takvom stupnju razvitka koji mnogi narodi nisu imali.

a u periodu održavanja već stvorene epike — kad je stvaranje već završeno — glavnu ulogu imaju pevači rasprostranjivači, koji čuvaju nasleđe iz prošlosti, kao što su kod starih Grka činili rapsodi, kod Francuza žongleri, kod nas mnogi pevači iz

To mišljenje, naravno, nije tačno. Istina, u mnogim slučajevima epski pesnici — ne samo oni koji su stvarali epopeje nego i oni koji su pevali kraće epske pesme — živeli su na kraljevskim i uopšte velikaškim

Istina, u mnogim slučajevima epski pesnici — ne samo oni koji su stvarali epopeje nego i oni koji su pevali kraće epske pesme — živeli su na kraljevskim i uopšte velikaškim dvorovima.

njima ona je, svakako, dobijala nove, vlastelinske crte, ali su zato i pesme pridvornih pevača imale sudbinu potočića koji padaju u široku reku.

zna dobro da prikaže narodni način osećanja, individua koja još nije dostigla stupanj duhovne i moralne nezavisnosti koji dopušta da se misli i osećanja crpu iz jednog ličnog fonda.

selu (što se odrazilo u izdvajanju veoma malih teritorijalnih jedinica međusobno nepovezanih), postojanje domaćeg sloja koji se vezao za tursku upravu i bio njeno uporište (knezovi, slobodni seljaci i Vlasi-stočari, koji su bili i turski

postojanje domaćeg sloja koji se vezao za tursku upravu i bio njeno uporište (knezovi, slobodni seljaci i Vlasi-stočari, koji su bili i turski vojnici) i nepostojanje sve do 1557.

Čak nema ni jednog jedinog ciklusa koji bi predstavljao takvu celinu. Ali je ona jedna celina po tome što ima jednu osnovnu, glavnu, centralnu temu: odnos

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

da se brije Kod šašavog brice Pa mu kao brica Smako brke s lica OVO JE PESMA O KRALjU Ovo je pesma o kralju Koji je voleo pralju U ono viteško doba Kad se volelo do groba Bilo je kod tog kralja Mnogo dobrih detalja Te zlatna

su sportska hrana ČOBANIN SAM U SELU Imam jednu kokošku Koja zna da broji Svršila je fakultet Ali ne znam koji Imam jednog vola Koji vuče kola Svršio je gimnaziju Al je osto lola Imam jedno prase Koje stalno gudi Svršilo

ČOBANIN SAM U SELU Imam jednu kokošku Koja zna da broji Svršila je fakultet Ali ne znam koji Imam jednog vola Koji vuče kola Svršio je gimnaziju Al je osto lola Imam jedno prase Koje stalno gudi Svršilo je zanat Kod muzičkih

Sav pokunjen kao ovca GNjAVI ME TEČA Gnjavi me teča Gnjavi me tetka Gnjavi me češalj Mašna i četka Gnjavi me brica Koji me brije i brat od strica Koji me bije Gnjavi me mačka Kad lovi miša Gnjavi me mokro Kad pada kiša Gnjavi me

TEČA Gnjavi me teča Gnjavi me tetka Gnjavi me češalj Mašna i četka Gnjavi me brica Koji me brije i brat od strica Koji me bije Gnjavi me mačka Kad lovi miša Gnjavi me mokro Kad pada kiša Gnjavi me ujak Gnjavi me ujna Ujak je širok

se branim životom I lepim vaspitanjem USLED PROLEĆA Usled proleća u Parizu Sada se nosi japanska svila A u Ljubišu koji je blizu Nosi se cveće iz aprila Usled proleća u Sahari Sada se nosi biser od peska A na zelenoj planini Tari

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Jovanče se zamisli. — E, nećemo primati sve bjegunce iz škole, samo one najsigurnije, one koji neće nikom odati gdje nam se nalazi četa. — To si dobro smislio.

U obližnjem ljeskaru, odakle je valjalo donijeti šibu, Stric se nađe u velikoj neprilici. Koji god bi prut odabrao, taj bi mu se činio isuviše opasan. — Zar ovaj? A, ne, ne! Baš ovakvim tukao me je djed Todor.

— Eto ga tamo! Drž, ne daj! Još uvijek larmajući kao da traže bjegunca, djeca se dadoše u berbu prezrelih lješnika, koji su već sami ispadali iz svojih požutjelih čašica.

Ponesem ujutru knjige i ručak u torbici kao da ću u školu, pa kad naiđem pored Gaja... — A ti na drvo! — dočeka Stric koji je pred svim potjerama i opasnostima uvijek bježao na prvo drvo poput uplašena mačka.

Pretresoše i ostale đake kakav je koji i je li pogodan za družinu, a na rastanku Stric još jednom potvrdi da već od sutrašnjeg dana kreće da „kupi vojsku“.

Popravio je čak i stari školski globus, samo je na njemu zemljinu kuglu malo i suviše nakrivio, pa je ličila na pijanca, koji se upravo sprema da legne. Po školi je kružila priča: Lazar Mačak bio ljut pa nakrivio Zemlju!

Mnogi bivši đaci te škole čitavog života zamišljaše zemljinu kuglu u onome položaju u koji je postavljena vještim rukama dječaka Mačka na polumračnom tavanu seoske kuće, uz opasno zuzukanje osa, koje su mališanu

radili u polju misleći da je dječak u školi, Jovanče i Lazar prevukoše s tavana sav onaj krš od razne starudije i alata koji je Mačak s ponosom nazivao „moja radionica“.

— Stoooj! Magare na drumu naleti na pripitog seoskog crkvenjaka, koji se odnekle kasno vraćao, a ovaj prestrašen od neobična klempava čudovišta, strugnu preko polja i pljesnu u baru, u neko

u zelenu šumskome moru, ispod nebeskog okeana, on je bio zapažen samo od strane izlizanog tanjušnog jutarnjeg mjeseca, koji s čuljenjem naheri glavu i poče da sriče čudnovat natpis: „Ništa nema da te brine, od ovoga pacov gine!

A zar je lako naći takvu hajdučku družinu? Jednoga dana za Stricem u logor doskita i jedan nezvan gost, koji ni po čemu nije spadao u ovo odmetničko društvo četvrtoškolaca.

— Sigurno se negdje zajedno kriju — dosjećao se mališan. — Kako koji počne bježati od škole, evo ga već kod Strica. Jednog jutra, kad je bilo vrijeme za školu, Nikolica povede Žuju i

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Umlje vam izbistrite, pamet raširite, uši otvorite, svest k ovom pregnite, na noge se oprite, koji no hoćete i radi ste ovu slovesnu čast sebi primati...

Evo sâm to vidim da neki drugi zavičaj zločest, u mome telu vojuje suproć moga umlja. I koji je taj drugi, posnažniji zakon od božija zakona?

OGANj POHOTE I MESA Blaženi onaj, Koji kao oblak bi Sav u suzama, Gaseći oganj Pohote i mesa. PRAVICA Kano ovca među vuci, ka golub meću kragujci, i zvezda u

I na me su šaptali svi moji vrazi i na zlo su mi mislili. Zlečestu reč na me izneše. Ama koji me god to oblaguju, da se sami obuku u zao glas i kano haljinom gornjom tako da se obgrnu sami sa svojom sramotom.

s pameću kojuno sam od Boga preuzeo; u svako dobi ga imenovati i dozivati ga dužan sam, a ja, krvavik, Boga zaboravih, koji me oda zla čuva; Davidu proroku nisam vnimao o tome što nam veli: Uvavestite se za ovo koji se Boga zaboravljate: da

krvavik, Boga zaboravih, koji me oda zla čuva; Davidu proroku nisam vnimao o tome što nam veli: Uvavestite se za ovo koji se Boga zaboravljate: da vas kadgod ne ugrabi pakostnik, a ne uzbude vam ko bi vas preoteo!

Taj srp ulazi u hrsusku kuću i tim, koji se mojim imenom lažno kunu! Te što god teku i imadu, malo, veliko, od kamena i do drveta, sve im odnosi i satire, te

I mnogi tušteni, ujedno strahoviti koji će š njime doći hiljadom hiljada! AD Neprohodna je to dubrava, duboka dolina, jaka ključanica, neprokopni tamnični

A da odsad koji ću već dobar razgovor imati od koga li, gledeći mi tebe na poslednjem koncu izdišući? Nego još, još bar štogod mi

Nego još, još bar štogod mi progovori kano po zavičaju k materi daruj mi neko slovo, koji si sam, Boga Oca slovo! Ispusti mi koju reč blagoutrobija istočniče, te prohladi mi srdce tvojoj sluškinji, jaoh, jaoh

Ko li će se od sej dobi starati za me? Koji se, sâm ti, svačijim životom brineš i promišljuješ, viđi i za me, ko li će me od židovske nalepe spažati!

Plakala je Rahila za decom neutešno. Tako i ja plačući jecam bez ustege Vladiku Gospoda, koji je plač Evin zaustavio.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

da ga još jedared udari, ali ga ostavi, kad uplašeni Pote uvuče vrat i glavu kao kornjača da bi izbegao drugi šamar koji očekivaše.

Ali šta da se čitaoci lome preko polja i atara, kad je dosta da mu pogledaju konak, dvore njegove, koji su i viši i lepši i od samih pašinih! Kuća mu je bila u jednoj tesnoj i krivoj ulici u blizini crkve.

Iza kuće je prostrana avlija, a iza ove duboka bašta s kapidžikom u crkvenu portu, kroz koji kapidžik prolaze čorbadži-Zamfirovi u crkvu na jutrenje i na kraće molitve.

što ju je doneo još nekad otac Zamfirov kad je bio na hadžiluku, kud je poveo i svog desetogodišnjeg sina Zamfira, koji se danas stoga zove još i hadži Zamfir.

GLAVA DRUGA U njoj je opis Manasija kujundžije, poznatog i pod imenom čapkun-Mane ili Manča, koji je — iako ova pripovetka ne nosi njegovo ime kao naslov — ipak nekako glavni junak ove pripovetke.

Mane je sada uzeo i jednog šegrta, koji već pola godine dana — od poslednje slave Manine — kako ide bez kape, čupav i gologlav, jer još nikako ne može da se

boje — a sve u silnom gajtanu — pa se pritegne trabolos-pojasom, za kojim mu je sahat o širokom srebrnom lancu, koji je Mane sam izradio, a na glavu kad nakrivi fes, šajkaču ili astragansku šubaru, — kako već kad vreme zahteva — nije

A to je bilo onda kad bi, na zadovoljstvo i svoje u mušterije, svršio kakvu malo krupniju porudžbinu, a takvih je, kako koji mesec, sve češće i sve krupnijih bivalo. Pročuo se majstor Mane i sa krupnijih radova!

Nekada se ponosio samo muštiklom koju je izvezao Ibiš-agi, ili tabakerom u gazda-Gana, ili srebrnim prstenom koji je napravio Videnu, kmetu velikovrtopskom. Slavan prsten, masivan prsten beše to, dugo se poznavao na ćati Trajku!

GLAVA TREĆA Ona je pomalo i nastavak glave druge. U njoj je galje ispričan jedan moralan udar koji je zadesio Mana — zajedno s posledicama njegovim.

Pred kućom puno šimšira, a među šimširovim drvećem jedan veliki stari šimšir, koji čak i hlada daje. Niko ne pamti da je ikad manji i tanji bio; i sam ded Mančin pričao je da se još detetom igrao pod

I tako Jevda ostade udovica i posveti se sva negovanju i vaspitanju sina svoga, koji je bio sušta slika i prilika svoga oca. Ona je lebdela nad njim; svaka najmanja potreba bila je odmah ispunjena.