Upotreba reči koju u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

na hiljadu komada razderaše zastavu slobode, klonuše duhom i tražahu — smrt; al’ mesto smrti, mesto tužne svečanosti koju narodi za pokoj duše svojim mučenicima čine, mesto lavora, mesto slave, nađoše — okove, teške, krvave.

Još mu u ono doba beše crna brada, crna kâ ona odežda koju je, kao pravoslavni svećenik, strasne nedelje oblačio. U ruci je držao zlatan krst.

njih; pa ako se privole, za dva dana mogu doći — a, međutim, ti ćeš raspremiti tvoju radionicu i sve ćeš preneti u sobu koju sam u staroj kući za tebe opredelio, a u tvojoj će sobi stanovati sirotice, naše gošće.

popovi i druge ćifte raziđoše se, bledi i uprepašteni, a prezrivim osmehom gledala je za njima gomilica golih sinova koju ni elementi ne zaplašiše.

Voda je rasla. I već prštahu grede na trošnoj zgradi koju su nemilostivi vali onako besno lupali... Ali se sin prirode već izvukao iz kolibice i širokim prsima cepaše hladnu

Posle mi ljubljaše usta, trepavice, čelo... To me sve trže iz ukočenosti u koju me je neiskazana žalost bacila, i ja, savladana tugom, padoh na njegove grudi, pa sam tu na njima plakala dugo i gorko.

noći Aleksa doneo, a za mnom jure sve neka gladna i iznurena lica, i kao pružaju ruke da mi na silu pootimaju hranu koju sam, kao ponudu, majci nosila... „Ne dirajte!“ preklinjala sam gladnu gomilu. „Ta, zaboga, mati mi umire od gladi!...

!... Nego idi nekoj gospođi, te valjda te prime?...“ Ja odem... Beše to gospođa senatorovica na koju me je majstorica uputila: žena srednjih godina, puna, jedra, crte na licu pravilne, ali odvratne, suviše stroge: ja se

leži; tamo, opet, na onome kraju što je Galatima okrenut, pod onim suvim bagrenjem, onde je naša ostavljena kućica koju su Madžari tri puta palili, u kojoj sam ljubila i plakala... A ono tamo gde su oni beli drveni krstovi... to su grobovi!.

lice, koje su gusti pramenovi crne kose kružili, i, posle, jak i krepak stas, koji je tako gibak bio, kao mlada trska koju bi čovek mogao previti u kotur, a da se ne prebije. Pre tri godine, baš na same Duhove, dođe mi pobratim u goste.

Stupismo na stazu koja u crkvi vodi. Svuda oko nas nema tišina koju ponekad samo cvrkut tičica narušava, a iz crkve se čuo dubok glas arhimandritov gde čita sveto jevanđelje, zatim tanko

Šta će taj silan svet, pa još pod oružjem? Eno i g. kapetana! Vidiš gde razrađuje ljude ko će na koju stranu. Ja pogledam bolje i vidim kapetana, a za njim tri-četiri do zuba naoružana pandura za koje se moglo kazati da

Obradović, Dositej - BASNE

Magarac svojom vikom poplaši i uzbuni mnogu životinju; i učini ju bežati iz šume, na koju lav napadajući nahvata silu. Onda magare, ponoseći se, upita lava: „He, sad mi kaži što ti se čini od mojega glasa!

“ Lav se osmehne i pusti ga bez vreda. Na nekoliko dana uhvati se taj isti lav u debelu mrežu koju lovci lavom i medvedom stavljaju, iz koje lav ne mogući razmrsiti se stane rikati koliko igda može.

glava Lisica uđe u dućan drevosečca i nađe tu između ostalih vešti i jednu drvenu glavu vesma majstorski sadelanu, koju je pozadugo gledala i tamo vamo premetala, no ne čujući od nje nikakve reči, turi je govoreći: „O čudne glave bez mozga!

Ko bi rad da ga skot služi, a neće da nosi o njemu moguće popečenije, beslovesniji je od skota. Onu istu životinju koju koljemo za hranu našu valja je klati koliko se brže i lakše može, da se zadugo ne muči.

Ovo dete, imenem Alija, postane s vremenom prvi carski vezir. Ovi imađaše u dvoru svomu jednu sobu u koju nikoga ne puštaše, no sam svaki dan po jedanput tu ulazaše i bogu se moljaše.

Njegovi zavisnici oklevetaju ga i nalažu na njega da je on s nepravdom i grabežom sobu jednu zlata napunio | u koju nikada nikoga ne pušta.

jedan hospital za siromaš staru i nemoćnu (pravo je da svako mesto svoje bedne prikrmljuje); da se uredi opšta kutija u koju svaki, kad u crkvu dođe, po svom mogućstvu i proizvoleniju da što za siromaš prilaže. No to znam da ne bi dosta bilo.

na pamet; on i kad spava, sve o lukavstvu sanja; njegovi su posli tako zamršeni da ko ga se dobro ne zna čuvati, na koju se god stranu okrene, naći će se u njegovoj mreži.

se na pakost i na zlo drugima upotrebljava, tada je lukavstvo, za koje stoji napisato: Rov izri i iskopa, i pade u jamu koju je načinio. Lisica je lukava, ali joj se mnoge kože prodaju. „Σαυτώ κακά τεύχει αλλώ κακά τεύχων.

Upazi iz daleka drevosečca, i za pokazati mu se da je junačina, upita ga zna li gdi koju pešteru gdi lavovi stoje. „Idi sve tom putanjom,” — kaže mu oni „pak ćeš brzo k jednoj doći.

Omar, obladavši Aleksandrijom, užasne se kad vidi onu slavnu biblioteku, za koje su grečeski cari milione potrošili i| koju sva učena Evropa nikada bez velike žalosti ne spominje.

Davno je rečeno da zavist ne zna počitati poleznoje. Koju su manu oni zavidljivi Judeji Hristu Spasitelju nahodili razve što je od njihova roda bio?

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

5. Puče kičma zmiji koju mi je brat čvrsto kao uže vezao o vrat i sa grane pljusnuh u pun krvi čun. Bežim. Rog me goni, sačekuje kljun, i u

proguta noć, videh: pod sve gušćim, sve crnjim oblacima, bačena pokraj zgarišta, ostaje, čeka sneg, svinja o koju je obrisan krvav nož.

Ko kaže da u svetlost? Idu u mrak, iz kog se i zver, prestravljena, vraća, idu kroz krv, kroz koju ne mogu muževi, idu kroz greh, kroz koji ne smeju braća!

Je li to poklopac sanduka ili lonca? Nije to gore poklopac, nego čep! Po grmljavini koju ozgo čujem, neko nas je zatvorio u bubanj! (Da nam to nad glavom nije neko dno?) Kažite kako u ovo da se smestim!

I, umesto onoga ko te laže, ti onog ko ti govori istinu, koju bi i sam mogao da vidiš, golu istinu da je tvoj tanjir prazan, optužuješ za izdaju i laž!

8. „Bilo koju vodu da dodiruješ kada držiš ruku u vodi, Držiš sve ponore vezane za tvoju ruku“, kako, u jednoj od svojih

menjaju ime i prezime, bacaju munje u trnje, uzimaju ovčarski štap i, planinama lutajući, traže zimnicu i ženu uz koju će da prezime. BOG OLUJE U LUGARNICI Beše li jastuk napunjen oblacima?

Kroz oblake, naslagane na oblake, kroz hladno kišno sivilo i mrak (kako se smrklo, tako je i zahladilo), kroz koju je nebesku ključaonicu onaj zakasneli sunčev zrak na onih nekoliko usamljenih kuća, na onom dalekom planinskom

one koji kolju, i njihove lučeve pogasi, noževe rastopi, okove raskuj, od njihove ih sile oslobodi, jedinom silom koju imaš, hlebom i solju!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

— To je, deco, večna promenljivost sudbine koju sam rano poznao i na koju se nigda tužio nisam; iz te promenljivosti naučite: da se ne treba u sreći gorditi, ni u

— To je, deco, večna promenljivost sudbine koju sam rano poznao i na koju se nigda tužio nisam; iz te promenljivosti naučite: da se ne treba u sreći gorditi, ni u nesreći očajavati.

Onda Turci koji neće da rade, dođu kod svog janičar-age i upišu se u janičare, i to u koju ortu koji voli; i tako nazove se pravi sin carev i aga, a spa̓ije, koji su od starina sa carskim beratima bili, bace

sirotinja i da smo sve turske kuće slugama i sluškinjama napunili; i jošt bi u najam davali da imamo kome, da bi samo koju paru zaslužili i danak plaćali. Ono malo stoke, da imamo kome, u pola cene prodavali bi, no trgovaca nema.

Živana [Petrovića] iz Kalenića, Arseniju Raonića iz Loznice, Đukana iz Orašca, Vasilja [Pavlovića] iz Bajevca i Koju iz Tulara, i svakoga vojnika kaže, i ja mu u tefter upišem ime i prezime i selo iz koga je; i odoše buljubaše svaki

i ono malo dete (pokojni Sima bijaše malen), pak da ja tebe i sve što je tvoje u Nemačku preturim, te živi jošte koju godinu u miru. A znaj dobro: ako ja od ćabe dođem živ, tebe neću živa naći; a ako i ne dođem, oni će tebe poseći”.

— Moj stric ode u Tavnavu i Posavinu, kuda je novce razdao na svinje, da što pre otisne svinje i u Nemačku pregna, da bi koju paru uzeli, pa posle što Bog da.

a ja otrča̓ da donesem jošte džebane, koja će biti gotova u Boljevci, jerbo ono što sam pređe doneo dao sam onoj vojsci koju sam ostavio u Ljubiniću.

Eto grdne muke i nevolje. Čitava dva dana mučim se po selima, da koju paru nađem; no koji bi mi dali, oni su otišli u vojsku, nema i̓ kod kuća.

marta, valjda je po rimskom. Ja uzmem ovo pismo, zovnem mog strica Jakova, Mitra Miličanca, trgovca, Koju iz Svileuve, i jošte nji̓ dvojicu, pročitam im ono pismo, zakunem i̓ da nikom ne kažu, da nama Nemac neće pomoći, i da

Sad ja kažem Šapčanima, da nji̓ova vojska stoji u Lešnici za koju i sami znadu, a naša prema njima, pak može biti da će se pobiti: „Zato dajte dva Turčina od vas, da idu i da kažu da

5. Sa straže koji pobegne, da se strelja. 6. Koji se krivo zakune i krivo osvedoči, taj onu svu štetu za koju je svedočio, da plati, štapovima da se kaštiguje, i da mu se nikada više ništa ne veruje, i da se za svagda lažom

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Eto ti zatim i Sime. Čim uđe, odmah se okrete učitelju: — Što ti učitelju, pobi onu decu? — Koju? — upita učitelj isprsivši se. — Znaš, hvala bogu, koju! Što biješ onako đake?

— Koju? — upita učitelj isprsivši se. — Znaš, hvala bogu, koju! Što biješ onako đake? Prođoh danas onuda, a ono vrisak, vrisak — rekoh, niko ne osta živ! — Treba ošinuti obešenjake.

U Kujavici je izvidio spor oko potesa, gde obe parnične strane kupiše od Đuka naizmence glavu šećera, koju je on »za svoju kuću nabavio kad je jutros iz varoši pošao«, i dadoše kapetanu tek, ruke radi, da ponese deci.

Jednom se bio tako zaneo da je na nekom aktu umesto numere, koju je trebalo zapisati, zapisao »№ 54 duk. sa 12%...« Bože moj, kakva li je to graja u Krniću?!

A kad je već sabor on i sâm dođe da zaradi koju paru. Osim toga, Sreten je u neku ruku i majstor. Zna dosta dobro kačarski i stolarski zanat; gradi vedrice, kace,

Stao si u dobru kuću, bićeš kao bubreg u loju. Gazda Milun je dobar domaćin, a ti — vredan momak. A kad zaslužiš koju paru, a dao ti je bog te možeš — ti ostavi kod gazda-Miluna, on će ti lepo čuvati...

— Ih! baš grebe kao testera! — podvikne drugi ko od svatova i stane zviždukati igru, koju tokorse Sreja svira. — Udri, bre! — dere se treći na ono pijano momče; — kad mu ne valja ćemane, opali barem ti!

— Ele, iz tog velikog gnjezda, te zadruge jake, izletali su mnogi i mnogi Pupavci, koju su se tako po imenu zvali, a, međutim, bilo ih je i valjanih i otresitih da su i u sokole pristati mogli.

Poče brojati ni zašto ni krošto basamake i nabroja na veliko svoje iznenađenje i tu 25! Pođe u sobu i pogleda numeru koju se dosad nikad nije setio da pogleda, kad i tu № 25! Baš taj će Mu broj dohakati najposle...

Pop Vujica se upita lepo s učiteljem, reče mu? »Na zdravlje kava«, koju u taj mah beše tek uzeo da pije, pa stade zagledati jeinu, i pošto je dobro razgleda, reče: — E, učitelju, baš si je

I ja ću da probam da napunim koju. — Ne bi ti to umeo, popo — reče učitelj Grujica osmeškujući se. — Kako ne bih?...

Crkvenjak nađe učitelja pred školom i reče šuškajući: — Poslo me pop Vujica, učo, da mu daš ovu ticu! — Koju ticu? — upita učitelj i nabra obrve. — Pa onu što si je njemu ujdurisao. — Koju to? — Pa onog bukavca.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Jer najsvetiji putir što se izli na oltar otadžbine Srbinove, behu grudi vaše; krv koju tada proliste i danas je blagodet Srbinu...

I kad se sporazumu, zađe čiča Sima „knez” (birov) i sazove domaćine sudnici, koju su nasred sela podigli. Ne prođe mnogo, a tek vidiš: s jedne strane jedan, s druge drugi, dolaze sudnici.

I čisto gleda očima taj lom. I oseća onu veliku radost koju oseća radnik videći kako mu posao napreduje; radost od koje buknu obrazi, od koje igra srce, i...

Ona ih gleda obojicu. Oba iz dobrih domova, oba dobri momci... nije znala na koju će stranu!... Pa, opet, Stankove crne oči osvojiše. Zagleda se cura u njih, a njihov sjaj pomuti joj pamet...

Ali mu ne pođe za rukom. Stanko se već nadao tome kolaču. Leva noga, koju Lazar htede podbiti, osta čvrsto pripijena za zemlju...

I od ove gore uhvati ga strah. Od gore u koju je pobegao!... Uhvati ga strah usred luga gde, možda, nije nikad kročila noga čovečja...

Za večerom se vodio običan, domaći razgovor. Govorilo se o vršidbi, koju je trebalo sutra početi. — Bogami, deco, požurite. Ima se dosta posla ove jeceni... Eto, moramo i ovoga ženiti...

Ta on je pucao pa njega, on ga htede ubiti!... — Nego, ne znam koju li je ludu ovaj ludak našao?... Ivan mi reče da je onaj njegov bacio oko pa onu Sevića. Stanku zastade zalogaj.

Pravo vele, u čoveku je sve: i dobro i zlo; obe su klice u njemu. Koju više dražiš, ona jače i osvaja. Da Lazar nije podstakao zlu klicu u duši Stankovoj, ona bi ostala u njemu mirna kao

Došao da vidi hoće li mu kmet što narediti. Spokojno sedi starina i još spokojnije naginje čuturicom, koju mu mlađi izneše!... Bio je uveren da toga dana neće mnogo kasati. A i kuda bi?

Ova je kuća prokleta!... Pa bez oproštaja okrenuše svi leđa kući koju su do juče poštovali. 10. RASTANAK Iznajpre je Stanko išao lagano, ali ga gnev poče poduzimati.

A ti, ako hoćeš, možeš i spavati — reče on Stanku. Onda nasta tajac. Samo se čulo puckaranje vatre koju Jovica spotače. Plavičasto rumen plamen obasja svu šumu, ali Stanko ne može raspoznati lica spavača u senci...

Dučić, Jovan - PESME

I tu šumi s njima, dajući, polako, Moru koju granu, vetru listak koji: I, kô srce, sebe kidajući tako, Tužno šumi život. — Sama vrba stoji...

Hoćeš da saznam duhom holim Sve zamke putem zlim i pravim, Izdajstvo druga kojeg volim, I laž u sreći koju slavim.

Hulim u misli koju rodim, A tobom trepte moje strune: Ne vidim puta kojim hodim, Ali su oči tebe pune. SUNCE Kroz moj sâd reka teče,

Da strela s drugog kopna bačena, Ko zna za koju kob izlivena, Vrati se s ovog puta smračena — Svom strelcu kom i ne zna imena.

Kad svrši ropstvo dva načela Duha i tela, zla i dobra, Pašće tad uza svih počela U zadnjoj berbi koju obrah. I postajući bezobličan, Na povratku svom starom putu — Tebi ću biti opet sličan, I prvom danu i minutu.

Ova želja plava, Je li želja srca moćnoga i čedna? Ili napor duše koja malaksava? Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?

GAMA Ne! ta bolna ljubav koju srce naše Sad kune u svome očajanju dugom, Beše možda mržnja koja nas vraćaše Uvek u zagrljaj kobni jedno drugom.

I sva ova ljubav koju srce snije Što se čini tako i mlada, i nova — Sve je osvetnički fantom starih snova: Kobni eho reči izrečenih prije.

I u svoj taštoj i pustoj nagoti, Idi kobnom stazom koju budeš utro. Bićeš silnik svemu kad i žrtva svačem; Živeće u tebi isti čas, — znaj čuda, — Prorok, lakrdijaš, kralj

SUTON Ja te volim jednim žarom neveselim, I sumnjom u tugu i lepotu jada; Sreća koju imam uništava sada Beskonačnu drugu sreću koju želim.

volim jednim žarom neveselim, I sumnjom u tugu i lepotu jada; Sreća koju imam uništava sada Beskonačnu drugu sreću koju želim.

I kao da leži iza brega tamo Bolno naslućena moja strašna tajna: Jer svaka stvar koju duša dirne samo, Kao ona sama, postaje beskrajna.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Devojci krasnoj, poštenoj, čestitoj, dobroj kućanici; ali devojci — razberi se, molim te! — koju si ti juče prvi put video!... Samo nemoj da misliš da ja imam što protiv nje! Ne, bogami! Bog je velika zakletva!...

Sa svetom je takođe malo govorio. U kavani imao je svoje društvo, i samo međ' njima što rekne po koju. Kuma Iliju je poštovao što može biti; i to je jedini čovek koji mu je smeo reći šta je hteo, i koga se moj otac čisto

BUNARU Kako vetar popuhuje, tako se s brazda, kao neke bele aveti, kreću golemi pramenovi magle; nose se stranom na koju vetar duše, pa posle se u sitnim beličastim kristalićima, kao oboci, vešaju tebi o bradu i brkove, i konju o dlaku.

— Sve bi nas zavadila! Matija je Đenadić čovek sasvim star. Na čelu mu se vidi belega od rane koju je dobio u Hajduk-Veljkovu šancu. Osim njegove čeljadije, i celo ga selo zove đedom. Žena mu je davno u zbegu umrla.

Što nikad nije bilo, to ona sad oseti samoću! Pa još bez krova nad glavom, na besnom konju bez uzde, na lađi koju ljulja vetar, a krmanoša nema. Na nju kidaše besno i njeno rođeno srce, a nema ko da ga odbije.

Pop je sve što je imao svoga zvao „crkveno” i „narodno”, a sve što je seosko „naše”. Mogao je on ići u koju hoćeš kuću, uzeti što je htio — niko mu neće ni riječi reći. On je to i radio.

Sve ćemo to lijepo namjestiti. Imam i ja neku crkavicu koju sam za školu odredio, a — veli — ne znam bolje prilike od ove. — Oče vladiko, starija je tvoja i pametnija od moje.

Nije to tuga, ni briga, što zanima njenu dušu. To je ona sentimentalnost, valjda svojstvena njenim godinama i školi koju je učila. Hodeći tako sastajala se i s učiteljem: najprije ga se, vele, plašila, ali poslije se već navikla.

Kô bajagi slike, a izgledaju kô da ih je naša kuharica brkljom pravila. Ja se protivih i držah krepko otvorenu knjigu koju ona pokušavaše da zatvori. — O, vi mislite da ćete je na silu zatvoriti? Varate se. Ona se još većma napinjaše.

Ana iziđe za mnom. — Vi ste rđav čovek — reče mi ona u hodniku. Ja joj pružih ruku koju ona uze. — A vi ste dobra devojka — odgovorih joj. — Laku noć!

Nisam se radovao; naprotiv, bilo mi je tužno i slatko. Onda ugledah tebe. Ti si imao šubaru koju si bio natukao na oči. Bio si strašno namrgođen. Pušio si i prošao pored nas. Nisi ni boga nazvao.

Junoša! Ovde leži duboka mudrost. Potraži je i naći ćeš! Mene je mimoišla čaša koja je, istina, slađa od one koju služe u Getsimanskom vrtu.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

se svaki dan odšeta do škole i cunja po avliji, i dozove decu da mu prave kalabaluk; nekako mu lakše kad čuje larmu, na koju se već od toliko godina naučio. A bio je dobar učitelj. Nekih četrdeset godina je učiteljevao u ovom mestu.

— Pa ne samo ljudi, nego i tolike žene u mestu znale su pisati, tako da su pored usmene književnosti koju tako divno i tako obilato neguje ta lepša i govorljivija polovina čovečanstva — u ovom mestu negovali i pismenu

koje su snaje otpratile u crkvu samo da bar jedno posle podne odahnu malo dušom — pa se uputio za pevnicu, i to za onu koju je držao Arkadija crkvenjak, a drugu je pevnicu držao stari učitelj s kim se Arkadija natpévao i naravno da ga je uvek

Koliko je samo puta lopov stao pa ne zna u koju će avliju, jer čuje neko hrkanje, ali ne zna u kojoj to kući hrču, — pa ne sme preko zida ni u jednu kuću!

Napravila mu je kecelju od kože koju je oparala sa jedne starodrevne kožne fotelje, u kojoj je još njena baba odmarala stare svoje kosti, i poslednjih pet

Gle, samo kako se umacurala od plača!« veli gđa Sida, pa je fizitira i otima joj Adelaidu, staru jednu knjigu koju je još Julina baba donela u miraz Julinom dedu.

« Al’ sve to govori na nemecki, pa dođe mnogo lepše! Pa malo koju noć da ne govori tako iz knjige; a ja sedim u krevetu, pa sve plačem u pomrčini, i kunem te proklete spisatelje i njihove

— Ako želite Rabotnike na moru ili Poslednje dane Pompeja ili Preodnicu koju je izdala Srpska omladina. — Ja ću vas moliti za ovu treću knjigu za moju Julu — pohita gđa Sida.

— Dok su ovi razgledali fotografije, gđa Persa je posmatrala gđu Sidu, a gđa Sida jednu praznu čašu koju je digla i stala okretati i razgledati prema prozoru, pa zatim huknu u nju dva tri puta i stade je brisati svojom

— Koju beštiju? — zapita pop Spira umorno. — Ta tu tvoju »slatku« gospoja-Persu! — Pa šta: jesam li vid’o? — Bože, Spiro, i

— Uh, ta ne stari, nego novi učitelj, gospodin Pera... — A, on!... Ne mora... — Može, je li, koju ’oće? — Može ako hoće i našu Žužu... Mani me da spavam. — Al’ baš je neće uzeti! O bože, bože!

— Al’ baš je neće uzeti! O bože, bože! — reče zevajući gđa Sida, pa se prekrsti i namesti bolje šlofkapu (koju je krišom u pomrčini metala na glavu, jer je pop Spira strašno mrzio na te švapske ženske šlofkape), a napolju se čuše

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Podignuta na direke s kujnom i sobom. Docnije dozidana jedna oveća, dugačka soba sa drvenom sofrom, u koju bi, kad pada kiša a parastos je, podušje nekome, imali gde da se sklone i trpezu postave.

Uvek je išao u toj dugačkoj, prtenoj košulji koju niti je prao, niti svlačio dok je ne pocepa. Pa i to, kad dođe na groblje da prosi, on seda u kraj, naposletku, i samo

Sedeo je tamo, ili ispred svoje sobe u koju ga varošanka nije puštala ili u reku, iza groblja. I, da li od starosti, ili od gladovanja, zemljosa.

Samo se uvijao svojim krpama i dronjcima od odela... Čak i zemljom koju bi mogao oko sebe rukama da dohvati i nju je na sebe bacao...

i nikad nećeš da izedeš... Jedi, seljo... — I sve što god je naprosio ređa pred seljake da jedu. A seljaci ako mu za to koju rakiju plate — dobro, ako ne — ne traži. Samo ni tu ne ostaje.

Trpa u pojas, po pazuhama, jednako obzirući se oko sebe da nije štogod zaboravio, ne video još koju krpu, prut što treba da uzme, ponese. I tako, skupljajući sve oko sebe, drhteći, ide po maalama i kućama.

— A kakva je ta bila koju si voleo?... — produžavali su oni da nagađaju. — Je li devojče... malo, sitno? — Ne, ne!... — A da ne visoko?...

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ljuba je bio sa gospom vrlo dobro poznat. Ova je imala jednu sestru, Savku, koju je htela za Ljubu udati. Video je Ljuba na svetkovini u K., pa se u nju zaljubio.

— A kako bi bilo da je još strašnije? — Onda je čovek kao lud, ne zna šta radi, a to nisam rad. — A jeste l' vi koju zaludili? — Kažu. — Pa je l' živa? — Jeste. — Pa šta sad radi?

IV Ljuba se misli na koju će stranu sad. Sad bi se baš uprkos zaljubio. Ljuba je imao katalog od svih devojaka u okolini. U selu S.

, baš je lepa devojka, i vaspitana je kao da je iz akademije izišla. Ima tri hiljade forinti srebra. Koju će sad Čekmedžijić od ove dve? Tatijana je bogatija, a Mileva je vaspitanija.

Opet razmišlja i reši se da staru ljubav obnovi. Koju staru ljubav? — Poslednju — sa frajla-Julkom. Ljuba je opet na putu, ali sam.

Šušnuo mu je čika-Gavra da u varoši M. živi jedna udovica, zjelo bogata, a drži pod svoje jednu devojku, koju je dala lepo vaspitati, i daće je za trgovca. Daje pored nje osam hiljada šajna. I, doista, gospođa Makra Mračevićka u M.

Tako se na putu razgovaraju, čas o staroj frajli, čas opet o frajli Gledićevoj, koju Čekmedžijić još nikad nije video. Da vidimo kako stoje stvari u Gledićevoj kući.

Svet je nju poznavao, pa koja je mati imala kćer, ili sina za ženidbu, ta joj je morala laskati, jer blago onoj koju gospođa Evica pohvali, a teško onom koga ona pokudi!

Lepa plavojka nosi u srcu crnopurastog jurata, no ovaj se samo titra. Od sedam jagma ne zna koju da bira. Valjda neće najlepšu, već najbogatiju. Srećna Mica, ona dobi muža po srcu!

Milivoj Svilokosić, to je taj crni jurat, nesuđenik Ćirkovića Alke. Na Svilokosića jagma od sedam devojaka. Ne zla koju da uzme. Jednu bi voleo i drugu bi voleo; ona opet ima velik miraz.

i „Vjeruju”, i to sa velikim afektom, a levo oko mu jednako s boka u žensku crkvu strelja; a kad iz crkve iziđu, srećna koju Svilokosić ispod ruke kući prati.

Ti moraš kao advokat Micu zastupati. Svilokosić je u zapari. Sad je tek među dve stlice, a ne zna na koju će. Nije rad ni da se sa Alkom zavadi. — Teška je stavr za me.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Hvala vam; i naš je tvrd, od betona je. Ona grupa oko mršave maske, koju je privukla najnovija novinarska senzacija, bila je najveća.

Samo se njemu činilo da on to ne bi kazao onako obično, nego bi nekako grozno zaurlao snagom one vere koju je osetio čim je vest o ulti— matumu saznao posle podne na završetku onog pisma, te bi gomila tim njegovim rečima s

onaj razoran bes živaca i drhtavicu najstrašnije groznice kad neizbežno nastupa slom svega, ona provala u koju se stropoštavaju sve stvari sveta. Zver što je režala, izmičući iz onih šaka, kostrešila se i urlala krvožedno. II.

najedanput jasno vide samo vijugave, zmijolike linije žene sa kojom je toliko puta posmatrao slične sunčeve zalaske i koju je voleo svom dušom i svim nasiljem svoje krvi i mesa.

osećanja on je hitao da se što pre sastane s Jurišićem, pa da, bilo kakvim povodom, otpočne s njim razgovor o ženi va koju je morao misliti, koju je morao uznositi i o kojoj morao je govoriti bilo s kim.

da se što pre sastane s Jurišićem, pa da, bilo kakvim povodom, otpočne s njim razgovor o ženi va koju je morao misliti, koju je morao uznositi i o kojoj morao je govoriti bilo s kim.

kako pešaci onoga puka, što je gonio, razdragani a ćutljivi, sprovode jednu potpuno novu neprijateljsku bateriju koju su zatekli i zgodno iznenadili u samom pokretu.

Ona opasna, bezumna odluka koja mu je pala na um i koju je doneo posle primljenog naređenja da ide za osmatrača na crkvi, umirivala ga je donekle i on je čak osećao zadovoljstvo

I tako zadihan, sumanut, sav u znoju, obuzet onim strahom životinje koju besno gone, bežao je ludo, izmičući zrnima što su prebacivala i sa čudnim osećanjem da oko njega zvone, zvone, zvone

dole na travu u porti crkvenoj i da nije bilo jedne naduvene lešine nekog vojnika iz desetog lovačkog bataljona na koju je pao, ne bi ni ostao živ.

I ja ne znam od kud to, ali tada, usred okršaja, stojiš ti preda mnom u onoj tvojoj beloj svilenoj bluzi, koju sam te uvek molio da obučeš.

navikao i koje mu je pružala ona strasna žena u onoj svojoj najslađoj, u onoj svojoj jutarnjoj rosi mladosti, ta žena koju je on, sa onom neutoljivom glađu osnovnog nagona, želeo u toliko pomamnije u koliko se više njenim nesravnjenim dražima

Afrika

Zatim je opet blag i, pošto misli da više volim anegdotu od fakta, priča mi u kakvim je okolnostima našao koju tatuažu, a ne kakav je bio motiv na njoj i šta je značio. Zalud ga ubeđujem da me tu fakt zanima.

Ceo dan horizont je pokriven teškom mlečnom zaparom kroz koju se sunce sliva kao rastopljeno olovo. More, koje je inače toliko precizno po svojim ivicama, meko je i gusto kao krem.

Kao nekad u Napulju, na Kapriju, kad sam ručao u Kafe Panjoti, iznad pučine koju je plavilo uzdizalo do neba, ja sam i sad sebi govorio: „Gledaj, gledaj pažljivo ovo, jer ćeš, ne zna se zašto, docnije

Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca. Crnkinja koja blizu obale stavlja beli puder udaje se za crnca koji nosi okovratnik od celuloida, i

po njenom dnu, a samo jedan od njih, na sasvim nagom telu, ima oko vrata kragnu ol kaučuka i kravatu od karirane svile, koju ne želi da ukvasi skačući u more.

“ Odmah po ručku žuto platneno odelo zamenjujem belim, radi posete koju ću sa Vuijeom učiniti guverneru. Idemo autokarom u Benževilj, sedište guvernera.

Najzad ulazi u prašumu kroz koju je prsečen drum. Pričam Vuijeu priču o Sari Bernar, koja stigavši u Rio de Žaneiro, čim se umila u hotelu, sišla je,

Gospodin koji se tušira i oblači iza zaklona izlazi i završava rečenicu koju je još otpočeo dok je bio nevidljiv. Daje nam jednu ruku koja sveže odiše na sapun od badema i kolonjsku vodu.

Kad je čovek otac i muž, čak i kad je najobljubljeniji, on treba da bude zahvalan za svaku nežnost koju mu kuća pokloni. Mati i deca su jedno jedinstvo, otac je samo večita čežnja da se spoji sa njima.

Večeram brzo, pijem filtrovanu vodu koja miriše na osušenu zemlju kroz koju se cedila; gadim se. Mešam tu vodu sa vinom donetim iz Basama, da bih ugušio njen ukus, ali se na sve to gadim sve više.

franaka za crnog seljanina je ogromna svota), vraćam im ih, rešen u sebi da im ujutru pre polaska dam baš i svotu koju žele. Toliko me neka glupa strast za cenjkanjem odjednom zaslepila.

Naprotiv, one koračaju ispršenih grudi, čiji neobično nabubreli vrhovi trepere. Oko bedara imaju kratku plavu tkaninu koju same izrađuju, od čvršće materije — išaranu jedino mirnim prugama.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

On je uredio deset hiljada losa, po forintu srebra: deset hiljada forinata. Svakom je slobodno metuti, i na koju devojku sreća padne, dobija smesta mladog muža i tolike novce. JANjA: He, he, he!

KATICA: Ja sam nesrećna! MIŠIĆ: Gospodična, smem li slobodno s vama koju reč probesjediti? KATICA: Našto to, gospodin Mišić, vi ste našoj kući najprijatniji gost.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

70 V IŠAO JE TAKO U VAROŠ U KOJU NIJE BIO POŠAO 88 VI BELI ZEC I CRNI AJGIR NA PUTU 102 VII NEĆE VIŠE VIDETI SVOJU PLANINSKU SERVIJU 139 VIII PO SEĆANjU

Ni tada ne vadeći kamiš iz usta. Garsuli, jetko, samo se nakašlja i šmrknu malo burmuta, iz burmutice koju je držao kao da je flauta. „Ne valja“, veli, „što je feldmaršal‑lajtnant te oficire uzeo samo u kućni zatvor.

da su apšit, iz austrijske vojske, dobili u redu i da su se, posle toga, mirne duše, mogli upisati u Ševičevu listu, koju je odneo sa sobom, u Rosiju.

Ne smeju, bez odobrenja, da napuste zemlju, na koju se preseljavaju. Kad je to grof izustio, začu se jedan oštar zvižduk, kao što se dželebdžije dozviždavaju i, odmah zatim,

dok se nije udala, a sad je, pored lepog i mladog muža, pokazivala neku čudnovatu naklonost prema Pavlu, koju nije krila i u kojoj nije bilo ničeg skaradnog. Bila je to neka čudna žalost, neka vrsta sažaljenja.

Kada je Varvara saznala da će Pavla da vode u Osek, da mu sude, a saznala i na koju kapiju će izići, i u koji sat, Petar je odmah pristao da iziđu do prvog forposta, da se Pavle isprati.

Porazilo ga je da ga ta nakaza seti pokojne žene, na koju se već davno bio odvikao da misli. Bila je potpuno zaboravljena. A sad se, eto, javlja, u njegovoj misli.

On je sedeo na tronošcu i mirno pio iz čuture, koju mu Đurđe prinese. Veli, treba da se smire. Da se ništa ne boje. On može da izdrži dugo na konju, pa će izdržati i

Nego o sramoti koju ovde trpimo. Odoše Ševiči, Vuiči, Preradoviči, Prodanoviči, Jankoviči, Čorbe, Periči, ode Tekelija. Pa šta sad?

su, zatim, nestala, sa sitnom igrom konjskih nogu, i pratećim kirasirima, čije je oružje svetlucalo, u oblaku prašine, koju je Garsuli dizao kud god bi stizao. Garsuli je iz Temišvara otputovao na pojutarje Tijelova.

Kuća se već selila. Ostaće samo ergela koju prodaju. Sutra, preksutra, poći će i on, da se ukrca na deregliju, na Begeju.

Trifun je sedeo, očekujući ženu, nestrpljivo, tog jutra, sa glavom u dimu, koji se kovitla i koluta. Rana, koju je bio dobio na paradi, bolela ga je još, kao što udarac, pljoštimice, boli, tupo.

Teodosije - ŽITIJA

i smišljaše i on delo pobožno a ujedno i prevarno, jer beše okovan srcem u mudrosti, kao što kaže David, i zapreku koju su mu učinili oni premudri razumom dobroga duha da cpyši dovijaše se. A šta to?

kao poginula, reče, nego bolje da Boga molite, molim, ne bih li kako molitvama vašim dobro svršio trku moju na koju iziđoh. A vi, koliko je moguće, vodite brigu o svojoj duši, niti opet preduzimajte da me tamo u vašem životu vidite.

O, čaše tvoje, gospodaru, koju si nam služio, pune meda ljubavi, što nam je gorče od žuči spremala! O, noći u koju zaspasmo, po Jovu budi tamna, i da

O, čaše tvoje, gospodaru, koju si nam služio, pune meda ljubavi, što nam je gorče od žuči spremala! O, noći u koju zaspasmo, po Jovu budi tamna, i da se ne ubrojiš u noći obasjane mesečinom! O, mi, od nemudrih bezumniji!

Kako da se javimo gospodaru našem? Koji će kamen, koja železna priroda poneti te žinu takve vesti koju mi nosimo roditeljima i braći?!

ovoga malo poživevši prepodobni otac naš Simeon u manastiru svome koji se zove Hilandar, dostigavši meru savršenstva koju žele svi koji Boga ljube, Simeon divni, Simeon slatki, i delom Simeon, Simeon izvrsni, Simeon bogonosni i bogomudri,

I ovom slavom koju na meni presvetlu vidiš obogati me svedobri prebogati Bog. I sada se radujem nadom da ću primiti večna dobra i

Staklenicu pak mira od svetih moštiju prepodobnoga svoga oca, koju nošaše, posla ljubaznome svome bratu samodršcu Stefanu, i napisavši na hartiji sve što Bog učini sa prepodobnim, posla

“ Prišavši ka časnome grobu svoga prepodobnog oca, u noći nasamo reče mu: — Evo svi mi, narod tvoj i deca tvoja koju ti je dao Bog, u tvojoj crkvi sabrani čekamo tvoje otačaske darove.

Jer slavu i počast, ,koju oko ne vide niti uho ne ču̓, od Boga proslavitelja svojega, jer su ga uzljubili, primaju na nebesima, i zemaljsku ne

I tako sveti postavljen bi za igumana u velikom manastiru koji se zove Studenica, u crkvi Presvete Bogorodice, koju je prepodobni otac njegov bez njega bio sazdao.

Jer su hteli posvećenjem i vlašću crkvenom da ove imaju pokorne sebi, poslušne i daronosne. Ali zbog velike ljubavi koju car imađaše prema svetome, sramljaše ga se da ga neispunjenjem molbe otpusti žalosna, pa utišavši silom one koji su

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Zar tuđa duša nije često za nas potpuna zagonetka? Zar nije čovek za čoveka jedna od tajni u koju se može najteže prodreti? Ideje i pobude ljudskih grupa često se otimaju preciznoj studiji i proučavanju.

Zadatak, dakle, olakšava manje složena priroda predmeta. Vrlo je prostrana oblast koju naseljavaju Južni Sloveni. Ona se prostire od Celovca i Ljubljane do Soluna i od Jadranskog mora do Crnog.

Klasifikacija Južnih Slovena, koju pokušavamo dati, nije lingvistička klasifikacija. Ona treba da se osniva na svima psihičkim osobinama.

Ali je ovu reformu ostvario tek Vuk Karadžić, poreklom iz Srbije, u koju su se njegovi preci doselili iz Hercegovine, gde su pripadali plemenu Drobnjacima.

i grupa zadržaćemo se naročito na dva tipa, na dinarskom i na centralnom, imajući za cilj da damo ideju o metodi koju smo upotrebljavali.

Sledeća tablica ukratko izlaže psihičku klasifikaciju, koju mi predlažemo za Južne Slovene: Dinarski tip Šumadijski varijetet Erski varijetet Bosanski varijetet Muhamedanski

Mladići i devojke najčešće poveravaju svoje tajne samo najstarijoj ženi u zadruzi koju vrlo poštuju. Lirske narodne pesme vrlo diskretno izražavaju ljubav.

ljubav prema bratu, koja zauzima prvo mesto u narodnim pesmama; osim materinske ljubavi ljubav prema bratu je jedina koju žena dinarske zadruge sme iskazati; ona to čini na vrlo razne načine i sa dubokom nežnošću.

Naročito se pritiče u pomoć za vreme žetve koju treba brzo svršiti: to je moba. Pošto zadruge nestaju pod uticajem individualizma i moderne civilizacije, ona je sa

Slava je posle Božića i Uskrsa najveći praznik, ali mnogo više lični, jer svaka porodica ima svoju slavu, istu koju su slavili najdavniji preci.

Mlaki, nepotpuni i oportunistički načini ne dolikuju ponosnom narodu. Sa dubokom je zahvalnošću primao pomoć koju je velika i sveta Rusija činila s vremena na vreme, ali ne dopušta da oslobođenje njegove braće dođe sa strane.

su prvi i otvoreno u svojim narodnim pesmama izrazili razliku između svojih napora i velike misije, namenjene Srbiji, koju oni smatraju: „junačnom, plemenitom, slavnom“, zemljom odakle će izgrejati „sunce srpske slobode“.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Mijau-vrnjau, užasno volim ribice, ali se još užasnije bojim vode! Probao sam svakako da koju ribu namamim da izađe na kopno, ali mi to nije pošlo za nogom.

I njemu Miš prorok pregrize uže oko vrata i tako mu dade punu slobodu, koju siroti Šarov nije imao još od ranog djetinjstva. — Kud ćemo sad? — upita Šarov.

Jureći tako, čiča Brko stiže do one velike pećine u koju se sakrio medvjed Kruškotres Kukuruzović. — Aha, ovdje su se sakrila ona dvojica!

Iznenaćen, Žućo od velikog čuda proguta laž koju je upravo htio da kaže, pa onda, da se ne bi osramotio pred kokoškama, jurnu punom brzinom prema mačku Toši urlajući:

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

njegove želje Mutave i bezdane Senke je njene sve U sebi zarobio Slepo je zaljubljen I nikakve druge lepote Osim one koju voli i koja će mu doći glave Ne vidi PUSTOLOVINA BELUTKA Dosadio mu je krug Savršeni krug oko njega Zastao je Težak

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

POČEO JE DA PIJE VINjAK I SODICU’ DA SE SNALAZI I PRODEVA, JER JE IMAO VELIKU PORODICU KOJU JE MORAO DA HRANI I ODEVA.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

nov ugovor sa cigljarem, potpisan je; ovo su priznanice za plaćene uredske takse; ovo je vaša građevinska legitimacija koju ste mi dali zbog licitacije...

PAVLE (malo zbunjeno i otežući): Da, da... izvolite! Uđite! LjUBOMIR (osećajući nelagodnost koju je izazvao posetom): Ja nisam imao nameru da vas uznemiravam; hteo sam da predam ovu pozajmljenu knjigu devojci, ali je

(Seti se i trgne ruku.) Čekajte, setio sam se ovog časa jedne velike usluge, koju biste mi mogli učiniti. LjUBOMIR: Molim!

I zašto ne bi gospodin zavirio malo u ta svoja uputstva za život da i sebi odmeri koju godinu? SPASOJE: Ja nisam nikome zajeo 10.000 dinara. ANTA: Pa nisi, dabome!

PAVLE: Ne razumem nešto samo: vi nudite kćer koja je verena? SPASOJE: U tome baš i možete videti kolika je žrtva koju ja činim.

PAVLE: Ja njegovom postupku ne umem drugo ime da izaberem. SPASOJE: Je li velika suma koju vam duguje? PAVLE: Veća no što bi se mogla zamisliti. SPASOJE: Pobogu, šta je taj čovek s tolikim novcem učinio?

SPASOJE: Ah, da!... Sad razumem. Vi bi, izvesno, želeli da budete nagrađeni za uslugu koju ćete nam učiniti? MILE: Bože, sačuvaj; to nikako. Ja to činim čisto iz pažnje i poštovanja prema gospođi Rini.

SPASOJE: A koju sumu predstavlja ta uvreda? MILE: Odnosno taj zajam? SPASOJE: Pa da, to mislim. MILE: Ja nikad nemam običaj da

SPASOJE: Ostavi, molim te, ludorije, nego kad si već došla, učini mi jednu uslugu, za koju ću ti reći hvala. Meni je, vidiš, vrlo potrebno da Vukicu odstranim od kuće bar na jedan sat.

VUKICA: Pa zašto sam ja potrebna? AGNIJA: Našla sam tri garniture i tri razne juvelirske radnje, pa ne znam za koju da se rešim. Volela bih ti to sama da odlučiš.

SPASOJE: Da, i gospodin će to potvrditi. I ne samo to, već će gospodin svedočiti i o anarhističkoj propagandi koju ste vi vodili meću radnicima na građevini, o sumnjivim tipovima, agentima raznih internacionalnih organizacija, koje

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Tisa je bila kao velika kap žive: svetla, iznutra pokretna, sva rastopljena na suncu. Na skeli, koju su pre desetak godina kad je izgrađen novi most privezali uz obalu, čučala je ona Vesnina drugarica s licem i

Dršćući čitavim svojim olinjalim telom, seterka povuče Baronicu prema gradu, ka onoj kući od naboja niže groblja, koju je pre čitav jedan milion godina podigao sobar nekog barona.

Taj ujak je već dvadeset godina u izvesnoj zgradi u koju Karanovo šalje sve što štrči. Jednom sam, popevši se na drvo blizu bolničke zgrade, video njegovo lice blizu rešetaka.

- okrećem se, iako je to izlišno: ja znam da je to mama. I jeste. Stojeći na vratima, ona izgleda kao slika one žene koju sam video u muzeju svu načinjenu od plavih i zlatnih boja, kao perunike koje smo Rašida i ja brali u močvari.

Nešto drugo moglo bi da bude opasno ovde gde se svakoj mački prati trag. Tvoj M.” Pokušavao sam da se setim na koju se stranu krivi fiskulturnikovo „M” u đačkoj knjižici mojih sestara, a zatim digao ruke od toga.

Bile su debele i linjale se tako da je vazduh bio pun dlaka. Žena, koju ste nekada mogli da vidite kako hoda pored Tise u raznobojnim čarapama, gledala je sada iz okvira nekog medaljona.

Gledajući njene plakate sa suknjicom koju podiže struja vazduha iz metroa, teško je bilo poverovati da je mrtva. Njeno lice i ruke, grudi i noge, ispod one

Mrtvi i pokopani, sa spomenicima po parkovima, oni mogu da budu čak i dragi! Pomislih na knjigu koju ću napisati jednoga dana. Biće to knjiga o krvi i seksu.

- Nasmešio se još jednom, ali sam sada znao da ne misli na mene, nego na fabriku mog očuha u koju već mesecima pokušava da ugura nekog rođaka.

Rekoh mu da ja nisam taj koji je ubija i u tome, je bilo dosta istine koju on nije hteo da prihvati. Misliš li time da sam to ja, to misliš?

- raširila je oči i ja sam video kako joj zenice svetle u mraku kao zenice mačke. Ruka koju je držala u mojoj bila je suva i vrela. Rekoh joj da ćemo ići auto-stopom. - Ti znaš šta je to?

Ja nikada i ni u čemu nisam stalan, ali na neki način, ipak, sviđalo mn se da učim nešto što mrzim iz knjige koju je moj prethodnik mrzeo pre mene.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Sad je otac rad samo da ga oženi. Neće ga ganjati koju da uzme, ostaviće mu to slobodnoj volji. Dođe vreme igrankâ Tu Šamika predvodi.

Šamika lako bi našao koju, ali čuje mati ili otac štogod, pa onda zna da već nije njima povoljno. No usred takovih planova nešto veliko se dogodi.

Gospođa Soka jednog dana jako se razboli i umre. Nikakve lekarije nisu joj pomogle. Nju je ubila tuga, koju vreme nije moglo izlečiti. Po sve velika nesreća. Gospodar Sofra izgubi desnu ruku.

Mlađi ga zvali „mladi gospodar”, pa nije ni prošao kroz šegrtsku školu, u koju nije hteo ni đavo da ide. Pa onda u ekonomiji, po školama, u podrumu.

— Ja njemu na volju ostavljam, nek’ uzme koju hoće. Tako im u razgovoru vreme prođe, pa opet svaki svojoj kući. Gospodar Sofra nema mira ni danju ni noću.

sede zajedno, i to ozbiljno; osobito gospodaru Sofri nije do bala, veselja; on je došao samo zbog Šamike, da vidi na koju će oko baciti. Posle večere nudi gospodar Sofra Polačeka duvanom. Ovaj primi kesu i zahvali mu se.

U ćošku je jedna mala tribina, na koju se penje malim lestvama. Tu je već i banda, ili orkestar. Jedne hegede, po nuždi i „prim” i „kontra”, jedan

Mlade Švabice, koje imaju malu decu, donesu ih u rukama, pa kad koju pozovu da igra, ona uklopi dete u ruke prvoj do nje koja ne igra, pa onda okreće se.

Kaže da mora odmah kući, stvar je važna, mora se odmah sa ocem dogovoriti. On bi rad koju reč nasamo sa Lujzom, ali otac neće da se makne; vidi se da je rad biti na oprezu. Oprosti se i ode kući.

Prvom prilikom, zapita ga. — No, Šamika, hoće l’ biti jedared što? Čujem kud odlaziš, pa ’de uzmi ma koju, koja ti se dopada. — Ovde, otac, teško će što biti. — Zašto?

Frajle imaju sad dosta s njime zabave. Opet počinje oko njih bajati. Već se misli da će koju upecati, ili koja njega. Ali uvek se nađu kakve nezgode.

Kada se malo oporavljala, Šamika dođe k njoj. Roditelji su dozvoljavali pa se s njime zanimala muzikom koju je jako volela.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

U NjEMU, ZVEZDA Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve naniže. Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita. Šumi i huji baruština iza mraka.

Rekavši još nekoliko reči slugama, kir Aranđel je veselo mahao rukama devojčici, starijoj ćerčici, koju je bio doveo da isprati oca, a koju sluga nikako nije spuštao na zemlju.

reči slugama, kir Aranđel je veselo mahao rukama devojčici, starijoj ćerčici, koju je bio doveo da isprati oca, a koju sluga nikako nije spuštao na zemlju.

Ovi živi za koje se brinuo, ova žena, a još više deca koju je voleo, premeštahu se svaki čas, iz proleća, u jesen, iz leta, u zimu, iz veselja, u plač, iz dana, u noć.

Domaće svađe sa sveštenstvom, te zime naročito grdne, zidanje crkve nasred sela, koju beše započeo, krčenje šuma, na ostrvu, gde su panjevi ostajali u zemlji, ogromni kao stene, sve to nije išlo ni po

određen za rat, đeneral konjice graf Serbeloni, a na kojem beše, da se podseti, ispisao prvu rečenicu svoga govora, koju je, uostalom, jedinu i pamtio. „Vi Srbi najradije birate posao vojnički, pa zato...

Beča, trgujući žitom, stokom, duvanom i sve više srebrom, on je počeo da uzajmljuje novac svima i svakome, tako da kroz koju godinu, mrmljajući dremljivo, pre no što zaspi, nikada nije uspevao da izbroji šta mu sve duguju.

Vozio se kolima po poplavljenoj zemlji, pregledao zidanje crkve, koju je brat bio započeo da diže, u selu koje im je otac naselio.

ga je bilo žao što mu brat opet odlazi, oronuo, ranjavan, preživeo, da možda umre, niti ga je bilo žao što će on kroz koju nedelju dana možda već biti sam, bez oca i bez brata, bez ikog na svetu.

Nisu ga se ticala upravo ni ta njegova deca, koju je hteo da mu natovari na vrat. I on mu to i reče. Što se tiče snahe, i ona je Aranđelu Isakoviču bila sad dosadna.

Što se tiče snahe, i ona je Aranđelu Isakoviču bila sad dosadna. To nije bila ona divna žena sa malim detetom, koju je bio poljubio sav drhćući od grešne žudnje, zadivljen i tužan. Ova žena mu je bila prosto otužna.

Putujući tamo, on pođe prvo u Zemun da vidi kuću koju je bio kupio, da bi mogao lakše trgovati sa Turcima. Zatim, ne nadajući se zlu, dođe bratu onakav kakav se bio rastao,

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Na koju stranu bude žara prevjesila, vjeruju da će se na onu stranu i udati.“⁴ Nestrpljive devojke na razne načine odgonetaju

se katkad služe i momci da bi devojku privoleli na udaju: „Neki prosci kradom odnesu slepog miša oko kuće onoj devojci koju prose, držeći da će ona od toga kao slepa poći za koga je prose.

Analiza strukture i semantike obreda ljubavne magije, koju je izvrsno izveo Ljubinko Radenković, pokazuje da se u njima koristi jedan razrađen i čvrsto fiksiran simbolički jezik u

¹³ U nekim receptima za plodnost naglašava se zajednička uloga muža i žene u spravljanju lekovite mešavine koju bi nerotkinja trebalo da popije.

Ona je otud spremna da žrtvuje sve: svoj život, svoju čast i imetak, samo da bi zatrudnela. Nema te stvari koju ona ne bi učinila, nema tog postupka koji ne bi okušala samo da rodi makar jedno dete i da sa sebe skine prokletstvo.

⁵³ Kada se rodi žensko dete, u đevđelijskoj kazi „odmah okrenu naopako onu asuru na koju je dete prvi put od majke palo, da se porođaj okrene sa ženskog deteta na muško“.

Takođe je veoma poznata i sledeća basma koju nevesta izgovara na venčanju, pošto prvo u sebi zovne muža: „Koliko ti u glavi zubova, onoliko ti rodila sinova.

i magijskih postupaka za plodnost mladenaca, videli smo, nedvosmisleno svedoči o velikoj želji naroda da, po bilo koju cenu, ostavi porod.

⁴⁰ Trudnica takođe ne sme jesti „načeto“ mesto. Vuk piše: „Pripovedaju kad žena trudna jede meso od ovce, ili od koze, koju je vuk jeo, onda po njezinom djetetu kad se rodi, iziđu nekakve rane koje se zovu vukojedina.

⁴⁵ Za trudnicu je čak opasno i da jede hranu koja je došla u dodir sa zmijom (koju je zmija ugrizla) jer će dete imati rane na telu (zmijojedine).

⁴⁷ Ptice grabljivice (npr. jastreb) takođe su opasne i zato trudne žene izbegavaju da jedu hranu koju su ove ptice „načele“.⁴⁸ Iz istog razloga za plod su opasni i crvi.

U mnogim krajevima gde žive Srbi strogo je zabranjeno uskratiti ženi u blagoslovenom stanju hranu koju ona poželi, jer se veruje da bi ona mogla zbog toga da „pomete“ plod ili će se to što je želela, a nije dobila,

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Za ljude kratkovide i uskogrude. Za mladoga koji misli da čovečanstvo, da lepota koju mu oči vide, nastaje kad on je na svet nastô, da niko nije voleo slično, da velika svetkovina ljudskog života tek s

Za slugu Jerneja koji na raskršću viče iz glasa da je njegova njiva koju kopa i njegova krava koju napasa, da je glava koju ima na ramenima njegova glava.

Za slugu Jerneja koji na raskršću viče iz glasa da je njegova njiva koju kopa i njegova krava koju napasa, da je glava koju ima na ramenima njegova glava.

Za slugu Jerneja koji na raskršću viče iz glasa da je njegova njiva koju kopa i njegova krava koju napasa, da je glava koju ima na ramenima njegova glava.

Za zavidnike koji pisnu kao zmija u procepu iziđe li čija smelost na videlo, reknu li ljudi koju reč lepu za nečije delo.

i perivoji; za lepotu koja pod koritom spava u lancima nehaja i prezira, za njene u vrtu zametnute stope, za pastorku koju ne izvode pred kraljevskog prosca da je bira.

su sve negdanje smrti-pešaci koje su putovale od neba do zemlje po sto godina, koje smo ponekad i umolili, prema smrti koju bog zemaljski za čas tili, bez oklevanja, na nas baci.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Sedimo i na završetku velike istorijske književnosti, a na početku naše sopstvene – beznačajne, pišemo knjigu koju bismo voleli da imamo u ruci u nekom malom provincijskom gradiću, u vreme predugih kiša i blata na drumu.

Reči, reči, reči... Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim? VII Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom.

Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim? VII Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom. Svaštara! Čudesna reč.

Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu.

Kada se dim razišao, na trgu je ležalo pet mrtvih igrača. Bila je to najlepša smrt koju sam ikada video. Iz zvučnika obešenih u krošnji lipa krkljao je Johan Štraus.

Jedno vreme tresli smo se kao sumanuti u ritmu egzotične »rašpe«, da bismo koju godinu kasnije učili korake mamba, sambe, rumbe, ća-ća-ća, bosa nove i lenjeg bluza.

komesar Dule Kalpiš otvori kalauzom tapecirana vrata predratnog Aero-kluba u Uzun-Mirkovoj i pusti napolje tehniku koju je tamo zaključala buržoazija, koristeći je sebično za svoje ciljeve.

a taj glas je umanjen i dalek, smešten na površinu titrave membrane, pa im Imperio Argentina liči na caricu patuljaka, koju čovek, ako ima malo sreće, može čuti kad prisloni uvo na zemlju iznad krtičnjaka.

I mogu vam reći da nema strašnije i očajnije bitke od one koju decenijama vode mali sivi provincijalci, izlizanih rukava, sa svojim suparnicama sa filma.

Očajavali smo u dosadnim ulicama koje nikuda nisu vodile, prezirali susede, porodicu, tupu osrednjost u koju smo bili gurnuti, osluškujući grmljavinu Evrope u kojoj su buktale umetničke pobune, rađale se nove, smele ideje, a

Videla si usput jednog pohabanog stranca iznad kafe koja se hladi. I ne sanjaš, Žuži, da mi ulaziš u priču koju nikada nećeš pročitati, jer ja pišem male priče na jednom malom jeziku, isto tako malom kao što je tvoj, koji ne

prespavaju zimu, ali, kao i svi drugi s kojima se družite, vi jednostavno morate letovati — takva su pravila igre u koju ste zapali, pa sad sedite u kolima pored svog muža na cesti što vodi ka moru.

Matavulj, Simo - USKOK

Zahori se smijeh. — A koju ćeš uzeti? A-nu, kaži tome lijepom striku! — doda baba. — Uzeću Milu Đulovu! — Čuješ grdova! — reče đed.

Tada mi je isti vladika dao ovu carsku medalju, koju u našem plemenu ima samo još Savo Markov, zato što je posjekao Mehmet-pašu Kokotliju.

On je od djetinjstva bio nestašan, nepokoran krutoj stezi, koju je držao domaći pop, naduven, nemio čovjek koji vršaše službu duhovnika u njihovoj domaćoj crkvici, a njemu, starijem

— Jest, dvadeset hiljada, jednom za vazda. — Kuku! — učini Stane. — To je blago veliko! Što ona ne bi poslala koju hiljadu! — Ona bi dala polovinu toga da me samo vidi!

Kud si krenuo?“ Labud odgovori: „Krenuh u lov!“... „A koju bi zvijerku najradije gađao?“... „Međeda“... „A kako si pošao na međeda nenaredan?

Sutradan sve tri ženske iz kneževe kuće otidoše u crkvu. Knez i Janko popiše kavu, koju im zgotovi pristav. Sačekaše ženske, ali ne htjedoše jesti s njima, nego pođoše ka Petrovićima.

Odmah s ulaska druge zgrade bjehu dvije prostrane odaje, trpezarija i dvornica, u koju uđe vladika. Prema vratima, pod ikonama bješe divan, a na sredini dugačak sto, pokriven šarenicom, na kome bješe

Na tome prekidoše i pođoše dalje kroz mrak. Drugom se odmoriše na drugoj strani planine na pomol njeguške doline, koju bješe pritisla gusta magla. — Uh, čajine! — reče Krcun. — Ali njeka! Već je kraj zimi. Noćas je sreta ljeto. — Kako to!

koji će se mijenjati napoređe, ponesoše mrtvaca, te oko ponoći stigoše u prvo ozrinićko naselje, uđoše u prvu kuću na koju naiđoše i gdje ih prihvatiše bratski.

Djevojka skoči: — Janko moj! Hoćeš li što? — Žedan sam! — reče on. Milica brzo donese čašu razblažene medovine, koju bješe spremila. Pošto mu odiže glavu i zapoji ga, zapita: — Bi li još što? — Jesi li ti to, Milice? — zapita on.

Kad bi osjetio ranu, odmarao bi se pod lisnatijem drvetima, ili ukraj izvora; za njekoliko nedjelja ne bješe pećine u koju ne zaviri, ni vrtače koju ne obiđe; u potonje, kad se bolje naviknu na vratolomno pentranje, najradije se penjaše na vrh

bi se pod lisnatijem drvetima, ili ukraj izvora; za njekoliko nedjelja ne bješe pećine u koju ne zaviri, ni vrtače koju ne obiđe; u potonje, kad se bolje naviknu na vratolomno pentranje, najradije se penjaše na vrh Štirovnika, odakle je pod

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

DEVOJKA: To ne znam šta je. MLADOŽENjA: Čudo! DEVOJKA: Kod muški verujem da je čudo. Oni se u svaku devojku zaljube, koju god vide. MLADOŽENjA: Zar nas držite za tako nepostojane? DEVOJKA: Već to je opštepoznato.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

čini mi se, neke zabune i obmane: u primedbi o prilagođavanju dečjoj čita- lačkoj publici, deci se pripisuje uloga koju ona nemaju niti je mogu imati.

Naprotiv, to znači naglasiti, još jednom, proizvoljnost i nestvarnost te čisto društvene vrednosti koju nazivamo književnošću.

slučaju, u graničnom su području književnosti, a mi smo često skloni, zbog njihovog odjeka, da im pridamo vrednost koju nemaju.

(Jedna od najslabijih pesama koju sam napisao, Proglas dečje republike, najradije je preštampavana i tumačena deci, valjda zato što je toliko prosta i

Uređen i osmišljen svet moguć je jedino kao težnja, odnosno konstrukcija naivne svesti, na koju je dete prirodno upućeno.

Jasnoća koju su joj nudili nesavremeni pesnici za odrasle bila bi osiromašujuća, neplodna; jasnoća dečje pesme, lišena zadnjih misli

jednog inače plodorodnog podsticaja, zec je postao jevtina, ofucana maskota dečje književnosti, izrabljena figura koju su epigoni do te mere zloupotrebili, da se danas mnogi s njom izruguju.

Promenu tona, koju je uslovila tema, zapažamo i u pesmi Poslije žetve Nikole Šopa (1904—1982), u kojoj je naslikan iznenadni mir njive

Pesma nije namenjena deci, a opet je, zbog svog sadržaja i jednostavnosti koju je sadržaj nametnuo, dečja. Zec protrča plašljivo da se skrije u žitu, njemu preko ramena.

Ljupke a uporne devojčice uspevaju, ponekad, da svoje roditelje povrate iz tuposti u koju ih baca gledanje televizije. Otac dođe k sebi, razneži se, i povređenu zečju nogu stavi u gips.

obrazlaganje svog odnosa prema stranim jezicima, da ih ne bih zbunjivao i sablažnjavao, predložih da napišem pesmu u koju će biti uključeni svi razredni drugovi i drugarice moje dece, poimence. O svakom đaku sam sročio po jedan distih.

Danas smo učinili značajan napredak. Stvorili smo specijalizovanu, lažnu književnost koju najmlađima uspešno namećemo. To nam nije bilo teško izvesti. Sva je vlast u našim rukama.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

u svoj istovetnosti nađu. Ništa mi dakle ne ostaje, nego progovoriti koju reč, zašto takovo delo, s takvim pogreškama, na svet izdajem; jer napred znam, da će to svima onima nepravo biti, koji

ŠERBULIĆ: Da, mi molimo, mi molimo! NANČIKA: Iz drage volje. LEPRŠIĆ: Svaka kokarda koju iz vaše ruke primimo, biće nam štit protiv neprijatelja naši.

(Uzme pušku koja je u uglu visila.) Mi ćemo spasti Srpstvo. NANČIKA: Pravo kažete. (Iznese iz druge sobe sablju, koju pripaše, a Milčika uzme dva pištolja.) ZELENIĆKA: Sad vi bežite kuda znate, mi ćemo ostati. LEPRŠIĆ: Šta, Srblji!

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Stara srpska, srednjovekovna književnost, gotovo isključivo crkvenog karaktera, koju su crkveni ljudi u crkvenim idejama pisali za crkvenu upotrebu i za crkvene čitaoce, nije mogla biti od uticaja na

Književnost koju su ti begunci osnovali bila je iz početka konfesionalna, rađena u cilju veroispovedne upotrebe i verske samoodbrane.

»Hebski sužanj«, »Poslednji despot« postao je narodni heroj i mučenik, simbolična ličnost, koju su istoričari, pesnici i besednici za gotovo dva veka stalno pominjali.

Jedini način koji im je ostajao da sačuvaju svoju veru, na koju su mnogo polagali, bio je vezati se što jače za pravoslavnu i slovensku Rusiju, koja se od početka XVIII veka stala u

je hteo da uveri glavne činioce u Rusiji o davnašnjim odnosima između Rusije i Crne Gore i o značaju Crne Gore, koju Rusija treba moralno i materijalno da pomaže.

U opasnosti da bude pokatoličen, on 1748. ode u protestantsku gimnaziju u Šopron, koju svrši 1752. Da bi se usavršio u naukama, on pođe u Rusiju. Gotovo sve peške, 1753.

Kod grčkih učitelja ne samo da je dobro naučio grčki i ušao u staru grčku književnost, koju će docnije u svojim delima obilato navoditi, no se kod njih prvi put upoznao sa slobodnijim, modernijim idejama i

Obradović ne traži toliko istinu radi istine, u njegovim očima oka ne vredi sama po sebi, no od praktične koristi koju ona pruža ljudima.

Kao i u svemu racionalist, tako i u ovome on polazi od gledišta: »Jezik ima svoju cenu od polze koju uzrokuje.« Jezik je za njega oruđe napretka i prosvete, i on traži narodni jezik u književnosti da bi prosti ljudi, i

On ima onu »rečitost srca« koju su negovali pisci sa kraja XVIII veka, i često više osvaja svojom dobrotom i srdačnošću no solidnošću svoje

overenu bogatu kulturu naprednih zapadnih naroda; romantičari preziru »truli Zapad« i veruju u »srpsku kulturu«, koju nikada nisu ni definisali u čemu se sastoji.

pisca određuje po plodnosti i dugotrajnosti uticaja koji je vršio na duhove, po tragu koji je ostavio, po koristi koju je doprineo svome narodu, Dositej Obradović dolazi na prvo mesto i za novu prosvetu on je ono što je bio sv.

Milićević, Vuk - Bespuće

bez misli, kad se je, prvo jutro, neodmoran i neispavan, probudio u svojoj kući, on se prestrašio od ravnodušnosti koju je osjećao u sebi.

u noći, da zamišlja, i nehotice, svoju kuću osvijetljenu, punu nestrpljivosti i iščekivanja, iz koje vječito izviruje mati koju varaju uši, koja od svakog šuma čuje zvrjanje kola i topot konja, — kuću koje se ne tiče spoljašnji svijet, gdje sve samo

dira i vrijeđa u mozgu kad zaškripe, pod njegovom težinom, stare daske na podu; kad pomakne sa lupom stolicu; kad obori koju zaprašenu knjigu, on sav zastrepi.

I kroz kuću kao da odjeknu bratov zvonki glas, kao da se razliježe njegov veseli smijeh, kao da zazveketa njegova sablja koju je on pasao sa tako mnogo uživanja, kao da se pomoli njegovo vedro, nasmijano lice sa blagim, dobrim pogledom; vazda

Oni moradoše noćiti u prvoj usamljenoj kući na koju se namjeriše, gdje ih primi jedan mršav, raspas seljak. Posijedaše oko ognjišta, čekajući da se razgori vatra, uz lojanu

neuređenoj sobi, u toj ženi, zgurenoj u kutu, koja ćuti koja se ne miče s pogledom koji više ništa ne shvata; za koju je s njezinim sinom umro čitav život izvan nje, koja je prigrlila vrelu i krvavu uspomenu u svoje grudi, stvorila u sebi

spušta se ponovo, udara o stijenje, zašumi, nalijeće i baca se dolje naglavce, zajedno s njegovom misli koja ju prati i koju voda u sebi zanosi i utapa.

njega vazda živa i svježa; on gleda pred sobom toga krupnog i čvrstog čovjeka sa mrkom, nejednakom, grivastom bradom, u koju su već godine ubacivale sjedinu, s povijenim brcima koji se miješali, isprepletavali, i bili kao srasli sa bradom, sa

ječeći; na razdrljenim rutavim grudima i na obnaženoj desnoj nozi do iznad koljena, vidjele se rane s kojih otjecaše krv koju mu žena zaustavljaše, ispirajući rane rakijom. Jedno momče iz komšiluka odjašilo je bilo po doktora u drugo selo.

I kad bi se ostavio svojih zebnja i briga o šumi, čitavo vrijeme bijaše obuzet parnicom koju je bio digao protiv nekih seljaka na koje je sumnjao da su ga ranili iz pušaka. O tome je on sa sobom glasno razgovarao.

On se sjećaše nje kao malog djeteta koju je kasnije zaboravio; začudio se kad ju je, poslije toliko godina, ponovo spazio i našao kao izraslu, vitku djevojku,

vode i burkanje valova; negdje u daljini sijao se jedan srp vode; odnekud iz polja dolazili odlomci jedne snažne pjesme koju su pjevali čvrsti i oštri glasovi žetelaca, pjesme grube i vrele kao i sunce koje ih prži, pod kojim žanju, polegli po

Sremac, Stevan - PROZA

I on naposletku, sit nepravde, prepun gorčine života, a žedan nauke, za koju je živeo — morade napustiti školu kojoj se posvetio.

« reče on. I sa ovog dugačkog praktikantskog stola razmišljaše sad u koju struku da traži da pređe, i gde bi mogao malo brže napredovati.

onako kako je to partijski interes i disciplina zahtevala; glasao je kad je trebalo, i redovno je išao u onu kafanu koju je držao čovek od vladajuće partije. Ali ipak, nekako, đavo bi ga znao, nije se ovajdio onako kako se nadao.

I zaista, mačor se još tri puta javio krećući se polako obešenoj pečenici, koju teško da bi mogao dohvatiti, i Jova ga sva tri puta užasnom larmom dočeka i baci se za njim motkom, koja ga malo

— A vide li, Kajo, onu životinju, kako se navadila na našu pečenicu? ’Oće krkanluka! — Koju? — zapita Kaja, koja je umorna od rada celoga dana već gotovo zaspala bila. — Pa onoga mačora!

« — To verujem — veli Kaja — ali da koju dobru rekne za tebe, to neće! — More, šali se, šali čovek. Dobar čovek, voli me što sam šaldžija.

Jedared ga je i ostavila bila i odbegla nekoj svojoj tetki za koju je tad prvi put i čuo Jova da je uopšte ima na svetu.

Maksim je imao vrlo lep običaj. Rano je ranio, držeći se propisa jedne higijene koju je kao blagodejanac dobio. Ustao bi rano, pa bi se prošetao po okolini. To mu je prijalo.

Kad nema što iz novina da čita, on im onda čita jednu knjigu: Šta da se radi? koju je mehandžija, na navaljivanje njegovo, morao kupiti, i kojom je obično pokrivao slatko od ruže, na što se, naravno,

A sad ću da vam o drugome nečem govorim. Hoću da vas spremim za drugu školu, u koju posle ove idete, a to je: škola života. Jer vi ćete biti ljudi, građani ove izmučene zemlje, za to vas ja spremam...

mu ni današnji dan nije propao, a najviše što mu je ovo poslednje predavanje ispalo okruglo — tako okruglo kao ona fleka koju ponese na svojoj beloj rubini, sa mesta na kome mu je gost sedeo. Maksime! Maksime!

— Nećeš da kažeš? — ’Oću... kazaću... Kazaću odmah! — ubrza Marjan kad vide kako otac bira koju stranu pruta da upotrebi, tanju ili deblju, što je bednom detetu podjednako strašno i sasvim svejedno bilo.

Radičević, Branko - PESME

48. Duboke noći vladaše tišina, — Ovako bija onaj sanak moj, — Umilno na me gledaše svetlina, Bezmerni koju slaše zvezdâ broj, I daljni glasâ ču se tad milina, Umilnija neg slavka što je poj, I bliže ovaj dolazaše zvuk Kroz

Pri sebi pušak' ja vidim imadeš, Šta mislim sada, mnim da i ti znadeš, Od moji koja možda biće bolja, Izberi brže koju ti je volja.

Al' ću im se osvetiti, Ao, mili pobro, Dok se samo poprivatim Svoje snage dobro. Degod koju divnu vatim, Danju ili noću, Ispritiskat, ižljubiti, Izgrlit je oću.

V Bože, Bože, što bi s njome? Kud se dede zlato čisto; Kô nesretne one mome Zar i ona sada isto? Pre za koju kad bi čula E je snađe kob ta uda, Bi se ona prepanula I zgrozila oda čuda, I bi glavu, moja bela, Povisoko tad

XVII Stoji kao osuđena, Tuži, jadi, pa se gubi Suzicama oblivena, A za srećom koju zgubi, Koju zgubi za onoga, Pa ga kune: „Oh, ta stani, Prosti, prosti, tako t' Boga!

XVII Stoji kao osuđena, Tuži, jadi, pa se gubi Suzicama oblivena, A za srećom koju zgubi, Koju zgubi za onoga, Pa ga kune: „Oh, ta stani, Prosti, prosti, tako t' Boga!

eto ga De iz dvora šeće svoga, Pravo ide na 'no mesto De ga vide tako često, Na kraj stene strmenite, Dva rastića koju kite, A pod njima od kamena Stoji klupa načinjena. Valja strmen pod njom more.

ko se približuje, I ne vidi slatka čeda Što sa strane u njeg' gleda, Sa lica mu tugu štije, Pa suzice roni tije, Koju uze da je ljubi, Pa i sebe i nju ubi. Oh tu njegov grdni jade!

Četovođa u nju gledi, Baš careva grada vredi. Ona k njemu: „Gospodare, A tako ti slave stare, Koju danas pod oblaka Diže tvoja miška jaka, Ovo nosim mlada tvome Ja junaštvu golemome.

Duša njena burno more, K nebu vali kom s' popeli, Pa se tako i sledili. Kano majka stoji bedna, Koju nosi santa jedna, Druga nosi čedo milo, Što pod srcem njojzi bilo; Sva uzaman pomaganja, Zaman muke i kukanja, Ode,

Kad njeg'vo suzno oko ona spazi, Nebeska radost koju je istisla, Ah, kad ga ona kode sebe spazi, Kô anđô di on preda njome kleči, U oku suzu, kô što anđô suzi, Tad

Pa je toči u zlatne čašice, Nosi bela leba šeničnoga, Nosi mlada sira mekanoga, Sira, brate, od svoje kravice, Koju rane njezine ručice, Sama ga je mlađana pravila, U kačicu sama ga stavila.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

neko doba kako me, za mojim radnim stolom, osvoji crna slutnja: vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud. Ko su ti tamni dželati u ljudskom liku? Jesu li slični onima koji su tebe odveli?

Bio sam, skorih dana, i u Granadi, gledao sa brijega osunčan kamenit labirint njenih ulica i pitao se: na koju su ga stranu odveli?

Iz tih dana potiče i ona sličica, crtež našeg mlina, koju je načinio bradati slikar skitnica i poklonio djedu. Dugo je stajala u starčevoj sobi, obješena pored prozorčića, u

— Šta ti je to, kukavče? — Pa eto, krstim se. — Hm, to u tebe nekako zapetljano. A znaš li koju molitvu: Očenaš, Bogorodice djevo? — Ne znam — iskreno priznade čupavi neznabožac s Brdara.

po drvenom sanduku: nema britve, nema kaiša za oštrenje, nema trouglaste turpije, nema brusa, nestalo voštane svijeće koju je djed svojeručno „usukao“ sebi za ukop.

— odmahne djed sjećajući se svoje Milice, žestoke rakijašice. — Dešavalo se, bogami, kad koju više potegne, ona me napopasti koriti kako je u svoje vrijeme mogla da se uda za lugara i da danas bude gospoja

Poznao sam dobrodušno, milo starčevo lice uprkos dugoj bradi i svetačkoj potkovici koju mu je dodao slikar. Pjesnik Buro spopade hartiju iz mojih ruku i zadivljeno potvrdi: — Rade, svega mi na svijetu!

prođe čitav osuk svakojakih godina, proguraše u tutnju i prašini kao dželep govedije utisnut u tijesnu cestu pored Une, koju marveni trgovci gone u nepovrat, na klanicu.

— Tukao? — opet jeknu djed. — Da, da, moj Radoje. Poživi tako koju godinicu, pa kao tičica — kljunom u travu. Eno je na našem starom groblju, bar je mrtva među svojima.

Da opet nije zametnuo kavgu? A kavge se za došljaka nalazilo na koju god stranu pošao: u seosku birtiju, u mlin, u crkvu ili u šumu po drva.

Tek bi jedne nestalo, a već preko noći bi je zamijenila neka druga. Najstarija koju pamtim iz djetinjstva bio je jedan slijepi stari konj.

— Valja im opet prelaziti onu jučerašnju cestu koju kontroliše neprijatelj. Može tu doći do gustog. Kad je već četa bila gotova za pokret, iza prvih brda, u pravcu prema

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

HASANAGINICA: Znam ja kakve sam rukave prala! MAJKA HASANAGINA: Što niko nije morao, on je morao. Krv koju tebi ne bi ni ponudili, on je morao da prima kao počast! HASANAGINICA: A krv se vraća...

A? (Svetlost u logoru se potpuno gasi; istovremeno, pali se u Hasanaginoj sobi, u koju ulaze, razgovarajući, Jusuf i Hasanaga.) JUSUF: Kad me pitaš, da ti i kažem.

Vidi, molim te, prsten! Karika je gotovo ovalna i celom površinom obrađena ornamentom stilizovane lozice u koju su smeštene rozete!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

— Dimitrijo! — viknuše svi preneraženo kad ga videše onako krvava. Ali on samo manu rukom i istrča... Vide kola na koju stranu odoše pa se pusti za njima. I nastade trka.

Ona je retko išla drugima, kako ne bi i oni nama dolazili i videli našu sirotinju koju je već ceo svet gledao. Ali ko bi došao, taj je bio ugošćen kao kod najbogatijeg jer je ona uvek nabavljala najbolju

Odjednom uđe i ti. Stade do mene. Levim laktom se nasloni na moje rame, a desnom rukom poče prelistavati knjigu koju čitah. — Čitaš li? — pitaš me i naginješ se da pročitaš ono, što čitah.

Čekao sam te. Položio sam dlanove na vlažnu travu i premirah od slike koju stvarah. Unapred sam rešio kako će biti. Kako ću da te metem u krilo, raskopčam ti jelek, i, uviv moje lice tvojom

Sve se sleže. Usklici, smeh, razgovor razlegao se iz vaše bašte koju počeše utapkivati i krčiti za igre... Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle

Tek što je bila počela da vadi kofu iz bunara, a ja, kao uvek, došao sam i tobož doneo joj moju testijicu koju sam navlaš ispraznio u kujni, da je napuni. Pa se nisam odmicao od nje, već stajao i dodirivao je.

— počeh. — Ako hoćeš daj, ako ne... — I pođoh. Ona napreže svu snagu. Nije smela da se odvoji od grane za koju se držala, jer izgledaše da bi pala. Pa, žmureći, pruži mi: i lice, i usta, i oko, sve. Ali ni koraka k meni da kroči.

Poče se penjati, gotovo trčeći. Zadigao glavu, prigrlio korpu grožđa što je na prosio i koju će sad prodati u čaršiji za rakiju.

Kuća mu odmah do naše. Majka i otac otišli tamo na večeru, a mene doveli, da nije sama Nuška, gošća, koju je mati još u subotu uveče dovela.

On pre krstio noge, pognuo se. Beli mu se čalma, crni koščato lice, a po beloj šupeljci u koju svira padaju krupni mu, crni i koščati prsti.

sanduku, u starom poslužavniku stoje poređane čaše, do njih velika čeprnja vina, a u kujni testija takođe puna vina, u koju smo izručili iz svih sudova što su nam bile poslale bogatije komšije.

A od Stojana Donjovrančeta dopire pisak dece, plač žene i njegova vika. Traži konja i sablju, neku staru, veliku, koju je za vreme oslobođenja dobavio od nekuda.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

A ko što dâ, neće štetovati, jer će primiti toliko knjiga koliko iznosi suma koju položi. Ja, uveravajući da će knjiga moja biti vesma polezna, ne mislim u tom sebe hvaliti, no one ljude od koji(h) sam

Jezik ima svoju cenu, od polze koju uzrokuje. A koji može više polzovati nego opšti celoga naroda jezik? | Francuzi i Italijanci nisu se bojali da će

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Kao što sam pjesme štampao u različnijem narječijama, kako sam koju gdje dobio, tako će biti naštampane u ove pripovijetke: biće ih iz Bačke, iz Srijema, iz Srbije, iz Hercegovine, iz

Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mahne toga, nego će mu on naći drugu devojku koju god hoće u svemu carstvu.

Onda Grbo skoči, uze tri kamena, pa im reče: — Dobro pazite na koju će stranu panuti kamenje. Onda se ispe na vrh jele i odmah ugleda svjetlost, te baci sva tri kamena jedan za drugijem

te baci sva tri kamena jedan za drugijem na onu stranu gdje je vidio svjetlost, pa onda siđe dolje i upita braću: — Na koju je stranu palo kamenje? Oni mu pokažu. Braća pođoše na onu stranu.

Sve što car Petar zapovedi to sluge izvrše, te ga zatvore s kćeri u vrlo jaku zazidanu kulu koju sa ranom na tri godine dana napune.

evo ti blaga, srebra i zlata, pa ponesi koliko ti god drago i koliko ponijeti možeš, a povrh toga, izaberi djevojku koju ti srce tvoje obegeniše, pa idi svojoj kući ako hoćeš i neka te prati božji blagoslov; a ako nemaš volje da ideš

sad izabere tri najljepše djevojke, i uzme blaga, srebra i zlata što je mogao ponijeti, pa se uputi onoj jami kroz koju ga spustiše njegovi drugovi; zadrma onijem užetom, te dade znak svojim ortacima da je tu.

pa će tamo dolje i ostati, a oni će lijepo blago podijeliti i svaki s jednom od onijeh djevojaka življeti, a onu treću, koju je Marko bio sebi namjenio, uzeće za sluškinju. Ali čovjek snuje, a bog boguje, pa tako i ovdje.

Išao je on tako, išao, pa dođe do jednijeh velikijeh i lijepijeh dvora. Tu sad prvu vidi svoju dragu, koju mu je dao u podzemaljskom svijetu starac laktobradac. On je nju poznao, ali ona njega nije.

— Hvala bogu. Pitaše se za junačko zdravlje, i putnik napuni tikvu vodom, da bi mu bilo usput, pa upita ovog na koju će stranu, i kad ovaj kaza, reče da idu bar u društvu. — Ma, ja htjedoh da se malo založim! — reče carev sluga.

Putnik nikako da se načudi čudu, te ga upita kakve mađije zna. Ovaj mu ispriča da tu silu ima marama koju je dobio od cara. Onda mu putnik predloži da trampe, veli: — Da ti dam ovaj šešir, a ti meni tu maramu.

to, carević pođe tamo a neprestano premišlja koja li to careva kći može biti, pa sumuje da nije nikakva druga već ona koju je njegova maćeha dovela i koja mu je onako dobra bila.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Zar ja znam šta se troši? Što joj je volja, ono kupuje, pa opet baca, kad se rasrdi. Za astalom ako rekneš koju, tri stotine vila i što ti ja znam; ako ćutim, a ona: „Šta ćutiš, šta ne govoriš; zašto si me uzeo, kad mrziš na mene“.

je stiglo pismo na našu vlast od nekog neimenovanog, i sto dukata, da se ovo kao nagrada dade onoj u varoši našoj, za koju se osvedoči da je dobra žena. MAKSIM: Taj je morao, siroma, poluditi, pa ne zna šta radi.

KUM: Već danas svakojako ne bi, jer znate li šta je novo? Naredili su, da se izda nagrada, za koju se osvedoči, da je najbolja žena.

— Mislim, koji je to vrag, ali nikako mi se ne pita danas. NIKOLA: Baš bi rad znati, na koju će pasti ta kocka. MAKSIM: Zar može koja druga dobiti osim Mage; ako se baš mora dobiti.

KUM: Devojka ne bi mogla nijedna dobiti nagradu. NIKOLA: Zašto? KUM: Jer su sve dobre. Kažite za koju ste čuli da je zla? Moju Jelu fališe, te mi uši probiše. SOFIJA: A sad? KUM: Sad vidim šta je zec. 9.

NIKOLA: Pravo kažeš, snao. Nego, Mago, gledaj da te vidi pisar ovako obučenu, ne bi li mi koju kukavicu i ti privredila. MAGA: A kako ću, kad je, eto, otišao.

doktor, kao da ga sami čuvate. DOKTOR (Manojlu): Povtoravaj često i upisuj u knjigama mudrost koju sam ti raščlenio, pa ćeš doći do 24 predjela neba. (Otide.) MANOJLO (krsti se): O! O! O! da čudna čoveka!

Krug je nešto okruglo, a čerta ide pravo. Šta je to krug čerte? DOKTOR: To se uči u matematiki, koju ja nisam učio. Tako se isto u matematiki uči da se ekvator deli na 360 časti, tj. stepena.

No poslušajte! Ta je čaša, kao što se izvjesno zna, od Aristotela filosofa, koju mu je Aleksander Veliki poklonio. da ona dakle mlogo vredi, o tome nema sumnje; no veća je njena vrednost, što je

i s malim trudom mudrost postigao; ali, da vidite čuda, svaki koji se za uvjenčanu nagradu javi, ne znajući za tajnu koju sam vam saopštio, kako ga zapitaju koliko je učio, odma počne opisivati trud i muku koja je s naukom skopčana.

DOKTOR (u jarosti): Ha, čauš! Ti si ona calajuća posuđa, u koju nevaljali ljudi kojekaku đubru bacaju. ŠALjIVAC: I koja je ispunjeta trifeljom i klipama.

Ali su ovo novci tuđi. — Tuđe prisvojiti, znači s njim simpatizirati. — Šta je simpatija? Naklonost koju dva lica k jednoj istoj stvari osećaju.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

čitao, al će odma i to primjetiti, da između mojeg i Vajsinog djela nikakve druge slike nema, osim prve jednake ideje, koju smo obojica — Vajse za volšebnu operu (Zauber Oper), ja pak za prirodnu komediju — svak po svom sviđenju i vkusu,

SULTANA: O, što mi nije narav zapovedati, da ti jezik iščupaju! — Idi mi zovi Pelu. STEVAN: Koju Pelu? SULTANA (baci se na njega maramom što je u ruci imala): Oćeš da me doveka jedeš?

Lalić, Ivan V. - PISMO

pline Ko kvarna svetlost, ko fatamorgana, Vidljiva pena na rubu praznine — Da, možda je to bila ona Ana; Ana iz knjige koju vetar lista u travi, pored zaspalog čitača; Ana iz raja što naknadno blista Udaljen iza plamenoga mača; Ana, kneginja

A u tvom veku moje ubrzanje Usklađuje se s tvojim nepokretom, U aporiji koju ne zna Zenon. A leto brojim pedeset i peto, U čilenju, u ovom ostrašćenom, Dok bivam jači, a sve me je manje. (22.

One što davno ne čekaju Mesiju, Pomireni sa svojim blagostanjem, I naseljavaju depresiju Koju su znanjem stvorili imanjem?

I proći će mnoga stoleća, ko pena, Kako reče pesnik u samrtnom znoju, U vrućici rujnoj; al velika smena, Koju sanjao je, još gine u stroju. Stojte, galije carske! Slabo vas nešto vidim U omaglici dana.

crveni se šipak, A svi dohvati podjednako blizi Ili daleki, i svi nedohvati, Sve je u znaku polovine puta; Sinkopa koju senkom slutnje prati Fіgura non ancora conoѕcіuta — Dvojnik tog dana što se tromo zlati. (10.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Kako ga napadam? Baš ste radoznali! Ali, neka vam bude! Pokažite mi, na primer, osobu koju želite da ocrnim i nećete me zaustaviti sve do jutra. Koju? Onu tamo? Ha, pa to je upravo moj tip! Moj pokusni kunić!

Ali, neka vam bude! Pokažite mi, na primer, osobu koju želite da ocrnim i nećete me zaustaviti sve do jutra. Koju? Onu tamo? Ha, pa to je upravo moj tip! Moj pokusni kunić! Vežite se i prestanite sa pušenjem — uzlećemo!

— masiralo me je i dalje ono pegavo nedonošče iz ogledala. Znam jednu damu za koju kažu da je u najboljim godinama, što za ženu njenih godina i nisu nikakve godine! Uspeva li išta tako dobro kao uspeh?

(najmanje minus dvesta ili blizu te cifre), koju sam videla u nekoj izložbenoj dvorani kako čuva dozlaboga dosadne slike?

Bila je potpuno sama u toj ledari koju je svet obilazio kao kugu, na onoj promaji, među najjadnijim platnima koja se uopšte mogu zamisliti. Šta je radila?

Ali ja se nisam povukla, pa ću da vam ispričam šta se sve ispodogađalo s mojom bakutom i njenom rođenom kućom koju je podigao iz svog džepa lično pokojni deda Gavrilo.

To je, ukratko, priča o tome kakav je čovek bio deda Gavrilo. Ali, vratimo se našoj staroj kući, koju je na jedvite jade podigao još posle onoga rata, „odvajajući od usta“, kao što često ima običaj da kaže moj bakuta.

znaš da ne podnosim miris znoja (alergična sam na njega), a tu su onda i one prašnjave patike, smrad parketa u sali koju premazuju najsmrdljivijom parket-mašću na svetu!

— Hoćeš li o Samari? — upita on. — O čemu? — To je jedina priča koju znam napamet ... — reče Mišelino. Što jes, jes, bio je veoma delikatan.

gužva, recimo čak i tada kad svet prosto pošizi zbog nekog rata ili epidemije, ili približavanja kakve glupe komete koju smo za dlaku eskivirali u svoje vreme.

Hej, čoveče, znate li ono idiotsko pitanje koje novinari obično uvaljuju poznatim zverkama: „Koju biste knjigu poneli sa sobom na pusto ostrvo?“ Gospode; kakvih tu sve nema izvaljotina!

Jednostavno, postojala je jedna stvar u koju ste mogli biti savršeno sigurni na ovom prevrtljivom svetu: kada se probudite, ne biste se smeli zakleti da će vaš grad

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Sentandreja Gledam li te zrakoplovnu, valnu, u girlandi jesenske fasade, ili sliku raskriljujem žalnu u matricu koju svako znade? Ja nazirem žiška trepku tajnu u nedoba, kad farovi rade: pejzaž pesme Briga materina.

- Beskućnica zjapi i gorko peče ona prljut ljuta niz koju burić dao se u Drinu... A tek je sjao šljivik u rubinu. Još kotrlj čujem, mučenice žuta.

A plamsaj bića - kao sudbina prati mi senkom ruža Budima. Groznicom okna drhti svetlija potka predela, koju protkaju nervi cvali mi po ruj-očaju rodnih bregova - a simetrija lirskog oblika, nemir-ikona, zebnju razigra

teskobe, frikàtiv bola žicom od metala, od čije struje slogovi se drobe u mutnu plazmu jezičkih korala, kroz koju tečem jednu krhku struku, Tišinu njenu, buket belih ruku.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

danas bi srećnim sebe cjenio, kad bi iskusio da me iskreno ljubite. Vi ste mene strelom ujazvili, koju nikakovi balzam zalečiti ne može; vi ste me obajatelnom dražestiju vašom tako opčinili, da ne čuvstvujem ni šta sam ni

“ MARKO: A šta je bilo s galijama? MITA: Propale, naravna stvar. I naša jedna, koju je gospodin kupio da nas doveze i natrag odveze, otišla je u dim. Imao je štete do jedno po miliona talira.

JELICA: O, gospodin baron, zar se tako čuva ljubov koju ste mi otoič erklerovali? Ne znate li vi da je Karl Mor ljubio Amaliju i preko volje očine?

Tebi pak, ćerko (Mariji), evo polutina od one sume koju mi je taj tvoj baron odneti hoteo. I ti si mi dosta pomogla. Idi i traži sebi sreću.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Poput čigre vrtiš se u krugu pod šibama svog srca nestalnog, kud ćeš, šta ćeš, na koju li stranu u beskraju raja ferijalnog. Zbogom školo, zbogom gimnazijo, lud je bio i ko te učio!

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Od Belmonteha ona dolazi skoro uz obalu. Možda su vam je kuće zaklonile. — Razume se. Mogu li naći koju barku da me preveze na ostrvo? — Ne verujem. U slučaju da se jezero uzburka, ne biste se večeras mogli vratiti.

Skoro sam obišao celo ostrvo u krug. Nalazim jednu pljosnatu stenu na koju se može sesti kao na naslonjaču, oslonivši leđa na jednu drugu.

Najzad razaznajem i po koju reč, jasnu i usamljenu kao zvezda: — Ne, kažem ti da ne! Čamac pristaje ispod mojih nogu ali ga ja apsolutno ne vidim.

On ne kao da prezdravlja već kao da ide smrti; tako je izbolovan njegov osmeh, i tako je bez života ruka koju pruža. — Zdravo, dragi Pipo, sedi, sedi, molim te odmah i metni kapu... Tako. — Vi ste žena Pipova?

— Zdravo, dragi Pipo, sedi, sedi, molim te odmah i metni kapu... Tako. — Vi ste žena Pipova? „To je žena za koju on kaže da je stara i da je ne voli!“ — Ja sam njegova žena. Jeste li čuli kako nam je bio bolestan?

Ja sam spreman da ga sprečim ako pokuša da ustane; ali on osta sedeći, gledajući pažljivo u ruku koju mi pruža. Bio je na putu i da mi ne da ruku, toliko ga je nešto na njoj zanimalo. Gledao je u nju ogromnim očima.

Sići ću posle u krčmu na jezero. Dodajem: — Treba da poručite po koju čašu dok se ne vratim. Posle možemo na kafu. — Doviđenja, gospodine, čekamo vas posle večere.

u toj gomili i sada odjednom zvučno izdvojen jedini, jedini je prisutan, jedini u ovoj prirodi, nad crvenom krvlju koju gubi, nad vodom, nad biljem, u gašenju meteora. To može isto tako biti žena ili čovek. Snažno stvorenje.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

5 Sin majke Agare i prezreni Juda, Sa pobožnim strahom obilaze tuda: Smrt slaveći tvoju, na koju se seća Toliko stoleća! 6 A i na što crnog kiparisa grana?

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Izmakao pogledu ptica; ni noć ne bube mi ne dolaze u ćeliju koju sam sebi sagradio, ni sveću ne palim da me njen pogled ne bi posmatrao, ni knjigu ne otvaram.

krugovima poverenja, što se ukazuju čas u plodnosti, čas u pustoši, čas u onom što su nam drugi ostavili, čas u lepoti koju odjednom i sami možemo da stvaramo. Nema više našeg, ni tuđeg; teku suze pokajanja.

zbor novih naraštaja koji rado protivreči i peva mimo uobičajenog licemerja sve je u hlebu istina ovog veka koju hvalim hleb koji se peče preko celog dana hleb koji se prostire preko državne granice njegova kora je slast i

daje to kljun neoboriv z a zmiju je to pobeda zmijskog cara za čoveka — preterana obećanja i velika neporočna vest koju ne može da sanja ni da shvati.

pala Kartaroši da vas nešto pitam ima li za mene mesta za stolom hoću da igram čak i bez veselja možda je i milost koju čekam samo obrt u božanskoj kocki obrt dostojan velikog blefa ratničkog vojnog i misionarskog abluda vrline u

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

DANICA (u razgovoru zavukla je slučajno ruku u džep i napipala tamo ceduljicu koju iznosi): Eto, eto opet. Vi uvek tako nekako zavedete razgovor da ja zaboravim ono što je najvažnije.

ADVOKAT: Da, verovatno, ali će posle otvaranja testamenta biti to u srazmeri prema svoti koju im je pokojnik ostavio. (Čuje se galama.) Evo ih! Ja ću se radije udaljiti. Doviđenja! (Pođe.) DANICA: A tetkini računi?

Ovom prilikom, prelazeći preko scene, i ne obziru se na Danicu). TRIFUN (prolazeći kraj Danice, ostavlja šolju od kafe koju je uz put ispio). MIĆA (prolazeći kraj Danice): Vi ste još uvek tu, to je tako prijatno! (Odlazi sa ostalima.

A tamo je gore Trifun; našao u trpezariji jedan stari špil karata, pa sam samcit igra, a deli udvoje. SIMKA: A koju si sobu ti uzeo? MIĆA: Ja? Onu koja mi i pripada. Uzeo sam pokojnikovu sobu. SIMKA: Pa tamo još gori kandilo?

AGATON: Gotovo i treba da se zberemo, jer imamo zajedničku nevolju da zbrinemo. TRIFUN: E, a koju to? AGATON: E, pa tu što ste svi potegli pa se uselili ovde. Da ste pustili mene samoga...

Smem li? ADVOKAT: Ali smete, zaboga, ja ostajem pri reči koju sam vam dao. DANICA (neobično zadovoljna): Izvinite, molim vas; odmah ću se vratiti, ali moram da trknem do tetke da

Ne znam zašto sam se i ja ocrnila, valjda za njegovih tričavih 3.000 dinara. Nisam valjda luda...(Skida crnu maramu koju je nosila oko vrata i vadi jedan cvet iz vaze pa ga zadeva u kosu.) Što kaže Sarka, neka ga žali tetka!

AGATON: Jeste, reč po reč. PROKA: Pa zar ne nađe makar jednu reč za koju bi mogao da se zakači? AGATON: Ne, nego veli: „Dižite ruke!

Ostavio mi kao legat 3.000 dinara i nije ga mrzelo da u testament napiše: „mome rođaku Trifunu Spasiću 3.000 dinara koju je sumu on već primio po priznanici od 14. februara prošle godine.” Zamolio sam ga kao čoveka da mi pozajmi 3.

Pripitaj Sarku, niko ti bolje to neće reći od nje. A nas ostavi, ne možemo mi razgovarati s devojkom koju preziremo. 'Ajde, Simka, da se mi spremimo pa da što pre idemo iz ove nečiste kuće. (Ode u svoju sobu.

ja ne znam smem li da budem iskren? DANICA: Molim! MIĆA: Ja bih, vidite, želeo da popravim izvesnu nekorektnost koju sam učinio prema vama.

MIĆA: Ja sam samo želeo... DANICA: Ako ste odista želeli da popravite svoju nekorektnost i uvredu, koju ste mi svojim predlozima naneli, vi ćete to najbolje postići ako uzmete svoj kofer i iselite se iz ove kuće.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

A uz to, čovek se rastrže u neprekidnoj borbi, u kojoj očvrsne, ogrubi, dok je žena vezana više za kuću, decu, koju smatra kao deo svoga tela. — Ti bi bolje uradila da ga spremaš za put — prekide je moj otac.

Sva lica uozbiljena, svi žure, samo ja stojim na sredini kruga, neodlučan na koju li ću stranu. — Pardon — obratih se jednom kaplaru.

Očekuje se smotra koju vrši komandant diviziona. Naskoro se uzmuvaše oko susedne baterije. Razleže se komanda i ljudi kao da se slediše.

A bilo je mnogo zameraka... Kaiš na opremi prevrnut. Tamo mrlja na kamutu, na koju će, razume se, da padne prašina, pa da se napravi gomilica, što će konju da stvori ranu.

maramu na usta, da bi se zaštitili od prašine što se taložila po licu, obrvama, trepavicama, pa i na toj maramici kroz koju se disalo.

a — haj, kako bi to lepo bilo, da nas sada u Ćupriji sačeka dve hiljade devojaka i žena i da padne komanda: biraj koju hoćeš! — Onda se grohotom nasmeja i udari me po ramenu, da ja poleteh na vrat svog konja. — Je li, ne bi se ljutio?

A okolo su stajali, kao kakva počasna straža, naši vojnici sa puškama. Neobično nam izgleda ona uniforma, koju sada prvi put vidimo. Iz potaje se divimo ugojenim i snažnim konjima.

U jednoga bledo lice, proraslo crnom bradom, usne poluotvorene, a iz nosa mlaz usirene krvi spojen sa crnom lokvom, u koju je pola lica uvaljano.

ispod grudi, a druga obuhvatila, verovatno u samrtnim mukama, struk trave, gde je i beličasta glavica deteline, koju vetar njiše. Iako je mučno, neko unutarnje ljubopitstvo goni da se ma i letimično pogleda.

Potom smo dugo silazili i stigosmo u jednu kotlinu kroz koju je proticala reka. Tu su vojnici nahranili i napojili konje. Za ljude nije bilo ničeg.

— Na svoja mesta! Tek oko deset časova kretosmo. Niko više i ne pita na koju ćemo stranu. Sa nama trapulja polako i pešadija u beskrajnoj koloni.

trupa, odakle krv lagano otiče, ljudska krv, a potočić se probija kroz prašinu i sitno kamenje kao crvena traka, koju ljudi kidaju svojim nogama. Došao je i komandant, pomodreo u licu, a dlake brkova su štrčale kao bodlje u ježa.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Čim se Gojko predstavio kao učitelj, na licu ovoga seljaka opazila se živa radost, koju on nije ni sakrivao. Prilazeći učitelju, on prethodno skrenu učiteljičin pogled na sebe, osmehnu se na nju veselo i

Opet se produži razgovor. Učitelj opazi da mu drugarica neprestano ćuti, pa stade misliti kako bi joj progovorio koju reč. Prvo se usudi da je pogleda, jer malo pre to nije smeo učiniti. Podiže oči na nju i — prođe ga prijatna jeza svega.

Baš tada uđoše u dvorište kola sa učiteljevim stvarima. Učiteljica zastade u nedoumici: valjalo je prozboriti još koju reč sa novim drugom, ali se on suviše revnosno zaneo oko svojih stvari, te i ona ode.

Beše to prosta seoska kuća sa jednom velikom sobom i »kućom«, a prema velikoj sobi beše pregrađena jedna manja, koju su ukućani zvali odžaklija, i ako u njoj ne beše odžaka.

— To je za one iz prvog razreda, a mi ’vako... krpiguza, jarca, vina i tako... — Je li vas učio pređašnji gospodin koju igru? — Jok, on samo u školi...

— To je ’nako... kad nas je vodio u polje, a nije nas naročito učio. Ljubica je mislila da počne sa njima koju igru, da zametne šalu i smeh, želela je da se upozna sa tom dečicom, da se zbliži sa njima.

bio sam zbunjen. Oni prođoše kroz seoski sokak, po kome ležaše sitna, istucana, laka prašina, u koju upadahu noge do članaka.

: u selu su posete vrlo retke, pa zato one vazda izazivaju neku nervoznu bojazan što se remeti ova stalna tišina, na koju se čovek navikao. Na vratnice uđe visok, plav, suvonjav mladić u kratku kaputiću i nakrivljenom mekom šeširu na glavi.

— Šta ćemo sad, čime da te častimo? reče Gojko nudeći ga u isto vreme stolicom, koju je Stojan izneo. — Ja sam ti bećar, dodade on gledajući Ljubicu preko očiju.

— O, molim.. izvol’te, reče ona sa nekim malim izrazom koketerije. — Ama nemamo gde da vas uvedemo. Deco, dajte koju stolicu. »Hm, pa to je on !... znam ... I gle sad šta je !« reče Gojko u sebi. On poznade pisara.

Ljubica, koju sve više obuzimaše ženska sujeta, popustiše po malo od one prvašnje zbilje, pa se stade i ona upuštati u razgovor, koji

Razgovor se vodi samo o školskom radu. Ljubica je naročito došla da čuje koju reč o pisaru, da vidi šta je to: treba li da se boji čega, ili će joj i Velja kazati ono isto što i Stojan.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

vojka: voćka; 2. biljka u loncima ili saksijama; ovde: igra rečima vojnica - 1. vojna, vojska; 2. vrsta poreza koju plaćaju muškarci oslobođeni od službe u vojsci Gizdav - nakićen, ukrašen; raskošan, kitnjast; otmen; ohol, ponosit

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Filip: Sve ćete saznati večeras, ako dođete na premijeru tragedije Razbojnici od slavnog Fridriha Šilera, koju će vam prikazati... VASILIJE: ...putujuće pozorište Šòpalović!

FILIP: Šta kaže: svestan stvarnosti! Koje stvarnosti? VASILIJE: Ove! Ove ovde! Ove u kojoj se nalaziš! Ove u koju si nas doveo svojom glupošću! Ove sobe, ovog stola, ove furune! Ovoga olajisanoga patosa!

GINA: Blagoje! BLAGOJE: Kad je gledam, osećam se ko soba... GINA: Ko šta? BLAGOJE: ...ko soba u koju su uneli ljubičice! GINA: Ne treba ti da piješ ni bozu, akamoli rakiju!

MILUN: Kakvu dozvolu? VASILIJE: Šta se sad pravite ludi, kakvu dozvolu! Dozvolu za predstave, koju sam vam dao pred ovim ljudima! MILUN: Ti meni dao? VASILIJE: A vi ste je pocepali i pojeli! MILUN: Ja?

JELISAVETA: A to, što smo mislili da je maska, bilo je lice! VASILIJE: Na koju masku misliš: na masku glumca, ili na masku ludaka? JELISAVETA: Mislim na masku ludog glumca!

VASILIJE: Pre će biti da se život njim poslužio i poigrao! A on... Nit je on znao koju ulogu igra, ni zašto, ni u kojoj predstavi! (Sa desne strane, skoro trčeći, dolazi Simka.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

PRVA JEZA Desi se: da se začudim, kad me iznenada rastuže: kišica plaha, il jedna smeđa dečija glava u koju se zagledam duže. Desi se da se probudim, od noćna bliza neba plava, i stavim ruku na srce što kuca jako.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku, taj osmeh rasuh, nad svakim telom, golim, i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi, pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva, u izmoždene grudi, jer se, u proleću, sve to opet zbiva, svuda, gde

Nikad me nisu svet, ni blud, slatko opijali, već ta zemlja koju se umaram da razgalim! Ni svila, ni strast, me nisu tako uvijali, kao zagrljaj bolan tih mrtvih, telom palim.

Patio sam uvek, i zar nije prah, ništa, dim, to proleće, sa svojim biljkama i bubama? U zemlji mog detinjstva, koju i ne vidim, nevraćenoj više dečjim, ni vojnim, trubama.

Izdavač, knjižar Cvijanović, međutim, toliko se bio prepao bure koju su te pesme bile izazvale, da je triput odustajao od štampanja.

Kćeri te moje tetke, Ljubice, umrle su mlade. Mara, koju je verenik bio izneverio, upropastila se igrankama i sladoledima.

Ostale mi nikad nije vratio. Pod uticajem Meterlinka i Rostana, napisao sam bio i jednu dramu, koju sam poslao Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle nekoliko meseci dobio sam odgovor, kratak, okruglo, na ćoše.

Kopije nikad nisam imao. U poeziji, mene, i moje drugove, najviše je oduševljavala, u to doba, antologija koju je Bogdan Popović sastavio.

brav ne bi bio u stanju da, zbog debljine, učestvuje u mačevanju, ja sam od njega naučio lepu reč Petra Zrinjskog, koju sam, posle, kao uzrečicu, i filosofiju, ponavljao: „Ako ti je sablja kratka pristupi korak bliže!

Ja nisam Jesenjin, ali sam imao čitavu zbirku ovakvih pesama, koje nisam štampao. Bilo ih je u zbirci koju sam Kašikoviću poslao.

Bežao sam zato iz njegove kuće i sedeo i vrteo se na onom točku koji u Beču igra onu ulogu koju Ajfelova kula igra u Parizu. Sad ga gledam, ofucanog, na filmu o okupiranom Beču, Orsona Velsa.

Kad bih pogledao neku drugu ženu u Beču, ona bi rekla: ,,La charonge.“ A ja, reč koju je, kažu, na Vaterlou Kambron rekao. Bila je to Ženevljanka i zvala se Marijet Loriol.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

O GLUVONEMOJ 39 MARIJIN VEO 42 SIROČE 44 HRISTOS NA PUTU BELE I CRVENE RUŽE Lepa je i velika bila ona bašta u koju je Bog uveo prve ljude kad ih je stvorio.

Na taj bi izvor svako jutro silazio s krčagom po uskoj putanji koju je sebi prokrčio, i, pošto se napio vode, nalio bi i krčag i nosio ga u svoju pećinu da ima vode za ceo dan.

Jedan čovek imao je njivu koju je nemarno i rđavo radio. Zemlju je obuzela zubača i korov. A kako je on radio? On je mislio da je dosta da se čovek

A on im ispriča doživljaj svoj, kazujući im i objašnjavajući priču koju je čuo od onog starca u pustinji. HRISTOS U KRČMI U krčmi je puno dima od jeftina duvana, puno sramotnih reči i

nestade gnevne vatre s uzbuđenih lica, jer sa mirisom koji se razlivaše iz čaše grdnoga krina kao medena struja a koju ljudi lakomo srkahu dišući duboko — uđe im mir u duše i gađe nje od krčme.

On beše čovek proždrljiv, gramziv i sebičan. Njegova je vlast, koju je oteo od svoga prethodnika a njega ubio, bila ogromna. I on je tu vlast upotrebio na to da se što više nagrabi blaga.

Onda mu se učini da tu mora da ima neka nedokučiva tajna u koju on ne može da pronikne. Sutradan pozove starca. — No, prijatelju, jesi li se predomislio? — upita ga on blaže.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

amanet: „Sinko, meni smrt ne dade da umrem u mojoj miloj otadžbini, sudba mi ne dade da mi kosti primi ona sveta zemlja koju sam krvlju svojom natapao da bi slobodna mogla biti.

“ — Sve nemo, sve ćuti, a meni kao da neka slatka slutnja, neki tajni glas veli: „To je zemlja koju toliko tražiš!“ Najedared, trže me neki šum. Kraj obale, malo dalje od mene, ugledam nekog ribara.

mogu biti od vrlo krupnih zlih posledica po našu milu otadžbinu, to vam naređujem da silom vlasti zaštitite reč gnev, koju su tako unakazili, i da strogo po zakonu kaznite svakog onog koji bi, bilo ovu, ili drugu reč, bilo gramatički oblik

ruku, i odmah ustanem, te se pozdravim sa gospodinom ministrom i pođem, jer mi već bučaše glava od te velike reforme koju nisam mogao shvatiti.

— primetim. — Držim da će vas na svaki način zanimati polemika koju vodim sa gospodinom ministrom građevina o jednom vrlo važnom pitanju. Od jutros sam puna tri časa na tome radio.

— Ja to pitanje, gospodine, neću ostaviti, jer to mi, najzad, nalaže dužnost koju imam da činim prema našoj miloj otadžbini kao sin njen.

— No, to je lepo pitanje! Gde ti živiš, zar te nije sramota da pitaš za jednu stvar koju i stoka može znati? Naša zemlja strada, i mi svi žurimo da joj priteknemo u pomoć kao njeni valjani sinovi, a ti se

Ja sam se dugo izvinjavao i pravdao za tako krupnu pogrešku, koju sam nerazmišljeno učinio, i zamolim ga za oproštaj. On se odobrovolji i ispriča mi kako Anuti, jedno ratoborno pleme,

Molitvu će za taj slučaj, onu koju treba, odrediti vojni sveštenik; ali, na kraju molitve, da dođe i ovo: ‘Neka dobrim, mirnim i pravednim građanima što

Bog da im prosti pravednu rodoljubivu dušu; laka im bila zemlja Stradija, koju su iskreno i žarko ljubili! Slava im!' Ovo imaju izgovoriti svi vojnici i starešine odjednom; ali će se izgovarati

da ste Vi sa vašim drugovima jedini u stanju da zemlju našu izvedete iz ovih mučnih i teških prilika, iz ove bede u koju je baciše rđavim i nepatriotskim radom Vaši prethodnici. Kroz suze radosti kličemo: Živeli!

Ko zna da još tu, iza te jaruge, nije kakva divna plodna zemlja koju je Bog nama namenio. Napred samo, jer bez žrtava nema ničega!

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

pun smoka, na vinske buriće, koji samo čekaju berbu, na koš i tavan, koje će prepuniti jedrim kukuruzom i — na kesu, koju će napuniti prodajom izobilne letine i stoke.. A tamo u strani, kod poslednje seoske kuće, čuje se žagor.

Šušti izgažena slama, kroz koju propadaju teška, jedra zrna, pa, čegrljajući kroz paroške, padaju na gumno. Tresu se vile u hitrim rukama, srce sve

Nastupa čudna noćna tišina, kroz koju se od jedared začuje jasno i snažno tiktakanje vetrenjače... Šušti pleva i slama, poduzeta silnim vetrom od kola,

pomrčinu što se nad zemljom prostrla, ali su slabački njihovi zraci, tupe su njihove strele za gustu koprenu mraka, kroz koju se tiho potkrada lagani povetarac, te celiva znojno lice umornog radnika i zadiše ga svežim, životvornim mirom....

— Jok ja. — Ama nemoj ti prodavati bakčovandžiji krastavce, no reci de samo, koju ćeš? — Mene, vala, sve'dno. — Znam, znam kako ti je sve'dno. A ne bi se ljutio na Stanicu? — Pa, ako ona veli....

sad je ostalo samo dno; no za to, na drugoj strani, uzdigla se nova gomila jedrih, glatkih i okomišanih purenjaka, koju ti je milina pogledati.

I ja zadremah, pa se prućih u komišinu. Zadahnu me divan miris šaše, koju nabacah na sebe, okretoh oči u nebo, pa uzeh da gledam i da mislim. ...

Napao ga neki nemir, neka plašnja, koju ni sâm ne može da razume. Ruka mu neobično dršće, jedva drži u njoj cigaru. Da bi olakšao duši, koju neprestano

Ruka mu neobično dršće, jedva drži u njoj cigaru. Da bi olakšao duši, koju neprestano tištahu neka teška osećanja, navali da puši...

Radonja i kmet ispričaše kapetanu ceo tok borbe, za koje vreme ljudi ne disahu, samo da ne propuste koju reč. — A onaj nam pobeže... Despić — reče kapetan i prekorno pogleda one, koji su ga, bez sumnje, propustili.

Pa jutros je, kad je izišao na vratnice, prvo ugledao Asu Ciganina, a to je dobar znak, kao i svaka pretpostavka koju je dvadeset fakata uzastopce potvrdilo. Dakle, nema sumnje: biće pitan o Justinijanu.

kapetan pomeo kad je slao pismo u novine: mesto napisane i gotove ispravke on savio i poslao neku svoju hartiju, u koju je beležio po nešto, da ne zaboravi, a ispravku nađe sad u stolu...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Otkad kože bile pa bitisale! Nego ti uvek tako: obilaziš devet sokaka dok stigneš u kuću u koju si pošao. Drugo si ti došao, nisi za kože. JOVICA: Ništa drugo, nego za kože!

) MARINA (iz zadnjih vrata, za njom Ivković): 'Ajde ovamo, pa poljubi majci ruku. JEVREM (uplašio se, zbunio, trza ruku koju je Ivković prišao da poljubi): Ama, čekajte, brate! SVI: 'Ajde, 'ajde. Neka je sa srećom, daj bože!

JEVREM: Koja opozicija, Ivković? PAVKA: Ništa on, ali da čuješ nju! JEVREM: Koju nju? PAVKA: Pa tvoju ćerku. Da čuješ samo kako razgovara sa mnom i ide mi uz nos, kao da je u njegovoj partiji.

) MARINA: I onda, kad je tako, ja ne razumem ovu vašu agitaciju? JEVREM (sakrije plakate iza leđa): Koju agitaciju, na primer? MARINA: Pa to, što hoćete da budete narodni poslanik. JEVREM: A, to? (Vrati plakate pod miške.

'Ajde, 'ajde brže! MLADEN (ode). XIX JEVREM, DANICA JEVREM (zbunio se i uzmuvao, ne zna na koju će stranu ni šta da počne): Šta sam ono hteo...? (Seti se.) A, jest!... Ne, nije!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Uneo bi svaku novinu u školu za koju bi god čuo. Ne dâ on da ga vreme pretekne ni za jedan korak, a kamoli da ga pregazi ono.

Najpre uzede neke dve ili tri knjige, i zavarav oči famulusu, ćušnu ih u slamnjaču (koju je tu zatekao, jer je kao školska svojina i inventarisana bila).

Mora da misli sad o prilikama u selu, o zadatku koji ga čeka. Nastade pauza poduža, koju najzad prekide famulus. — Ka, kutija, gospodine! reče famulus. — Ama, da, zbilja... ja te i ne zapita’.

ubijanje bezobraznih i dosadnih muva i neizostavna tegla sa slatkim od ruže, pokrivena sa pet-šest lista neke pesmarice koju je spevao neki potkivački podnarednik.

terminom izrazim — sobarica, pa on nije nikako trpeo da se tako izobličava nijedno njegovo mlađe, a najmanje Gizela za koju se on neumorno trudio i Argusovim očima pazio da ne da povoda takim razgovorima.

« Pa, ipak, pored sve nežnosti i pažnje koju je ćir Đorđe poklanjao njegovoj Gizeli ili Đuzeli, ipak nije hitao da uredi jedanput odnose, iako ju je često zaticao

namerio i možda rđavu sliku dobio o gazda-Đorđu, to sâm spisatelj smatra za dužnost, i uzima sebi slobodu da i o njemu koju rekne, kad je već o tolikima, pa i o samom onom Krsmanu dripcu, rekao.

Štaviše, u poslednjem našem ratu dao je i komoru, pošto mu se tom prilikom nekako omakla iz ruku grčka bandera za koju se hteo uhvatiti, i on, nemajući kud, reče: »S drage volje!« Pre petnaest godina došao je amo i tu i ostao.

čitaoče, kad plivaju sitne ribice po vodi, a nađe se poneka krupna među njima pa, onako usput, kad smota i proguta po koju malu jadnicu, pa se i ne opipa po trbuhu da vidi bar koliko je deblja, nego zine pa pliva dalje; — e, tako, vidiš i naš

GLAVA OSMA U kojoj je opisana jedna skoro neprespavana noć Sretina, a koju bi najzgodnije bilo nazvati onim već gotovim naslovom iz »Jadnika« Viktora Higa — kojim se i Sreta tako često služi u

Ovu malu grupicu nezadovoljnika, koju je decentralisanu, i u mišiju rupu zavučenu našao, izvukao je odatle na političku arenu, oživeo, elektrisao i zadahnuo

(Tako on zgodno nazva i u dopisu ovu idilsku tišinu koju pre nekoliko nedelja beše zatekao u ovom selu.) No, hvala bogu, sad nije tako!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

— Da mi je znati kakvi su sad njegovi planovi, Na koju li se stranu sveta popodne uputio? U kafanu nijednom u životu taj nije navratio. Bioskop? Nikad!

Uh, uh... Šta to čuh! Pa zar su i to znali... — A šta su krali? E, to je već tajna Koju čuva mesec kad posle ponoći sja. Ali njihove su krađe bile javna tajna. O tome se i do danas ponešto zna.

To se vetar s drvećem i lišćem dogovara Na koju će stranu sveta sutra da kroči. Pričini mi se, u ponoć, da neko istovara Suve orahe što zvone po toploj drvenoj

Ali ne: to se vetar sa travom dogovara Na koju će stranu sveta sutra da kroči. Što je na zemlji nikad se potpuno ne odmara; Mirujući, potok se na istom mestu toči.

Šumore grane: vetar se s drvećem dogovara Na koju će stranu sveta sutra da kroči. ŽIVETI KRAJ DOBRE PIJACE Živeti kraj dobre pijace, I izvorske vode

A vetar ležaše, ko slomljeno krilo. ŠUMA POD SNEGOM Šuma je teška noga, koju su U nevidljivu sapeli kljusu. ZIMSKI SUMRAK Poslednji zrak, istanjen, Dotiče lakat okuke; Rečica,

koje se cakle Na dva ničija, crna poseda, Al u njima se jedno sunce ogleda: Sunce ljubavi prema istini I pravdi, na koju su nam preci mislili Živeći u muci i u prisili. UČENjACI I ZIDARI Beograd. Senjak.

Možda ih ne bi napao, možda bi pozno da U pitanju su uvažena gospoda Koju, na putu do carstvujuščeg grada Vijene, Valja bezbedno propustiti kraj Bele Stene...

Ćute i čujaju, kao pšenica ozima, Kao seme, il mustra, koju niko ne uzima. Kad se sele, ponesu gusle i ikonu na dnu kovčega, I misle da su važni, mada nije jasno zbog čega.

Kružio bih oko Zemlje, poput komete Koju ništa ne može da omete, Sve dok gorak, sam i namćorav Sa svetom ne utvrdim čist zaborav.

To važi i za knjigu moje lirike, koju je, dosad, ponajbolje predstavio Ljubomir Simović u Plavom kolu SKZ; to je primenljivo za pesnički opus svakog pesnika

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Šmit je tu, jednoga dana, uhvatio jeguljinu larvu, prvu na koju se dotle naišlo u Atlantskom Okeanu. Da bi se razumeo sudbonosni značaj toga prividno ništavnog događaja, potrebno je

Ono je bilo tako providno, da se u čašici vode, u koju je stavljeno nekoliko desetina takvih životinjica, nije ni jedna mogla videti.

Međutim, sićušna larva, koju je uhvatio Šmit u vodama ostrva Feroer poništila je ovaj poslednji zaključak i dovela do prave istine i tačnog rešenja

To je bila pomenuta oblast između Bermudskih Ostrva i Sargaskog Mora, jugo-istočno od tih ostrva, koju je Šmit, pošto je to dobro proverio i utvrdio, proglasio za svetsko plodište svih evropskih jegulja.

postupno ono što se imalo potvrditi, a to je da se svetsko plodište jegulja odista nalazi u okeanskoj oblasti koju je Šmit ranije bio obeležio.

Nju su oni testamentom, u obliku legata, ostavili jednoj naučnoj ustanovi, koju su oni sami još za života osnovali i koja je nosila naziv »Fondacija Karlzberg».

Okean, od američke obale do evropske, njena je temperatura neprestano za 9−10 stepeni više od temperature vode kroz koju prolazi.

Kad je matamorfoza izvršena, mlade jeguljice traže ulaz u slatku vodu na koju prvo budu naišle. Ali, to se ne može postaviti kao pravilo bez izuzetka: jedan veliki broj njih ostaje pored morske

Oni su tu životinjicu smatrali za mladunce jedne naročite vrste riba, i ne sluteći da su to mladunci jegulje na koju pri tom nisu ni pomišljali.

Brzo rašćenje zahteva obilnu hranu, koju jegulja nalazi hvatajući sitnu ribu, sitne žapčiće i druge vodene životinjice.

Jedan deo kordona jeguljica, onaj što se nalazio na čelu povorke, zadrži se u prvoj stajaćoj vodi na koju naiđe. Drugi deo, onaj što naiđe posle prvog, nastavlja svoje putovanje i zadrži se u drugoj vodi na koju naiđe, i to

Drugi deo, onaj što naiđe posle prvog, nastavlja svoje putovanje i zadrži se u drugoj vodi na koju naiđe, i to tako ide po redu, kao kad kakav komandant raspoređuje svoje trupe po konačištima i prebivalištima.

Rakić, Milan - PESME

nećeš znati šta u meni biva — Da ja u tebi volim sebe sama, I moju ljubav naspram tebe, kad me Obuzme celog silom koju ima, I svaki živac rastrese i nadme, I osećaji navale ko plima!

Telo ti je u filigranu ljuska Kroz koju blista krotka duša tvoja, Iz očiju tih bistrih blagost pljuska, Vrlinama ti već ne znam ni broja; Al̓ znam: za dušu

'' KINESKI MADRIGAL Celle que j̓aіme eѕt à préѕent en Chіne. Gautіer Ona koju volim sada je sred Kine, U hladnoj tišini večno snežnih gora, Sama.

Pokolenje svako, veliku il̓ malu, Spustilo je u nju milostinju koju, Ljubav ili mržnju, pogrdu il̓ hvalu, Osmeh ili otrov i žaoku svoju.

Budi prava mati, Diži, stvaraj, ruši, ko da nema mene, I daj sreću koju ja ne mogoh dati'', — Ja bih tužna srca i pognuta čela Rek̓o bolnu tajnu što me davno kolje: ''Ja znam dobro, Bože,

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Da li ovo svetkovanje nije na komu si sabrâ Crnogorce da čistimo zemlju od nekrsti? I bez toga ovo nam je slava, na koju se vrsni momci kupe sposobnosti svoje da kušaju, silu mišce i brzinu nogah; strijeljanjem da se nadmašaju i sječenjem u

nazvâ je tvojim mirovima, te si prašak svaki oživio, nasijâ ga umnijem sjemenom; ti, te knjigu držiš mirobitnu, u koju su sudbe upisate mirovima i umnim tvarima, koji si se milosno sklonio djejatelne oživit členove malom mravu kâ

Najgore im pak bjehu tavnice pod dvorove đe dužde stojaše; u najdublju jamu koju znadeš nije gore no u njih stojati. Konj hoćaše u njima crknuti, čovjek pašče tu svezat ne šćaše, a kamoli čojka

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

— Dođoh, — kratko, sa dosadom, čulo bi se kako on odgovara. A već kad bi koju naročito po imenu pozvao gore k sebi, ona bi premirala.

Ostavljajući momku Tonetu magazu gore u čaršiji a kuću Magdi, sluškinji, koju su još detetom uzeli i lepo je udomili, jednako su bili na čivlucima.

da rade tobož na ispolicu, a u stvari više davali nego što od nje dobivali, kao znak blagodarnosti što im je zemlja, koju su pre kao čivčije držali, sad postala njihova. Tako isto i Magda gotovo nikako se od njih, od kuće im, nije odvajala.

pa onda dobro da ruča, večera, i to slatko, oblaporno, da bi posle večere jedva dočekala kad će leći u meku postelju, u koju će se od umora gotovo srušiti i odmah zaspati. I onda tako svaki dan.

Aman, gazda! — Đid, bre! — krkljaju oni. Konji im se propinju nad njim ali one, smrtno uplašene, beže ma na koju stranu. Dole Magda se uzrujala.

I tu bi, oko ognjišta, na kratkim stoličicama sedeli, pili rakiju, koju bi im Magda grejala i sa njima pila. I svaki čas posle, kada gosti iz varoši počnu da dolaze, oni, držeći ispod sebe

dukatom, koje su bile spojene zlatnim sitnim i dugim lancem, čija je sredina bila utvrđena za takođe zlatnu kuku, koju zabode gore po potiljku na šamiju, te je polovine od tog lanca počeše golicavo a hladno da dodiruju po vratu i leže joj

Ovo je moja domaćica, a ovo je moja kći, moja Sofka, tatina Sofka! I pošto pruži materi ruku, koju ona poljubi, poče Sofku da miluje po kosi i obrazima, nežno, uzdrhtano, svojim već sparuškanim dlanovima.

Nije bio baš toliko star. Ali on, gost, kao da to primeti, i da bi je što više oslobodio, sam joj prinese ruku, koju ona poljubi. — Živa bila, kćeri! — oslovi je. I pođoše svi kući sa svećama.

— Dođoh! — čisto mrko i neugodno odgovori joj. I ne pogledavši u nju, uze šećer i vodu, koju ispi na iskap. — Da nameštam? — upita ga žena stojeći pred njim mirno i nekako učmalo.

Tetka od radosti, sreće, nije znala šta će. Ali po Sofkinom licu, po drhtanju, po posrtanju, i naročito po vrelini koju oseti kad je Sofka poljubi u ruku, vide da treba što pre da je ostavi samu.

Samo je mislila o sebi: o svojoj krasnoj mekoj kosi, o svojoj raskošnoj snazi kojom se toliko ponosila, i koju je toliko punila, i opijala svojim do ludila strasnim željama i osećajima. A ono — šta je bilo? Sasvim drugo.

Pandurović, Sima - PESME

I videćeš da se bujne, preke, Talasaju naše moćne reke; Naše gore da hučno romore Kao nada koju srce traži U slutnjama kojih nema više; Vetar duva, proleće miriše... Naše duše naši su pejzaži.

Kad pričešće dođe duše koju zvona Zovu večnom carstvu čistote i mira, Ti si moje vere velika Madona Pred kojom se celi iz svetog putira.

života, Iskaču sêni i plamičci modri, Ukazuju se život i strahota; I gledaju me dusi neki bodri U noći sumnje, za koju ne marim, Davnašnje žudi i pospali snovi, U trulež trošni pretvoreni davno.

Pola sedam... Čas odlaska tvoga došao je meni Tužan k’o ova jesen koju gledam. Prespavao sam poslednje trenutke Boravka tvoga ovde. Pola sedam...

NA KUMANOVSKOM RAZBOJIŠTU Kao kroz zemlju koju Usud ukle, Milimo vlakom u sumraku kobnom, Kroz puste ravni u nedogled pukle. Sve je u muku i u miru grobnom.

Na palo carstvo sada ponoć gluva Mistični veo razastire nemo, Uz tihu pratnju prohladnoga ćuva, Kroz koju ćutom, ozbiljno idemo. I nakon svega, posle borbe svojske, Crvi se sada o lešine bore.

naše, što je volela Život bez mržnje i bez nemira — Sve je to beda, moja premila; Društvo je teška, mučna dosada, Koju je hladna sudba spremila Za naša srca, roblje svemira.

Nosio je sobom čast gorke sudbine, Tragičnu budućnost što sja kao varka, Dušu koju beli ideali krile, Ponos čistog srca za koji se gine I, u svetu greha, prokletstvo vrline.

Moja draga spava, Kao skelet beli prekrštenih ruku, U pokrovu večnom mrtvog zaborava, Mirno, pod pločom koju burno tuku Proletnji vetri i jesenje kiše...

svet, — Nećemo više ništa žaliti, Jer svega ćemo biti davno siti; Jer će nam veče, odmor i smrt biti Sreća koju će suza zaliti.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

“ upita Marko, provlačeći prste kroz kosice djetetu. „Ocu zeniti se, bome!“ odgovori dijete. Svi se nasmijaše. „A koju ćeš uzeti, de?“ zapita ga baba mu, a lice joj se razvedri i nasmija. „Uzecu Milju Đulovu!“ reče Milun ozbiljno.

to je starca vladiku više izmučilo, u pedeset godina njegova vladanja, no svi ratovi s Turcima i Francuzima, no bijeda koju nanese kuga, prvijeh godina ovoga vijeka. To je dobroj duši njegovoj brige zadavalo i za ubuduće.

“ „Ne ja, jer govoraše njihovijem jezikom. Jednu riječ zapamtio sam jer je ponavljaše često.“ „A koju?“ „Vira, vira, sve vira“. „A što je to vira, Janko, vjere ti?“ zapitaše, skoro svi.

On isti gledaše zamišljeno u oganj, držeći odignutu napunjenu lulu, koju zaboravi prižditi. Sinovac mu Marko, videći to, saže se, dohvati ugljen i metnu na duvan, pa mu reče: „Puši striko!

Stana hitro skoči da mu nađe torbu. Zatijem diže iz ugla i ispravi nisku, okruglu trpezu, na koju postavi pogaču, soli, ožice; natoči iz neke dižvice malo vina u lončić, koji pristavi. „Hoćete li sad večerati?

“ reče vidar izvadivši iz torbe neki zavežljaj. Svi se digoše i okupiše oko njega. Milica je držala luč. U krpi koju je premetao bilo je nekoliko kutijica, nožica, kliješta, štipavica, čudnijeh svrdlova i igala.

Pa i ne čekajući dalje pruži se na pustinu, koju mu Stana hitro prostrije. „Zorom da ste na noge!“ reče serdar ženi i snahi koje pođoše u pregradu.

kao što je već običaj, kad nekoga nukaju. Pa kad ga se već siti namoliše, uze ih i stade gudjeti bez pojana. „Koju ću?“ zapita. „Koju umiješ najbolje!“ odgovori serdar. „Danu onu o Baju Pivljaninu!“ reče Petar.

Pa kad ga se već siti namoliše, uze ih i stade gudjeti bez pojana. „Koju ću?“ zapita. „Koju umiješ najbolje!“ odgovori serdar. „Danu onu o Baju Pivljaninu!“ reče Petar. „Onu, onu“, povikaše ostali.

Janko prekrsti noge na svome prostiraču, metnu stočić preda se a na stočić hartiju i svijeću, koju zakloni svojim aljinama, pa poče pisati olovkom. Nije napisao ni dvije vrste, zastade, pa nasloni čelo na ruku.

Tješi mi Viru, reci joj da će sestricu zamijeniti gorska vila. Vila, reci joj, za koju bi Jan dao sve ono što je u djetinjstvu snijevao, kad bi se i sad ti snovi ostvarili... A sad ajdemo, čekaju nas.

kuća gori; gotovo svako je čeljade u licu zabrinuto i kao sjetno, osim ponekoga momka, koga hoće da žene, jali djevojke koju će da udome, jer je doba za to. Te ćeš sresti vedrijega lica i čućeš ih da popjevaju, ama kao kradom.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

). Sve je to vrlo izmešana ozbiljna i raznovrsna, neizmerna i nemerljiva duhovna oblast, koju nazivamo sujeverje ili praznoverice, a čija ostvarenja jamačno potiču iz neprosvećenosti, — iz prevlasti mašte nad

Dabogda ne umrla, dok te muha sa stôca ne oborila! — Ova kletva ima dva značenja: kad je kaže unuka babi koju voli, — ona izražava želju da joj baba živi do krajnjih mogućnosti; a kad je kaže snaha svekrvi koju mrzi, onda izražava

je kaže unuka babi koju voli, — ona izražava želju da joj baba živi do krajnjih mogućnosti; a kad je kaže snaha svekrvi koju mrzi, onda izražava želju da se svekrva što više namuči u starosti. Dabogda sâm da ne znaš, a drugoga da ne pitaš!

— Zakon veže, a razlog steže. — Razlog je nad zakonom. — Zakon je mreža u koju se muve hvataju, a stršljenovi proljeću. — Zaludu je razlog (imati), kada nema pravde (kad ga ne imaš pred kim kazati).

Kiša pada kapljicama. Pak napada lokvicama. Koja voćka pada zemlji sama, Ne treba se ni bacati na nju. Koju vodu treba da pijemo, Ne treba je nikako mutiti! Konop veže konje i volove, A poštena riječ vitezove.

— Kazuju da je rekao vuk kad su ga krstili da ne kolje ovce: „Stan, pope, malo, — ne zaboravi na koju si, — učini mi se kao da negđe zablejaše ovce!“ Ubio ti bog tu moju hitnju!

— Pripovijeda se kako je nekakav Turčin podsmijeha radi polagano skinuo ular s Herove kobile, koju je Hero za sobom vodio, i metnuo ga sebi na glavu, pa on mjesto kobile išao za njim.

Tako se pripovijeda da je nekakav car imao kćer za koju mu nekakav gatar ili prorok kaže da će je ujesti zmija i da će joj od toga biti smrt.

— Umorila me lenost. 8 Pitali kneza: — Kakvu tajnu žene kriju? — Onu koju ne znadu. 9 Pitali momci i đevojke seoskoga kneza: — Što je najskuplje na onome svijetu? — Obraz, ko ga zna cijeniti.

BLAVOR Blavorom se naziva jedna neotrovna zmija, za koju se u narodu priča da je prijatelj čoveka i da ga brani od otrovnih zmija, s kojima se bije i pobeđuje ih.

Zato sad u onim gore nahijama raste paprad. RASKOVNIK To je nekakva (može biti izmišljena) trava za koju se misli da se od nje (kad se njome dohvata) svaka brava i svaki drugi zaklop otvori sam od sebe.

je to bilo u jednoj bari ondje blizu Negotina, ispod izvora Jaričine; ondje ima i sad bara I zidine od stare crkve, za koju govore da je bila načinjena na grobu Markovu.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Sad on nije znao, koju će uzeti; zašto su po sebi sve tri bile dobre i lijepe; nego otide nekakom starcu, da ga pita: ili je bolje uzeti

” Ja imam još za jednu ovaku knjižicu našijeh narodnijeh pripovijedaka, ali bi mi bilo vrlo milo kad bi mi još koju ko poslao, osobito iz Hercegovine i iz Bosne i iz stare Srbije; samo molim svakoga koji bi ih pisao da on ne popravlja

” — I na čast vam laž. 2. ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLjI. Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi.

Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija siva i oćera ih odmah od sebe, a njega oženi đevojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakom sebe da caruje. Z. NEMUŠTI JEZIK.

Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mahne toga, nego će mu on naći drugu devojku koju god hoće u svome carstvu.

” Na to mu reku otac i mati da bi on sam sebi izabrao koju hoće. On onda | nađe sam jednu sirotu i pošlje oca da mu je prosi.

” Onda će anđeo reći: „Znate li šta? Ovako da uredimo: neka uzme devojka tri loze, pa neka posadi u bašči namenjujući koju kome hoće, pa na čijoj lozi sutra bude grožđe, za onoga neka pođe devojka.

nije mene bilo, umio bi kazati šta bi ti se dogodilo; nego kad ustaneš, prekrsti se kao što Bog zapovijeda; priđe no koju mu drago rabotu započneš, vazda valja da se najpriđe prekrstiš.

28. CAREVA KĆI OVCA. Imaše nekakav car ženu koju preko načina milovaše. Oni od svoga srca nemadijahu ništa drugo do jednu jedinicu šćer, koja već bješe prispjela za

ali tako ti ovoga i onoga svijeta, čuj me i poslušaj me što ću ti reći: evo ti prsten, i koju đevojku nađeš i isprosiš, nemoj je vjenčati ako joj ovi prsten ne uzide dobro na prvi prst desne ruke, i zaklinjem te

devojka koja je imala maćiju, pa maćija na nju mrzila da je očima ne vidi za to što je ona bila lepša od maćijine kćeri koju je dovela. Pored maćije omrzne na nju i njezin otac i stane je psovati i biti samo da bi ženi ugodio.

” On im odgovori da hoće. Ali na vrata od pećine bijaše privaljena velika ploča, koju sto ljudi ne bi moglo pomaći. Divljan ustane, digne ploču, pusti ih unutra, pa opet ploču na vrata privali; potakne im

Sveti Sava - SABRANA DELA

A kada je k nama došao triblaženi nastavnik, otac naš Simeon monah, zbog vrline to jest ljubavi, koju toplo iskaše od svih, i želeći da primi naš monaški lik.

bez igumana, niti, opet, da neko ostaje bez pričešća, osim sa igumanovim znanjem Treba reći i o božastvenoj liturgiji, koju po dužnosti svagda treba održavati u crkvi.

sveti“, krotko pozivajući, udarivši tada u klepalce, i razdavši svima sveće, podiže i vas na polunoćnu službu, koju i on sam poje, paleći, kako je propisano i sveće u crkvi.

odavde imate oploditi dvostruku korist: da dođete do čistog duševnog zdravlja i da se obučete u visokotvorenu smernost, koju imajući, vaistinu, bićete slični Bogu, koji kaže: „Naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem“. (Mt.

i treće pouke nepopravljiv bude, takav da se izagna iz manastira kao kakva felagedena, koja je pogibeljna živa rana, koju treba daleko od vas odgurnuti, da i drugima od vas ne bi predao rane svoje.

šta propadne, makar i od malih stvari, nesmotrenošću, o tome će biti ispitivani u dan ispita — iako i za malu stvar, koju pogubiše u svojoj lenosti. Jer kaže apostol: „Svako ko čini rabotu sa usrdnošću, primiće nagradu otplate prema trudu“.

(Jn. 13, 35) Znajte čiji ćete vi biti učenici ovo čuvajući, vidite koju ćemo slavu i veselje postići čovekoljupcem Vladikom poučavani.

Ova je zapovest svima: dohijaru, ekonomu i paraekonomu ili spoljašnjem ekonomu, ili drugom kome koji bilo koju rabotu drži. Ovome vas učim da zapisujete, da budete besprekorni i bez pogovora.

Ako li im i služite, zapovesti radi koju zapovedismo, ipak ne dozvoljavamo da izvoljevaju. Mislimo da žive smerno, kao što priliči monasima, da i oni za trpljenje

— ikone svete, ili sasude časne, ili zavese, ili knjige; bilo iz sela manastirskih, ili vlahe, ili od imetka, ili bilo koju drugu stvar da ko hoće da odvoji od manastira, iskušenjem demonskim pokrenut da učini što takvo — bilo vladar ove

I potom poj jutrenje. I što ti ostane od psaltira, to izgovori po danu. Ako li rabotu koju radivši, noću hoćeš otpočinuti, onda izgovori bar deset katizmi noću, a deset danju, a nemoj ostaviti ovo pravilo, nego

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Prosjak polako ustaje, sumanuto se kreće po sceni. Zatim govori, okrenut prema strani na koju su otišli Manojlo i Tanasko.) PROSJAK: Šta mi kažete — rane vam jedini dokazi!

Stanković, Borisav - JOVČA

Iz Jovčine sobe, desno, čuje se kašalj. SOFIJA (ostavlja cipele na kraj praga). VELA (spušta legen na stolicu koju joj namešta sve krva). JOVČA (izlazi. Pruža ruke ka legenu da se umiva): Daj! VELA (poliva ga).

(Ljubi mu ruku, klekne, klone, zagnjuruje mu glavu na grudi.) JOVČA (trgne se): Tu sam, ćeri, tu. (Pod teretom sumnje koju je razumeo iz vladičinih reči, sa strahom od sveta da ih ne vidi, polako je odguruje od sebe, da bi je i bolje mogao

) JOVČA (oporo): Drž’ konje! SOFIJA (pridrži mu konja da siđe, saginje mu se ruci, koju on otrže). PRIJATELjI (skidaju se sami s konja, predaju ih svojim momcima s fenjerima, koji prihvate i Jovčinog konja, i

) NEKI SLUGA (izvodi konja pred biljektaš do stepenica; drži uzengiju, i čim Jovča uzjaše, trči i otvara kapiju, koju odmah i zatvara za Jovčom.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Posle polze i zabave, koju želim kom god od mojega roda uzrokovati, neiskazano utešenije i neizrečenu radost čuvstvovaću, imajući priliku za

Daću povod i priklad vozljubljenoj junosti srpskoj, koju promisal neba spodobi svetom učenija osijati i prosvetiti, da na svoj jezik prevo|de, sastavljaju i na štampu što

Toliko prosim, kad me ne bude na svetu, da mi želite od blagoga boga milost, koju i ja vami, zajedno s svetom razuma i nauke, i va|šim sinovom i kćer[i]ma od roda v rod, dogod bog svet drži,

s otačaskom dobrotom bi me obličavao što ja njega ne milujem kao on mene i da ja nepravo činim, njegovu slatku nadeždu, koju je on imao, da će u meni imati utehu, pomoć i pokoj u starosti svojej, sujetnom pokazujući.

Dečanca da sam mogao, bi[h] ga s obema rukama stisnuo za grkljan i zagušio bi[h] ga. Smatrao sam ga kao slabu trsku koju najmanji vetar koleba, kao čoveka nepostojana, bojažljiva i strašivicu koji, da se ne pošlje vezan u Tamišvar, bi se

Mlad čovek čita jednu knjigu, koju, za razumeti ili bi valjalo da ima više iskustva, ili da je čitao druge knjige pre, da može tu koja mu je u ruci

Ko se je naučen rodio na svet! Gleda mlad čovek jednu stvar izdaleka, koju bi valjalo izbliza viditi; smatra je s jedne strane, no za poznati je, potrebalo bi je sa svi[h] strana pregledati i

bilo doma, a moja teta Marica ništa se nije mešala u moju nauku; njojzi je samo milo bilo da ja idem u školu, bilo u koju bilo. A meni se učinilo da sam taj dan u božjem raju bio!

u očima, | u prsima, u grljenju, u ljubljeniju i u svakom naslaždeniju, koje u čistom i svetom bračnom sojuzu uživaju; koju radost i sladost čuvstvujući, ne samo dobrovoljno no i radosno, podnose trude koji sleduju.

Moje kćeri, kad bi vi uprav razmislile i rasudile na koju ste visoku odredu od boga sazdane, ne bi vam imala kad ni na um pasti obrva, očiju i pročeg tela lepota.

smeo u nji[h] kako god u žeravicu dirnuti, nije naj po ćudi bio ovi poslednji vladičin razgovor, koga za prekratiti i na koju drugu stranu okrenuti, kako vidi da vladika malo za otpočinuti prestane i zaište piti, namah po[h]iti i ovo pitanje

” Ko srećniji od mene! Taj je dan dobijen; a sutra, dok za nas raspitaju, ne znajući na koju smo se stranu okrenuli, proći će i drugi dan. Iziđem iz grada; nađem Niku: „[H]ajde, brate Niko! Sve nam ide po želji!

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Stipan izvuče iz bisaga jednu guku, zavijenu u hartiju, koju odmota. Bjehu tri pečene pastrmke. Zatijem izvadi desetak jaja, jedan sirac, prijesnu pogaču, viljušku, nož i čašu.

— Niko kâ on! — Viru mu njegovu, da je učija, kakva bi to glava bila! — Ja sam mu malo koju rič razumija! — A ja baš ništa!

hrani presveta oštija; pa odnijelo starinsku pričesnu čašu, svu od zlata, prilog bosanskog kralja Stjepana Tomaševića, koju su fratri njekad otuda donijeli; pa odnijelo šest teškijeh srebrnijeh svijetnjaka, takođe starinskih; pa odnijelo...

Bakonja prihvati jednu kožnu torbicu, koju mu pruži jedan mlad gospodin, riđe brade, suh i živolazan. — Ko je ovaj jarčić? — zapita Bakonja Dundaka.

Bakonja brzo otide u gvardijanovu ćeliju, koju zateče raspremljenu — krevet namješten, sve obrisano — baš kao da je fra-Pirija izašao u šetnju.

Njeke od tijeh Bakonja je gledao o „proštenju“, ali mu većina bijaše nepoznata. Iz crkve otrča Bakonja u novu mađupnicu, koju takođe bjehu zagušili prekovođani i gdje se takođe gotovljaše jelo. Pa je bilo stranijeh ljudi i u mlinu i u vignju.

Diviše mu se, uznosiše ga mimo ljude. Bakonja opet poče zabavljati strica, govoreći naizust njegovu dugačku pjesmu, koju je vra na mahove ispravljao. To je trajalo njekih desetak noći, i Naćvar postajaše sve voljniji.

Kad ode za knjigu sa tamnijem izrekama, Tetka reče drugu: — Vidiš li da su sve njegove misli zdrave, osim jedne, koju ne iskazuje, a koja mu je povr sviju!

Pa kako svrši sa Grgom? Bakonja sjede i nalakti se. Oči su mu sjaktile. Na lijevoj strani čela utonula mu brazdica u koju se Bujas zagleda. — Šta ti je sad? Je li ti žâ što smo se pomirili?

To je jedna sramota Bakonjina, koju je krio, ali je tek istina da nije bio. Ali na čast i varoš kad bi putovao na osamarenu konju, sa seljakom, koji bi ipak

Pa onda nastade dirljiv prizor. Knez dozva bratstvenike koji se navrstaše oko ognjišta, Osinjača pruži vreću na koju kleče Bakonja, pa onda započe kroz suze: — Da si prost i blagosloven, lipi moj sinko, da srićan budeš u svetome redu,

— dalje nije mogla od plača, no mu odreza bič kose, koju ižljubi i odnese da spremi. Knez tada preuze: — Ive, dite moje, bog ti dâ... — ali i njega zagušiše suze.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Gde je veliki dan i mi sred njega mali, Ogromni toranj i sat koji nas prati Dok bežimo na Tisu koju zlati Ilovača sa suncem gde su vali? Kud skliznu taj svet? Kao da ode Tisom Odronjen, nogom, komad ilovače.

O kako ćutiš pod tim drvima Gde ti je mesto kob odredila Da ležiš odsad sva pobledila Bez trunke boje koju krv ima. Još uvek si pod mojim negama: Pronosim stazom vodu kofama I kvasim zelen hum u žegama.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Čik!'' pa se dugo, dok im ne dosadi, krste, cerekaju i bulje u najdužu bradu koju su ikad videli. Drugi mnome objašnjavaju brzo bogaćenje Đorđevo, jer, kažu, ne može se samo trgovinom za nekoliko

Posle ih čuva zajedno s novcem u kaci punoj pšenice što miruje u sobi do magaze, u koju samo on, gazda, ulazi. Kad se simiti ubuđaju, krišom ih baca svinjama.

Onda opet deca. A kad umrem, svi kažu: „Tolini unuci...“ — A koju ćeš kuću i njivu da mu daš? — Dotle je moj. Meni je toliko dosta.

A odavde, kad je kuća blizu, dok se uz kavu odmara u ovoj sobi, sve je sladunjavi miris Simkine lanene košulje, koju ona uvek čistu oblači čekajući ga da se vrati s puta. Čvrste, krupne i tople dojke. Moje, uvek bi pomislio.

— Sa tolikim školama... — Tebe ništa nisam pitao! — Aćim prekide Đorđa. — Kad si sposoban, koju si izabrao? — Devojka je zdrava, lepa, dobra domaćica... Takvu bi mi i ti izabrao.

— jednog velikog Aćimovog razočaranja? Da li će mu, kad zauvek napusti ovu očevu sobu u Prerovu, kuća koju će da kupi za novac otet bratu doneti više radosti i sreće?

Anđa, umorena batrganjem i vikom, smiri u otegnutom ječanju, koje ga je podsećalo na neku zverku što se čuje samo noću i koju niko danju nije video, Tola otvorenih usta zvera po sobi, zagleda u odžak niz koji silazi, da zgazi i njega i vatru,

On se trže i okrenu, pa dugo zamagljeno gleda u brata. — Napisaću ti priznanicu samo na sumu koju sam primio — tvrdo reče, uze sa stola svoju nekadašnju đačku mastionicu i pero, izvuče iz džepa parče hartije i, ne

I svi neće ono što jesu. Bežite Vi, mladi vetrovi, jer jeste mala ova zemljica i jedinoj reci koju ima. I ta reka od tuge žuri da pogine u dunavu. Što se osvrćeš?

Rasutu dugu kosu, u koju se utinjala vruća para, zabacila je na leđa, pa se dugo i usrdno krstila, nejasno šapućući reči svih molitava koje je

Izlizanu volovsku potkovicu podmetnula na vagu kad je merila sveže žito i rakiju koju su kupovali seljaci. Koliko puta? Mnogo.

od zimskog jutra, stavila dukat na istegnut i posrebren Hristov trbuh, gadljivo ispila bajatu i mirišljavu vodicu, koju joj je kaluđer pružio u zemljanoj ćasi. Njen umoran i jecav uzdah dugo je puzio po kamenim rebrima crkve.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Uzalud je devojka tražila da još jednom vidi staricu. U Istočnom carstvu čekala ju je nova kula, a u njoj hrpe svile koju je trebalo vesti. Zlatoprsta je vezla i tugovala.

Blistala su na svili jezera kakva mladić i devojka zajedno nikada nisu videli; crvenio se krov kuće u koju nikada nisu ušli; trčalo stazom dete koje nikada nisu uspeli da imaju; smejalo se dvoje mladih kao što se oni nikada

»Pa ja sanjam!« — dečak protrlja oči, ali između korala rumenijih od trešanja i dale su plivale zlatne ribe, a kraba koju je vadio iz mreže menjala je boju od mrkozelene do rumenozlatne. Dečak od čuda izgubi dah.

On je ćutao. — Gle ti njega! I taj ti se pravi važan! — zavidljivo su gunđala braća, ipak gutajući ribu koju je najmlađi brat donosio. Srebrni galeb je slegao ramenima.

Ali i danas među ribarima kruži priča da, daleko u moru, postoji stena na koju Srebrni galeb sleće da se odmori. Jedino u jatu svi veruju da je na Mesecu.

Bile su to one iste pažljive i mirne oči kakve je imala crvena žaba, ali su ga nečim podsećale i na zvezdu koju je gledao cele noći. — Nije potrebno ići tako daleko! — Crvenokosa se osmehnu.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Mogla je nastati od prašine nrolaznosti koju je slepila ljudska patnja ili od otpadaka strave izmešane sa svetlošću. dva mlada naučnika, školovana na strani, pozvana

Bilo je to u februaru 1837. godine. Jevremovom protivljenju uprkos, Miloš je naredio da se zabrani rasturanje knjige koju je Sima Milutinović Sarajlija objavio u Lajpcigu. Ta knjiga, Istorija Srba od početka 1813. godine do kraja 1815.

Te sumnje su mu oduzimale snagu. Prašina kroz koju je prolazio, dizali su je i drugi uhapšenici, iza i oko njega, sivkasta i gusta, ulazila mu je u krv, u dah i slegala

Mučio se. Približili su se Beogradu, prepoznao je, pod Avalom, šumu kroz koju je često jahao. Odjednom je iz te šume ka njemu doprla neka vedrina, Jovan je pogledao u majska nebesa sva od

U kraćem delu je kuća u koju je često navraćao Milan Bogdanović, u dužem kuća u kojoj je živeo Slobodan Jovanović. U politici neistomišljenici, ali,

To je, dabome, uvek ista priča koju samo Karađorđe nikad nije zaboravljao (kao da je od detinjstva čitao Tacita). Koliko puta ga je Vasa Čarapić, jedkni

Bili su pobratimi. Ali ni taj pobratim nije saznao za zamku koju su Turci spremali Vasi i Marku Čarapiću,1 uoči Uskrsa 1804. godine.

U taj ga je čas zabolela rana u kuku, ona rana koju je zadobio u godini velikog poraza, 1813, i koju je, izgleda uzaludno, lečio u Beču.

U taj ga je čas zabolela rana u kuku, ona rana koju je zadobio u godini velikog poraza, 1813, i koju je, izgleda uzaludno, lečio u Beču. Posrnuo je, noga ga više nije slušala. Mogao je da ostane u Beču, ali čemu?

Onda mu kažu da će penziju, verovatno, dobiti. Uzun Mirko se opet spušta u gungulu Velike pijace koju sad i ne primećuje, pa pođe Carigradskim putem, prema Stambol-kapiji.

Kad Petar izmakne, Stojan se smeje, kao lud: zna da u njemu nema ni traga od ljutine koju je sad odigrao. Tako je počelo. (OVO JE PRIČA ZA TEBE, TI IZ ORANA, U ALŽIRU.

Sarajlijom koga je ubio, istina ne na megdanu nego u poteri, koliko metkom iz kubure toliko i silinom uprepašćenosti koju je u njemu izazvao. Bilo je to 1806. godine, u avgustu, na sam dan pobede na Mišaru.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Ti nećeš znati šta u meni biva, Da ja u tebi volim sebe sama, I moju ljubav naspram tebe, kad me Obuzme celog silom koju ima, I svaki živac rastrese i nadme, I osećaji navale k'o plima!

J. Dučić LXX SUTON Ja te volim jednim žarom neveselim I sumnjom u tugu i lepotu jada: Sreća koju imam uništava sada Beskonačnu drugu sreću koju želim.

te volim jednim žarom neveselim I sumnjom u tugu i lepotu jada: Sreća koju imam uništava sada Beskonačnu drugu sreću koju želim.

J. Dučić HS MORSKA VRBA Sama vrba stoji nad morem na steni, Rasplela je kosu zelenu i dugu: Naliči na nimfu koju su prokleli Da postane drvo i da šumi tugu.

I tu šumi s njima, dajući polako, Moru koju granu, vetru listak koji; I, k'o srce, sebe kidajući tako, Tužno šumi život. - Sama vrba stoji... J.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

legione usijati u blažena polja, rashorena slatkoglasijama i himnama vječite ljubovi, uživaju besmrtnu nasladu koju smrtni ne zna voobrazit; legioni, opet, neizbrojni, na uredna jata razasuti po nebesnoj blagodatnoj sferi, njihajuć

Popa, Vasko - KORA

u zemlju silaze Iz svakog bola Koji ne spominjemo Po jedan kesten izraste I ostaje tajanstven za nama Iz svake nade Koju gajimo Po jedna zvezda nikne I odmiče nedostižna pred nama Čuješ li metak Koji nam oko glave obleće Čuješ li

se dan moj mrtav S mrtvim danom tvojim sastane Samo u snu Istim predelima hodamo 23 Bez tvojih pogleda reka sam Koju su napustile obale Vetar me za ruku vodi Tvoje ruke odsekao je suton Bele ulice preda mnom beže I prsti se klone

iz moje krvi Daješ zeleno lišće Mome stablu od pepela 29 Ovo su ti usne Koje vraćam Tvome vratu Ovo mi je mesečina Koju skidam Sa ramena tvojih Izgubili smo se U nepreglednim šumama Našega sastanka U dlanovima mojim Zalaze i

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

- zapitah sam sebe i pođoh kući. Bez poziva, zvanja i građanskih prava, ličio sam ribi koju su morski talasi izbacili na suv pesak da tu ugine. Kad stigoh pred svoju kuću, razvedrih se.

Počeh da tražim kakvo delo koje bi me moglo razonoditi i osloboditi me potištenosti u koju me baciše preživeli događaji. Moj pogled se zaustavi na Vilandovoj „Istoriji abderićana“.

PITAGORA Godine 520. pre nove ere, u koju ću da se sada prenesem dušom i telom, Apeninsko poluostrvo obasjavali su svetli zraci jelinskoga duha.

na kraju rude velikih nebeskih kola, spojite je u mislima sa polarnom zvezdom, pa propratite pogledom putanju te zvezde koju bismo dobili kad bismo jedan krak ogromnog jednog šestara zabili u polarnu zvezdu, a drugi u tu krajnju zvezdu nebeskih

Četvrto pokretno nebesko telo je Sunce. Peto je zvezda Aresova koju vidimo sada onde na zapadu u njenom crvenkastom sjaju. Šesto je zvezda Zevsova; eno je onde na jugu.

Počeo sam svoje putešestvije u šumovitoj dolini koja se zove Tempe i kroz koju bujni Penejos teče između Ose i Olimpa ka Jegejskom Moru.

Brzopleti Glaukos mišljaše da će im moći dati tačan odgovor pa reče: „Harpedonapt? - Onaj koji zateže uže!“ „U koju svrhu?“, zapita ga učitelj. „E, to ne znam“, odgovori zbunjeno mladi učenik, a ostali udariše u smeh.

„Šta misliš, brajko? - da primim robu koju nisam izabrao i premerio? Da mi podvališ po svom običaju!“ „Ako hoćeš, gospodaru, da se malo potrudiš i da pođeš sa

A ako je Posejdon čuo laž koju sam na sav glas izblebetao na sred pijace, pa ako u ribarsku mrežu, meni zainat, pošalje kakvu ajkulu?

Kupljena riba bi smeštena u onu drugu korpu koju je napunila do ivice. Naše društvo pođe, bez Milona, ka domu Demokritovom u najboljem raspoloženju.

„Kada posle moje smrti moji sugrađani, koji rado putuju po svetu, zavire u koju od filozofskih škola, rasutih po celoj Grčkoj, pa onde čuju da se o meni govori, promeniće smesta svoj dosadanji stav

Prepisah sve što pronađoh, vratih se u Stagiru, a kad moj otac umre, prodadoh svoje imanje i dođoh evo ovamo da pođem u koju od ovdašnjih filozofskih škola“, „Ovde si, sinovče, na pravom mestu, jer ovde ima učitelja i filozofa kao pleve.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

kažem: čudna i možda samo za mene neobjašnjiva neka nervna pojava po kojoj moja raspoloženja zavise, recimo, od toga, na koju stvar zaustavljam svoj pogled ili kakve prirode ili vrste zvuk ili šum osećam oko sebe.

Tu, na samim vratima stanice, stiže me Marija i pruži mi kutiju sa žutim imalinom koju je opet bila zaboravila i koju ja ostavih u džep gornjeg kaputa, pa odoh da uzmem kartu.

Tu, na samim vratima stanice, stiže me Marija i pruži mi kutiju sa žutim imalinom koju je opet bila zaboravila i koju ja ostavih u džep gornjeg kaputa, pa odoh da uzmem kartu. Razume se da putujem brzim vozom.

Sve je bilo čisto, pobožno, očekujuće. Posle večere koju smo proveli u razgovoru sa njegovim ocem, uglednim trgovcem staroga kova, stroge spoljašnosti i nazora, i majkom,

“ „Eto, da kažem pravo, treća.“ „I ti me uveravaš, da je ona isto onako snažna, pomamna i odana, kao prva, koju nisam zaboravio i koja se nije najbolje svršila?“ „Ona je silnija od svih ranijih, veruj mi.

— Ja naročito volim Arcibaševa. — Pa zabaci ruku i izvadi iz pregrade pljoskavu bočicu s konjakom koju ponudi studentkinji. Ona naže nekoliko gutljaja pa je pruži drugom studentu, ali on odbi.

Govorimo otvoreno. Ali mene ništa više ne može da zagreje, kao nekad pre ratova. Nema organizacije, nema sredine u koju čovek može da uđe bez rezerve. A posle: ja sam se razočarao, užasno razočarao; nemam više vere.

Koja je to reč života koju, kao buktinju prave svetlosti, treba sad da pronesu oni izabrani usred ove mračne i perverzne generacije? Ja ne znam.

gospodarili bi kod nas opet odmorni, to jest koji nisu stradali, jer oni što stradaju uvek se umore do vlasti, koju prihvataju oni vešti iz mišijih rupa.

Sa gomilom knjižurina pod pazuhom i jednom otvorenom u rukama, koju je ispustio kad nas je spazio, on je revnosno očekivao dolazak našeg voza, pa ga ipak nije osetio.

U svečanom odelu i velikom crnom šeširu, sa primetno kraćom desnom rukom koju je redovno podizao u visinu očiju kad se zdravio, kratkovid i vrlo zbunjen, kum je iskreno zagrlio Nikolu i nešto

Dok sam bio u nizu ovih sećanja voz pisnu i ja utrčah unutra trudeći se da sliku, koju sam o onoj večeri stao obnavljati, ne pobrkam...

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Na svom luckastom letu, moj je miš oživljavao tačku na koju bi sjeo, podajući pokret ukočenim predmetima i osmijeh tužnim ljudskim stvarima koje ga od svog postanka nisu poznale.

Zato je spremno i sa širinom poteza pristao da mu sin uzme za ženu zdravu djevojku-ljepoticu iz puka u koju se bio „smrtno zaljubio”. Djedov mudro-dinastički eugenetski račun bio je jedna od koristi tog posla.

), licem u lice s malom, u srebro okovanom bizantinskom madonicom koju je donio s Levanta još njegov djed, skromni vođa palube, molio je u sebi neku svoju kratku brodovlasničku molitvu.

Poplavio bi me paničan osjećaj. — Mama! Mama! — povikao bih usplahiren, kao da je dozivljem iz velike daljine u koju se izmakla, naglo joj ustajući iz krila.

Možda je na nj bacilo sjenu moje ganuće. Taknula me njegova ljubaznost i obazrivost, koju redovno ne možemo tražiti od ljudi sviklih da po svom zvanju vječito gledaju ljudskoj patnji i smrti licem u lice.

Majstor se zvao Spaventa. I sjećam se predodžbe smućenih, olujno uznemirenih baroknih nebesa koju mi je, ne znam zašto, to prezime izazvalo.

A čitava potreba za doživljavanjem, čitava potražnja misaone i osjećajne mašine za događajnom materijom koju će ona preraditi i ispresti, namirivala se uvozom iz dalekih krajeva.

Onda bi mu izbile graške znoja na čelu, zbacio bi nogu koju je dotle držao preko noge, a između njega i svega oko njega zalegla bi neka nagla i velika daljina: to je bio čas kad se

Na sjenovitoj strani kuće bila je jedna vječito zaključana soba u koju dotle nisam nogom stupio. U njoj je prije mnogo godina umro jedan bakin brat, njen miljenik, još mladičak. Od sušice.

Stajao je tu, pred našim očima, živ i uobličen. Vidio sam mu široku, nepravilnu glavu, koju su pravili još širom njegovi prosijedi solupi, smiješni i nedolikujući jednom dječaku; vidio sam njegove okrugle,

Ako čovjek ni po koju cijenu ne bi želio da se vrati u djetinjstvo, ako bi čak pristao da se vrati u ma koje drugo doba i ma koju drugu

ni po koju cijenu ne bi želio da se vrati u djetinjstvo, ako bi čak pristao da se vrati u ma koje drugo doba i ma koju drugu situaciju svog minulog života radije nego u djetinjstvo, mislim da je to najviše i u prvom redu baš zbog te

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Eto, u takvu se devojku zagledao Đurica Dražović; ali to beše velika tajna, koju on skrivaše i od sebe sama. Stanka ne znađaše ništa o tome, a on joj ne dade ni jedne prilike da se sama doseti šta se

moram! — Dakle, sigurno? — Sigurno! — E, daj ruku! Đurica pruži svoju hladnu kao led ruku, koju Vujo dohvati i steže svojim koštunjavim prstima. — Neka ti je srećna druga majka, gora zelena!

Hajde ti spavaj, a ja odoh da vršim posao. V Sviće zora. Po celoj varošici, kroz koju krivuda, tiho žuboreći, malena rečica, nadvila se bela vlažna magla, te zaogrnula svojim lakim pokrivalom celu onu

Ali opet, zašto da provaljuju zid ? To beše velika zagonetka, koju kad bi odgonenuo, pohvatao bi sve konce u svoje ruke.

Odmah mu pade u oči lepa dvocevka ostraguša i do nje druga nekakva jednocevka, koju odmah poznade da je ostraguša. Obe stajahu naslonjene uz duvar, a po zidu behu izvešani revolveri, fišeklije za pojas i

Baš te traži Vujo iz Brezovca! — prekide ga oporo onaj Đuričin sused. Svi ućutaše, osećajući nezgodu, u koju ih dovede, svojim nesmišljenim govorom o uceni, onaj doskorašnji vojnik. — Mi moramo leđa uz duvar — poče jedan čiča.

Ljudi, pozvani pozivom, došli da prisustvuju prodaji, koju vrši kmet. Onaj siromašak seo pod zapis, oborio glavu i gleda šta se čini. — Šest dinara i deset para...

govoreći ni reči, ne razmišljajući ni trenutka, Stanka preskakuta s kamena na kamen preko vode, priđe mu i uze pušku, koju on držaše uza se, pa sa nekim zluradim osmehom progovori: — Izmakni se malko natrag.

što igda mogaše, i sa dva tri skoka pretrča dvorište; dohvati se rukama za tarabu, i, sa nekom neprirodnom silom, koju on nikad u sebi ne pretpostavljaše, prebaci se preko ograde i pade u kukuruz.

»Šta sam ja ?... Zlikovac! krvnik!... a čekam da me ona zavoli... o koju se otimaju toliki momci... da upropastim ’naku devojku!«...

Stanci prekipe. Vrati joj se ona stara jogunasta samovolja, koju je vazda pokazivala prema ocu, pa, našavši se uvređena u dubini duše, obrte se Đurici: — Vodi me kud znaš — reče mu

— Bez njih se ništa ne može, to znam. A ja ih moram sad bacati na sve strane. — Pa dobro, daj da gledamo koju priliku još ove nedelje.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mahne toga, nego će mu on naći drugu devojku koju god xoće u svemu carstvu.

ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLjI Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi.

Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija sina i oćepa ih odmah od sebe, a njega oženi đevojkom koju je sebi izabrao, i ostavi ga nakom sebe da caruje. AŽDAJA I CAREV SIN Bio jedan car, pa imao tri sina.

Na to mu reku otac i mati da bi on sam sebi izabrao koju hoće. On onda nađe sam jednu sirotu i pošlje oca da mu je prosi.

Otac bi bio jako rad oženiti svojega sina, ali ovaj se nije nikada ni u koju curu htio da zaljubi. Jednoga dana iziđe carević na prošetnju kraj mora, iza jedne šume, kad najednom ali ti ide po

evo ti blaga, srebra i zlata, pa ponesi koliko ti god drago i koliko ponijeti možeš, a povrh toga, izaberi djevojku koju ti srce tvoje obegeniše, pa idi svojoj kući ako hoćeš, i neka te prati božji blagoslov; a ako nemaš volje da ideš

sad izabere tri najljepše djevojke, i uzme blaga, srebra i zlata, što je mogao ponijeti, pa se uputi onoj jami kroz koju ga spustiše njegovi drugovi; zadrma onijem užetom, te dade znah svojim ortacima da je tu.

pa će tamo dolje i ostati, a oni će lijepo blago podijeliti i svaki s jednom od onijeh djevojaka življeti, a onu treću, koju je Marko bio sebi namijenio, uzeće za sluškinju. Ali čovjek snuje, a bog boguje, pa tako i ovdje.

Išao je on tako, išao, pa dođe do jednijeh velikijeh i lijepijeh dvora. Tu sad prvu vidi svoju dragu, koju mu je dao u podzemaljskom svijetu starac laktobradac. On je nju poznao, ali ona njega nije.

ŽENA VRAGA PREVARILA Neki je čovjek imao ženu na koju je mnogo sumnjao, i zato se s njome vavijek inadio. Ali bi ga žena svaki put nadinadila i, budući jača, za plot svezala.

Potom Grbo skoči, uze tri kamena, pa reče braći: — Dobro pazite na koju će stranu panuti kamenje! Onda se ispe na vrh jele i odmah ugleda svjetlost, te baci sva tri kamena jedan za drugijem

odmah ugleda svjetlost, te baci sva tri kamena jedan za drugijem na tu stranu, pa onda sađe dolje i upita braću: — Na koju je stranu palo kamenje? Oni mu pokažu, pa se na tu stranu i krenu.

Petković, Vladislav Dis - PESME

To je pesma koju rađa mis'o moja i sećanje, To je pesma mojih dana i časova i prošlosti, To je pesma stara, teška, jednolika k'o

NAJVEĆI JAD Ja znam jednu pesmu kao zima 'ladnu, Koju mirno slušam na pragu jeseni, Pri zalasku leta i snage u meni. Ja znam jednu pesmu kao zima 'ladnu.

VOJISLAVU (Prilikom otkrivanja njegovog spomenika 1903) Snev'o si o sreći koju čovek nema, U mislima svojim pratio si dane Izumrle davno, i vreme što sprema Da razastre pokrov svuda, na sve strane.

” I zaneh se potom. Misao mi ode Do prošlosti moje, u krajeve znane; Da poseti ljubav, koju boli vode, Dok sećanja brižno od smrti je brane.

Brzo, naglo odoh iz svog praznog stana, Ugodno mi beše kretati se, ići Razvalinom ovom života i dana, Koju sunce sutra ponovo će dići.

4 Imao sam i ja svoju mladost, Sad je gledam i osećam da su Stari dani bili jedna radost, Jedna ljubav koju život rasu.

Svako jutro, veče, tišina i krik Donose mi tajnu koju nosiš sama; I Dok nebo, zemlja, sâm tičiji klik Pričaju o nadi što ti krije tama, Javljaju se misli, gde si uvek

Nama doći neće Snovi što se kriju, Zabuna života koju krv pokreće. K'o haljinu čiju, Meku i u svili, Nosili smo prošlost kao sreću sviju. Prošli su aprili.

Sunce doći neće dane da ozari, Da zastali život pokrene na bolje, I zemlju koju su poveli vozari, Neutešno mali i bolesne volje.

Dok s nožem na pušci lete svi vojnici, Grmljava vazduhom dok k'o reka teče, Koju katkad ljudski zaparaju krici — On kraj mrtvog brata vrši obred sveti: Poljubi vojnika, svećicu zapali, Ponovo ustade,

Oni spavaju, nesebični, blagi, S ranama živim i mrtvim očima, Velike duše kao kamen dragi, Večita pesma koju im otima.

Ja vidim danas, pri pojavi svake Nevolje koja divan narod prati, Veliku neman koju dade tama, Što zna da rađa k'o prokleta mati, Izume pakla i plodove srama, I još nevolju koja narod prati.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren - jedan od onih retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne. Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neutešnim.

Imali smo konja, poklon dragog prijatelja. To je bila sjajna životinja, arapske rase, gotovo ljudske inteligencije, koju je cela porodica mazila i pazila, pošto je jednom prilikom spasao život mome ocu pod neverovatnim okolnostima.

pričest bolesnika na umoru, a za vreme njegovog odsustva ona je sama otišla da pomogne jednoj porodici u susedstvu, koju je takođe napala ta strahovita bolest. Svi članovi porodice, njih petoro, brzo su podlegli jedno za drugim.

Izumela je i konstruisala svakojake naprave i alatke, tkala je najlepše šare od vune koju je sama prela. Čak je sejala semenje, uzgajala biljke i sama razdvajala njihova vlakna.

Postoji još jedan, mnogo važniji razlog za moje kasno osvešćenje. Patio sam od čudne boljke koju je izazivala pojava slika, vrlo često praćena jakim bleskovima svetlosti koji su mi zamućivali viđenje stvarnih

Po teoriji koju sam formulisao, slike su bile rezultat refleksne radnje mozga na retinu prilikom velikog uzbuđenja. One sigurno nisu

Pre mnogo godina, patio sam od srčanih tegoba sve dok nisam otkrio da su one posledica nevine šoljice kafe koju sam pio svakog jutra. Odmah sam prekinuo, mada mi, priznajem, to nije bilo nimalo lako.

guma pomaže kratko vreme ali vrlo brzo suši žlezde i dovodi do trajnog oštećenja, a da ne govorimo o odvratnosti koju stvara.

dijagram koji je ilustrovao hidraulički princip po kome je pritisak tečnosti u pokretu proporcionalan površini na koju deluje, i automatski sam se okrenuo na svoju levu stranu.

Malo pre toga bio sam cele noći živ sahranjen u staroj kapeli u neprohodnoj planini, koju je narod posećivao samo jednom godišnje. Bilo je to strašno iskustvo ali ovo o kome ću vam govoriti bilo je još gore.

On se pocepao uz parajući zvuk koji je bio nalik na salvu ispaljenu iz muskete, koju su ispalili neuvežbani regruti. Moj otac je pobeleo od besa.

Moj otac je pobeleo od besa. Blago me je udario po obrazu, i to je bila jedina fizička kazna koju je on ikad primenio ali se udarca skoro i dan-danas sećam. Stid i zbunjenost koji su usledili bili su neopisivi.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

pružiti mladi doseljenik koji nema para u džepu, nije vičan bilo kakvom poslu, nema zanat i ne poznaje jezik zemlje u koju je došao? Očigledno ništa.

S vremena na vreme, turska vojska bi prelazila južnu granicu koju su činile Dunav i Sava i upadale duboko u austrijske pokrajine.

Po predanju, taj plamen se nikad nije smeo ugasiti, a litija koju je dobri svet Idvora priređivao, mogla je otkloniti svaku nedaću koja bi selu pretila, kao na primer, sušu i kugu.

Kraj nogu starijih sedeli su na klupicama mladi ljudi, a pred svakim od njih je stajala kotarica u koju su krunili žuta zrna sa velikih kukuruznih klipova. To bi radili celo veče.

Iste večeri otac je majci za večerom ispričao o jeresi koju je od mene čuo to popodne, ali je njegova srdžba bila dosta splasnula.

” Mislim da nema srpskog dečaka koji nije čuo za onu divnu rusku pesmu koju je napisao veliki ruski pesnik Ljermontov, u kojoj se kaže: ”Izašla sam dole na drum sama, Kroz maglu se blista kameni

srpskog gajdaša koji je pritiskanjem mehova od ovčije kože nagonio vazduh u cevi i prstima regulisao protok i melodiju koju je ovaj instrument stvarao. Najviše me je zanimalo usaglašavanje ili ”štimovanje” gajdi.

Nešto kasnije primetio sam da se, po zahtevu onih koji to žele, služi ručak pa se setih pečene guske koju mi je majka pripremila i stavila u moju šarenu torbu. Potegao sam torbu, ali avaj, guska je bila nestala!

Ali voz je krenuo polako i na moje veliko razočaranje nikad nije dostigao brzinu koju sam očekivao. Bila je hladna oktobarska noć.

Njihova ljubaznost prema meni bila je zagonetka koju tada nisam mogao da odgonetnem. Odgonetnuo sam je, međutim, tek posle nekoliko godina.

vojnog graničara, ništa nisam više voleo od dobre tuče i nije mi bilo teško, s obzirom na fizičku snagu i dobru praksu koju sam stekao na pašnjacima u Idvoru, da izbijem bilo kog nemačkog dečaka mojih godina, ili starijeg.

roditelji šalju za izdržavanje, pa se tako mojom krivicom nismo obraćali prijateljima u Pančevu za njihovu dodatnu pomoć, koju su bili obećali.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Ne poznaju stari zavičaj svojih pređa. Oni tek iz pričanja i junačkih pjesama poznaju zemlju u koju idu. Sjećaju se da su toliko puta gledali pravce onome kraju otkuda su se nazirali goli visovi kako strše u vedrinu

Iza crne kave gospodar sa sinom pođe preko dvorišta u dućan; gospodarica, dremljiva, vuca se po kući, čeka na koju prijateljicu da je pohodi i razgovori.

Htjede da je namjesti u koju kuću da se služeći prehrani. Namjeri se prigoda, te to i uradi. Ali dijete nikako da se svikne: već trećega dana nađe

Jedi i pij! Nemoj poslije da se tužiš na me! — govori joj on u očitoj uzbuđenosti koju zalud nastoji da sakrije. —Što da se tužim? Od svoje sam volje došla, — odgovori ona, i silom se nasmije.

Biće da mu i krmilo već ne služi! Antica, gonjena jezivim strahovanjem i crnom slutnjom koju oluja povećava, ide naprijed, no dospjevši na krajnji rat škola, nema kud dalje, — ustavi se; vjetar je udara sa svih

Neko vrijeme, kao da se svako zabavio svojim mislima, govore tek po koju isprekidanu rečenicu. Ali stari smiono zametne razgovor, kao da nije tu mrca, pa i ostali slobodnije odahnuše.

zatona, u čijem se moru ljuljuškaju brodice i ogledaju seoske kuće, nekako umekša se i naumi da poduči onu dvojicu u koju svrhu crkva stavlja kipove na otar i poštuje ih. Odmakne se od prozora, uze stolicu i sjede sučelice prema njima.

— progunđa u neprilici Pavle. I prelom prosu se smeh i žamor kao u roju pčela u košnici. Ilija se napreže da čuje koju reč, sumnja da se o njemu govori, ali ljudi domišljati, pa se uozbiljili, a i on se pretvara i krišom gleda na njih, traži

Ali otkada se oženio, ne odlazi više na rad, a oženio se, i preko volje, morao je, jer još koju godinu, pa ga cure ne bi htele; on se tek oženio, a njegovi vrsnici već dece imaju.

gospodstvu njegove porodice i pričali im stare priče o nasilju njegovih pređa, dok je u njihovim rukama bila zemlja koju su oni kao težaci obrađivali. Sećajući se toga, neka deca imućnijih težaka drsko su ga napadala i stenama gađala.

Pa bi požurili žalu da se okupaju u otvorenome moru; bacili bi se zajednički u smežurenu, drhteću, pomodrelu pučinu, koju sveži maestral tek što će da pokrene. U suncu što prožima sede na vrućemu žalu.

On se zaželi baš tih priča. Svome starijem drugu davaše svoje najbolje jelo za svaku knjigu koju bi mu krišom pozajmljivao na čitanje. Tako mu dopade ruku knjiga „Pavao i Virginija .

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

To je neminovnost koju bi bilo besmisleno poricati. Naprotiv: danas postoje dobri razlozi da upravo u nju upiremo prstom.

Dok ostajemo u njoj, dok se u nju zatvaramo kao u jedinu za koju znamo i hoćemo da znamo, ove su bezbrojne navike (konvencije) za nas prosto nevidljive.

Jasnije rečeno: prema tradiciji koja nam dolazi iz XIX veka i koju sa mnogo razloga treba vezivati za romantizam, pesnik treba da se koristi posebnim, ekspresivnim, stilski obeleženim

Bez komunikacionog jezgra se ne može, a onoj stilskoj periferiji koju ovde imamo u vidu dodeljuje se izražavanje emocija i svih individualnoličnih sadržaja u koje ulaze volja i stav.

Već je pomenut Matić. Svi mi osećamo izuzetnu melodijsku snagu koju nose mnogi njegovi stihovi i svežinu koja je neponovljiva koliko i neuhvatljiva.

Odgovorio sam mu da nisam, i odmah sam ga sa svoje strane upitao seća li se pesme „Kosovka djevojka“, koju je baš u njegovome zavičajnom kraju Lukijan Mušicki zabeležio od slepice iz Grgurevaca i predao je Vuku.

Dabogme, što je maločas letimice pomenuto, tek je deo srpske kulture na Kosovu, za koju mislim da je ne poznajem ni u celini ni kako valja.

pokušaću nešto o njoj i da kažem, koliko se to uopšte može u nekoliko dozvoljenih mi minuta, na jednu književnu oblast za koju držim da nam je malo znana.

A neposrednu potvrdu da ispravno mislimo daće, nešto kasnije, jedna druga pesma, za koju se može verovati da je potpunija varijanta od ove: tamo su sve pojedinosti čistije izvedene, jasnije poređane u

lako obrazlagati, iz čitanja kosovske – mislim i kosovske i metohijske – lirike iznosi se upečatljiva slika one magle za koju nevesta, pri prstenovanju, s primetnom jezom kaže da joj je pala na glavu.

Razume se, i slika o kulturi koju nazivamo balkanskom zavisiće od toga da li se opis daje sa stanovišta njenih pripadnika, dakle iznutra, ili sa

Osetio je to, na primer, i Stevan Sremac kad se obreo u staroj Srbiji, koju je inače brzo zavoleo. Ali je zanimljivo da oči njegovih junaka ne opažaju onu tananu razliku između stepena prostorne

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ANKA (ostavi knjige na sto): Eto je i ruku raskrvavio. ŽIVKA: Iju!... (Ščepa mu ruku koju je uvezao maramom.) Nesrečniće jedan, bitango! (Anki.) Donesi vodu da se ispere. (Anka odlazi.) Još kaže nije se tukô!

ČEDA: Reći ćemo! PERA (gospođi Živki u koju kao da ima više poverenja): Molim vas, gospođo, recite samo: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.

ŽIVKA: Pa jeste. I zato baš nešto mislim: vi bi, Anka, mogli da mi učinite jednu veliku uslugu, za koju bi' vas ja bogato nagradila. ANKA: Zašto ne, gospođo! A kakvu uslugu? ŽIVKA: Pa to... da natrči moj zet na vas.

Sve ću ja to učiniti. NINKOVIĆ: Znate li koju igru na kartama? ŽIVKA: Znam žandara. NINKOVIĆ: Ah!... Vi morate naučiti bridž. ŽIVKA: Šta da naučim?

ŽIVKA(prestrašeno): Na koju stvar? NINKOVIĆ: Evo kako mislim: bridž, na primer, možete od sutra početi da učite. Što se tiče pušenja, možete se sad

smeje, otvori pismo, seda u fotelju da ga čita, ali se u tome trenutku seti i ode do stola te uzima onu cigaretu koju je ostavila kad je uzela od Ninkovića.

VASA: Ko? ANKA: Gospodin zet. VASA: Kakav kaput, brate? ANKA: Onda je to druga stvar koju vi imate. VASA: A je li on kod kuće? ANKA: Jeste! VASA: Zovni ga, molim te! ANKA: Odmah! (Ode.

ŽIVKA: Šta ću, kad je stegao reumatizam, pa ne može da čeka sezonu. NATA: A u koju će banju? ŽIVKA: U koju?...Pa u Abaciju. NATA: Tako! A putovaće, razume se, u salon-vagonu?

ŽIVKA: Šta ću, kad je stegao reumatizam, pa ne može da čeka sezonu. NATA: A u koju će banju? ŽIVKA: U koju?...Pa u Abaciju. NATA: Tako! A putovaće, razume se, u salon-vagonu?

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

pa do kompozicije, po strukturi koja je skroz pesnička i skroz simbolička, Seobe su sve do danas ostale najviša mera koju je dosegao moderan srpski roman.

Ima još jedna pojedinost koju posebno treba pomenuti, budući da o njoj u samoj studiji nije ništa rečeno. Miloš Crnjanski je imao plan da posle prve

godine u dva toma Seobe i Druga knjiga Seoba. Kao što se iz jednog razgovora vidi, a takođe i iz prepiske koju je imao s izdavačem, Crnjanski nije želeo da se dva romana zajedno štampaju i time stvori utisak kao da je drugi

uslovnom svetu, oličenom u varoši koja se samo u nekim pripovetkama imenuje, u Nečistoj krvi nijedanput, ali za koju znamo da je Vranje. Vranje Stankovićevo zapravo jeste i u isti mah nije što i zbiljsko Vranje s kraja prošlog veka.

zato što je već sam književni sklop priče iziskivao da njegova sudbina služi kao pomoćna, da je značajna samo po ulozi koju ima uz jedan drugi lik: njime, naime, hadžika Tašana iskupljuje svoj davnašnji greh.

sedi u mraku iza kuće, dok iz osvetljene sobe jednako dopire strastan i zanosan Pasin glas, pa on onda uzme cigaretu koju je pre toga zavio, počne „da je pali, ali nevešto, grizući je, žvaćući, trepćući očima, čelom, celim licem, od pesme

Tečinu sobu u koju je uveden, Mile jednako opisuje kao toplu i svetlu, jer „peć bubnji, a svetlost od četiri sveće široka, prostrana,

21 Doduše, već u drugoj verziji - koju je Stanković sedam godina kasnije počeo objavljivati i takođe je bez objašnjenja prekinuo22- uklonjena su oba mesta gde se

uzevši, značajno je ako ga povremeno protkiva junakovo sećanje - ta prozračna doživljajna (egzistencijalna) koprena kroz koju mi čitaoci gledamo na događaje romana.

Pri tome oba opisa, naravno, počinju istom rečenicom: „Tek što je ponoć prevalila. ” U Gazda-Mladenu, u verziji koju je pisac objavio, zvezdica se nalazi baš posle prve rečenice, koja je glasila nešto odsečnije: „Uvek, jedino, celog

sastav rečenice, njen sklop: da se u njoj kao u malenome sočivu odraze nagoveštaji osnovnih odnosa iz pripovedne freske koju pisac odmah potom počinje razvijati.

U tome i jeste njihova dijalektična, samo na prvi pogled protivrečna priroda, koju - ako ćemo pravo - imaju i sve ostale konvencije u kulturi.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

LjUTA PRAVOSLAVKA Još pre dvadeset dana susedi su joj doneli tu crnu vest, u koju ona nikako nije mogla verovati. Kaludrani su bili u gradu jedne subote i na trgu saznali od čudno zadovoljnih Arnauta

To mi zakon ne zabranjuje... E, Vino i krmetinu samo ne spominji... Daj donesi da popijemo po koju!... Bogdana brzo donese iz hižine pun veliki vrč dobre stare rakije sa zadenutim strukom osušena stara bosiljka u

otpor prema zavojevaču, i da joj ulivamo veru da je Kosovo njeno, iako stvarno od svega toga beše još Gračanica, u koju se leskovački muhadžiri spremahu da uskoro zatvaraju svoju stoku... Po navici zadrhtasmo od prijavljene rane posete.

Beše proročki nadahnut i krepak. Pa kad na Kosovo pade tiha noć, i kad zvezde čudno zatreperiše onu čežnjivu pesmu, koju je kod nas samo Rakić bez poze osetio, on pozva nas dvojicu–trojicu, te bez kavaza i oružja pođosmo niz Divan–Jol

U svojem mrkom šarplaninskom gunju mesto ćurčeta kunetinom postavljena; pod plićom surom kapom mesto kamilavke koju ni pri krađi nije zamenjivao; u skromnim belim čakširama, optočenim sa po dva seljačka gajtana.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

To je ono čega s’ podlost žaca: Svetlih žrtav’, sjajnih obrazaca, To je propast pustih pudljivaca, U koju ih ludost njina baca.

„Ta se rečca otrcala“ — Vele neki stari; Jest, dabogme, po ustima, Ali ne po stvari. Ova rečca, koju davno Ne čujem u grudi, Ova rečca, omladino, Sad se življe budi.

Pokri svaku crnu pegu, Zastri svaku našu brlju, Suzbi krila vranam’ našim’, Uz put stresi koju krlju. Padni, sneže; padni, sneže, Po gradovi i po seli, Nek’ se našem suznom oku, Nek’ se Božić barem beli.

»Srpske Ilustrovane Novine« 1881. OBRAZ Jest’, u Crnoj Gori na koju se rado Podrugljivo smeše naši „prosvetnici“ U zemlji dvoboja (iz pištolja praznih), Zemlji pronevera, svakidanjih krađa

Jer vladar Saturno — to valja da znamo — On ne ždere ljude nego decu samo. »Starmali« 1888. NA NOVU GODINU (ma koju) — PREVEDENO — Čuj, čoveče, moga svȅta Na uranku nova leta: Ako ti Januar ne ispuni želju Pokraj svega truda i

Ali neka, kad ga hvala u brk tako vređa, Mi ćemo mu koju reći, ’nako iza leđa. Tvoje „Šetnje“, Abu-brale, naš „Starmali“ krase, Kâ što krasi stô božićnji reš-pečeno prase.

Blažena kujna u koju dođeš! Blažena šerpa u kojoj cvrčiš! Preblažen gortan kroz koji prođeš!“ »Starmali« 1885. RIBOLOŠKE SITNICE (Prve

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

u se vlila, Koja krasi nravi tvoje, Kad bi moja knjiga bila Čista, kano srce tvoje, Kad bi sladost pribavila, Koju nose reči tvoje, — Jamačno bi ista važnost Čitatelja nju dostigla, Koju djela tvoji sjajnost Jest pred svetom sebi

kano srce tvoje, Kad bi sladost pribavila, Koju nose reči tvoje, — Jamačno bi ista važnost Čitatelja nju dostigla, Koju djela tvoji sjajnost Jest pred svetom sebi digla.

SARA: Gospoja ot Mirič ima jednu prekrasnu kćer, koju ona usrećiti želi, i budući da ste vi... RUŽIČIĆ: Samo blagoumiljeno nimfâ i gracijâ obajanije može Ružičićevo

FEMA: (pokloni se): Komi fo! SARA: (Ružičiću): Gospoja od Mirič, za koju sam vam kazivala da je vrlo nobl, osobito što se jela tiče; a ovo je madamojzel Evica.

Miljković, Branko - PESME

negoli dozivati pticu zauvek sletelu Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema ta žena sa rukama deteta koju volim to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim uzalud uzalud uzalud uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i

niko ne dolazi odavde niko ne odlazi, tople laži poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se sprema krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti treba u ovom izobličenom prostoru čija smo polomljena rebra iz čijeg kamena čudovišne ptice

O, belo udvaranje vetra toj ptici od plamena. Ptico uzidana u mozak i zid koju nikad nije upoznao vid koju je sluh našo u prostorima šumnim, u našem uhu tvoja se smrt zače.

O, belo udvaranje vetra toj ptici od plamena. Ptico uzidana u mozak i zid koju nikad nije upoznao vid koju je sluh našo u prostorima šumnim, u našem uhu tvoja se smrt zače.

Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi idemo ispred nade koju lutajuće pustinje proganjaju. Oni smo što su sve izmislili i ostali sami, ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se

jezera sanjaj u tami TRAGIČNI SONETI I POČETAK SNA Neka me nedostojnog vetar obavije Kulo s vrhom van vremena na koju dišem Tesno je nebu u ptici ptici još više Moje izdvojeno oko van glave bdije.

Kako se zove pre nego se rodimo Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to? Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo, Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva. Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.

Pred kapijom sam koju crvi glođu za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže. IV Ne, više nije važno šta ću reći. Već beše sve to nekad ko zna

nego ništa velika urna sa pepelom jedne i zajedničke smrti koja se ponavlja ali ne pregoreva sa vremenom nikad zemlja na koju ćete pasti čelom vi i ja i moje čelo moj obračun sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje svetlosti, to su predeli

očiju mrtvaca čije reči zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje sve smo zaboravili osim svoje vlastite smrti koju živimo molitva Treba se moliti smrti za svoj život a tišina će sačuvati skamenjene lobanje za kišu lica i neba za

si, zato te ne mogu stići; Tako blizu mene drugi vazduh dišeš Dok silazak u dubinu obećava sve više Zvezda na koju treba se tek navići.

Zabuna je sličnost. Moje lice tone u čudnu bezličnost Koja mermerom svoje oči umi. Ah, nado koju vrisak zna izreći, Teskoba i griža, pre no mir u sreći, Slabi smo i lomni kao list liskuna I ne usuđujemo se da budemo

Krakov, Stanislav - KRILA

Na svojim nažuljenim plećima, sem teške ratne spreme, Vukli su i svu toplotu julskog dana, koju su neke duge krstarice iz dalekih tropskih voda donele kao strašnu istočnjačku bolest.

Imala je trinaest godina. Oficir je ležao kraj nje na leđima. Hrkao je pobednički. Kalina, ćerka domaćinova, koju je oficir ostavio, spavala je u prizemlju sa dugačkim Anastasom.

Bataljon je celoga dana ostao tu pripijen uz padine duboke jaruge. Pokatkad bi prsnuo šrapnel i otkinuo koju granu. Osakaćeno lišće bi kao kiša padalo po zgrčenim vojnicima, a šuplje jaučući letela je kroz zrak košuljica. — U—up.

Naže se nad malim komadom hartije, na koju pade mlaz svetlosti iz džepne svetiljke. — Dušane, na, pročitaj. Ruka kojom pruži hartiju opisa izlomljenu prugu.

to mi škodi bubrezima... eto boli me tu, i tu... A Mija je tada mislio na čašicu konjaka, koju mu nikako nisu hteli dati. Baronica mu je za utehu spremila novu šarenu pidžamu.

U Sergijevoj kolibi čula se sladostrasna vriska. Bora je izveo baronicu, koju je gušio zaparni vazduh u kolibi, i oni su posmatrali kruženje naših aparata, i veselo pozdravljali pobednike.

U čađavoj kolibi od oblica i granja stajao je buntovni grudobolnik, i rasejano slušao dugu optužbu, koju je major sa čvorugama na glavi čitao.

Ona mu nije znala da kaže da se planina na koju su dospeli zove Jurka Kulbeleri. Šume se belile pod snegom, pa ipak je sve bilo sumorno.

Topao dah dizao se uvis iznad njinih oznojenih glava. Nežna, okrvavljena životinja, meko opuštena o motki, za koju su joj tanke noge bile privezane, bila je još topla, samo su joj raširene oči gledale sleđenim pogledom.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Zatim je opet blag i, pošto misli da više volim anegdotu od fakta, priča mi u kakvim je okolnostima našao koju tatuažu, a ne kakav je bio motiv na njoj i šta je značio. Zalud ga ubeđujem da me tu fakt zanima.

Ceo dan horizont je pokriven teškom mlečnom zaparom kroz koju se sunce sliva kao rastopljeno olovo. More, koje je inače toliko precizno po svojim ivicama, meko je i gusto kao krem.

Kao nekad u Napulju, na Kapriju, kad sam ručao u Kafe Panjoti, iznad pučine koju je plavilo uzdizalo do neba, ja sam i sad sebi govorio: „Gledaj, gledaj pažljivo ovo, jer ćeš, ne zna se zašto, docnije

Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca. Crnkinja koja blizu obale stavlja beli puder udaje se za crnca koji nosi okovratnik od celuloida, i

po njenom dnu, a samo jedan od njih, na sasvim nagom telu, ima oko vrata kragnu ol kaučuka i kravatu od karirane svile, koju ne želi da ukvasi skačući u more.

“ Odmah po ručku žuto platneno odelo zamenjujem belim, radi posete koju ću sa Vuijeom učiniti guverneru. Idemo autokarom u Benževilj, sedište guvernera.

Najzad ulazi u prašumu kroz koju je prsečen drum. Pričam Vuijeu priču o Sari Bernar, koja stigavši u Rio de Žaneiro, čim se umila u hotelu, sišla je,

Gospodin koji se tušira i oblači iza zaklona izlazi i završava rečenicu koju je još otpočeo dok je bio nevidljiv. Daje nam jednu ruku koja sveže odiše na sapun od badema i kolonjsku vodu.

Kad je čovek otac i muž, čak i kad je najobljubljeniji, on treba da bude zahvalan za svaku nežnost koju mu kuća pokloni. Mati i deca su jedno jedinstvo, otac je samo večita čežnja da se spoji sa njima.

Večeram brzo, pijem filtrovanu vodu koja miriše na osušenu zemlju kroz koju se cedila; gadim se. Mešam tu vodu sa vinom donetim iz Basama, da bih ugušio njen ukus, ali se na sve to gadim sve više.

franaka za crnog seljanina je ogromna svota), vraćam im ih, rešen u sebi da im ujutru pre polaska dam baš i svotu koju žele. Toliko me neka glupa strast za cenjkanjem odjednom zaslepila.

Naprotiv, one koračaju ispršenih grudi, čiji neobično nabubreli vrhovi trepere. Oko bedara imaju kratku plavu tkaninu koju same izrađuju, od čvršće materije — išaranu jedino mirnim prugama.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Svi smo bili na konjima, Komarov je pisao dalje; ja stanem razgledati okolinu. Najedanput opazim južno od nas na kosi koju sam napred spominjao, osam simetrično rastavljenih predmeta.

Da kažem ovde koju o razmeštaju naših položaja i šančeva oko Aleksinca. Aleksinac je u dolji. Sa istočne strane, otkuda su se primicali

Govorio sam o položaju šumatovačkog visa; da reknem sad koju o samom šancu. Šumatovački šanac — to je običan dosta mali redut koji kao da još ne beše sasvim ni dovršen.

Đeneral opazi ove poglede, opet zastade i okrete se meni: »Recite ovim vojnicima koju oduševljavajyćy reč. Kažite im da odlazim da im pomoć pošljem«.

oči ispijene, usta široko razjapljena, a iz njih i u njih kuljaju rojevi muva; na slepom oku vidi se crna mala rupica koju je kuršum prožegao, oko nje zapečena krv. Smrad da te uguši...

Izgledalo je kao da se ta vojska sprema da odatle nekud okrene; samo se nije znalo na koju će stranu. Valjalo je dakle motriti kuda će okrenuti Čerkezija.

Čerkezi su nabili na koplje njegovu lepu glavu koju su tek bile garile mrke nausnice, i tako je nosili po bojnome polju. Laka ti bila srpska zemlja, dobri prijatelju!...

Ako treba rekognoscirati i izviđati predeo, zašto nismo uzeli koju četu pešaka, pa da prodiremo napred, i ako ustreba da se puškaramo, da bi nagnali neprijatelja da se razvije i time nam

« Kod jedne gomilice nađosmo sredovečna Crnogorca. Zavezao obraz nekom prljavom peškirinom, kroz koju mu prosanula krv, pa čačka svoju metalnu simsiju. Uza se drži pušku sa prslim i rascvetanim grlićem.

»Najveća nada i želja Visoke Porte je to, što u bunu, koju neki rđavi i zli ljudi učiniše zbog svoju korist, da ne bi postradali poštene žitele materijalno i telesno, i da ne bi

zašto me otrova onom strašnom sumnjom: da je, možda, moj Mita poginuo od bratske srpske ruke, da ga je ubila puška koju je partajska zloba na njega nategla, da je zapovest za ovaj gnusni zločin došla odozgo... odozgo...

Ona nije apsolutna država kao Turska i vaša Rusija. Ali naš, parlamentarizam tako je jadan da naši zakoni jedva za koju dlaku da su više izraz narodne volje no na priliku zakoni apsolutne Turske i Rusije.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Ne čuju se glasi, reči, Struji misô, Kroz koju je rajski tamjan Zamirisô. Prišô bi joj, ali ne smem I ne mogu, — Ta i ja se poizdalje Molim Bogu.

— E, pa šta je! E, pa šta je prostor taj!? Ispuniti kadar ga je Jedan cigli uzdisaj. XIII Kao sveća voštanica, Koju je držala Ruka malaksala, I gledale oči, Zanosnom nemoći, Na samrtnom času, Na svome ugasu — Oči magla preli,

Oj, pesnici, stari druzi, Što srca imate, Nasmejte se na tu ljubav, Koju ne shvatate! XXVIII Blago onom, koji ume Da bez reči bol izrazi, Bilo skladom glasovirnim, Bilo vrule meki

Muzika je čista suza, Koju nose krila rajska — A reči su zdravo zemske, Kad je tuga nadzemaljska. XXIX Ovaj pramen kose plave, To je kosa

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

— Meni je naređeno da sa četom kidišem na neprijatelja. — Eto vidiš... U zapovesti koju nam je pročitao komandant pisalo je kako trupe Drinske divizije, koje su se nalazile desno od nas, treba prvo da

— zapitao sam ga. — Idem da nađem drugu. Nebrojeno mnogo pušaka bilo je razbacano i, razume se, uzeće prvu na koju naiđe. Ovaj nam malo posle donese vest da je jedan od kuvara poginuo i tom prilikom prevrnuo se kazan sa hranom.

Poginuo i svršeno. Od početka rata on mi je bio sedmi komandir koji gine. A, uostalom, zapovest koju smo tada dobili glasila je tako da je trebalo i mi svi da izginemo. Naređeno je da sad odmah moramo preći Crnu reku.

Uklešten sam. Vojnici se pridigli, zverajući, na koju stranu da otvore paljbu. Pored mene slomata se podnarednik. „Gospodine potporučniče, eto Bugara sa reke.

Pri vedrom danu, ovuda se ne bi moglo ići, već dalekim zaobilaznim putem. Sada se krećemo utabanom stazom, koju su za sobom ostavile komordžije, noseći municiju i hranu preko noći, ili za vreme mutnih dana.

Ovo je mesto zaklonjeno. Seli smo na kamen i zapalili cigarete. Na frontu je bila tišina, koju prekidaju povremeno pucnji naših i bugarskih stražara.

— Dojadi nam. Ali, presešće im. Govorio je pribrano kao da su tamo nemirna deca koju će on štapićem umiriti. Ja sam se neprestano mučio da se setim šta sam ono hteo pitati. A znam, bilo je važno.

Oslobodio se muka. Ležim na krevetu i sasvim iznenada prisetih se izlaganja komandira o svojim vojnicima. U koju li kategoriju ja dolazim... — pade mi na pamet. Ali moje su misli sada nemirne i nikako da se priberem.

A poljska baterija gađa sa daljine od hiljadu dve stotine metara... Objavnica se nalazi gotovo u obuhvatu one prostorije koju zahvata prirodno rasturanje zrna. Ali pešacima ne vredi govoriti. Oni znaju svoje...

Pribili smo se uza zid. Nije bila stopa zemlje na koju nije udarila kuglica. Zemlja je prporila od udara. Raketla sinu. Poljana je bila prazna. — Prekini paljbu! Nema pustoš..

Znali su oni unapred da se ispred glavnih bugarskih rovova nalazi jedna njihova objavnica, koju su posedali samo noću. Tako je, uostalom, i na ostalim delovima fronta... Kada su prošli ispod prepreka, pođu pobauljke.

— Uostalom, ja neću ostati dugo — i gotovo me ugura u drugu sobu, u koju se ulazilo iz predsoblja. Onda zatvoriše vrata na toj sobi i ja začuh kako obrnuše ključ u bravi. Sad sam zatvoren.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

— uz koju je pisac morao dati sledeće objašnjenje: „Smisao ovoga prikaza jest dvojak: kad ga čitaš redom, ne smatrajući ništa na

katkada pod strogim kasarnskim zaptom Bojne granice, ili su se obrazovali i kao pisci delovali na teritoriji koju su držali Habzburzi. To je imalo nekoliko krupnih, trajnih i odlučujućih posledica.

1834. pesmu koju valja navesti u celini, a dabogme ne radi njenih umetničkih vrlina. Pesma glasi: SOČINITELj, kao sin Otečestva, izvan

Većina pesnika ove Antologije međutim otadžbine, onakve za koju se brinuo u tuđini mladi Paun Janković, imali nisu. Imali su, pa i to ne uvek, nešto malo oskudnog i sumnjivog

Znaće Bosna i Velebit, i ob-on-pol skupa, Panonija, koju Serbin iz nužde ustupa. Znaće gdi je moja najpre propjevala Muza, I njoj blizo ubježište želiti bez trusa, Imenu će

Sad nek' sudi tko mu drago i na koju stranu, Ljubov mora sve pobjede održati granu; Više ima koji ljube mlada i junaka Nego djece s drjahlih starci i matorih

Ptičar ja nisam Djeci da bih sam Lovom u polju Dobio koju Ptičicu. Vodu ne gacam, Mreže ne bacam, Da im ja ovim Malu ulovim Ribicu.

Isto će reći to: danas sa narodom živit, pa večno, Il' umreti jošt sad, pa ni po smrti s njim bit, Gorčine čašu, za koju ti ne znade, podnese Sabor! Ti si ispio tvrd. Živićeš ostavši živ. Dan nijedan ne zaborav' sebe u nesreći ovoj.

t’ oseti, na tebe pogledi, Raspusti se, da ju krug tvoj mali ne uvredi, Jer je ona nežna, same od nežnosti ruža, Koju vređa i obara i najmanja stuža. Na čelu ti spomen stoji, al’ joj ti objavi Da ćeš njojzi verne ljubve svedok biti pravi.

Digde l’ ruku da t’ upita šta želiš od grudi Njenih, kaži: Vernost koju česni hrane ljudi. U smeju joj na usnama volju ti primeti, Bude l’ dobra, tad pomisli da si već na meti.

U sebi je pomislilo: — Mlado momče, sasma lepo, Slatko ljubi, dobro igra, Jošt ako zna biti veran, Srećna ona koju uzme! Momče mlado golobrado Umiljato i nestašno, Ali pritom i pametno.

Kad je došlo do ketuše, Opet majke boga mole Ne bi li im ćer uzeo, Udavače boga mole Da ne ište koju drugu. Momče mlado golobrado Na sve redom lepo gleda, A uzima Cvet-devojče.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

I pozdravi se toj Republici Da mi je milo breme nositi Što mi na slabo rame tovari Golema ljubav koju osećam Za Veneciju dragu, premilu. LEONARDO: Hvala, Svetlosti!

KNEZ ĐURĐE: Samo ti ćutiš, Radošu?... Šta je to?... RADOŠ: Bolje da ćutim — Neg’ onom stazom da se uputim Na koju ste mi nogom nesrećnom U ovom crnom času kročili. KNEZ ĐURĐE: Šta, Radošu, Zar smeš?... RADOŠ: Smem, gospodaru!

ČETVRTA POJAVA [Odlazeći u progonstvo, Radoš se oprašta sa porodicom.] TREĆI DEO [Đuraško javlja Jelisaveti o zaveri koju Staniša i Radoševi sinovi, Boško i Bogdan, spremaju protiv dvora.

O, sedi oče, Zaostanulom krvlju hraniti Slobode srpske temelj kameni — Ali... u ovoj veri, u koju nas je Lukavstvo grešno grdne tazbine Koračajući stazom krvavom U ovom kobnom času zastalo... Zaklinjemo se!...

Zaklinjemo se!... Al’ najpre Đurđe Sa vinovnicom greha večitog Neka ostavi zemlju žalosnu, Koju je, zanet crnim lažima, Sa naše krvi masnim potokom Nemilostivo točeć topio...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

njega i nekoliko mlađih žena, koje se ubrzo razudaše; i sve propade, iščeznu, svega nestade osim hude i vrletne zemlje, koju nemađoše niko više obrađivati i ziratiti, i osim praznih i zagušljivih staja, iz kojih zaudaraše zadah smrti i pustoši.

Snijeg poče gušće lepršati kad uđoše u planinu, koju im je valjalo prijeći i spustiti se u polje. Krava stade nešto zazirati i zastajkivati. — Ideš li, rode?

Mijo govorio — ne mogu da gledam, kako se onaj Švabo širi po mom dobru, kako ruši i oba ra moje voćare i moju šumu, koju su ove stare ruke gajile. Ču se da je Stolina majka umrla. Mijo oživi.

— prošaptah. — Ja mislim, da jest — odgovori Stevica jedva čujnim, uzdrhtalim glasom i poče me gurati rukom, kroz koju je strujilo tihano drhtanje. — Hajde ti naprijed! Približih se lagano na prstima i izvirih iza gornje strehe.

Ostavi avlijska vrata i stade otvarati staje mumlajući nešto kroz zube. Kad god koju staju otvori, a zvono iznad vrata cikne.

Krpatim ja grčki, nanosim malo na arapski, zabrkljačim koju kaursku, a poneka se i karavlaška omakne!... Kô belćim: ja sam gerenal, a za mnom ide batalijun... tabor vojske.

Eno u namastiru ima makar dva tovara knjiga, pa koju gođ otvori zna u njoj na moju dušu kô i sarajevski vladika, a da i ne mećemo u račun ovog banjalučkog trbušastog Likotu

ognjevitom oduševljenju, kad riječi živo pršte kao varnice, a slike se nižu neizmjernom lakoćom, kad laž postaje istina u koju se tvrdom, kamenom vjerom vjeruje i kad se običan lažovčina pretvara u čudnovato, zagonetno stvorenje.

! Pisarčić (napreže se ozbiljno da razjasni Davidu): Je li ta tvoja žena, na ime koju sad imaš, je li, pitamo te, bila prije oženita? David: Žena oženita?! (Krsti se začuđeno i hoda po sobi.

insan — čovek, čeljade jazija — „pismo, ono što je napisano na nečem“ jarmac — mali jaram; jaram — „drvena naprava u koju se prežu volovi kad što vuku“ jaspra — sitan novac; novac jope — opet kabast ― krupan kamilavka ― kapa

Bojić, Milutin - PESME

Molitvom, koju moj Bog samo čuje, Dižem se iznad luciferskog besa, Čarobnih maga i satirskog plesa. (1910) MLADOST Ja znam

V Ja čitam danas tvoja pisma draga Iz kojih topla naivnost se smeje I čedna ljubav, koju mladost greje. Ja čitam pisma, no sumor me hvata, Jer prošlost vrh njih već ostavi traga, I tuga Bilog iz vijuga

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

(Ode u sobu.) XXIII ŽIKA, MILADIN ŽIKA (ostavši sam, hukne i seda na svoju stolicu. Nađe odnekud onu krpu koju je ranije držao oko glave, pipa je, pa kad vidi da je još vlažna, metne je na čelo; zatim nasloni glavu na obe ruke).

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Najzad, narodni jezik je bez sumnje bio izražajni medij usmene književnosti, za koju imamo dokaza da je u srednjem veku cvetala iako ne raspolažemo zapisanim tekstovima.

srpskih mitropolita, ruski učitelji, koji su, prirodno, učili mlade srpske klerike onoj verziji crkvenog jezika koju su sami poznavali.

literarnog lika vladara i monaha Sava je koristio veći broj narativnih modela i literarnih tipova, pored slike koju je o sebi dao sam Nemanja.

Pojavljujući se pred srpskom vojskom u ratnim pohodima, sveti Simeon štiti svoju državu, koju je i za života branio, ali i svoga izabranika, sina Stefana, podržavajući ga tako u borbama oko prestola.

sin i naslednik, mladi despot Stefan Lazarević, državnik, vojnik i pesnik renesansno intonirane ljubavne lirike, koju otkrivamo u njegovom pesničkom traktatu o ljubavi Slovo ljubve, i drugi. Deset spisa za dvadeset godina.

ratnik i plemenit vitez, prefinjen umetnik i neustrašiv borac za hrišćansku kulturu, čovek velike moralne snage, koju crpi iz privrženosti svome tlu i istoriji svoga naroda. Time, a ne nebeskom zaštitom, on je junak novoga vremena.

godine, skrivene među stihovima italijanskog speva Balcino, koju je autor speva Rođero de Pačijenca spontano, ali s gotovo folklorističkom preciznošću i interesovanjem za istorijski i

Hunjadija) u Smederevskoj tvrđavi, gde ga je srpski despot Đurađ Branković zatvorio da bi mu naplatio ratnu štetu koju je počinila po srpskim zemljama Jankova vojska vraćajući se iz bitke na Kosovu 1448.

Nevesta treba u mladoženjinu kuću da donese svako dobro "a najviše bilja od umilja/da je mirna kuća u koju će". "Budi, snaho, sobom dobra, /to su darovi", zahtev je koji mladoženjina porodica ponavlja u svadbenim pesmama, a on

(Srpske narodne pjesme I-IV, Srpske narodne pripovijetke; Srpske narodne poslovice), nastala izborom iz ogromne građe koju je sakupio sam i uz pomoć mnogobrojnih saradnika, imala je širok evropski odjek.

brojni pokreti, ponikli u raznim zemljama, slili su se u jednu opštu književnoistorijsku pojavu (stilsku formaciju) za koju se ustalio naziv - avangarda.

Andrić je pre na kraju nego na početku jedne narativne tradicije, koju je on transponovao u savremene oblike pripovetke i romana.

Jakšić, Đura - PESME

Recite samo: „Dosta je slave — Veran je bio narodu svom“. 1858. JA SAM STENA Ja sam stena, O koju se zloba mori, Svetska čuda i pokori.

me da porečem Svojom krvlju što sam pisô, Mojim nožem da presečem Od pomisli prvu misô: Da se klanjam nemoj slici, Koju ne znam niti čujem, I u njojzi, varalici, Hrista boga da poštujem!

Nastasijević, Momčilo - PESME

Šta vredi pop što moli, pa krstača, pa ime, neće se vojnik vratiti u selo, neće poljubiti koju voli. Otkini zumbul s grudi, pogni glavu. Negde zàpeva truba.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Da se, kao i nekad, basma, svile, vezovi, šamije kad prispeju u koju trgovinu, prvo kod njih šalju na ugled i probu. Možda to njena snaja, mati Mladenova, ima već, mada neće od silna

Kao obično, kazuje mu ko je toga dana dolazio od komšija, rodbine. Mladen je slušao radosno, siguran, bez one strepnje koju ima kad čovek učini što nije trebalo, pa mu se kaže da je dolazio taj i taj, a on uvek zadrhti da taj nije dolazio

Mladen je već znao da je to stari Stevan, kao uvek pre ručka, došao u dućan da vidi šta mu sin radi, kako vodi radnju, koju je na njemu ostavio, a on misli da se povuče, pa, naišav na neispravnost, već pobesneo i grdi sina, traži od Mladena

Nosi mu testiju sveže, hladne vode sa česme. I kako Mladenu slatko pada ta mala testijica, pokrivena mokrim peškirom, koju mu baba donese da se rashladi. — Na, pini, rashladi se! — veli mu baba nekako milo kao blagodarna za taj njegov rad.

Teže mu pada kada pođe kući kroz onaj mek, nežan maalski sumrak. Ulica gotovo prazna, mirna. Kroz koju od kapija ako iz kuće prodire svetlost. Više ulica, iznad zidova, diže se i sklapa drveće, lišće.

Ne što nije za njegova brata, već što je njena zaova. A majka, kad je već on bio samoglav, tvrd, i ne uzeo nju koju je voleo, neće moći više gledati da i drugi joj sin, mlađi brat mu, kao on, bude tužan, nesrećan, da uzme neku koja mu

sama bi uzimala sveću i svetleći mu, iza njega, išla bi, pratila ga gore, na gornji boj, kuda bi on, izišav iz kujne u koju bi ušao tek običaja radi, tobože mater i brata da vidi, da pregleda da li je sve u redu — pravo se onda peo na

Sramota je toliki pa da plačeš. Posle, materi mu poruči da »ne dira dete i neka mu uzme onu koju on želi«! I posle, i dalje ih je pomagao, oni kao i pre dolazili. On postao dobar, već sasvim svoj domaćin.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

l. (SEZ, 19, 20). Naročitu moć ima b. l. koji je pronikao iz glave prve zmije koju u proleće vidimo (ili: iz zmije koju ubijemo pre Blagovesti, ili u Međudnevice). Ko takav struk b. l.

l. (SEZ, 19, 20). Naročitu moć ima b. l. koji je pronikao iz glave prve zmije koju u proleće vidimo (ili: iz zmije koju ubijemo pre Blagovesti, ili u Međudnevice). Ko takav struk b. l.

koji je ponikao iz grančice koju je carica Milica pobola u zemlju na dan rođenja svoga sina Lazara (Milićević, Kneževina Srbija, 767).

Rohde, Pѕyche7-8, 1, 219, ili kao što su čerkeski doseljenici kod nas metali oko mrtvaca nekakvu jako aromatičnu travu koju su u džakovima doneli iz svoje domovine, upor. TRĐ, NNŽ, 8, 87).

(SEZ, 19, 99); ili je treba okupati u vodi u koju je metnut b. iz devet bašta (SEZ, 14, 111). U narodnim lirskim pesmama spominje se b.

Onda nalomi v. grančica, i svaku nameni ponekom momku, pa ih sve uveče metne pored svog kreveta. Koju grančicu ujutru, ne gledajući, prvo dohvati rukom, za toga će se momka udati (Karadžić, 4, 1903, 167).

Zbog toga v. nema roda (GZM, 6, 1894, 371). I u srpskoj redakciji priče o demonu koju goni novorođenčad (cf. ‹Vuk, Rječn., ѕ. v. macaruo; SEZ, 19, 95; 45, 42 i 184; 50, III, 16; Pauly-Wіѕѕ.

Dobrovska voda, izvor u blizini Resna, koja uživa poštovanje i biva posećivana nedeljom, izvire ispod jedne stare v., »koju niko ne sme oboriti« (GNČ, 24, 261).

Žena koja nema dece a želi da ih dobije, treba da se pre sunca okupa u vodi sa koje se napio žut bik i u koju je stavljeno tri zrna g., i posle toga jedno zrno pojede, da bi začela (SEZ, 19, 85).

Kosu koju je kum ostrigao detetu čuva majka zajedno sa p‹elinom›, zdravcem i bosiljkom (SEZ, 16, 181). U narodnoj medicini ima

(Karadžić, 1, 1899, 273). Korenčić od z. meće se i u amajliju, »da bi se dete održalo« (SEZ, 13, 1909, 289); kosa koju kum ostriže detetu čuva se posle pored z. (SEZ, 16, 181).

Ako su je »savladale babice«, onda se treba da okrene istoku, pa je u tri puta poliju vodom koja je donesena sa reke u koju je (pored ostaloga) metnut i z. (SEZ, 19, 99). ZEBRICA Mauerpfeffer (ѕedum acre).

Ćipiko, Ivo - Pauci

Kupio dvije stvari koje mu na srcu ležahu: baruta, da pucnjavom proslavi Božić, i zdravih jabuka, da njima daruje koju lepu djevojku na kojoj mu u kolu oko zapne. Odumio je ovoga Božića povesti iz kola prvu koja mu se svidi.

Lani, ugrejan vinom i zabreklom momačkom snagom, upade mu u kolu u oko jedna hrišćanka, koju tada bijaše prvi put vidio, ali je po čuvenju poznavaše.

Ali još nije čisto odlučio koju će: odumiće zadnji čas, kad mu dogori. I sada, gazeći blato, misleći na cure, jari se, strast ga zanosi.

I cura dolazi, kao i on zaogrnuta svojom novom, curskom kabanicom koju Radi u prćiju nosi. — Božice! — javi se Rade i, uhvativši je za ruku, povede je za sobom.

Sigurno idu u varoš za istim poslom. Požure, kao da će sijena nestati. Vojkan ne može a da ne nabaci koju Iliji; veli mu: — Vidiš kako ljudi ne mare za blagajnu: ovi svi idu trgovcu!

Neki dan vratio se iz planine prije određena vremena, našao je za to koju mu drago izliku, a vratit se razdragan mišlju da će u kući naći muško čedo; predoseća da će biti sin.

nadstojnika Vasu neka selom pronese glas da bi gazda kupljeni dio pokojnoga Nike prodao, da ispita što će ljudi na to, koju bi cijenu udarili. Vaso ide od kuće do kuće, hvali zemlje i izmišlja cijene.

jedne godine platio preko pedeset talijera, kako on veli, što globa, što nekakovih odšteta, tobože za počinjenu štetu koju oni što sude na svoju računaju, a na koji način to rade, niko u selu ne razumije.

oprostio Radu od njegove tužbe radi suložništva, ali on se neće sigurno na tome ustaviti: osvetiće se i naći će za to koju mu drago izliku; nisu utaman stari ljudi govorili: „ čuvaj se turske globe i popovske zlobe”.

su dušmani radi toga što pop zavrgnu seosku blagajnu, ali otkada se govori o nekoj slozi između lacmana u varoši, za koju govorahu da će biti od velike koristi težaku, — pomiriše se.

Trpeza, za koju posjedoše, udešena je naročito za današnji dan, između drveta, u prošarici. U čelu stola posadi pop Vrane staroga

Maša, koju je pop Vrane pozvao da spremi ručak, donese čorbu. Od nekoga dječka uzela je novu crvenu kapu i stavila je nahero na

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Sad mi se čini, da bi to on sve izdržao da nije bilo one potrebe koju čovek ne može da odloži. Predveče je njegova upornost morala proći kroz iskušenja izvan granica ljudske izdržljivosti.

„Gde je taj vidar“, pitao je Lauš. „Znam, otišao je da leči meropašku gamad, dok se jedan vitez raspada od rane koju je zadobio u boju sa neprijateljem.“ Tako je rekao: meropaška gamad.

On se zabrinuo. Ćutao je neko vreme, gledao u glinenu činiju iz koje nije hteo ni da okusi čorbu koju sam mu doneo i onda je rekao kako će sutra rano otići na Kulu. Rekao sam mu da bude oprezan sa Laušem.

Da nije tako zar bih mogao podneti svoju odvratnu ljusku, u koju sam živ sahranjen? Jelena Uobraženi mladi petao penje se ovde svakoga dana.

Tako se i dogodilo. Kad su doveli Janju koju su našli u jednom selu kod Arilja, Jevđenije je samo zanemeo. Videlo se da mu se grlo osušilo.

Naravno, to je sve bilo preterivanje. Jevđenije je hteo da izlije svoju gorčinu, pa se okomio na Janju, za koju se ni ja ne bih smeo zakleti da je bila osobito poštena, pogotovo kad se pogleda ono što je kasnije radila, ali koja

Kažem amajlije a mislim na finu kovrdžavu dlačicu odozdo, koju je svaki od nas lično oplevio s njenoga gustog runa. Imalo je za čitavu vojsku našeg gospodara kralja Stefana Uroša

su episkopi pojali molitve za dug život kraljevskog para, srce mi se paralo od tuge za tom devojčicom, našom kraljicom, koju su ko zna kakvi vetrovi, kao nemoćnu belu leptiricu, doneli ovde u tuđu zemlju, u naručje ovog starog čoveka.

Jelena Znam da sam poslednjih godina postala troma i aljkava. Nekada sam, ne tako davno, možda samo pre koju godinu, po čitav dan provodila negujući svoju lepotu.

Sada to više ne radim. Posle sramote koju mi je Lauš naneo sa onom prokletom kurvom, zgadilo mi se na sve. Obuzela me je neka čudna slutnja.

Dorotej mi kaže da ove povorke sreću svakog dana i da se čudi gde i kako staje tolika sila ljudske i stočne hrane koju Lauš sabira na Kuli.

On ti prinosi najviše što može, verujući da ćeš mu prihvatiti zamenu: patnju kojoj se podaje umesto ljubavi koju ne može da dosegne. Prohor Noć šesta. Čuo sam zlobni šapat onih za čije iskupljenje stradam.

Ilić, Vojislav J. - PESME

O, putnici ždrali! S ove sure stene, Mahovinom sedom što se krije sva, Valovi stoleća o koju se pene, Ostavljen i tužan dozivljem vas ja: Vas progoni zima u predele juga, Iz predačkog kraja mene goni tuga.

1887. STARA PESMA To je stara pesma koju čitam sada, Mračna neka tuga u pesmi je toj; Ta me pesma seća na vremena mlada, Prošlost je u njoj.

5. Sin majke Agare i prezreni Juda Sa pobožnim strahom obilaze tuda: Smrt slaveći tvoju, na koju se seća Toliko stoleća! 6. A i našto crnog kiparisa grana? Dan pomena stiže.

Šumi, ah šumi, s blagoslovom boga Neka nam uši oglunu od toga.“ 7. Obuci, muzo, svečano odelo, Svečana j' pesma, koju ću početi; Sumoran glas će biti kô opelo, Il' kao uzdah, što iz grudi leti. Suton je pao...

To je Riga, sin Jelade, majsko sunce koju greje, I potomak hrabrih Grka s Maratona i Plateje. On podiže ruku desnu, (na grudi mu leva pala) Pa govori straži

I prilika mu se dade. Idući na dužnost svoju, Naiđe odnekud ćata, da i on popije koju. Kad spazi u krčmi kmeta, a on se podmignu glupo, Iz proste navike, zbilja, al' to mu izađe skupo.

Čim Amor u selo stiže, nasmejan i dobre volje, Istera svinju i prasce i pođe na ravno polje. Ljubavnoj zabuni celoj, koju je s nasladom sejô, On se je, razdragan čisto, u duši božanskoj smejô, No, ipak, umoran teško od bdenja poslednjih

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

I Vi sami, draga prijateljice, ne osporavate nedostatak pisane reči „uz koju valja u mislima nebo razapeti“, no držite da su te njene slabosti u isti mah i izvor njene snage.

„U to zvezdano nebo upire čovek svoj pogled od kada živi na Zemlji, i muči se da sa te knjige, koju je sam Bog nad našim glavama rasklopio, pročita njena tajanstvena slova. A iz toga sricanja razvila se astronomska nauka.

Čaršija, kroz koju prolazimo, prava je i široka, presecana sporednim ulicama. Prošavši pored desetine takvih ulica, dolazimo opet do

Na levoj obali reke, opet visok zid sa širokom kapijom kroz koju ulazimo u svešteni deo varoši. Prava, široka i lepo kaldrmisana, ulica vodi kroz zelenilo tog gaja bogova.

Mi se penjemo brzim korakom tom zavijenom rampom, i evo nas na vrhu kule. No, šta je ovo? Nad platformom na koju smo zaduvani stigli, uzdiže se nova kula. Kako to da je nisam od dole sagledao!

Iznad naših glava razapeto je zvezdano nebo, a gornja platforma tornja, koju posmatramo iz prikrajka, ukazuje nam se kao astronomski opservatorium.

i Mars, skupili su tim svojim poslom dragocenih znanja, iz kojih se razvila astronomska nauka Prva od nebeskih pojava koju su oni uočili, bila je ta da je međusobni položaj zvezda - sa neznatnim izuzetkom, o kojem ću još govoriti nepromenjiv.

No ta kugla, koju su oni zamišljali tako malom da se skoro češala o oblake, ne pruža, sa njenim prikovanim zvezdama i njenim potpuno

mah sa tri razna jezika, naročito kad ti misli beže na drugu stranu; moje su letele bez prestanka ka ponosnoj lepotici koju sam kroz prozor moga kupea sagledao. Rastrešen i rasejan, ipak sam uspeo da dobro svršim posao koji mi je bio poveren.

vrata Partenon svoje divne skulpture, Fidijine ruke; one su doletele ovamo iz Londona u trenutku kada je kazaljka sata koju sam pomerao prešla godinu 1801. I u unutrašnjosti Partenona sve je još u svom redu.

sa Kipra ili sa Krita pričahu mi da se onde južno od Sirijusa vidi na nebu jedna skoro isto toliko sjajna zvezda koju odavde nikad ne možemo videti.

Jedna slika na zidu moje sobe, koju često posmatram, pretstavlja ga zamišljenog, u naslonjači, u mramornoj sobi njegovoga gospodskoga doma.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Ptičar ja nisam, djeci da bi sam lovom u polju dobio koju ptičicu. Vodu ne gacam, Mreže ne bacam, da im ja ovim malu ulovim ribicu.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Zna se to. Čak se zna kakvu će kafu, koju rakiju, i od nje koliko čaša popiti. Eno ja sam (pokazuje na dvorište, kujnu) već to sve spremila. I kad znaš, onda?

vide da je Tašana gotovo zaspala, pušta joj ruku, i, da je ne probudi, polako, nežno ostavlja je; ali, dižući ruku, koju je Tašana držala i na koju je glavu naslanjala, i brišući njome čelo, kosu, lice, odjednom sav zadrhta po tresen): Oh,

zaspala, pušta joj ruku, i, da je ne probudi, polako, nežno ostavlja je; ali, dižući ruku, koju je Tašana držala i na koju je glavu naslanjala, i brišući njome čelo, kosu, lice, odjednom sav zadrhta po tresen): Oh, opet ovaj miris! (Polazi.

Kako da nećemo da živimo. Samo ti nam kaži, pouči... MIRON Da, i zato neću ovde da, kada u koju kuću uđem, u kojoj je Bog zna kada ko umro, a ono iz nje jednako bije tama i crnina! Zavese se nikako ne dižu!

MIRON Ali sam, pored one moje manastirske usamljenosti, izabrao ovu drugu, među vama, za koju sam znao da će biti i veća i teža, a to zato što sam znao: da, i ako ću biti usamljen od ljudi, od vas, neću bar biti

koje je bilo nekada zasađeno, već iždžikljalo, izraslo sa po kojom suvom granom — isto kao i ja; planina nada mnom, u koju sam, onako mali, zbog njenog večitog zelenila i magle, uvek sa strahom poglédao, da će biti već malo gola, stara,

I ti nikad da priviriš. (Gorko): Oh, ne da me utešiš, no bar da me sažališ i da vidiš kako mi je. Da vidiš Tašanu koju si tobože sestrom nazivao, koja te je, kada si sa pokojnikom dolazio, kao brata pazila.

I ona u njenu crkvu, ja u moju džamiju. Oh, a ista reka teče, u koju se kupasmo i brčkasmo, isto trepere i šumore topole pod kojima smo se odmarali. Oh, de, beže: »Veselo, Stojno, Veselo«.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

i tu se utešila udavši se za drevnog puškara; i taj puškar, nekada prvi momak, a na kraju samo firmonosac radnje koju odavno vode njegovi oženjeni sinovi iz prvog braka.

Dobi rang i u radionici, i na ulici, a naročito u zanatliskoj čitaonici u koju je odlazio mnogo češće od drugih. Istinu govoreći, čitaonicu je Kostica zavoleo okolišno: kad je osetio da mu i u

Gazda Spasa je brže-bolje ispričao nekoliko laži o svojim predviđanjima, i obećao devojci skromnu spremu, koju je, o svadbi, lično i doneo. I tako Ristana neočekivano postade majstorica i svoja gazdarica.

Sagne se majstor Kosta da skupi i k sebi trgne stazice, ali kako koju dirne, ona, kao trula, otpadne. Probudi se čovek, protrlja čelo, gutne malo vode, zaspi, i opet san.

Postepeno oslabiše živci, i on tek tresne makazama o tezgu ili zalupi neku fijoku koju su momci ostavili poluotvorenu. Jedared, ušao je da ruča, kad tamo, nijednog deteta nema na mestu.

” Polagano se navikoše i roditelji Srećkovi na tihu tragediju u koju se pretvorio skandal u njihovoj porodici. Srećko svraća, razgovaraju, ponekad i ruča.

„živosan čovek”, kako je sama sebe ponekad nazivala, kao da zbilja još stražari nad jednom nasukanom i mrtvom lađom, za koju nekada beše pripeto vazdan brodića, šlepova i dereglija.

I to ima sedamnaest godina, i sedi u mojoj kući godinu dana, a svako jutro me ispraća na zelenu kapiju na koju baš i navali jutarnje sunce. O, Bože, oprosti i meni matoroj greh. Hranim telo, a ne pitam za dušu.

Uto se rodila Stanojla. Otac se kiselo radovao: žensko, i ružno dete. — Na koju stranu udari ovo naše devojče? I po tebi i po meni, ja bar mislim, trebalo je da je drukčije. — Milica ćuti.

Popijen od one skrivene tuberkuloze koju, tipično, dobijaju lepi, vitki brđani, još je držao svoju divnu glavu, i očarao njom advokata.

Totica, starija žena, čija je kći služila čak u Pešti, i, kako je Totica tvrdila, ličila mnogo na gospojicu Julicu, koju ona zbog toga mnogo voli. Možda je Totica imala pravo.

Dva prsta nema na levoj ruci; zna Sveto pismo; stanuje u nekoj napuštenoj opštinskoj staji, koju je veštački očistio, namestio i ukrasio kao vertep, s polupregradama i raznim odeljenjima sve ujednom prostoru.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Potom bi mogao čitav tabak napuniti, predstavljajući polzu koju će rod iz ove knjige pocrpsti. Sve ove i ovima podobne, koje nikom ni mrve ne pomažu, znatne malenkosti ostavljam onima

« Roksanda ništa ne odgovori, i naš učtivi putnik uzme je pod ruku i pođe dalje. Kad se kakav prost momak u koju devojku zaljubi, on traži svakojako priliku da joj se dopadne, pomaže joj u svakom slučaju i jedva sme izustiti da je

zdravlje proarčio, tvrdo predstavi ubudušte umereno živiti i svoje već porušeno telo malo više štediti da može jošt koju godinu poživiti — nije li to krpež od velike asne?

Retko je njegova pomajka pitu ili zavijaču sakrila koju on ne bi našao, ili sam, ili ako bi mu mlogo bilo, s decom pojeo.

sočinitelj?« Ni najmanje, gospože, ja se samo naravnog puta držim. A propo, gospože, imam jednu zagonetku, koju ne mogu propustiti da vam ovde ne predložim.

na kakov oće posao osudi, no ovaj, iz vrođene mu skromnosti bez sumnje, njima odgovori: da je to za njega velika čest, koju on, bez pohljepstvija k sebi govoreći, ne zaslužuje, i da on rečenog roba k sebi primiti, niti nemiloserdno na teške

U najvećoj njenoj nuždi, koju je sad prvi put kao pri prvoj prosidbi iskusila, ona bi se jamačno bednog svog života lišila da nije, kao što smo

Ja vam je čistosrdečno (ako ne serdečno čisto) dajem, i želim ne samo kapu na glavu metnuti, nego i pokornost, koju mi žene muževma rado odajemo, ili koju bi trebalo da rado odajemo, u punoj meri zasvedočiti«.

serdečno čisto) dajem, i želim ne samo kapu na glavu metnuti, nego i pokornost, koju mi žene muževma rado odajemo, ili koju bi trebalo da rado odajemo, u punoj meri zasvedočiti«. — Tko [se] neće tronuti na ovakovu besedu?

ne samo nigda u životu svom ništa nije udelila, no koja se jošt raduje nesreći bližnjega; može se dogoditi da je ona, koju mladom gospojom zovemo, bila negda matora devojka; a voopšče vkus je kod naši dama u ovom tako čudnovat da se nikakvo

Recite, na primer, onoj koju milostivom gospojom titulirate da nije mlada, pak ćete viditi kako će vam biti; a zapitajte onu koju gospojom mladom

na primer, onoj koju milostivom gospojom titulirate da nije mlada, pak ćete viditi kako će vam biti; a zapitajte onu koju gospojom mladom zovete želi li milostivom gospojom nazivati se, pak ćete čuti šta će vam odgovoriti.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

I to je dobra strana tih biografa, koju istorija književnosti prilično iskorišćuje, ali ti biografi imaju i jednu rđavu stranu, koju pošto poto treba suzbiti

dobra strana tih biografa, koju istorija književnosti prilično iskorišćuje, ali ti biografi imaju i jednu rđavu stranu, koju pošto poto treba suzbiti ili je bar onemogućiti.

zaslužnog čoveka, priznatoga naučnika, profesora Stojana Antića, koja je u svoje vreme bila sasvim uljudno napisana i koju je, kao što sam čuo, i sam pokojnik, dok je bio živ, pročitao u jednom kalendaru i nije se bunio protiv nje.

trgovac u Beogradu i, baš kad sam ja trebao da se rodim, on bankrotira pa pokupi svu svoju bankrotsku imovinu — u koju sam i ja spadao — i pređe u Smederevo da živi. Taj postupak nikad u životu nisam mogao oprostiti mome ocu.

nisam ostao samo na prvome zubu, već sam ubrzo iskitio vilice još nekolikim, što mi je dalo mogućnosti da izustim po koju reč.

tumačila šta sam ja time hteo reći, što mi neobično liči na slučaj sa zelenim papagajem gospođa-Mile apotekarice, koju sam docnije u životu poznao.

Stoga ja i ne beležim ta kreštanja kao prve reči. Prva reč koju sam, svestan njenoga značenja, rekao bila je: „daj“ i od toga doba, pa kroz ceo život, tu reč kad god izgovorim,

Predviđanja koja se za ovaj čin vezuju ispunila su mi se odista u životu; otada pa sve do danas, za koju god se paru ja mašim, izmakne mi nekako.

I što je glavno, možda n pod sugestijom babičine zablude prilikom moga rođenja, a da bi se što više prilagodio zbrci koju srednji rod pravi u polovima, ja sam tada dugo vremena verovao da sam žensko.

tretira i o snažnoj kreaciji naše protagonistkinje, i čim uspe da vas uvuče u taj razgovor, ona će preći na toaletu koju je imala protagonistkinja i, da vidite, kako će smišljeno, lukavo, izdaleka, povući liniju koja se svršava sa njenim

sebi divi u ogledalu i nameće se da mu se i vi divite; vojnik, koji se isprsava ne bi li mu spazili medalju na grudima, koju je, ni sam ne zna zašto, dobio i svi drugi i mnogi drugi, zar svi oni ne dižu nogu uvis i ne kazuju vam: „Ja imam nove

“ Meni je naročito godilo što sam u tako ranim svojim godinama stekao izvesnu reputaciju, koju sam se, u svima prilikama, revnosno starao da održim, te sam zatim još češće razbijao sebi nos, čupao sestri kosu,

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Nad razbojištem se razastrla magla od dima i prašine, kroz koju se video povremeni blesak naših topova. Iako potamneo kao zemlja, potpukovnik Petar se šalio da bi ohrabrio nas mlađe.

Pade mi tada na pamet slika koju sam nekada video u jednoj galeriji slika u Rusiji. Bateriji je isto ovako presečen put.

Vodi u pešački rov! Ali ađutant kraljev mi u prolazu dobaci: — Skreći na koju bilo stranu, samo ne vodi tamo. Tada svi oni počeše govoriti Kralju kako je opasno ići ovako u grupi.

Hteo bih da zapitam, ali strepim da ne čujem strašnu vest, koju sve više naslućujem, gledajući izmučena i izmenjena lica njihova. — Pa... Kako sad?

Duvao je hladan vetar i olovni oblaci se stopili u beskrajni sivi zastor, skrivajući planine i zemlju koju napuštamo. Bar da možemo baciti poslednji pogled!...

Između ovih planina zija Rugovska klisura kao razjapljene vilice kroz koju kulja satanskim šumom hladna Bistrica... Sve je divlje, sve je surovo i iskonsko. A zima hladna kao avet...

Trupe dolaze sa raznih strana. Neke jedinice zastale, jer su izgubile vezu, te ne znaju na koju će stranu. — Ama neću da pitam ni za koga! — ljuti se jedan komandant bataljona.

— začu se krik kapetana Vojka. — I topove, i municiju do poslednjeg metka, i kola, i sanduke, i celokupnu hranu, koju ne biste mogli da ponesete. Komandant zaćuta.

A u modernom ratu vojska bez oružja i materijala je gomila, koju i naoružana slabačka deca mogu vijati kao stado ovaca. — Strašno! — progovori neko. Ostali su ćutali.

— Jaoj, ne dajte me! — viknu neko iza mojih leđa. Ja se upola okretoh i videh samo jednu tamnu masu, koju voda valja. I nehotice zaustavih konja. — Terajte, što stojite! — viče sa obale poručnik Kosta.

Ali ako je snaga i za toliko iscrpena, sviju se oni uz neku drugu komandu, svejedno koju. A valjda će i oni čelni jednom stati, i tako će najzad stići svoje drugove.

Vojnici su sedeli skrušeni oko vatre. Neki se raziđoše po onome kršu i počeše čeprkati, ne bi li našli koju biljku ili sočni podanak.

Petrović, Rastko - PESME

zadojiti takvu moć: trebalo bi iščupati celu noć tu iz sebe kao basnoslovni mač; nastalo bi krvoliptenje za slikom koju utisnu tada noć i lovac Mâč; pred nama leži mrtvi vepar, vetar i tolike zvezde.

Ja! Imah svoj Južni Pol, svoj Sudan; Svoju košavu bar, koju ne delim. Od sve čistijih obilja načinih plan Proširivanja života - iz danas u sutra Prošivajući sebe suncem (svojim;

Danas je to Francuska Revolucija a juče Rimska Imperija. Mene najviše za prepasti istorija koju nađem u velikim domaćim knjigama, o fiziologiji - sa uputstvima iz nje, i u kojima se nalaze slike u tri boje, koje

U jedanaest i po sam gladan, i ni po koju cenu ne bih mogao pevati; potom varim. Ja imam tako mnogo zanosa; ali imam tako mnogo raznovrsnih elementarnih (ili

A šta se mene tiče vaš mir! To nisam ja o kome je reč, već jedna savest čista, izdvojena, koju sam hteo spojiti uz kakvo ime. Što se tiče tela; sadašnjost se, i avantura dok je u toku, samo preko njega objavljuje.

U fantastičnim romanima o drugim svetovima, niko nije mogao izmisliti, i opisati je verno, kakvu novu boju npr., koju već ne znamo u sunčanom spektru. Neiskustvo oka bi ga pri tom potpuno paralisalo.

Ima stvari koje ne znam ili na koje nikad neću moći odgovoriti. Je li moguće da završavam ovim jednu misao koju sam imao do skora, a koja mije evo sada skoro već strana!

okom, jer je plakalo, I sto puta poče onu misao da govori, Kojoj bejahu onda tolika bivstva izvori; Na svaku reč koju bi izgovorio, Strašnom šupljinom bih mu platio: Samo na obrazima mi njegovi vlažni dlanovi Prelažahu svežinom morskom

kazni; Već, kao reka svojim celim tokom iz planine, Tako duhom potekosmo odjednom iz matere, Telo nam samo prva brana koju gonimo Snagom što stalno za njim nadolazi.

Zar ona, devojka, koju željah da živi kraj mene Nikad dovoljno golom, njen glas i tanka polovina; Kako je lagano ništi noć i šuma i

već jednom, nek prevaziđe ta misao, Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao, Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas ljubavi!

ovaca samo teška planina, Bitinija sa svojim bregovima, Veliko veče Azije koje ih koso preklopi, List knjige koju vetrovi čitaju, Daleki dah mora i ostrva što se stresaju.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

— žena se osvrte unaokolo, ali u sobi nikoga nije bilo. — Ja sam tvoj sin! — reče glas i žena na ruci, koju je prinela obrazu, oseti neki slabašan teret. Kada je bolje pogleda — vide suzu.

— reče strogo Sunčeva majka. — Bolje se vrati odakle si i došla. Preteška je cena koju bi trebalo da platiš za sreću svoga sina. Sagnute glave žena je razmišljala, zatim reče: — Platiću je!

U ruci su joj dve travke, gleda u njih, okleva koju da odabere, koju da baci. KRILATI BELKO Jedno lakomisleno pleme mrava sagradi mravinjak u vrbaku pored reke.

U ruci su joj dve travke, gleda u njih, okleva koju da odabere, koju da baci. KRILATI BELKO Jedno lakomisleno pleme mrava sagradi mravinjak u vrbaku pored reke. Kako su samo zapinjali!

Ali, ima li ružinog žbuna koji u ružu ne procveta? Ima li rose koju ne popije sunce? Pojavi se gord i smeo momak s čarobnom sviralom o pojasu i čarobnim mačem u ruci i zareče da će

Nije bilo te opasnosti iz koje ga mač ne bi mogao izbaviti i nije bilo čoveka ni zveri koju pesma svirale ne bi bila u stanju da pripitomi. Čega je imao da se plaši?

— Da se nisi od sopstvene želje uplašila? — upita, a Zlatokosa postade belja u licu od breze na koju se naslanjala. — Zašto ne umeš da ćutiš? 3ašto nevolju iz glasa zoveš?

Kao male mesečeve kugle zračila su zrna bisera iz latice školjke koju Srebrenka nazva Sedefna ruža. — Uzmi jedno! — položi Srebrenka na dečakov dlan zrno bisera najkrupnije od svih, a

Rekao mu je to Južni vetar. Severni je potvrdio reči Južnog. Zapadni se čak zakleo da je princeza najlepša devojčica koju je ikada dotakao. Istočni je još u poseti Ledenim bregovima.

Ah, do đavola. Pa on jedva da se i razlikuje od šarene ribe iz staklenke. Ustade dečak i u najveću posudu koju je imao nali vode. — Evo ti malo mora! — reče ribici i baci je u vodu.

Ah, kako je tiho, kako puno mesečine bilo more. Jesu li godine prolazile?... U sobu koju je presecao zrak Meseca, uđe mlada žena, za njom dečakov otac. — Gle! — uzviknu mlada žena.

Nije dolazio. Možda zbog gladi koja je bila česta gošća, a možda i zbog vode koju su stanovnici Peščare iz daleka, na leđima, donosili, jer nigde dokle je oko sezalo nije bilo ni izvora, ni bunara.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Gora? MAGDA Gora, kćeri! KOŠTANA (radosno se unosi, da što bolje gleda u goru): A je li to ta gora za koju se peva: da je golema, pusta, tamna gora? MAGDA Ta je, kćeri.

A nemoj tu pesmu. Drugo, veselo pevaj! »Lošo je« da se sad plače. STOJAN (sa čardaka): Košto, pesmu! KOŠTANA Koju? STOJAN Pesmu, kao što je tvoje lice, grlo, kose ruse... KOŠTANA (zaradovana): Eh, zar baš ruse kose?

Tvoja majka, Salče, pevala mi je. (Salčetu): A, Salče? SALČE (zadovoljna): Koju, gazda? TOMA (odsečno, više za sebe): Onu: bula mlada, posle svadbe, čim legla, odmah umrla.

— Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Hatovi, puške, sablje, žene... Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja.

Zašto, moje se je srce iskubalo, snaga raskomtala, ostarela... Žalno, teško da mi pojete! KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda Mitke? MITKA Koju? Eh, Koštan, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah?

Žalno, teško da mi pojete! KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda Mitke? MITKA Koju? Eh, Koštan, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem, karasevdah!

Šantić, Aleksa - PESME

I ne mogu više znati lepši ko je, Ili ti il' ona?... Kô leptir u letu Sav treptim, i mislim, draga, od vas dvije Koju li bih sada zagrlio prije?... 1918. MEDITATIVNE PESME PLIJEN Noć sjeverna.

U dubini tvojoj nebo odsijava. I lomi se blesak sunčevoga sjaja. Tvoj je šumor pjesma koju galeb laki Na srebrna krila dočekuje zorom; Za nju znade drvlje, list i kamen svaki, Nju ti čuje oblak i nebo nad

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

To je njen meterijal. Ali ne ma koju mitologiju, tj. ne koju mu drago nesvesno umetničku preradu prirode (uključivši tu i sve predmete, tj. i društvo).

To je njen meterijal. Ali ne ma koju mitologiju, tj. ne koju mu drago nesvesno umetničku preradu prirode (uključivši tu i sve predmete, tj. i društvo).

On strašno proklinje Vuka Brankovića za izdaju, koju ovaj nije počinio, ali koju nosi u ime svih onih feudalnih gospodara što su, držeći se više ili manje pasivno,

On strašno proklinje Vuka Brankovića za izdaju, koju ovaj nije počinio, ali koju nosi u ime svih onih feudalnih gospodara što su, držeći se više ili manje pasivno, potpadali pod Turke i gubili se među

Nežnija je samo pesma o njemu i bratu Andrijašu, ona iz XVI veka, koju je Hektorović zabeležio, i u kojoj Marko smrtno rani Andrijaša, i ovaj mu na samrti poručuje da ne kazuje materi o

da se protiv Turaka, u cilju njihovog proterivanja sa Balkanskog poluostrva, stvori koalicija svih ugroženih zemalja, u koju bi ušla naročito Vizantija. U vezi sa tom politikom je i njegova osuda dušanovog proglašenja carstva i patrijaršije.

On je takav kad na račun šićardžija, pošto svakoga od njih „kucne“ šestopercem, uputi po koju pošalicu: „Toliki ti rodili grozdovi“, „Tolike ti jabuke rodile“, „Povali se među đevojkama“.

i kod Pločnika 1386. Nekoliko godina posle ovih poraza Turci su pošli na Srbiju s velikom vojskom, koju je predvodio sam sultan Murat, „a sa njime su bila i oba njegova sina, Jakub i Bajazid, kao i mnoge proslavljene

I pošto je izdaji povod bio u surevnjivosti koju ovlašno napominje i najstarija priča Konstantina Filozofa, XVI je vek, kao nov dodatak, utvrdio tu surevnjivost među

I pošto je izdaji povod bio u surevnjivosti koju ovlašno napominje i najstarija priča Konstantina Filozofa, XVI je vek, kao nov dodatak, utvrdio tu surevnjivost među

Kakav zamah i otkos! Tako je mogla da kosi samo sablja koju su u vekovima ropstva, u osvetničkoj žudnji, stezale hiljade ruku sirotinje raje.

je to bilo u jednoj bari ondje blizu Negotina ispod izvora Caričine: ondje ima i sad bara i zidine od stare crkve, za koju govore da je bila načinjena na grobu Markovu.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

ruža bez pupoljka Bio jedan tužni alas Mračan kao mračni talas Srce mu je htelo pući U malenoj praznoj kući Koju grle kao vreže Pocepane stare mreže Jednog dana preko žala Dunu dašak maestrala Alas uze svoju lađu A sudba

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

kostur od drvena sedla, pola kolske rude, a sve to pokriše izderanom austrougarskom zidnom kartom Bosne i Hercegovine, koju je Mačak našao na školskom tavanu. — E, sad je sve gotovo!

za šivenje samara, zvanu „samarnjača“ili „čuvaldus“, zatim jak i debeo konac i, konačno, čvrst karton od jedne kutije u koju je nekad bio pakovan otrov za pacove.

Međutim otkad je pristupio četi, Đoki kao da se smače ispred očiju prozirna siva zavjesa kroz koju je, večerom, gledao čudovišta i prikaze.

klince da se lakše može popeti gore, u široku krošnju, a jednog dana izgubio se nekud prema stenovitoj jaruzi kroz koju je romorio taman potočić. Satima se nije vraćao. — Kud li se izgubi Mačak?

Na jedno pedeset koraka od logora Stric odabra jednu bukvu niske i vrlo guste krošnje na koju se lako moglo popeti. — Evo je! Tu nas neće naći ni sveti Pantelija. Nikolica odjednom zaprepašteno izbeči oči.

“On je, ruku vezanih sprijeda, koračao sam, bez svoga para, a za desnu ruku bila mu je vezana Jovančetova kapa koju je ovaj na proboju izgubio.

tetaka, strina, baba i djedova naoružana svim i svačim, počevši od ljestava djeda Alekse pa do kuke za čupanje sijena koju je jedna bakica ponosno nosila na ramenu.

— Okrpićemo je — obećavao je Mačak turajući prst u poveliku rupu na globusu, koju je načinio „geler“avionske bombe. Đoko Potrk već je pjevušio najnoviju rugalicu: „Tužna zemlja i to trpi da je Mačak

— Šta je sad ovo? — čisto se prepade Mačak. Svjetlost im se učini jača od ikakve sunčane, koju su dotad vidjeli. Jedva se privikoše na njezin bljesak i slobodno pogledaše u pravcu otkud je ona dopirala.

Ta kako dugme! Progutao bi čitavu nisku cijelih oraha kao ćurka koju hrane za praznik. Maštajući svakodnevno o Marici, Stric je prolazio kroz selo zanesen kao da ne gazi po zemlji nego

Stric, noseći u duši prvu istinsku tugu u životu i neizbrisiv lik tihe djevojčice, koja ga je nekad predano voljela i koju on ipak nije umio sačuvati. XXIII Iza brda tresu i odjekuju topovi. Bije se velika bitka.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

A nisam mnogo budan bio da bi noćom Bogu se molio, i sebe kostolomio, duše radi, eda bih u koju nevedovnicu i sponu vražju ne dopao.

Pak sećanjem se zgledni i na tvoje ti iz mladosti prve poslove, jesu li za koju poštenu hvalu dičnu pristali ... Sadanje, ako bi koliko dugo mnogo to zlopatenje bilo, hele opet, opet, kad god, ima mu

Ispusti mi koju reč blagoutrobija istočniče, te prohladi mi srdce tvojoj sluškinji, jaoh, jaoh meni! Ne malu eto, i s poslednjom

Ta smiluj se, kraso moja, i štogod mi reci, da se od tuge ne raspadam! ... Molim te, izreci mi koju poslednju reč, da mešto tvojih slatkih usta udilj spomenom uslađujem svoja usta!

ŠTAPOVI Svi se drugi štapovi krše ako bi i od samih kedrovih drveta bili; nejma te jake štake na koju bi se starac slobodno podapro; lome se.

Tamo, među morami, po arapskomu vilajetu, imadu zločeste i gorke vode i nisu za piće. Skupe se gde na koju vodu šumska žedna zverad, — piti ne mogu; valja im čekati dok ne dođe inorog.

SESOTRISOVA ZAPREGA Gospoda ovosvetska kada koju tafru svoju provode, kite svoj okrut, konje, hintove, sebe sa srebrom, zlatom i s dragim kamenjem.

kud bi pak izlezao, ta i vrti se tam-ovam silovito navirući kud bi prošao: zato potresa zemljom, dokle kud zgodi koju duplju te opet izleze napolje.

hićnjom od sviju strana svojevoljno i bez obzira strčavali se tamo ljudi ne hajući putem ni za svoj život, a kamoli drugu koju tugu i muku ne bi za ono snahodno se blago pregoreli? (Što no je i to vremenom istrošljivo te i opet nestane ga.

Zaradi zavisti nekad braća Josifa, svoga im mlađega brata, prodadoše za roba Jegiptenom. Ništa drugo koju iftiru na njega ne imadoše što izneti, krome što se izpizmiše na njega za neke snove: kako je snio sam za sebe jer će

se jazbi za to, no sve motri našto se kraj dokonava, a iza zla svakad se boljem nadaj, tek isto ako dragovoljno podneseš koju tugu!

Kade svašto živo držiš i hraniš, to daj i nam koju god pažit. Ka nečistim, daj nam skote nečiste, kojeno se po blatu valjaju, — zakaži nam da idemo u svinjsko stado.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Zadubili se u posao. Kalfa Kote dovršuje neku srmali-muštiklu, — koju je poručio kod njih u radnji neki Mile, nazvan Mazni, najveći kicoš i meraklija u svoj mahali, ako ne i u svemu gradu, —

Ta je pesma iz naroda; i bog zna ko ju je spevao, i na koju je Zonu mislio taj prvi kad je tu pesmu snevao! I ko zna otkud i na kom dalekom kraju Srbije pokriva crna zemljica i

I danas, još ovako star, voli hadži Zamfir da zadene po koju staru ljubav svoju. — Aaa, Mado, — rekao bi kad je sretne — kude ti je ubavinja tvoja?

Ona je ta na koju je svaki mislio kad je zapevao onu pesmu „Sinoćke te, lele, vido’, Zone“. More, pa ne samo tu pesmu, nego i ma koju

More, pa ne samo tu pesmu, nego i ma koju drugu pesmu, svaku pesmu u kojoj se samo spominje devojka i ljubav kad bi tada zapevali, mislili bi svi, uvek, samo na

Samo pozove po jednu devojku da s njom povede kolo. A ona se stidi, hoće od stida da proguta onu maramu koju je metnula na usta, i sva srećna pruža ruku Manu, pa igra s njim!

Pročuo se majstor Mane i sa krupnijih radova! Nekada se ponosio samo muštiklom koju je izvezao Ibiš-agi, ili tabakerom u gazda-Gana, ili srebrnim prstenom koji je napravio Videnu, kmetu velikovrtopskom.

Beše to kućica puna svega i svačega, a najviše topline (one topline koju ćete uzaman tražiti kod nas); kao i sve kuće u tim krajevima, beše ona pravo toplo, skrovito i mirno gnezdance!

U leto zorom, još za rose, odlazio bi tamo, popio kafu koju bi sam tamo na suhom granju pekao, naslušao bi se pesme ptičica i nadisao svežeg i mirisavog jutarnjeg vazduha, umio bi

da joj napadaju sina u jednim novinama, i kad zbog toga Mane postade prgav, pa svaki čas dolažaše u sukob s majkom, koju je dotle uvek najnežnije oslovljavao. — Jevdokijo, crna druške Jevdo, tvojega ti Manču, ete, turiše u novine!...

Dođe i tetka Dika, i tetka Kara, i strina Paraškeva, i druga strinka, Nikoleta, i tetka Ruška, koju su svi smatrali za rod, a niko nije znao da kaže kakav im je rod. Manina majka im kaže zašto ih je zvala.

Ja već i sag jošte vidim što me počituju... Ete, izberi si jednu odi tija što gi ti kaza otoičke... Koju iskaš, a men’ će bidne pravo... Sve su si ubave... — Eh! — odmahnu Mane rukom. — Ta što ako su ubave!