Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Na lutku. A držao se oholo. Na trikornu je imao rosijsku kokardu. Ali njegovo lice, koje je sekund‑sekretara grofa Kajzerlinga bilo setilo ratnika, koji ubijaju ženu, da ne padne u
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
EDEN (pokazujući kokardu): Láѕd, édeѕ attuám. SVI: Iljen! ŠERBULIĆ. (gladi Edena po obrazu): Ko ti je dao to? ŽUTILOV: Ne govori srpski.
NANČIKA: No ja vidim u svakog gotovo po jednu kokardu; zar oćete da nosite po dve? LEPRŠIĆ: Ovo su kokarde madžarske, a naša je želja imati srpske. NANČIKA: Dobro.
ZELENIĆKA: I svi mađaroni s madžarskim kokardama! ŠERBULIĆ: Proklet Srbin koji se njima želi dičiti! (Skida svoju kokardu i baci je na zemlju.) SMRDIĆ: I ja umem osećati šta je Srpstvo. (To isto učini.
Srbin! Ha, ha, ha! ŽUTILOV: Šta je, gospodo moja? LEPRŠIĆ: Ne stidite se metnuti madžarsku kokardu? ŽUTILOV: Metnućete je i vi. SMRDIĆ: Da bog sačuva! LEPRŠIĆ: Pre bi dao ruku si odseći.
LEPRŠIĆ: Da se uverite kako ljubim slogu, evo pristajem na sve; i za ljubov vašu skidam i kokardu. ŠERBULIĆ: To je vrlo pametno, jer bi se Madžari jako našli uvređeni. SMRDIĆ: I ja tako velim. (Poskidaju kokarde.
ŠERBULIĆ: Živio gospodin Lepršić! Zaista pametan dečko! LEPRŠIĆ. (pridevajući kokardu): Čekajte dok bude dušanovo carstvo, pak ćete viditi. 5. GAVRILOVIĆ, PREĐAŠNjI SMRDIĆ: Evo i gospodina Gavrilovića.
Vama je narodnost budalaština? GAVRILOVIĆ: Narodnost nije budalaština; ali da čovek nije narodan ako ne metne kokardu, to je budalaština. ŠERBULIĆ: Pa zašto Madžari nose? GAVRILOVIĆ: Mi valjda nećemo u Madžara pamet tražiti?
Mene će poraziti kaplja, to jest šlog. Ja moram pasti u nesvest! LEPRŠIĆ (odgrne haljinu i pokaže srpsku kokardu): Gospoja ujna, gledajte šta je ovo. ZELENIĆKA: Kokarda srpska! Kako se može Srbin i Madžar složiti? To je nečuveno.
Svi da pridenemo madžarske kokarde. GAVRILOVIĆ: Eto ti sad opet. ZELENIĆKA: Koji ne metne madžarsku kokardu, taj je mađaron, taj je izdajica. (Gavriloviću.) Ja znam, vi nećete.
GAVRILOVIĆ (sleže ramenima). ZELENIĆKA: Vidite! dakle, odbacite od sebe sve protivnarodne misli i metnite madžarsku kokardu, da se svet o vašem rodoljubiju uveri. GAVRILOVIĆ: Ja kokardu ne mećem ni srpsku, a kamol’ madžarsku.
GAVRILOVIĆ: Ja kokardu ne mećem ni srpsku, a kamol’ madžarsku. ZELENIĆKA: dobro se promislite. GAVRILOVIĆ: Ja sam se promislio.
NANČIKA: Pravi mađaron. LEPRŠIĆ: Sad je već jasno. ZELENIĆKA: Gori od samog Madžara. LEPRŠIĆ: Kad i madžarsku kokardu odbacuje. ZELENIĆKA (Nančiki): Ne, društvo, ništa nego društvo; to je od neophodime potrebe. LEPRŠIĆ: Kakvo društvo?
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Neredi počinju. Rulje vojnika zadržavaju tramvaje i viču: „Napolje oficiri, dole kokardu.“ Hvataju oficire i skidaju im, nožem, habsburšku rozetu, sa kape, a katkad, u gurnjavi, i oficirske zvezde, sekući
Na jednom pukovskom svešteniku prvi put vidim i kokardu našu. Posle nekoliko dana raspada se Austrija, kao u teatru. Ona dozvoljava takozvanim „državama naslednicama“ da
Pored mog imam onaj jednog hrvatskog pesnika (Feldmana?). Atmosfera je teška. Neki među oficirima nose trikoloru kao kokardu na mestu rozete Habsburga; drugi imaju crvene somotske šapke, a za kokardu tri zlatom izvezena slova: SHS.
Neki među oficirima nose trikoloru kao kokardu na mestu rozete Habsburga; drugi imaju crvene somotske šapke, a za kokardu tri zlatom izvezena slova: SHS. Izgleda, katkad, da će doći do tučâ i do pucanja iz revolvera.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Nije ni zinuo! — dodaje seiz. — Ih, ala ga je potrefilo posred zvezde! — objašnjava moj posilni, zagledajući onu kokardu i izgovarajući ono „z“ kao deca koja kažu „dzik“. Svi smo umorni i sumorni.