Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
viknu Tanasijeva baba, pa poleti k njemu. Nastade džumbus.... U toj najvećoj larmi, velika gomila komišine uleže na dva mesta i zašušta jače. Da nije larme, čulo bi se zar što, al' ovako i bolje. Ne moramo mi baš sve znati...
— Samo časkom. I, više se ništa ne ču... A komišanje ide svojim redom. Pesma, govor, smej, i tresak komišine i korenja ne prestaju. Starci su već prezevali ponoćno doba, pa im je sad mnogo lakše.
Za leđima komišilaca crne se plastovi komišine, koja je tako meka i suva, tako laka i mirisna, da ti se i sama glava sklanja k njoj...