Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Da je kazao bijel parip, hajde de. Kao i sve komordžije ovoga svijeta, i ovi naši intendanti imaju razvijenu maštu i ono tajanstveno, blagorodno šesto čulo koje im pomaže da
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Nailazimo na bivake raznih slagališta i municionih kola. Komordžije su jako zabrinute zbog blizine neprijatelja. Ne mare oni za sebe, bože sačuvaj, nego im je stalo do materijala.
Opet zastadosmo, jer se isprečili neki konjovoci koji sprovode pešačku municiju. Viče komandir da se sklone, i grešne komordžije pritisle konjiće iz sve snage uz vrzinu, da ih ne zakače topovi.
Sa nama trapulja polako i pešadija u beskrajnoj koloni. Naiđosmo i na neku komoru i komordžije se sručiše sa strane puta, dok prođe artiljerija.
Naiđosmo i na neku komoru i komordžije se sručiše sa strane puta, dok prođe artiljerija. Grešne komordžije bije dvostruki maler: stradaju od svih mogućih ubojnih zrna i svaki još kao sa nekim preziranjem izgovara reč:
Kada naiđe i komora, onda krete artiljerija. — Drži desno! — čuju se uzvici i komordžije strčavaju sa strane puta, da propuste topove.
Preko posilnih smo doznavali poneke namere naših pretpostavljenih. Jer komordžije su u stalnom pokretu, oni su u vezi sa pozadinom, a ova sa još dubljom pozadinom, gde se čitaju novine i prepričavaju
I glas pođe... U početku pričaju komordžije kao uzgred. Kad primete da ih ljudi rado slušaju, prave se oni važni i, veće senzacije radi, dodaju još poneki
Baterija krete. Pokraj vrzine zaklonile se pozadnje jedinice: komordžije, municione kolone. Na ulazu u selo naiđosmo na zavojište pred kojim beše masa vojnika sa otvorenim i krvavim ranama.
Utrčao je sigurno u neku kuću, gde su komordžije spremale večeru i digao pun bakrač, koliko da mu se nađe u nevolji. I ode tako, sa kupusom.
Onda zamakosmo u selo i stigosmo u crkvenu portu, gde zatekosmo jedno pešačko municijsko odeljenje. Komordžije privezale konje za ogradu, a oni posedali uza zid, skinuli košulje i trebe se od vašiju.
Toranj se iz temelja zatrese od razornih haubičkih zrna što padoše oko crkve. Komordžije beže vukući konje, a ranjenici se pribili uz ogradu. — Gađa nas... Vetar jezivo zviznu i mi se pribismo uza zid...
— Kako nađoste selo? — Po kučići... Nasmejasmo se. A smeju se i njih dvojica. — A u selo komordžije iz štab... baš kuvaju kafa. A Tasa kaže: „Dobro veče“, a i ja kažem.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— A... a... a nužnu sam vršio... Pa korbač puca po dobošu i natovarenim stvarima, i komordžije sa začelja okreću se bojažljivo i podlački smeše.
To su bile „bojne“ komordžije prvog puka, koji mi tražimo. Puk nije bio daleko, ali ga po ovom kijametu — reče nam komandir te komore — apsolutno ne
Ja pogledah besvesno u sve, koji besmo tu. Ona gomila vojnika i oficira poče da se zbija; komordžije priđoše svojim kolima; tobdžije sedoše na svoja mesta, kao da je neko komandovao; oficiri oborili glave i pokunjeno ćute.
Krakov, Stanislav - KRILA
granjem opažali svetli komadi probuđenog neba, micale se prilike, i jedna drugoj tajanstveno šaputale: — Napadaju... komordžije kažu da je juče i Sorović pao... Odjednom na rovovima pucnjava oslabi, pa lagano umuče.
Blistale se kapljice na granju, i plakala smola na borovima. Kroz crne šume lutale su čupave mazge, a komordžije su išle leno za njima režući tisove štapove. Preki sud je bio obrazovan.
Po reci su skakali s kamena na kamen vojnici. Prljave, bradate komordžije vukle su municijom natovarene mazge. Druge su komordžije kraj vatre razgovarale: — Ma kako to, ljudi, kad je Bog
Prljave, bradate komordžije vukle su municijom natovarene mazge. Druge su komordžije kraj vatre razgovarale: — Ma kako to, ljudi, kad je Bog stvarao zemlju da svakom komandantu stvori po neku stenu?
Na potoku se ukazao oficir, i voda je pljuštala uvis oko nogu njegovoga konja. — Evo ađutanta, zavikale su veselo komordžije. Komesar se digao sa bakvice, čak se i kuvari odvojili od kazana. Svi se nečem radovali.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Baš nas jadne komordžije posatiraše jureći. Gle kakvi su mi se konji načinili, a bili su kao lopta ugojeni. Noćas idem iz Jovanovca.
i prolazili, zamicali u šumu i razmeštali se; komesari su vukli hleb, meso i rakiju da nahrane i napoje vojsku; komordžije su pronosile municiju; oficiri glavnoga štaba, podeljeni u grupe, švrljali su besposleni po šumi, dovikivali se i
On, na njegovu nesreću, ne pristade. Ja ostavim sablju i konja kod komordžije, a od njega uzmem pušku i u dve fišeklije po 72 metka, pa se onda sa Kirilovim: i našim plastunima krenemo napred.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Čisto ne verujemo. Čitali smo zvanični izveštaj... Ali komordžije tvrde odlučno. I zaista, trinaestog septembra, u sedam i po časova, stiglo je naređenje komandantu puka da sa svojim
— Znao sam ja da su to komordžije, ali se samo vežbam — pravda se. — Batali!... Progutao si — dira ga Sima. Tada je počeo da svira harmonikaš.
Sada se krećemo utabanom stazom, koju su za sobom ostavile komordžije, noseći municiju i hranu preko noći, ili za vreme mutnih dana.
Dovlače se teški engleski topovi. Komandanti se često sastaju. Sigurno se sprema neka ofanziva. Zato komordžije kupuju konzerve i pune svoje sanduke, kako bi poneli svojima, kad se vrate u zemlju.
Ali sada je i njima valjda dodijalo. Ili im je ponestalo municije. Tek komordžije promiču, a i ja srećno stigoh u podnožje. Kod jedne komore ostavio sam svoga konja, i pošao pešice.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
A Nemci neprestano Tuku iz aeroplana mitraljezima stoku iz zaprege u klisuri. Komordžije se razbegle. Levo teče bujna reka, desno se digla planina. Kolona kao da se skamenila...
Malo dalje naiđosmo na vatru. Komordžije prostiru slamu da prilegnu. A i šta bi drugo, kad je konj u onim kolima ispred njih pao i više ne može da se digne.
Idosmo još malo, i onda zastadoh sa poručnikom Lukom. Otprilike negde na sredini klisure. Komordžije zašle pod brdo, naložile vatru, i baš se spremaju da legnu. A zapregnuta kola u beskrajnom nizu stoje na putu.
Malo zatim releji javiše da su čelni na izlazu. Luka dohvati motku i viknu: — Komordžije, kreći! Onda priđe onoj vatri pa poče bez milosti da ih tuče.
Luka dohvati motku i viknu: — Komordžije, kreći! Onda priđe onoj vatri pa poče bez milosti da ih tuče. Komordžije skaču preneraženo, neki pritrčaše kolima, a drugi, bunovni, ne shvatajući šta se dešava, pokušavali su da beže uz
Luka viknu: — Ordonans, pucaj! Komordžije stadoše kao ukopane. Okretoše se i žurno strčaše kod svojih kola. — Ajs, napred, napred! — Teraj! — Udri ga!
Ako stoka posustane, onda se zbacuje teret, preturaju kola, ili se konji zamenjuju. Vide najzad i komordžije da je opasnost svima za vratom, te sada žure i oni... Žitko blato razvlači se kao testo.
A kuda ćemo sada? — Eh, pričaju... Pričaju vojnici, pričaju komordžije i svi oni koji ne uviđaju da današnje ratovanje nije isto što i ratovanje pre pet stotina godina.
Krenuo sam rano, dok još komora nije zakrčila put. Prevario sam se. Komordžije su već odmicale. Tek posle čitavog časa marša prestigosmo ih.
Nije nego!... Još i na rudu da se zaklinjemo... Onda bi konjanici trebalo da se zaklinju na sedlo, inženjerci u ponton, a komordžije u samar... Drugo je zastava. To je svetinja vojnička i nju podjednako čuvaju i pešaci, i artiljerci, konjanici i komordžije.
Drugo je zastava. To je svetinja vojnička i nju podjednako čuvaju i pešaci, i artiljerci, konjanici i komordžije. Je li tako, Stajiću? — obrati se komandir jednom rezervnom naredniku. — Tako je, gospodine kapetane!
Vojnici neke komore uništili kola u Peći, a stavili sada samare na volove. Artiljerci se čude i zapitkuju komordžije koliko volovi mogu tereta da ponesu. — Onoliko koliko mogu njihove noge da izdrže. Sto... dvesta...