Jakšić, Đura - PROZA
Gladna i žedna goveda tumarahu bez čuvara po golemoj Galati i čupahu suvo korenje iz zemlje. Dođe podne, sunce pripeče, a mi čujemo riku žednih krava i junadi.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Al njegova se bela kosa u oblake nad Povlenom i sneg pretvara, njegova duga brada duboko u zemlju pušta hrastovo korenje, iščupan, njegov jezik, u nova vremena, iz svake grane izbija ko list, u hrastovoj krošnji s večeri na vetru,
Afrika
Stabla što umiru, ležeći, a što ipak, još, svom svojom dužinom puštaju korenje u zemlju, crvenu i masnu. Gnjilu, kao punu krvi.
močvarima obraslim gustim biljem i debelim drvetima, koja imaju oblik naših vrba i puštaju iznad blata i vode korenje kao pipke, živi riba koja na mesečini izlazi iz vode.
Ona se pomoću peraja puza uz korenje, povijena stabla i granje, da bi brsla zeleno lišće. Kao kod mnogog bilja i životinja u poto–potou, njeno telo fosforiše,
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Beše on blag, miran, tih i raden kao niko. Ah, ti dani! Odu na njivu, da filize1 duvan. Korenje ih pokriva do pojasa, pod bosim no gama krši se i roni suha zemlja, a oko njih, svuda, u nedogled, zelenilo i bujnost.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
“ pa se vrlo radovaše. Kad u jesen bude, sveti Sava dođe te kupus posiječe, a đavolu ostavi korenje. Malo za tijem evo ti i đavola! Tu su gajde, tu su svirale, huka, buka, pjesma i arata velika.
Lalić, Ivan V. - PISMO
krvarimo u junu mirisom svoga zlata, Šuštimo kada daždi il kad nas vetar češlja, A ti si kriv: zbog tebe širimo korenje ovde u gradsku jalovinu, u šut, u krševinu — Kažu mi šapatom lipe, a ja im šapatom velim: Dobro je što je tako; dobro
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
- Zahvata tama jabuku rodnu s grane postanja: rakoli Zlo se, izvija lozu, hvata se hrasta, korenje žili; slavujno slavi metamorfozu zamisli Prve - račva se, sili.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Koledari samo pevaju za sreću novog siromaštva. NOĆ Noću kad biju promaje sa zvezda, kad korenje odozgo visi kao igle što drže slike s druge strane zida, ove noći kad bilje obrasta srebrom i plavi se fitilj mora u
Sa svećom po noći krstarim kroz svoje korenje, kome li će tamo u daljini, na izlazu pećine jutro moje krvi da svane i kada, i na kome jeziku?
uništenja prava je navala Nestaju umetnička dela povlači se kritika vozovi probijaju brane rekama ne treba izvor korenje plazi jezik svome bilju niko ne iznosi đubre prazne se poslednje flaše ikone po muzejima i zlato sa kupola sve
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Pa kad je srce ludo tako da više voli poštenje i sve za čim je svet toliko plako no pomije i korenje. Što bi se krila u robijaški vrt i cvetala iza zida? Još nas ima što volimo smrt i na vama visiti – od stida.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
kr!... puca korenje, pod jedrom devojačkom ili snažnom momačkom rukom; ha... ha... ha!... razleže se smej veselih berača, a tamo kod
preko glave jedri, učvrsli kukuruzi i padaju na gomilu kao grad; cepa se i puca komišina na zrelu korenu, šuškolji korenje otisnuto sa rpe, sevaju jedre radeničke ruke, vije se srpska, devojačka pesma, prolama se vrisak momčadije i smeh
Ne moramo mi baš sve znati... Ne tiče nas se ništa, k'o i to, što Jovo sve dršćući komiša korenje, a Milica i Milenija šapuću: — Je l' to on bio? — Ja. — A jesi znala da je on, kad si ono vrisnula? — Jesam.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Ko nema obraza, kupiti ga ne može. — Poštenjak vjekovnjak. — Poštenje, najjače korenje. — Poštenje je najbolje ogledalo. — Gde je stida, tu je i poštenja. — Poštenje je pretežnije od novaca.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Kad u jesen bude, sveti Sava dođe te kupus posiječe a đavolu ostavi korenje. Malo za tijem evo ti i đavola! Tu su gajde, tu su svirale, huka, buka, pjesma i arata velika.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
života našega prolazi i iščezava, toliko se vi bolje i bećma pomlađujete, procvetavate, rasplođavate, u samu večnost korenje svoje uglubljavate i rasprostirete, i previše samih nebesnih visina stabla, grane i blagorodne verhove svoje dižete i
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Ja činim taj korak: al sa njime gle Kao da vučem korenje i vreže Iz nečega što sam dosad zvao tle. Evo me gde lebdim u vazduhu sad Trenutak jedan van zemaljske teže.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Noćas, sada, prvi put. Jača od svih. Sva semca, sve busenje trava, sve korenje i žilice, sve lišće je u njoj. Otvara se da kroz nju protekne cela beskrajna noć sa svim rekama, zverkama i kukuruzima.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Šta li sa njima radi? Nikada nije zapaženo da loži vatru. Šta će joj onda korenje? Veštice i čarobnice koriste krilo slepog miša, zmijin zub, sovino pero. Možda Tataga nije ni veštica, ni čarobnica?
Popa, Vasko - KORA
pločnika Na kraju sveta Žuto oko samoće Slepa stopala Sabijaju mu vrat U kameni trbuh Podzemni laktovi Teraju mu korenje U crnicu neba Dignuta pseća noga Ruga mu se Prekuvanim pljuskom Obraduje ga jedino Beskućni pogled šetača Koji mu u
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
“ pa se vrlo radovaše. Kad u jesen bude, sveti Sava dođe te kupus posiječe, a đavolu ostavi korenje. Malo za tijem evo ti i đavola. Tu su gajde, tu su svirale, huka, buka, pjesma i arata velika.
Petković, Vladislav Dis - PESME
A sad? Ko smo sada? I gde je naš dom? Eno, po klancima jedan narod ceo Radi sliku pakla — koža je i kost. I korenje jede kao hlebac beo, A smrt mu je radost, dobrodoš'o gost. Gle njegovog doma! Glad izrasla svuda.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Stabla što umiru, ležeći, a što ipak, još, svom svojom dužinom puštaju korenje u zemlju, crvenu i masnu. Gnjilu, kao punu krvi.
močvarima obraslim gustim biljem i debelim drvetima, koja imaju oblik naših vrba i puštaju iznad blata i vode korenje kao pipke, živi riba koja na mesečini izlazi iz vode.
Ona se pomoću peraja puza uz korenje, povijena stabla i granje, da bi brsla zeleno lišće. Kao kod mnogog bilja i životinja u poto–potou, njeno telo fosforiše,
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
muke (kako joj je teško u zemlji, kako joj crvi podgrizaju korenje, kako se muči u vodenici između dva teška kamena, pa onda u peći, i najzad u ustima kada je žvaću), »i Bog, kad čuje p.
dobro rodio, i oko struka sedeći pevaju, SEZ, 83, 163). Kupina. Oko k. se javljaju vampiri (SEZ, 66, 1953, 177). Njeno korenje veša se iznad ognjišta — radi berićeta (GEI, 9—10, 130, Sretečka župa).
U Leskovačkoj Moravi, da pšenicu ne bi napadale glavnica i pirevina, vrača se na sledeći način: isecka se njihovo korenje, pa se od toga umese i ispeku hlepčići, koji se opogane i bace na raskršće, tako da prolaznici, misleći da je opoganjen
se ona cela zaore u brazdu (»žetveni venac«, GEM, 33, 120 id); kukuruz za seme »obično odaberu još pri branju, spletu korenje u vence i obese ga« »obično pod strehu, u dimnjake« (gde borave duše predaka), pa pred sejanje »skinu vence i raspletu
pa pred sejanje »skinu vence i raspletu ih, a ne kidaju, da ne bi vetar lomio i kidao strukove na njivi«, zatim »korenje okrune samo iz sredine« za seme, a »tuluske (palušine) zajedno sa šašom što je na njima puštaju, po zalasku sunčevu,
Kad radnici svrše kopanje u njivi, dolaze ovom struku i nad njim ukrste motike, kako bi se i korenje u njivi ukrstilo na sve strane.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
trave, kuva živinske iznutrice s mlekom od magarice, po celi dan se užurbano muva po okolini i kopa po zemlji, tražeći korenje samo njemu znano. Ne pretrže se naročito u molitvama.
Ješće samo korenje, plodove kupine i pečurke. Zbilja, otišao je tamo a da sa sobom nije poneo ni mrvicu hrane. Kažem nije ga narod voleo,
Čega sve tu nije bilo. Korenja, lišća, plodova znanog i neznanog bilja. Oskoruše, takiše, divljake, drenjine, trnjine. Korenje koprive.
Evo, Dorotej tuca u stupi od trešnjegov trupca nekakvo sasušeno korenje, lišće stabljike, cvetove i zrnevlje. Pravi lekove. To je jedan nepoverljiv čovek, Prohore. Nikad ga nisi zavoleo.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Krošnja mu do sedmog neba dopire, a korenje je do srca zemlje spustio. Pod tim korenjem ključa izvor života. Ko ma i jedan gutljaj popije — oslobodiće se bolesti,
— Ako je tako, ogradite Carevinu! Iščupajte svako stablo i svaku travku koja cveta. Spalite korenje i seme! Od danas, pa do večnosti — u svome srećnom carsvtu ne želim ni jedan jedini cvet bilo koje da je vrste, oblika