Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Više mene ona, Lenka, stoji. Čeka da se ja osmehnem, pa onda ona. U desnoj joj se ruci beli nova korpica, a u levoj „kosirče“. Prsti joj ulepljeni zemljom, kako je po njoj skupljala zrna.
I zato što je znala, ona je jutros, kad je došla k nama, bila ponela novu, belu korpu i lepo kosirče, i sva je drhtala od radosti, sreće. Po četiri puta išla bi i vraćala se za jednu stvar...
Ja jednako ćutim, a osećam vatru od njene blizine. Počeh da kidam jedan poveći grozd. Ne mogu, jak. — Na ti kosirče! — šanu i pruži mi ga. — Neka. Mogu rukom. — I od jeda što ne mogu, seknuh, da sva zrna popadaše. Osta samo peteljka.
— Ne, ne! — Ustadoh. — Ići ću u „Rašku“, da tamo čuvam vinograd. Njoj glava klonu, kosirče iz ruku ispade. — Ako! Idi! — pokorno prošapta i umuknu, oduprevši se rukama o zemlju, da ne padne.
Odjednom zašušta nešto iza mojih leđa. To je bila Ciganka i već se sagla te bere. — Šta ćeš? — viknuh. — Kosirče da ti prodam! — požuri ona i približi mi se. — Neću. Idi. — Da ti bajem, ako hoćeš. Znam i crve da vadim iz očiju.