Jakšić, Đura - PROZA
Madžari! Sad je tek nastala prava zabuna. Kola se lomiše, a pod točkovima kola lomiše se kosti. Mati je tražila svoje dete, a jadno dete izgubljenu majku...
kad nije mogao u svojoj domovini naći mira ljubljenoj saputnici mučnoga života, doveo je u novu otadžbinu, da joj kosti od nemačkoga gaženja sahrani.. Tu, na njenom kamenu, seđaše učitelj, nešto mnogo razmišljajući o svome učeniku...
Obradović, Dositej - BASNE
Kad se njihove kosti u prah obrate, ona će cvetati i pobednuju pjesan pojati, jer ona u bogu početak imade, i s njim vekovečno vekuje.
Ovi se zaleti na nju, a ona ga počne moliti da ne dipa u nju bednu, staru, koja nejma ništa nego kožu i kosti. „Ako mi kažeš tri istine”, — reče joj kurjak — „koje ću morati verovati, pustiću te.
se jošt nahode i s kojima oni dobivaju, a za one kojih je nestalo, bili pak prošli, o njima ćute, ili pokazuju njihove kosti, pak i s njima dobiva|ju; to je njima svejedno, samo nek im što u tas, a iz tasa u kesu dođe.
Ko će mu pomoći kad je take pameti? O takovom ovde nije reč. Ovo naše telo, žile i kosti, od jela se je i pića, najpre u utrobi matere naše, a zatim i napolju složilo i naraslo; dakle, što je tu novo i
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Kad, ali — hoće ono da ga obori. Omane da strese — ne možeš maći. Priteže, kosti mu pucaju. Popne se na kola, ne mogu volovi gotovo da maknu.
Vrata se otvoriše i uđe jedan čovek u turskim haljinama. Osrednjeg rasta, male glave, kosti nad očima izišle napred, čelo malo, dopola čupavo, obrve se sastavile nad nosom, oči male i udubljene — nisu najživlje,
— A jest. Kad se malo, veselnik, razbere, odmah jauče da ga boli glava i sve kosti! — reče Smilja. — Vidiš prijo — nastavi Anđa — ja ću mu zagasiti ovde i malo ugljevlja, pa ti ovo ponesi kući.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
VESELINOVIĆ Praštajte, svete seni, što vam kosti potresam!... Praštajte što vam imena pominjem, jer ću ih samo po dobru pomenuti!...
Oko vatre ukućani sede; kraj ognjišta večeraju i razgovaraju, pa tu i umorne kosti odmaraju. To su odeljenje zvali „kuća”. Zato se, u Mačvi, i danas ono odeljenje gde vatra gori zove „kuća”.
Da mu je Lazar ne znam kakvu pakost učinio, da mu je uzeo sve do gole kosti — i to bi mu oprostio. Setio bi se detinjstva, mladosti, drugovanja, bratske pažnje, i... oprostio bi mu!...
Požuri, pobratime!... Iako behu prokisli do kosti, iako im noge klizahu po raskaljenoj zemlji, oni su opet žurili... I stigoše na domak kući baš u onaj čas kad Jelica
izvezen, a za silajem srebrnjaci: sjaje im se jabuke kao mesečina; među njih se ugnezdio belokorac, ručica mu od slonove kosti, a međ ušima mu se preliva zeleni smaragd...
On je ljubio sve: i sinove, i snaje, i unučad... Stankovog Miloja metnuo na krilo, ali stare kosti — drhtave ruke malaksavaju... Već više ne može ni da ga drži... Pogleda Jelicu, pa reče: — Nosi ga, snaho!...
čovek begenisati — zavoleti bez — vrsta platna belaj — nesreća, zlo, beda belokorac — nož sa ručicom od bele kosti berićet — izdašan rod, obilje bimbaša — komandir veće vojne jedinice binjedžija — valjan konjanik borija — truba
Dučić, Jovan - PESME
— Žute ruže umiru lagano u staroj vazi. Na stočiću od slonove kosti stoji u srebrnoj kutiji rasut prah za kosu i lice, kao da ga je sad napustila Gospođa koju su juče spustili u grob.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Silaj išaran zlatom, za njega zadenuta jedna harbija s drškom od slonove kosti, i jedan nožić sa srebrnim cagrijama i s drškom od slonove kosti.
za njega zadenuta jedna harbija s drškom od slonove kosti, i jedan nožić sa srebrnim cagrijama i s drškom od slonove kosti. Povrh silaja tranbolos, pa rese od njega biju po levom boku.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
mu je kecelju od kože koju je oparala sa jedne starodrevne kožne fotelje, u kojoj je još njena baba odmarala stare svoje kosti, i poslednjih pet šest godina pred smrt slabo se i micala iz nje.
’Oće da me uplaši, pa me vreba! — veli Jula, odobrovoljena, slatkim i mekim glasom. — A jao, kosti moje! — ču se odande iza bureta. — Ko je to sad? — reče polako Jula, pa se izdiže na prste da bolje vidi.
Slušajte, slatka mamo! I Jula poče glasno dršćućim glasom čitati: »Ljubinkove kosti leže sad u junačkoj zemlji hercegovačkoj, al’ groba mu niko ne može naći; no baš da se i znade za njega, ko bi mu došao
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
„Uđite u one crvene magle, drugovi, što ste posle nas izdržali sve slomove od kojih su nam se kosti prevrtale, uđite vi, ali bez onih koji nas mrze“ I taj glas iz groba, pun opomene i pun pretnje, gura je ipak i
Afrika
Lobanje su im obrijane iznad čela sve do polatemena, a čeone kosti jako ispupčene. Ovi mladići daju sliku najveselijeg detinjstva, koje se nije još oslobodilo onoga a već je potopljenjo u
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Turci su bili doprli do Vijene, i oterani opet natrag do Beograda, a duž puteva belele su se i sušile ljudske lobanje i kosti. U odstupnici do Beča, poslednji su bili Rascijani, a u prethodnici do Beograda, prvi, oni.
Bio je zalio, kao i narod hrvatski, krvlju svojom, sve te zemlje na jugu carstva, a rasejao svoje kosti svud, po Evropi.
Otići u sneg, u daljinu, u nepoznato? Mesecima, tamo, veje sneg i traje ciča zima. Svi će rasuti svoje kosti u tu daljinu, bez traga. Pavle je, međutim, začas bio gotov, sa svojim prtljagom, i čekao na avliji, na polazak.
Kažu da nećemo da se smirimo. Gde da se, debeli, smirimo? Pa nismo to mi, ja i ti, koji nećemo da se smirimo, nego kosti naše, što iz zemlje iskaču. Iz Italije i Franceske, iz Prajske i Niderlandije, a sad ćemo tome da dodamo i Rosiju.
Iz Italije i Franceske, iz Prajske i Niderlandije, a sad ćemo tome da dodamo i Rosiju. A ko nam je kosti prelio – je li ko arestirane pomilovao? Eto Bugare samo Turci kolju, a Vengri, gospoda, pa samo za Mariju Tereziju ginu.
bi neki putnik zadocnio, a sneg ga zavejao – kad otopi, u proleće, putnici bi, katkad, ugledali, kraj puta, ljudske kosti, ili par čizama, koje je vuk oglodao. Nikad se nije znalo, posle, ko je to, tako, u Karpatima, završio.
Kao čopor kurjaka pratila je Turke pri povlačenju od Budima. Kosti su se ljudske belele, njihovim tragom, pedeset godina.
Sunce je bilo tako toplo, da je prolazilo kroz zemlju, reku, brdašca, krovove, plotove, odeću, kosti. Isakoviči su bili potreseni ogromnošću proleća u Rosiji.
Upadosmo, sirmijski husari, pa se poženismo, dok su sela još gorela u Posavini i ljudske kosti belele se, na drumu prema Belgradu. Uzeo sam mu ćer, pa sam starca naterao, i da mi igra u svatovima.
Ko zna gde će ostaviti kosti, ovako, jalov, u svetu. Varvara je tog dana bila prilegla, umorno. Nije se osećala dobro.
Drugi će otići na moldavsku, tursku granicu, pa će tamo ostaviti svoje kosti. Ruski narod, Moskvu, Sankt-Petersburg neće ni videti, niti poznati.
Nisu bili željni da vide, ni kako se lome kosti, delikventa, na točku, za neku krađu nekoliko rifova abe, ili dve-tri kristalne čaše.
Teodosije - ŽITIJA
svete svoje mošti zamoli, govoreći: — Kada Bog posle izvesnog vremena blagoizvoli, skupivši jadnog tela grešne moje kosti, prenećeš ih u zemlju naroda mojega, i položićeš u crkvi od mene sazdanoj, koja je u mestu zvanom Studenica, u
Pošalji presvetoga tvoga Duha i obnovi kosti što radi tebe, koji si nas radi stranstvovao s nebesa na zemlji, u tuđini leže, i napoj ih rosom blagodati tvoje, da se
Rosu blagodati svetoga ti Duha na izmučene, postom sasušene kosti tebe radi, na raba Tvojega, oca mojega, izlivši, mirom ih obnovi i učini da iskipe.
sve ostavio, skrbljaše, tužaše, Jadnim i poginulim sebe nazivaše, i kao što je, po Solomonu, srce osetljivo kao crv za kosti, tako je i njemu žalost za onim stvarima krv ispijala i mozak uspomenama izjedala.
Kojim ćeš, dakle, većim grehom od ovog progneviti Boga, ako ne izađeš i ne nađeš kosti njene te ih u zemlju ne pogrebeš, i bar tim ne umiriš Boga prema sebi“.
u kamenoj pešteri telo se tvoje smrzava i trune, a zbog nagote koža je tvoja kao zemlja pocrnela, a u njoj kao u vreći kosti tvoje, kao seno isušene, jedva se drže. I toliko stradajući bez uma trpeći svoje iznuravaš življenje?
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Drugi primer: 1584. godine nađe kosti Sv. Uroša blizu grada Petriča, nedaleko od Prizrena, neki pastir kome su se ljudi spočetka kao ludaku podsmevali.
Posle su tobožnje Uroševe kosti „same pošle“ u manastir Jazak u Frušku goru, 1705. god. Često su i snovi imali veliku ulogu.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Grdio je svoju kuvaricu Provaliju što je dala neke pileće kosti psu Žući. — Zar onome nevaljalcu Žući da dadneš onako fine koščice, onome lopovu Žući, koji se od radosti udebljao
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
IGARA 11 JURKE 13 SEMENA 14 TRULE KOBILE 15 LOVCA 16 PEPELA 17 POSLE IGRE 18 KOST KOSTI 19 I. NA POČETKU 20 II. POSLE POČETKA 21 III. NA SUNCU 22 IV. POD ZEMLjOM 23 V. NA MESEČINI 24 VI. PRED KRAJ 25 VII.
padnu u krilo Ni krila nema Na jedan dlan sad kiša pada Iz drugog dlana trava raste Šta da ti pričam (1954) KOST KOSTI I.
još nešto Šta da ti kažem Karlična kost oluje Kaži nešto drugo Ništa drugo ne znam Rebra nebesa Nismo mi ničije kosti Kaži nešto treće II.
smo za ručak pojele Sad šupljina u meni zanoveta Onda ćemo svirati Mi volimo svirku Šta ćemo kad psi naiđu Oni vole kosti Onda ćemo im zastati u grlu I uživati III.
POD ZEMLjOM Mišić tame mišić mesa Na isto ti se hvata Pa šta ćemo sad Zvaćemo sve kosti svih vremena Popećemo se na sunce Šta ćemo onda Onda ćemo rasti čiste Rasti dalje kako nam je volja Šta ćemo
PRED KRAJ Kuda ćemo sad Kuda bismo nikuda Kuda bi dve kosti inače Šta ćemo tamo Tamo nas već odavno Tamo nas željno čeka Niko i žena mu ništa Šta ćemo im mi Ostarili su bez
inače Šta ćemo tamo Tamo nas već odavno Tamo nas željno čeka Niko i žena mu ništa Šta ćemo im mi Ostarili su bez kosti su Bićemo im ko rođene ćerke VII.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
Mladen Đaković. Kažu, niko kao on ne zna napisati tako oštro i strašno da se onome koga napadne prevrću i dedine kosti u grobu. Niko kao on, kažu, ne ume tako od crnoga da napravi belo, a od beloga crno. SPASOJE: Hoće li doći?
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
nadžak, i dobro mu stoji, mada je mali, ali tako zdepast, širok, ruke tako jake, da bi među njima ne jednom mladiću kosti popucale.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Obnažena ramena sijahu joj se, kao sasušene kosti na suncu, sa udubljenjima naborane kože, punim belog praška. Leđa joj behu ukočena i utegnuta u oklop od svile, a struk
Iznemogao i ogladneo, sav mokar od znoja, naslonjen o hladni zid, tako da je osećao da mu ta hladnoća prolazi kroz kosti, Aranđel Isakovič tad opet začu korake.
Uveravao je svoje sluge da je sad sa monasima koji čuvaju svete kosti despota, u boljem prijateljstvu nego njegov brat Vuk, i da mu je sad objašnjeno šta je zgrešio i oprošteno što je zgrešio.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
pervoroždenia, koji ne bi nosio čarodejstva potajna“, pa nastavlja: „Na djetja nezlobnae mnoge kese vešajut, v kojih kosti različe i proče ušivajut, da bi majci živio, mnogo leta vidio, ot veštice i vila svagda sačuvan bio.
(Vuk, 3890) — Što je čija ćud, nikad je neiskoreni; ako će pas i kralj biti, opet će kosti glođati. (LMS, 1860, knj. 101, br. 486) — Od zla semena ne traži dobra plemena. (LMS, 1861, knj. 103, br.
(Vrčević, V.; Novaković, S., SNZ, s. 41) — Dođe gost, i zakla ovcu bez kosti. (Novaković, S., SNZ, s. 41) — Imam ruke a ne radim; imam noge a ne odim; imam glavu a ne mislim, a najmilije mi je
i ko zapoveda, a ko je mlađi, te ima da sluša, neophodno je da se deci zastrašivanjem i kažnjavanjem utera „strah u kosti“. Ko tako ne čini, „upropastiće dete“, smatra naš narod.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
Samilosti za čobanku koja se po ocu ne zove, koja ne zna čije je kosti, čijeg mleka, ni gde joj se očinski krovovi dime, za tvog kopljanika koji slavi pomajke sebarke krsno ime.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
čas, V-ići bi putovali na drvenim sedištima trećom klasom putničkog voza da uštede onima koje ostavljaju i ostave svoje kosti pod planinom Vidušom (zadnja pošta Bileća), tamo gde se dinamitom mora razbijati stena da bi ukopali čoveka.
njenim toplim bedrima, dok im se dah ledio, a negde duboko u lagumima klokotala podzemna kalemegdanska voda, ispirajući kosti ratnika. Gde li je sad ona? Istrulela uspomena.
Jagnjetina je još krvava oko kosti. Bože, koliko mesa! A posle: dubok san pun mirisa lekovitih trava i svežeg kreča sa zida.
Matavulj, Simo - USKOK
— U što se rani? — pita pop. — Probi mi zrno obje bedre, ali ne slomi kosti, te se izliječih za sedam-osam nedjelja. — A ko te je liječio? — pita Rako. — Oni. U vojnoj bolnici, u Beču.
Ja na silu pojedoh njekoliko zalogaja, a njih tri brata pojedoše sve, i još oglodaše kosti! Ali, što je najljepše, ne bješe hljeba, no uz pečenje izniješe gomoljiće njekakve kao jabuke! „Šta je ovo, braćo?
Dogodine u ovo doba napijala vašim svatovima!... Aha! Čisto crmničko! Ovo je vatra za stare kosti!... Zbilja, da vam skuvam malo kastradine? — Mi smo večerali, no nam prostri da liježemo.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Tad zaplivam sav u vinu. Quando comederunt me, Naposletku, kosti i cubok Ad latrinam portant me. Odbace u jarak dubok!
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
»rosno cveće«, »umilni slavujak«, rumena zora«, »tajni uzdisaj«, »slatki poljubac«, »čarobni snovi«, »gusle javorove«, »kosti prađedovske«, »rane kosovske«, »tija nojca«, »gorke suze«.
Umro je u Beču 26. januara 1864. 1897, sa velikim svečanostima prenesene su mu kosti U Beograd. II. SKUPLjANjE NARODNIH UMOTVORINA I OPISIVANjE NARODNOGA ŽIVOTA JERNEJ KOPITAR I VUK KARADžIĆ.
Radičević, Branko - PESME
dovatio ždrela, Pa silazi jutrom i tišinom Sa ostalom junačkom družinom, Te razgleda grmove i krše, De će turske kosti da se skrše. Eto Turak'!
I rane jape, vrela krvc(a) lopi, I mozak klade, i škrguću kosti. A ovo sve je s madžarske pakosti. Sunašce jarko još je na visin(i), Pa čudno gleda što Srbljanin čini; Madžari
Ta žiću mira Bog za odmor dade, Al' je l' tu žića, de s' kosti olade? Meseca eto, te nojci pomaže, Te žiškom svetu oće da nàlaže, Da misli svet da sunce sjaje s neba, Jer znade
luč samo, Što jađane luče ita Na ta mesta straovita, Kosturnicu obasjava, De mu sreća mrtva spava, Polomljene kaže kosti Od njegovi svi radosti, Zamuknuše tužnim mukom, Što on pobi svojom rukom.
I opet se našla duša Što s' usudi i pokuša, Te mu skupi u milosti Polomljene bedne kosti, Iskopa mu kuću jadnu, U zemlju ga metnu ladn(u), Bedno čedo u naruče, Što za njime, za njim puče.
Oh, žâ mi je ... Žao mi je prežalit ne mogu, E viteške u grob metnu kosti, A meneka tužnu ne oprosti“... To izusti, grunuše mu suze, A Mileta 'vako rečcu uze: „Mani, otac, našto bi suzio?
A što seta dovati mi lice, Svoje sam se setio sestrice Štono lane, Bog joj dušu prosti, U grob spusti svoje mlade kosti. Krasna l' beše, kad beše na svetu, I na tvoju dosta nalik Cvetu.
Seče Bajko, ne mož' da oprosti, I preseca i sablje i kosti, Ta čudne je ruke pouzdane, Kog' udari, al' baš ni da lane.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Ali ona, ona... — A ti hoćeš? — Hoću — dahnu ona silno — što da ne?... Kosti ’adžike, da odmorim! Rasipa se po polje... Mati se diže doterujući šamiju. — Hajdemo — reče joj — čekaj ja nju da...
Uze motiku i stade preda me: — Mile, da idem? — Idi, Stanojo, ali lepo da skupiš kosti. — Hoću, hoću! — A znaš li čiji ćeš grob da raskopaš. — Ne. — Strinin. — Neću!
čela, razbarušene, zemljom posute kose i golih, crnih, kosmatih grudi, stajaše Stanoja i gledaše u strinine poređane kosti. Trgoh se i pogledah nebu. Ono čisto i plavo. U daljini preko ograde zelene se bašte i vinorpadi.
Braća joj, Ita i svi već su bili polupijani. Zavalili se. Po stolu ispolivano vino, izglodane kosti, rasturen duvan. Sveća na sredi stola osvetljavala ih je.
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
imena živiti i mila našemu rodu biti za dobro koje smo mu učinili do oni(h) sami(h) dalekih(h) vremena kad se naše kosti u prah obrate.
će preko mere plaćeno biti kad kogod od moga roda rekne, kad nada mnom zelena trava narasti: «Ovde ležu njegove srpske kosti. On je ljubio svoj rod. Večna mu pamet.» V pročem, ti mi zdrav budi, ljubezni Horvaćanine.
Kostić, Laza - PESME
ispod buktiva garišta, opaljena plamom ljuto propišta, pobesnila pusta guja nemilosti, u grudma grize srce, pluću, kosti!
Jede mu srce, pluću i kosti, „oh, bože!” vrišti, „oprosti, oprosti!” Prediše, kuka besomučniče, srlja na vrata, grmi i viče, sa sviju strana
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
kaže sve što je i kako je, reče joj krava: — Muči ti, ne plači, već kad mene zakolju, da ne jedeš od mene mesa, već kosti moje da pokupiš, pa da ih za kućom pod tijem i pod tijem kamenom zakopaš u zemlju, pa kad ti bude kakva nevolja, doći na
i meso joj stanu jesti, đevojka nije šćela okusiti izgovarajući se da nije gladna i da ne može, nego pokupi sve njezine kosti pa ih zakopa đe joj je krava kazala.
Posle večere dođe reduša te pokupi sve kosti na jednu gomilu pa ih baci za peć, a on se stane čuditi gde mlada baci kosti za peć, dok ujedanput iziđu dve stare
Posle večere dođe reduša te pokupi sve kosti na jednu gomilu pa ih baci za peć, a on se stane čuditi gde mlada baci kosti za peć, dok ujedanput iziđu dve stare oklepane vešti, suhe kao aveti, i počnu sisati one kosti.
čuditi gde mlada baci kosti za peć, dok ujedanput iziđu dve stare oklepane vešti, suhe kao aveti, i počnu sisati one kosti. Onda on upita domaćina: — Šta ti je ono za pećkom, brate?
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
SOFIJA (ustane): A da šta ću zaboga? MAKSIM: Lezi te odmori tvoje kosti. Strunila si se. SOFIJA: Nećeš da plaćam švaljama, a nepravo ti je što šijem.
Lalić, Ivan V. - PISMO
Kraj mora beše čvor oko praznine, Slomljene kosti. Mrak je bio veći, A zvezde bliže za meru gorčine. (H 1966 — H 1968) PROLEĆE, KOTEŽ NEIMAR Zima je povukla hrtove Na
Korak u praznoj sobi. Glasovi Pod kupolom od kosti. Dečiji su. Sekunde duge kao časovi. U nedremanom oku kamere Još jedan snimak.
kraste, Da slava tvoja bude moja rana; Oprosti prestup moje prolaznosti Koja se čudu kao pravdi nada, Oprosti mojoj kosti, mojoj zlosti, Ali učini čudo. Ovde. Sada. (18.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
znao da je u međuvremenu Jugoslavija postala najvažniji uvoznik plastičnih koski za pse, sa autentičnim mirisom prave kosti iz spreja. I da je briga za kučiće porasla za osamdeset i pet odsto u odnosu na 1939.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Otklopljena zjapi strofa. (Drugi prede, treći mota tanku žicu od života.) Širom groblja zuje kosti oživele od zvučnosti. ČUDO U ZAROŽJU Tri jerarha - Časni post. Sa zrenika sjakti kost.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
će Žuća: „Rado ću poći u neko carstvo gde se ne posti, gde čuva stražu pečeno prase pred carskim dvorom od samih kosti.“ „Vragu ti kosti! — dere se Toša — Mrzim ih više od Kreke žapca.
“ „Vragu ti kosti! — dere se Toša — Mrzim ih više od Kreke žapca. Pronađi, vilo, Slaninu-carstvo gde riba čuva pečenog vrapca.
“ I opet svađa zaori mlinom, od snažne vike plamen se giba: „Hoćemo brda kostiju samih!“ „Nećemo kosti, živela riba!
Pod vrbom krivom, na pustom žalu, Vidran se Vidrić bogato gosti, okolo svuda krljušti sjaje, repovi riba, peraje, kosti. U tihoj noći, uz leđa vrbi, Vidran se brine o svojoj trbi.
“ Na mlinu u tom škrinuše vrata, evo ti Triše, veselog dede, ugleda kosti pa istom dreknu: „Bez mene, je li, riba se jede?! Ovamo kolac, ovamo prut, ovamo pušku, strašno sam ljut!
ČIČIN OGLAS BROJ DVA Novine čitam, čudom se čudim: ovaj me Žuća za kosti nudi! E, kad je tako, staviću tačku: prodajem Žuću, kupiću mačku!
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Drugi nek idu bogu na istinu, meni je moja rupčaga dobra, zemlja je ko runo i kosti u potaji pevanjem se plode. LOV Brata sam poveo u lov zorom u goru, dobre smo konje imali i strele kremene, šuma
Drugi su hteli da ih britvama delju, na zalasku sunca da ih spale i kosti u vodenici samelju, a ja sam za delanja krepka: smirih njihovu žar kamenom u teme i rekoh: dosta je bilo krvi, na
Mantije se nebom viju, ja hodim u ubožničkoj vreći, u strahu su i vetri, crnilo u mahu, šta će biti od mojih kosti, trulež? Ili će biti mošti! Varlaam je zver. O tome sutra. Vidi se kob na čelu naših zvezda. Skučavam.
PEVAČEV POVRATAK NA ZEMLjU Kao da iz dubokog zdenca izvlači bistru vodu budio se pevač dugo i osećao kako mu kosti rastu.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— A ovaj je mitraljezac, inače zvani „gospodin Aleksa“. Potporučnik Aleksa se protegnu, da mu zapuckaraše kosti i lupi nogom o zemljani zid, da se čitavi komadi zemlje oburvaše.
Zašto ti nesrećnici ostaviše svoje ognjište, da bi im se kosti razvlačile po tuđim poljima? Da li su oni svojevoljno pristali da krenu na Golgotu, i da pogube svoje glave, osvajajući
Pred nama je jedan vinograd. Gledamo kako čitavi čokoti odleću u vazduh. Stabljike trepere kroz onaj dim kao mrtvačke kosti. Strepimo pri pomisli, ako onaj slučajno samo malo poveća daljinu.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Jest, oni su... Po stolu razbacane pileće oglodane kosti, kore i mrve od hleba, tanjiri u neredu pobacani po stolu, ili naslagani jedan na drugi...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
kao Pirin grad, Načičkala kamičcima boje hiljadam’: Pa bedeme gradu gradi, čudom čuvene, Sve od silne konjske kosti i od junačke, Na ćoškove ljudske glave zlatom žikane.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Kad sam sišao u crkvicu, da vidim jedan putir i emalje, maišao sam na jedan bareljef od slonove kosti kakav još nigde video nisam. Uostalom, ne volim umetnost, više volim šume.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
a na samrti ostavi mi amanet: „Sinko, meni smrt ne dade da umrem u mojoj miloj otadžbini, sudba mi ne dade da mi kosti primi ona sveta zemlja koju sam krvlju svojom natapao da bi slobodna mogla biti.
smežurano lice, uzdiše očajno, vrti glavom s puno slutnje, i radije bi ostao da pričeka još koji dan, pa da i on ostavi kosti u tom kršu, negoli da traži boli zavičaj; mnoge od žena glasno nariču i opraštaju se sa umrlima, kojima grobove
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Preturili su drem, a bardak je već nebrojeno puta obišao unaokolo, te zagrejao stare i umorne kosti... Prolazi ponoćno doba, a sa njim i njegove strahote. A kako je strašna seoska ponoć!...
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
I, bože, što rekle babe, što ti je čovek! Rodio se tako bog te pita gde, a bog zna gde će i kosti ostaviti! Tako i ova Gizela ima svoju zanimljivu istoriju. Ona je odnekud »ispreka«.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Neobrijani skretničar pozdravlja kasne vozove. Njega vrlo bole kosti: promeniće se vreme. Uopšte, dok mesec nebom rovari, Neobične se zbivaju stvari.
Kao kvočka piliće, lokomotiva greje vagone, A sama — drhti od mraza. Da li joj se spava? Nego šta! Stare su njene kosti, Milion kilometara je prešla, upoznala svaki kutak Srednje Evrope.
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
jako uvećaju, postanu dva puta veće no pre toga, više su izbuljene i daju izgled kao da se nalaze na glavi više bočno. Kosti postaju elastičnije i bogatije vodom, kao što je slučaj i sa drugim morskim ribama.
od anorganskih sastojaka mirijada izumrlih morskih stvorova; organska materija biva rastvorena, a anorganska (kosti, oklopi, ljušture) padaju na dno i raspadaju se u sitne čestice.
koji ima oblik krupne jegulje i koji, pošto izbaci mlečac ili ikru, bude jako degenerisan u pogledu skeleta i mišića. Kosti mu postanu meke, a mišići su atrofirani.
Rakić, Milan - PESME
Neko ih steže, a ne vidim ko je, Al̓ čujem kako škripe kvrge gnusne, Pod silnom stegom pršte kosti moje, I krv iz rana na mahove pljusne. Neko ih steže, a ne vidim ko je. Jauk i piska svuda oko mene.
Neko ih muči, a ne znaju ko je. Jauk i piska svuda oko mene. Steži, o steži, nevidljiva silo! I nemilosno kosti moje mrvi, Dok najzad moje ne prestane bilo, I ne iscuri kap poslednja krvi! Steži, o steži, nevidljiva silo!
Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane Stvara, kosti lomi ko da su od stakla... Smrvljenog me pusti kada zora grane Iz crnih dubina razjapljenog pakla...
No ja, draga Gospo, ja baš slabo marim Da li će mi tuđa zemlja kosti kriti, I, nimalo zanet ubeđenjem starim, Ja znam, ma gde da su, šta će s njima biti. Ali sad! Još jednom!
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Ne smijemo ništa započeti što bi narod k viteštvu zažeglo, što bi svete kosti prađedovske ogranulo, da u grob igraju, — a kâ guske sve nešto ćukamo.
Da jednoga bi prijatelja, glavom sina Zana rbičića, svoga doma već ne ćah gledati, nego kosti tamo ostaviti. A on me je bratski dočekao, vodio me svuda po Mletkama. VUK MANDUŠIĆ A bjehu li junaci, vojvoda?
Ljudske su te kosti zatrpale, ljudskom si se krvlju opjanilo; vazda râniš od Vidova dana junačkijem i konjskijem mesom gavranove i mrke
To mi katkad starcu budi kosti, spomene ih na mlade godine. VLADIKA DANILO Ljepše stvari nema na svijetu nego lice puno veselosti, osobeno kâ što
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
onih sveća, koje su već nakrivo gorele, videlo se kako mu pojas i sva polovina drhti, trese se, kako ga kolena, butne kosti izdaju, njihaju se.
rukama o kolena, sav se nija i gleda oštro ispred sebe, gleda u trpezu, nedignutu, u proliveno vino, razbacane kosti, rasuto jelo, komađe hleba, izgužvane pokrovce, razbacane presavijane jastuke.
cviljenja iz- | gleda da sve je bilo svršeno i propalo: ceo život, detinjstvo, otac, mati, naročito prokleti otac. Kosti mu se u zemlji prevrtale što ga, po običaju, mladog, još kao dete, oženio, kada ništa nije mogao znati, kao što nikada
kao što ona beše, a ovako će i svršiti, ovako će za sve njih platiti glavom i nju, | Sofku, babu svoju, proklinjati i kosti joj u grobu na miru ne ostavljati. Tek što je ponoć prevalila.
Pandurović, Sima - PESME
Još savesti vetar neki, uzdah Mrtvih šta li? — kroz moj život prosti Prođe, katkad, k’o jeza kroz kosti. Još savesti vetar neki, uzdah, Znak poslednji groznice života, Potrese me, pa iščezne blizu Srca.
otrovnim mačem u noći ću toj Poći u krvav i tragičan boj Što besni, tutnji, komeša se sad; Gde padaju žrtve, gde se kosti mrve, Potocima gde se krv crvena lije, Gde se zadnja, teška, mračna borba bije I Sloboda gde se s Tiranijom rve.
Mirno leže kosti starog Dositeja. GROBNICA FARAONA Kad nepokretnog i večnog sna krila Prime naša tela hladna, trošna, bôna,
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ reče Otaš, koji mu bješe rane oprao i kako je mogao zavio. Jedno mu zrno prošlo kroza stegne ali nije kosti prelomilo; drugo kroz rebra s boka na bok. „A sve zbog tebe, Marko!
Meni se ne jede, no mi je milije sunčati se. Kad je ovako lijepi božiji dan posjediću, da mi se stare kosti utople.“ „Nemojte, Gospodaru, molim vi se!
Otkud da zna! Ako je brojio tuđe, svoje nije!“ „Nekate djeco!“ prekide ih medik, tobože oštro, „ne prebirajte moje kosti. Koliko ih je, da je, sve su na mjestu; izgubiti se neće nijedna!“ „Ne, valaj, dok si pri toj pameti!
“ „I druga je, brate!“ reče mu drug. „Postavljene su one kosti dobro, i obavijene kako treba! Gomila, brate, vidiš kako se slio!“ „Nijesu mravi navukli, no moji zubi natukli!
Pričaj kad si počeo. Reče li ono da nijesmo soj s toga što ne možemo po jednog brava na obrok, kao vi, i još mu kosti zglođete. A da, Cuca gospodsko koljeno...“ Petar ga prekide: „Oprosti, ne zaboravi na kojoj si!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Zemlja te progonila, a more te izbacivalo! Zemlja te suncu ugrabila! Zemlja ti kosti izbacivala! Iskopala ti se kuća od muškije’ glava! Jad te jadu dodâva dovijeka!
Teška ga rđa spopanula! Usta mu se na zatiok okrenula! Crna mu zemlja kosti izmetala! Što ga srelo, to ga jelo; što ostalo, bogu ne pristalo!
Zna šta je car večerao. I kamen bi rječma podigao. I oca bi za novce prodao. Jedva mu koža kosti drži. Jedna glava, hiljadu jezika. Jedne kapi poštene krvi nema u sebi. Jednom rukom daje, a dvjema uzima.
Nješto nješto izjelo i od nješta kosti ostale. — Naiđu’ Rvati na izedenu strvinu, pa se počnu čuditi, nit’ su znali oda šta su kosti, ni kud se meso delo.
— Naiđu’ Rvati na izedenu strvinu, pa se počnu čuditi, nit’ su znali oda šta su kosti, ni kud se meso delo. Na to domišljan kao najpametniji rekne: „Nješto nješto izjelo i od nješta kosti ostale“.
Na to domišljan kao najpametniji rekne: „Nješto nješto izjelo i od nješta kosti ostale“. Odstupite nekoliko, mnogo vas je.
Izađi u more, u Dunav, u kamen da više tu ne budeš. OD ZLOGA (Od crnog prišta) 1 Iziđi mirni, iziđi dobri iz kosti u meso, iz mesa u kožu, iz kože u dlaku, iz dlake u nož, s noža pod nož; iziđi pa idi preko mora bez odmora na
“ — Pištim, veli joj Petar, sretoše me anatemnjaci, pa mi snagu strošiše, kosti polomiše, a krv popiše!“ — „Ne pišti, Petre, ne cvili, — veli mu majka Bogorodica, — nego idi Doni bajalici neka ti
(Očni vid) 46 — Svatko ga treba, ali samo jedanput? (Grobar) 47 — Sablja bez gvožđa, a junak bez kosti? (Jezik) 48 — Tatino dijete, majčino dijete, a ničiji sin? (Kći) 49 — Ti ga imaš, i ja se njim služim?
(Mrkva) 189 — Krstiše me, u šumi sam odrasla? (Badnjak) 190 — Kuća od zemlje, kosti crvene, a lišće zeleno? (Mrkva) 191 — Manje ima kada metneš, više biva kada uzmeš?
(Mačka, mačak) 393 — Šta čine dvanaest gusaka na ledu? (Tuce) 394 — Što bez kosti vodu prepliva? (Pijavica) 395 — Što bez nogu beži, a bez ruku grabi? (Riba) 396 — Što vo leži?
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Posle večere dođe reduša te pokupi sve kosti na jednu gomilu pa ih baci za peć, a on se stane čuditi gde mlada baci kosti za peć, dok u jedan put iziđu dve stare
Posle večere dođe reduša te pokupi sve kosti na jednu gomilu pa ih baci za peć, a on se stane čuditi gde mlada baci kosti za peć, dok u jedan put iziđu dve stare oklepa- | ne vešti, suhe kao aveti i počnu sisati one kosti.
gde mlada baci kosti za peć, dok u jedan put iziđu dve stare oklepa- | ne vešti, suhe kao aveti i počnu sisati one kosti. Onda on upita domaćina: „Šta ti je ono za pećkom, brate?
i kliknu jakoga Boga u pomoć, dok puče munja iz neba te sažeže đevojačku majku, i pod njom se zemlja prosjede, te joj kosti satopi, i tako carev sin s đevojkom zdravo doma odbježe, đevojku pokrsti i vjenča je sebi za ženu. I Bog mi te veselio!
joj kaže sve što je i kako je, reče joj krava: „Muči ti, ne plači, već kad mene zakolju, da ne jedeš od mene mesa, već kosti moje da pokupiš, pa da ih za kućom pod tijem i pod tijem kamenom zakopaš u zemlju, pa kad ti bude kaka nevolja, dođi na
i meso joj stanu jesti, đevojka nije šćela okusiti izgovarajući se da nije gladna i da ne može, nego pokupi sve njezine kosti pa ih zakopa đe joj je krava kazala.
Sveti Sava - SABRANA DELA
da su i posle smrti svoje proslavljeni, ispuniće Bog volju onih koji ga se boje i molitvu njihovu uslišiće, „sačuvaće sve kosti njihove i nijedna od njih neće se skruniti“. (Ps. 33, 21) I uzevši ja časne mošti njegove, I kretoh na put putovati.
Stanković, Borisav - JOVČA
Ovde tako stoji. (Unosi se sva u čitanje »kosti«, tumači mu šare na njoj; sasvim mu se približila te zajedno sastavili glave i zure u prst njen koji šara po kosti i
»kosti«, tumači mu šare na njoj; sasvim mu se približila te zajedno sastavili glave i zure u prst njen koji šara po kosti i tumači znake): Evo, gazdo, evo ga to drvce... a evo odovud kao neki mlaz... pa kao pošao da ga osveži, napoji...
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
svetog Georgija, posetiti: „Ostaj mi zbogom, vrištući jedva sam izgovarao, — zemljo, duši mojej sveta, u kojoj sad leže kosti njene i moje Jule, slatke sestrice!” Srce mi je lupalo u prsima; činilo mi se kao da ću izda[h]nuti.
Sad prolazim, može biti, poslednji put! Može biti za navek! Pokraj blaženoga mesta, ostavljam ga za navek! I u njemu kosti majke moje, ro|diteljnice moje, i jedine sestrice! Ko ima srce čuvstvitelno, može pomisliti kako mi je bilo!
Bog i[h] višnji znao čiji li su, kakvi li su! Kažu da su toga i toga sveca kosti i | zubi; prinuždavaju ljude da i[h] celivaju i da milostinju na njih daju. Nije to sve.
Ko bi se usudio reći da sve te mošti i kosti i zubove i parčeta haljina i gvožđa i grudve u zemlju valja zakopati? U zemlju!
posetiti srodnike moje, pokloniti se grobovom roditelja moji[h] i celovati meni svetu zemlju u kojima nji[h]ove počivaju kosti.
Molim sveštenika da zove koga da Mi pomogne raskopati zemlju da vidim kosti boginje moje črez koju me je bog na svet proizveo.
mi kaže, da ja vsuje to želim, da za toliko godina tu su i drugi mnogi soplemenici, stari i mladi, pogrebeni i ko će kosti od kostiju razaznati!
Namesto što bi vozvodili um naš k besmertnim ljubeznih naših dušam, mi ištemo kosti nji[h]ove, koje se moraju s drugim podobnim kostima pomešati, izgubiti i, najposle, črez stotine godina, u ništa
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Kud nesta davni zvuk od pada čaše?... Ne samo kosti pod zemljom: i muzika je trula. Ali gde truli to što je bilo A u zemlju ne ode (Niti ikada imaše kost u sebi, drvo,
Ćosić, Dobrica - KORENI
Naša su groblja mlada. Tek u ovom poslednjem čovečjem konopcu počinjemo zemlji da vraćamo dug i kosti ostavljamo njivama čija smo zrna zobali.
brdašca kao u žurbi izubadanog kamenim krstovima nejednake visine; nazire se i pesnica drena pod kojim Katićima trule kosti, duboko zatrpane. Kao da zamirisaše lišajevi po kamenju, pa trule tikve.
Ustao je pre Simke, pa se obukao brzo, da pobegne od bola, da bol iznese napolje, jutro je sivo, kao i mozak bez čeone kosti, ni ledena kora snega što je okovala krovove i zemlju nije hladnija od njegove kože, jer je i jednu i drugu noćas
Dušu mi na roglju natakli, ne govorim ti ja ovo osvete radi. Čovek glavom lomi kosti čvršće od hrastovine da bi sunce video. Tako kao Ti, I tele izlazi na svet.
Po stopalu, trebalo je da već iziđe iz škole.“ „Raste dete. U njegovim godinama svoj deci rastu kosti, pa su nekako ružna. Svi su ti muškarčići takvi“, rekla je mirno i ubedljivo. „Znam. Ali ovaj naš baš ga preterao.
Koleno mu je okruglo, suvo ali ravno. Tuđe su ovo kosti u Adama. Nije to moja kost, ugasi lampu. Dim petroleja gadljivo pela nozdrve. Otvara prozor i udiše zvezde.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Ali kome to da kaže? A onda je došla ona jesenja, mrazna noć u kojoj su ga sve kosti bolele, a u srebrnoj, lelujavoj struji mesečine otkidali se orasi sa grana.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
svetiljkom: blagih očiju, zalivao je vodom iz legena zemlju pod Jevremom, da bude što vlažnija, što hladnija, da mu se kosti i žile što pre zgrče.
U zvorničkoj tamnici umirao je više od mesec dana. Natenane su mu savijali kosti, pekli udove, napajali ga zatrovanom vodom. Najzad su mu nabacili onaj spasonosni gajtan.
Vraćao se iz Vlaške i osećao kako mu se zima uvlači u kosti, a neka telesna slabost, slična onoj koju je primetio, kao predznak, onda u Pašinom dvoru, sve ga je češće hvatala.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
“ - Zar ni onda, kad se meti stiže, Kosti moje da ne dođu bliže! Tuđa raka ledena je raka, Tuđa zemlja nikad nije laka, U daljini mučno li se leška, Tuđina je i
Srbe brate, i Srpkinjo sele, Kojima se jošte danci bele, Rastav'te me sa ovom daljinom, Moje kosti operite vinom, Pa ih nos'te našem zavičaju, Zavičaju, mom negdašnjem raju.
Belila, Kroz Karlovce, gde sam mladost prov'o, Pa na ono mirno Stražilovo; Tu još jednu staru otpevajte, Tu mi, braćo, kosti zakopajte, Tu bih mrtav prava mira dost'o - Srbadijo, ne bilo ti prosto! J. Jovanović 3maj XLIII DIŽIMO ŠKOLE!
kršnih to je gomila Što su u borbi protiv dušmana Dedovi tvoji voljno slagali, Lepeći krvlju srca rođenog Mišica svojih kosti slomljene, Da unucima spreme busiju, Oklen će nekad smelo preziruć' Dušmana čekat' čete grabljive.
Pa se tako svetle mlazi Pa se vide svetli trazi Jednog duha raznih doba, Duha kome nema groba. - U grob samo sruši kosti, Strese pep'o koj' mu smeta Bržem buju viša leta K uzvišenoj budućnosti.
Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane Stvara, kosti lomi, k'o da su od stakla... Smrvljenog me pusti kada zora svane Iz crnih dubina razjapljenog pakla. M.
Neko ih steže, a ne vadim ko je! Al' čujem kako škripe kvrge gnusne. Pod silnom stegom pršte kosti moje, I krv iz rana na mahove pljusne. Neko ih steže, a ne vidim ko je! Jauk i piska svuda oko mene!
Neko ih muči, a ne znaju ko je. Jauk i piska svuda oko mene! Steži, o steži, nevidljiva silo! I nemilosno kosti moje mrvi; Dok najzad moje ne prestane bilo, I ne iscuri kap poslednja krvi! Steži, o steži, nevidljiva silo!
Al' danas ljutu ja osećam grižu Do same srži svake svoje kosti, I plačem: suze jedna drugu stižu; I grcam: „Majko, molim te, oprosti! „Krv moja srpska žeže me i pali!
Popa, Vasko - KORA
i treći i četvrti zid Stane da laje Hitnem svakom po jednu kost Prazna soba stane da urla I sam prazan Bez ijedne kosti U stostruki se odjek Urlika pretvaram I odjekujem odjekujem Odjekujem ODLAZAK Nisam više tu S mesta se nisam
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Nikija odrubi ribama glavu, raskoli ih svojim debelim prstima vešto po dužini, izbaci iz njih kosti i poče da ih proždire, polovinu po polovinu. Onda uze bokalče sa vinom i reče: „Da se vratim na naš započeti razgovor!
sa zlatnim rukatkama, srebrne legene, bokale i vaze, razno drago kamenje, svakovrsni drugi nakit od bisera i slonove kosti, svilena tkiva, purpurne tkanine, šarene ćilime - sve se to blistalo i osmejkivalo u sunčevim zracima koji kroz uske
ju je poručio opat Bonifacije, bila je spremljena kao što treba, a isto tako i pojedena: od riba i petla ostadoše samo kosti, a od vina praznina u krčagu, no opat je dade ispuniti.
On pogleda štap i kad se uveri da je od pravog ebonosa, a držak od slonove kosti, odluči se da mi skine ogrtač sa pleća i okači ga na čiviluk.
„Kada je jedan francuski hirurg“, poče Kivije da mi priča, „kod dvorca Šomona našao prve kosti ove životinje, bio je ubeđen da je to kostur tevtonskog kralja Teutobota.
Sa tim tobožnim njegovim smrtnim ostacima prokrstario je celu Francusku da za pare pokazuje kosti tevtonskog vojskovođe koga je Marius pobedio kod Akve Sekstije.
Pokazah im onaj blok kamena i kosti koje su virile iz njega i zamolih ih da mi kažu kakav je to kostur. Oni pregledaše tačno sve što se moglo videti,
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
i tako, dok su krckale kokošije kosti i zadovoljni supruzi nudili se vinom, mi smo ćuteći slušali kako kiša pljuska u prozor i kako ritmično lupa voz odmičući
mlazevi žute svetlosti sa više strana i osvetliše veliki grbav i kriv nos nad tankim crnim brkovima, pa jake čeone kosti i celu mrtvački bledu (ukoliko ne beše krvava) glavu Petronija Svilara, koji, ne shvatajući ništa, cvokoćući vilicama
I ovaj dah i bat hiljada pratio ga je kao nekad. Osetio je da mu kosti čvršćaju, da izrasta, da je između njega i neba sve slobodno, da ga onaj dah podiže.
strelaca, to su naši šrapneli, što lede krv u njihovom žilama, i zarivaju se duboko u njihovo meso što drhti i kosti koje se lome. Ali ja okrećem glavu od ove borbe u čiji sam ishod više nego uveren.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Posjedat će ljudi na niske stoce oko velikih zdjela punih komađa pečena mesa, još krvava pri kosti, i žvakat će seljački sporo pognuti i mučaljivi, krupne zalogaje krtine, svi zaokupljeni tim poslom.
Zapravo, jednu veliku „sitnu nedaću”. Prije nego bi počeo svirati, dugo je namještao violinu na ključnoj kosti, istezao vrat, trzao ramenom, štrecao okom, šmrcao nosom, uzbacivao glavom.
neba — čas koji u nama stvara onaj dobro znani, neugodni rascjep osjećaja, kad nešto škrbavo, kao neravan prelom kosti, grebe i zadire u stijenke naše unutrašnjosti.
Zašto da to ne budu odmah od početka, kao i svi drugi? Zašto je nužno da ih prethodno nevolja ogoli do gole kosti, da s njih termitski skine, oglođe, rastoči sve, pa da bi nam bilo dano da u njima prepoznamo i saosjetimo čovjeka, na
naročitim, plitkim i kradomičnim udahom, gutljaj zraka u gornji dio prsnog koša, ispuniti njime šupljinice neke porozne kosti u grudima — i samo zaveslati dlanovima.
Kad su svi mostovi bili spaljeni, pitao sam se: što si time postigao? Usamio si se, ogolio do kosti, stvorio oko sebe pojas pustoši.
je i košulju, i sad osjećam kako me gusto isprošivano mjesto na grudima prijatno grebe zahvalnošću po lijevoj ključnoj kosti. Obrisao sam blatnjave mrljice i pošao dalje. A putem prema gradu mislio sam: Čemu toliko žure?
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Šta tu nega, »šule-mile«, no pritegni psa, pa nek pucaju kosti... E ja... Pisar okrete razgovor na druge stvari i, svršivši što je imao, iziđe pred sudnicu.
Pantovac uze samo pušku i nož, a Kosti, pored puške, obesi čuturicu s rakijom i torbu sa jelom. — U torbi su vam nagaravljeni peškiri i jedna krpa s
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kad ja opet ovuda pređem, sigurno ću naići samo na vaše kosti. Zatim se okrene i pođe svojim putem dalje. Idući tako, nađe na jednoj poljani troje dece gde se među sobom svađaju, pa
Petar im na to odgovori: — Teško vama i vašem životu! Da ja nisam ovamo došao, vaše bi kosti još i sad rasute bile. Nego čujte: zadržite smrt dok ja odavde ne odmaknem.
Samar se sav zdrobi u mlivo, a oni uživaju kako mu zdrobiše kosti, pa će ga sjutra izbaciti. Pošto divovi zaspu, starac siđe s tavana, ukloni smrvljeni samar, a on leže na isto mjesto.
kaže sve što je i kako je, reče joj krava: — Muči ti, ne plači, već kad mene zakolju, da ne jedeš od mene mesa, već kosti moje da pokupiš, pa da ih za kućom pod tijem i pod tijem kamenom zakopaš u zemlju, pa kad ti bude kaka nevolja, dođi na
i meso joj stanu jesti, đevojka nije šćela okusiti izgovarajući se da nije gladna i da ne može, nego pokupi sve njezine kosti pa ih zakopa đe joj je krava kazala.
pravedan, pa se nije mogao posvetiti dok je god na vješalima visio, i već se je bio sav osušio, pa su samo onako suve kosti ostale. Kad se smrkne, mali opet dođe k popu pa mu reče: — Evo me, došao sam, šta ću raditi?
— pa zakala i ode. Kad dođe tamo, leže pod stubac pa stane spavati, ali kako je vjetar duvao, one kosti zaškogrći gore, a on se probudi; vjetar se opet umiri i on počne spavati, pa onda opet duni, pa zaškogrći gore s
„Ma stani“, reče on, „samo dok zaspim, pa onda udri ako hoćeš do dana.“ Ali dok on počni spavati, vjetar duni, a kosti zaškogrći, i on se opet trgni. „Ma daj samo se primiri, molim te, dok zaspim.
Posle večere dođe reduša te pokupi sve kosti na jednu gomilu, pa ih baci za peć, a on se stane čuditi gde mlada baci kosti za peć, dok ujedanput iziđu dve stare
Posle večere dođe reduša te pokupi sve kosti na jednu gomilu, pa ih baci za peć, a on se stane čuditi gde mlada baci kosti za peć, dok ujedanput iziđu dve stare oklepane vešti, suhe kao aveti, i počnu sisati one kosti.
čuditi gde mlada baci kosti za peć, dok ujedanput iziđu dve stare oklepane vešti, suhe kao aveti, i počnu sisati one kosti. Onda on upita domaćina: — Šta ti je ono za pećkom, brate?
Petković, Vladislav Dis - PESME
Umesto suze da mrtve delije Ožale redom, nek u njine kosti Uiđe ljubav novoga pojasa I bol moj, zašto ovaj život prosti Nisam spustio u borbu talasa. Nisam spustio u borbu talasa.
”, al' hrabri i prosti; Došli ste kući lomni, mnogo lomni, Noseći zemlje i slomljene kosti. Pletu se venci za junake mnoge, Dižu se sitni, ustaju nezvani; Ali vi, divni, bez ruke i noge, Bićete naši junaci
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Bio je sahranjen u Beču. Njegove kosti trebalo je sada pokopati na Stražilovu, brdu u blizini Karlovaca. To brdo on je ovekovečio svojim besmrtnim stihovima.
Bio je sahranjen u Beču. Njegove kosti trebalo je sada pokopati na Stražilovu, brdu u blizini Karlovaca. To brdo on je ovekovečio svojim besmrtnim stihovima.
Lekari su mi dovodili sve moguće bogalje da bih im snimao kosti ili ih ispitao pomoću fluorescentnog ekrana. Čuveni hirurg, pokojni doktor Bal iz Njujorka, poslao mi je pacijenta
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Cela priroda teško je omrtvila gnjiloćom i kalježom. Noge su skoro uvek mokre. Studena vlaga uvukla se u kosti i u mozak. Od nestašice smočnih jela čisto se pred očima blešti a kolena klecaju.
Činilo mu se da gaji kosti nesretnika, da čuje njihov jauk, zapomaganje, da vidi krvave glave, a dole, duboko ispod kule, da čuje krkoćenje
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
U trećoj je strofi prikazan kao obrnuta slika mrtvog lovca u jezeru naspram živog nad jezerom: Dok rascvetane kosti belinom sijaju snega, Izmeđ ogledajućih šuma, Čini se kao da streli sa zelenog brega U hitrog jelena podignutog s
Ona se lako konstatuje i srazmerno lako opisuje, ali se ne može tako lako objasniti. U ciklusima „Igre“ i „Kost kosti“, u telo, u njegove delove, kao u objekte ili učesnike radnje, projektovan je beznadežan položaj čoveka u savremenome
nam se dopusti da pretpostavimo postojanje nekakvoga „jezičkog nagona“) da se iza prizora u ciklusima „Igre“ i „Kost kosti“, nalaze skriveni arhetipski prizori: da iz dubina našega kolektivnog pamćenja dolaze obertonovi koji ove prizore
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
ŽANDARM: Ja mogu ići? ŽIVKA: Možeš, vojniče, i kaži gospodinu članu: ja ću već... reci mu, sve ću mu kosti porazbijati. ŽANDARM: Razumem! (Salutira i odlazi.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
kao što ona beše, a ovako će i svršiti, ovako će za sve njih platiti glavom i nju, Sofku, babu svoju, proklinjati i kosti joj u grobu na miru ne ostavljati”.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
je stari prota uveravao na jednom saboru u Dubokom Potoku da to osvećeno mazivo prodire kroz kožu i na samoj čeonoj kosti urezuje Hristov pečat kao na poskurniku, te da se i na onom svetu zna ko je ovamo u čijem Toru bio, pa turčio se ili
Upitah ga kakvim je dobrom utrudio svoje stare kosti. — Će dade Gospod dobro, gospodine... dobar je on — dobro će bidne, ako Bog da!
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Otvaraju s’ rake što drugove dele, Njine dične kosti združiti se žele. Potomstvo se željam’ pokojnika klanja, Združuje im kosti pod svodom štovanja.
Potomstvo se željam’ pokojnika klanja, Združuje im kosti pod svodom štovanja. Budilnici svesti i namere krasne, Nosioci misli tako gorostasne, Vi ste sada mrtvi — vreme
Ljubi je i ti, Stradalni robe, Kog’ seku, peku, Stružu i globe. Jer riba ima Šiljaste kosti — I posle smrti Ume ubosti. VI Pečena riba ište salatu — Za svoje muke tu malu platu.
Miljković, Branko - PESME
On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti. Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.
Kometu Proreče mraku snu rosu lek rani. Zanet okretanjem neba što melje naše kosti Dok mudraci proturaju laži o budućnosti Vidiš li ono čega nema to da braniš?
XIV PROPOVEDANjE LjUBAVI Nema mene al ima ljubavi moje; Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti. Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti Slično muzici slično praznini, spokojem.
Svet nestaje polako, tužni svet. Ko će naše srce i kosti da sahrani tamo gde ne dopire pamćenje, pokret gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Znam je mada me tada nije bilo. Videh neizrecive silaske svetlosti u njene vode i u moje kosti. Dan nam je uzrok noći, padu krila.
Krakov, Stanislav - KRILA
Ali se nemilosrdni bajoneti zarivali u vazda meko meso, a poneki bi grubo škripnuo zaronivši se među kosti. Šuma se ispuni divljom jekom ubijanih i urlikom pobednika.
On se pokrenuo, i bol je žignuo kroz smrskane kosti kuka i kroz ranu iz koje je gumeni dren bacao gnoj i vodu. Plamen mu je liznuo kroz glavu, i on je zastenjao bolno.
Odblesak od vatre pao je na ugljenisane kosti, i izgledalo je da se jedna razlomljena vilica osmeva. Kazimir je drhtao u groznici i grozno kašljao.
Vojnici se uzmuvali. Nešto se desilo. Uskoro, dok su četiri vojnika kopali u noći jamu za ugljenisane kosti, i pogrebno zvonili ašovima, Kazimira su spuštali vezanog pod stražom dole ka jaruzi.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Lobanje su im obrijane iznad čela sve do polatemena, a čeone kosti jako ispupčene. Ovi mladići daju sliku najveselijeg detinjstva, koje se nije još oslobodilo onoga a već je potopljenjo u
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
zračak kao izgubljen, I tu na hladu ljudske žalosti Toplinu gubi žara sopstvenog; Gde mača nema da se zarije U bele kosti crnog tirana; Gde hrpe nema zemlje grobovske, Kojoj će svaku ovu mrvicu Turčina besnog kosti pokriti; Gde nema
da se zarije U bele kosti crnog tirana; Gde hrpe nema zemlje grobovske, Kojoj će svaku ovu mrvicu Turčina besnog kosti pokriti; Gde nema ljudi, gde nema grudi Koje će kamen biti stenama, A oklop-stena slabim ženama; — Gde nema Veljka!..
Deligrada S vojskom je stajô besni Sulejman; Pa kad je tvrde zbrisô bedeme, Sa bombama je rio grobove, Izbacujući kosti mrtvima. RADAK: Kao hijena! SPASENIJA: U divljem strahu ja sam drhtala. GLAVAŠ: Onda?... A sad?... SPASENIJA: Sad?
prozora, uske mazgale Pokazaše mi roba skrušenog: U tomrukama noge sklještene, A suve ruke beše skrstio Na tvrde kosti svoga kolena; Glava klonula... Tek kad me vide, Umorno diže mutne zenice, Posle ih spusti...
ti stoleća narav surova Na muška leđa grozno tovari, Ne pitajući stare godine Hoće li veka teret strahotan Pomolit kosti snage staračke... HADžIJA: Hajd’ napred samo!
O, muselime! Kao vižlju ga bičem udaraj, Gazi mu majci kosti staračke, Oltar mu ruši, on će trpeti!... Sestru mu siluj, on će gledati Pogledom tupim roba nesrećnog!...
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
i osluškuješ svaki šušanj vetrića; za tebe umorna vojsko, što sad u dubokom snu pod vedrim nebom odmaraš svoje umorne kosti. »Oh spavajte, deco draga, Vaša snaga Laki sanak potrebuje« Izbija ponoć. Laku noć! laku blagu noć!
A gle, drugoga Čerkeza. Da divna, vita stasa! Hej, divlji i ponosni sine Kavkaza, zar ovde ostavi kosti! A ovom jadniku neko osekao glavu. Uh, kako je vrat utekao među ramena, a iznutra zija grdna rupa...
Krv i kosti, i raščupane utrobe, i rastrzani udovi, i odsečene glave, i opet krv i kosti, i neizmeran smrad. U glavi se muti, stoma
Krv i kosti, i raščupane utrobe, i rastrzani udovi, i odsečene glave, i opet krv i kosti, i neizmeran smrad. U glavi se muti, stomak se grčevito steže, povraćao bi od smrada, ti bi da bežiš, ali noga se ne
Pogledaj koji prizor hoćeš, kud god poglediš sve je meso i kosti. Ovo je crtala surova stvarnost, a ne nemoćna slikarska kičica. Stoga razgledaj dobro ovu strašnu sliku.
je gomila divljaka-ljudoždera celu noć provela igrajući oko nje, a u zoru se razbegli, ostavivši za sobom stov i oglodane kosti od ljudskih žrtava, što su tu svečano ispečene i pojedene.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Kaži hvala, kad ti psi kosti ne raznose. Šta je posle bilo? — Pristigao je, dakle, ceo puk, i sad su se vojnici razmestili levo od moga voda.
Ležim na leđima i nešto me guši. Napinjem se... ali neki se obruč steže sve više oko mojih grudi, i kosti kao da mi pucaju. A neki beličasti oblačak mi pred očima. Zatim postade crven...
A ovi mladi ljudi sa Kavkaza, ili ruskih stepa, prešli su hiljadama kilometara, da bi ostavili kosti na makedonskim planinama.
Onda hitro povuče ruku i udahnu. Ispuštajući šumno dim, on se obrati Kosti važnim glasom: Barone, primo: vodili su računa o mome gospodstvu...
— To je lepo od vas, barone, što me tako zastupate... Slušaj, druže — obrati se tek sad Rajko prirodnim glasom Kosti — hoćemo li da ih pomognemo? — Nemam naređenje, jer će oni svakako to u tišini da izvrše.
— Sad, kad pođem u Solun, da mi daš adresu ove ženske. — On se okrete Kosti i važnim glasom: — Znaš, barone, pravo je. — Hoću, grofe. Drugovi smo u smrti... možemo i u životu. — Jest, barone...
Postaviću vam prostiji zadatak. Ali brzo da mi odgovoriš. — Rajko pruži ruku prema Kosti i raširi prste. — Barone, recite mi, koliko ima prstiju? — Pet. Rajko pruži i drugu ruku i raširi takođe prste.
Ali propištaće im majčino mleko!... Seiz!... Daj konje! Kad su se odmakli malo, on se obrati Kosti: — Dede, molim te, pričaj mi još nešto o toj svojoj ženskoj. U prvi sumrak stigli su u trupnu komoru.
— Sedite! — nudi Radoslav. —... zadovoljavamo se slikama — završi Kosta. Bora se lupi po čelu i okrete se Kosti „Turčinu“. — Ama de!... Sve se mislim da te nešto pitam, pa zaboravim. Sad se tek setih... Beše li pre jedno...
— Ne treba, ne treba! Mi ćemo iz čaša za vodu — veli Bora. — Kakve vinske čaše! — čudi se Kosta. Bora nali sebi i Kosti. — Šteta što vas dvojica ne pijete!...
— Dobro, kad je takva i takva stvar! — Bora se diže, ali u prolazu namignu Kosti da i on iziđe. Na vratima zastade. — Neka stoji moja kava... idem da se malo olakšam... — Ah, dobro me podsetiste.
Slika je mučna i strahotom svojom izaziva srdžbu protivu nesavesnosti živih... Na nekim lobanjama su polomljene kosti, ili su izbušene od kuršuma. I onaj vojnik graničar mršti se. — Pre nekog vremena došlo je jedno društvo.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Trud' se, knjižni, kolik' hoćeš, Puni glavu (a praznoćom!): Ljudska znanja sva su neznan. Kosti u prah, prah u ništo, Duša para, para vjetar — Gle na čem je nadežda nam Sveg života osnovana!
nam privede Iz Tresta ljubav topla k svojim, Kamen ga s natpisom krasnoprostim Pokriva dično: Serpske mu njegove Zdje kosti leže: rod je svoj ljubio. Dviže se um i serce dobrih, Svi blagodarnosti svete polni.
— Tako nas život svakog poji redom Bedom i jedom. Mirno je groblje; večita tišina Umorne kosti u objat’ja prima; Nit’ sila zlobna, niti otrov gnjeva Tamo dospeva. Hoćeš slobodu? Naći ćeš u grobu.
bez nakazanija jest jakože svinja so zlatnoju pantlikoju, trudoljubiva žena jest čest muža svojego, no ljeniva jest čir v kosti jego. Črez razumnija ženi dom ustrojajetsja, no bezumna svojim djelanijem razorit sej.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
) JELISAVETA (sama): Radoš progonjen. To bledo čelo večne ozbilje — Sad nek’ po stranstvu mrskom lutajuć Razbija kosti tvrde lubanje, Premišljajući crne planove, Što Veneciji grdoj htedoše Odreći pomoć zemlje divije, — Kô da je šteta,
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Za mnom, ko se časnim krstom krsti i čiji su stari na Kosovu kosti ostavili za vjeru i otečestvo! — vičem ja kô ris, a obuzelo me nekakvo snažno drktanje i ognjevit merak, te od velike
gospodine, da ga izvadim iz vreće, pa da ga privežem za 'vu jednu nogu od astala, da vidite mog zlotvora i dušmanina, kosti mu u Zenici sagnjile! Izvoli, velevlažni gospodine? Sudac: Izvolim de, priveži ga.
David: I za to 'vala. I to sam zaboravio kazati. Oženjen je, kosti mu u Zenici sagnjile! Ama, ne znam što se i uplećem u poslove slavnog suda? Ja znam tužiti, ali ne znam suditi.
Bojić, Milutin - PESME
I nema zdrava mesta na meni. (Psalam 38) Pocrnela je koža moja i kosti moje posahnuše od žege. (Knjiga o Jovu, XXX, 30) Okadila sam postelju svoju smirnom, alojem i cimetom.
S jutra straža bi me pijanu našla I šibala bičem po žilama vratnim. - I žene mi piše strast do kosti gole! I u šatorima vrištala sam ratnim, Dok me oči, usta, dok me grudi bole, Srećna kada mučim, srećna kad me muče.
Dalje prošli dani! Snage! Smrt u mome srcu groblja zače! Smrad, pepeo, kosti, crvi lešom zbrani! Trava iz mog tela! Novi život niče? Vri život u grobu, nad njim kriče vrani.
Čeka ga i čezne. I u smrtnom trenu, U nemoći vrišti i mre u gorčini. Škripe trošne kosti i udi što venu. Modre, crne nokte u pesak zariva. Iz usta prosipa krv i žuč i penu.
Izmrvljen i krvav, a pijan od zlosti, Ja osećam: ponor očiju me guta, A tvoj ludi tanac prožima mi kosti, Tvoj niobski osmeh mozak mi poluta.
Evo su došli stari gospodari. Jesi li sita krvi što spasava? Ti ćutiš. Vetar kosti razvejava. (1912) VERA Tada dohvati se očiju njihovih govoreći: Po veri Vašoj neka vam bude. — I otvoriše im se oči.
Jer s polja tvojih krv još nije sprana, Kosti sinova po dnu ti se lome, Kô privid vidiš vojske koje grome: Još pamtiš jauk posle svežih rana.
Čujem reč njinu kô vlastitu grižu, U zvezdama ih vidim kad se rode; Čelične, one do kosti mi stižu I sižu Razorne, mutne kô proletnje vode.
I još se redom naše kosti seju Po ostrvima i u vode strane, U pustinjama, gde samumi veju, I hladnoj stepi. I, kad sunce stane, S lešina
Jakšić, Đura - PESME
to je gomila, Što su u borbi protiv dušmana Dedovi tvoji voljno slagali, Lepeći krvlju srca rođenog Mišica svojih kosti slomljene, — Da unucima spreme busiju, Oklen će nekad smelo, preziruć, Dušmana čekat čete grabljive.
Nastasijević, Momčilo - PESME
O, grobno li mi smrkava kostima tvojim svanuće. Oh, to je, i subote ovaj bat nedotrulu te razgara. I kosti, te do kostiju me opeku, gomila su žara. Oh, to je, pokoja nê, van iza rođaja negde i mrenja.
I tugom zacvrkuće tica i zazeleni lug. 5 I sekira kad ljuto zaseče dub: i jagnjetu vuk — kosti kad mlavi zub; nemo sve svemu tugom verni ostane drug. 6 Sloboda robu — odbegnem daleko, a sve dublje tu.
A dýge sveudilj neke nebo i zemlju spaja i spaja luk. HRAM 1 Potonje, znam, rastočiće zemlja ove kosti, dubinama da zapoje hram. Pecite, žege — plamena ne spekoste plam; ledite, ciče — leda ne slediste led.
Potonje, znam, rastočiće zemlja ove kosti, dubinama da zapoje hram. REČI IZ OSAME 1 Ambise prekoračim, stukne na ravnom tlu noga.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Lazarica. Prašak od l. i od divlje kadulje (ѕalvіa pratenѕіѕ) lek je za »živo u kosti« (trulež kostiju, GZM, 4, 152). LALA Tulpe (tulіpa). Lala.
RAŽ Roggen (ѕecale cereale). Raž. Na Đurđevdan pre sunca treba se provaljati po tuđoj r., pa neće boleti kosti (ZNŽOJS, 20, 46). Voda u kojoj je r.
Ćipiko, Ivo - Pauci
da, sa zabreklim zajedničkim snagama, kad se dvoje najare, kako je ona to u gonjanju sa jakim momcima osjećala, kosti pucaju. Ali joj bijaše sve utaman! I cura dizaše se svakog jutra iz kreveta nezasićena, zamorena i zlovoljna.
— Presmoči se kruhom, — veli mu. Ali Rade neće da se ničega dohvati. Tada stara s pomnjom opipa meso s kosti i podijeli ga djeci, a Radi pruži očišćenu plećku. — De, vidi, Rade, — zamoli — ima li zla u njoj?
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
kako se guraju ko će od njih pre ustavu da digne i divlju vodu u badanj da pusti, da se kamenje pokrene, izdrobi mi meso i kosti, u kašu da me pretvore, a krvlju mojom da zadoje svoju obest. Kirča Progovorio bih nekoliko reči o Janji.
Posle lešinari iznad raspadajućih tela, drobovi konja pomešani sa drobovima ljudi. Na kraju, izbeljene kosti zarasle u travuljinu i koprivu, zmije koje se kote u lobanjama... Rat.
A Nikanor čuči u mokrom, gnezdi se na nekom ljigavom kamenu, vlaga mu se uvlači u kosti, možda ga je već i kijavica spopala. Neće on tamo dugo izdržati.
Ali ja uobražavam da sam nepokretniji od mrtvog Prohora čije kosti leže pomešane sa glibavom zemljom pod manastirskim hrastom.
uobražavam da sam nepokretniji od mrtvog Prohora čije kosti leže pomešane sa glibavom zemljom pod manastirskim hrastom. Kosti su mu već potamnele, vlaga se uvukla u njih i lagano ih razjeda. I od Prohora sam dakle nepokretniji.
Ilić, Vojislav J. - PESME
mestu gde je ploča ova, Razgrnem korov i dugačke vreže, I spazim na njoj urezana slova: „Pod sim kamenom počivaju kosti Jove Laziča iz grada Zvornika, Zdje poginuvšeg u cvjetu mladosti, Ot Sali-age serbskago krvnika.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
I u unutrašnjosti Partenona sve je još u svom redu. Fidijina Atena Partenos nosi, ispod svog belog vrata od slonove kosti, poprsnik od suvoga zlata.
Jedna od tih prostorija, posvećena Afroditi, imala je patos od samog agata, a vrata od limunovog drveta i slonove kosti; druga, sa zidovima od šimšira, služila je za biblioteku i naučni rad.
Onda će načiniti jedan mali kovčežić od abonosovog drveta i slonove kosti, a sa pozlaćenim okovima. U sredinu njegovog poklopca smestiće kameju sa feniksom, a u četiri njegova ćoška kameje sa
Težak posao! Naše kosti, tj. pojedini listovi Arhimedovog spisa, ispreturani su pre no što je na njima ispisan novi tekst; neki od listova
u različitoj snazi i dužini nekoliko puta u Evropi i Severnoj Americi, a ostatci ljudskog oruđa i njegove vlastite kosti svedoče da je čovečji rod preživeo nekoliko ovakvih vekova hladnoće, od kojih je svaki trajao hiljadu godina.
Stanković, Borisav - TAŠANA
KAFEDžIJA (pokaže Saroša): Agu da slušate. SAROŠ Nisam ja aga. (Kosti i Risti): Jedan do Naze, drugi do Rešid-bega. Čujem, kod njega je veselje, tamo su i ostali begovi.
Tako! Osvetite me. Glavu za obraz! Ja sam već mrtav ali bar da mi se kosti u grobu ne prevrću. (Ode.) DIMITRIJE (ode za njim). Pauza. Uleti Stana i nariče. STANA Kuku, snaške, kuku, snaške!
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Tvrde četvorougaone stolice bez naslona s kojih se oni satima ne dižu, i koje im kosti stružu i butine presecaju, pa siroti samo odlažu nogama. Glave večito pognute.
A baš da je i pomišljao na priliku neku za udaju, majstor Kosta mu pri tom zaista ne bi dolazio na um. Ali majstor Kosti zamače za oko zdravlje Ristanino, smernost, neki sladak glas, i naročito osmejak, koji, uostalom kao kod svih što od
Ristana, to je naš svet, mučenik. Gazda Spasa, plav i debeo kao bundeva, učini se majstor Kosti mrki Turčin, i kriv za nešto. U samom sebi oseti kao neki pokret za patriotsko delo.
Posle dve godine dođe i Seka. U majstor Kosti poraste sujeta oca. Počeo je bogme i da se hvasta, pa i da vraća milo za drago.
Spavati, na primer, to sad ponajčešće znači bditi, ili rđave snove snivati. Učini se majstor Kosti, jedne noći, da odnekud iz njega, kao da je on raskršće, vode tri staze, rastu, dužaju, a po tim stazama njegova deca,
Milo majstor Kosti što sad zna šta govori; služi se opet mnogo slikama u pričanju; tu je, naravno, i zemljotres. Učitelj iz mesta mu je dao
” Stari ljudi u palanci govorili su da je u Risti ded njegov, puškar. Majstor Kosti je to bilo iz raznih razloga neprijatno, on je to uvek odbijao.
Rodih se u nekoj debeloj koži, i ona mi sve kosti poravnala, i došla sam trupac. Lepom čoveku se moraju i kosti videti, jȁ!
Rodih se u nekoj debeloj koži, i ona mi sve kosti poravnala, i došla sam trupac. Lepom čoveku se moraju i kosti videti, jȁ!
dalje, dalje.” — Što su tamo negde na okrajku groblja i Leksine kosti, ne mare za to Vlaovići; nikada nisu mnogo cenili žensku čeljad.
ostaće Spida... Ali, znam i to, kad se nađe sama u svetu, još će više lutati po putovanjima i Bog zna gde će kosti ostaviti... Ne, ne, dolaziće ona kući, dolaziće tačno u testamentom određeni dan za veliko opelo...
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Onda ćeš jamačno potražiti dobru aginu kćer, i bar možeš reći: Ovde leži pokojna moja nesuđenica. Sad su joj na vrbi kosti, Bog da joj dušu oprosti. Dixi!« Počem ovo pismo svrši i zapečati, pođe tražiti drvo da se obesi.
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
vazduhu Je li ovo naš svet ili nije ZAPEVKA Vodama vas raspletenim nisu dali Humkama vas gologlavim odbili U krvi vam kosti mijem U očne vas kapke povijam Lice orem ništa više nemam Prekoračili ste prag nebesa Usnama bosim sledim vam
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Eto je odmah zatim i sujeta, pre gola no obučena, te joj se kroz tanku kožu isturaj u kosti i sagleda svako rebro; pokvarenih zuba i usahlih dojaka, nafrakana i navučenih obraza, kao one ženske što ih noćne
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— komanduje poručnik Kosta — Jedan... dva... tri! Čuje se neko stenjanje i krckanje, kao da se kidaju mišići i kosti pucaju. — Još malo! — dopire nečiji prigušen glas. — Zateži konopce! Ovi sa obale povukoše. — Ne puštaj!...
— Ili će potomstvo ravnodušno gledati kako psi raznose kosti mučenika — veli potišten potporučnik Dragiša. Na samoj granici crnogorskoj nalazi se mala varošica Tuzi.
Pa bar da nisu goli... Užasi dana i smrtne gladi ogledaju se na svakoj kosti. Kao da su žive lobanje izišle iz morskog dna na svetlost dana. — Oh-la-la... Quelle tgagédіe.
Kosta najednom umuknu. Toplica se smeje i veli: — E ne da mu se. A on htede malo oduške! — pa se obrati Kosti: — Druže, hodi ovamo! — Ama šta će ti, zar ne vidiš da je pijan! — ljuti se Dragiša. — Njihovi su pijani još više...
Ležim na poljskom krevetu u zemunici i vojnik me trlja. Ili mi zabacuje ruke unazad, da već i kosti pucaju. Čini mi se, lakše mi je tada... Drugoga dana oko podne nastupilo je neko stanje obamrlosti.
Petrović, Rastko - PESME
Dok rascvetane kosti belinom sijaju snega. Izmeđ ogledajućih šuma, Čini se kao da streli sa zelenoga brega U hitrog jelena podignuta s lega.
U nedrima hraniteljke zemlje pobeleće njegove kosti: Dok ucveljena majka isplakaće do slepila zeni; O jadni sine, Zar si široku svoju sobu za tako uski promenio stan!
A zaspim uvek pred kraj večere, Služavka svlači nebo, dan i mene, Pa baci noći da nas proždere: Tek jutro nađe kosti raznesene.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Na kraju, jednom se živi, jednom mre! Mogao je već na robiji istrunuti, mogla mu je pustinja kosti osušiti. Seti se Varalica kroz šta je sve prošao i bi mu lakše.
Je li čudo što Princezi stolica postade neudobna? Ah, sve su je kosti bolele od stolice. A možda će joj se i grba napraviti na leđima? Kako bi s grbom jedna Princeza išla svetom?
— upita se Čobanin jedne noći pune mesečine ugledavši svoj lik u vodi. Srebrna mu je bila kosa, tanke kao u ptice kosti. Mesec mu je prohladnom rukom obraz doticao.
Šantić, Aleksa - PESME
Gdje su naše žrtve? Zar ne čuje niko: sve jače i jače Krv naših otaca kako ljuto plače I kako se tresu one kosti mrtve? Teško nama!... Eno, tuđin se veseli I sva blaga naša otima i hara...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Izmožden devetogodišnjom bolešću, utegnut platnom od bedara do vitih rebara da mu se ne razminu kosti mimo kosti, sa kopljem u ruci, na besnom doratu ispod čijih kopita iskače kamenje i zbunjuje solunske trgovce, on je
Izmožden devetogodišnjom bolešću, utegnut platnom od bedara do vitih rebara da mu se ne razminu kosti mimo kosti, sa kopljem u ruci, na besnom doratu ispod čijih kopita iskače kamenje i zbunjuje solunske trgovce, on je otelotvorena
rebra isprebija; a kad Turčin stane umirati, a on viče na svoje hajduke: „More, sluge, tamo pašče bac'te đe mu gavran kosti naći neće!
jeste Toplica Milane, a treće je Kosančić Ivane; bacio ih na dno u tavnicu, đeno leži voda do koljena, a junačke kosti do ramena.
Uvati me Vuča dženerale i još moja oba pobratima; bacio nas na dno u tavanicu, đeno leži voda do koljena, a junačke kosti do ramena.
živijem ognjem popalio, i najdonji kamen rasturio, vjerne tvoje sluge razagnao, staru majku tvoju ojadio, sa konjem joj kosti izlomio.
Pogleda ga care poprijeko, pa on proli suze od očiju: „Prođi me se, hodža Ćupriliću! Jer pominješ Kraljevića Marka? I kosti su njemu istrunule: ima puno tri godine dana kako sam ga vrgô u tavnicu, nijesam je više otvorio“.
se njima udarati; buzdovan’ma pera oblomiše, baciše ih u zelenu travu, od dobrijeh konja odskočiše, ščepaše se u kosti junačke i pognaše po zelenoj travi.
Jelice, moja mila sejo, donesi mi jednu krpu platna, utegni me, sele, od bedara, od bedara do vitih rebara, da se moje kosti ne razminu, ne razminu kosti mimo kosti“.
mi jednu krpu platna, utegni me, sele, od bedara, od bedara do vitih rebara, da se moje kosti ne razminu, ne razminu kosti mimo kosti“.
krpu platna, utegni me, sele, od bedara, od bedara do vitih rebara, da se moje kosti ne razminu, ne razminu kosti mimo kosti“.
Malo vreme zatim postajalo, razbole se mlada Pavlovica, bolovala devet godin’ dana: kroz kosti joj trava pronicala, u travi se ljute zmije legu, oči piju, u travu se kriju.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
se sa svim telom; moje telo na želju bludnu izdah, a ne na službu gospodsku; Sa svim se kostima bojim; ne rekoše moje kosti: Gospodi, Gospodi, ko je priličan tebi!
Bojim se da mi se kosti ne razaspu ujedno s čovekougodnici kod pakla, jerno nejma mira među mojim kostima od slike greha moga.
ADAM Meso od zemlje, kosti iz kamena, oči od vode, krv od rose, para i odihivanje od vetra, razum, pamet od oblaka, umlje s anđelske brzine...
Ljutice i garezljivi naleti! Viđ'te kako se rasiplju i preturaju se kosti. I možete li po kostiju proznati Tko je bio car, kralj, princ?
Gledeći ih Jezekil, s četiri strane duhnu na njih vetar jako: taki one kosti započeše vrlo šuštati i stadoše se skupljati; glavak svaki k svome zglavku, kost do kosti.
na njih vetar jako: taki one kosti započeše vrlo šuštati i stadoše se skupljati; glavak svaki k svome zglavku, kost do kosti. I uzeše ih žile spajati i meso im naraste, pruži se i koža odzgor na njima, — ostaše celokupni ljudi.
s bojem Isus Navin preuze onu zemlju, te je naseliše Izrailji, Somorsku goru na hise dadoše podretlu Josifovu i njegove kosti iz Jegipta preko mora prenesene u tome gradiću na onom kupljenu od Jakova selištu zakopaše ih.
Ja pan, ti pan — i sve gospoda i knezovi, jučerašnja govedarčad i bagani. Te so toga rasuše se i prosipaše se kosti naše kod pakla ginući drug od druga da se đavo hvali kako tušteni ljudski narod pogublja s ovoga i s onoga sveta, s naše
Slepac bolje od okatoga ne može videti kakvo je jarko sunce. Eda u jeziku kosti su? Plava um na mnoge strane. I od psoglavaca svetac ima. Ako neće — on si zna — široko mu polje.
blistajuća munja i na nebu pjan mu mač, rugobom nas i našu dečicu ,koljući, kojino nikoga ne štedi i pronuzuje članke, kosti i mozak satirući. Smrt onako na nas duha, ka ljuta medvedica i kano ris što je derao ljude u sukob na sirijskom putu.
Što je nedosežno nit je za prihvatanje, za to se i ne mašam. Što činiš to, o vladiko, od straha drkćem i kosti mi se pomeraju a srdce mi strepi, dor sav se stresam bojeći se. Čto tvoriši se, vladiko, ježe preko sile mi jest?
Ko se reče na njega popuzne pasti zgruhaće se, a na koga li sobori se on te padne satrće mu i kosti!« KAMEN ŽIVI Hristos je taj kamen živi po skazivanju apostola Petra, sa železnom palicom pase i ka lonce gruha