Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Nadimak taj je bio i ostao samo slučajna i sporedna stvar u životu majstor Kostinom. Nekada svima u varošici poznati Kostica šnajder bio je malo, slabašno, mirno stvorenje. Kao pravi i rođeni šnajder nije ni mogao drukčiji biti.
Mali Kostica bio je još i nekako skresan: brada mu skresana da je skoro i nema, ramena mu skresana kao da je riba trebao biti.
od tvrdih dugmeta, štavljene postave, jakih konaca, i vrele materije ispod utije koja prosto ljušti šnajderske prste. Kostica je bio od onih „jedinaca” koji su to po cenu da se rode siročad.
Jednog dana zapodenu se teoriski razgovor u šnajdernici. Kostica, drugi kalfica, dok ćuta, ćuta. Pa onda uturi noge u cipele, ustade, i poče: „Pantalone, majstore, to je teška stvar.
” zapita naposletku majstor. „Video sam; a sam vam hvala što se ne naljutiste.” Kostica kao da je tog dana položio neki važan ispit.
Istinu govoreći, čitaonicu je Kostica zavoleo okolišno: kad je osetio da mu i u muškom i u ženskom društvu smeta babičin zapis.
” Jednog jutra uđe Kostica u šnajdernicu sa duguljastom kutijom. Izvadi nove novcate fine šnajderske makaze. Dva nejednaka noža, klin na opruzi,
Dva nejednaka noža, klin na opruzi, uške za prste kako prsti zahtevaju. Uze Kostica komad postave, rasprostre je po stolu za krojenje, udenu desnu ruku u makaze, prstiće leve ruke skupi kao plajvaz i
Još dva tri puta tako, i pojavi se fini model pantalona. Svašta se govorilo među palanačkim krojačima. Da Kostica već odavno ima makaze i odavno zna krojiti pantalone, i sigurno i gerok i pelerinu; da je lisac lukavi; da ga treba