Upotreba reči kosu u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

He!...“ Htede majstor Sima i dalje da govori, ali se otac namrgodi i ćutaše duboko zamišljen. „Hoćemo li i kosu obrezivati?“ zapita ga majstor Sima. „Reži, majstore!“ reče otac...

a, ovamo, kad nam dođe, ja bih htela da pobegnem nekuda, ali ne mogu: stojim i gledam onu vranu kosu što mu gustim pramenovima kruži belo kao sneg čelo; gledam mu u velike grahoraste oči, i samo kad me on pogleda, a ja

Crnomanjasti gospodin me najpre posmatraše, posle milostivo osmehnuvši se, zgladi s moga čela onu gustu neočešljanu kosu, pomilova me po obrazima, pa mi tiho, čisto šapućući, reče: „Ovako divni obrazi ne treba da budu tako bledi, uveli...

kao mermer — jedno se dete zagledalo u njegovu temenjaču, pa se usudi da ga zapita: — A, učitelju, ko ti je počupao kosu?... Uča se žalostivo osmehnu, pa mu svojim blagim glasom odgovori: — Godine, sinko!...

Obradović, Dositej - BASNE

Zmija i pila 120 98 Apolon i čovek lukav 121 99 Medved i majmun 122 100 Ovan i jelen 123 101 Zecovi i lisice 124 102 Kosu kavezu 125 103 Lovac i drevosečac 127 104 Ribari 128 105 Stara lisica i kurjak 130 106 Komarac i vo 132 107 Miševi

| 102 Kosu kavezu Kosu kavezu ne hoćaše obdan pojati, no samo preko noći. Upitaju ga zašto to čini. „Obdan pojući, uhvatili su

| 102 Kosu kavezu Kosu kavezu ne hoćaše obdan pojati, no samo preko noći. Upitaju ga zašto to čini. „Obdan pojući, uhvatili su me,” —

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

ĐAVO NA SELU 1. Spavam na tavanu štale, u crnoj noći, u slami Koja miriše na njenu kosu i vrat, i biva Tesno u ovoj gorkoj nesanici i tami Dok nebom vetar nosi ploveće krošnje šljiva Dole diše moj vranac,

nežnom mišicom zaklonivši lice prekrštajući nogu božansku bosu žena iz usta vadi ukosnice i zabada ih u podignutu kosu! A ovde u rovu, u podrumu bitke, rđaju šlemovi na kiši i horizont se ljulja.

Crne u dovratku čekaju te čalme, crne rukavice pretresaju ti stan. Niko ti neće reći zašto moraš da digneš kosu i nasloniš obraz na panj. Soba se dimi od kafa i od lula. Tvoja glava, il ruka, šta je sad palo na vagu?

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Devojka pridenu iglu u kosu i nosi je — kao svoj nakit kupljen za svoje rođene pare. Advokat u zgodnoj prilici pokaza Mojsilu da je devojka doista

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Negove su oči bile zatvorene za sve, samo ne za Jelicu. On je video samo nju, njenu dugu, smeđu kosu, njene grahoraste oči, njeno rumeno lice... Ona mu je bila san i java, on je samo o njoj mislio...

Jasni plamen osvetlio im lica, smeju se i razgovaraju. Ko da ih ostavi?... Zar da ih pod sedu kosu ubija?... Zar da im pod starost zagorča dane?... Zar da im tako bude zahvalan za njihova dobročinstva i negu?...

Ko da preživi ovu bruku?... I to još pod sedu kosu!... O, Gospode!... Što mi juče životne uze da ovoga pokora ne doživim!... Pa poče drhtati od žestina...

— Neću!... Neću! Uzmite koga hoćete! — Mi tebe hoćemo! — Ali ja neću! Zar da mi vi pod sedu kosu pljujete u oči? — Mi ćemo uhvatiti lopova! — Mi smo ga uhvatili — reče Marinko Marinković.

— Šta sad veliš?... Eto ti sad i tvoga Kruške i tvoga Marinka... Kaži im neka dignu poteru! Zar pod sedu kosu da se obrukaš?... Sramota!... Ivan oborio glavu.

!... Eto ti sad!... Sad beči oči!... Kiša otpoče. Krupne kapi padoše i orosiše mu sedu kosu... Više po nagonu nego što je osećao potrebu da se od kiše skloni — on uđe u kuću. Ukućani stojahu nemi oko ognjišta.

Dučić, Jovan - PESME

MORSKA VRBA Sama vrba stoji nad morem, vrh sveta, Rasplela je kosu zelenu i dugu, Naliči na nimfu koja je prokleta, Da postane drvo i da šumi tugu.

U njenu sam kosu upletao strasno Mokre noćne ruže. Putem punim zova, Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno Oči pune zvezda i usta

— Žute ruže umiru lagano u staroj vazi. Na stočiću od slonove kosti stoji u srebrnoj kutiji rasut prah za kosu i lice, kao da ga je sad napustila Gospođa koju su juče spustili u grob.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Dođe s njima još nekakav Pero Zelenbać, nekakav svinjarski trgovac koji, vele, „radi s Peštom.” Brkove ušiljio, kosu ostrag razdelio, a zolufe pustio čak do jagodica.

— Sipaj! Anoka zahiće vrgom i đeda celu kovu ispljuska po licu i po glavi. Obriši me! Anoka rasplete kosu i stade ga sušiti. Lasno je vodu obrisati, ali su slabe oči u starca, i suze kaplju bez prestanka.

Onako isto gleda ispod očiju, češlja kosu iz potiljka na čelo, nosi kratke pantalone i ogromne cipele i crvene velike mahrame u koje se useknjuje i koje mu iz

Na tu ruku naveza se jedna bela rukavica i jedna dama za njom. Dama lako skoči napolje. Tresaše glavom i zaturi kosu za uši. Mi i nehotično čekasmo dok oni pređoše preko trotuara. Onda pođosmo dalje.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

što i za sutra, — reče i prekide razgovor devojkama, a ove baš šaputale o Šaci hirurgu kako obešenjački pogleda i češlja kosu, »a sokak sve miriše od fine cigare i mirišljava sapuna kad prođe«, veli frajla Melanija. — Zbogom, zbogom!

« A baš joj se dopao čim ga je spazila, učtiv pa smeran, pa kosu razdelio po sredi; isti k’o njen popa pre tolikih godina kad je svršio bogosloviju karlovačku i bio u nju zaljubljen pa

i dok su tražili i hvatali mačka, ona je imala vremena da lepo posmatra gosta, i zapamtila mu sve, i stas i lice i kosu i oči i odelo, i svojim rođenim ušima čula kad su ga pozvali sutra — u nedelju — na ručak.

Tada bi obukao i somotski kaput i lakovane cipele, a kosu očešljao onako, što kažu, »na larmu«, pa bi se šetao po selu, pevucao »Sedam šori, sedam dika moji’« i pogledom

— A kako to da razumemo? — zapita ga Melanija koketno i stade se hladiti lepezom tako da vetrići dodirnuše i Perinu kosu. — Dakle, molim... odgovor? Kako to mislite? — Kako mislim? Kako i da mislim kad me tako gledate?

— Bože! Pa zar zato? — Ah, božanstvena pesma! — veli Pera i tera prstima svoju bujnu kosu na više. — Ta i zapustila se dosta. Kako retko svira, još dobro i svira. A kako je pre lepše svirala!

— Sad, neću da kažem da je ona kriva, ona je krasno dete, dobro dete, ljupko dete. (Pera zavija dugu kosu za uši i sluša je pažljivo.) The, ali sve je to samo za prva dva-tri magnovenija.

— He, he! Tu sam, tu — ponavlja Šaca. — Sram vas bilo! — dreknu Jula na nj, sklanjajući zbunjena bujnu kosu svoju pod plavu cicanu maramu kojom je povezala glavu. — E, lepa parada! Vas treba da je sram, a ne mene!

Sva pretrnu; srce joj jače zakuca, a obraze prođe mala rumên. — On je zacelo! — mišljaše u sebi, i hitro doterivaše kosu i odelo na sebi.

Pozdrav’te mi moga dobrog babu: Da ne kosi ukraj Tise travu: Pokosiće moju kosu plavu! I pozdrav’te moju slatku nánu: Da ne pije Tisu vodu ’ladnu, Popiće mi moje oči čarne!

Sve!... — Ali, Persida... — ...A našem Peri treba da kažemo da odma’ od sutra pusti još dužu kosu; kad dođe vreme, nek je gotov i za đakona i za popu! — Lako je tebi! — uzdahnu pop Ćira.

je lep završetak pesme, i on glasi: Po čelu ste redom Šnekle poređali, Zulove ste sitno, Fino brenovali, Rusu kosu po mom Gustu očešljali!... Ah, frajlice, blago Rotšildovo što je!

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

i javno iznose slike kraljevih sinova” A suton je lagano obavijao Beograd i mir plave noći spuštao se na bežanijsku kosu kad je Jurišić stigao na železničku stanicu.

Pa je milujući njenu bujnu plavu kosu gledao u one bezazlene i pametne oči i mislio: „Ti divno, milo stvorenje, ti zaista znaš da voliš.

A kad se u srezu pojavi ajduk on skine đudu i lično ide u poteru. Is— kupi seljaka pa ko budžu, ko budak, ko kosu, a samo on nosi pušku-kapislaru. I opet rukama živog ajduka uhvate, a pušku i ne opale.

Kao suvu slamu gladim kosu moje drage i grudi njene tvrde hladne su kao grudve snega. O nigde života! Pod mojim pokrivačem opružen leži moj leš

Afrika

Šećer ne jedu već ga upliću u svoju tvrdu grguravu kosu. Kori ih naročito raduje. To su oni beli pužići za koje su nam pričali, kad smo bili mali, da služe za novac međ

Prošli smo gigantsku stenu Gibraltara: Herkulov stub, i njegovu džinovsku kosu cisternu; neverovatne planinske komplekse s druge strane, sa gradom Seutom, belim, poslednjim gradom priljubljenim uz

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JANjA: He, he, he! Pak posle, kad si ne milui, da si vuči za kosu! MIŠIĆ: I za taj je slučaj sastarano. Ako se devojka, koja je trefer načinila, momku, ili momak devojki ne bi dopao,

KATICA: Zaboga, da ne propadnete! JANjA: Da propadnim! Da dođi jednu vetru, da mi uzmi za kosu i da mi nosi u luftu! O, moje lepo Miška, moje lepu Galin! Sad da uzmim štap, da idim da prosim pod mojom starostom.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Njeni crni kurjuci padali su joj ispod kolena, a imala je neku bujnu, crnu, kosu, koja je mirisala. Bila je čuvena kao igračica, lepih, snažnih, nogu, a čuvena, među oficirima, i pri jahanju.

Kad bi otuda izišao – ako bi izišao – ličio je na samrtnika koji je vaskrsao. Obično bi imao kosu osedelu. Oni, koje bi zatvorili tamo, počeli bi, već posle jedne noći u zatvoru, da lupaju u vrata, da zovu profoza,

Perikmaher mu je bio to jutro udesio zlatnu kosu i ona je treperila u uvojcima. Srebrna dugmad na njegovom slavonskom mundiru bila su svetla.

Ona se sećala, kako je nekad milovala to lice, zaljubljeno. Kako je, u zagrljaju, milovala i tu kosu. Ta kosa je onda bila gusta i svilena, zlatna, vezana u kiku, a sad se činila suva, čekinjava, i imala je riđu, kako se

u njenoj kući, bolesnik, barusav, pocepan, sav u blatu, pretvara u lepog oficira, koji ima tako zlatne brke, tako meku kosu, tako plave oči, osmeh tako topao. Ona bi ujutru – tako reći u košulji – ulazila i u njegovu sobu.

Nad svojim duguljastim lepim licem, Božička je imala gustu, crnu, kosu, koja je, na Suncu, kad bi bila bez šešira putničkog, dobila boju kestena.

Evdokija je bila, sva, kao mlada kobila, na kojoj sve igra, čak i griva. Imala je običaj da protrese kosu, kao da joj smeta. A pela se u kola kao anđeli, koji idu u nebo, na lestvama.

Pritisla je bila obraz, uz njegov obraz, i svoju crnu kosu, na njegovu. Stajali su tako. Senator Stritceski, koji je nedavno bio udao ćerku, radovao se sad, da mu se i siromašna,

Međutim, bio je nasmejan, i pažljiv, i upozoravao je gospože na stepenice. Tresao je napudrovanu kosu, u koju su mu bili uvezali crne šepute. Gosti su bili brzo raspoređeni po kući.

Grudi su joj bile sasvim gole, prema običaju tog vremena u Beču, a kosu je imala uzdignutu, tako da se Pavlu učini, klupče crnih zmija. U ruci je imala crnu lepezu.

Preletao je pogledom, i nehotice, niz njena leđa. Niz njenu kosu boje kestena, niz njena pleća razgolićena, prema običaju onog vremena.

Zatim ga je ostavila, pažljivo, na zemlju, kao neku kolevku, pa je, sedeći na stolici, počela da diže i namešta kosu. Svetlost je pala na njeno lice i Isakovič skoro urliknu. Video je svoju Bečliku.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

A mjesec se na to samo smješka, oblijeva srebrom čiča-Trišinu sijedu kosu i krčmarevu ćelu, ogleda se u vodi, u očima mačka Toše, koji se penje uz vrbu, i u zjenicama Šarova, koji počesto na nj

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Doći ćeš ti već na to! - zastao je i zviznuo kroza zube na način koji je i mrtvacima dizao kosu na glavi. - Bakutan je prevalio osamdeset i zlato mu nije neophodno. Hoćeš li da ga neko drugi digne!

- Kote se kao pacovi! - reče zabacivši kosu. - Za tri godine biće ih puna kuća! - dodade a oči joj zasvetleše u sumraku dok je nestrpljivo izvijala leđa.

sada sam znao: Rašida je ono derište iz kuće kraj rampe kome sam pre dve godine bacio jabuku, a ono se, otresajući kosu, nije udostojilo ni da je digne.

Vodeni cvetovi zaletali su nam se u lice i zaplitali u kosu, umirući bešumno i na hiljade kao što u jesen umiru muve.

Čuh krckanje, a onda se ona odmače u stranu, tako da sam joj od čitavog lica video samo kosu nalik na svetli obruč. - Zašto ne?

Mangup sam ja. Stojim u trpezariji kraj ogledala i u njemu pri odblescima sunca gledam svoju crvenu kosu, svoju šašavu njušku s pegama i ogromne, nečim kao začuđene oči, misleći ne pita li se mama ponekad jesam li ja njeno

- Sada si moja devojka, Rašida! - rekoh. - Jesam li? - ona zabaci kosu naglim, nestrpljivim pokretom i nasmeja se. Nisam znao šta da mislim, ali to, kada ste sa nekim kao Rašida, nije ništa

Ovako sam samo stajao i zurio u nju kao da prvi put vidim tu kosu okupanu svetlošću zalaska i te oči kao u dečkića. Usta su mi bila sasvim suva.

- šaputao sam joj u kosu i preplašio je do ludila. - Trebalo bi da živimo sto godina da bismo obišli sve to, Bodo, i da imamo i novac pored

Nisam hteo da priznam, ali glasovi barskih ptica, promukli i otegnuti, dizali su mi kosu na glavi, a trske mi sekle kožu na listovima nogu i rukama.

Na mesečini od čitave Rašide video sam samo njenu svetlu kosu i beli kvadrat bluze. Trčala je brzo i nečujno i ubrzo više ništa od nje nisam uspevao da vidim.

Bio sam njeno dete i biću to dok jedno od nas dvoje bude živo, i to je divno. Uhvatila me je za kosu i protresla, onako kako je to znala da uradi kad sam joj jedva dopirao do pojasa.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Videlo se da gospođa Soka nešto naviše izgleda. Kada bi joj gospodar Sofra kupovao kakav adiđar, prsten ili štogod u kosu, to nije volela mnogo sitno kamenje, po jedan, ali lep, sve je volju imala na „solitere”.

što je Šamika došao; poznalo se to već pri pretstavci, pa sada, razgovarajući se, baca pogled na ogledalo i namešta kosu. Vidi se da bi se rada Šamiki dopasti ili drži da mu se već dopala, počem je održao reč.

Lujza mu usrdno i to učini. Ode u drugu sobu, rasplete svoju lepu plavu kosu i najlepši komad iseče i donese. Zavije u papirić i preda Šamiki; smeši se i zarumeni.

Zavije u papirić i preda Šamiki; smeši se i zarumeni. Šamika otvori papir, gleda kosu, pa poljubi. — Lepa zlatna kosa, kao zlato №Z, — reče Šamika pa opet zavije i metne u levi džep, da mu je bliže srca.

Već u tri sata ujutru probudila se i počne se oblačiti. Pred ogledalom češlja lepu vranu kosu, gleda se, vidi svoje uvenulo lice, ruke suve kao pero. I opet se sama obukla.

Plaća stražare koji čuvaju grobove njegovih najmilijih, roditelja, sestara i Juce. On kod sebe nosi u medaljonu Jucinu kosu. Pepeo njegovih uspomena u srebrnoj kutiji kod njega na stolu je noću. Kad ne može da spava, uzme kutije, pa ih ljubi.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Otimajući se, tako, njenim rukama, vukući je nehotice za kosu, svojim vezovima na klobuku, koji se zaplitahu i u njeno odelo, jednako je, ljubeći je sad, za rastanak, u usta,

Dodirnula ga je kosom, više puta, kada mu je prilazila ruci. I on je katkad dodirnuo njenu kosu. Zatim bi brzo zario svoje nokte u duvan, koji je sušio na suncu i kraj vatre.

Tad, prvi put, usudi se i da je dodirne. Krišom upozna njenu kosu, i raspletenu; poljubi je jednom u obraz, zagledan dugo u nju; stiskaše joj tvrda ramena, nesvesno, pomažući joj jednom

Sve češće dodirivaše joj ruke, kosu, pleća, pa i pas. Sve češće se približavaše da udahne dah iz njenih čipaka pod grlom, ili da joj se nađe, kraj tolikih

Oznojena i razgolićena, pri tom iznenadnom podizanju tela sa postelje, ona malne ciknu. Razgrnuvši kosu koja joj beše prosula se po licu, ona vide, u potpunoj tami, belinu peći i zastrtog prozora, zatim crni oblik velikog

Shvati ono što se desilo, stisnuvši svoja kolena i zarivši ruke u zamršenu kosu. Bila je provela noć sa deverom. U prvi mah reši se da to ni sama sebi ne veruje.

I kosu meku i svilenu, što je bila počela da sedi, nije mogla da zaboravi, ni rumenu gornju usnu njegovu, što mu se trzala, pri

U isti mah, oseti da neko stoji iza zavese, u mraku, i, razbarušivši drhćućim rukama svoju kosu, tresući se od zime, kao u ledu, vide kako se iz pomrčine pojavljuje jedna ruka.

Grke, vičući toliko da se čulo kroz dve dvorane, videvši Isakoviča, zastala i vratila se da skine periku i rastrese kosu. Zatim ponovo prođe, kraj brkatog oficira na hodniku, koji je pozdravi oborivši pušku ka zemlji.

Prosedeo davno, u početku tek koliko to žene vole, počeo je sad i kosu da gubi; vlasi mu ostajahu na prstima kad bi zorom, pri umivanju, izvlačio glavu iz vedra.

Podignuta na jastuke, mrmljajući izbezumljeno, ona je pokušavala da rukama dohvati nešto, dok su joj brisali znoj i kosu sa lica i smirila se tek kad joj dovedoše decu.

U mukama, skupivši poslednju snagu, zaiska da je operu i umiju, i, na zaprepašćenje uplakanih sluškinja, poče da namešta kosu i naredi da joj udese i ofarbaju nokte.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

da gleda požar, da ne bi dete dobilo „crvene ospe po telu“ ili „ogoreline“ (rane po telu) ili žaravo lice“ ili „crvenu kosu“⁶¹ i sl. Za noseću ženu u izvesnim situacijama opasna je i voda, te joj je stoga zabranjeno kupanje.

Negde, pak, veruje se da ako žensko dete ima kosu na glavi odmah čim se rodi, biće u životu srsćno. A koliko novorođenčetu bude „svrtaka“ kose pa glavi, kažu, onoliko

Tako, na primer, „ne valja se“ da muž skine onu ženinu kosu koja ostane na češlju posle njenog češljanja, jer im se posle deca neće držati.

Kad se kupa žensko dete, onda ga prvo umiju po glavi da bi imalo dugačku kosu; kad se kupa muško, onda se prvo polije po leđima da bi bilo snažno.

Isečenu kosu ulepi voskom i stavi je u kapu koju je doneo. Ovu kosu čuva detetova majka. Dok stavlja kosu u kapu, kum ovako blagosilja

Isečenu kosu ulepi voskom i stavi je u kapu koju je doneo. Ovu kosu čuva detetova majka. Dok stavlja kosu u kapu, kum ovako blagosilja: „Neka je srećan, dugovečan i blagosloven!

Isečenu kosu ulepi voskom i stavi je u kapu koju je doneo. Ovu kosu čuva detetova majka. Dok stavlja kosu u kapu, kum ovako blagosilja: „Neka je srećan, dugovečan i blagosloven!

Tihomir R. Đorđević kaže da je u našem narodu nekada, kad bi devojčica pustila kosu da izraste dugačka, to bio pouzdan spoljašnji znak da se ona zadevojčila.

u šesnaestom veku, u okolini Pirota devojčice još nesazrele za udaju nosile su sasvim kratku, „do ušiju odrezanu kosu“.

U Crnoj Gori, tek kada se, u trinaest-četrnaest godina, devojčica zadevojči, onda počne puštati kosu da raste, a do tada je šiša.

U Pomoravlju, kad se devojčica oko svoje petnaeste godine zadevojči, ona kosu splete u pletenice, koje uvije oko glave.

(...) Kod Srba su devojke išle gologlave i nisu krile kosu. Kada se udaju, one su se povezivale maramom i kosa im je uvek bila zaklonjena.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Pre toga, naravno, sasuo sam na sebe pola bočice mirisa, a kosu namazao zeleno-masnim orahovim uljem. Bio sam veoma lep četrnaestogodišnjak kestenjaste kose, sa kutijom od cipela u

Bila je daktilografkinja prve klase i prekucavala besplatno moje žvrljotine. Imala je gustu, sitno ukovrdžanu crnu kosu i tamnoputo lice sa ljupko izbačenim zubima, što su neprestano u poluosmehu provirivali kroz blede usne.

Ona ga je očekivala. Stajala je pred njim umotana u prekratki ručnik od frotira i nameštala kosu pred ogledalom. Donja ivica čupave tkanine stizala je tačno do njenih prepona, stvarajući sasvim malo, uzbudljivo

Bel Ami je danima izdaleka pratio njen hod ulicama, poznavao je način na koji nosi knjige ili zabacuje kosu nervoznim pokretom glave, a nekoliko puta njene oči u prolazu zadržaće se duže nego što je prirodno na njemu, nasmešene

To me tako nervira! Ipak, smršao je, prolepšao se. Dobro mu stoje mladalačke košulje i farmerke. Počeo je da boji kosu. Ni njegova bivša žena ne izgleda loše. Kažu da ima nekoga. Ponekad se viđaju da se dogovore oko otplate kredita.

utučenu mladu ženu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savršene sreće, senčila joj sanjivošću mačkaste zenice, činila kosu teškom poput zlatnog slapa, pretvarala je u znak za davno izgubljenu, pa nanovo pronađenu ljubav iz prelaznih dana

onih letnjih večeri, posle crnačkog rada na vršalici, kako su prali noge u lavoru po kome je plivala pleva, zalizivali kosu, navlačili bele teniske patike i stavljali satove na ruke, pa odlazili do usamljene stanične zgrade da čekaju taj isti

Sunce mamino! Ugledala je u daljini, među belim kelnerskim bluzama, kako izlazi iz polutame, vidi njenu svetlu kosu i zna: samo njih dve dišu istim ritmom, jedino njih dve među ovom svetinom, ovim ološem što zvecka viljuškama i ždere

trudila da izgleda što neupadljivije i ne izaziva ničiju pažnju, pa je zbog toga skratila čak i svoju raskošnu smeđu kosu na učtivu dužinu (šta je učtiva dužina na Balkanu?

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Malo se valja nalickati, kosu, to jest, ugladiti, brkove namazati, mirisavke pored sebe nositi. Kad te vidi devojka neka joj srce, to jest, zaigra.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Al kad bismo ispred kuće stade zečić da šapuće: — Pusti me, lovče, hrabri lovče, da očešljam kosu, da umijem lice, da isečem nokte, da ispravim stas da udesim glas.

dedi, babi, sestrama i braći Lukić peva kao dete koje poetizuje svet: Svakoga dana kad s posla dođe moj tata meni kosu čupne, moj tata mene šakom lupne, i kaže: - Jak si kao gvožđe.

Milićević, Vuk - Bespuće

gdje se žuri, sa zažagrenim očima i sa zajapurenim licem preko koga je prešla rukama nekoliko puta, namiještajući kosu i gledajući preda se, još sva uzdrhtala i uzbuđena, puna nekog čudnovatog zadovoljstva.

Sremac, Stevan - PROZA

— Ja sam poreska glava, bre, vojnik, bre, od jegerskog roda i oružja, pa kad u nedelju začešljam kosu, pa umočim češalj u šećernu vodu, pa poteram zulufe preko kačkete, a kačketa nakrivo, — pa šta misliš ti, kakve gospoje

Tu bi deci pokazivao mnoge interesantne i dotle nepoznate stvari, kao na primer: prevoj, kosu, stranu, padinu, levu i desnu obalu potoka, stado ovaca, čobana što šara preslicu, kao predstavnika stočara, i onoga

Radičević, Branko - PESME

nek te osamare, Pa ponesi narodne tovare: Ta Bog veli što je svet sazdao, Što za koga, svakome je dao, Ta čoveku kosu i šenicu, Al' kljusetu bogme drvenicu.

Sunce s' ote, uz nebesa ode, Sjajne luče prosu na sve strane, I obasja onu kosu divno — Ma zarašta, moje sunce jarko, Ti pokaza na kosi hajduke, I međ njima Miluna i Fatu — Zgledaše ih Turci

Živo vežu beračice mlade, Živo vežu mlada vinograda, Živo vežu tananim ševarom; Al' im jedna druga zaostaje: Kosu reže, njom vinograd veže. Kosi svojoj tio progovara: „Koso moja, negda diko moja, Dokle dragog na svetu bijaše!

Njega nesta, moje dike s njime — Ajde, koso, ajd' i ti za njime!“ I već sreza i kosu poveza, Pa na zemlju klonu ukraj člana.

Tavnina jošte zatim od zaoda Zače se viti kano kaka zmija, Od više svoda dole ti se prosu I lepu divnu činila je kosu. 50.

No začas njega ova tuga pređe, A oko sevnu, skupiše se veđe, Još kosu dugu poturi nazade, Te prozor manu i na noge stade, Po izbi s' onda tamo-amo vinu: Kakva li guja po srcu ga šinu?

Je li doma? — Ajde, ajde, Tamo reci pogledajde. XXII Eno šeće bleda, jadna, Razasula rusu kosu, Nit oseća vetra ladna, Ni studenu onu rosu. Šeće napred. — Kud? — Ne znade, Samo zna da napred mora.

Sad ona gura natrag vranu kosu, Njen obraz bled — to čini valjda mesec Što svoje zrake na nju sada baca. Nemirno gleda ona tamo-amo, Meneka čeka —

u proleće) II Gledaj gore, pogledaj domove, Gledaj, brate, onu momčad mladu, Svak ostavlja stado i volove, Srp i kosu, njivu i livadu, Pa se eto od miline skače, Oštri one plamenite mače, Jatagane, ubojite nože, Ogleda i o ovnujske

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

suvog vjetra, perja i oštre graje čavki, ispili se pred našom kućom krupna, rumena ljudina, sva zarasla u prosijedu kosu i našušurene bakenbarde. Negdje sasvim pozadi čučala mu je na zatiljku crvena lička kapa.

kao što usamljeno drvo ili siv kamenit hrbat ostaju trajna biljega po kojoj ćemo zapamtiti kakav brijeg ili golu brdsku kosu.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Muškarčina! A kad sam tebi govorila to, to za kosu, ruku, glas i pokrete, kazao si mi da je potuljen! Njemu ste se i pred slugama smejali.

Crne u dovratku čekaju te čalme, crne rukavice pretresaju ti stan. Niko ti neće reći zašto moraš da digneš kosu i nasloniš obraz na panj. Soba se dimi od kafa i od lula. Tvoja glava, il ruka, šta je sad palo na vagu?

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Opasao bi se, steg’o jakim kajišem pojaseve i čakšire, ušio bi mintane, i nakvasiv kosu vodom on je rukom ugladi i potapka. Ali čim pođe, kroči, rukom mane, sve se to raskopča, rasklimata i odveže.

Beše okrugla i svetla lica sa sniskim, malo ispupčenim čelom. Gustu plavu kosu nikad ne mogaše dobro očešljati već se uvek ona dizaše ispod maramice i u neredu pokrivaše joj ceo vrat i male, sitne,

On se poče češati. Ali to češanje beše grčevito, sa stisnutim prstima. Dokopa se za čelo i kosu i poče se grepsti tako jako, da krv poteče.

— A-a-a... — krklja on i trese se. Njoj se sažali kad ga vide takvog. Naže se k njemu, sunce joj obasja kosu, lice; suza zasja u njenom lepom oku i ona ga uze za glavu i privuče k sebi.

— Uh, kakva sam? — uplašeno pa okrenuvši se od mene poče doterivati u red odelo i kosu... A petli pevahu, hladovina bivaše jača i žubor, belaskanje vode spram meseca odmicaše i gubljaše se polako.

Pomera se s mesta, otkopčava čas jelek, košulju, čas razgrće i zanosi kosu za pleća. — Vrućina mi! — govori, a glas joj kratak. Gledam ja i čudim se. Nije ona takva.

Kao da se oslobodi nečega kad se vide u našem dvorištu i kad sede na postelju... Poče da se tare rukom po čelu, skuplja kosu, hladi... Ode do bunara, izvadi vode, poče da se umiva, zapljuskuje... Osveži se, pribra.

Ja hoću na ulicu, ali mi ona ne dâ, već mi skida fes, ponovo očeš1 Protokal — pomorandža. lja kosu, mintan pri grlu razgrne, da mi se vidi nova košulja, i ostavlja me u sobi: — Sedi. Ko će goste da dočeka?

Snaška Pasa tamo jednako peva, a ovamo Tomča čas ustaje, čas seda, hladi grudi, briše znoj... A kad ubriše čelo, on i kosu ponese u prstima. Poče da savija cigaru. Papir mu se lepi, cepa, a duvan se prosipa.

Kostić, Laza - PESME

« — Dotaknuh se, zagrlih je, manito mi srce bije, u žestini i zanosu već osećam bujnu kosu, što se po mom licu ppocy, mirisi mi obasuše svak' zadisak željne duše.

Gledao je vajaoče punu čari, punu mila, sve mu ruka lakše kuca, sve mu lice bleđe biva. Usami se, ne zna šta će, kosu mrsi, ruho kida, zamršaje srca svoga u lavirint sulud zida.

” I okupi kosu vojnu, nožicama po njoj krojnu, stade seći pram po pram; pa podiže rukovetak, njim će svoj da kiti kletak, svoje sreće

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

On, siromah, kad to čuje, ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti. Kad treći dan osvane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja, pa sve pokraj jezera,

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SVETOZAR: Duša valja, belila je dosta potrošeno, a tako i rumenila i boje za kosu. Jedna je tako navukla obrve, da mi se učinilo, da je na teatru. MAKSIM: A koja nije nakićena kao u komendiji?

SVETOZAR: Jednu sam osramotio, ali u nevinosti. Navranila kosu što može biti, ali zaboravila na zulufe. Ja, prost, zapitam je, odkud ima dvojake boje kosu.

Navranila kosu što može biti, ali zaboravila na zulufe. Ja, prost, zapitam je, odkud ima dvojake boje kosu. MAKSIM: Ta samo neka su spolja uglađene, samo neka je gornja aljina čista, a za dalje ne pitaj.

SVETOZAR: Četvrto: ni ona nije dobra žena, koja neprestano gleda da se kiti, da se beli, da obrve navlači, kosu vrani i oblači po dvanaest sukanja, samo da lepša izgleda.

LjUBA: A fes je opet turski. STANIJA: Ako će, barem je lep. LjUBA: Jest, da kvari kosu. STANIJA: Ima, fala bogu, kose dosta. Pa kako si se očešljala, zašto nisi kosu navranila?

LjUBA: Jest, da kvari kosu. STANIJA: Ima, fala bogu, kose dosta. Pa kako si se očešljala, zašto nisi kosu navranila? LjUBA: Sad se kosa više ne vrani. STANIJA: Kosa ne može biti lepa, kad se ne vrani. LjUBA: Može, majka.

(Skine sablju.) Na, boga ti, ovo (da Ljubi, posle otide k astalu, sedne i počne čelo i kosu trti). Ah, bože moj, bože moj! STANIJA (Ljubi): Pa ko beše to momče? LjUBA: Kažem ti, naš Velimir.

Gledaš devojče, skače ka besno, neće da bojadiše kosu, ne može nijedan momak da prođe mirno od nju. Ne igra srpsku igru, nego se grli sas momci, vata se za ruku, besedi više

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

SULTANA (trgne joj iz ruke): Da se ne usudiš za mnom doći, jer ću ti svu kosu počupati! (Peli.) Ajde sa mnom. (Otide.) PERSIDA: O, aspido! Pakao se morao nasmejati kad si se ti rađala.

PELA: No, valjda ću da ti trčim u kosu? PERSIDA: (Ovo nije ona, ovo nije moguće!) Milostiva gospođa... PELA: No?... PERSIDA: Zapovedate li štogod?

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

muziku koja mi dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako — da osećam ruke, noge, zube, nepca, kosu; jednom rečju, oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem? A ti, šta ti radiš?

klinku, znao je sve moje perje, kad sam šta podobijala, a vrlo je moguće da se sećao i dana kada sam prvi put skratila kosu i produžila suknju — znao je, dakle, sve o meni! Ako se više ne pojavi u kiosku gotovo je s jedinim pravim prijateljem!

Na patosu se tako našlo formalno sve sem lustera! Gazili smo do kolena kroz dugmiće, andrmolje, trake za kosu, državne zastave, izlizane srebrne lisice, prašnjave šešire, mrtve fratre i stare novinske komplete — nazovimo taj haos

“ Ostavimo tako bakutu da se presvlači pred ogledalom, i vratimo se na poprište od dugmića, šnala za kosu i levih čarapa, kad maman iznenada naleti na svežanj starih koverti zavezan gumicom za viklere. U čemu je stvar?

u punu kafanu, mora da podigne ruku u visini glave, ili da se počeše po nosu, ili da popravi kravatu, ili da zagladi kosu, ili pročačka uvce.

Pošto je Gandi imao divnu, plavu kosu, Francuz ga je, milujući po glavi, nazvao Or Gandi! (Zlatni Gandi!) Spajanjem ove dve reči dobili smo organdin!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Raduj nas, Blagi, i osokoli! Žeravu sruči u sluh sotoni. Pomozi voćki, livadi, kosu ljeskici, deru, konju i volu. Pogledaj, Višnji, ljepojku osu što zuji čašom kao u bolu!

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

A sunce vrelu poplavu prosu, vrbama suši zelenu kosu. Iziđe Žuća, na sunce škilji, smeška se svakom zračku, pa onda veli: „Pitam se, je li, šta li to rekoh mačku?

MAJKA Već mornar Mesec pučinom jedri, nakraj mu noći luka. Na meku kosu dečaka snena spušta se topla ruka. Smeška se dete, život je bajka. Čuva ga, pazi voljena majka.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

I posle, to su velike, lepe žene, matrone; može odseći kosu, narumeniti se, ona ostaje žena i nikad ne liči na muškarca.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

naglo Čudnovat nekakav gost; usne mu grozno se smeše, Iz praznih šupljina očnih studena pustoš se širi, U ruci držaše kosu. To Samrt ledena beše. Krčmar je dremao mirno, držeći debelu knjigu. Kad Samrt tiho mu priđe i mirno stade nad njime.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

radi — uglavnom sa kožom kao neko ko je štavi: po hodnicima je sekao uši, skidao kaiše s leđa na terasi il čupao kosu onima što jašu, ponegde je odleteo neki nos da se zaravni lopta glave, carostavnici kažu i da je rođacima kresao

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

000 dinara. Nisam valjda luda...(Skida crnu maramu koju je nosila oko vrata i vadi jedan cvet iz vaze pa ga zadeva u kosu.) Što kaže Sarka, neka ga žali tetka! TRIFUN: More, žene, da niste nešto preuranile?

I platio čovek, ali mu ovaj nije vratio staru menicu pa je izvukao i nanovo traži. Plače čovek, kune se, čupa kosu, gruva se u grudi, ali pokojnik ni da čuje; veli mu: plati!

I ne mislim ja na tako što, razumete li, i ne mislim! (Ščepa se za kosu.) I još i njoj ste govorili; mogu misliti koliko je to uvredilo u trenutku najveće žalosti. Vi joj se morate izviniti...

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— Nazad! — viknu neko i dohvati me za kosu. Ali i taj trenutni pogled bio je dovoljan da vidim prorez i prašinu od zemlje, koja se digla prilikom paljenja topa.

Pred sobom vidimo ćuvike, mirna sela osenčena jesenjim suncem, guste zabrane i napuštena pola. Uz neku kosu ugledamo naša prednja pešačka odeljenja kako osmatraju, pa onda obazrivo kreću...

Taman da otvorimo paljbu ispred onoga dima, kada daleko ispred nas bukti vatra i mali pešaci gamižu kao rojevi uz neku kosu.

Iz šatora se pojavi čupava glava. — Jaoj — ciknu narednik — zar još smrdljaš, bubo jedna! — i ščepa za kosu onu čupavu glavu. — Na raport! — On je za lekarsku — usudi se da progovori dežurni, koji je u stopu pratio narednika.

Kretoh sa podnarednikom Grujom. Siđosmo u jarugu. Onda pođosmo uz kosu ka onoj bateriji. Pred nama je drhtala zemlja od eksplozije razornih zrna.

Reče mi da jedne epolete nemam. Htede da se vrati, ali ga zadržah, i pođosmo peške niz kosu. Začusmo neke čudne glasove, kao viku, te zastadosmo...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

To beše doista redak i veličanstven nakit. Zastadoše joj oči na njemu dugo... Ona ga pridenu u kosu, pa priđe ogledalu, da vidi kako stoji u kosi. Izvrsno!... Ona spusti oči i pogleda u svoje lice...

— Jadnice!... jadno moje dete! Mučenice!... šaputaše ona, lijući suze na tu gustu crnu kao gak kosu što se nemarno razbacala po njenim usahnulim grudima.

i opet se prosu pljusak grdnje, dok se u tom nastupu ne upletoše njene ruke u kosu svoga muža... Pisar se odbrani, a ona kidisa na Ljubicu...

— Sad da idemo u školu, da radimo, nastavi ona, popravljajući razbarušenu kosu rukama i gledajući bolno, očajno, kao da je ovoga časa sahranila sve nade i snove svoje, kao da je sad tek izgubila

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Ko ti dade mlade voke, Mlade voke vitoroge, I jarmove javorove, I palice šimširove, I zavornje bosiljkove, I bič — kosu devojačku, Ljutu guju ručkonošu?

Te mi dala mlade voke, Mlade voke vitoroge, I jarmove javorove, I palice šimširove, I zavornje bosiljkove, I bič — kosu devojačku, Ljutu guju ručkonošu.“ 3. Osu se nebo zvezdama, I ravno polje ovcama.

“ — “Lako ćeš mi majci ugoveti: Docne legni, a rano ustani; Dvor pometi, i vode donesi, I očešljaj svoju rusu kosu.“ 83.

Šnjima će mi bolje biti. 85. Doleti listak od nika polja, Pade devojci na zelen venac, Na zelen venac, na rusu kosu.

Za Đurđem je kosu odrezala, Za đeverom lice izgrdila, A za bratom oči izvadila. Kosu reže, kosa opet raste; Lice grdi, a lice

Za Đurđem je kosu odrezala, Za đeverom lice izgrdila, A za bratom oči izvadila. Kosu reže, kosa opet raste; Lice grdi, a lice izrasta; Ali oči ne mogu izrasti, Niti srce za bratom rođenim. 225.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Nego, gospođica, odmah na plažu! A nisam stigla ni nokte da manikiram, ni kosu da uvijem, ni da obavim masažu, ni da se našminkam, ništa!

Ko zna kuda se sve to vuče i potuca! (U ljubičastom kupaćem kostimu, brišući dugu raspletenu kosu, sa reke dolazi Sofija) SOFIJA: Vidite li onu zgradu iza mosta? BLAGOJE: Železničkog?

SOFIJA: Da samo znate kako je voda divna! Nisam izdržala da ne pokvasim kosu! A trebaće mi dva sata da je osušim! Al dok se ne zagnjurim cela, cela celcata, čini mi se ko da se nisam ni kupala!

Obucite nešto belo! Što pre! I to belo naglasite nečim crvenim! I stavite u kosu belu radu! SIMKA: Zašto? JELISAVETA: Zato što ste u žalosti, zato što je rat, zato što hapse, zato što ubijaju,

Sa haljina vam otpadaju dugmad, umesto dugmadi stavljate zihernadle, svuda po kući razbacujete kosu i ukosnice, šoljice su vam prepune pikavaca!

Mesečina. Sparna letnja noć, puna cveća, zrikavaca i svitaca. Sofija, posle plivanja, briše kosu. U mraku, sa strane, u prvi mah nevidljiv i za publiku, stoji Drobac. Netremica, i ne pomerajući se, gleda Sofiju.

Blagoje, seci! SOFIJA: Čoveče, boli! BLAGOJE: Naravno da boli! I tek će boleti! SOFIJA: Pusti mi kosu! BLAGOJE: Džabe se otimaš! SOFIJA: Pustite, vikaću! Boli! GINA: Samo ti viči! Dojahaće ti Drobac na beloj metli!

ko da sam sanjala! SOFIJA: Da se ja noćas nisam setila Filipa, možda bih izgubila i glavu, a ne kosu! VASILIJE: Zašto Filipa? SOFIJA: Nije Filipa, nego tog njegovog glumljenja! Kad je naišao onaj batinaš, premrla sam!

VASILIJE (postaje zainteresovan): Kad je rekao? SOFIJA: Noćas, kad su mi odsekli kosu oni zlikovci! Ostala sam sama, neko je naišao, i ja, onako obeznanjena, u onom strahu i mraku, nisam poznala ko je,

” Tako nekako! VASILIJE (vrlo zainteresovan): To je bilo pošto su ti odsekli kosu? SOFIJA: Zašto pitaš? VASILIJE (govori za sebe, i kao da se priseća): „Srce moje kukavno i glava ostrižena...

” JELISAVETA: Šta kažeš? VASILIJE: „I s glave kosu britvom srezah...” SOFIJA: Šta to govoriš? VASILIJE: Kad se Filip pojavio pred tobom, da li ti je slučajno rekao:

(Sa desne strane, skoro trčeći, dolazi Simka. Obučena je u belu muslinsku haljinu, sa crvenim pojasom. U kosu je udenula belu radu.) SIMKA: Mislila sam nikad vas neću stići! VASILIJE: Otkud vi ovde?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Znam da mi u kosu, po zori rumenotamnoj, tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu. A da veselosti mojoj, čiloj i potamnoj, dve zaspale,

Devojke, koje su braća čuvala od svakog vetrića, i koje, do udadbe, nisu uzele u ruku ni kosu, ni ašov, ni vilu. Išle su na opštinsku česmu i donosile vodu, obramnicama, ljuljajući se, kao karijatide, u struku.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

A Eva bi ih brala, brala, zadevala ih u kosu, plela od njih vence i njima obvijala glavu i vrat i bedra svoja pa ih davala i mužu.

Opomene je da se diže I otera je suznu, bledu... Al odjednom na putu Dokle još beše na doglédu, Kad su na njenu kosu žutu Zahodnog sunca zrake pale— On opazi gde nosi Crvene ruže u zlatnoj kosi. Grešnica iz Magdale.

I pred strahotom Božjeg viđenja Što rumen lica s bledilom menja, Juda se prahom po glavi posu; Čupajuć kosu — Grudi bijući I krvav pogled nebu šiljući Sruši se, kleče: „Prokletstvo!“ reče.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Lupa i šušti jedra pšenica o gvozdeno sito, pada na kosu dasku, a sa nje, kao voda niz gladak kamen, sleće i skače na čisto gumno, gde je dočekuju hitre radničke ruke...

Profesor istorije sede za sto, protrlja čelo, pa, nemajući šta drugo da radi, uze da gladi kosu na glavi, i ako je bila dobro uglađena.

Prođe čitav čas... On hodaše po sobi zavlačeći prste u gustu razbarušenu kosu, kao da bi hteo počupati te vlasi, kao da bi sa tim iščupao iz korena i svu muku što mu je pala na dušu pa ga davi,

Majka mu ižljubi kosu, ručice, polako mu nasloni svoje hladne usne na čelo, pa se diže i, ne okrećući se više, izađe iz sobe... ...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Hvala vam, braćo! NAROD: Živeo! Živeo! (Muzika svira jedan marš sve do kraja scene.) JEVREM (dočepa se za kosu): Pa ovaj ukrao moj govor!.. (odjuri Ivkovićevim vratima, otključa ih i uleti u njegovu sobu.) Gospodine...

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

pa od silna i njemu još neobjašnjena zadovoljstva i velike uslužnosti čisto ga pita očima; digao obrve preko čela pod kosu kao da heruviku peva, pa ga čisto vidiš kako traži štofa za razgovor. U tome stiže i večera.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Svakakve ljude ova zemlja rađa. Bilo je, bogme, i težih krađa: Deda Vuin, onaj što je imao kosu kao plast slame, I stanovao u gustom šipragu pored Dnjepra, Jedne mračne noći, potpomognut od tame, Ukrao je Radgunu

A smrt, bliža napretku no nazatku, Od nedavno promenila je alatku: Oštru kosu ne nosi na ramenu, Autu je dala crnu namenu. Malo je šta tako suludo i naduto I uobraženo kao što je auto.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

U knjizi jednoga starog, prema slici u knjizi zaraslog u bradu i kosu srednjevekovnog kaluđera, iscrpno se pretresa taj dokaz i nalazi da on za svakoga, pa i za najokorelijeg bezbožnika

Rakić, Milan - PESME

A njegova blagost sad me uvek seti Na vilinu kosu što u zraku leti Kad pred toplim suncem stukne zima tavna; Na ikone krotke, starodrevne čari, Što blagoslov nude iz

i rane Negdašnje čežnje pri mesecu bledu; Da milujem, kao nekad, uz iste Pokrete čedne i nagone čiste, Staračkom rukom kosu tvoju sedu...

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Čuje da svak spava u kolibe. Tada ona vijenac rasplete, pade kosa do niže pojasa; poče kosu niz prsa češljati, a tankijem glasom naricati, kako slavlja sa dubove grane.

Udri, Tale, tvojom drenovačom, pod nom puču rebra kâ orasi! Polovina glave izgubite, ne ostavte Kosu u kavure; takvo voće nije za kavure. SVAT CRNOGORAC Bjež, Komnene, zadrta delijo, kad si takvu srnu ulovio!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Tada oseća kako je ova duboko, duboko ljubi u usta; rukama joj gladi kosu, unosi joj se u nedra, u’skut, i znajući za Sofkine najtananije, najslađe i najluđe želje, čežnje, strasti, grli je tako

I bojeći se da nije zadocnila, gotovo trči. Jednako gura čas na levu čas na desnu stranu svoju ovlaš povezanu kratku kosu na glavi. Čas pođe lako, umori se. Jedva vuče na bosim nogama one spečene papuče, čas ih izuje, uzme u ruke i potrči.

Zato, ma da je znala da je kapiju zatvorila, ipak bacivši šamiju na kosu i na prsa, siđe dole. Čisto sa strahom, grabeći, dok je još videla, uđe u kujnu i zatvori vrata od one velike sobe.

Poče da se čuje ono njeno umereno, u dubokom snu pućkanje na usta. Sofka, pošto uvi drugom starom šamijom svoju tešku kosu, da joj se ne bi u spavanju umrsila i sutra je morala ponovo da češlja, leže pored matere.

potiljku na šamiju, te je polovine od tog lanca počeše golicavo a hladno da dodiruju po vratu i leže joj po ramenima. Kosu nije htela sasvim da zaglađuje oko čela.

I to se zakiti ne gore, više čela, nego po potiljku, naniže, niz kosu. I sa osmehom, videći kako joj to sve lepo stoji, iziđe, i čisto zapahnu u kujni sve.

vide toliko lepu i ne toliko raskošno koliko prosto i ukusno nemeštenu — grleći je, ali polako, da joj ne poremeti ni kosu, ni odelo, poljubi je, ne u čelo, kao mati — već u usta, kao sestra: — Vaistinu vaskrse, čedo moje!

Ali ona se, sva srećna i zajapurena, brzo izdiže, prebacujući kosu na leđa, i siđe u kujnu kod Magde. Ova je pak, ništa ne sluteći, još manje o prodaji kuće, a sva srećna što je on,

Ali silno otvori vrata i uđe. Svetlost se od sveće zaleluja i gotovo što svojim plamenom ne opali kosu očevu. Kada je pogleda, on, kao da je neki stran došao a ne ona, njegova Sofka, podiže se i samo reče: — Efend'm!

Ona, zadižući šalvare, da joj ne bi smetale, a i kosu sklanjajući iza vrata, potrčala bi odozgo k njemu. — Evo me, tato. I ljubila bi ga u ruku.

Zatim pođe ispred Sofke da joj otvori vrata. Sofka, kao tresući se od jeze, glavom zabaci kosu. Oseti kako joj se ona po leđima i dužinom tela zatalasa, i nežno je pomilova.

A ništa nije sada sa sobom smela raditi, osobito oko svoga tela, jer je znala da, kad bi počela ili da namešta kosu, razgrće šalvare, da bi slobodno mogla kročiti ili, kad bi ta sada oznojena prsa počela brisati, da bi svaki odmah s

Pandurović, Sima - PESME

čini mi se, sjaju K’o nad sudbom mi njene oči što su; Jer priroda će u tom čudnom kraju Možda na njenu mirisati kosu; Jer dane ove svršiti mi treba Predstavom živom sna mladosti moje; Jer Bog nam šalje utehu sa neba Kad sveta ovog

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Bješe uzela češalj. Kako sjede, poče raspletati kosu. Vijenac bujne vrane kose, prosu joj se niz pleći, po ramenima, na grudi.

“ „A da nije soko ne bi ni uletio amo“, prihvati drugi. „Nekate! zaglušismo ga!“ reče serdar, uzvrćući mu jednako kosu. Medik mu sad razdrlji grudi, skide meleme sa rana, pa ih stade pokazivati ljudima i objašnjivati im.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Berberin od đavolstva stane hvaliti kako su Sarajlije svi junaci, i da se oni nigda ne dadu nakvasiti, nego suvu kosu briju.

U tome ga i nestane. Bokumire se potom pokupe na jednu kosu i sednu da se odmore i počaste. Ali se tu zavade i trista ih izgine. Ono što je ostalo raseli se po svetu.

napredak; ranog žita i ozimog biti će na pretek, ali jaroga i kukuruza poredno; u livadama i u šjenokosima nećeš kosu unositi nego košjerić i kućen zato što će ga ljetna pripeka uništiti; duvana i kupusa biti će ove godine mnogo više

preko mora bez odmora na pastušaste konje, u košutin rog; iziđi pa idi u kalajgoru gde se vatra ne loži, gde devojke kosu ne češljaju, gde neveste hleb ne mese, gde petao ne peva, gde ne laje, gde mačka ne mauče.

(Vatra i vatrište) 64 — Govori bez usta i jezika? (Pero kojim se piše) 65 — Golo momče proz goru promače i iznese kosu u zubima? (Zvono) 66 — Gora ovud, gora otud, među njima zmaj leži? (Češalj) 67 — Danju klanja, noću broji zvezde?

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

” On siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti. Kad treći dan osvane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja, pa sve pokraj jezera,

“ On je posluša: uzme joj travu iz njedara i stavi u svoja njedra, pa rasplete joj kosu koja pade po dolini sva crna kao ugalj, samo đeđe koja sijeda.

Stanković, Borisav - JOVČA

Pokrijem je, a oči mi se silom upijaju u nju, ruke mi same, silom, njeno telo dodiruju, kosu njenu, lice... A da idem, da bežim od nje? Oh, znam da nigde nema veće sladosti, sreće.

JOVČA (gleda je netremice, već ga strah poduzima; hrabreći se vikne): Gledaj! NAZA (značajno maše glavom, oturuje kosu koja joj pada na oči; tajanstveno): I arno i lošo! (Zagleda bliže): Bio si bogat, silan.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Taj smeh sada razbijeno odjekuje u njoj. Surovim i krupnim očima gnječi gunj, kuštravu kosu što prelazi preko gajtana, čakšire, kratke i naborane, mokru gomilicu stare odeće... Kako je mogla da ga poželi?

Sigurno je odlunjao kod neke udovice. Brzo napipa vrata sobice za sluge. Na uskom krevetu nađe mu glavu i povuče ga za kosu. I ovaj se može preseliti u moj krevet! I njegov deda, Luka, bio je sluga. Gazdu mu, Vasilija, ubili Turci.

opet je otišao radi tih prokletih izbora... da je sada ovde, kao dete bi ga šljepkala po obrazu, čupkala mu kosu na vratu, golicala ga... Ne, najpre bi ga okupala. Okupala bi ga...

Okupala bi ga... Sela je u korito, voda je pekla, ali nije htela da je rashladi, kvasila je grudi, lice, kosu i leđa, pitajući se: kako je sve to odjednom došlo posle toliko dana mučenja, svađa i briga?

Rasutu dugu kosu, u koju se utinjala vruća para, zabacila je na leđa, pa se dugo i usrdno krstila, nejasno šapućući reči svih molitava

Nad svima. Zemlja joj se podmetnula da po njoj hoda i nju da drži. I noć je njena topla reka. Mesec joj se zavukao u kosu ispod nebeske marame. I tu plavkastu maglu nad jabučarom, i te gomilice mraka što mirišu na grožđe, ona je izdahnula.

njegovo izlomljeno dahtanje čula je Đorđeve pretnje „sve ću da zapalim“, htela da se sakrije u Tolino grlo i čupala mu kosu. Osećala je kako joj snaga u zemlju propada. „Hoću da me moliš!

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Sve mu se vrtelo u glavi od njihovih sitnih glasova. — Šta tražiš? — zamrsi mu se jedna od njih u kosu. »Baš da joj ne kažem!«— pomisli mali čistač, a zvezda se, kao da mu čuje misao, nasmeja: — I nemoj, ali pazi!

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Posedasmo pored odra njena. Mi i senu verujemo slepo. - Ona moli: - „Pričaj mi što lepo!“ Gladeć' kosu sa čela joj vrela, Smišljam šta bi rado čuti htela.

Il' kradom oblak ide na više? Il' bolnik kakav teško uzdiše? Il' anđ'o melem s neba donosi? Il' oštru kosu, da ga pokosi? Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?... Možda se krade, da nam popije I ovu jednu čašu radosti?

J. Dučić HS MORSKA VRBA Sama vrba stoji nad morem na steni, Rasplela je kosu zelenu i dugu: Naliči na nimfu koju su prokleli Da postane drvo i da šumi tugu.

U njenu sam kosu upletao strasno Mokre noćne ruže. Putem punim zova, Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno Oči pune zvezda i usta stihova.

naglo Čudnovat nekakav gost: usne mu grozno se smeše: Iz praznih šupljina očnih studena pustoš se širi, U ruci držaše kosu. To Samrt ledena beše. Krčmar je dremao mirno držeći debelu knjigu, Kad samrt tiho mu priđe, i mirno stade nad njime.

I pred strahotom Božjeg viđenja, Što rumen lica s bledilom menja, Juda se prahom po glavi posu; Čupajuć' kosu, Grudi bijući... I krvav pogled k nebu šiljući, Sruši se, kleče: „Prokletstvo!“ reče...

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Koleblju se gusti legioni ka po ravni sazrela žitija koja kosu k pogibiji bruse kad ih ludi uzmute vihori. „O zavisti preotrovne žertvo, vinovnici vječne pogibije!

“ „Neću - kaže - dva vjerni vojvode, zavjet sveti vječno narušiti; što sam jednom vjenča besmrtijem smrtnu kosu ispitati neće!

Popa, Vasko - KORA

moje plahe Pronašli smo se Na zlatnoj visoravni Daleko u nama 30 Sa tela sumrak svlačim Dan mi je našao lice Vetar kosu razveselio Pogled mi začuđen lista Senka iz sunca niče Svet na pragu srca stoji Opet obroncima plavim U glas ti

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Bio je sposoban da govori samo rukama i očima. Zato zatrese kosu i podiže desnicu svečano u vis. No ti gestovi dopadoše se majmunu, te i on zatrese svoju grivu i diže desnicu u vis.

Ona već beše zašla u godine, pa je zato svoju prosedelu kosu obojadisala riđom bojom. Otvorenim očima i naćuljenim ušima Euristenovim ne umače ni ovaj neznatni događaj.

silna glava počivala je na njegovoj knjizi, zraci podnevnog sunca, prodrevši kroz maglu, osvetljavahu njegovu snežnu kosu i pretvoriše je u oreolu. Pemberton se zagleda u taj prizor. Dirnut njime, prošaputa: „Mučeniče nauke!

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

s police, i posle, ispružen na krevetu, naporno diše, dok se njegov prijatelj proteže snažno, doteruje svoju grguravu kosu i ironično se smeši.

A sunce se polako i oprezno spuštalo na Bežanijsku kosu i luminozni, zaslepljujući njegov sjaj slabio je, gubio se, rumeneo svi više, preobražavajući se postepeno u ogromnu,

te bezumno volim, mili, bezumno — pa se videlo koliko je ozarena srećom, milujući mekom i belom rukom njegovu plavu kosu, dok je on, rumen i napregnut, pognute glave uzbuđeno disao. — Radosti moja, ja samo tebe volim, samo tebe!

(kao mali pao sam na klizavici) nemam ničega naročito upadljivog ni va licu, niti inače; ja podsecam svoje brkove, a kosu češljam „sa strane“, kao što je u modi — te ovu činjenicu, to jest ovo odsustvo svoga gospodstva, i ne mogu i ne znam

Mitar u samome grlu kao da mu se od rođene ženine kose neki beskrajno dugi pramenovi sa gustim medom izmešali, te ovu kosu sa medom guta on neprestano i ne može da proguta.

— veli Iketa drhtavim i jako tronutim glasom; pa će opet: — A šta je sa pokojnim Janaćkom, što mi osta dužan kosu i grabulje, ti si ga dobro poznavao? — E umro ti je i on baš nekako onomlane oko posta. — Laka mu zemlja!

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

solupi, smiješni i nedolikujući jednom dječaku; vidio sam njegove okrugle, začuđene oči, njegovu kudravu naježenu kosu, njegov kratki, naivni nosić; a pod njim tanka usta nestalna oblika, vječito nemirna, spremna da lakim prelazom prime

Ali, na moje olakšanje, uskoro za njim izišla bi i bakica, dotjerujući na sljepočicama kosu što joj je provirivala ispod njene bijele kapice.

se pogledamo u ogledalo, konstatiramo da taj naš isti identični, nezamjenljivi ja, ima nešto prosijedu ili prorijeđenu kosu, da su mu leđa nešto pogrbljena, da je dobio rđavu naviku da nosi naočare, i tome slične trice?

Nije li to i opet u neku ruku, „duša” koja treba da ščepa za kosu „tijelo” i da ga izvuče iz blata? A ako je ta „volja” samo odraz fizičkoga, nešto što izvire iz tijela, nije li to

Došlo bi mi najednom da se nasmijem, da rastjeram rukom, da joj zadignem kosu na potiljku, da je poljubim u vrat. Ali se ne bih nasmijao, ne bih rastjerao rukom, ne bih joj zadigao kosu na potiljku.

Ali se ne bih nasmijao, ne bih rastjerao rukom, ne bih joj zadigao kosu na potiljku. Mjesto toga, nastavio bih: — Uostalom, možda imaš pravo. Ta je žrtva nužna...

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— E, sad moramo da se podvojimo: ja ću sad levo, dolinom i potesom, a ti hajde tako pravo, dok ne iziđeš na samu kosu ; onda okreni sve kosom pravo mojoj kući, ali žuri što više možeš, i gledaj da te ni ptice ne opaze.

Sreten, koji bejaše napred, podiže kosu i kao da htede nekud poći, pa, videvši da se nijedan od drugova mu ne miče s mesta, zastade i sam, dvoumeći šta da

« Pantovčevu glavu dohvatio plamen, zgoreo svu kosu i po kući se prosu zadah... Kako oseti smrad spaljene kose, Đurica htede da vrisne, osvrte se pažljivo po kući, ugleda

je uze za ruku, pa stade da gladi onu meku kao pamuk kožu na ruci, potom je uze za obraze, pogladi joj meku namirisanu kosu na glavi i opet gleda i gleda... — Ala miriše! — reče posle dužega ćutanja. — Šta? — nasmeja se ona. — Kosa...

Đurica poznade glas Vujove žene. — Zovi ga jače, ne čuje! — viknu on, pa okrete; naviše uz kosu. Preko njega prelete buljina, mašući tiho i nemo čupavim krilima... On se strese i požuri uz brdo...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

On siromah, kad to čuje, ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti. Kad treći dan osvane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja, pa sve pokraj jezera,

Berberin od đavolstva stane hvaliti kako su Sarajlije svi junaci, i da se oni nigda ne dadu nakvasiti, nego suvu kosu briju.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Otvarahu oči, crnu kosu, Što skrivaše i grudi i telo: Kao svetlost lepota se prosu I dan beo i u nebo belo. Tad stavljahu jorgovane na

Jedna deva htede da odmara Svoje telo; jedva da su grane, Dan i nebo, kad kosu otvara, Videli joj lepote neznane. Ona beše slika devičnosti, Bez svog venca, bela i nevina, Lutala je kroz taj život

javu, A za život nebo svojih snova, Al' smrt dođe iz daljina, mukom, Dodirnu joj usta svojim dahom, Pomilova njenu kosu rukom I ispuni zemlju čudnim strahom. Al' smrt dođe; lak dolazak njeni Osetiše redom svi spavači, I ustaše.

snova prošlih, prijatnih k'o dýge Nisam video ovaj život grubi, Već moje nebo, moj zavičaj tuge I tebe s vencem što ti kosu ljubi. I tebe s vencem.

Da li ti je kadgod na um mis'o pala, Bujnu kosu kad prgavo sama splećeš, Kad u vrtu bereš ružu što je cvala, Ružu bereš i na grudi svoje mećeš, Kad haljinu svoju

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Ne bih dotakao kosu neke druge osobe, osim, možda, ako bi neko u mene uperio revolver. Dobijao bih groznicu samo posmatrajući breskvu, a

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Naročito su im se sviđala moja zagonetna pitanja o prirodi svetla koje sam postavljao Kosu, a koji na njih nije znao da otvori.

Fizički, bili smo veoma različiti. Govorio mi je da ne zna šta bi dao da ima crnu kosu kao ja i da je crnonut. Mene su privlačile njegove skoro bele trepavice i obrve, vragolaste zelene oči i žute pege po

U naporu da stigne svog zahuktalog oca, ova devojka bila je nalik na ”valkiru” kojoj je vetar vitlao dugu zlatnu kosu. Nije bilo moguće porediti svece i ovakve ljude. Ali, uprkos svega, moja majka je bila u pravu.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

bječve, dugo bi pjevala na sav glas, osmjehivala se čobančetu i gledala u zanjihalu se pučinu, a vjetar joj razmiče kosu i nosi djetinji glas u pusti prostor. U ljeto, čobanče bi, po običaju, pa žalu golo skakalo i kupalo se.

— Vidiš, — javi se stari, ne dižući izgubljenih očiju s poda i prebacivši sa čela još gustu kosu, — vidiš, na prvi od mjeseca treba da iselim iz ovoga budžaka... — Pa što? — prekide ga žena.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Izlazeći na kapiju, oseti samo kako joj lice i kosu dodirnu onaj venac od šimšira i drugog cveća, već osušenog, gotovo sparuškanog od fenjera, i to je zadahnu nekim

Usred reke ugledao je raskošnu ženu, sasvim obnaženu, kako se kupa, češlja raspuštenu kosu i mami ga, što nije ništa drugo nego u njegovoj uobrazilji Sofka preobražena u rusalku; zatim ga je obuzeo paničan strah

motiviše prejak, bukvalan prizor autoerotizacije: „Tada oseća kako je ova duboko, duboko ljubi u usta; rukama joj gladi kosu, unosi joj se u nedra, u skut, i znajući za Sofkine najtajnije, najslađe i najluđe želje, čežnje, strasti, grli je tako

na primer, rečenice iz Dafininog sećanja ne doživi zatalasano smenjivanje njenih članaka i njenu intonacionu tenziju: „I kosu meku i svilenu, / što je bila počela da sedi, / nije mogla da zaboravi, / ni rumenu gornju usnu njegovu, / što mu se

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

FEMA: Kakva je ovo svinjaruša! S njom nije vredno ni razgovarati. (Pređe k ogledalu, i počne nameštati kosu.) ANČA: Majstorice! FEMA: Uh, mora čovek u nesvest da padne. (Sedne na stolicu.

Ali platićeš ti to. A tebi, nitkove, posljednji put kažem, ako te jošt jedan put zatečem š njome, iščupaću ti svu kosu. Sluškinje traži, a ne diraj u kćeri noblesa. (Povuče Evicu za sobom i otide.) VASILIJE (snužden takođe iziđe).

FEMA (skoči): To je bezobrazluk! Taki mi se vuci ispred očiju, jer ću ti svu kosu počupati, nitkov jedan, tko te pita za to? JOVAN: E, lako je vama, jer ste utekli u podrum, ali ja siroma!

Krakov, Stanislav - KRILA

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Duško skoro lud od straha i umora ispenjao se najzad na kamenitu kosu. Nije on bežao ka prevoju, kuda su svi nagli. Izabrao je drugi slabo tučeni, ali skoro neprolazni put.

Paralo mu oznojene grudi. Osećao se sam usred pustoga žbunja, koje je pokrivalo celu kosu, iako je kraj njega bio njegov dugi trubač Sima.

Kraj puta se crnela strašno naduvena lešina poginulog konja. Najzad je bataljon stigao na kamenitu kosu, onu na kojoj se prošlog jutra razbijen skupljao. Mali zakloni na kosi bili su posednuti.

Uzaman su praštale puške, klepetali mitraljezi i sevale bombe. Neprijateljski stroj za strojem je izbijao i plavio kosu. Baterije, koje se branile kartečom, bajonetom su osvajane, i padale jedna za drugom.

se uzanim kamenim stazama, pregazili su Bele Vode, skačući sa kamena na kamen, peli se teško uz šumovitu Miletinu Kosu. Psovali su ljutito, jer im je niz umorna pleća pod suknenim odelom curio znoj, a teški ranci su rezali ramena.

I Duško je rasejano dobovao prstima po stolu, gledao male čistače obuće i crvenu kosu jedne prostitutke. Osećao je žeđ i poručio je maline sa kremom.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Šećer ne jedu već ga upliću u svoju tvrdu grguravu kosu. Kori ih naročito raduje. To su oni beli pužići za koje su nam pričali, kad smo bili mali, da služe za novac međ

Prošli smo gigantsku stenu Gibraltara: Herkulov stub, i njegovu džinovsku kosu cisternu; neverovatne planinske komplekse s druge strane, sa gradom Seutom, belim, poslednjim gradom priljubljenim uz

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

prestaje i nastaju brežuljci, sve veći i veći, dok se naposletku na sat odstojanja od druma ne sliju u jednu povisoku kosu koja od same naše granice ide paralelno sa supovačko-tešičkim drumom (kojim smo mi išli) sve do Đunisa.

brežuljci zaokrugljeni, na nju je lako i popeti se i sići, topove je lako na nju ispeti i spustiti ih, a opet ko ovu kosu drži, taj vlada gotovo svom levom obalom moravske doline od naše granice pa do pod sami Aleksinac.

Ono istina, ja se ne razumem u vojničkim stvarima, ali ja ne znam zašto Turci ne bi smeli zauzeti onu kosu, i što to ne bi bilo po njih dobro, kad s one kose mogu vladati dolinom i prostom demonstracijom osujetiti svaki naš

Polako i čisto u nekom strahu dignem pogled na kosu... Ah! osam simetrično rastavljenih ppedmeta odsjajivali su metalnom svetlošću na prvim zrakama jutrenjega sunca...

jednoga ruskoga oficira iz svoje pratnje, pođe s s njim uporedo uz drum i nešto mu je živo govorio i pokazivao rukom na kosu. Zatim oficir brzo odjuri drumom put Žitkovca, a Komarov se vrati k nama.

i naredi da okrenu front kosi otkuda su se spuštale crne kolone; baterije da zauzmu zgodne položaje da mogu pucati na kosu.

otkuda su se primicali Turci, zaklonjen je rujevačkim visom, koji se u severozapadnom pravcu pruža i pravi rujevičku kosu. Na samom visu i duž cele kose POdignuti su aleksinački šančevi, baterije i streljački rovovi.

Na samom visu i duž cele kose POdignuti su aleksinački šančevi, baterije i streljački rovovi. Rujevičku kosu u severoistočnom pravcu preseca glogovička doljača, a odmah iza nje diže se kameniti ćuvik, prozvan šumatovački vis.

— Hije ovde i ne znam gde je, odgovori mi on. — A da nije gore y onoj šumi? Ja pokažem rukom na šumatovačku kosu što se pružala iznad šanca. — Ne, reče mi kapetan, tamo će biti Turci.

Strelci uđoše u šumu, penjući ce uz kosu. Bataljon u četnim kolonama prileže u poljani i tu osta. Baterija iđaše napred.

Naskoro se poljana pred šancem napuni naših strelaca. Sad počeše i naši iz šanca pucati topovima na kosu sa koje je masa kuršuma padala već i u šanac.

Siđemo preko potoka na put, gde beše nameštena jedna naša baterija, te je kroz proplanak tukla u šumovitu kosu, gde su ce zbili Turci. Tu stanemo, đeneral je sam trčao od topa do topa, nišanio i komandovao pucanje celom baterijom.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Mi i senu verujemo slepo. — Ona moli: „Pričaj mi što lepo!“ Gladeć’ kosu sa čela joj vrela, Smišljam šta bi rado čuti htela. Što j’ najlepše rado bih joj nizô: Vidiš, dušo, proleće je blizo.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

A narednik, međutim, ima nežno, potpuno izbrijano lice, i kosu začešljanu „a l'embuѕqué“. — Pošto ja noću moram da se dižem, to lezite vi uza „zid“ — reč mi narednik Dragan.

Počeo je već i suton da pada. Iako me je ovo stanje mučilo, rešio sam da ne popuštam. Neko se peo uz kosu i vikao još iz daljine: — Ima li koga tu? Nas trojica pojavili smo se najednom da vidimo ko pita.

Je ѕuіѕ occupé. Il faut que j’aіlle1... Moj prijatelj posmatrao me je nekako neodređeno, kao da se budi. Onda zagladi kosu. — Kako... gde ćeš?... Ostani, pa ćemo zajedno — mucao je.

Zamislio sam je mladu, video njenu talasavu, sjajnu kosu i zaželeo... Vojin sluša usplamtelih očiju i, razdragan pričom, poče da trlja šakama.

Ali ja sam zanemeo i neprestano mislio na onaj ključ, prekorevajući sebe zašto nisam otišao. — Kako imate lepu kosu! — progovori i prevuče rukom preko moje glave. Neki žmarci podiđoše me...

— U mojoj ste vlasti... A sad, poljubite me! Bez razmišljanja prišao sam, obuhvatio je glavu i poljubio je u kosu. — Eto, da vam dokažem... — Dokaz! — gledala me prezrivo i mahala glavom. — A šta vi mislite... mi živimo od vazduha?

Ona tresnu glavom. Kad je podigla ruke da zagladi kosu, tek se tada ispoljilo neno vitko telo, u haljini od plavog trikoa, sa svim onim nežnim, devojačkim oblinama...

— Na samom vrhu. Kota dve hiljade pet stotina dvadeset i pet — govorio je oficir začešljavajući kosu. — Vi ćete moći da nam objasnite gde su ovde vođene borbe? — Verujte, gospodo, ne znam ni ja sam.

Videli su se zaista svilasti pramenovi žute kose. — Bože, šta li bi dala negova majka ili sestra, da ima ovu kosu! — razmišlja vojnik.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

I ti sediš na pendžeru, Na svilenom jastučiću, Ljubezna. I ti tvoju kosu gladiš, I iz mene serce vadiš, Ljubezna. Sad ja vidim da me varaš, Jer se s drugim razgovaraš, Ljubezna.

Bega mati s jedinčetom, kosu raspustila rusu, Zapevka do Boga od srca ide ranjena. Ne može braniti veran svoju ljubimicu pastir, Jasnu vrulu ima —

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Sa obala je možda primorskih Pun srca, duše, nekad gledao Poslednju rumen čeda stidljivog Kakono kradom kosu zlaćenu U bezgraničju kupa providnom...

— — VUJO: Znaš, mator je čovjek dijete — izbij zube, lezi u bešiku — do jučer se igrah junakah, a danas, pod sijedu kosu, igram se pasah. BOŠKO: Što ne vukova, Vujo?

BOGDAN: Pa vezuju l’ te za sindžir, Vujo? Tu je dobrome sindžar odlika. VUJO: E, ’vaki pas za sijedu se kosu vezuje, — a riječ mu je ogrljak... BOŠKO: Ma zbilja, Vujo?

Bojić, Milutin - PESME

A kad se ponoć niz padine prosu, U senci venja jedan car Balkana, Rasturiv svoju pozlaćenu kosu, Odmarao se od noći i dana.

I žudim kosu tvoju tako meku. A čežnje moje, sve dublje, sve veće, Očajna neman crnom kosom sreće A oko grli pučinu daleku.

Jakšić, Đura - PESME

Il’ kradom oblak ide naviše? Il’ bolnik kakav teško uzdiše? Il’ anđô melem s neba donosi? Il’ oštru kosu da ga pokosi? Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?... Možda se krade da nam popije I ovu jednu čašu radosti?

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Najviše, najopasnije da se ona ljulja, izdiže. I držeći se na užetu, koprcajući se, zabacujući prsa i kosu s čela i glave, toliko se ona ljulja kao da hoće da se iznad bašte, kuće, gore, toliko visoko, visoko uzdigne, da bi

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Sokom koji l. pušta kad se u proleće oreže (»lozina suza«) mažu žene i devojke kosu, da bi rasla (Karadžić, 3, 1901, 200; SEZ, 13, 1909, 413). Najbolje je ako se tom prilikom i obaje (SEZ, 13, 296).

, a bude duga kao konopac«, ŽSS, 118). Negde devojke ostavljaju zejtin da na v. prenoći, pa njime posle mažu kosu (GZM, 6, 371). Na Đurđevdan češljaju se devojke na v. »da kosa i one rastu kao v.« (іbid., 269). V.

(Duhovima) i o Brašančevu, prosipa se ona duž puta, da se odagnaju veštice (u Primorju, Karadžić, 3, 1901, 191). Kosu koju je kum ostrigao detetu čuva majka zajedno sa p‹elinom›, zdravcem i bosiljkom (SEZ, 16, 181).

značaja. Žena koja je kosata treba da ostriže u mladu nedelju pre sunca dete u k., da ostriženu kosu zakopa ispod k., i onda dete neće nikad oćelaviti (Gornja krajina, BV, 11, 1896, 292). K.

150; 20, 345); gonoreje (SEZ, 14, 236); protivu opadanja kose (SEZ, 13, 296; »u koprive valja ostaviti ošišanu dečju kosu, pa će brzo parasti«, SEZ, 13, 418; ZNŽOJS, 11, 266); od prosadi (sanđija, ZNŽOJS, 7, 1902, 161); kad ovci otvrdnu i

S. pomaže i rašćenju kose. Žene mažu kosu zejtinom koji je uoči Đurđevdana prenoćio u s., ili miju kosu u vodi u kojoj je prenoćio s.

S. pomaže i rašćenju kose. Žene mažu kosu zejtinom koji je uoči Đurđevdana prenoćio u s., ili miju kosu u vodi u kojoj je prenoćio s. sa jablanovim lišćem (ŽSS, 118; ZNŽOJS, 11, 267).

kad noću pođe s detetom pa selo, poneće sobom malo tisovog drveta (GZM 6, 369); deci ga meću oko vrata, a devojkama u kosu protiv uroka (іbіdem; Begović, 163); takođe ga meću ovnu zvonaru pored zvona, kravama i volovima u roge, volovima u

npr. Vuk, Rječn., ѕ. v. vještica; SEZ, 50, 163). Marko Kraljević je u nekoj prilici razmrsio vili kosu koja se tako bila zaplela, i vila ga je zato nagradila da bude junak nad junacima (Karadžić, 1, 36).

»Gde š. najbolje napreduje, tu je najbolje mesto i za građenje nove kuće« (ŽSS, 11). Za mladu š. privezuju devojke kosu što im opadne, »da bi im kosa bolje rasla« (GZM, 6, 656). Kroz procep mlade š.

, 174, Popovci). Vodom sa o. devojke peru kosu — da bi bolje rasla (GEM, 38, 1975, 182, Budžak). Orah. On je »jedino rodno stablo« kome se u Sretečkoj župi »pripisuje

U Sretečkoj župi devojke su se, rano na Đurđevdan, kupale nage u reci i češljale kosu »u raž« radi zdravlja i kose guste kao r. (GEI, 9—10, 130).

Ćipiko, Ivo - Pauci

Primiriše njenu kosu, kao šumu gustu, i posmatra joj lice što se ispred njegova pogleda postupce žari, a oči bježe ustranu.

Zlata, jednoga popodneva, gladeći joj kosu i dirajući je u njedra, u sijasetu strastvenih poljubaca, osjeti njegovu požudu na sebi i, istrgnuvši mu se iz ruku,

A djevojka, dok ga spazi, ponamjesti kao nehotice maramu i krene rukom da zagladi kosu. On se ustavi kod zida, nasloni se na nj, pogleda je i naglo izusti: — Još danas i sutra!...

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

dokono ćaskali; razbaškarila se tu ona u glibu, žitkom smrdljivom blatu, prostrla svoj ogrtač, odložila kraj sebe kosu i kezi se na nas. Mi smo u satrulim ponjavama, ugušeni smradom, vrućica nas ispija, bunilo nam brka misli.

Znam to iako sam mu okrenut leđima. Najzad ulazi Dorotej. Okisao kao miš. Otire šakom mokro lice, zalizuje kosu i spušta na sto torbuljinu.

Vetar je izmešao po nebu bucmaste, runovite oblake, uvukao im se u kosu, oči, uši, liznuo im lica, raskravio ih, naterao ih u smeh (otkud sad od jednom smeh, otkud to), bojažljivost se

Ilić, Vojislav J. - PESME

naglo Čudnovat nekakav gost; usne mu grozno se smeše; Iz praznih šupljina očnih studena pustoš se širi U ruci držaše kosu. To samrt ledena beše.

Kratka smo vida“ Košutić Podne je. Mladi Slepčević sedi u svojoj sobi i baš se ozbiljno dao u misli. Kosu je đenijalno rasturio, a za ušima ima držalje i pero.

Ta to nije teško to je barem lako, Namrštiću čelo, počeću ovako: Zgrabi pero iza ušiju gladi kosu, mrda usnama i piše no brzo ostavlja pero. Aja, to ne ide. Vrlo dobro znadem, Privikaće ljudi da Jakšića kradem.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Vaše svilene čarape, zamenjujem Vaše male cipelice većim sandalama, da biste izgledali što muškije, a Vašu kestenjastu kosu, ravno srezanu nad vratom, vezujem purpurnom vrpcom, prevučenom i preko čela.

U trenutku kada se takav lepo osvetljeni voz nađe na onom viaduktu i okuci, on izgleda kao zlatna diadema upletena u kosu boginje Zemlje. Kad vozovi projure, ja posmatram nebo. Na njemu blista sada svojim crvenkastim sjajem Mars.

Vi možete metnuti, oko Vaših belih ruku i alabasterskog vrata, Vaše divne biserne đerdane, i uplesti ih i u Vašu kosu.

Stanković, Borisav - TAŠANA

(Odlazi.) TAŠANA (za sebe): Ne treba, niko mi više ne treba. (Seda, raskomoćuje se, razrće oko čela kosu, oko vrata odelo, da se osveži. Odjednom uzdrhta, skoči. Tare rukom usta i obraze.) Oh, što me svrbite, pusta ostala!

polako, nežno ostavlja je; ali, dižući ruku, koju je Tašana držala i na koju je glavu naslanjala, i brišući njome čelo, kosu, lice, odjednom sav zadrhta po tresen): Oh, opet ovaj miris! (Polazi.

Da voli ovo moje lice, kosu, da žali za njima! Da ih žali, što će, ako sam na putu, po zimi, mećavi, da zebu; ako mi nije hladno, ako sam u svojoj

Ovo mi je draže i milije nego sve što sam do sad u životu postigao. Hvala ti! Da idem. (Tare čelo, kosu, da se smiri.) TAŠANA Da donesem vode da se umiješ i osvežiš? MIRON (pribravši se): Ne treba, ništa ne treba! Idem.

Tašanina soba. U veliko dan. Po sobi posluje Tašana. Malo dublje zabrađena šamijom, da joj prašina ne pada na kosu i lice, obučena u svakidanje odelo, samo u jeleku, sasvim nezakopčana, bez pojasa, već između jeleka i šalvara velika

mi deca odrastu, neće smeti da me vole koliko me vole, neće smeti da mi bezbrižno leže u krilu, zavlače ruke u nedra, kosu, bojeći se da to nije u redu i da to ne dolikuje. I eto, zato sam tebe toliko čuvala, rado pomagala.

MIRON već obnevideo od starosti. U dugoj iznošenoj mantiji od prostog sukna. S masnom kamilavkom. Obrastao u bradu, kosu. Sav zaudara na plesan, burmut, duvan. Iza vrata viri mu zavučen stari čibuk.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Julica je tanka kao senka; vuče na glavi grdnu crveno-zlatnu kosu; koža joj bela, i hladna kao u ribe. Kad govori, šapće; usta otvori, lepi zubi zasvetle, nešto je rekla, i ako ste

Ali žene su volele stas i kosu gospodin župnikovu, a one su, poručeno je u biskupiju, uglavnom punile crkvu. I tako je biskupija zažmurila.

cigaretu, navali se levom stranom, koja ju je uvek nešto bolela, u naslonjaču, i nekako muški trlja čelo i zaturuje kosu. Od teškog tela, u naslonjači se napravio kao neki mider za bolesne.

Rekoh to pop-Tominici. A ona, sirota, porumene, zape onaj šlajer za nos, i stade nameštati kosu oko ušiju, tamo gde je već počela da sedi...

Imao je maglenosive oči, za kojima uzdišu devojke. I bujnu smeđu kosu koja se sa svakim njegovim pokretom drukčije slagala, kao lišće na vetru.

Ha! ha! Biću feš kaluđer, je li? Pavle, siromah, skoro sasvim ćelav, i nehotice upre oči u divnu kosu Brankovu. — Što kosa može da bude ukras!...

Kako mi je glavna lepota u frizuri, a crkva mi baš nije jaka strana, ja ću kao ona bosanska đevojka: l'jevom rukom kosu gladi, a desnom se Bogu moli... Oj, oj, oj!

ispraćaja, isto ću se pitati, i, čini mi se, kad maturanti zađu za poslednji ćošak, zaključaću se u svoj razred i čupaću kosu s glave... Kuda? dokle? zašto samo dotle? — Danas vam je opet teško, Kaleniću.

Gospođa apotekarica zabola, po japanski, dve ogromne koštane pleteće igle u kosu, skrstila ruke na vunici bledoružičaste boje, i sluša kako neko stručno prikazuje Pavlov budući tenis.

— I devojčica sva blista, srećna što ima i takvog oca i takvog učitelja. Soka, nekuda zagledana, sklanja Jani kosu s čela.

— pa se višnja razbrekće kao da se i koštica pretvara u meso i sok; prostije rečeno: Nata omatorela, prestala da boji kosu, raskrupnjala se, ali vešta da šije, odeva se kako punom telu najbolje stoji, i još je pomodarka kad izađe na ulicu.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Naš Šandor (to je ime putniku koga je kum Aleksom krstio), kako dođe u selo, metne svilen prusluk na sebe, ugladi kosu, uzme bič u ruku i zviždući pođe sokakom, na svaki prozor zavirivajući tko tamo sedi.

učinilo, tako je velike prsi imala da bi za model vinskoj Kraljevića Marka mešini bez svake sumnje služiti mogle. Kosu je imala žarko crvenu, da je pri najvećoj pomrčini bez ikakove svetlosti večerati mogla.

(kakve su to kaplje bile, ostavljam mehanicama na rasuždenije), i budući da je, kao što smo opomenuli, imala crvenu kosu, pretvori se ovaj fenomen u zlato, i to je onaj venac što je Liber otac u zvezde premestio.

« So tim uzima preslicu i prede. Učeni sin čas pruži jednu nogu, čas drugu, čas treje rukom čelo, čas barusi kosu. »Mamo, šta radiš ti?« Predem majki. »Ti ne predeš, ti samo misliš da predeš.« Ja mislim majki da si ti lud.

Wіckler) — »uvijač« za kosu, napravica ili traka da se pomoću nje prave kovrdže VISOKOPOČITAJEMI — visokopoštovani VISOKOPOČITANIJE —

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Druga dama, koja je sedela do nje, imala je tršavu plavu kosu, sa crvenom mašnom u frizuri, i vrlo jako navučene obrve.

u sobi, bacio kroz otvoren prozor saksiju sa cvećem, jedne makaze, jedno vezeno jastuče i majkin kurjuk, koji umeće u kosu, te, radoznao da vidim gde leže ti predmeti, nagao se pa i sam strmeknuo kroz prozor na ulicu.

koju sam se, u svima prilikama, revnosno starao da održim, te sam zatim još češće razbijao sebi nos, čupao sestri kosu, uganuo jedanput palac na ruci a drugi put nogu u članku, dok najzad nisam jednog dana prosuo žar iz peći te upalio

Ja sam ti, Sretene, još prošloga časa kazao da ošišaš tu kosu. Iako na toj suprotnoj strani sveta žive divljaci, ja ipak neću više da provlačim prste kroz tu tvoju prljavu kosu...

Iako na toj suprotnoj strani sveta žive divljaci, ja ipak neću više da provlačim prste kroz tu tvoju prljavu kosu... To je ta strana gde je noć kad je kod nas dan i, obratno, gde je dan kad je kod nas noć.

Na tim plakatima bi mogao biti nacrtan mlad čovek, ispivena lica, ugaslih očiju i povijene grbače; jednom rukom čupa kosu, a drugom drži revolver. Pod slikom bi se moglo krupnim i uočljivim slovima napisati: „Ne uči latinski!

Ako ovaj u upornosti ustraje i dalje, on postaje pesnik dotične gimnazije i onda već pušta dugu kosu, počne se aljkavo nositi, simulira rasejanost i tako postaje poeta sa svima kvalifikacijama.

Osma mi je ljubav od početka do kraja bila po receptu koji je uopšte usvojen za ljubav. Ona je imala bogatu, plavu kosu i sjajne crne oči i volela me je vrlo iskreno.

Ona je imala bogatu crnu kosu i tople plave oči i voleo sam je vrlo iskreno. Ja sam čak zahtevao od nje da mi se zakune na vernost, a zakleo sam se i

dreku, tako da će ona dva građanina morati dojuriti u ovu sobu; tada ću vam ja, pred njima, opaliti šamar, počupaću vam kosu i naleteću na vas noktima i grebati vas nemilostivo po licu.

– prekida Borino gunđanje predsednik. Vojislav se diže, uspravi i zanese glavu unazad, provuče ruku kroz kosu, pa je zatim zadenu između dugmadi zakopčanoga kaputa. On poče ovako: – Šta je život?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Oni pešaci koji su nosili municiju, izgubiše se u noći sa granatama... U jednom momentu čupao sam kosu... Sakupio sam onda vojnike. Zamolio sam ih kao drugove, neka učine još i ovaj poslednji napor.

Ja trčim što brže mogu. Najednom se preda mnom pojavi zapregnuta haubička baterija gde silazi niz strmu kosu. Vojnici vuku volove, drugi ih bodu tesacima i uvijaju im repove, da brže idu.

KRAJ MUKA... Dan je sunčan i topal. Penjemo se polako uz jednu kosu, po kojoj masline rastu. Čude se vojnici gledajući drvo pa sve misle da ih neko vara.

Neko je pozva, čini mi se, pre mene, ona htede da me mimoiđe, i u prolazu me čupnu za kosu. Ja je dohvatih za ruku: — Stani, ženska, gde si zapela! — rekoh joj.

A rezerve nisu pristizale. Bugari su isto tako popustili. Posle neuspelog napada na Katunac i Požarsku Kosu, malaksali su. I stalo se naposletku. Sa naporom titana, naši su saterali neprijatelja iz ravnice na vrhove planinske.

NA DNU PAKLA Napad Bugara na Katunac i Požarsku Kosu slomljen je. Neprijatelj je ostavio svoje mrtve, ogroman materijal i povukao se na vrhove Moglenskih planina.

Na dugim marševima, ili na odmoru, ležeći nem i usamljen, gledao sam vizionerski njen mali lik... Nosila je kosu razdeljenu po sredini temena. talasavi pramenovi kestenjave kose uokvirivali su njeno visoko čelo.

Sa komandantom diviziona, pukovnikom Pejovićem, izišao sam na Zabrdanjsku Kosu. Tu zatičemo komandanta pešačke brigade, koji je određivao zemljišne rejone, gde treba da se rasporede pešački pukovi.

Petrović, Rastko - PESME

drum u beskraj sve više izmeđ borja, sa njeg će na Kumov Put neosetno preći nam žudi; briše pesma moja: to oblak češlja kosu gorja.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ali, prisutni su se, ipak, smejali, terali ga da se klovnovski prevrće preko glave, vukli za kosu. — Ej, ti Smešno Lice! — vikali su. — Skači! Pevaj! Krevelji se, Smešno Lice!

— šaputali su ljudi, i oblaci, i reka. Iz zemlje ledenih bregova dolazili su vetrovi da joj kroz zlatnu kosu prođu, a ptice su se u letu zaustavljale da je vide. Šta da se o mladićima kaže? — Takva se na zemlji samo jednom rađa!

— Šta ćeš mi dati, ako kažem? — reče. — Sve što tražiš! — obeća žena. Smrt nikada skromna nije. — Tvoju raskošnu kosu — reče — oči modrije od različka, sjaj obraza. I, dade majka.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

SALČE (Koštani, koja gleda oko vodenice u drveće, goru): Kosa ti se zamrsila. (Opravlja joj kosu i odelo.) KOŠTANA (zabacuje kosu): Neka se mrsi! (Magdi): A, je li, tetka... (Pokazuje na goru.) Šta je tamo? Gora?

(Opravlja joj kosu i odelo.) KOŠTANA (zabacuje kosu): Neka se mrsi! (Magdi): A, je li, tetka... (Pokazuje na goru.) Šta je tamo? Gora? MAGDA Gora, kćeri!

Legla na dušeci, gola, mlada, kapka... Snaga! Da cuneš, pa da se zaplačeš! Ruke više glavu frljila, kosu crnu, fildiš, rasipala oko sebe i — čeka me!

Da ne skidam mintan. MITKA (besno, gorko): Ne! Mintan da skineš, te grudi da ti pucav. I ruke na gore da digneš, kosu na sve strane, te kao ona, Redžepovica da si. Ali da me ne gledaš, jer mnogo muka će mi padne.

Moje je! Čedo mi je! Odavde mi je, gazdo, odavde! (Čupa nedra, kosu i lice.) Odavde, gazdo! ARSA (odgurne je, ponova policaji): U zatvor!

) Tamo ću ja! (Kida se rukama.) Oh, tamo i oči da iskopam, kožu da oparim, snagu da osušim. (Kida sa sebe odelo, lice, kosu.) KMET (odstupa preneražen): Ne, bre, Koštana! Ne toliko! Evo idem! Ali ubiće me predsednik, ako te nema!...

Šantić, Aleksa - PESME

Pogledaj! Ko je muško nosi kosu Preko ramena, a struka mu bedra Resama bije. Ženske, s njima što su, Grablje i vile drže; neke vedra I nejač malu.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

tri vojvode mlade i sa njima staroga Toplicu, pa ih vodi na bijelu kulu, pa berbere hitre dobavila: jedni miju, drugi kosu briju, a treći im nokte sarezuju; donese im vina i rakije i lijepe svake đakonije, pokaza im što učini Marko, pa

“ Pa uzima do dva pobratima, odvede ih u bijele dvore, pa doziva dva berbera mlada: jedan mije, drugi kosu brije i pogane nokte sarezuje; dala im je b’jele boščaluke, i na njih je ruho porezala, pa ih spremi dvoru bijelome, i

A jesi li, pobro, dolazio pod tananu Smiljanića kulu? Jesi li se penjô na pendžere? Jes’ vidio Kosu Smiljanića?“ Veli njemu Bojičić Alija: „Pobratime, Tanak Osman-aga ja sam bio skoro u Primorju, dolazio u vlaške

sam bio skoro u Primorju, dolazio u vlaške Kotare, i pod tanku Smiljanića kulu, penjô sam se kuli na pendžere, vidio sam Kosu Smiljanića: kod nje sjedi Jela Mandušića, evo Kosa hitar vezak veze, kod nje Jela tanko ruho prede.

subotu koja prva dođe hoće doći Kosini svatovi, u neđelju danak predaniti, poneđeljak jutra dočekati, i odvesti Kosu Smiljanića za kopile od Zadra Todora“.

Kad Tadiji rane izvidaše, onda Turke za blago pustiše, i vjenčaše Kosu za Todora. Davno bilo, sad se spominjalo, kano Đurđev danak u godini, baš kô dobar junak u družini.

Osta jadna samorana majka, ona kuka kako kukavica, a prevrće kako lastavica; ona ide svome vinogradu, kosu reže, pa vinograd veže, suze lije, čokoće zal’jeva, vinogradu tiho progovara: „Vinograde, mili rukosade, ko je tebe

Od’ Ilija dvoru bijelome, Stojan ode svome vinogradu. Nađe majku Janković Stojane, nađe majku u svom vinogradu; kosu reže ostarila majka, kosu reže, pa vinograd veže, a suzama lozicu zaliva, i spominje svog Stojana sina: „Oj Stojane,

Nađe majku Janković Stojane, nađe majku u svom vinogradu; kosu reže ostarila majka, kosu reže, pa vinograd veže, a suzama lozicu zaliva, i spominje svog Stojana sina: „Oj Stojane, jabuko od zlata!

niz čaršiju mlada, dokle dođe bemberu Mihatu, pa Mihata bila bratimila: „Bogom brate, Mihate bembere, obrij mene rusu kosu s glave, ostavi mi delinske perčine“.

To joj Mihat za boga primio, te joj rusu kosu obritvio, ostavi joj delinske perčine. Ona mlada u dvore se vrati, na se baca odijelo divno: obukla je

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— odjednom se stvori Lunja. Još joj na očnim kapcima igra uzdrhtao list, šulja joj se kroz kosu vjetar, a u oku joj se krije vlažna šumska sjena. — Lunjo, kćerko šume, kako si to tako iznenada iznikla ?!

Nek me i ustaše ukebaju, samo nek nijesam s njom. Lunja šmrcnu gotova da zaplače, a onda naglo zagladi kosu i u očima joj sinu povrijeđen ponos.

Ne znajući ni sam što čini, ali osjećajući da tako treba, Jovanče se prignu i poljubi je u kosu. — Eto, sad vidiš da te volim.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Imala oči kao kadifa, kosu kao svila, usne kao merdžan, zube kao biser, struk kao fidan, a sva je bila ono pravo „zlato materino“.

— Pa, ete... — poče Vaska — poje si pesne, oneja što su od ljubav i ašikovanje. Poje si ono mome Evrejče, što si češlja kosu i klne majku si što gu rodi da je Evrejka..

A ona u bogatom i šarenom venčanom odelu. Pustila dugu kosu niz pleća i preko grudi, a niz dugu kosu pušta se tel, blešti i treperi tel među crnom bujnom kosom, pa mu izgleda

A ona u bogatom i šarenom venčanom odelu. Pustila dugu kosu niz pleća i preko grudi, a niz dugu kosu pušta se tel, blešti i treperi tel među crnom bujnom kosom, pa mu izgleda Zona sjajna i svečana kao zavetna ikona.