Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
,Ono je car Josif! — veli Arsa — što stoji kod onog kočijaša, što maže intov, i štapićem pokazuje kuda kočijaš treba da namaže.’ — ,Šta, Arso, da od Boga nađeš!’ povičem ja začuđen. ,Zar su u vas takvi carevi?
Dođemo od Fokšana na prvu poštu. Naš kočijaš kaže, da ga je post-majstor pogodio donde i platio mu. Odatle uzmemo poštu i što brže od pošte na poštu teramo, dajući
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Uhvatio ćurana, i, psujući kao kočijaš, skide mu rogu, pa se razmlata onom kaputinom i rastera ćurke, te se tako smiri ta galama.
Ti već znaš... Ja, zbilja, da li si ti poneo i ono? — upita kapetan Đuku malo potiše da ne čuje kočijaš. — Je li glavu?... — upita opet tako isto Đuka. Kapetan klimnu glavom da jeste. — Poneo sam...
Dok se još kapetan zagovarao s ljudma, dotle kola već behu spremna. Kočijaš drži u rudi vođice i čeka da pođe. Đuko spreman čeka kod kola.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Pred kućom kum Ninko popušta štranjge konjima koji se puše u svježem jesenjem jutru. Kočijaš se ispeo na kola, pa nogom poturuje sijeno pod sjedišta.
— Dobro jutro, kume, i blagoslovi! — reče kum Ninko kad ugleda popa. I kočijaš se ispravi u kolima i skide kapu. Pop ga otpozdravi: — Dobro si poranio, kume! — Šta ću? — reče kum Ninko.
Neću!” Ali slab joj bješe glasić. Ne ču to ni pop, ni kum Ninko, ni kočijaš. Konji sve krupnije kasaju, i ona nasloni glavu na Ninkove prsi, pa neutješno i silno zajeca.
On se nije razbirao. Kmet viknu skupljenom narodu: — Dobar kočijaš po doktora, a dobar katana po vladiku! Dvoja troja kola u najvećem trku poletješe, a Vojin Arnautović zabode svome
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Pred tu su, dakle, kafanu stala kola i kočijaš skin’o dva sanduka; jedan veći a drugi manji, oba vrlo smešna izgleda, a videlo se po njima da su oba mnogo putovala i
se po njima da su oba mnogo putovala i štrapacirala, mnoge gazde dosad promenila, i da im mesto nije bilo u sobi. Kočijaš skide još jedan u hartiju umotan kišobran, nešto manji od vašarskog ringlšpila, i jedan upakovan krevet koji se vidi da
I pogled taj, ne mogaše više da izdrži setom obuzeti putnik nego se rukova, skide šešir, i reče: Zbogom! i kočijaš potera konje. Odoše kola s putnikom, a deca ostaše derući se iz sveg grla i bacakajući se u srditoj nemoći svojoj.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
mlada dućandžinica izgleda na dućanskim vratima. Na kraju sokaka jako je zaprašeno. Idu neka kola arnjevima pokrivena. Kočijaš besno tera. Kada dođu do dućana, gosa zapovedi da stane, pa promoli glavu ispod arnjeva.
Ćirković zadovoljan, vrati se kući, a sutradan preda inštanciju, a pokraj nje kočijaš unaša u kancelariju i tepsiju. Čuje to Marko, tada već varoški sudac, pa preko pandura pošalje natrag tepsiju; ne prima
To pismo Alka neće poštom poslati, već da upregnuti karuce, a kočijaš se mora svečano obući, pa će tako stati pred kuću Milivojevu i predati mu pismo.
već da upregnuti karuce, a kočijaš se mora svečano obući, pa će tako stati pred kuću Milivojevu i predati mu pismo. Kočijaš upregne i s pismom dotera pred kuću Milivojevu. Odmah siđe i pođe Milivoju. Kod kuće je. Kočijaš uđe.
Kočijaš upregne i s pismom dotera pred kuću Milivojevu. Odmah siđe i pođe Milivoju. Kod kuće je. Kočijaš uđe. Milivoj, kad ugleda kočijaša, ubezekne se, ne zna šta će to da bude, ali srce mu je radosno, dobru se nada.
Milivoj, kad ugleda kočijaša, ubezekne se, ne zna šta će to da bude, ali srce mu je radosno, dobru se nada. Kočijaš mu preda pismo, pa čeka odgovor.
Milivoj se obuče što lepše može, pogleda se na ogledalu, zakovrči brkove, pa hajd’ napolje te se ubaci u kola Alkina. Kočijaš juri. Milivoj ponosno sedi, jednu nogu nonšalantno na vratanca bacio.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Međutim, kad je kočijaš ošinuo konje i kad su konji, propevši se, povukli teška kola, gomila je samo vikala za njima, ali ih je propustila.
Čovek je glasno vikao. Konji su se bili poplašili da ih, tako rano, teraju, uzbrdo. Kočijaš se trudio da zaustavi kola, na suprotnoj strani ulice, gde je Isakovič stajao, uz viku Trandafilovu.
Konji, rano probuđeni, bili su se uznemirili. Kočijaš Agagijanijanov, to jest Volkovljev, izišao je iz Beča, drumom prema Švehatu, kao da Pavla u svatove vozi.
Kola pođoše brzo, tako da Pavle nije imao vremena, ni da dovikne ostalima nešto, ni da ih išta pita. Kočijaš je sa njim jurio, kroz Podolj, do njegove kuće, kao da ga gone. Zastao je pred kućom Žolobova, kao da je kola izvrtao.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Odgovori birtaš da ima za goste jednu, i tu će im dati. Stvari najvažnije unesu unutra, a jedan kočijaš će uvek napolju čekati.
Puške ostave unutra, samo je gospodar Sofra sa sobom nadžak poneo. Sobu zaključaju, i jedan kočijaš već pazi. U birtiji čemerna publika. Za jednim stolom sede njih trojica, svaki u ruci po jedan nadžak.
Pa šta, zar nas toliki bojali bismo se ti’ izgladovani’ nekoliko lopova? Moj jedan kočijaš Sava će sam na trojicu. Napolju larma, već se lopovi sa kočijašima tuku, kočijaši se dovikuju.
Kakva razlika između Šamike i Pere! Pera da stane pokraj Šamike, izgleda kao kočijaš prema grofu! Pa zbog tih njegovih konjušarija i fantazija Šamika neće ni da ga gleda; kad mu ga ko spomene, moli da se
To je bilo uoči zakazanog dana Kočijaš ode. Međutim će se o tome i sa ocem dogovarati. Sastane se sa ocem. — Otac, Lujza će opet biti naša, i da ne menjam
Ipak čekaće izlazak stvari; valjda će mu Lujza što otpisati, i rok produžiti. Nestrpljivo čeka idući dan, da kočijaš dođe. Kočijaš kako je došao u Š.
Nestrpljivo čeka idući dan, da kočijaš dođe. Kočijaš kako je došao u Š., u kuću Polačekovu, najpre ode u štalu, sastave se sa kočijašem s kim je već poznat bio.
Preda mu pismo. Kočijaš nosi pismo, ali je pravi „Jokl”; nosi pismo u ruci i već je blizu sobnih vrata frajlaLujze. Nato iziđe iz druge sobe
Nato iziđe iz druge sobe stari Polaček, vidi da kočijaš drži pismo, misli da se njega tiče i pita ga od koga je to pismo. — Ko ti je dao to pismo? Daj ga ovamo!
— Ko ti je dao to pismo? Daj ga ovamo! Kočijaš se zateže. — Ta . . . ovo pismo . . . hm . . . nosim frajla-Lujzi. Uzme mu iz ruke pismo. — Ko ti je dao to pismo?
Sutradan odmah spreme Lujzu, pa sa mladim Polačekom rodbini otputuje. Šamikin kočijaš dođe kući, pa javi Šamiki da je predao pismo. Šamika ga pita da li je baš samoj frajli predao pismo u ruke.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
kako je, Kako vojska maršira, Podigla se prašina, Kako vojska stupa, Podigla se lupa; Kako naša snaša Ljubi kočijaša, Kočijaš se ponosi, Neđe kapu da nosi, Ja mu kupim šubaru, On sa njome u baru, Ja mu kupim fes, On sa njime Tres-Tres-Tres!
Milićević, Vuk - Bespuće
Staju, silaze s kola, kočijaš tare sijenom zadahtale konje, dok bura hoće da strga s ramena i da odnese šubu; oni traže put, podupiru zajedno svojim
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Stali smo, stali u svako doba kad to naši svjesni drugovi narede — veselo kakoće kočijaš i zateže uzde. — O-op, da se stane bez diskusije, ovo je naša narodna cesta i naša rampa.
— Takav je propis. Bez legitimacije se rampa ne diže. — Pa, kume, brate, zar ti mene ne poznaješ? — širi kočijaš ruke. — Kako neću poznavati svog rođenog kuma! — čudi se stražar i prilazi rampi.
Šuškao je tamo nešto sa ženama, pa onda svi siđoše s kola i s legitimacijama u rukama priđoše rampi. Prednjačio je kum kočijaš. — Evo, kad nije druge, tu su legitimacije. Pantelija izbeči oči.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
tjesnac strmi, zlaćana zrnca potok spira, a obnoć nešto stravično grmi: bi se zakleo, glavu da daš, vozi se đavo kočijaš.
Taljige čudne podižu buku, s kamena na panj točkovi biju; buljuk dječaka magarci vuku, kažu — zemlju Dembeliju; kočijaš jarac, bradati Giga, svakome usput značajno miga. Vučica ide čupavog lica, nečijim tragom oprezno njuška.
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
Čekićem? Budakom? Iglom i koncem? Pekarskom lopatom? DROBAC (pokaže volujsku žilu): Evo čime! SOFIJA: Ti si kočijaš! DROBAC: Batinjaš. SOFIJA: Šta? DROBAC: Batinjaš... Batinjam ljude... Vežem ih na macke i batinjam... Razumiješ?
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
“ — odgovori on ozbiljno i hladno. „Kakve su to zasluge?“ — „Pa on je, znate, bio kočijaš kod bivšeg ministra prosvete. Darovit kočijaš!“ — odgovorio je pandur).
„Kakve su to zasluge?“ — „Pa on je, znate, bio kočijaš kod bivšeg ministra prosvete. Darovit kočijaš!“ — odgovorio je pandur).
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Odmah je poznao, da je to »Golanfer«, hajduk — kočijaš. Zaustavi ga: — Jesi li ti, Golanfere? — Ja, gospodine. — Kud ćeš tako rano? — U Mojkoviće.
odnese poslednju utehu samrtniku i hranitelju mnoge nejači, mislio je na svoju nejač i strahovao da mu kuća ne opusti; i kočijaš, spremajući se na put, bojažljivo se krstio i sedao u kola; i siromašna baka, noseći u »čaršiju« par pilića, bojaše se
— Šta je? — osvrnem se i vidim mu dve banknote u ruci. — Evo, poslao urednik za podlistak. STRAH Kočijaš, obrnuvši kola polukrugom, zaustavi ih pred glavnim ulaskom u stanicu.
— A-a!... razvuče Živko i veselo pođe sa decom ka izlasku. Kad posedaše na kola i kočijaš ošinu konje, Živko se prekrsti i uzviknu : — E presede mi kraj stare godine! Ali neka, samo neka nova bude srećnija!
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
ovuda putuje) do Pariza s ugovorom da se svrati u neke gradove izvan druma, kako u Ljunevil, Nansi i Mec, da ih vidimo. Kočijaš naš, kad dođe da se pogodimo, ja sam mislio da je gospodar koji sluge svoje s kolesama šalje; tako lepo bijaše obučen.
Ćosić, Dobrica - KORENI
— Sad sam siguran da si sin Aćima Katića. Poznao bih njegovu krv u puku vojnika — okrenu se kočijaš i osmehnu, ližući inje s brkova. — Pet puta sam ti rekao da nisam. Iz Beograda sam i dobar sam mu poznanik.
— Vidim. Vozi polako do groblja, a onda kroz selo brz kas! Kočijaš klimnu glavom i opomenu konje da pođu. Njega ovde neće sahraniti. Nikad. I ako sasvim propadne. Umrla... Umreće i on.
juri crno-belo, crno i belo, pa se sve smuti u vrelu maglu sivoga upletenog u granje i nebo, što odjednom zaškripa. Kočijaš naglo zaustavi konje, okrenu se njemu i smeškajući se reče: — Tu smo! Treba mu odmah platiti, da ga ne vidi otac.
— Vreme je, idem. Ustade i Vukašin, a Aćim mu sa otvorenih vrata dobaci: — Ti ne moraš. Kočijaš ga dovezao. Sa ubaleganim kljusićima. Ni sreski pandur ne bi pristao da ga onakvi voze. Osramotio me, uzdahnu Aćim.
A tako mu se obradovala, ništa joj nije smetalo što ga je palanački kočijaš dovezao. Odmah se ponadala, neočekivano, zato i jače: on će smiriti Đorđa, da i ova noć ne bude kao prošla, iako je on
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Promrzao sam do kostiju“. „Spremi brzo vruć grog!“, reče gospođa Smit svojoj starijoj ćerci. Na vratima zakuca kočijaš koji je dovezao sveštenika, i donese u sobu poveliki prtljag gospodinov.
Njihove uzde držao je uniformisani kočijaš, a pored njega sedeo, isto tako odeveni lakej. Ovaj skoči sa svog sedišta da otvori vrata kočijina i da pomogne svom
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Dok ne zadremam ja se savlađujem i još kako — izvinjavao se kočijaš — ali čim zaspim ja ne mogu odgovarati. I tako smo se peli i skidali uvek kad bi čika Miša zaspao.
Naglo i grubo povučen s leđa kočijaš se trže, a malaksali konji najedanput stadoše kao ukopani. — Gospodine, — uzviknuh zaprepašćen — šta vi to činite?
Pored sve svoje dobroćudnosti ja počeh da besnim, dok nas je kočijaš začuđeno posmatrao ne znajući u čemu je stvar. — Čujte, — rekoh — ostavite se vi budalaština i sedite mirno u
U kola smo seli obojica kod Pavlove kuće. I eto, bilo je to tada. Stari kočijaš Stevan, u velikim čizmama preko kolena, otvorio je uslužno vrata zatvorenih kola i, propuštajući prvo Pavla, rekao mu:
— Ama kako ste to — obraća se zatim jednoj gomili ranjenika — svi u ruku ranjeni? Naš rekvirirani kočijaš, neki Lala iz Aleksandreva, juri kolima kao da idemo u svatove.
Zatvoren fijaker stajao je već pred našom kućom, a stari kočijaš, u dubokim čizmama i dugim šarenim čarapama preko kolena, u bundi i šubari do ušiju, tapkao je pored konja koji su
Baš u tom pojavi se naš kočijaš na vratima, pa nas pozva da opet uđemo u kola, savetujući nas da se onako isto utoplimo.
Iako se malo protivio, iz straha da ne nazebemo, stari kočijaš je ipak pristao i smešeći se šeretski popustio našemu navaljivanju, pa se, ošinuvši konje, krenuo pred nama, s tim da nas
— Ne, ne brišite — reče ona živo. — Napišite nešto, da vidim kako pišete. U isto vreme, baš kao da je stari kočijaš čuo ovu njenu želju, kola usporiše kretanje.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Kad u špaliru čekam naprosto ja, koji sam se uputio u kavanu na partiju šaha, dođe mi da opsujem kao kočijaš. Spopada me želja da harangiram, da podjarujem „duh insubordinacije” u mlađima.
Grbava Kata sjedila je na boku uz kočijaša držeći u krilu kutiju s hranom i Majin suncobran. A kočijaš je za nesreću bio jednook. Za kolima je trčao Lero. S početka smo bili šutljivi.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
Gledaj, propali mu laktovi! EVICA: On ima novaca, majko. FEMA: Poznaje se na njemu, valjda je bio gdigod kočijaš. Komi fo, krmačo, nobles, to se sad gledi, a ne kojekakvo đubre.
FEMA (Sari): Jelte da smrdi ovaj? SARA (metne maramu na nos): Vrlo. Ko vam je to? FEMA: Moga brata kočijaš. MITAR: Šta ste zapušile noseve, kanda ste se uvonjale. Govori što te pitam ili ću drugojače početi. FEMA: Komi fo!
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
U tome baš popesmo se na jedan brežuljak i naš kočijaš tek najedanput vikny preneraženo: »Ao! grdnih dušmana, bogorodica ih posekla! Pogledajte, gospodine, šta ga sela gori.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Moj kočijaš stari Ustavi kola baš na mestu tome, Da rasturene ponamešta stvari; A ja se siđem da ispravim noge, I bedni stomak od
10. Bog bi to znao! Novembarsko veče Padaše tiho kao magla tavna, Kad moj kočijaš dođe, pa mi reče: „Možemo ići, kola su pripravna.“ Krenem se dalje.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Stanovnici, „kućeposednici” i ostali, puka sirotinja, onovremenska potišena sirotinja: nadničar, sluga, kočijaš, vešerka, ovde-onde zanatlija s radionicom u ćošku kujne, zanatlija za preko nužne opravke obuće, odela, posuđa, dakle
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
— Šta je tvoj otac? — Kočijaš. — Dobro, sedi! A tvoj? — Kobasičar. — A, tako, kobasičar? E, pa, pozdravi oca! A tvoj? — Piljar. — Piljar, je li?
Petrović, Rastko - PESME
Ne trzaj Crnko, ha, ha! Ne, ja sam Jovanović Ranko, I sela mi se zovu Rudari; kočijaš sam, bolujem od druma, izvan datuma. Gle, mesec, ta čudna svim stenama rima!
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Ta i on tadar bio se je onesvestio s pogledom. I nije znao ništa u sebi da će što zgrešiti; zaneo se je bio kano kočijaš kad je pijan: kola mu nahero hode, štono je duša s telom.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Ama cvrst da je, bata da je... — Ti ič brigu da si ne bereš za toj! Znam si jednoga, Stavre jare se vika... Antika kočijaš!... u svašto se razbira. Taj što može da ti izraboti, ete, nikuj poslu, veće nikoj ti toj ne može!...