Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Poplava je išla postepeno i polako, ali je obuzimala svaki delić njegov, svaki muskul i, kako mu se činilo, i samu srž koštanu...
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
l' to – prekida ga Bora – on kao naš predstavnik i konsuo, što kaže šjor Šime, pa može da naplaćuje tantijemu za moju Koštanu? – Uha, gde ti ode! Ne može to! – graknuše nekolicina.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
STANA (zamišljeno, za sebe): A, poklon, dar!... Neka je on samo ovde, kod kuće, a to!... VASKA Jest. A Koštanu može da kiti. STANA Opet ti, Vaska... Ama nije! VASKA Pa, za Boga, kako da nije? Eto, sam moj otac to kaže.
(Za sebe.) Ah, moj brat nikad sreću da ne vidi što me oženi, zarobi... Zar sam ja bre bija za ženu? (Gleda u Koštanu.) Ovo je, ovo bilo za mene... Ah, brate, ti mene oženi, zarobi i vrza, a tebe Gospod! (Zagleda sebe.
Bre gidi, džanum, Stojanke, Stojanke, bela vranjanke! TOMA (prvi put se okreće Ciganima. Strogo, znalački posmatra Koštanu, sebi): Silan glas... Ali dosta.
Svekrva stoji pred vratima, budi je i tužno poje: O jansana a’nn đeldi Ojan, ojan, maz.* (Salčetu, pokazujući na Koštanu): Zna li ona tu pesmu? Naučila si je? SALČE (zaradovana): Zna, hadži, zna.
(Zamahuje štapom.) SALČE, GRKLjAN i OSTALI (ponizno odlaze; za njima polazi i Koštana). TOMA (Arsi, stajući pred Koštanu): Svi! Samo ona ne! ARSA (ubezeknuto): Hadžijo! TOMA (pokazujući na Koštanu): Krv će za nju!
TOMA (Arsi, stajući pred Koštanu): Svi! Samo ona ne! ARSA (ubezeknuto): Hadžijo! TOMA (pokazujući na Koštanu): Krv će za nju! Šura si mi, brat, rod — dirni je samo, krvnik si mi!
(Koštani, u stranu, da Toma ne čuje): Načini se ti bolesnom. (Odlazi). TOMA (sprečava Koštanu da ide): A nemoj ti, pevaj! KOŠTANA Drugi ću put! A sada i ja da idem. Jer bolesna sam. TOMA (iznenađeno): A ne...
U pročelju lepa kuća na dva sprata, sa tavanicama, uresima, balkonom. Ulazi Mitka vukući za sobom Salče, Grkljana, Koštanu i ostale. MITKA (razdrljen, raspasan, okreće se i doziva ostale svirače sa ulice): Čalgidžije! Meteri! Čočeci!
Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t’g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi): Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas!
— povede svatove, dođe ovamo i vodi nju, tu, Koštanu, i tamo, u Banji, venča je za svoga sina Asana... Jesi čuo? POLICAJA (ponizno): Jesam, gazdo!
(Čupa nedra, kosu i lice.) Odavde, gazdo! ARSA (odgurne je, ponova policaji): U zatvor! I kada Koštanu svatovi povedu, samo tad je pusti, da se s njom oprosti. A do tada ni vode, ni hleba, ništa! (Odlazi.
Nego — srce mi se iskubalo. Ništa neću da činim. (Pokazuje na Koštanu.) Došja sam da gu darujem. POLICAJA, PANDURI, kola, povlače se ponizno ispred Mitka.