Upotreba reči kraj u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

razgovaram; imam nešto da ti poverim, a nisam rad da ti i stara majka o našem govoru što čukne, nego da idemo nekuda u kraj“.

Onda priđe streji i turi u suvu krovinu upola raspaljeno seno; posle se privuče vratima, izvadi konopče, priveza jedan kraj za drvenu kvaku, a drugi za jedan direk tako pažljivo da je Stojna, koja nije još mogla zaspati, mislila da je to samo

Učitelj pogleda i, klimnuvši glavom, tvrđaše da jeste. — Ali je prekinut... I drugi kraj mu nije za onaj onamo direk privezan... — Pazi, učitelju!...

Obradović, Dositej - BASNE

15 Kurjak, baba i dete Kurjak gladan hođaše kojekuda tražeći što da ize. Dođe uveče na kraj sela pred jednu kuću i čuje dete gdi plače i babu gdi ga straši, govoreći da ako ne umukne i ne pođe spavati da će ga

" Prekrasne, božestvene duše, dostojne gospodstva i carstvovanija! 77 Žaba i junac Žaba na kraj bare upazi junca na livadi, pak se načne hvaliti drugim žabama govoreći: „Ja da hoću samo, mogla bih biti koliko god

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

taj hrast, otad oluje, šumni bog, bog kome sunce izgreva iz krune, osviće u nekom zimskom jutru kao naramak drva kraj furune.

ŠLEMOVI 1. Ozbiljni Englezi, s licem u kaljuzi, s nosem kraj cveta čiji miris nesta! Kraj Degendorfa sahranjeni Rusi, Nemci zakopani na nepoznata mesta!

ŠLEMOVI 1. Ozbiljni Englezi, s licem u kaljuzi, s nosem kraj cveta čiji miris nesta! Kraj Degendorfa sahranjeni Rusi, Nemci zakopani na nepoznata mesta!

San je pomirio Fince i Rumune, krčmara sa Volge s pijancem iz Brisla, kraj trulog Španca Norvežanin trune, - ta gomila je celo leto kisla na buđavom polju, bez groba i popa, u rasutom žitu i

uviranja il vrenja?), kroz petrolejski sumrak i sjaj, po nevidljivoj crti, vraćamo se u rodni kraj, iz tuđine, sna ili smrti.

Da jednom žito, koje posadih, ugledah kako raste! Pa da bar jednom kraj Ribnice osetih đurđevsku kišu, kako mi kaplje s lista na lice, s lica na njenu sisu! da mi još nije ove lule...

Sneg i vrane popali po svemu. Uvija se vojnik u mušemu i ćuti, ćuti, ko rupa u šlemu. Kraj putokaza, gavrana uz kosku, Teški vojnici, Bog bi znao ko su, Prolaze za Sandžak i za Bosnu.

A i nas katkad hvata zebnja pred san: nismo besmrtni, neće to dugo ovako, doći će jednom i nama kraj, nećemo izdržati, i umrećemo od smeha.

kroz razbijene pukove, kasom i galopom, niz poljane, dižući uvis prepelice i vrane, noćevajući na mesečini, kraj žara, na konju jedući, budeći dobošara, s Lima i Uvca na Povlen i na Maljen, kroz poštu srušenu, kroz mlin do temelja

Iza muževa, koji nose puške, kroz kraj spaljen, opustošen i go, one, ko utvari, nose iglu i konac, nose brašno, sapun, šibicu, so. Ko kaže da u svetlost?

Dokle misliš da stigneš u tim čizmama? Zar ćeš obuven u krvave čizme leći u zemlju, kraj bosih otaca? 21. maj 2000. MRTVA PRIRODA SA PRAZNIM TANjIROM Po dvadesetom pevanju Odiseje Tvoj tanjir je prazan.

Despot kraj Dunava smišlja, u sobi piše, i na državnom saboru u dvoru objavljuje Zakon, koji, ko živi muž, svakoj udovici u Donjem

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Onda je ovaj kraj Srbije bio gotovo sasvim pust, ne znam, ili je to bilo zbog kakvog iselenija, ili su Turci narod rasterali, ilije kuga

najpre odabrane četnike, te sve srpske porodice i nji’ovu stoku u planinu Posovo, vojsci za leđa, uklone, a onaj drugi kraj knežine u planinu Slovac u zbegove smestimo.

Moj otac dođe u Valjevo baš na našu Čistu Sredu 1794. godine, ona četiri Turčina odu i zasednu sat od Valjeva u šumu kraj puta kojim se on mora vratiti. Jednome reknu: „Udri ti kneževa ̓aznadara Živka, a nas ćemo trojica kneza.

i odemo; pređemo u Ostružnicu, i tu se dogovorimo da ide Crni Đorđe i Janko Katić da kupe vojsku, a ja u ovaj naš kraj, tako, kako ćemo 9. maja, baš na Sv. Nikolaja, svi doći na Topčider.

sav prtljag i pljačku, pobegnu, neki se u virove ubske podave, dosta i̓ i mrtvi̓ ostane, a drugi (se) pod jedno brdo uz kraj pribiju. Naši svu noć iz mraka pucaju. (Kažu da je bilo 5800 Turaka.

On — Karađorđe — piše nam: „Budući da Omer-paša polazi na ovaj kraj, i hoće na Ćupriju, zato ja moram ga čekati, i u ime Boga, kako i̓ razbijem, ja ću tamo doći.

vodi sa sobom kneza Teodosiju iz Knića i Gružana oko trista vojnika; Milan i Miloš Obrenovići s Rudničanima, i gornji kraj beogradske nahije. Dođem ja. On do Boga ljutit; samo što se pozdravismo, pak opet ćuti. Malo posle pita za vojsku.

Dođem ja. On do Boga ljutit; samo što se pozdravismo, pak opet ćuti. Malo posle pita za vojsku. Kažem: kako gornji kraj opazi gde Hadži-beg pali kuće, a oni otrčaše da roblje uklanjaju; a Posavina kako vidi, onda i oni utekoše; no odoše

Od dva zla birati manje. Pređem na kraj turske vojske. Dođem više Uba na brdo Vučjak, gdi nađem oko 30 Srba u skupu; plačući se pozdravimo.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Jedno jutro seo gazda Raka kraj vatre, pa puri purenjake i pripija pomalo rakije... A duša mu je bila jesti purenjake i pripijati uz njih rakiju.

Ova se ovako gradi: oseče se račvasto drvo, ali se gleda da vrat može taman stati između onih račava; onaj kraj u dnu račava ostavi se poduži, koliko već zatreba; račve se probuše napremase, uglavi se između njih vrat i udari se

Eto, to vam je roga. Roga je u raznim upotrebama dobila i razna imena. Tako, ona se zove ljuba, kad se duži kraj udari u zemlju a račve ostave gore, te planinka tu uglavljuje telad da joj ne smetaju dok krave muze.

Kad se na volove ili krave udari da ne čine štetu, onda im se to obesi o vrat: duži kraj visi niz grudi a račve su za vratom, i tada se zove klečka.

A kad se udari na svinje, onda se duži kraj ostavi za vratom a račva ispod vrata, i tek tada se zove onim strašnim imenom — roga...

Pogleda nešto u trnje kraj puta, kad ima šta videti! Nov, otesan direk, strči iz trnjaka — pa se miče, naginje se đa ovamo, đa onamo!

Gleda da mu se nije što učinilo. Aja! Baš se lepo miče direk! — Kaka je to napast jutros? Hajde, što je udaren tu kraj puta — valjda je kmet naredio da se potes obeleži, ali što se miče? Bili prišao da vidi izbliže, ne bi li?

Hajde pa priđe. Kad tamo, a ono — gazda Raka čuči u trnjaku, pa stenje i ćuti, a roga mu strči za vratom! Duži kraj okrenut iza vrata naviše, pa još ruke mu upetljane konopcem iznad glave za nj. — Jesi li ti to, gazda-Rako?

Kazuju da je onda vetar izvalio jedan grm kraj puta — bilo mu je valjda više od trista godina. Lepo ga, kažu, ponese u oblak kao perce, a u žilju mu zapleten čovek,

— A deca, kume? — Te, deca — moja deca?... Nije svet rešeto! — Tu Radan pogleda snuždeno preda se, pa smotrivši kraj Mate torbu s glavom šećera, gde je spustio, seknu ga nešto te prekide što je počeo i naglo upita: — Šta ti je to, kume?

« On se, opet, navikao pa tako živi, sastavljajući kraj s krajem, i gde može što zaraditi — zarađuje. Ele, Sreja svira, a kolo se zavilo veliko i zapleteno.

— dodade Vitomir. — Ih, ih! — učini ćir Trpko, pa stade šuškati po sobi dok nađe pare; odbroji im prema vedrini kraj prozora, a sve dršće. Dade im i, brže-bolje pritvori prozor. Već je blizu podne.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Na sredini je veliko ognjište na kome vazda vatra gori. Oko vatre ukućani sede; kraj ognjišta večeraju i razgovaraju, pa tu i umorne kosti odmaraju. To su odeljenje zvali „kuća”.

— Peci, baba, cicvaru! — Sad, aga, sad! I odmah se raspretava vatra, te mu se sprema cicvara. Turčin seda kraj ognjišta i poteže čibuk... Zadimi pa — blene...

Neka duboka unutarnja radost prožma mu celo telo kad Kruška reče: — Sjedi ovdje, kraj mene, dobri čovječe! — Mogu ja i stajati, čestiti efendija! — Sjedi, Mašo, sjedi!... Evo ti duhana.

Čuo je da puca grane za njim, pa mu se učini da ga neko vija. Beše zaboravio da je kraj njega bio Marinko... Mislio je da se sve selo diglo za njim u poteru...

I udariše mu suze, on raširi ruke i pođe da padne u naručja tome blagu ovoga sveta... Dok se, ujednaput, kraj ove lepe slike pojavi i riđe lice Lazarevo. Nešto vrelo, nešto strahovito prožma mu snagu...

- reče Stanko. Ključaonica kljocnu i vrata se otvoriše. Stanko korači unutra. Nasred vodenice gorela je vatra. Kraj vatre jedna ponjavica i malo sena — to je bila postelja vodeničareva. Kraj mučnjaka stojao je čovek, sav beo od paspalja.

Nasred vodenice gorela je vatra. Kraj vatre jedna ponjavica i malo sena — to je bila postelja vodeničareva. Kraj mučnjaka stojao je čovek, sav beo od paspalja. Stanko ga poznade i priđe mu. — Dobar veče, čiča Devo! — Bog te čuo!

Nazva im boga. — Šta radite? Ljudi ćute. On se okrete, vide mrke poglede, pa se skloni u kraj... Dan je bio oblačan. Oblaci se počeli taložiti, pa nikako da se dignu već nekoliko dana. Ljudi se najedanput digoše.

Zaista, kuća Aleksića je bila najstarija u Crnoj Bari. A on dođe kući kao vetar. Kako dođe, on se skljoka kraj ognjišta. I tu je sedeo do mrkloga mraka, nem i nepomičan. Onda se najedanput okrete i viknu snahu Maru.

Turčin beše i suviše osion da bi ga čovek mogao gledati ravnodušno. Kako dođe, on sede kraj ognjišta i poče trti ruke: — Dede, babo, peci cicvaru! — reče. Ona beše nešto ljuta, pa ga samo pogleda popreko.

I srce ga bolom zabole. Vide, ponurene kraj ognjišta, dve sede glave kako suzom iz očiju gase žeravicu... Čuje uzdahe njihove, za koje je svako živo uvo ogluvilo.

— Gde su? — upita Katić. — U kačari — odgovoriše žene. Oni prisedoše malo kraj ognjišta. Sima Katić bio je marveni trgovac. Rodio se u selu Dvorovima u Bosni.

Dučić, Jovan - PESME

24 POEZIJA 26 ZIMSKI PASTEL 27 PODNE 28 RIMSKI SONET 30 SAMOĆA 31 JADRANSKI SONETI 32 PORED VODE 33 KRAJ MORA 34 SELO 35 LETO 36 SLUŠANjE 37 DUBROVAČKI REQUІEM 38 DALMACIJA 39 NOĆNI STIHOVI 40 JUTRENjI

SAPUTNICI 119 LjUBAV 120 SONATA 121 TAMA 122 DOSADA 123 STRAH 124 EKSTAZA 125 ZAMOR 126 REFREN 127 VRAĆANjE 128 SNOVI 129 KRAJ 130 SATI 131 STIHOVI 132 PESMA 133 SUZA 134 RAPSODIJA 135 MIR 136 RASTANAK 137 VEČE 138 IZMIRENjE 139 PUT 140 GAMA 141 S

Tu leže seljaci, Do suseda sused, drugar do drugara; A dok se u svodu brišu zadnji zraci, Pobožno kapela stoji kraj njih stara. I dole u selu zadnji ognji zgasli — Noć, i tu se spava...

PADANjE LIŠĆA Koračaše nema, hladna, pored mene, Bez srebrne suze u mutnome oku; Kraj nas behu mrtve ruže i vrbene, Padalo je veče na vodu široku Stare jedne reke.

Jablanovi samo visoko u zraku Šume, šume čudno, i drhću u svodu. Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim Kô potonji čovek. Zemljom, prema meni, Leži moja senka.

deli, Zamrznuće mirno suza zadnjeg jada, Jada što se nikad, nikad nismo sreli — U sunčana jutra tražeć jedno drugo Kraj zelenih reka; ili noć kad brodi, I dok mesečina nepomično, dugo, Leži hladna, bela, na zaspaloj vodi.

li je srećna duša koja znade Biti svet za sebe, kô zvezda nebeska, Bačena u svemir što samotna bleska, Dok svetova kraj nje blude mirijade.

Mir. Zadnji je talas došao do hridi, Zapljusnuo setno i umro kraj žala. Noć miriše tužno čempresovom smolom. Nebo pepeljasto.

Sve kipi u meni, kô plima kad stiže: Kao sad da postah! Dokle zvezde brode Jedne bezimene noći, pored vode. KRAJ MORA Iz Boke Lav kameni jedan iz mletačkih dana Ozbiljan i mračan još na trgu sedi, Na obali mora.

Tesne staze behu Pune kosovaca. Veselo je cvetô Turčinak u njenom govoru i smehu. Ona je kraj mene tada koračala, Strasna kao leto, pored mirnih vala, Polivenih toplim bojama i sjajem. Vaj!

Na kom se mostu ikad mogu sresti Svemoć i nemoć, prolazno i večno! Vodi li put naš k tebi, da li vodi? Kraj i početak — je li to sve jedno? Ko pečate ti čuva nepovredno, Ko tvojim strašnim granicama hodi?

Moj duh čovekov otkud je i šta je? Tvoj deo ili protivnost od tebe — Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe, I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Zatvoriše vrata. Video sam jednu veliku, svetlu, visoku, čistu sobu. S obe strane kreveti s belom prostirkom. Kraj kreveta mali stočić s čašama, pljuvaonicama, medicinama i ponudama.

Malo pre okupan, kraj čaše vina, kroz dim od duvana, ljuškan njezinim slatkim pričanjem — gledao sam je i mislio. Mnogo sam mislio, mnogo.

Sve miriše na proleće, izdašnost, plastičnost; ali to što ona sedi kraj Đorđa, i njegov pogled i njen pogled, to ju je opet dizalo visoko gore u zrak ideala.

Je li oni kažu, oni valjda bolje znaju od tebe.. Kažu... dabogme... Nemoj plakati! Levi kraj usne zadrkta mu. On ne reče šta kažu Joca i njegov pomoćnik: ali je meni bilo isuviše jasno da je mišljenje Jocino i

On skopa one novce i upravo istrča iz sobe. Moja mati klonu kraj kovčega i obnesvesti se. Sestra vrisnu. Ja skočih iz postelje. I Đokica skoči.

Sestra vrisnu. Ja skočih iz postelje. I Đokica skoči. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: „Nano, nano!” Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto.

Posle mi zablesnuše oči, pa padoh ničice na kraj njene haljine i na njenu levu ruku, kojom me pridrža, i molih se po stoti put: „Bože, ti vidiš moju majku!

Kapetan sede na dugačku klupu kraj prozora i poče čitati vrlo zamrljano pismo. Blagoje skloni najpre onu stolicu, psujući „što će ovo čudo ovde”, sede

Opet je na starom mestu. Opet plamte kuće i po ulicama leže nagrđene lešine... Tek oko ponoći on se izvali na klupu kraj prozora, bacivši najpre još jedan pogled na lampu koja sve slabije svetljaše i sve grđe smrdijaše, i na Blagoja koji

A kraj vatre po dvoru čas po čas prolaze crne ljudske slike i psi. Iz ara dopire topot od konja, pred kačarom se isprežu volovi,

Malo je on tu spavao, a Velinka upade s lučem u ruci da traži nešto u kačari. Trže se kad ugleda Arsena na panju, kraj bureta, s mosurom u ruci. Plašljivo priđe k njemu i dotakne mu se ramena: — Zlatane! Arsen otvori zakrvavljene oči.

Sve više iznemaže, i jednu noć lijepo da zakovrne. Udariše nekaki bolovi u krsta i sve se u klupče savija. Sjedi pop kraj postelje i ne odmiče se. Šapće samo molitve, a popadija slabo se i razbira. Ječi samo i moli se bogu da je primi.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

A posle, ako ćemo šta, ono i nije selo, nego varošica. Ta kolik je samo onaj Veliki sokak s kraja na kraj, pa koliko tek malih sokaka ima, a svi su široki! Zato nijedan nije kaldrmisan, a nije nikada ni bio.

A domaćica stoji kraj ognjišta, zajapurena od vrućine i od uzbuđenja i zadovoljstva što je stvar svršena i zet upecan, pa samo vadi krofne i

valjada, kao dobar pastir ni tu da se izdvaja od svoje poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kula svetilja kraj mora, nepomičan na svom mestu, dok se sve oko njega ljulja kao talasi na uzburkanom moru.

Sad je omatorio pa se prozlio, i poludio; pa se ili usići i na kraj srca je, pa zaćuti kao kakva pakosna svekrva; ili se rašćereta pa lupa sve koješta.

sviju onih tereta obesiš još i gospoja Persu, kako je i sama u očajanju toliko puta rekla: »Dođe mi da se i sama obesim kraj štogla, da mu bude srce na mestu, pa da vidim ’oće l’ onda lanuti, obešenjak jedan!

su rekle da su ga videle da prolazi na kolima, da mora da je neženjen, jer póšu oko vrata nosi baš iroški; jedan mu kraj sve lepeće preko levog ramena k’o barjak na damšifu.

neprestano gurkala i džakala živina, a naročito patke i pačići, a onaj stari već olupani valov bio je privezan za donji kraj đerma da se lakše vuče ogroman kabao iz bunara.

Stoga je sav komšiluk bio protiv njega, i vrebao ga da ga ubije, ali začudo da je kraj svih tih pretnji i opasnosti još živ bio, mada se jedna komšinica zarekla pred kandilom, u kome je goreo najčistiji

I moler mu je i učinio po volji; tako su došle kraj njega četiri debele sveske Rajića, Masroviotika Hufelandova i Sobranie veщeй od Dositeja, a Sovѣte zdravago razuma od

— Pa šta: jesam li vid’o? — Bože, Spiro, i ti si već sve to zaboravio!! — A da! E, pa nisi trebala onako na kraj srca da budeš! — Eto, sad ja na kraj srca!...

! — A da! E, pa nisi trebala onako na kraj srca da budeš! — Eto, sad ja na kraj srca!... Ta jesi vid’o samo kako su saletile onog jadnog momka, pa ne može naša Juca do reči da dođe... — Pa... neka!

Juli žao baš ozbiljno. Čas krivi, čas pravda sebe, al’ opet na kraj kraja, kad ozbiljno pomisli, pa šta je to tako baš strašno kazao; ta eno i u pesmama, trukovanim još, — pa šta se sve

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Pa i to, kad dođe na groblje da prosi, on seda u kraj, naposletku, i samo gleda gde će moći da ispruži komotno svoje dugačke, pune noge i nasloni se.

oči kod ostalih prosjaka, ona bi ga prvo korela da sedne negde istaknutije gde može štogod da se naprosi a ne tako, u kraj, gde ga niko ne vidi.

Kad uđoh, iznenadih se. Pored kasapa i ostalih pijanih momaka zatekoh i njega. Uhvatili ga i ne puštaju. On seo na kraj klupe sa spuštenim rukama u krilu.

A to ga snalazi u noćima s jakom mesečinom. I kad bi ga posle sluge negde tamo u kraj varoši ili u kakvom jendeku, njivi, našli palog, i onda poneli kući.

I tako, svako jutro iziđe više varoši do raskrsnice. Seda tamo u kraj. I, pošto metne ispred sebe kapu, presedi ceo dan onako klateći se, s lulom u ustima i ogrnut tom svojom dugom kolijom.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Sad i oni sednu, a frajla opet poče neku fantaziju svirati. Čarukdžiću fantazija uši vređa, pa kad je bio kraj, reče starijima da idu u drugu sobu. — Ta šta ćemo mi matori ovde?

Ljuba turio belu maramu u stražnji džep, pa izvukao kraj malo napolje, iskašljava se. On s leve, a čika-Gavra s desne strane, idu upravo kući Gledićevoj.

Odu u crkvu. Po časa — pa je svemu kraj. Čekmedžijić je, najzad, oženjen. Svatova je bilo sijaset. Dva dana se jelo, pilo, pevalo.

parnicu da dobije, išao je Rogoziću na svetovanje, i to i sa strane, i u reč njegovu svako se pouzdati mogao, uvek je kraj pogodio. Pokraj toga bio je marljiv, te je zasluživao lep novac i mogao voditi lepu kuću.

Ali, da se i tog kurtališem, zajazi ga za deset dukata, pa nek je kraj. — Ja ću je, dakle, otkupiti. Ćirković dade na znanje Moricu da će za tepsiju dati deset dukata. Moric donese tepsiju.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Jedna parada i kraj. Čudim se da već nisu počeli — Pa ministar zabrinuto gleda tamo, u onom pravcu odakle se očekuje bombardovanje

begao od krojača, krio se od obućara, obilazio duvandžiju, a još danas klanjaće se oni meni svi kad kraj njih budem prolazio, ti mali sitni i ništavni ljudi, koji se tako boje rata i koji još sutra mogu postati moji ponizni

i odmereno kao najlepša reka, kad se pupoljak sreće stao rascvetavati, dolazi ovo, ovaj nov, neočekivani rat, čiji se kraj i rasplet ne može sagledati i koji ga sa one visine idealnog i mirisnog neba, ponova baca u krv, u rane, u smrad i

Jest, čuvaj se! Ti mi se moraš vratiti, ti moraš doći da odagnaš ovo mračno očajanje tvoga anđela, da učiniš kraj ovom neizdržljivom, praznom, pustom i strašnom životu; ne doći, moraš doletiti: da se uveriš koliko tek sad znam biti

trenutku žena odbaci vez i, potpuno uverena u onu njegovu duboku i tešku udubljenost, ustade pa se za tren oka stvori kraj prozora.

A ja idem, pa mislim: što sad ne gađa granatama, pa neka jedanput i meni bude kraj: šta mi vredi život. Eto šta me snašlo, pa niti imam koga da me posavetuje, nego idem natrag luđa nego što sam otišla.

Sve je laž i svemu tome valja jednom učiniti kraj. Spokojstvo, mir, to je sve, i drugi neka traži svoju sreću. Jest, drugi, a ti, Jurišiću, glavo, upamti ti nisi ni

I to gmizanje oseća on najviše u mozgu pa bi hteo da učini kraj onom vrzmanju i onom komešanju i da onu kolonu dole rasturi nogom, rastrlja je i izmrcvari.

U situ je bilo žita. Na stolu je drhtala mala dojana svećica. Jedan kraj badnjaka štrčao je iz peći. Pozvaše ga da džarne, celiva ga i izgovori neke reči.

Neki truli, smradni i slinavi redovi promiču kraj mene; sve trulo i sve sami mlazevi, sline. Ljigavi, puni sluzi puževi puze po meni i miševi se vitlaju, češu, jure oko

Ali bdite. svi budite budni, osećam, Boga mi, ludi, blizu nam je kraj. Ja gledam u zvezde i gorko plačem s njima i ne sećam se kad ono poslednju otera dan. I ne znam da li je dan zaista.

O zemljo, kao i nebo, tajno večna, jel' blizu doista tvoj kraj? Gledao sam te kad trijumfuješ. o kako bih rado video kako si velika kako si veličanstvena kad propadaš.

Afrika

PLOVIO JE IZMEĐU ARHIPELAGA I KRAJ ŠUMA. S ČIJIH OBALA PRISTUPAHU PEVAČI Polovinom decembra, po pučini pristupasmo lagano tropima.

i dugonogi u parče marame, pa onda tesno u bele ogrtače, čvrsto kao mumije, i spavaju pravo kao posečena stabla jedan kraj drugog. Sa njima su žene na asurama, likova okrenutih uvis i stegnutih pesnica. Reklo bi se: kakav egipatski crtež.

I to je prva čežnja pred ovim oblama. Što više plovimo kraj njih, sklop rasporeda ovog ostrvlja sve je čarobniji. Sada je to jedna beskrajna rivijera, čiji najbliži deo ima, usred

Već odavna prolazimo po vodi kraj sasvim majušnih crnih derana u malim vretenastim pirogama, istesanim iz stabla, kojima oni upravljaju veslajući bilo

Oni ne dolaze da vide brod, no se zabavljaju po pučini kružeći jedan kraj drugog, kao ove ptice nad nama. Dogledima vidimo da su široke drvene stepenice, kojima se silazi do kratkih molova

Kafane sa širokim barovima, ledenim pićima a kraj njih sirijski i indijski dućani. Park, ogroman vodoskok, čitav bazen.

pred Tabuom da uzmu nekoliko desetina njih za rad na utovar i istovar docnije robe, vraćajući ih pri ponovnom prolasku kraj sela. Crni došljaci ispeše se uz konopac u lađu. Dugi, bleštavi, njina odeća sastoji se samo iz jedne obojene maramice.

Odjednom pobeđen od ovolike lepote likova, boje i svetlosti, imam pune oči suza. Vraćanje kroz polja puna zrička kraj čopora majušne govedi. Aperitiv, led. Na jutro Badnjeg večera čekam na pošti iza tri duga reda.

Ovde prašuma počinje već od obale. Mestimično je kraj drumova raskrčena za plantaže a za sto godina je, kažu, neće uopšte biti.

zaključuje o onome što se meni samo činilo, već naročito što tako širokogrudo zaključuje on koji je, da upozna koji kraj sveta, provodio u njemu po dvadeset i trideset godina. Ova vrela noć je noć Badnje večeri.

Ljudi i žene peru neko bilje. S vremena na vreme plovimo pored urođeničkih naseobina podignutih na visokim koljima kraj same ivice vode. Ribolovi. Pletena lovišta.

Reklo bi se ne svetlost sunca, već zračenje same zemlje pred kraj apokalipse. Pred podne sve je naglo svetlo i blistavo od sunca, strašnog sunca čiji su zraci, kao otrovna koplja,

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

CRNI AJGIR NA PUTU 102 VII NEĆE VIŠE VIDETI SVOJU PLANINSKU SERVIJU 139 VIII PO SEĆANjU SE HODA KAO PO MESEČINI 153 IX KRAJ NjEGA KORAČA, SAMO NjEGOVA SEN KOJA GA PRATI 182 X IZMEĐU ŽIVIH I MRTVIH SVE SE VEZE PREKIDAJU...

“ Eto, kraj te Mahale, i Temišvara, prošla su bila, jednog dana, u proleće godine 1752, crna, putnička kola i ušla u grad, kroz

Milom, ili silom, ja sam rešen – a to je i želja caričina – da uredim ovaj kraj kraljevstva. Kopaće se kanali, po sistemu grofa Merci. Prema franceskim planovima.

On veruje da njima, sad kad su sve to čuli, i videli, nije ni na kraj pameti apšit iz vojske prositi. On će im, zato, sad, pročitati „Eines an dem Herrn General Feldmarschall‑Lieutnant

Bio je siguran da niko neće ni lanuti. Pravo, tako, prođe kraj najmanjeg među bratencima, majora Đurđa, koji je bio rastom ne samo najmanji, nego i najdeblji.

Ipak, ta linija, na komandu, kretala se još, čvrsta, kao neki crveni zid. Iza nje, do na kraj plavog vidika, bilo je samo dva reda jablanova, do barutana.

truba, kroz dreku komandi, kolona je za to vreme počela da se leluja i maršuje bliže paviljonu, koji je bio podignut kraj novog druma, na kom su kola stala.

Počeli su da komanduju svojim tobdžijama, da gase lunte i samo da ostanu kraj topova. Svakome je bilo jasno da je opasnost prošla i da ona gomila na utrini stoji, gde je i jutros stajala.

Garsuli sedao ponovo u svoja kola, našao se, licem u lice, još samo sa grofom Palavičinijem, koji je, tog dana, vršio, kraj njega, dužnost ordonansa i koji je bio sav crven u licu, od stida.

Onih, vezanih, tridesetorica vojnika odvedeno je u kazamat, koji je bio kraj bunara. Ostali delovi puka stajali su na dvorištu kasarne, koja je bila kirasirska.

Disao je kao tihi povetarac i pućio usne. Zapalivši sveće na velikom kandelabru, kraj svoje postelje, njegova žena sede na postelju u dugoj, svilenoj, spavaćici, i dugo ga je posmatrala. Morala je da ga budi.

Ispod tih zatvora, u podrumu, kraj jednog rimskog bunara, bilo je nekoliko nepatosanih soba, u skoro potpunom mraku, što su donedavna bile mučilišta.

Teodosije - ŽITIJA

A kada uzraste do petnaest godina, odeliše mu roditelji jedan kraj države svoje, kako bi odlazio od oca i matere na zabavu s velmožajma, i da se s blagorodnim mladićima veseli.

žurio ga je i prepodobni Simeon, govoreći: — Ako me udostoji Bog da vidim kako se manastir zove naš, biću srećan ako kraj života u njemu završim.

I sve što se događalo od Boga bivaše. i dođe sa mnogim silama, kao negda Sinaherim na Božji grad, do na kraj zemlje pravoslavljem slavnog bogočuvanog velikog grada Soluna, na otačastvo svetoga velikomučenika i strastonosca

I tako svima mir davši i blagoslovivši, posla svakoga u svoj kraj. A sam se brinuo za dovršenje crkve, jer beše doveo sa sobom iz Konstantinova Grada mramornike i živopisce.

A ona reče: „Kako hoćeš, gospodaru! I ustadoše, te otidoše u drugi kraj, koji se zove Altin, i tamo, opet blizu jedne crkve svetoga i vrhovnog apostola Petra, u podvigu posta življahu.

A sestra njegova, osetivši, kolibu bez ičega ostavi i za njim pođe. I došavši do jedne gore visoke što se nalazi kraj grada Prizrena, više sela po imenu Koriša, na toj gori zastadoše da se odmore od napornog puta, jer sestra njegova

Teško meni, što za san podnesoh i šta dobih; i zašto, kada već smrtnim snom bejah obuzeta, i odmah u njemu kraj života ne primih, te ne bih u ovu smrtnu bedu zapala! A sada, živa, sasvim i konačno zlo pogiboh.

koji svi bogoljubivi da stignu u žudnji trude se, to jest savršenu ljubav prema Bogu, koja je prvo i jedino blaženstvo. Kraj malovremenog i prividnog života na zemlji ostavljajući, i pozvan u beskonačan ka Hristu i blažen život, htede da duh

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

dobro snabdeju hranom i da upakuju i natovare robu tako majstorski, da se ona čvrsto drži i na najrđavijim putevima i kraj svih prepreka. Kada stignu na određeno mesto, raspakuju i skidaju tovare sa istom brižljivošću.

Pesme, izuzevši junačke, kao i sklonost za igrom su gotovo iščezli. Ovo je dinarski kraj u kome se najmanje peva i igra, zemlja u kojoj su običaji najprimitivniji.

Ali je ovo narod koji se kraj svih nevolja jako umnožava, i pošto taj priraštaj ne može živeti od ličke zemlje, neprekidno se iseljavao i iseljava u

Ona ukazuju i na to, šta Evropa ne treba više da čini, ako hoće da obezbedi mir i da učini kraj prolivanju krvi. Katolici su u jakoj manjini među stanovništvom bosanskog varijeteta.

Među njima je imalo čak i nacionalnih revolucionara, koji se nikako nisu mogli pomiriti sa tuđinskom upravom. Ali kraj svega toga ovaj razvitak nije još mogao izmeniti najniže slojeve ovoga stanovništva.

Ali sjajno doba, doba koje čini Dubrovnik slavnim, to je kraj XVI i početak XVІІ veka. Klasične su studije bile vrlo cenjene: Sofoklove su tragedije bile prevedene na srpski,

Podjarmljenost i robovanje su svuda prouzrokovali iste posledice. Ali su i kraj ovako stvorenog mentaliteta kadšto izbijala osećanja prave plemenitosti.

Često se u ovim pesmama osećaju uticaji istočnjačke čulnosti: Ti ćeš pominiš kraj mene, so će mi legniš do mene Stameno, lelej, polje šareno, izgoref jagnje za tebe, duri da se spavam do tebe, de mori

Kuće su im dvospratne, zidane od kamena, iako je šumski kraj. Zbijene su jedna uz drugu kao u varošima. Oko kuća nema ni njiva ni livada ni voćnjaka.

Ali su neke njihove grupe u ovo vreme odlazile u Rumuniju. Pred kraj XIX veka, ugledajući se na velika evropska iseljavanja, pečalbari iz centralnog tipa idu u velikim masama u Ameriku, i

na sve novije napretke u pogledu na rad, na izmene metoda u poslovima i na ekonomsko unapređenje svoga rodnog kraja. Kraj svega toga on nije izgubio smisao za seoski život i razumevanje za narodne običaje i za stare navike svojih zemljaka.

(planina iznad Mavrova), Petilep (izvor iznad Naćiforova); isto tako imena sela: Mavrovo, Ničpur, možda i Tolen, kraj u selu Dufu.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Pored kola promiče red starih vrba. Kola, znači, putuju kraj neke rijeke. — Sad ćeš ti meni u vodu, svinjo jedna! — gunđa čiča i opet se okreće.

lukavi mačak predloži: — Sklonimo se u onu visoku paprat, a čiča Brko misliće da smo pobjegli stazom, pa će projuriti kraj nas. Tako se zaista i dogodi.

Tako se zaista i dogodi. Čim se njih dvojica zavukoše u paprat, stazom kraj njih pojuri čiča Brko vičući: — Čekajte, Šarove i mačoru, od vaše kože načiniću sebi jaku za kaput i šaren torbak!

Stani da ti dam šareni torbak! Tako su, praćeni nevidljivim repom vjetra, Brko i Kruškotres projurili kraj mačka i Šarova i izgubili se naniže, nekud u pravcu Brkina sela. — E, kud ćemo sad nas dvojica? — zabrinu se Šarov.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

NA POČETKU 20 II. POSLE POČETKA 21 III. NA SUNCU 22 IV. POD ZEMLjOM 23 V. NA MESEČINI 24 VI. PRED KRAJ 25 VII. NA KRAJU 26 VRATI MI MOJE

PRED KRAJ Kuda ćemo sad Kuda bismo nikuda Kuda bi dve kosti inače Šta ćemo tamo Tamo nas već odavno Tamo nas željno čeka Niko

za nama u prašini Nismo mi jedno za drugo Stamen hladan kroz tebe gledam Kroz tebe prolazim s kraja na kraj Ništa nema od igre Kud smo krpice pomešali Vrati mi ih šta ćeš s njima Uludo ti na ramenima blede Vrati mi ih u

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Ima tu i malo nostalgije za zavičajem. Dok je bila kraj vas Lidočka, ispunjavali ste dušu osećanjima prema njoj; ostali ste sada usamljeni, prazne duše i naišla je opet

) RINA (sagledav sad tek svu istinu, cikne za njim): Pavle! (Klone u stolicu kraj izlaznih vrata i zajeca.) Zavesa PRVI ČIN Ukusno nameštena soba Milana Novakovića.

RINA (grleći ga, slatko se smeje): Bože moj! Bože moj! Nikad mi nije ni na kraj pameti palo, a ništa lakše... (Zvoni.) Zbilja, nikad mi nije ni na pamet palo.

RINA: Da, tako je! ANTA: I on je otišao, upravo nestao je. Sutradan nađeno je kraj Dunava njegovo odelo, u kaputu su nađeni njegovi dokumenti, čak i lična legitimacija i stvar je bila jasna.

Nemoj biti nestrpljiva. AGNIJA (zagrli Vukicu i vodi je u sobu): Slatko nestrpljenje! 'Ajdemo! VUKICA (prolazeći kraj oca): Kažem ja! AGNIJA i VUKICA (odu u sobu).

) „Ilirija”! „Ilirija”! Zavesa TREĆI ČIN Radna soba kod Spasoja. I SPASOJE, SOFIJA SPASOJE (stoji kraj stola i otvara poštu). SOFIJA (donosi jedno pismo). SPASOJE (uzimajući ga): Od koga?

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Još smo išli za Baronicom, a oko nas je već bio jedan mali milion šmrkavaca. Iz kuća kraj kojih smo prolazili dopiralo je zveckanje kašika. Bilo je zaista podne i moj stomak je to znao. Nisam ga slušao.

Bila je to pesma na francuskom i ja nisam razumeo sve reči. Nisam uspeo da čujem kraj. Rašida je žvakala bučnije od mamuta i ja je upitah šta će joj njeni reći kada se vrati kući. Ona samo sleže ramenima.

Nisam morao da se pitam, sada sam znao: Rašida je ono derište iz kuće kraj rampe kome sam pre dve godine bacio jabuku, a ono se, otresajući kosu, nije udostojilo ni da je digne.

Jedno koje nije znalo da hoda devojčica je držala u naručju. Upitah je da li još živi u kući kraj rampe. - A gde bih? Matori je železničar!

Mangup sam ja. Stojim u trpezariji kraj ogledala i u njemu pri odblescima sunca gledam svoju crvenu kosu, svoju šašavu njušku s pegama i ogromne, nečim kao

Živećemo, samo ona i ja, u šumskoj kući, a jeleni će u suton trčati kraj nje. U svim bajkama koje sam čitao šumske vile imale su lik moje majke.

U ovom trenutku to me nadahnjuje da isparim, ali to nije ono što čoveku kraj Atamana može da pođe za rukom. On izjavljuje kako je divno što smo se sreli.

- iako je sada govorio o Tatjani i Onjeginu, a društvo je kao buljilo u knjige očekujući kraj časa. - Koliko još ima? - dolete jedna ceduljica, a Saša Albreht pokaza sve prste jedne ruke, a na drugoj savi dva.

III Slagala je, pomislio sam prošavši dvorište i jedan blok zgrada, a onda sam je video kako sedi na klupi kraj vodoskoka, koji je radio honorarno svako veče jedan sat, držeći neku torbu pored sebe.

Našla ga je lunjajući kraj Tise i nije imala vremena da ga odnese do rampe. Sada je odlazila tako brzo da nisam imao kad da joj kažem gde ćemo se

O tome nisam mislio ništa, ali mi je Neda na vreme dobacila ceduljicu i tako stekoh masnu četvorku za kraj godine. Hadži-Nikolovu je ostalo da propita još pola razreda i ja sam bio siguran da više neću doći na red.

Bila je to kuća u kakvoj sam želeo da živim s mamom kad sam bio dete, tamo u šumi kraj koje će protrčavati jeleni u suton. Sada sam bio gotovo odrastao, ali nisam želeo ništa.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Varoš U. lepa je varošica, kraj Dunava. Gospodar Sofronije Kirić, ili da reknemo gospodar Sofra, imao je kuću i trgovinu baš kod bajira, na najboljem

Bog da joj dušu prosti, pošteno sam je služio, i ma kako sam se mučio, nisam mogao do ničega doći, tek jedva kraj s krajem.

Pozdravite ga i pozovite ga u moje ime na ručak, a ja ću sutra već karuce po njega i vas poslati. S tim bude kraj. Blagodare, poklone se, i odu. Kad dođe u mehanu, a Čamča sve igra po sobi.

Nađem li kakvog valjanog momka, odma’ ću je udati, a zeta ovamo. Sa Perom ne mogu izići na kraj. Šta si se tako snuždila? Il’ bi ti za nju htela kakvog sabljaša, da ono što smo stekli proarči?

Il’ bi ti za nju htela kakvog sabljaša, da ono što smo stekli proarči? — Činite kako najbolje znate. Razgovoru kraj. U varoši je bio jedan mlad trgovac, Nestor Čavić.

No Pera nije imao za trgovinu volju. Do krakovskog puta moglo se još s njim kojekako, ali posle, nikako s njime na kraj. Otac ga otera, pa na molbu materinu opet primi, dok nije bio prinuđen istisnuti ga.

— No ja ne bi’ se smeo u takovo što upuštati. Razgovoru kraj. Pera kupi arpadžik i ode. I doista, Pera se nije šalio. U svojoj kući gradi od čerpića veliku štalu.

Balu je kraj; samo su nekoliko pari u manšestru još zaostali. Svi se raziđoše. Polačekovi nude Šamiku i oca da s njima idu.

Svi se smeju — i tim je „maskenbalu” kraj. Posle ispitivaju ko je šta bio. Doznalo se da je prosjak — Krečar; nije ga bilo na balu; Pastirka — Perina igračica;

— Možeš gledati koliko hoćeš, ne bojim se, mada si sto škola učio, — promrmlja Pera. Kraj kotiljonu. Kotiljon se preobrazi u polku.

Naposletku odigra se još obligatna igra „jastučići”, — tu se purgeri i purgerke po volji iscmakaju, i — kraj balu. Razilaze se. U sali sveće se gase i u sredi veliki „polilej”.

No smrt učini kraj, devojče umre. Tako su Šamiku već u detinjstvu ženili. Šamika pripoveda o tom balu kao o kakvoj komediji, i sve bi

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

ali odmah zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u težak zadah ovnujske kože, na kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine glave.

da stanuje, poslednja dva dana, u jednom kućerku pokrivenom trskom, kod obora, na vodi, samo da bi mogla da provede noć kraj njega.

U noći, pak, čekao ga je pakao. Njen zagrljaj, njeni bezumni napadi, njeni dugi, neumorni prsti. Njena lepota, kraj vatre, nadzemaljska, njen pogled i njen plač.

Ni u njemu zvezdu, kao u snu. Trčeći kraj konja i uplakanih žena, koje nisu puštane dole, do čamaca, ljudi su se okupljali, dovikujući se.

Tada kinuvši gromko nekoliko puta, zaigravši po zemlji tako da se sve zatreslo, vrati se u mrak i vrućinu kraj ognjišta, gde ga žena dočeka još uvek plačući.

Vezani za stare vrbe i stubove u blatu, čamci su se crneli izdaleka, kraj vatre. Kad podiže glavu, vide potpunu tišinu u sivom nebu i vrane, u daljini, koje se nisu čule.

ćerčicom, ćutao je u tom strahovitom prskanju blata i odskakanju od grana, panjeva i džombi, sve dotle dok, zamaknuvši kraj jednog šumarka retkih bagremova, sluga, stojeći sa nogama uprtim u kljun gvozdenih ukrasa na kolima, ne uspe da zauzda

Nad ritinama i vrbacima počelo je da se vedri i kraj kola začuše se prve ševe. Vidik je bio pun jata vrana i sve više svetao od bezmernih, ravnih poplava i bara.

Zagušiše uske staze donjeg grada, penjući se uzbrdo, pa se rasuše i zaostaše, kraj vike kvartirmajstora što behu izjahali da ih dočekaju i smeste.

Komesar ih beše video, još kod prvih vinograda, ispod vrtova biskupije, i rešio se da ih ulogori izvan grada, kraj groblja.

Udesio je tako da ih primamiše vatrom, kraj koje su pekli ovnove, nad kojom su bez prestanka svirali trubači i udarali dobošari.

Čim su ih, uostalom, izveli tu na utrinu, opkoliše ih nemačke tobdžije, koje su se posle, kraj svojih topova, u mraku, videli kako stoje, sa zapaljenim luntama u ruci.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

ODBRANA OD VEŠTICA 86 5. ODBRANA OD MORE 89 ODBRANA OD ZLIH OČIJU I UROKA 90 „GOLEMA MOLITVA“ I KRAJ PERIODA „NEČISTOĆE“ 95 PRVA GODINA ŽIVOTA 96 OD ČETRDESETOG DANA DO KRAJA PRVE GODINE: VEROVANjA, OBIČAJI I

Uroke ti voda odnijela mimo tvoju ljulju pronijela anđeli ti u pomoći bili!“¹⁹¹ „GOLEMA MOLITVA“ I KRAJ PERIODA „NEČISTOĆE“ Još iz Starog zaveta poznato je da je porodilja koja je rodila muško dete magijski „nečista“

„Kad dijete spava, pa se u snu posmejkuje, vele: ... kraj njega stoji anđeo i šali se s njim. U toj šali kad mu rekne: ’umrijeće ti otac’, djetetu i nije toliko žao, već nastavlja

Ako su čaklje ostale slobodne, on će jednu zadenuti za pojas, a štap će mu kraj bedra visiti kao sablja.“⁶ Svojim oblikom, ovaj štap, kao simbol falusa, nedvosmisleno javno oglašava muškost njegovog

U okviru svadbenog ceremonijala skidanje prevesa (koji se nosi na glavi kao znak devojaštva) simbolično je označavalo kraj devojaštva i prelaz u status udate žene.

Dakle, poslovica nije predviđanje, nije početak, već je kraj, ona je „supotpis, vidljivi žig koji se upisuje na nešto, pa to onda sadrži njegov otisak kao iskustvo“.

“³⁰ Dakle, kao što je kod dečaka uvođenje u obavljanje poljskih poslova objava zrelosti, tako je za devojčice kraj detinjstva kada nauče da vezu košulju.

Ona, zatim, ima svoj tok sa utvrđenim sekvencama i, konačno, svoj kraj, trenutak kada prestaje igra i počinje zbilja. Igra je, dakle, slobodna, dobrovoljna autotelična delatnost koja se izvodi

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

u ocat pretvorena stara vina, za slanike netaknute kao celac januarski, za čoveka koji zalud očekuje da se prijatelji kraj njega skupe, za onoga čija zla se jedino pamte.

Care dušane, za vojnička groblja gde svaka parcela pod konac stoji ko vojska u četi, za vojnika koga kraj druma sahrane bez sebarske zapevke gorke, daleko od rodnog potoka i sela; za izginule u svetu povorke odnekud iz

Za pisma tuđinskog vojskovođe koga se tragična strast dotakla prema vlastelinki kraj Vardara. Za poslanice tvojih poklisara koji su u tanane voljene ruke mletačke špijunke predali važne tajne carske.

mirisom sena zapahnute, za sebarske žene, za uramljenu u netačna sećanja noć ljubavi i noć porođaja, za ono od čega im kraj ognjišta svekrva ugljevlje gasi, i odbraja.

ZA BRANKOVINSKE SELjAKE Za brankovinsku posnu ilovaču kao mak crvenu posle kiše, za neobrađenu zemlju kraj puta, u sabljičici i u draču, za raskoš korova i kukuta oko seljakovog plota i međe, za nepabirčene njive smeđe, za

pasti, koja zvezde i sunca s neba skine, koja razveje oreole sa svetaca i sa vlasti; za političke kombinacije nikle kraj lampeka u mirisu džibre i komine; za brankovinskog takvoga čoveka, a toliko svesnog slobode i nacije da bi mu

veličinu, one što za druge žive, one što za druge ginu, delo bez vrednosti, delo gde vrednosti ima, za uboge ismevače kraj kojih simploni sreće minu okrznuv ih samo perjanicama svoga dima.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta

pošte, pa teče siva i sumorna pokraj kafane »Kosovo«, pored jednog kioska, zaobilazeći parkić Skupštine, protiče kraj starog hotela »Union« i uliva se u podzemni dragstor, odakle pod drugim imenom, kao Nušićeva, nastavlja kao ponornica

Slavio nečije rođendane. Pevao bez sluha. Mumlao na onim mestima pesme gde ne znam reči. Vozio polako kraj slupanih kola iz kojih su odnosili mrtve. Kupovao potkovice na stočnim vašarima, za sreću.

Kroz taj sumorni kraj isprepletanih uličica, koje započinju pred Imaretom, a završavaju se kod Baš-čaršije, plove mirisi trulog povrća,

Uvek kada se događa prvi put. A Bel Amiju se to dešava prvi put. Devojka stavlja gramofonsku ploču. Bel Ami hvata kraj peškira i povlači ga naglo sebi.

cerekali dok se njemu kočio vrat od gledanja iskosa u devojku koju je izabrao, plašeći se da mu ne klisne u sasvim drugi kraj sale, gde bi lov bio sasvim onemogućen.

Otac će sedeti za stolom i gledati u zid, a majka će klečati kraj limenog šporeta, gurajući kroz tesan otvor čutke od kukuruza. Otac će kazati: »Što nijesi javijo?

Bilo je petnaest do četiri. – »Nekad davno, u jednoj dalekoj zemlji, lepa kraljica je sedela kraj prozora u svom dvorcu i vezla. Dok je tako radila, ubode se u prst, pa tri kapi krvi padoše na snežnobelo platno...

od svih, ona neće morati da se skriva zbog neplaćene kirije, ona će biti neko, pa makar morali putovati sve do na kraj sveta i poslednjeg biranja lepotice na njemu! Povratka nema i ne može biti.

Nije mogla ništa da pročita na njegovom zategnutom licu, sem usredsređenosti da prenese jelo s jednog na drugi kraj dvorane.

Otac kao da je isisavao poslednje sokove iz ovlažene čačkalice koja mu se poput klatna šetala s kraja na kraj usana. List zelene salate naboden na viljušku stajao je u ženinoj ruci, tačno u visini stegnutih zuba devojčice.

Uz to, sa svojom, inače prilično visokom penzijom jedva je sastavljao kraj s krajem u Beogradu, a ovde je stanovao kao gospodin čovek u hotelu i još mu je ostajalo više od polovine novca!

Matavulj, Simo - USKOK

Čuste li đe ga nudi da ostane s nama. Budi bog s nama. Šta bi radio jedan takav gospodičić s nama! — Da ga razgovara kraj ognjišta! — doda smijući se Joke.

Međutijem se izmijeniše pjevidruzi. Sva se mladež odvoji ka sredini kuće, a stariji posjedaše kraj ognjišta. Krcun Serdarev, kao obično, privoli se starijima i posadi se do uskoka. Milica donese vino.

Krcun Serdarev, kao obično, privoli se starijima i posadi se do uskoka. Milica donese vino. Dokle se ovi kraj ognjišta u tišini počeše obređivati pićem, na drugoj strani opet uzavri pjevanka, kliktanje i pucnjava.

Što je to tvrda čapra, toga više nema na svijetu! Kad je ležao u najtežim ranama, kad svi mišljasmo dođe mu kraj, on se kezio kao ovo sad! Jer, što je njemu bog dao veselo srce, ni toga već nema na svijetu!

— Marmon — ispravi Krcun. Stevo nastavi: — Mrmonja, dvadeset hiljada vojnika, zađe u Konavle, kraj rijeke Ljute, gdje mi bjesmo, i u zoru udari na nas i potisne nas. To je bilo četvrti dan po Krstovu dne.

Uoči Malog gospođina dne skupi nas vladika i kaza nam: da je silnom Napoleonu došao kraj, da su se svi carevi i kraljevi složili protiv njega, da i nas Rusija poziva.

Vaclav je obožavao Napoleona, čija slava u ono vrijeme ispunjavaše svijet; nadao se da će on učiniti kraj zastarjelom poretku i u ćesarovini.

A ni vi meni ne zamjerite, i ja odoh kraj ognjišta, e mi je tamo pozgodnije! Pošto knez otide, Savo će: — Čitate li vi srpski? — Čitam, ali pisati ne umijem!

kneže Drago, nastavi vladika, hvala velika, što si ovoga čojkovića čojski dočekao, te učinio da mu odmah omili naš kraj. Neka bog i za to izlije svoj blagoslov na tvoj dom i tvoje bratstvo!

— Jesam. Namjerih se jednom onamo, baš zimi, pred veče u jednoj od prvijeh kuća. Primiše me. Sjedoh kraj ognja s još desetinom domašnjih. Kami bješe oganj! Dvije-tri rukovijeti vrežine dimljahu, da oči isteku.

Kako je lijepo vrijeme trajalo desetak dana, on obiđe redom i potanko Bajice, donji kraj, Bjeloše, Očiniće, Ugnje. Ali se odjednom vrijeme promijeni: poče ponovo padati snijeg, vodnjikast, mek, te se od silne

Prvoga dana obiđoše Bajice i donji kraj, drugoga idoše na Granicu, trećega se uputiše ka Đinovu brdu, kad ih na pola puta stiže u trku njeko momče bajičko,

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MUŽ: Nisam li dao za drva? ŽENA: O, drva! Izmisli još štogod. MUŽ: S tobom može đavo na kraj izići. (Uzme šešir.) ŽENA (smeši se pakosno): Vidiš, kako on zna! Sad imaš najbolju priliku da možeš na drugu stranu.

MUŽ: Vi ste mi otac! ŽENA: Ti si mi muž! OTAC: Da vas vrag nosi, ja s vama ne mogu na kraj izići! (Otide.) ŽENA: Eto i oca mi oterao, jošt malo pa ćeš i mene. MUŽ: More, ženo, šta si ti počela?

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Već pobeže, oj nesrećo, na kraj sveta, oj nevoljo! Plavi zec, čudni zec, jedini na svetu! O pravom smislu zečje uloge u dečjoj

Ova uspavanka kao da je išaputana kraj zajedničke kolevke svih naših detinjstava: duh narodne pesme, pre nego što je zgasnuo, nadahnuo je, svojim milozvučjem,

Svi ti čarobnjaci, dobričine, pričalice i sanjari onakvi su kakve ih je dao zabiti bosanski Kraj, a videla i doživela raspevana duša jednog osetljivog deteta.

Čovek u neposrednom dodiru sa zemljom početak je i kraj svekolike ljudske pustolovine, prauzor svih sudbina. Tu je tajna njegove neuništivosti: Sve se meni, braćo i ljudi moji,

I kao što bi se, u detinjstvu, svakog proleća rascvetao u baštici kraj naše kuće slez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde, Tako, sada, te slike proviruju iza sivih obrisa

Njeno je srce meko pa se lomi često. Belika školska klupa za olovku je presto, tu nađe, ponekad, tišinu i mir, kraj nje je uvek rezač sa oštrom sabljom njen ađutant-oficir.

Za sve što ga čeka Ne bi se ni rađo U vidu čoveka Već bi bio ptica Ili vredna pčela Ili samo bagrem Negde na kraj sela.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Vi ste inače dobri prijatelji bili, pa sad da se svađate. ŠERBULIĆ: Ne znam za to; ja oću službu, pa kraj. Kad mogu kojekakvi bankroti i mađaroni širiti se, valjda treba i ja što da stečem, koji toliko zasluge imam.

GAVRILOVIĆ: Vi znate da se ja nisam ni otimao. ŽUTILOV: Otimali ili ne otimali, vi ste kasirati, pa kraj. 7. SKOROTEČA (stupi i preda Žutilovu pismo, potom izlazi. ŽUTILOV čita u sebi.) ŠERBULIĆ.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Ali najezda »bezbožnih i bogomrskih i bezakonih Agarjana« učinila je kraj srpskoj državi u XV veku, i za srpski narod nastadoše »teška i nuždna vremena kada človeci na se smrt prizivahu a ne

Oni su se tako nazivali po manastiru Rači u Srbiji, kraj Drine, koji je bio jedan od retkih zaostalih rasadnika srpske pismenosti, i u kome su se kaluđeri naročito bavili

Sasvim oronuo i oboleo, dobije najzad utočišta na Isajlovu, dobru bačkog vladike kraj Novog Sada, i tu, ubog i napušten, umre 19. januara 1785. godine.

Uticaj jozefinizma na srpske duhove i prosvećeni svet bio je veliki. Sve do pred kraj XVIII veka Srbi stoje pod uticajem ruske kulture, upravo pod uticajem ruske pravoslavne crkve.

Ali trezveni iguman predskazivao je blizak kraj svem tom »svetinjičenju«. Stalni podsmesi sa sviju strana, nizak život manastirske bratije, prozaična stvarnost,

Radi popravke zdravlja vrati se opet u severnu Dalmaciju, za učitelja u selu Golubiću kraj Knina, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragović.

Oko 1805. u Sremskim Karlovcima kraj mitropolita Stevana Stratimirovića bilo je kao neko malo »privatno učeno društvo«, takozvani »Karlovački krug«, čiji

Crkveno-školske vlasti učinile su kraj tim đačkim predstavama. 1818. izišla je naredba da se ne smeju više igrati »tako glagolaemoji komediji, sirječ igri,

Prestanak društvenog organa Mlade Srbadije, 1872, značio je kraj omladinske organizacije. Ujedinjena omladina srpska otpočela je kao savez đačkih društava, potom je postala

Karadžiću prvu zbirku slovenačkih narodnih pesama, a 1845. pisao da bi želeo ceo život provesti kraj njega. Za Karadžićevim primerom u skupljanju narodnih pesama pošli su kod Čeha i Slovaka: Palacki, Šafarik, Jan Kolar;

I u publici i u književnoj kritici srpskoj, sve do pred kraj XIX veka, vladalo je u punoj meri ono što je Laza Kostić 1885. godine nazvao brankomanija.

REAKCIJA OMLADINSKOJ POEZIJI. — Vojislav J. Ilić označava jedan prelom i preobražaj u srpskoj poeziji: kraj stare romantičarske poezije i početak nove artističke i verističke.

Milićević, Vuk - Bespuće

I toga čitavog dana ne razdvaj ahu se. „Šta je to sa mnom?“ pitao se uveče Gavre Đaković, kad stajaše u mraku kraj otvorenog prozora. „Našto sav ovaj nemir, zbunjenost, slutnja koja se rađa u meni? Šta će to meni sada?

Sremac, Stevan - PROZA

« — »Pa, pazari se, pazari; kraj s krajem, eh, taljiga se, taljiga!« odgovori majstor ili bakalin. »E baš mi je milo kad ti ide pazar, veli Jova, baš

Nigde ga niko od starijih nije video s cigarom u zubima. Uvek je držao cigaru tako da je onaj zapaljeni kraj u rukav okrenuo bio, onako kao što to rade gimnaziste kad između časova puše iza škole. S odadžijom je lepo živeo.

Kod kuće ih dočeka vredna domaćica, koja se sva zajapurila kraj vatre, a oni joj se pokloniše. Jova, kako ga je bog dao šaljiva, pokloni se ženi i reče: — Imam čast predstaviti vam

Kad pomisli: šta je, a šta je sve mogao biti! Da je svršio škole, pa kako mu je knjiga išla u glavu — kud bi njegov kraj danas bio! Seti se dopisa koje je nekada pisao i onih laskavih odgovora uredništva, i prosto oseti da je vredeo nešto.

— reče g. Paja malo tanjim i tišim glasom, pa uze preturati »puslice«, s jednoga na drugi kraj tanjira. A posle male počivke zapitaće: — Aaa, ovaj... kolika je suma? — Pa četiri stotine dinara, dragi priko.

Ako se igde, to se, vala, ovde može kazati da brojevi najrečitije govore. Dakle, nije nužno ni da kažem da je kraj mnogo dece i mnogo brige imao. Ali ovde je bilo još nešto što moram naročito da kažem i da istaknem.

Radičević, Branko - PESME

13 TUĐIN 15 AJDUK 18 PUTU KRAJ 21 VRAGOLIJE 24 SRETAN PASTIR 28 DRAGI 30 MOLITVA 37 ŽELjA 39 JADNA DRAGA 41 NEKA SUNCA 43 RANE 44 SLATKA MISLI!

) 292 (ETO NEŠTO KRAJ BELA BUDIMA) 293 POEME I EPSKE PESME 295 TUGA I OPOMENA 296 STOJAN 321 BEZIMENA 356 (1 PESMA) 358 II PESMA 393 III

Bela zora već je tuna, Jošte putnik jedan — glaj! Pored stene, pored žbuna Na vrletni stiže kraj. Kako stiže, sunce granu, Svetli s' gora i dolina, A putniku duša planu, Pa zaklikta od milina: „Oj sunašce što

(1843, 27. nov.) TUĐIN Ukraj mora, kraj tioga, Tu brodovi stoje, A sa broda, sa jednoga Momče vako poje: „Ao sveta golemoga!

1843, 1. dek. PUTU KRAJ „Ja obiđo mloge dole, Mloge reke, mloga vrela, Gore, luke, stene gole, Mloge dvore, mloga sela; I opeta nigde

U moga me išti ćaka, Tela bi te moma mlada, Tela bi te ja junaka.“ Putnik ište, otac daje, Eto putu dođe kraj, Al' i moja ruka daje, Dragi rode, pesmu naj! 1843, 5. dek.

dek. VRAGOLIJE Momak ide vragolan, Po gori se širi, Lep je kâno lepi dan Što kroz goru viri. A sa gore kraj potoka Stazica se dala, Jedna moma milooka Tu je rublje prala.

“ Tako putnik tuži, poje, Pa goricom dalje iti, Al' kraj puta dvori stoje, dvori jedni ponositi. Iti putnik, nuto sreće!

oko mi se ote Pa pogleda njegove krasote, Glednu tamo reku tu široku, Glednu, brate, goru previsoku, Ja kako se kraj reke povila, Kako kleta pod nebo s' uzvila, Kamen pusti kamen je nagnao, Za oblake rujne se vatao, Kô da oće na

Za njom, za njom, pa ma na kraj sveta, O pomozi samo, silo sveta! Već se poče vatati sumrak, A ja mlađan udvoji korak, Pa sve napred, pa sve zlatu

li spava dugo, No da vama nešto kažem drugo, Čudan sanak ja sam onda snio, Čudni sanak ovaki je bio: Ja sam stajô kraj jednog izvora, Teke što je zabelila zora, Al' sve jasno kanô u po dana Kada sine luča ta sunčana, Divno mesto,

Eto, braćo, dva-tri uzdisaja, Eto, braćo, do dva, do tri cvetka, Tedo vama da opletem venca, Al' ne nađo više kraj studenca, Kraj studenca a života svoga.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Pišem, dragi moj Zijo, a nisam siguran da i mene, jednom, ne čeka sličan kraj u ovome svijetu po kome još putuje kuga s kosom.

U jedno od najprijatnijih doba godine, skoro preko noći, rascvjetao bi se u baštici kraj naše kuće crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde.

Miholjdanski, slavski, gosti još se nisu ni razišli, još se po kući povlače ostaci pečenja i naš Žutija blaženo leškari kraj gomile kostiju, a starina Petrak već se mota oko razvaljena samara i zapitkuje djeda: — Koja će ono godina biti vašem

— Eto ti ga nà! — prostodušno zinu djed. — Da, da, samo dobar. U Podovima, kraj same Une, ima, na primjer, u jednog domaćina konj, Dorat, duša od konja.

Pa čim taj mene spazi, a on samo strigne ušima i zarže: đe si, veli, Petrače, kamo te već na ovaj kraj, Srbine brate! Djed ukosi oči kao da od nečeg zazire i kiselo primijeti: — Pa da, pravi konj, i to još dorat.

Takvih se mjesta čovjek sjeća s prvim sumrakom: a zaboravlja ih s pijevcem zornjakom, koji glasno najavljuje kraj svakoj čaroliji: — Gotovo je, a sad na posao, valja i jutros ljeba jesti.

Ne pomaže tu ni pijecao, jedva ga čuješ, pa umjesto da najavi kraj ukletoj noćnoj huci, on joj samo nadoda zvučnu jutarnju lepezu i pretvori je u dobro znano brujanje marljiva potočara

ja, bosonog, zaprašen i šmrcav, pentram se preko djeda, preko nevidljiva živa brda, i gnijezdim se iza njegovih leđa, kraj zida.

Kakav kraj, i pitom i divlji, pun iznenađenja od svake ruke. Dođe ti nekad šešir da nakriviš (ako ga imaš) i da zapjevaš kako već

Idući od sela do sela, bradonja bi ponekad uz put zastao kraj kakva pašnjaka, izvadio blok i počeo da crta neko konjče.

— Brate Savo, ako su ova dječica beslovesna, valjda ti nijesi. Kako će sveca slikati kraj pojate, na koritu, ej? — Idi pa vidi ako meni ne vjeruješ — mamurno prožvaka starčić.

— A sve se bojim, ima neko doba, da mu ni ona u kraj stati neće. Zna se, cilja to djed na stričevu namjeru da seli iz Bosne u Banat, na dobrovoljačku zemlju.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Ona mene konstantno prezire! Još od samog početka, nisam ja slep! E, pa, sad je i tome kraj! JUSUF: Ne možeš da čekaš ni do jutra? To mora baš večeras da se odluči? Hasanago, šta je večeras?

I to bolje nego merzer, da znaš! Neka on pripazi, To može i u njegov trbu da opali! (Odlazi na drugi kraj scene) AHMED: Ne znam šta da radim sa Šemsom. Il ona, il nijedna! Dotle je došlo!

MAJKA PINTOROVIĆA: Pusti je da kaže, neće ti uši odseći! HASANAGINICA: Kad pođe svadba odavde, moramo proći kraj dvora Hasanaginih... BEG PINTOROVIĆ: Baš, bogme, lepo! Može i aga, s prozora, da uživa u pucnjavi i pevanju!

BEG PINTOROVIĆ: Baš, bogme, lepo! Može i aga, s prozora, da uživa u pucnjavi i pevanju! HASANAGINICA: Kad budemo kraj kuće, hoću da stanemo, da svratim, da još jednom dete vidim i poljubim!

Za svilu znaš da je iz Mletaka? Mnogo lep rad. A i materijal je prvoklasan. HASANAGINICA: Pa me čeka kraj neke vode u dženetu. u bradi mu se cvet zamrsio. Oko glave obvio belu čalmu, a ogrtačem se plavetnim ogrnuo...

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

— Sad, sad!... Evo! — Čuo bi se Dimitrijin oštar glas iz neke kuće, makar na kraj mahale. I učas bi se on ukazao gde ide trčeći, smejući se i gledajući milo I ponizno u onoga koji ga zove.

Sem pletiva i šivenja ništa drugo pred ostalima nije uzimala da radi. I svi su se čudili kako mi izlazimo na kraj. Govorili su da ona ima čitave bisage para, koje je uzela od mog pradede, svoga svekra, kad je ovaj umirao.

No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Ali i tome dođe kraj. Sećaš li se toga trenutka? Tek što sunce da zađe.

Zdrave se. Sofra pružena od kraja na kraj sobe. Stariji u čelo, do njih starke, i tako redom, čak do kraja, gde su mlađe žene, ali one retko sede, već su ili u

— O, o, što si pa za celivanje, — odgovaraju mu i kikoću se. — More, puštajte ih! Ko će s njima da izađe na kraj! — poviču ostali. Otvaraju im vrata, one se nećkaju. Guraju jedna drugu koja će prva.

Vrata se otvoriše i uđe Tomča. Svi, čak i ja ovamo, na kraj sobe, osetismo hladnoću, koju on spolja sobom unese. — Srećna slava, domaćini!

Spustih se na jastuk. Kao što rekoh, on nije ležao. Postelja iza njega beše dignuta u kraj sobe i pokrivena belim čaršavom. Sedeo je s prekrštenim nogama, potpuno obučen.

Taj je Ariton držao bakalnicu na kraj varoši, u mahalama, daleko od čaršije. Tada bi tamo Mita bežao, jer se od Aritona nije stideo, jer su se njih dvojica

Ali od svega u stvari nije bilo ništa. Pesma i svirka što su se čule u kraj mahale brzo su umuknule. A ko zna ko je tamo u mehani bio... Ništa nije bilo od svega.

Kostić, Laza - PESME

Za nosili' će ići rodbina njena sva: Lepota, mati njena, i Vera, sestrica. A kraj nje će da idu sve sitna siročad, skorašnjih poljubaca ljubavni porod mlad.

omega, jest, omega je kuk, sramota, trbuh, lakomost i blud, zidara umnog večni rušitrud — to omega je svemu, svemu kraj. NA PARASTOSU JELENE BOZDINE rođ. Belanovića A gde smo mi? Iskaž' nam ti, zadušna pesmo mi, il' — nemoj ti!

” „Oh šta je! šta je! — ta nevolja je, nevolja teška, samrtni kraj je! da l' učini, starče, ono što ti reko'? da l' ode ko? oh, dal' je daleko?

Krunisana seda brada filišćanskog carskog veća, što seđaše kraj boginje, mladencima iza leđa. Krunisana seda brada mladoženji tiho smeta: „Ne sinovče!

A kad mi dođe da prsne glava o Tog života hridovit kraj, najlepši san mi postaće java, moj ropac njeno: »Evo me, naj!« Iz ništavila y slavu slâvâ, iz beznjenice u raj, u raj!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

»Međed, svinja i lisica« i »Đavolska slanina«; u dodatku ka broju 98: »Narodne srpske zagonetke«, a ka broju 100: kraj zagonetki i odgonetljaji na sve objavljene zagonetke.

« TAMNI VILAET Pripovijeda se kako je nekakav car, došavši s vojskom na kraj svijeta, pošao u tamni vilaet, gdje se nikad ništa ne vidi.

Putujući tako za dugo, dođe pod jedan grad u kome je bio car. Kako on dođe pod grad i galija stane u kraj, odmah car pošalje ljude da mu dozovu gospodara od galije.

Kako on dođe pod grad i galija stane u kraj, car onoga grada pošlje i po njega ljude, da ga zovu preda nj. Pošto iziđe pred cara, i pošto car i njega zapita ko je i

I tako putujući dođe i on pod onaj isti grad, gde su mu dva brata zatvorena. Kako on stane pod grad i galija stane u kraj, car od onoga grada pošlje ljude i po njega; i on odmah otide pred cara, i pošto ga car zapita ko je i otkuda je i kuda

Putujući tako za dugo, dođe pod jednu veliku goru. Onde priteraju galiju u kraj, i carev sin usedne na konja pa pođe suvim da putuje, a ljude na galiji ostavi da čekaju.

U tome dođe jedna gospa po vodu i opazi Stojšu kraj česme u hladu. Kako opazi njega i maramu, a ona uzdahne, potom točeći vodu jednako je u nj gledala, i pošto natoči vodu

Kad galija već stane u kraj, onda stanu izlaziti na breg svi redom, najpre devojka sa svojim drugaricama, pa onda momci a najposle on, a car

Dete jedva dočeka i pođe s njim. Idući oni tako po kraj one vode, najedanput majstor skoči u vodu i stane plivati govoreći detetu: — Hajde za mnom skoči u vodu, i uči

Braćo, hajte me spustite u ovu jamu, a ja idem tražiti starca, i tražiću ga dokle ga ne nađem, pa ma morao ići do na kraj svijeta. Ovi sad brže-bolje spletu od pavetine uže, te spuste Marka u jamu.

Gospodar se obeća i uzme njegov novčić, pa pođe na put. Putujući tako nađe kraj mora neku decu koja su bila iznela mačka da ga ubiju i u more bace.

Kad je ujutru svanulo, pođe ona za hadžijom u čaršiju, pa kad on vidi hamala pokaže joj ga prstom, pak se u kraj pribije, a ona onda kao bez duše poleti k njemu pa mu se o vratu objesi, vičući: — Ovo je moj čovjek, pa ima već dvije

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Ne pustaija, to je malo; ubica. NIKOLA: Kakva nesreća! Šta je učinila? MAKSIM: Upropasti me, pa kraj. NIKOLA: Ali kako? MAKSIM: Kako, odvukla me sinoć na bal, pa sad oće da i mi pravimo bal.

SVETOZAR: Već danas je sasvim drugo, treba im oprostiti. Mene su za ovaj kraj opredelili, da pregledim kako je po kućama i kako se koja obukla. MAKSIM: No znam da ste imali šta viditi.

— Najveća pak važnost umne i duševne rane u tom se sastoji, što je (rana) u neiz.merime dubine kraj svoj spustila — Razum čovečeski boreći se s velikim tegobama u pribavljanju umne i duševne rane tražio je sebi pomoć, i

MANOJLO: Ja ne znam kako se mogu reči izvrtati. DOKTOR: Jerbo je duševna rana u neizmerime dubine kraj svoj spustila. MANOJLO: Uhu! ala je to duboko! Ko je to spustio u dubine kraj? Ko? DOKTOR: Duševna rana.

MANOJLO: Uhu! ala je to duboko! Ko je to spustio u dubine kraj? Ko? DOKTOR: Duševna rana. MANOJLO: A kakva je to duševna rana? Ono što obično jedemo, ne pušta tako jako koren.

Jesi li upamtio? MANOJLO: Jesam. DOKTOR: Duševna je rana u neizmerime dubine kraj spustila. MANOJLO: I to znam, samo ne znam zašto se tako krije.

stupio u službu, no opet znam da je čovek čovekom samo čerez razumnu dušu, da je duševna rana u neizmerime dubine kraj svoj spustila, i filosofija je traži. ŠALjIVAC: Pa mislite li je naći?

Pa znate li, gospodine, kako je čovek čovekom samo čerez razumnu dušu i kako je duševna rana u neizmerime dubine kraj spustila. DOKTOR: Ajde, ne budali! MANOJLO: Vi ste me tako učili. DOKTOR: Kako bih mogo ja tako što govoriti?

LjUBA: E, to je sasvim prosto. STANIJA: Nego to tvoje cilulu, cilulu. Zlo, kjerko, kraj sveta. Kad si ti vidla za mog vremena te nakarade u sobi? (Gleda svuda.) Gle, gle!

LjUBA: Ali samo da vidiš, majka, dopašće ti se. STANIJA: A što imam da vidim? Ako su sve take, to je kraj sveta. LjUBA: E, druge jošt više rade, osobito one koje su bile u Pančevu, u Zemunu, u Pešti, ili u Beču na

VELIMIR: Sed čovek drži za čest žensku od petnaest godina u ruku poljubiti. STANIJA (trese glavom): Kraj sveta. LjUBA: Kad večerate u Parizu, Velimire? VELIMIR: Ti znaš, u jedanaest saati.

STANIJA: Kuku, devojka ulazi momku u sobu! VELIMIR: Zašto ne, za plaću. STANIJA: Pravo velim ja, kraj sveta. Jedete ka nečoveci, spavate ka nečoveci, živite ka nečoveci; jošt da umrete ka nečoveci.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Kad bi ovakva ostala, kao što je sad, ne branim; ali šta bi i vi žalostan radili? Ne možete ni s jednom da iziđete na kraj, a kamoli kad vas obadve najedanput okupe?

Lalić, Ivan V. - PISMO

Prilazili smo, a bio je dale Na svaki korak; u ćutanju žaljen, Već javljao se izmenjen u reči. Kraj mora beše čvor oko praznine, Slomljene kosti. Mrak je bio veći, A zvezde bliže za meru gorčine.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

), ništa ti ne znaš dok bazaš naokolo bez veze, a vreme leti li leti, pa vataš poslednji trolejbus za tvoj kraj i posle se prevrćeš u krevetu, jer ti svi oni prizori ne daju mira, sve ono bogatstvo i sav onaj lepi svet, svi oni

Skoro će kraj rata. Mene još nema ni od korova. Za stolom sede tri starca. Stari Josif Visarionovič, stari Čerčil i još stariji

da su profe na fakultetu, one skupe parfeme, pročitane knjige, uopšte stil zemlje iz koje je takva moda stigla ovamo, na kraj sveta; one će jadnice samo da se upišu u neku vrstu modnih emigranata, pa će tako uobraziti kako su iznad svoje

pa kroz visoku travu, pa prekobrdavrbamrda, pa kroz cveće i te fazone, sve dok se ona devojčica jedanput, pred sami kraj te priče nije zaustaviia i upitala vevericu: — Pa dobro, veverice, zašto me neprestano pratiš?

svežu temu pod naslovom: „Ptice i bube slavonske ravnice“, i da neizostavno moram jedne suobte i nedelje da obiđem kraj radi prikupljanja materijala.

onaj prvi tip što je zbrisao preko crte na biciklu sa brojem jedan, naravno, posle mnogo, mnogo godina, da vidi rodni kraj. U stvari da ostavi, ako može, koske u rodnoj zemlji.

Eto, to je kraj moje priče o telefonu. Kad god okrenete 95 i kada god je taj broj zauzet (a on je neprekidno zauzet), znajte da to

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Moj Gorazde, struji pečal kroz Goražde. Hvatam senu, živa ptico u plamenu. ŽITOMISLIĆ Kukast oblak kraj Neretve krpi prsluk posle žetve. Krvopilac gde krv pije, igra rubac od mantije.

Prostire Bela smetove o crne kuće brestove, gde jeza s lučem gostuje. To hram je, a ne avlija: kraj česme gola Marija kao da nešto posluje.

Stišan romor: pucka štica kao suha kotarica. Lepa starost: žiži vera s lutalice kaluđera. (Žubori li kraj Dunaja rodno bilje rodnog kraja?) Pred Vrč drven Arseniju prostre svetlost Metohiju.

BUDIM І Noć ce svukla do kolena: panja evo - nema klena. Žuti lišće po brdima: stara kuća kraj Budima. Zaigrala luda karta: dvaput Olga - triput Marta. Ne množi se nego deli. Sa Urala sneg se beli.

ІІ Minulo je s lampom leto. (Jedno smrkne - svane peto.) Razapeta o čudima stara kuća kraj Budima. Zlatna čaša sklizne s ruba iznad stola sjane duga. Strop se kruni, seni kruže. To se negde smiče uže.

III Spadne knjiga na tri retka. U četvrtku pola petka. Žubor kreča među snima: stara kuća kraj Budima. Otisnuto sa površi o bokal se veče skrši, pa se digne, rastalasa kao žito koje klasa.

Zašto Pava, a ne Lenka? Sija li to - o Gospode! zlatan čador iza vode ili lebdi, u čudima, stara kuća kraj Budima?

Put po krugu - nigde znanca. Kud me vodi šumna staza? Sjaj istočen iz Čobanca, to je sumrak kraj Kalaza. Pantelija, Čip i Bata. (Slik treperi oko gaza.) Otvore se troja vrata a ni Lovre ni Pomaza. Ravna Pešta.

Ni hladov hladak ni od vlakna vlačak a gladan što sam, to me đavo kuša. Kraj glogov-trna kukurek i svlačak. U lanjske Cveti uvire mi duša.

Kud pogledam - sve sanovnik: o jezama lebdi stenje a reč jedna zvono, zvonik, Ljuboviđa, žuborenje. Povezujem kraj sa krajem i višnjama punim zdele.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

To je lepo? Izvarati od sirote devojke hiljadu forinti, prstenovati se, pak onda pobeći? Svirjepi, na kraj sveta idi, svuda ću te sljedovati! ALEKSA: (ohrabrivši se, Marku): Tko je ova persona?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ Boji se Mjesec, nestaško puni, pa starki veli: „De se zakuni! Kuni se bakom, Suncem i mamom i s kraja na kraj Kumovom Slamom, da nisi na me nimalo ljuta i da se nećeš mašiti pruta.

“ Bakica priđe za korak bliže i desnu ruku do zvijezda diže: „Kunem se bakom, Suncem i mamom i s kraja na kraj Kumovom Slamom, da nisam na te nimalo ljuta i da se neću mašiti pruta.

! Eh, kad bi našli čarobni kraj, Crvenog Vrapca zavičaj!“ Jednoga dana, priča nam kaže, drugovi pošli da Vrapca traže.

Pase i gunđa: „Ovo je raj, ovdje je Vrapca Crvenog kraj!“ „U redu, brajko, ostani ti!“ rekoše na to drugara tri, pa dalje kreću tražeći sreću.

“ Uveče mačka nesta u tami, odjuri nekud kroz mišji raj. Žarko i Žuća krenuše dalje da traže Vrapca i njegov kraj. Iziđe mjesec u ruhu žutom, zablista srmom predio vas. U društvu idu beskrajnim putom Mališan Žarko i vjerni pas.

Četa dječaka, brzih ko čigra, tu se na pijesku kraj vode igra, provode život lijep. Pod vrbom starom, za dana vruća, sa psećom braćom planduje Žuća i vrti čupav rep.

Sada mu meca opasno prijeti, sprema se, kaže, da mu se sveti. Kraj bukve leži njivica prosa, po njemu, jutrom, sija se rosa kao da blista kamenje drago, pa vrapci Ćosi mira ne daju, od

Proplanak tone u gustoj travi, pognuli glave zvončići plavi, blistaju kraj njih maslačci žuti, dok bijela rada u sjeni ćuti, nasred poljanka, u sivoj boji, džinovska neka pečurka stoji.

Ovo je vile vodene kraj. Obali drugoj nad samom vodom jabuka raste sa zlatnim plodom, žari se, blista, dragulji sami, putnika tužnog u

RIBAR I MAČAK Tamo gdje talas grebene liže stara se kula kraj mora diže, kroz prozor blista svjetlosti zrak. Tajanstveni fenjer u mrkloj tami koga li zove, koga li mami, kome li

Dok vrijeme zimi pospano teče i staroj kuli prilazi veče noseći sivi veo, kraj male peći, vrele i budne, starac je priče pričao čudne, a naš je mačak preo.

otoke male, šareni cvjetni raj, stigla do šume gdje udav spava, tamo gdje čuješ tigra i lava, velikih zvijeri kraj. Kapetan Mačak na barci lakoj za ribu pita u zemlji svakoj, vječno ga nada krijepi.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Nadam se. Jednom, usred leta kada se mogu kupati u jezeru. On ode i ne sačekavši kraj moga odgovora. Zatim sam u vozu čuo nekoliko jednovremenih i ukrštenih razgovora između putnika.

— Pipo stanuje daleko? — Ne; tamo kraj obale. — Možda bih ga mogao obići... večeras ili bolje sutra. — Kako ne! Obradovaće se.

Drveta koja se primećuju ili ne preko dana dok ljudi žive kraj njih, sada žive svoj puni, integralni život. Svaki list ima slepi napor da se odvoji od susednih listova kako bi što

Pokatkad se, i samo za jedan sat, čovek odmori kao za celu noć. Ja spavam izvrsno u vozu. Uzeću mesto kraj prozora, nasloniti se i spavati. Paziću da se ne naslonim na zavesu, jer su zavese uvek garave.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Samo gore, na visini, Još se bele puste ravni. I gavrani s krikom lete U večernji suton tavni. Al' kraj reke, u dolini, Gde travica niče meka, Topli vetrić poljuljuje Vito stablo kukureka.

Mora da je umro neko. POSLEDNjI GOST Ponoć je odavno prošla. U krčmi nikoga nema, Osem krčmara starog, što zguren, kraj topla plama, Pretura debelu knjigu. Napolju mrtvilo vlada, I sitna kišica sipi i gusta caruje tama.

T Pod nama lisje šuštalo je žuto, Kraj mene, dušo, stajala si ti; Mirna si bila, — ah, i ja sam ćut'o, Oboma nama tužni behu sni.

Na sniskom ognjištu starom Ogroman mačak drema kraj ogorelog pana, Kad vihor naleti jače on leno otvori oči, Pa zevne nemarno dvared i opet spokojno sanja.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Divlje sred plaveti igramo kolo, s večeri goli spavamo kraj premlaćenih kipova. Krišom nas pitaju pevači; ko je to bio na sahrani neba, ko svedoči da je večnost u ropcu?

druge i vrtove bogate gde divovi u pučinu zagledani neće stopalom tvrdim da stupe na čelo nejakih, tu da sednem kraj majke nezlobive.

POZNA HILANDARSKA MOLITVA Uoči kosovskog boja Znam da svaki narod ima svoj početak i svoj kraj, i da početak nije samo jedan, pa ni kraj ne dođe samo jednom, no greh je moj da sumnjam u nove početke posle ove

MOLITVA Uoči kosovskog boja Znam da svaki narod ima svoj početak i svoj kraj, i da početak nije samo jedan, pa ni kraj ne dođe samo jednom, no greh je moj da sumnjam u nove početke posle ove pošasti, i da volim patnju naroda svog više

OPLAKIVANjE SMEDEREVA Ostadosmo bez grada i bez zakona, grad je pao. Ne znamo gde nam počinje zemlja, a svuda je kraj. Zidine s imenima našim padoše, reka ih odnela. Vojske i putnici preko nas prolaze, niko da k nama dođe.

Da pevamo i da se sami sebe sećamo, drugi su nas zaboravili. I zakon trajnog srca neka vlada kraj srušenoga grada.

VERENIK Gledao sam te jutrom kako odevena u belo po kamenju silaziš. Hteo sam da vek provedem kraj mladog kestena snove o tebi pričajući.

JUTARNjI ZAPIS Sviće. Neću da kažem ko sam. (Šapatom: gramatik) idem po vodu. Duge sam noćne časove čitao kraj žiška. Vedro spuštam u rujnu reku. Nada mnom stražar motri da l će promaći vile.

da se sluša moj napev ni zaricanja kojima se paštim uskrati mi svoju milost sakri me od sažaljenja Otkrivanje smisla je kraj stvaranja. Stvaranje se istanjuje i postaje nešto odrečno. Zato je provala mnogih reči u svet: apokalipsa, kraj sveta.

Stvaranje se istanjuje i postaje nešto odrečno. Zato je provala mnogih reči u svet: apokalipsa, kraj sveta. Jovan Bogoslov je progutao knjigu da bi sasvim saznao njen sadržaj, i da ne bi govorio.

vidim jedan sabor uz dveri iza kojih se spremaju mnogomirisna jela četiri stotine njih gladnih drugi se bočno kraj izvora hlade posle sahrane žedni treći je zbor na steni misle da su nebovladni ovi mršavi i čedni smeta im hrana

ludaka astrološka diktatura kao i frigidne noći braka glad prestaje za gladne i lomi se tradicija mraka kraj je snazi čoveka i besmrtnost pada kraj je poroku suzama trgovini i štampi u samoposluzi uništenja prava je navala

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

MIĆA: Kako u vazduhu? Kako vi to mislite? AGATON: Onako, znaš, ne mogu da ti uhvatim nikad kraj... MIĆA: Ne vidim, šta imate vi meni da hvatate kraj? AGATON: I ostavi to, 'al tebi se nekako ne drže nasledstva.

AGATON: Onako, znaš, ne mogu da ti uhvatim nikad kraj... MIĆA: Ne vidim, šta imate vi meni da hvatate kraj? AGATON: I ostavi to, 'al tebi se nekako ne drže nasledstva.

Danica donosi na služavniku žito i služi ih). SIMKA (još pri pojavi Daničinoj gurne laktom Vidu, koja sedi kraj nje, i šapće joj): No, hvala bogu, kad su se setili i da nas posluže.

Treba da znamo, jer ovo je odista sramota što doživesmo kraj tolikih nas, koji smo rod i familija, što kažu, pa tuđin da nas dočekuje i da nas služi.

Ovom prilikom, prelazeći preko scene, i ne obziru se na Danicu). TRIFUN (prolazeći kraj Danice, ostavlja šolju od kafe koju je uz put ispio).

TRIFUN (prolazeći kraj Danice, ostavlja šolju od kafe koju je uz put ispio). MIĆA (prolazeći kraj Danice): Vi ste još uvek tu, to je tako prijatno! (Odlazi sa ostalima.

Pa eto, kraj njega sam se navikla. GINA: A šta veliš, Simka, za onaj servis; čisto srebro, za dva'es' četiri osobe. SIMKA: Ti se,

DANICA: Nije, nego valjda ravnodušno da gledam sve ovo šta se dešava. MIĆA: Ravnodušno ne. Eto, i ja, kad sam kraj vas, nisam ravnodušan. I kad bi hteli da mi date prilike, vi bi se uverili da ja nisam ravnodušan prema vama.

Tamo su opet Proka sa Ginom. Uzeli onu sobu gde stoji pokojnikova kasa i Gina po ceo dan plače kraj kase. A tamo je gore Trifun; našao u trpezariji jedan stari špil karata, pa sam samcit igra, a deli udvoje.

Kad to ču, a on prosto preblede i zbuni se. VIŠE NjIH: Pa? AGATON: Vide on da sa mnom ne može lako izići na kraj i da mu ništa ne pomaže vrdanje, pa pristade čovek. SVI (uzbuđeno): Šta? AGATON: Pristade da se otvori testament.

” a ti ga kazniš za javno psovanje boga i bogohuljenje; rekne: „Teška vremena, bome, eto ne mogu kraj s krajem da sastavim”, a ti ga kazniš za prenošenje uznemiravajućih glasova; pljune pred vratima svoje radnje, a ti ga

AGATON: I baš kažem Simki: 'Ajde da se nađemo detetu, pa mi smo joj sad najpreči rod. Gde može ona sama da izađe na kraj sa svetom? I evo da ti kažem šta sam već dosad u tvoje ime učinio: naredio sam svima ovima da se sele.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Sa jednog kraja logora dopirala je monotona, otegnuta pesma vojnika, što je u mnogima budilo sećanje na rodni kraj. Neko je u blizini ćurlikao na svirali narodnu igru, iz svega četiri tona, dok ga je drugi iz susednoga šatora pratio,

Vojnici su razmeštali šatore i, dok sam se digao, trubač je svirao zbor. Poslednji je stigao Tasa, vukući kraj opasača, koji nikako nije mogao da dohvati rukom iza leđa. Odnekuda naiđe i komandir.

Mučili se vozari da razmrse one silne kaiševe, da pronađu kraj uzdama i zaprežnicama, gurali se između konja, onda podizali kamute, kroz koje su konji sami provlačili glave.

Sedeli su oni tužno pred šatorom, posmatrali čeŽNjIVO ove ispraćaje, misleći na svoje i rodni kraj... Sedeli bi dugo tako, ali truba zasvira „zbor“, potom za „večeru“... „povečerje“... Moralo se ranije leći.

Bilo je i teško ranjenih, koji su nemoćno dizali ruke, vapijući za pomoć. A oni iz rovova posmatraju žalosni kraj svojih drugova, koji su domalopre bili živi, a sada nepomični, obliveni krvlju leže. Čudno... čudno.

— Hajde, hajde, požuri se, jer me čekaju drugi bolesnici — govorio je Aleksandar, pa joj dohvati jedan kraj košulje i svuče joj preko glave.

Sa jednoga brežuljka ugledasmo Dunav i uskliknusmo od radosti, kao da vidimo obetovanu zemlju. Jer tu je granica i kraj naših muka.

Gledao me je strogo nekoliko momenata, zatim spusti pogled na moja ramena, sa kojih su lepršali peškiri i jedan kraj njegovih usana razvuče se u osmeh. Nasmejah se i ja. — Naredniče, naša je zemlja sada slobodna.

Naš bivak nalazio se kraj ciganskih kuća. Morali smo odmah postaviti straže unaokolo, da bismo odstranili neželjene goste, koji su kao mušice

Jer, znaš, otkada su došle ženturine onim ženjenim, ovi opet nisu mogli da ostanu u selu, već podigli šatore na kraj sela... A među njima, Mica vodi prvu reč. Molim... — I ja trap, do nje... Tada poče jedna da peva, uh!... Padoh u sevdah.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Po brezama, što su kraj puta otomboljile svoje tanke i neobično duge prutaste grančice, ponameštale se dugorepe svrake i po neka vrana,

— Došli su. Samo nisu oni što ne dolaze nikako, odgovoriše đaci. — Uređujte se, skomandova on, pa siđe na drugi kraj, podalje od Ljubice, i stade uređivati decu. I Ljubica odmah uredi svoje mališane.

Sipaj, domaćice... Ah daj prvo tanjire... Posle ručka vođaše se među drugovima živ razgovor u učionici. Velja sedi kraj stola, držeći umočeno pero nad hartijom, a Gojko hoda preko škole i zastane, kad ga Velja što upita. — Eto ti, brate...

On se osvrte, gledajući gde bi seo, pa se nasloni na kraj kreveta, tu uza samu Ljubicu, i podignuvši pocrvenelo lice od uzbuđenja, stade živo govoriti: — Vi ne znate, a to je

I one obrtahu od nje glavu prezrivo, kupeći usne i prečajući očima... Predsednik odvede Ljubicu u jedan kraj, k stolu, da svrši upis i naplatu uloga, a Gojko ugleda Velju u prvom redu, pa mu se odmah uputi.

Gojko se sakri u jedan kraj, a Vlajkov krupan glas zagrme kroz pomrčinu: — Ko to lupa noćas ?... Postaja malo na pragu, pa kad ne ču ništa,

»Idu, idu stradanja, vidim ja... Ali zašto ne mogu da vidim sve unapred, da vidim kraj!... Zašto ne mogu bar u dušu da mu zavirim, da vidim šta ima tamo, šta oseća on...

Samo se raširene zenice uprle kroz mrak u neke nejasne predmete, što se belucaju tu kraj debla kruškova, a sluh napregnuto lovi svaki zvuk i pokret... Jest, poznaje dobro njegov glas...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

večerom, Gde večeru ti večeraš, Belim grlom vino piješ, I očima biser brojiš, I rukama gajtan pleteš; Dodaj nama kraj gajtana, Na čem’ ćemo Boga molit’ Za staroga za Badnjaka, Za mladoga za Božića; Božić baje po svem svetu, Po svem

“ Al’ besjede mile snae: “Bre Boga mi, svekre Petre! Duge njive i široke, Vazdan žesmo, kraj ne višmo.“ 101. Mobu kupi beže Jovan-beže U Budimu pod bijelom kulom, Niže kule u polju široku, Da mu žanju bijelu

“ 105. Šta se sija kraj gore zelene? Da l’ je sunce, da l’ je mjesečina? Nit’ je sunce, nit’ je mjesečina, Već dva zlatna roga od jelena.

“ “Ostavljam te mojoj majci i tvojoj!“ “Šta će meni moja majka i tvoja, Kad ja nemam tebe, dragi, kraj sebe?“ 131.

“ 133. Končić kuje kraj mora alata. Kopčić kuje, daleko se čuje. Karala ga ostarjela majka: “Šta je tebi, moj jedini sine, Zašto kuješ

154. Devojka je kraj gore stajala, Sva se gora od lica sijala, Devojka je licu govorila: “Davor’ lice! davor’ brigo moja!

159. Što sam mlada, da sam voda ladna, Ja bih znala đe bi’ izvirala — Kraj dućana Jove bazarđana; Ne bi l’ Jovi žeđa dodijala, Ne bi li se vodice napio, Ne bi l’ mene u vodi popio, Ne bi li

169. Rasla je jela, jelika, Među dva bora velika, Pod borom Jovo boluje, Kraj njega draga tuguje. “Da umrem, bi l’ me žalila?

koji se kome zaveri, obaveže da će to učiniti, naročito izići na megdan zatrnjen - obrastao trnjem zahod - zalazak; kraj, svršetak; zapad, zapadna strana zubun (zobun) - gornja muška i ženska haljina od sukna sa kratkim rukavima ili bez

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

I vadim drob! Zato sam Drobac! I nemo to da mi ne upamtiš za idući put! (Izlazi desno. Kraj pumpe je zaboravio volujsku žilu.) GINA: Tako uvek, ni dobardan, ni doviđenja, ništa! Dođe ko tele, ode ko tele!

BLAGOJE: Znači da imate veliku kondiciju! GINA: Kako i nemala! SOFIJA: Vama je ovde zaista divno, kuća kraj reke! GINA: Zato se mi retko i kupamo, što smo kraj reke! SOFIJA: Učinilo mi se ko da je nešto pucalo!

SOFIJA: Vama je ovde zaista divno, kuća kraj reke! GINA: Zato se mi retko i kupamo, što smo kraj reke! SOFIJA: Učinilo mi se ko da je nešto pucalo! BLAGOJE: Ne obraćajte pažnju, ja sam tu!

BLAGOJE: Što, valjda treba da je okači na preslicu, kao ti tvoju, pa da sedi kraj prozora i da je prede? GINA: Kad kurve treba braniti, prvi si tu!

SIMKA: Jedino što na njoj vredi to joj je kosa! GINA: Da ja obučem njeno, a ona moje, ne bi se videla kraj mene ko ni pačavra! BLAGOJE: Mogu da zamislim!

JELISAVETA: Možda je u Glosterovom zamku! SIMKA: Gde? VASILIJE: Nije vreme za šalu! Tu je, kraj reke, verovatno uvežbana ulogu! SIMKA: Zašto ga ne zovnete? VASILIJE: Zovnuće ga Jelisaveta!

BLAGOJE: Sasvim sam ja trezan! Trezan ko zvezda! GINA: Vidim! BLAGOJE: Može kraj mene da teče okean rakije! Neću je više ni pomirisati! GINA: Znam kako nećeš! BLAGOJE: Nikada više!

Obesio se onom žilom, kojom je tukao! A u ruci mu našli vidovu travu! Ne čuju... (Svetlost se polako gasi) Zavesa Kraj Jelova Gora, 6. aprila 1985.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Dok noć pljuštaše, čitaše Omira, crn i težak, ko Ahilov, što samo kraj mora nađe mira, grob. Bogovi, na plećima sa oblacima tamnim, bolovi i mora sa valima pomamnim, pređoše po njegovom

A kad ste prošle u svili, narod je klečo, i prašinom se vitlali stegovi i sveci. Monasi strasni goli se sekli, kraj buktinja strašni, i klekli u ćilim vaših tela što krv i miro proli na oštar šljunak, kojim su boli i pekli rane kolena

Moje vruće usne ne žude više živa devojačka prebela tela. Noću kad lutam u senci grada, kraj raspeća, baština i groblja, ne žudim za sinom, ne planem za roblja. Vetri će mesto mene kličući da jezde.

daj da naše duše padnu i nastave ljubav našu jadnu, naš gorak nesrećan zagrljaj, nek bude svemu u tebi i meni grob i kraj. POD KRKOM Ležim pod jarbolom belim. I plovim po zrcalu srebrnom beskrajnom.

Ne bih ja rukom za carske dvore mako, za onaj bludnica raj. VEČNI SLUGA Oplakali ste rat i mislili: sad je kraj. O mučenici, vešala rastu više nego sin, žena i brat i verna su, u beskraj!

Stajaše tužna, zavejana, na straži, u kapijama, brkata, blago nasmejana. Kraj crkve tuđe i nepoznate, zapaljene, u duge, jasne, tople noći, kad krekeću žabe barske, grlila je razne žene.

Ili ću tamo, gde grde samoubice, i tvrde: da je to pariski uticaj? Ne, tom je kraj! Na Itaki će da se udari u sasvim druge žice. Svejedno da li ja ili ko drugi. 1920.

A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom, i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista, vidim da je, u ranom umiranju, moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.

A mir, svud je mir, kad raspnem šta je bilo i priklonim glavu na ono što me čeka; na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo i smeh, i divna bestidnost, daleka. I, tako, bez mora, preliću život naš, zorama Fruških gora.

“ Znali su unapred da će do smrti, i oni i njihova deca i njihove pogrbljene žene, jesti polentu. Prolazimo jednako kraj stenovitih i golih uvala, pod kršom Povilja, gde ima tunolov.

Velike merdevine, kao ogromni komarci kraj vode, čekaju nad morem. U njima po jedan ribar nedeljama gleda u vodu da javi dolazak tunine.

Možda je tada i siromah Gavrilo Princip kraj mene prolazio, ali ja to nisam znao. UZ PESMU O PRINCIPU Odlazeći u Beč, u jesen 1913, ja sam bio ostavio u Beogradu

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Kad on zasvira, a krava, što je tu pasla, podiže glavu i oslušnu. Čuše ga i neke rode i čaplje što su se tu desile kraj rita, čuše ga i žabe i gušteri u travi, pa stadoše i pritajiše se, pretvorivši se u uvo.

On se sažali nad umrlim skotom... I, kao začuđen, što se leša gade, Mesto da Lepo svud nađu i ljube. Pružajuć ruku kraj lešine stade: „Gle!“ reče „kako ima bele zube!...“ MIRJAM Lagano prođe, sporo, vek za vekom...

MAGDALENA Svrši se najzad krvava drama... Svet se raziđe... Nikog ne beše: Onesvešćenu Mater odneše— Kraj Raspetoga osta sama Od Njemu vernih ljudi i žena— Ona, grešnica, Magdalena.

ne beše: Onesvešćenu Mater odneše— Kraj Raspetoga osta sama Od Njemu vernih ljudi i žena— Ona, grešnica, Magdalena. Kraj njegovih je nogu klekla— Rumena krv je iz njih tekla...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

su naši prolili silnu krv, a kao kroza san se opominjem kako mi je govorio da baš tako nekako i leži gde dve reke teku kraj njega. Srce mi jako zakuca od uzbuđenja; skinem kapu, i vetar baš od gora te zemlje pirnu i rashladi mi znojavo čelo.

“ Najedared, trže me neki šum. Kraj obale, malo dalje od mene, ugledam nekog ribara. Čamac mu uz obalu, a on krpi mreže.

Namesti me da sednem kraj njegovog stola, a on sede za sto na svoje mesto. Sto je bio pretrpan nekim starim knjigama sa požutelim lišćem i

Jer taj isti kraj, gospodine ministre, šale u vojsku svoje sinove, šalje ih rado, pošto u njima, u vojsci, gleda potporu svoju — rekoh

Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj, pa da se krenemo u beli svet tražiti bolu i plodniju zemlju, jer se ovako ne može živeti.

Nego, kažite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo što još od jutros sedi u hladu kraj puta?... Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete.

da bi najbolje bilo da umole ovog putnika, koga im je, kako vele, sam Bog poslao: da ih povede u svet da traže bolji kraj i plodniju zemlju, da im bude vođ, a oni da ga bezuslovno slušaju i pokoravaju mu se.

njihova kraja, o sušnim godinama, o bednom stanju u kome se nalaze i završi ovako: — To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuće, pa da pođemo u svet tražiti bolji zavičaj.

— Možemo li dakle poći s tobom tražiti bolji kraj? — Možete! — produži mudri stranac ne dižući glave. Sad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti, ali na to mudrac ne

Tužno je pogledati tu masu bednog stanovništva koje ljuta nevolja nagoni da napusti kraj u kome su se rodili i u kome su grobovi predaka njihovih.

” A i oni bi sami čisto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne kućice ponesu, da se može kako, sobom. Graja i galama kao u svakoj masi.

— dobra deca ne šetaju, pa ih vole roditelji i učitelj. — Vrlo dobro! „Bilo opet jedno dete, pa sedelo u sobi kraj prozora, ali drugo dete gađalo goluba kamenom iz svoje praćke, i ne pogodi ga.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Smiruje se sunce, slama je tri put pregažena i pretresena i sad je poslednja dignuta i bačena u kraj gumna. Na zemlji čisto, jedro žito i pleva.

i slama, poduzeta silnim vetrom od kola, poleti u vis, savije se u kolut, pa se otpušti i pada, kao prah, čak na drugi kraj gumna...

Čuješ pesmu i žuriš se tamo, na drugi kraj, na glas njen. A tamo se rasturile desetine devojaka i momaka, šiparica i dečaka u dugačak, prav lanac.

Sve se posaginjalo, hitre ruke trepte no i usta ne zaludniče. Smej, šala, pesma, razležu se s kraja na kraj, a pred njima stoji zvrka mlatača i kukača; snažna muška ruka zacima starku madžarušu i, kao kiša, ospe se niz granje

Poslušah desetarovicu i sedoh među momčadiju. Sedeo sam tako dugo i nisam reči rekao, a oči mi bluđahu s kraja na kraj....

Niko se i ne seća Đokića, već svaki veli u sebi: »Sad će... Sad će!« Najedared učini mi se da zagrme kraj mene grom. Iznenadi me snažan, jasan i odsečan uzvik Ljubišin: — Predaj se! — Natrag, kome je mio život!

Zlikovac, kako je ležao na trbuhu, tako je i ostao obrnut zemlji licem. Levom rukom uhvatio se grčevito za kraj od vrljike, a na desnu mu pala glava. Podigoše ga dvojica, izneše na travu, ogrejanu suncem, i izvrnuše ga na leđa.

A Ljubiša, zanesen i blažen, upro pogled u daljinu, na kraj vidokruga, tamo gde sunčani zraci prave čarobnu boju od nebesna plavetnila, pa, ne verujući svemu što se zbiva oko

Jedan otrča na kraj varoši, da kaže Petru kovaču da ne klepa danas motike. Odmah zatim pojaviše se sva tri seoska pisara na konjima.

Bio je zaspao, držeći, po običaju, svoju ruku u toploj i mekoj majčinoj ruci. Ona je sedela kraj njega i pričala mu, a iz očiju joj kapahu bistre suze i padahu jedna za drugom na grudi, na krilo, utapajući se u

Kad posedaše na kola i kočijaš ošinu konje, Živko se prekrsti i uzviknu : — E presede mi kraj stare godine! Ali neka, samo neka nova bude srećnija!

Odjednom dete opazi, posle nekoliko, često ponovljenih slučajeva, kako tetica svakog dana, u jedno isto vreme, seda kraj prozora i gleda... gleda... ne diše. — Tetice! ... Načini mi, bolan, Zorki šešir. Ono staro pero ne valja...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Stalo, bogme, pa mora čovek, hteo ne hteo, da gleda ako može s koje druge strane da se spomogne te da izađe na kraj. JEVREM: Ne misliš valjda u službu? JOVICA: Da mi ne da bog! JEVREM: E, pa šta drugo može?

MARINA: Pa molim vas lepo, kako ta vlast i to građanstvo trpi ova čuda? Eto, molim vas, sad baš prođoh kraj apoteke. (Pavki.) Ju, slatka, ono vredi videti, ono se ne da rečima opisati, ono treba očima videti. (Jevremu.

(Pavki.) Ju, slatka, ono vredi videti, ono se ne da rečima opisati, ono treba očima videti. (Jevremu.) Prolazim kraj apoteke i gledam. Znate onu sekretaricu... Ju, zaboga. Pa ono je već javna stvar...

Dobro! Da postavimo svaku stvar na svoje mesto. Ilić petlja i ne može da sastavi kraj s krajem, a tebi se, gazda-Jevreme, pomalo i preliva; njemu plaćanje najahuje na plaćanje, tebi primanje najahuje na

SEKULIĆ: Baš u njegovu sobu? JEVREM: Jest', tu mu je kancelarija. SEKULIĆ: Vrlo dobro, vrlo dobro! (Pripije se kraj ormana i prisluškuje.) Aha, aha... pa može i da se čuje. Slušaj, gazda-Jevreme, ovaj ćeš orman maći odavde.

Budžet, na primer, nije u ravnoteži prema svima građanima... Dok... ovaj... .jedan kraj... jedan kraj naše otadžbine ima i šumu i rasadnik i strugaru i...

Budžet, na primer, nije u ravnoteži prema svima građanima... Dok... ovaj... .jedan kraj... jedan kraj naše otadžbine ima i šumu i rasadnik i strugaru i...

SVI: Dole vlada! DANICA (unela je služavnik sa rakijom i stala u stranu, očekujući kraj govora te da posluži). MARINA (izašla je za njim i stala na prag od sobe).

JEVREM (više sebi): Opet račun! MLADEN:... A u zemlju, pred kafanom pobijen veliki barjak, pa čim prođe kraj kafane koji od njihovih a oni mu podvikuju: ua! I bacaju se za njim mezetom, krastavcima, jajima...

JEVREM: Pa kako to: prebrojasmo, a ništa se ne zna? SPIRA: Ne možeš da mu uhvatiš kraj. Jedni vele: ti si izabran, drugi vele: nisi ti, nego Ivković. JEVREM: Ama, kako to jedni vele ovo, a drugi ono!

JEVREM: Ama, kako to jedni vele ovo, a drugi ono! SPIRA: Eto, tako. Ne možeš da mu uhvatiš kraj, pa to ti je! JEVREM: Pobogu ljudi, zar niko ništa ne zna? Ama, zar može to da bude da niko ništa ne zna?

NAROD: Živeo! Živeo! IVKOVIĆ (pojavljuje se na prozoru, i narod kliče, a muzika mnogo burnije svira. Danica kraj njega.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Neumoran pobornik i zatočnik slobode, istine i pravde, osuđen je da ga večito gone za ta njegova načela s kraja na kraj Srbije kao večitog Judu.

Pismen si ti, vidim ja, nego priznaj! — Ama nijesam pismen, očiju mi, gospodine! A da sam pismen, kud bi moj kraj danas bio! Neznam, gospodine, ni čitati ni pisati! — Hm! Dakle ne znaš?

(Silno mu je taj autor imponovao!). Tek ujutru, a ono vidiš Pelagića gde se ili zgrčio u krevetu kraj nogu Sretinih, ili pao dole, pa se pod krevetom raščepio kod Sretinih takozvanih papuča.

Sreta, koji je ustao iz kreveta i prišao Maksi, pa ga jednom rukom drma, a drugom uzeo zvonce pa mu iz sve snage zvoni kraj ušiju. — Aj... zar već svanulo! A ja, vi’š, ka’ čovek uspav’o se!

Mrze se kao da nisu, bože me prosti, jedna vera. Jedan drugome ni boga ne nazivaju. Kad se desi da prođu jedan kraj drugog, a ono se tek jedan iskašlje, a drugi mu nešto ružno rekne.

A posle ode putem. A juče i jopet tako prođe a ja stojim pred čkolom, pa kad minu kraj mene a ja za ves, a taman on prođe a ja se i jopet iskašlja’ ka’ i juče? — A šta on?

Doneše mu »Srpske Novine« i on ih još jedared pročita s kraja na kraj; pročita čak i godišnji zvanični pregled neke apoteke u nekoj palanci.

A on je bog zna kako rad bio da se sve to manifestuje s mnogo više larme i galame, pa da se čuje i priča s kraja na kraj.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

RADI MIŠ PO KIŠI 104 KAKO ŽIVI POLjSKI MIŠ 106 MAČKA 107 ZALjUBLjENI MAČAK 108 BALADA O ODBEGLOM MAČORU 110 KAKO MI SE KRAJ UVA OGLASILA MUVA 113 INSEKTI 114 PUŽ 115 ŠVRĆA 117 FENEK 118 MONOLOG STONOGE 121 BALADA O PČELI LENjIVICI 123 GDE

VEČERA 223 ŠTA SUNCE PUŠI 224 KAKO DOLAZI MRAK 226 VETROVITO JUTRO 227 MUNjA 228 PRIBLIŽAVANjE OLUJE 229 OLUJA 230 HRAST KRAJ POTOKA 231 SUŠA 232 IZVOR 233 JUN 234 ROSA 235 PREDVEČERJE 236 KUPUŠNjACI KRAJ REKE 237 OKLOPNICI 239 POSLE

OLUJE 229 OLUJA 230 HRAST KRAJ POTOKA 231 SUŠA 232 IZVOR 233 JUN 234 ROSA 235 PREDVEČERJE 236 KUPUŠNjACI KRAJ REKE 237 OKLOPNICI 239 POSLE KIŠE 240 NOĆ POSLE KIŠE 241 U LETO I U ZIMU 242 ZEMLjA U PONOĆ 243 ŽIVETI KRAJ DOBRE

KRAJ REKE 237 OKLOPNICI 239 POSLE KIŠE 240 NOĆ POSLE KIŠE 241 U LETO I U ZIMU 242 ZEMLjA U PONOĆ 243 ŽIVETI KRAJ DOBRE PIJACE 244 OGLAS 245 JESEN NA PIJACI 246 PIJACA NA KRAJU GRADA 248 LONAC PASULjA 250 ODČEGA JE SASTAVLjEN

BABA-VIŠNjINA 292 OGRADA NA KRAJU BEOGRADA 293 STARINSKA PESMA 295 VISORAVAN 297 TRENUTAK ISTORIJE 299 GDE SU POČETAK I KRAJ SVETA 302 ŠTA ČOVEK DA RADI 303 ŠTA JE ŽIVOT 304 VOZ PREDVEČE 305 ŽAGUBICA 307 MOJ NOS 309 PRED ZORU 311 U BRDIMA TEČE

327 KAKO SE RODILA LjUDSKA MISAO 329 DUŠEVNI ŽIVOT KRAPINCA 331 GDE SU POČETAK I KRAJ SVETA 333 DEDA NA PRODAJU 335 DEDA NA PRODAJU 336 TRAGOVI NA ZA SVAKU OSUDU 338 JAVNA PRODAJA 341 OPTUŽNICA

I produži stari profesor niz ulicu, Deca, kraj lopte u centru, utonuše u ćutanje, Samo je vetar pirkao u tanku frulicu, U nekom vrtu, na kraju neke putanje.

Gde ćurčije kraj ćuprije, Kaldrmari, papudžije, Gde se dedoše, u stvari, Limari i kožuvari? Ko da se večnost dalje One vezilje i one

Možda se spanđao sa noćnim morama? Carinici ga drže na Carini? Izgubio se u čarnim gorama? Ili je već tu, kraj postelje vrele (Ne baš u crkvi, nego u priprati)? Noge ga žude i ruke ga žele Al glava neće da ga prihvati!

Kad ogladni, najede se pasulja i kavurme I sluša pse dok laju do na kraj Karaburme. Jednom rukom zahvata hranu, drugom drži makaze Koje i same, po novinama, sagrešenja nalaze, Skupio je dva

klavir bruji, Soko i jastreb, učena sova Koja zna osam hiljada slova, Deset vrabaca, tri senice I gnjurac iz jaza kraj vodenice, Vatrenih kresta, izbiše petli I kad nad bregom poče da svetli, Objaviše pesmom ranoranom Da život počinje

Grmljavina žalosno podbaci: Odoše tamni oblaci Čak tamo, na kraj avgusta. I onda, kad se sve munje Raspadoše u svetlo trunje I mrak se smekša ko pliš, Iz duge napetosti i grča U

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Jegulja se od vajkada smatrala kao živi stvor kome niko ne zna ni početka ni kraj. Pitanje o tome kako jegulja postaje, bilo je zagonetka koja je dražila radoznalost i maštu prirodnjaka i filosofa svih

Tu je kraj svadbenog puta i u tim se dubinama odigravaju scene koje do sada niko živi nije posmatrao ni neposredno ni ma na koji

U njih se stave razni mamci, na primer komadi uginulih životinja; za gornji kraj užeta ili kabla vezan je plovac koji će ostati na površini vode i označavati mesto na kome se nalazi vrška.

000 metara kabla. Gornji kraj kabla vezan je za brod čije se mašine puste u rad, ali sa umanjenom snagom koja se određuje prema iskustvu.

nabadajući ih kašto po dve ujedanput i izvlačeći ih tako iz vode, što je tada bilo bez opasnosti, pošto je gornji kraj užeta vezanog za koplje bio suv i nije provodio elektricitet«.

Tunj, u to vreme vrlo proždrljiv, proguta gužvu, a ribar što drži u ruci kraj struka, osetivši trzanje struka, pažljivo privlači sebi ribu i ubacuje je u brod.

Za donji kraj cevi, onaj što se spušta u dubinu, utvrđena je jaka čelična kugla sa kružnim prozorima od debelog kvarc-stakla, dovoljno

»Ali, pazite sad... Nailazimo na visok zadnji kraj potonulog velikog broda, uspravljen ispred nas. Naglo skretanje ajkule učinilo je da maločas izbegnemo opasnost od

Rakić, Milan - PESME

Nek zastrepe, bedni! Nek u smrtnom strahu, Krsteći se, čuju tvoju pesmu plahu Gde grmi kraj njine slikovane proze! LjUBAVNE PESME KONDIR Počuje draga, reči iskrene i jasne Jedne bolne duše, tvojoj duši

I tako kraj cveća ostaćemo sami... — Proliće se tada, kao bujne kiše, Stidljivi šapati u blaženoj tami, I reči iz kojih proleće

Al̓ ne volim te, ne volim te, draga! I zato ću ti uvek reći: ćuti, Ostavi dušu nek spokojno sniva, Dok kraj nas lišće na drveću žuti I tama pada vrh zaspalih njiva.

Zemlja je puna tajanstvene strave; Ko voštanica koja dogoreva U hladnoj sobi, mrtvacu kraj glave. Mesec se gasi... Svuda nebo sinje, I s golih grana katkad padne inje...

Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati? Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče. Ali bič fijukne... Napred, nemoj stati, Dok ne padne najzad sudbonosno veče.

Ti si, kao i ja, na julijskoj žezi, Dok žubori voda kraj tebe u viru, Sanjao o sreći, nagradi, i nezi, Sanjao o dobrom, zasluženom miru.

Danas, draga moja, poljem pada slana. Osećaš li, draga, kraj opšteg razvića, Klicâ, žudnih da se što pre na svet jave, U humkama svežim, ispod nove trave, Tajno raspadanje

setnim nek ti vetar poje, Uspavanku večnu kroz prostrane ravni; A gavrani crni u suton će tavni, Zagraktati tužno kraj grobnice tvoje. Stradala si dugo.

oblačci se gone, I s tornjeva starih stane da se sliva Zvuk pobožnih zvona što večernje zvone, U čas kad zavlada mir kraj mene širom, I šuma zaćuti, i zanemi vrelo, I umorno moje namučeno telo Zažudi za slatkim odmorom i mirom, Misao se

mekan, ko koleno tvoje Iz crne ti čarape kad proviri, Ja sklopih oči i zadrhtah tada, I sve što beše sa mnom i kraj mene, Redovi lipa, i ljudi, i žene, I ta starinska osvetljena zgrada, I mesečina, i priroda cela, Stopi se namah, za

ORHIDEJA Kad sam te vid̓o kraj mirisnih leja, U parku, uz pesmu sakrivenih gnezda, S viticama gustim, s velom, i, ko zvezda, Na belom šeširu crna

I ne videh ništa. Ni daleke gore Zabrađene tankim velom magle plave, Ni ritove mnoge što spokojno gore Kraj obala mirnih nepomične Save. Ti prođe.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Kad blizu njih sjedim u skupštinu, ja nos držim svagda u rukama; da ne držim, bih se izbljuvao. Pa sam stoga na kraj i utekâ, e blizu njih ne bih osvanuo. Evo vidiš kako smo daleko, i opeta ona teška vonja od nekrsti ovde zaudara.

Od toga ti bjehu poginuli, među sobom vjeru izgubili. Kolike su s kraja u kraj Mletke, tu ne bješe nijednoga čojka jedan drugog koji ne držaše za tajnoga žbira i špijuna.

VLADIKA USTADE I DADE MANDUŠIĆU IZ ODAJE SVOJE JEDAN DOBAR DžEFERDAR. KRAJ

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Ali pored svega, što je uvek moralo da bude kako bi on hteo, ipak sa sinom, jedincem, nikako | nije mogao da iziđe na kraj. Kćeri je već udao i udomio, kako je on hteo.

nosa, šiljaste brade, ali za čudo visoka čela i krupnih, tako dubokih i tajanstvenih očiju, sa jasno izvedenim do na kraj čela dugačkim obrvama i gustim kao sen trepavicama.

Ali, kao da nisu ni živeli, tako se za njih ovamo gore, oko crkve i u pravoj varoši, malo znalo, kao i za ceo taj njihov kraj dole. Znalo se samo da je ispod crkve, da vodi na drum, i da pored tekije i preko vinograda izlazi na granicu.

I uvek su bili zajedno, po trgovini, po saborima, čak i po manastirima i veseljima. Ceo kraj, celu čuvenu Pčinju njih dvojica su nosili i imali u svojim rukama.

bi se moglo da sudi da je u varoši, samo što je nosila anteriju i to skupocenu, svilenu, ali opet je ispod nje virio kraj njene dugačke, debele seljačke košulje.

To, uvijeno u bošči, ponese sobom baba Simka. Ispraćene i odgledane sa njihne kapije čak do na kraj ulice, ušle su u onu usku, krivu ulicu, koja je, vodom izlokana, bila navek puna kamenja, te se nije moglo da ide u

Ma da je ovde iz svih ulica kuljao svet, da ih vidi, ipak nije se gušilo, nije bilo tišme. Kao svaki kraj varoši sve je bilo prostrano, razbacano.

da se nagleda Sofke, njene lepote, odela, onolikog zlata, svile, ona je sa strahom, jedva primetno dodirivala koji kraj, vrh od Sofkinih haljina, i topeći se od sreće, kad vide kako Sofka uzima i jede, zahvaljivala joj je: — Hvala,

Ispod hladnjaka ležali su izvaljeni na jastucima ili sedlima. Dole u kraj zida bili su prekrštenih nogu i u red poređani svirači, zurlaši, bubnjari; a sproću njih, ovamo do kućneg zida, klečale

zaspi, da slučajno svoju glavu ne nasloni na jorgan, kojim je Sofka bila pokrivena i tako ga uprlja, pažljivo bio savio kraj i odgurnuo od sebe. Kroz prozor već se čekrk na bunaru crneo kao i okolni zidovi.

Neka vidi da li su već zrele. Tako i po komšiluku. Za ceo je taj kraj, još ne naseljen sasvim, već iz seljačkih porodica ili iz varoške sirotinje, koja se odozgo, gde je bila skupoća,

Pandurović, Sima - PESME

SLUTNjE 129 NA POLjIMA MIRNIM PROHUJALE BITKE 131 RANjENICI IZ 1912 133 CVEĆE OVOG PROLEĆA 136 SAVREMENIK 138 KRAJ LAMPE 141 BEOGRAD U ROPSTVU 143 S PROLEĆA 146 UDES 148 SUDBINA 149 NESTANAK 152 ZNAK 154 SRCE 156 PROMENA 158 ZA

STARIM KATULOM 160 NAŠA PESMA 162 ZA PRIJATELjE 164 TREPERENjA 166 KRAJ OGNjIŠTA 168 JOŠ MALO...

U PROLAZU JUČE... U prolazu juče kroz sjajnu dvoranu Kraj mene, s čovekom — ja ga ne znam ko je — Ledena lica, k’o pôd onaj što je, Ti mi lagano, kao uzgred, šanu: (Glas ti

Ja joj udelih od svega po malo, I zadovoljan bio sam sa svojim Delom. Večeras, kada sam kraj stola Pisao bole jadnog srca svoga, Radostan bejah sred teškoga bola Što, s tebe, dušu moraše mi grozno.

I kraj već tu je! Noć ne diže krilo, I neće više dići ga nad nama! Srebrnast pokrov prostorom se vlači, Čudan i moćan.

I kada zore zraci budu bistri Prodrli varoš, lipe u prašini, Kad budu izašli na sunce filistri, I drage noći kraj bude tišini, Ja ću, k’o često, po poznatom putu, Dok na trg budu išli ljudi, žene, S negodovanjem, u starom kaputu,

Da, misli, želja, snova neznan kraj Hoće li biti u grobu il’ van? Gde crvi mile, il’ gde cveta maj? Jer sve je, ipak, samo šaren san!

Ja ipak vidim iz mrtvačkih kola Nevine ljude, i kraj zlobe njine; Osećam snagu celog svetskog bola, Znam da su deca zemlje i prašine. Umiru zraci, prirodna lepota.

Meni se čini da je večna ona, K’o ljubav njena, božja vasiona, K’o zvezde mirne na svodu širokom. Ali odjednom, kraj napukla leda, Mirno, k’o zvezda sa nebeska svoda, Ona se siđe u talase neme...

Za čednost naših prvih ideala Spomen je samo ružna ljudska ljaga, I teror života, i ostatak zála, A dostojan kraj im zaborav i vlaga, U kojoj će biti sami, sasvim sami, Bez zlurada smeha, ili suze naše, U širokoj, večnoj i

Neosetno, tiho moja mladost čili; I u svaku jesen otmenu i bledu, U dugačkom, tužnom i svečanom redu, Promiču kraj mene dani što su bili: Raskoš prvih snova u zlatu i svili, I mrtvi aprili, I radosti prošle i dragi profili.

U životu ovom mi jedino znamo Da nam zbog nje biva i gore i bolje; Da smo, i kraj našeg razuma, još samo Igračka trošna njene krute volje; Da nad nama ona suvereno vlada, Bilo da nas nešto boli il’

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Neki zagrizao čibuk poprijeko, posred srijede, ne mareći što bi mu prolaznici mogli polomiti zube, ako zapnu o kraj, pa tako, prebira nešto za kolanom.

Sad se opet nađe u mračnoj prizemnoj tamnici; obje mu noge u gvožđu; kraj njega krčag vode i kora crna hljeba; svjetlost jedva dopiraše kroz njegov prozor.

On sjede na zemlju i kao da im dokaže da im nije zlurad turi pušku daleko a hrtu naredi da leže kraj njega, te ga poče milovati po glavi. „Što će vam gnijezdo, kažite mi, pa ću vam ga ja odmah snimiti?

Grof je sjedio pod onim istim brijestom gdje dan prije bješe djecu zatekao. Lijepo pseto ležaše kraj njega; pušku položio kraj njega s druge strane.

Lijepo pseto ležaše kraj njega; pušku položio kraj njega s druge strane. Jan se ustavio na nekoliko koraka, držeći kapicu u ruci, a drugu ruku bješe turio u džep.

Najzad vrač ostavi ranjenika pa priđe k ognjištu. Svi umukoše i počeše se razmicati da mu mjesta načine u pročelju, kraj Peja. Žene pošto hitno zašuškaše okrajke od bijelja u bokove od kreveta, pridružiše se ka gomili.

Ivani se jad oko srca savio i jedva suzbijaše suze, jer joj sve to napominjaše Miluna. Tako su isto večeravali kraj njega; njega je isti taj čovjek zaludu vidao. „E, sad ćemo!“ reče vidar izvadivši iz torbe neki zavežljaj.

Zatijem primače se k ognju, dade kraj od stijenja nekoj od ženskijeh, pa ga namaza melemom. A kad to svrši uze vino, cijev, i „fitilj“ (tako zovu taj drenaž),

Nije šala provući s boka na boku a kroz ranu što se stiskati počela! Jedva već, nakon debeloga sata promoli se drugi kraj na otvoru rane. Janko se bješe onesvijestio; po slabačkome disanju mu znadijahu da je još u životu.

“ To joj se ražali, pa nemogav se više savladati, kleče kraj oca i briznu plakati. Janko, možda bješe sve čuo, a može biti što ga rane boljahu, jaukaše dosta glasno.

„Što ti je Stane?“ zapita najzad. Djevojka sjede kraj njega, zagrli ga i naslonivši svoju glavu na rame mu, plakaše tiho. Pa kad se umiri, kaza mu što je ražalilo.

U toliko dođoše iz komšiluka dvojica-trojica, pa sjedoše kraj njega i zametnuše razgovor. Vidar bješe visoka rasta čovjek, okošt i žute dlake, po godinama sredovječan.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Od toga nisu bila izuzeta ni sveštena lica, na čijim se rukopisnim trebnicima sa pobožnim molitvama nalaze kraj letopisnih zapisa o savremenim događajima i čudne bajaličke basme i uputi za spravljanje raznih lekova.

je patrijarhalni čovek, uz vršenje svojih običaja protkivao svoj život i jedino i mogao da ga do te mere i ostvari. Kraj sve svoje patrijarhalne kakvoće i uz pojavu čestih opštih mesta, narodno govorništvo ima ne retko uzleta i snage,

vode svatovi sa nevestom (muško obučeno u žensko), „baba i đedova“ i kad se na večernjim poselima, u domaćoj atmosferi, kraj ognjišta izvode, primitivnim glumačkim i teatarskim sredstvima, prave zabavne i scenske igre i prikazivanja.

Dao ti bog dukat od sto oka, pa niti ga mogao nositi ni trošiti, već sedeo kraj njega pa prosio! Dao ti bog zimljivo srce, a lojane noge, pa niti se mogao zimi ogrijati kraj vatre ni leti ka suncu!

Dao ti bog zimljivo srce, a lojane noge, pa niti se mogao zimi ogrijati kraj vatre ni leti ka suncu! Dao ti bog hiljadu pasa, pa svi ćutali, a ti sâm trčao oko kuće i lajao!

— Ti se sve vrijeme mučiš po polju i skupljaš plodove, da ja preko zime ništa drugo ne radim, već sjedim kraj tople peći i sladim se onim što si mi ti preko ljeta uradio i u kuću svezao! 2.

Vile su neke oblakinje, što vode oblake, a neke su brodarice, koje borave kraj voda. Vile nikom ne čine zla dokle im ko ne učini što na žao. Na visokim planinama one vode kolo.

uzme svoj posao i stane šiti, gost mu se potuži kako ga mori móra, „Nego, — veli, — dok ti još radiš, leći ću ovdje kraj tebe, ne bih li mogao zaspati“. Potom se pokrije gunjem i legne.

Oni ga puste. Noću dođe vuk: drmne krajnjega za nogu; ovaj se promigolji, a on ga ostavi; drmne drugoga kraj njega, a i ovaj se promigolji. Kad drmne onoga u sredi, on se ukočio kao kolac, pa ne sme da mrdne.

vila da to ne čini, jer mu ondje u onoj vrleti nema ni brodu pristaništa ni konju poigrišta, već neka ga gradi dolje kraj zaliva.

Kad je to narodu bilo dozlogrdilo, on se dogovori da tom teškom nametu jednom učini kraj, i to na taj način što je seme pre setve krišom obareno.

Sutra jeste nedelja, Jeste da, jeste da! Ženićemo medveda, E pa šta, e pa šta! Kraj golema jezera, Jeste da, jeste da! Zêc kolo vodio, Iju-ju, iju-ju! Ćuran barjak nosio, Puć-puruć, Puć-puruć!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

navikao; ali kako ta prokleta žena dođe k meni, malo za ova nekolika dana ne crko od njezina zla: saćerala me bila u kraj, pa vidiš kako mi | je ova strana, što je bila od nje, osijedila, sve od njezina zla!! — Prođi je se, ako Boga znaš!

i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strijelu, da puste odozdo strijelu iz luka da se dobro za čardak prihvati, kako bi se uz nju peti mogli.

konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne, onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak.

U tome dođe jedna gospa po vodu i opazi Stojšu kraj česme u hladu. Kako opazi njega i maramu, a ona uzdahne, po tom točeći vodu jednako je unj gledala, i pošto natoči vodu

Gospodar se obeća i uzme njegov novčić, pa pođe na put. Putujući tako nađe kraj mora nekaku decu koja su bila iznela mačka da ga ubiju i u more bace.

” Kad galija već stane u kraj, onda stanu izlaziti na breg svi redom, najpre devojka sa svojim drugaricama pa onda momci a najposle on, a car

noć, ona se po pepelu vrate natrag kući; ali kad dođu tamo, ne smednu odmah ući unutra, nego se pod strehom sakriju kraj pendžera da čuju šta se u kući radi i govori.

navikao; ali kako ta prokleta žena dođe k meni, malo za ova nekolika dana ne crkoh od njezina zla: saćerala me bila u kraj, pa vidiš kako mi je ova strana što je bila od nje, osijeđela, sve od, njezina zla! — Prođi je se, ako Boga znaš!

da vidi koji je pretlji da ga zakolje i ispeče, i napiplje popa pretljega, spopane ga i ubije, navrti na ražanj i metne kraj ognja da se peče. Kad đak to vidi, dosjeti se i svome jadu, ali uteći iz pećine nije mogao nikako.

” Tak šta će? već sjedne s njim, divljan prokleti jede, a đak meće u usta pa opet baca u kraj. „Jeđi” stane vikati divljan, „jer ću i tebe sjutra ovako.

„Jeđi” stane vikati divljan, „jer ću i tebe sjutra ovako.” Pošto se divljan najede, legne kraj ognja, a đak počne đeljati jedan mali šiljak. Upita ga divljan: „Šta đeljaš ta šiljak?

Divljan već vidi da mu od mnoge stoke ne može ništa, pa pođe na vrata od pećine, otvori jedan kraj od vrata i počne stoku vabiti da jedno po jedno izbaca.

Sveti Sava - SABRANA DELA

na metimonu, bilo za vreme čitanja psaltira, bilo na časovima, bilo na polunoćnicama, na svakoj službi kada se služi kraj, gde se kaže „Bože, budi milosrdan prema nama i blagoslovi nas“ — po dvanaest metanija.

A ja, pavši na lice njegovo, plakah gorko dugo časova, i ustavši, blagodarih Bogu što sam takav kraj video ovog prepodobnog muža.

Pesma treća Irmos Nebeskog kruga vrhotvorče, Gospode, crkve sazdatelju, ti me utvrdi u ljubavi svojoj, kraj si želja, vernih utvrđenje, jedini čovekoljupče!

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

CMILjA: Daleko bilo! (Cmilja se vraća za šank. Mile ulazi, uzima stolicu, stavlja je kraj odškrinutih vrata, i tako nastavlja da sluša govor.) STAVRA: A i ti uđe? MILE: Pa valjda vidiš koliki je to pljusak!

Ako ima nešto jadnije od čoveka koji večera sam... ANĐELKO: Nisi ti toliko na kraj srca. IKONIJA: Govorim za tvoje dobro, ja sam moje pregurala.

Otvorim vrata, kad imam šta i videti! Na krevetu, i to u jeku posla, a kraj kreveta flaša vinjaka dopola... CMILjA: A da ti znaš za moju tragediju! JAGODA: Šta se sve meni noćas ispodogađalo!

JAGODA: Šta se sve meni noćas ispodogađalo! Izađem od vas, kad koga vidim? Onaj matori napasnik, manijak, stoji kraj kante i, dizvinete, piša! Nigde nikoga, mrak, lepo premrem!

CMILjA: Bio bi Anđelko danas živ da su brazletnu kraj leša našli ranije! IKONIJA: A i ta vaška, Trifun Tripković! Gospavi da se prestavlja kao voskar!

(Ruku podruku, ispod kišobrana, izlaze sa scene. Ostao je samo Prosjak koji, s vrećom na glavi, čuči kraj nekog groba. Oprezno izlaze Manojlo i Tanasko, s puškama na gotovs.) MANOJLO: Ti ga zaokruži zdesna, ja ću sleva!

Stanković, Borisav - JOVČA

Iz Jovčine sobe, desno, čuje se kašalj. SOFIJA (ostavlja cipele na kraj praga). VELA (spušta legen na stolicu koju joj namešta sve krva). JOVČA (izlazi.

ANĐA (oborena pogleda, spusti se podalje). JOVČA (Anđi): A šta ti? Kako tvoji? Gde si ti? Što si čak tamo sela, u kraj? Jesi zdrava? Kako tvoji? ANĐA (podiže se, ponizno): Zdrava sam, zdrava. MITA Nije htela da dođe. Jedva je dovedoh.

) VASKA (primeti mu nameru, skoči, uhvati ga za ruku): Gle divljaka! Nećeš! Tu da sedneš! (Natera ga da se spusti kraj sofre, ispod njenih nogu, pošto opet sedne i zavali se): I eto, kusaj, pij (naliva mu čašu), pa da mi pričaš to: kako

Široko koliko zid ovaj drži čak tamo; a duboko tamo kroz voće, tamo do na kraj varoši i dalje, dalje, u polje, u goru... GLASOVI PRIJATELjA Au, prijatelju!

MARIJA, TOMA i ARSA (izlaze iz mračne kujne, odahnuvši ali još preplašeni). TOMA (primetivši slugu u mraku kraj stepenica): Beži, ti! SAUGA (pobegne levo iza kuće). MARIJA Ode da je traži, da je ubije! Sigurno na čivluk.

Vetrovi fijuču. STOJNA (rasprema, izvlači iz dolapa postelju, namešta kraj ognjišta). Čuje se lavež pasa kao na tuđince, ali se brzo utiša. STOJNA (oslušne): Rano je za njega. I ne bi psi.

) Pauza. Vetrovi sve bešnji. JOVČA (penje se teškim koracima, zamišljen, umoran, seda kraj vatre na stolac. Odahne, hukne, teško).

JOVČA (trese se u silom zagušivanom plaču): Drvce moje... sve moje... ne davam... V Kraj varoši. Na kraju Vaskina kućica: prosta, sniska, ograđena kamenom i, kao sve zabačene kuće na kraju varoši, pokrivena

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Zagazio sam, ’ajde napred! Trudoljubije u društvu s postojanstvom mnogom poslu dođe na kraj. Ovi se uzao ne da preseći kao Gordijev.

zagroziti se — zgroziti se zadovlesostvoren — zadovoljen zaključavati — izvoditi, suditi zaključenije — završetak, kraj zakon — vera zakono — zakonito zakosnenije — zakašnjenje zapletka — zaplet zapt — strogost, disciplina začinjavati

luka komodan — komotan, ugodan komodati se — ugodno se osećati komplimentiranje - udvaranje konat — račun konac — kraj, završetak, Namera; na konac — najposle konzilijar — savetnik, većnik konrektor — najstariji učitelj do upravnika

— očekivati ozlobiti — učiniti zlo, naljutiti Ojler; Ajler (Euler, 1707-1783) — švajcarski matematičar okončanije — kraj, svršetak okresnost — prilika; okolina oktav — osmina okupacija — zanimanje omilija — beseda Omirov vitez —

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Uz to, Osinjača je tkala po vas dan, a njezino je tkanje bilo na cijeni. Eto tako se u kući Kušmeljevoj sastajao kraj s krajem u rodnoj godini. Doduše njihove potrebe ne bijahu prevelike.

— i maši se oružja. Bakonja se stani u tren kraj Stipana, a Kušmelj opet spopade vatralj. Osinjača zaleleka. Fratar se ukočanji na stocu. — Natrag! — povikaše sva trojica.

Fra-Brne jednako prkelaše pogledajući sinovca, pa kad i tome dođe kraj poče naški. — Jeto tako! Nisam čuja lipe glasove za nj, ali, ako se ne bude vladâ kako valja, ja ću fiju!

Dobro si učinija, Jerkoviću! Ako te tuže ne boj se, izvući će oni deblji kraj... Izlazite odma, ili ću sad ka gvardijanu.

Zbilja jadni Škoranca ukočanjio se, a otvorene mu oči. Na krevetu i na podu dvije lokvice krvi. Kraj njega, na stoliću, njekoliko sklenica ljekarija. Haljine mu pobacane vrh pokrivača.

E, jesu brate! Ma ću i ja da skočim na konja, u trku, pa ma obi noge slomija!...“ Bakonja se ustavi kraj suda, pa gleda sebe kako trči uporedo s konjem, pa odjednom đipac na nj.

Pa on i Tetka otidoše ka gvardijanu. Svi šest fratara ostadoše njeko vrijeme kraj bolesnika, kome se samo po dihanju moglo poznati da je još u životu, pa, ostavivši kod njega đake, oni otidoše u crkvu.

Tako, je li? Ti da se junačiš! Ti da se ugledaš na onoga manitova! Što bi ja još doživija od tebe, kad bi te kraj sebeka trpija! Ali je ovo poslidnji razgovor među namikarce!

ga stade tražiti, a kad ga nađe, ižljubi se s njim, i smjesta ga postavi za glavara lijevom krilu, a Vrtirepa metnu na kraj desnoga, a sam pred svima.

“ I svi ostali fratri to pomisliše, ali se starac u tren predomisli, te reče, zijehajući: — Onaj... na kraj kraja fra-Bare ima pravo, jer je primlogo svitine, pa... noćas... ne bi... bilo... lipo.

— pravo cestom. Čujem gornjaka di se dere, pa ’nda: „zi-ju“, prozvižda mi kraj uva zrno iz puške, ali ja uteko zdrav, i poslin prodam konja na sajmu u K. Svi ga obasuše hvalama.

Dotle bi Bakonja uredio i provjetrio stričevu ložnicu, gdje bi se fratar opet povratio i sjedio kraj prozora, čitajući i razmišljajući po cio dan.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

VEČE 10 TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM 11 USNULI KAVEZ 12 NITI 13 KAMENA USPAVANKA 14 PUT U RAVNICU 15 SUNCU KRAJ JE 16 KUDA POTONU PEK 17 VARKA OD LETA 18 NA MALOM TRGU 19 VIDIK 20 NI PREDEO MAGLEN 21 U ZIMSKI

NEVSKOM PROSPEKTU 42 KNjIGE 43 KUĆA 44 DVOJNIK 45 URLIK 46 BOLEST 47 STABLO 48 O SJAJ SU SAMO VRATA KRAJA 49 KRAJ JESENSKOG MORA 50 UMORNA PESMA 51 VRATA 52 KULA NA PESKU 53 PRAZNINA 54 NA DRUMU 55 ČAS 56 U ČAROLIJI 57 NA TLE SAD

Od belog jorgovana boli me vid, Od plavog — ruka skoro sanja Da su joj prsti postali cvet Pa tužno i veselo mirišu Kraj ruže koja je skupila svet I krv i tajnu i usne koje sišu Sa druge usne smeh i smrt.

Leže ispod mračne sene Mrtvi, a još nerođene Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca. Mi se kobno lelujamo I slušamo vetar samo I nit po nit kako puca...

I — možda: bulka daleka. O znamo mi, znamo, znamo, Al ipak koračamo. SUNCU KRAJ JE Bili smo daleko, al najdalje — ne. Kvasili se u moru, peli na vrh, o svud. Jesmo li doneli nešto ili ostavili sve?

Da l smo bliži ili dalji nego pre? U oku nam još po malo zakasnelo zri Zatajeni pramen leta — to je sve. Suncu kraj je. Leta više nema tu: Samo hude krpe, trošno meso, bedna kost. Ni senke više nema da crta po tlu.

Sunce je opet tu. Odnekud mislimo: leto. To znači: život! Opet smo nagi kraj vode. Ali stojimo dugo, a niko da kaže — dosta I uđe u vodu. (Gledali smo je, u mantilu, sa mosta!

Stojiš tako, glavo, po malo u nebu: Tek poneki niski dim ti oči takne, Svaka vedra ptica kraj tebe zamakne, Svaki gavran sleti na tvoj krov svom hlebu.

ETO ŠTA UČINI SJAJ Dok trepnusmo: eto šta učini sjaj! Pade glava danu, skotrlja se I mi posmatramo gde se kraj nas gase Stvari i nestaju kao bačene u kraj. Sad je više mesta, al stajemo na čkalj I čičak. Neke bare nam se preče.

Pade glava danu, skotrlja se I mi posmatramo gde se kraj nas gase Stvari i nestaju kao bačene u kraj. Sad je više mesta, al stajemo na čkalj I čičak. Neke bare nam se preče.

Budio se u nekoj sobi uz škripu starog ormara. Na peronima sam čekao: crn od samoće i gara. Stajao sam kraj mora: zurio u jedra bela. Svaka mi reka oči po malo odnela. Svaka me voda, teško, ko boljka razbolela.

Svaka mi reka oči po malo odnela. Svaka me voda, teško, ko boljka razbolela. Noću, kraj puta: od zvezda i umora otežao Na panjevima ili u žitu sam ćutao, ležao.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Timočke bune, koji je pobio nekoliko sreskih kapetana i oficira, pobegao sa streljanja i sklonio se kod radikala, u kraj u kojem ga niko ne poznaje, i postao ,,bajagi sluga''.

Ako. Ona je ovde gazdarica, a on neka plaća gde zanoći. Valjda nije to. Gde bi sada, pred kraj veka, kad mu je više prošlo nego ostalo, činio sramotu kući i kaljao sebi obraz?

Tresak ga osvesti, smanji, i on se zbunjen strovali na tronožac kraj ognjišta. Brzo zaboravi na Simku i onu otrovno-slatku želju da je tuče. Tako je. Treba zapaliti sve.

Najglavnije je ne biti sentimentalan, samo sentimentalan ne biti, ne, nikako, onda... idejama je kraj. Nastavlja se prošlost. Uspomene ga obuzele. Neće da misli. Sanke škripe. Nekada, onda...

Kako da im objasni? Šta da mu kaže? Očeve oči oseća na sebi. On to ne može da razume. Neće. Aja moram... Kida vlažan kraj cigarete. To mora jednom da se dogodi. A posle? Podrhtava. — Zna se red ove večere — strogo reče Aćim.

se pokidale žice, stružu još samo po labavoj, zvrndavoj ge, promuklo krkljaju nekakve pesme i često i uzaludno zapomažu kraj Đorđa za bakšiš. Neki pokuša— vaju od pijanog gazde da iznude zajam. On ih ne čuje.

Aćim ustade i unese mu se u lice: „Opet ga volim. Više njega volim od tebe.“ „Znam“, kraj noge spusti lampu. „I opet da znaš.“ Sudariše se očima. „Pročitaj pismo.“ Po sobi su senke drhtale.

Tada je ona ustala, spustila vedricu kraj vrata, pomislio je: da se odmori, i dale držeći rep što se žilavo grčio i hteo da se otme.

Posle i pešaci. Pun put. Kako je prošao? — Simka... počeo je rat — promuca i potonu. Ona sede na ivicu kreveta, kraj njegovih nogu. Iako je lampu ugasila, nazire se njegova glava.

Vojnik s niskim čelom i duboko uleglim očima, sitnim i crnim, gleda ga prezrivo, pa spusti pušku kraj noge i priđe da podigne oficira. Nikola se okrenu Aćimu: — Sramota se ne briše sramotom. — Gde mi je štap?

Torom — vuci, vreme — naopako. Reci kako krv da ljudsku smirim? Da li bunu opet da raspirim?“ Odgovara Aćim kraj handžara: „Briši suze, plamen ispod streje, Bukni, zemljo, i Bog nek se zgreje.

za večerom zajedljivo su napomenuli da „gazdarica štedi so“, Znala je da se Đorđe iz polja vratio i uvukao u bačvaru kraj burića s rakijom. Neću mu otići. Neće ga odvući u krevet, neka se već jednom otruje i umre. Lakše će mu biti.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

»Šta će biti s devojčicom kad ja umrem?« Osećala je bliski kraj i brinula se sve više, ali devojče je raslo i sve ubedljivije napredovalo u veštini vezenja i pletenja čipaka.

Ali, još više od veza slikara je očaravala lepota Zlatoprste. Jednoga dana on je naslika kraj jezera s rascvetanim lokvanjima. I ne sluteći da je to njen lik, Zlatoprsta prenese sliku na svilu.

A kada Carica odene haljinu, dvoranom prostruja žamor oduševljenja, sve dok neko ne reče da devojka kraj jezera podseća na lik Zlatoprste. Carica gnevno nabra obrve. — To je užasno! Još gore: to je nedopustivo!

Još gore: to je nedopustivo! Na carskoj odeći lik nekakve bedne vezilje! — Carica zatopta nogom, uporedi lik devojke kraj jezera s likom Zlatoprste, shvati šta mladić i devojka osećaju i reši da ih razdvoji.

Preko čitavog neba, sva blistava, kao šareni luk, putovala je mala reka. Jedan kraj luka doticao je vrh planine, drugi je nežno zaranjao u more, ali ona sama nije pripadala ni planini ni moru.

« šapnu sebi, kad onaj glas ponovo reče da mu se žuri. Devojčica u čudu raširi oči: na prozoru je bio njen vrabac, a kraj njegovih nožica blistao je neki maleni, okrugli predmet nalik semenki lubenice, sav zlatast. »Da nije on to govorio?

Godinama ona u drvetu urezuje naše ruke i noge, i, pošto voli sve vas u ulici, daje nam vaša lica. Pogledaj onu malu kraj peći! Na koga liči? Devojčica se pažljivo zagleda, nabra obrve, ali nije mogla da pogodi ko bi to mogao biti.

Uz pomoć suseda i sekire on se probi unutra i stade kao ukopan, a kraj nega protrča šareno jato dece, cičeći. Tataga je bila poslednja. 3aprepašćeni, nisu se ni makli da je zaustave.

« —prošaputa jednoga jutra i zagleda se ka morskom dnu, iznenađen. Prema nemu su rasle rumene grane korala, a kraj najveće od njih stajala je Zlatna kraba i gledala ga.

Ležeći kraj prozora, gledao ih je kako se svetle, prekriveni tankom pokoricom slane, i padaju kao što u vrele avgustovske noći

»Pričinilo mi se, znači?« —pomisli starac i htede da samog sebe utera u san, ali san nikako da dođe. U zidu, kraj peći, cijukao je miš.

»Ni žive duše nema da mi donese čašu vode!« Niz obraz mu skliznu suza, on podiže ruku da je obriše, kad kraj samog uzglavlja ču nečiji tanušni glas: — Ko kaže da nema? Evo ti vode!

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

a plamen ga je neki, lud i crn, izgarao i Uzun je počeo da se smeje, odjednom sam pod nebom koje ne zna za kraj. To mu je bilo drugo prolaženje. Posle, život ga je hteo na isti način na koji je i on hteo život.

Da se, recimo, rodio pred kraj prve polovine ovog, dvadesetog veka, uveren je da bi takođe postao slavan, samo ne kao ratnik nego kao glumac.

ispitao stvar, Stojan Čupić, u junu 1806, nagovori Protu Mateju Nenadovića da pođu na pregovore sa Turcima, u turski kraj, preko Drine.

(ALI KAO ŠTO ZNAŠ, TI IZ ORANA U ALŽIRU, TU PRIČI JOŠ NIJE KRAJ. NEMA ČIČA-MIČA, IMA I TREĆI PORAZ.) Neki mesec kasnije, 1814, Mačvom se proneo glas da se Zmaj od Hoćaja vratio.

dobro pamti i vidi još, u sebi, onog mladića, gotovo dečaka koji u Beču, potpuno sluđen, bulji u knjižarski izlog. Kraj je osamnaestoga veka i Beč je zamaman od sopstvene raskoši i od raskoši vremena koje prolazi.

Stajao je pred izlogom i stiskao šake. Taj mladi Dobrača nije ni slutio da se, i sam kaljav i sav unezveren, dok kraj njega prolazi svet sa tajnom u koju bi mogao da prodre i promiču, bez prestanka, izazovne karuce, nalazi pred

Bio je, naravno, potpuno zaboravljen i naravno, u potpunoj bedi, mada mu je, neku godinu pred kraj, Miloš Obrenović bio odredio neku malu penziju.

Možda i zbog toga, te noći, niko nije hteo da vidi kraj pevanju: Višnjić je prelazio iz pesme u pesmu. Najzad je zapevao i onu, staru, o svetom Savi i Hasan-paši.

Tako i ove večeri: Višnjić je stigao do na kraj pesme i, po muku u kojem je postojao samo njegov glas, znao da je osvojio i te moćne, najednom omekle i osvetljene Turke.

Bio je, naprosto, onaj biblijski plamteći grm, nesvestan svoga plama. Ovoga puta, Karadžić je jedva dočekao kraj pevanju. U hitnji je zahvalio Višnjiću, u hitnji ga je poljubio.

Ona se oseća do pred kraj uspona, ispod Jevremove: tu se, pod obroncima Kalemegdana, gde se ulica završava, odjednom nadnesu prostori velike

I treće: da su negde pred kraj juna, koji je te godine bio prozračniji nego ikad, svi poubijani noću, iznenada, brzo i tajno.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

264 CXXXVIII PO ZIMI 265 CXXXIX TRIJUMF VENERE 266 CXL PRED KRAJ LETA 268 CXLI PROLEĆE 269 CXLII MENADA 271 CXLIII SAN VUKA MANDUŠIĆA 272 CXLIV MUZIČKE VIZIJE 277 CXLV

Al' opeta čini se meneka Kao bela da zorica zori: Tice poju, gore stoji jeka, A kraj mene potočić žubori. Ja se šetam, družina sa mnome. Mi idemo Stražilovu tome.

A sa gore, kraj potoka, Stazica se dala; Jedna moma milooka Tu je rublje prala. Al' kad smotri vragolana, Povikala seka: „Oj stazice,

- Skori sveća kraju, Danak crnoj noći, Al' kraj mome vaju Nikad neće doći. Đ. Jakšić XXXIX NA LIPARU I VEČE Jeste li mi rod, siročići mali?

omega - jest, omega je kuk, Sramota, trbuh, lakomost, i blud, Zidara umnog večni rušitrud To omega je svemu, svemu kraj. L.

samog, U hramu Izide blede, zvuci se veseli hore: To Helagabala Avgust saisku božicu slavi, I s njime pretori silni. Kraj carskog njegovog trona, Na koplja naslonjeni, četiri Sarmata stoje, K'o slike Titana mračnih, k'o tučne statue Krona.

A niže, kraj carskih nogu, pod vencem pitomih ruža, Na stepenicama zlatnim Korintska Hetera sedi; Ona je podigla oči, i strasno

Hiponik poznade Helu. Kraj kipa Izide blede, Ona u bolu pade. U hramu tišina vlada... Četiri Sarmata snažna priđoše trupini njenoj, I bledo

J. Dučić LXVI ISKRENA PESMA O sklopi usne, ne govori, ćuti, Ostavi dušu, nek' spokojno sneva Dok kraj nas lišće na drveću žuti, I laste lete put toplih krajeva. O sklopi usne, ne miči se, ćuti!

Al' ne volim te, ne volim te, draga! I zato ću ti uvek reći: Ćuti! Ostavi dušu, nek' spokojno sniva Dok kraj nas lišće na drveću žuti, I tama pada vrh zaspalih njiva. M.

I tako ti dani bez sreće i mete, Odnoseć' svoj deo stradanja i suza, Kao gavrani će kraj nas da prolete, I ne pokidavši ni jednu od uza Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji Za nama i gleda na nas k'o

li je srećna duša koja znade Biti svijet za se, k'o zvezda nebeska, Bačena u svemir što samotna bleska, Dok svetova kraj nje blude miriade; I mora svetlosti sjaju i trepere, Vek za vekom tone kroz prostranstva sjajna, A njen bol i život

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

uplašena strašnijem viđenjem, ustrepeta ka sveštena ptica poćerata smrtnijem kricima narušnika mira vozdušnoga; na kraj bješe došla padenija, no hranitelj krilah sniježnijeh sveštenim je magnetizmom spase.

Popa, Vasko - KORA

da se sa senkom tvojom poigram Lišće sam suvo Duž ulica kojim prolaziš Da tvoju senku čujem I stena sam naga kraj druma Kojim se udaljuješ Da me tvoja senka odene 26 U ovoj noći bez jutra Ko je ta svetiljka sa ugla Pogledom me

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

„Kad bi tako bilo, morali bismo, putujući bez prestanka, stići na kraj sveta“, odgovarao bi mu Tales. „I ja sâm sam mnogo razmišljao o toj stvari i uvideo da Zemlja mora imati oblik lopte

kojih prva neka ima dužinu od tri, druga od četiri, a treća od pet ovakvih jedinica, pa označite početak, razdeljke i kraj tih triju poređanih duži čvorovima vrpce!“ Učenici izvršiše vrlo vešto to naređenje.

Na jednom kraju njegovom stajao je, upregnut, snažan ribar, a drugi kraj njegov vukli su ostali da bi ga sastavili sa prvim. Tako se prostor, obuhvaćen alovom, postepeno sužavao.

Kad me videše kako na kiši, vetru i olujini, hodam po svome vrtu ili kraj obale mora, da bih ispitao te prirodne pojave, oni mišljahu da razgovaram sa duhovima.

Vrati se smesta u svoj rodni kraj na Strimonskom zalivu i ne ljuljkaj se u snovima koji se nikad neće ispuniti!“ On se podiže na noge da se vrati u

Njen desni kraj nosio je svoj stari veliki teret, a levi kraj onaj novi teret, jednak polovini velikog. Poluga je bila obešena u

Njen desni kraj nosio je svoj stari veliki teret, a levi kraj onaj novi teret, jednak polovini velikog. Poluga je bila obešena u tački, udaljenoj za trećinu njene celokupne dužine od

Tu su ga čekali važni i hitni poslovi. Osećajući da mu se bliži kraj života, htede on da pošto-poto dovrši svoje započeto delo o integralnom računu i da ga ostavi u amanet kojem svom

Uzeli su staklenu cev, dugu dva rifa, a zatvorenu na jednom svom kraju, napunili je živom, začepili i njen drugi kraj, zaronili u sud, napunjen živom, pa ga zatim otčepili.

Kad je cev stavljena u toliko kos položaj, da je njen gornji kraj nadvisivao površinu žive u donjem sudu za manje od rifa i po, onda je prazan prostor u cevi isčezao sasvim“.

Imala je dugačak vrat u obliku cevi savijene spočetka nadole, a pri njenom kraju uvis. Taj kraj vodio je u gornji prostor staklenog zvona koje je svojim donjim delom bilo uronjeno u jednu nižu, širu, posudu, napunjenu

Kada je uklonio ispod one staklene posude onu pločicu, stavi u donji deo posude kraj jednog creva vezanog sa jednim gasnim rezervoarom.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Ali što je ovde, ovde je“, pa se lupi po srcu. Sa burnim „živio“ propratismo ovaj kraj njegove zdravice, pa Nikola zasvira kolo. Pop, popadija, kum i ja skakali smo bez takta do krajnjeg zamora.

Tek kad sam se umorio, zadugo stojeći kraj prozora, ja se ponova ispružih preko celog sedišta i pokušah da čitam. Ali sam brzo odbacio dosadnu knjigu i stao, bez

Kako ja to nikad nisam bio, rado sačekah kraj ovog koncerta u Dobrim zaklonima rezerve, a sutra rano, pre svanuća, pošto teren beše otkriven i neprijatelj blizu,

Pa ipak, ova je karta učinila kraj mojoj agoniji, povratila me. Jer sve do nje proveo sam u nekom bunilu i tek sad osećam da sam došao k sebi.

Sedi on, gladan, kraj vatre, misli na mleko i zove Sekulu: — Otvori jednu kutiju pa uzvari. Sekula zauzima stav „mirno“, grči lice,

Setiš se onda dece, otplačeš pet minuta, a posle opet po starom, razumeš! Rekao bi čovek: sve se bojiš da ne dođe kraj ovom ratu. I ti mi nešto pričaš, ti mi kažeš da misliš. Idi, molim te.

Odmah zatim osetih i kako me dodirnu po očima jedan kraj njene suknje, i kako se preko mene naginje da nešto dohvati, pa se setih da se više moje glave na ekseru nalazi okačen

otvorio si joj sve iz sebe, iz te riznice čiju dubinu samo ja poznajem, toj nestašnoj čeli koja sad samo prozuji kraj tebe i ne sanja da te je skrhala. Pazi ti...

Ajde, reko', tešim se usput, konjanik sam, a je li ima konjanik da je bez toj sledovanje? Kad kući, zateknem gu kraj šporet, pravi neki uštipci da me obraduje. Ja se namrštim, pa dođem kod tiganj i ščepam jedan od oni uštipci.

Znači li: da ću olako preboleti onu smrt... ono je tuđa smrt... Ne tuđa, ono je moja sopstvena smrt, i kraj mojih nada i planova i kombinacija. I zašto bih ja sad natrag u zemlju?...

Mališan, inače slabačak, prozebao, iznuren u odstupanju razboljeva se i umire sedmog dana marša kraj puta. I svakako sećate se dobro: baš kad, ludi od bola, roditelji ukopavahu razlog svoga života u mali grobić pored

„Bože moj, dragi Bože moj, gde sam? Šta je ovo? Da li još živim? Ili sam zapao u đavolsko kolo? Tonem u ponor. Kraj. Zbogom!

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Pokućstvo je bilo naslagano bez reda, krevet rastavljen, a preko njega presumićeni madraci; jedan kraj sobe potpuno ispražnjen, na podu velik lavor, a nad njim na plafonu mrlja vlage oko pukotine iz koje je za jačih kiša

vatru da se ogriju, zamišljao sam se o razmjerima smrti u toj grdosiji: mora da njegovim tijelom, od vrha glave do na kraj repa, smrt putuje danima i danima, na zastanke i odmore, kao glasnici što nose u duboke pokrajine carstva glas o

Da nisi možda još i dalje drznuo? Smrtniku uskratih da sagleda svoj kraj. A kakav li mu lijek za to nađe ti? Njegovu grud napučih slijepim nadama. O, blagodat si silnu dao čovjeku!...

— Neka se pošalje tamo, preko mora... u Stari kraj!... Ostao sam i ja neko vrijeme bez odgovora, zagledan u ljeskanje topoline krošnje. — Pa dobro! Kad hoćeš, pišimo!

— Vi ste uvijek bili jako tolerantan, jako popustljiv, s vama se uvijek moglo nekako na kraj izaći. Baš „liberalan fratar”, kako su vas zvali u našoj blagovaonici.

Razlijetao se, onako dežmekast, i dozivao me čas na jedan čas na drugi kraj da uočim vizuale iz pojedinih tačaka. — Ovuda, sve naokolo, bit će ograđeno trostrukom bodljikavom žicom na cementnim

Ono bi trebalo da zavede red, da uspostavi mir, da učini kraj građanskim ratovima i bratoubilačkoj borbi između smrtnih i besmrtnih.

nosio s onim đavolom u sebi, s kojim je, od svih stvari na koje možemo da nagiljamo u životu, još najteže izaći na kraj.

A ako je, kojom srećom, k tome pustolov-vjetrogonja, makar i stoga što mu to donosi kraj iz koga je potekao, može mu se desiti da i sam podlegne svojoj opsjeni... Erna, poznaješ li ti slasti orfejske iluzije?

Nešto u dubini migolji i kopka. Nešto dobro znano, a opet neprepoznato. Mi tražimo i tražimo, lutamo s kraja na kraj po skali naše ranjavosti, prebiramo po rasponu naših žudnja i naših obmana, opipavamo redom stvari oko nas očekujući da

Naš je kraj dobar samo da se čovjek u njemu rodi. Ali onda neka iznese svoje stope iz njega! Neka ponese u očima njegove zore, njegove

A kad posjetilac drugi put dođe, nalazi ga znatno iznurenijeg. Sad je već mnogo lakše izaći s njim na kraj. Njegov je pogled rasplinut i ne prodire nam više kroz oklop. Postao je jeftiniji.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Kad oseti da je blizu kraj, on ubije vođa družine, uzme od države ucenu i sa tim živi, dok ne pronađe drugo zgodno lice za harambašu.

— Jesi li lud?... Ostavi to! — viknu Đurica gnevno. U tom istrčaše obe žene iz kuće i, kukajući iz glasa, padoše kraj Đorđa. — Diži se ti, ili ćemo sad dete da koljemo — viknu Đurica, drmnuvši za ramena Đorđevu ženu.

Šta Ima još? — Sutra će da dižu poteru. Sinoć odjuriše svi panduri sa naredbama u sela. — Zna li Radisav na koji će kraj ? — Ne zna za celo, ali misli da će na Bukulju i Klenovik. — Dobro.

Ispod sudnice, kraj puta, seđahu dva dečka sa zadenutim pištoljima za pojasom i jedan čovek osrednjih godina sa prebačenom šešanom preko

— Odmakni de malo tanji kraj, vidiš pregore — veli onaj s puškom i zadovoljno, svetlim očima posmatra kako purenjak rudi i pucka.

— Đuro, šta je ovo? Ja ću poludeti!... Dokle će se ovako ? — reče Stanka i sede kraj njega na pod. — Što, Stale ? — odgovori on i prebaci svoju ruku preko njena ramena. — Ne znam, ali ja ovako ne mogu.

Kad dođoše ispod gologa presedlastoga prevoja, kojim se prelazi otud iz Šumadije u rudnički kraj, begunci se zaustaviše na jednoj strmoj kosi, koja beše obrasla gustom gorom i šibljem.

Ruke mu tako drhtahu, da ne beše u stanju vladati njima. Dohvatio je prstima za kraj rupca, ali nikako ne može da ga izvuče, jer ne zna šta da čini s rukama. — Ček’, ček’... evo sad...

»Šta ću da mislim ?« — reče on sebi naposletku. — »Vidim da se približuje kraj, pa sad što me snađe. Kad su najpouzdaniji moji ljudi počeli da mi rade o glavi, onda tu nema života.

— Znaš šta je, Đuro !... Sve je tako... to je istina, ali ti ne moreš s onim kurjakom izići na kraj. To ja znam, i znam zašto .... vjeruj mi.

to nije; ona je isturena, izbačena otud, pa joj i nije do njih. O meni i sebi?... Jedan nam je kraj, šta ima da misli!... Ja joj činim sve... svega ima, kao kakva gospođa: ništa ne radi, jede i pije, šta će više ?!...

— Pa, šta misliš? — Hoće da te ubije, to ti je. Samo će te prvo poslati na koju masnu poharu, pa će ti tu biti kraj. — A po čemu ti to misliš tako ? — He, po čemu... po svačemu! Po njegovim očima, po govoru... po čemu god hoćeš.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Smrt odmah napravi terazije i metne na jedan kraj vrh od čizme, a na drugi kraj sedne Petar, ali vrh čizme pretegne celog Petra, pa se i devojka beše obesila sa njegove

Smrt odmah napravi terazije i metne na jedan kraj vrh od čizme, a na drugi kraj sedne Petar, ali vrh čizme pretegne celog Petra, pa se i devojka beše obesila sa njegove strane o terazije, no pored

Onda će on njoj: — Vidiš ovaj prsten? Ja ćy ovaj prsten metnuti evo na ovaj kraj pilava i sahana da dođe pred carevu kćep. — Hoću, pobratime, da je i šta više.

Tu ti on metnu onaj sultanijin prsten u pilav, a posestrima dobro uoči gdje ga je metnuo, pa okrenu onaj kraj pred sultaniju, carsku kćep. Carska kći kada zahvati drugi put pilava, ugleda prsten u kašici.

i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strijelu, da puste odozdo strijelu iz luka da se dobro za čardak prihvati, kako bi se uz nju peti mogli.

konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne; onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak.

Divovi mu priznaju junaštvo, i oslobode ga da ne prenosi šume. Kad vidješe divovi da ne mogu s njime izići na kraj, stanu se dogovarati kako bi ga se zanavijek oprostili.

Po tome zapovjedi mu da sjedne na nju, i oni ti junački krenu dalje. Kad dođoše u drugu carevinu, ali kraj bijelih dvorova lijepa bašta, vrt, a nasred njega soldačka straža, i šta radi? Spava. Sad reče lija: — Tu je tvoj trs.

Lija osta, a on ode. Kad dođe na ono mjesto gdje je straža, ali straža spava, i kraj nje dvije lopate zabodene u zemlju: jedna drvena, a druga železna.

Išli oni, išli dugo i dugo, dok jedva jednom stigoše u tu drugu carevinu. Kad al̓ tu veliki carevi dvori i kraj dvora sakato voće, nasred voća drvo jabuka, a na njenom vrhu zlatna jabuka. Da sakate jabuke, bože!

Kad tu, al̓ dvori carevi veliki i gadni, i kraj dvora velika štala. Kad biše pred štalu, reći će lija: — Evo, vidiš,, pobratime, štala je otvorena, puna lijepijeh

Cijelim putem mislio o tom šta da radi. To zapazila lisica, te će stati kraj carskijeh dvora; on s djevojkom sjaši, a teta lija će mu reći: — Znaš šta, ja vidim da je tebi teško rastati se s

Petković, Vladislav Dis - PESME

KUĆA MRAKA PIJANSTVO Ne marim da pijem, al' sam pijan često U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše, Zaboravim zemlju, zaboravim mesto Na kome se jadi i poroci zbraše. Ne marim da pijem.

lepotom, i umna, Bleda kao tuga, mesečina, Izraza božanstva razumna I dubokog kao pomrčina, S krilima polutame, Kraj klavira Sedi i svira Komade osame.

danu, noći, bez zemlje i stege, Ti bi trunula: sa mislima novim, Poljupcem, suzom, tvoje lice snežno Ja bih pokriv'o: tu kraj moje nege, O drago moje, trunula bi nežno. I ja bih tada... Moj ljiljane beli, Što su mi tebe pakosno odneli?

k'o mesečina, Na tvom nežnom licu osmeh vedar, smeo, U bujnoj ti kosi spava pomrčina, A na glavi šešir pomodan i beo: Kraj mene, kroz graju Prošla si u sjaju. Pogledom te gledah za tebe umrlim. Ti si divna bila.

Grob, i grob samo. Sve izgleda kao Otvoren sanduk života i tame: Tu spava nebo, zemlja i pakao, I lik svršetka, i kraj panorame. Tu nekad ja sam život svoj plakao. Tu nekad behu san i zvezde same. Kol'ko velik grob!

Tu nekad ja sam život svoj plakao. Tu nekad behu san i zvezde same. Kol'ko velik grob! I ja, tu, kraj njega Stojim k'o oblik umrlih vremena, Poslednji čovek na granici svega, Poslednji talas otišlih spomena.

Sad bih sanjao, san od mene bega; Sad bih živeo i kraj ovog sveta; Sad bih voleo, i to više svega; Al' sve to meni čudnovato smeta: San, život, ljubav, sad su moja stega.

I gle! svi grobovi ispratiše žive! Njina mrtva usta još su mogla reći: “Mi čekamo cara kraj pučine sive, Da bi mogli mirno tada u grob leći.” 17. SEPTEMBAR 1912.

Videh kako narod istoriju daje Kraj neznanog sela, doline i krša: Pobode zastavu, neka se leprša U ime njegovo i za vaskrs raje, Za suze Kosova i za sve

' Svi jurahu poljem, al' brat njegov zasta, Kroz paklenu kišu vrati se i stiže Mestu gde smo bili, i kraj brata kleče.

Dok s nožem na pušci lete svi vojnici, Grmljava vazduhom dok k'o reka teče, Koju katkad ljudski zaparaju krici — On kraj mrtvog brata vrši obred sveti: Poljubi vojnika, svećicu zapali, Ponovo ustade, jurnu svojoj četi Onako uzvišen i onako

Oni su ostali ispred Elbasana, Na Lješu i Skadru, kraj Jadranskog mora, I njihove grudi sa sedamn'est rana, Pozivaju sebi decu novih dana, Vraćene orlove sa albanskih gora.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Taj deran je jeo žive majske gundelje i uživao u njima kao da su najbolje ostrige. Taj odvratni prizor učinio je kraj mojim naporima na ovom polju koje je obećavalo i od tada nikada nisam mogao da dotaknem majskog gundelja ni bilo kog

Pošto se iz dana u dan ništa nije menjalo, rešio sam da tome stanem na kraj i konačno sam uspeo u tome. U proleće 1884.

koju je sam izgradio u Koloradu, dokazao da se svaka željena količina energije može preneti ako treba tačno na drugi kraj Zemlje sa gubitkom koji nije veći od nekoliko procenata. 4. Veština individualizacije.

izdržljivosti u tom periodu, zloupotrebljavani nervi su se konačno pobunili i doživeo sam potpuni kolaps, upravo kada je kraj velikog i teškog zadatka bio na pomolu.

godine konstruisao sam uređaj koji je mogao da obavlja mnoštvo operacija, ali se završetak ovih radova odgodio za kraj 1897. godine. U svom članku koji je izašao u junskom broju časopisa ”Sentugu Magazine” 1900.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Pupin SA PAŠNjAKA DO NAUČENjAKA PREDGOVOR PRVOM IZDANjU 1 I ŠTA SAM DONEO AMERICI 3 II TEŠKOĆE NOVOG USELjENIKA 26 III KRAJ “ŽUTOKLjUNAČKOG“ ŠEGRTOVANjA 42 IV OD “ŽUTOKLjUNCA“ DO GRAĐANINA I AKADEMSKE DIPLOME 58 V PRVI PUT PONOVO U IDVORU POSLE

DIPLOME 58 V PRVI PUT PONOVO U IDVORU POSLE JEDANAEST GODINA 79 VI STUDIJE NA UNIVERZITETU U KEMBRIDžU 107 VII KRAJ STUDIRANjA NA KEMBRIDžSKOM UNIVERZITETU 121 VIII STUDIJE NA UNIVERZITETU U BERLINU 136 IX SVRŠETAK STUDIJA NA

Banat je prava ravnica, ali je reka Tamiš u blizini Idvora, prokopala minijaturni kanjon, a na jednoj od uzvišica kraj tog kanjona nalazilo se staro naselje Idvora. Ono je vezano jednom uskom prevlakom sa novim naseljem.

Ljudi su pušili i razgovarali, a izgledali su kao senatori, samozvani čuvari sve mudrosti u Idvoru. Kraj nogu starijih sedeli su na klupicama mladi ljudi, a pred svakim od njih je stajala kotarica u koju su krunili žuta zrna

Ove priče o Karađorđu su na poselima kod suseda primane sa više oduševljenja nego sve njegove druge zanosne priče. Pred kraj sedeljki Baba Batikin bi izdeklamovao neku od starih srpskih junačkih pesama od kojih je mnoge znao napamet.

Sava verovatno posetio mesta slična Pragu, kada je napustio svoje kraljevske roditelje i otišao na kraj sveta u potragu za novim saznanjima.

U jesen, iste te godine, na ovaj Univerzitet upisao se i predsednik Vilson. III KRAJ “ŽUTOKLjUNAČKOG“ ŠEGRTOVANjA Slike iz Prinstona stalno su mi lebdele pred očima, kao što se na mrežnjači dugo osećaju

Ta dolina bliža je zemlji snova nego ijedan drugi kraj u Evropi. Kos je, kao i svaki drugi Slovenac, a naročito onaj iz Kranjske, pesnički gledao sve fizičke pojave.

Jednog dana, dok sam nešto čitao u biblioteci, primetih kraj sebe jednog starca kako pažljivo posmatra šta se tu događa.

primetih da je po njegovom shvatanju ceo život samo jedan niz mera za obuzdavanje, ali sa kojima nije lako izići na kraj. Na to mi on odgovori da to ništa nije teško, samo treba to da postane navika.

Priznao je da je srećan što je borbi bio kraj, a bio sam srećan i ja. On je rekao svojim kolegama ”da je strašni Turčin bio izabran kao član telesne garde brucoša,

- Vintrop vas jako ceni - rekao mi je Raterford pre polaska u Evropu - i ako vam ne uspe da ga spasete to će biti kraj njegove akademske karijere. Vaš posao je težak, skoro beznadežan, ali ako uspete biću vam veliki dužnik.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Sreća htede, i brod što jevtino prevozi krenu odmah jutrom preko mora. Ukrcaše se i lepo prispeše na drugi kraj. Kako su stupili nogom na zemlju, odahnuše kao da im je kamen s prsiju pao.

Žena redom obilazi sve poznate gazde koji trebaju radnika; prošla je mimo crkvu i došla na kraj varoši. Ali nigde je ne zaustaviše, čak se neki na nju okosiše, vele joj: — Što će nam radnici pred Božić!

Samotan i prazan prostor zevnu joj pred očima i užasom je potrese. Meka mesečeva svetlost prodre pred njom do na kraj kuće, sve do kreveta. Osvetli ga, spuštajući se na nj. Cveta poleti za tom svetlošću.

Sunce je i do mora doprlo i mjestimice ga obasjalo; nad pučinom drhte njegove tople zrake. Ide nasipom kraj mora, a i nehotice ustavi se kod vojničkoga broda što je toga časa kretao iz luke.

Još jednom, na dogledu grada, brdina i zaostalih zaselaka, bude se osjećaji i drhte; još jednom misao pozdravlja kraj gdje je djetinjstvo i mladost proživljela, i kao da joj se iz potresene duše nešto teško trga...

na pošljednjoj željezničkoj štaciji, prvo no što se otisnula u veliko more, zapazi nešto što je sjeti na njen siromašni kraj i, ganuta, živo ga se sjeti. Kad je vlak dojurio na veliku stanicu, hvatao se mrak; vjetar huče i studeno je.

Cvijetina misao vezana sa svojim krajevima, ali kad osvanuše na otvorenoj nedoglednoj pučini, otkle uzalud oko traži kraj, djevojka se toplim osjećajima oprašta i pozdravlja sa starim svijetom i skrušeno, kao nigda dosada, priginje glavu i

— i, da je nije stid, sita bi se naplakala. Devojka već zaboravlja broj dana otkada su otplovili, i željno iščekivani kraj naslućuje u duši: toplije je u prostoru, i toplota narednih dana kao da joj nosi novu struju i u život je useljuje;

Gleda kroz prozorčić na ulicu i premišlja. — S tobom bih i na kraj svijeta! — otrgnuvši se sama od njega sramežljivo jednako jeca. On se obrne k njoj i miri je: — Proći će sve to...

i s lakom sjetom sjeća se puta u Ameriku i Lazina veseloga lica — i od srca sažaljeva snažnu djecu koja ostavljaju rodni kraj. Pa snuždena, s košaricom u ruci, vraća se u tijesne ulice zasjenutog grada.

Uokolo, po ratima i u uvalama, viđevahu se „ribarice” iz kojih izlažahu na kraj ribari da potežu mreže; a kad bi u moru bješnjela oluja, tuđi brodovi, što plovljahu po otvorenoj pučini, svratili bi u

Ne bijaše joj no petnaest godina kad se jednom sama ukrcau čamac i preveze na drugi kraj. Naredi ga lijepo kao muško, i pođe u selo.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

I onako kako čitamo tekst od prve rečenice do pred sam njegov kraj, tako se postupno slaže jedan, reklo bi se, čisto istorijski opis, koji možemo ocenjivati prema njegovoj verodostojnosti

gori, koje se takođe, kao i mleko, nazivaju njenim: O kako me je blažilo ipak blaženo njeno mleko Ja spavah tako čvrsto kraj reka njenih u Gori I sa dubokim dahom prenuo bih se; tad daleko Ugledao bih strašnu sunčanu kuglu da gori58 Majka

) Sve je ovo, uostalom, potvrdio i sam pesnik kad je pred kraj života priredio novu verziju stare pesme „Zamenice smrti“ (1930).

Takva pesma nema svoga pravog kraja, jer joj kraj nije programiran u polaznome načelu njene organizacije. Nije slučajno što ovakve Matićeve pesme imaju, s jedne strane,

jer je tragao za drugačijim organizacionim načelom pesme; naime, za onim koje bi programiralo predvidljiv a neodložan kraj, predvidljivo a neodložno zatvaranje teksta.

da naša svest u govornome lancu za zasebnu jedinicu priznaje samo onu koja osim prepoznatljivoga početka ima i takav kraj, jer se samo tako u svesti može formirati koncept celine.

Zato i stih, da bi za našu svest postojao, mora imati prepoznatljiv početak i kraj. Kad to uzmemo u obzir, postaje nam jasno zašto se u tradicionalnome stihu ponavljanja koncentrišu na njegovome početku i

Mesta njihovoga presecanja čine, u stvari, početak i kraj stiha, pa je stoga razumljivo što je Matić svoje, u doslovnome smislu, eksperimente koncentrisao na početku i na kraju

moraju delimično ili potpuno da dovedu svoje simetrične poretke u ogledalski odnos: ono što je početak u jednome biće kraj u drugome, i tako redom.

Tako je recimo, pesmu „Zapisano oktobra ovog u restoranu kraj Dečana“ hotimično razdelio na dve ravni (što je i u drugim pesmama činio): u zagradi je opisan isečak neposredne, i

uticati da se lakše latite pisanja jedne moderne, zasnovane na unutarnjem razvoju, Istorije srpske književnosti HH veka? Kraj veka zahteva se napiše takva istorija.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

I ŽIVKA, SAVKA ŽIVKA, SAVKA SAVKA (sedi kraj stola): Šta si se zamislila? ŽIVKA (stoji iza stola, o vratu joj visi santimetar, a u ruci velike makaze.

Ne preliva nam se, zaboga, već jedva vezujemo kraj s krajem. SAVKA: A lepa plata. ŽIVKA: Pa i nije. Dok odbiješ porezu, platiš kiriju, kupiš drva, tek vidiš: ostanu ti

(Gurne Raku te ovaj ode s Ankom.) V ŽIVKA, SAVKA ŽIVKA (tetki): Eto, pa sad iziđi ti tu na kraj, kad ti svaki dan dođe ovako pocepan. SAVKA: 'Ajde i ja idem, za poslom sam. A vidim i tebe ometam. (Ustaje.

Čim vidim da ministar svaki čas zivka blagajnika i čim vidim mnogo zgužvanih hartija u korpi kraj ministrovog stola, ja odmah kažem u sebi: ovaj se sprema. ČEDA: A šta kod vas znači kad vas pošlju za cilinder?

ŽIVKA: E, pa kad neće lepim, okrenućemo i mi deblji kraj. VASA: I to sam mu kazao. ŽIVKA: Tražiću još danas da ga premeste u Ivanjicu. VASA: I to sam mu kazao.

Ali – zdravlje, bože – doći ćete vi opet, doći ćete i drugi put. VASA (koji je ostao na nogama i nalazi se kraj Živke): Pa dabome, videćemo se još. Ovo je samo onako... a videćemo se. ŽIVKA: Kako si ti, tetka-Savka?

Zato vas lepo molim, strina-Daco, i vas, prija-Sojo, uzdržavajte se! DACA (Savki koja sedi kraj nje): Ama, otkud mu ja ovome ispado' strina? SAVKA: Ne znam, ja ga i ne znam ko je. DACA: A zar ga ja znam!

Zar ne vidiš da je napravila ludnicu od kuće? Ostavi to što tebe udaje kraj živog muža, ali i ona se raspalila, i ona ima ljubavnika. DARA: To nije istina!

PERA: Pa... kako da vam kažem, gospođo... čita. Sad sam baš prošao kraj hotela „Pariz”, pa skupili se oko stola, a jedan glasno čita. ŽIVKA: Pa dabome, kad u ovoj zemlji nema zakona.

Bolje reci, nisi ni bio za ministra, eto ti! Bolje to reci!... SIMA: Pa nisam, dabome, kraj takve žene. ŽIVKA: I sad, je li, i sad nismo više ministri? SIMA: Dabome da nismo!

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Ima Stanković jednu kratku pripovetku, Nušku, koja je - možda više od drugih - s kraja na kraj protkana dinamikom. Nuška je prikazana sva u pokretu: uvijanje, kršenje njenoga mladog tela, podrhtavanja u uzbuđenju,

do ogledalskog preokretanja vremena - što je u prvoj verziji bio početak (kompoziciona uloga prologa) u poslednjoj je kraj (kompoziciona uloga epiloga).

31 Sofka nije pripovedač, ali je zato povlašćeni lik, privilegovana junakinja, pa već i stoga s kraja na kraj teksta osećamo njeno opažanje i doživljavanje.

Početkom IX glave gazda Marko odlazi sam, u ranu zoru, iz efendi-Mitine kuće u svoj „donji kraj”. Pri tome se ne vidi da ga iko prati, što je pomalo čudno kad je u pitanju gost koji je prvi put došao u kuću.

107 Poranila je, dakle, i u potaji posmatrala gazda-Marka sve dok nije zamakao u svoj „donji kraj ”' , u koji će i ona uskoro sa kobnim znamenjem sići, ali to još ne zna, premda je uznemirena.

U sižeu razvijen, paralelizam Sofke i kuće tako je - kao nagoveštaj i njegovo ispunjenje - prebačen do na sam kraj romana. Što pisac u siže unosi, tome on u romanu svakako daje na značaju.

jer od nje počinje najava očevog dolaska iz Turske i time najava udaje - junakinju često zatičemo na gornjem spratu, kraj prozora, ali i dole, u kujni i dvorištu.

127 Gazda-Markov je kraj dole, on se u romanu zove „donji kraj, i on je nakraj varoši, pa je zato sve široko, prostrano i razbacano.

127 Gazda-Markov je kraj dole, on se u romanu zove „donji kraj, i on je nakraj varoši, pa je zato sve široko, prostrano i razbacano.

[. . . ] Kao saki kraj varoši, sve je bilo prostrano, razbacano [. . . ] Gore, u vazduhu, kao neke grdne tice vezane užetom za svoje dugačke

Pomenućemo samo jedan smer proširivanja. Junakinja posle venčanja silazi od „gore”, tj. iz čaršije, u „taj njihov kraj dole”.

Junakinja posle venčanja silazi od „gore”, tj. iz čaršije, u „taj njihov kraj dole”. Pri tome se dodaje da seljački kraj „vodi na drum”, dakle pripada otvorenom prostoru, i još „izlazi na granicu”, a to je granica sa krajevima koji su se

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

pa Sefer buljugbaša i došao u Kolašin da pod tajnim rukovođenjem vešto baca prašinu u oči turskim vlastima i očisti kraj od nasilnika i lupeža. Zato je on na današnjem saboru tako sumoran.

“ Ide on ozgo još mladalački i raširio se kao orlušina. Hoće pravo u crkvu, kraj čijih će vrata, po svom običaju, ostaviti oružje dok se samo pričesti, iako je baš toga trenutka glasnik izvikivao

Ni danas se ne zna šta je s njime dalje bilo... NAŠA ZAGONETKA Glasiti prvak iz Orahovca, kraj Prizrena, Hamza Vukašinović, bejaše po svršenoj berbi priredio gozbu svojim rabotnicima.

carstvo, glas mu je bio jedna jeziva tužbalica dok se vojske ne sudariše: on tada podiže glavu i obori oči na Hamzu kraj odžaka, koji ga pobožno slušaše. Onda plaho razmahnu gudalom i zaklikta strašni sukob i lom.

Čekala je tako da mu se pridrema i da zatraži da ga vodi u hižinu kraj kuće i položi u nemeku seljačku postelju. Napolju nastala tiha i topla letnja noć, a selo se već smirilo od žurbe i žagora.

Zatim dohvati vrč s rakijom i naže ne odmičući ga sve dotle dokle mu pijanom ne ispade iz ruku i ne razbi se o preklad kraj ognjišta.

U neko doba Bogdana se podiže i protrlja oči. I vide da je svemu kraj. Priđe i još jednom pogleda muža. Toga trenutka joj postade jasna stara istina da se s ovaka puta teško kad ko vraća.

A nije dugo čekala: ni do na kraj sela nije stigla a visoki plameni stup žario je i Kaludru i sva okolna brda... DVE ŽENE Obična stvar.

Natrag, umuknite jednom od Kosova!.. I kad se sve ućuta, ona kleče kraj sina i poče da ga gladi po obrazima. Dugo, nežno, bolno za okolinu. Bleda kao smrt a prkosna.

Na glavi imaše izbledeli fes i oko njega uvijenu prtenu čalmu, od koje oduži, resasti i malo izvezen kraj visaše mu niz leđa.

Sa te njegove pažnje Arnauti su ga već slavili kraj svakoga ognjišta. Ratu je njegova zadruga dala sve što je imala: i ljude i zapregu i žito i opremu.

Njega to štrecnu, pa namrgođeno pruži svoju pušku ne domaćinu no jednom drugu i naredi im da sednu tu kraj Vrata. Pa onda pođe k čelu odaje, k ognjištu i stade s desne strane gde je prvo počasno mesto, i gde se beše otegao

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Pa onda tiše, tiše, I nikad, Nikad više — Svemu je kraj. »Javor« 1888. ŠTO SE KASNO UVIĐA (Po Žan Polu) Sladosti meru pravu Svako je doznati rad, I dozna, — Ali kad?

Kroz jata dobrih zvezda, kraj sunca, kraj meseca, Razgledô j’ sve što do sad nije vidô, znao, Već blizu naše zemlje osetio je umor, Privlačila ga

Kroz jata dobrih zvezda, kraj sunca, kraj meseca, Razgledô j’ sve što do sad nije vidô, znao, Već blizu naše zemlje osetio je umor, Privlačila ga zemlja i međ’

(Možda još i sad u pola znamo Pod ovom travom koga imamo.) Dugo je vila ovdena čala Kraj grobna krsta drvena, mala, I kad već drvo trulež zapleni, Dolazi kamen da ga zameni: Kad već i nami crvotoč preti,

Prošlo opet pet-šest dana (sad će biti kraj). Posla opet bab’-Anuška, to jest carica, Posla gardu da dovedu dedu ribara.

— Povrati se deda ribar svojoj starici. Tu sad oči razrogači: sve je kâ i pre. Malena im krovinjara leži kraj mora, Na pragu je bab’-Anuška tužna, nevoljna; Na ruku je naslonila lice plačevno, Uz nju stoji raspuknuto staro

mi niko nije rekô Da sam mrgoda; Pa kad znadoh smeškati se Kroz života vaj, Zašto bih se mrgodio Kad je svemu kraj. Dođu l’ deca da me vide U poslednji dan, Neću da im mrka slika Protrzava san.

Pazite, braćo mlada, Ja ću ga stvorit’ sada, Makar da nemam dara. Uzme se forma stara Stih po stih u nju pada, Kraj se sa krajem sklada — I formi nema kvara. Još jače silom pregni I formu jače stegni I — gotova je stvarka.

), i ostale tričarije. židski, čivutski, jevrejski. zador, zadorica, svađa, zadevica. zona, zemaljski pojas, kraj. zôr (tur.), žestina, vatrenost. izrjadno (crkv.-slov.), izvanredno, izvrsno, odlično. ica, sud koji hvata po oke.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

JOVAN: E, majstor Mitre, samo ja mogu š njime na kraj izići! Či je tak panove? Mi sme druzja. RUŽIČIĆ: Da porazit tja Vulkan molnijeju svojeju.

Miljković, Branko - PESME

NA POKOJNIKA 38 IX POČETAK ZABORAVA 39 H IZMIŠLjANjE SVETA 40 XI ZAČARAVANjE 41 XII PROPOVEDANjE VATRE 42 XIII KRAJ PUTOVANjA 43 XIV PROPOVEDANjE LjUBAVI 44 XV MAGISTRALE 45 POSVETA ELEGIJA 46 ČETIRI PESME O SNU 48 CRNI JAMB

Neuspela ljubavi oka i varke uzdrhtale U jedan kraj mnogo prisniji me smesti Gde reč ima vrednost sudbine i podsvesti Gde su veličanstvene senke a stvari male.

A nema ljubavi, dokaz je ova obala i ova voda. Trunu ostaci ukletoga broda Kraj vatre kojom ne hrane se dani. H IZMIŠLjANjE SVETA Kraj vatre kojom ne hrane se dani Izobličeni oblici od žestokog

Trunu ostaci ukletoga broda Kraj vatre kojom ne hrane se dani. H IZMIŠLjANjE SVETA Kraj vatre kojom ne hrane se dani Izobličeni oblici od žestokog rastvora Sna i praznine.

Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto. O sve što prođe večnost jedna biva. XIII KRAJ PUTOVANjA O sve što prođe večnost jedna biva. Sen koja beše drvo traje.

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani. I kraj vatre kojom ne hrane se dani Zakopani lelek i nenađeno blago stoje. Ljubavi moja mrtva a ipak živa O sve što prođe

je pošla prema gradu a grada nigde Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i škrguta Petoga dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljene leševe Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce Sedmoga dana ne zapevaše anđeli Osmoga dana

u trbuhu vetra zelena goro neba i zvezdo moje krvi strane sveta su se otimale za njihovu smrt koja je bila početak a ne kraj putevi su ih tražili po celom svetu nema ih profil njihovog odsustva čuva noć zelengore njihove su smrti najdivnija

Nema tajne. Svirala se ruga. Rugoba i čežnja Izjednačiše se pred kraj leta. Sjajne Zablude vatre ništa ne savlada, Intrige sunca u plodovima glasnim.

ili pasti Jedna noć drugoj noći put Dodirnut ciljem svetlosti Mrak cveta u vrtu — kada naučite Da govorite biće kraj pesmi CRNA VATRA Noći o noći trostruka vatro Jednom vatrom ubijaš Drugom vatrom lečiš Trećom se vatrom šališ (Treća

Krakov, Stanislav - KRILA

SMRĆU 29 VI BELA BARAKA 43 VII 47 VIII U LUDIM ŠUMAMA 49 IX POBEDNICI 53 H NA JURIŠU 56 XI SPOKOJSTVO 66 XII KRAJ MRTVACA 69 XIII POLOMLjENA KRILA 72 XIV STUDENT SA PLAVOM BRADOM 77 XV RASTANAK 81 XVI 86 XVII VEČITA RADOST 91

Ona je klimala čupavom bradicom, i rugala se. U šatoru se čulo pljuskanje vode. To je posilni polivao komandanta. Kraj svoga žutog sandučeta poručnik Luka je probao pojas za spasavanje, koji je pri iskrcavanju, sigurno za uspomenu,

i svu toplotu julskog dana, koju su neke duge krstarice iz dalekih tropskih voda donele kao strašnu istočnjačku bolest. Kraj puta su bili žuti aerodromi, sa kojih su poletali preplašeni avioni, i kružili po izbledelome nebu kao uzvitlale ptice.

Po ulicama su cvetala ženska tela zamagljena kao čaše u barovima. Puk je prodirao duž kejova, kraj kojih se nizale povorke katarki kao ogolele borove šume.

Ruke su bile trome i nisu otresale prašinu sa čakšira i leđa. Masna kecelja i kosa zalepršale se i kraj stroja. — Gospodine oficiru, gospodine oficiru...

Vojnici govore kako anđeli smrti ležu uz samrtnike. Avijatičar je i kraj slomljene noge bio rumen i lep dečko. U baru je pijani Škot sa rumenim kolenima podizao kockastu suknjicu, i podnosio

Duga senka od staničnih zgrada padala je na njih, i samo se na mesečini svetlucalo skupljeno oružje, kraj koga su koračali dremovni stražari. Bilo je dosta tiho i čulo se hrkanje pospalih.

Bilo je uranjeno i maljavo. Osećao je na sebi topao otisak žene, koja je ležala uspala kraj njega. Imala je prćast nos, i njene crne kose mrsile su se preko mišice probuđenog. Svetlost je otkrivala smešano odelo.

Po selu se crnele porušene kuće. Neko je iznosio pobijenu decu. Jedna raskinuta lešina ležala je kraj razrivene jame na poljani.

Zlatni odblesak plivao je još po jezeru, koje se uvlačilo u vlažnu senku. Kraj obala se zgrčile krive kuće kao preplašene. — Uh, ljut je da se pobaci od njega... Rumeni ordonans se zakašlja.

publika... publika... Oficiri se gotovo svi izgubili u tami. Za šatorom je neko naporno povraćao. Kraj stola je još sedeo na uskome sanduku kapetan sa podšišanim brkovima i vikao: — Marseljezu, Milorade, rđo ciganska.

Hladno je od njih. Voda skače nesmetano preko stena, huči, penuša se. Samo je u virovima mirna kao zenice. Kraj obala se vuku gladne vrbe, i šumore priče ribolova. — Pst... Vojnici se ustavili.

Petrović, Rastko - AFRIKA

PLOVIO JE IZMEĐU ARHIPELAGA I KRAJ ŠUMA. S ČIJIH OBALA PRISTUPAHU PEVAČI Polovinom decembra, po pučini pristupasmo lagano tropima.

i dugonogi u parče marame, pa onda tesno u bele ogrtače, čvrsto kao mumije, i spavaju pravo kao posečena stabla jedan kraj drugog. Sa njima su žene na asurama, likova okrenutih uvis i stegnutih pesnica. Reklo bi se: kakav egipatski crtež.

I to je prva čežnja pred ovim oblama. Što više plovimo kraj njih, sklop rasporeda ovog ostrvlja sve je čarobniji. Sada je to jedna beskrajna rivijera, čiji najbliži deo ima, usred

Već odavna prolazimo po vodi kraj sasvim majušnih crnih derana u malim vretenastim pirogama, istesanim iz stabla, kojima oni upravljaju veslajući bilo

Oni ne dolaze da vide brod, no se zabavljaju po pučini kružeći jedan kraj drugog, kao ove ptice nad nama. Dogledima vidimo da su široke drvene stepenice, kojima se silazi do kratkih molova

Kafane sa širokim barovima, ledenim pićima a kraj njih sirijski i indijski dućani. Park, ogroman vodoskok, čitav bazen.

pred Tabuom da uzmu nekoliko desetina njih za rad na utovar i istovar docnije robe, vraćajući ih pri ponovnom prolasku kraj sela. Crni došljaci ispeše se uz konopac u lađu. Dugi, bleštavi, njina odeća sastoji se samo iz jedne obojene maramice.

Odjednom pobeđen od ovolike lepote likova, boje i svetlosti, imam pune oči suza. Vraćanje kroz polja puna zrička kraj čopora majušne govedi. Aperitiv, led. Na jutro Badnjeg večera čekam na pošti iza tri duga reda.

Ovde prašuma počinje već od obale. Mestimično je kraj drumova raskrčena za plantaže a za sto godina je, kažu, neće uopšte biti.

zaključuje o onome što se meni samo činilo, već naročito što tako širokogrudo zaključuje on koji je, da upozna koji kraj sveta, provodio u njemu po dvadeset i trideset godina. Ova vrela noć je noć Badnje večeri.

Ljudi i žene peru neko bilje. S vremena na vreme plovimo pored urođeničkih naseobina podignutih na visokim koljima kraj same ivice vode. Ribolovi. Pletena lovišta.

Reklo bi se ne svetlost sunca, već zračenje same zemlje pred kraj apokalipse. Pred podne sve je naglo svetlo i blistavo od sunca, strašnog sunca čiji su zraci, kao otrovna koplja,

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

diže dim od Katunske strane, baš na samoj našoj granici; izgleda kao, da je upaljena Špartaljeva mehana na drumu i jedan kraj sela Katuna. — Tako! A jeste li vi to dobro videli? — Dobro, vaše prevashodstvo. — Dakle i tu prodiru!

Prođemo kroz selo Mrsolj. Ono je još gorelo. Nekoliko kuća kraj druma mogosmo videti izbliza. Sve što je moglo na njima goreti izgorelo je do temelja; duvarovi pali jedan na drugi i

Samo je pešadija u šancu još ćutala ne opalivši ni metka. Odjednom kraj šumatovačke kose u daljini ukaza se u vinogradima jedno odeljenje konjice, pa se kao vijor ustremi našem šancu, vitlajući

na bojnome polju, još su ce gde gde pušile, a jutrenji povetarac donosio je do nas težak zadah od ljudskoga pečenja. Kraj jedne dogorele vatre leži potrbuške jedan arapski trup.

zatutnjaše baterije, odjeknuše komande, postrojiše se bataljoni, razviše se zastave, oficiri na konjima pojaviše se kraj svojih odeljenja i cela ova se vojska krete. Kuda? Prugovačkom doljačom na Lipovac i Sv.

— A ko gine u pametnu, gospodine? Ko gođ gine, gine pomalo uludo. Mudrijaši sjede kod kuće kraj pepelišta. Ama po đe-što mudrija je naša ludost no sva njina pamet.

Čekaj da vidim čije ovo ime nosi P... T...... »na levoj strani kraj srca«« (čita na medalji): »M. M. Obrenović ІV. knjaz srpski.« A? Je l' tako? — Tako, doktore.

Ja jedva ugrabi' ovaj proštac, pa i to umalo ti se ne pobi' oko njega s jednim burazerom. Uvatio on za jedan kraj pa vuče i viče: »moj je.

Uvatio on za jedan kraj pa vuče i viče: »moj je.« Ja opet ukrutio za drugi kraj, pa vučem i vičem: »moj je,« te se umalo ne pobismo, a proštac niti je moj ni njegov, već ko zna kojega je jadnika.

— Ništa, vaše visoko prevashodstvo, nešto pišem. Komarov se vraćao s večere, bio je veseo i zajapuren; sede kraj mene. — Mahnite sad pisanje, dosta smo ovih dana radili; valja malo i odahnuti... Ali šta je to?

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Ruža mi je mirisala Kao sloboda, Il’ kâ suza, kâ molitva Tužnog naroda. A kraj mene iz oblaka Vile padoše, Bele vile govorile: Spavaj, Miloše!

— Xoćy da bude Božija volja...“ VI Mišljasmo da će dugo da traje. — Uđi-de majko, — izdahnula je! I kraj je bolu, i kraj je muci; Izdahnula je na levoj mi ruci.

“ VI Mišljasmo da će dugo da traje. — Uđi-de majko, — izdahnula je! I kraj je bolu, i kraj je muci; Izdahnula je na levoj mi ruci.

“ XII Vremenu je, tako s’ čini, Vekovečno večit traj, Ovom svetu, toj praznini, Nigde počet, nigde kraj. Večnost samo?! — E, pa šta je! E, pa šta je prostor taj!? Ispuniti kadar ga je Jedan cigli uzdisaj.

Moje luče ne jauče, Već me ljubi živo, A ja sam je verom, nadom, Životom darivô. Poljupci su njeni dugi, Kraj im se ne znade, Samo što su otrovani, Al’ baš zato slade.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Drugi viču: — Evo je... — Teraj otuda... — Sad je pod krevetom... — Pobeže! Larma se prenosi na suprotni kraj paviljona, neko otvori vrata i pseto izlete skičući. Naskoro se paviljon umiri.

A na jednome zidu nalazila se uramljena fotografija neke mlade žene, koja, opruženom desnom rukom, pridržava kraj vela, kojim je obavijeno njeno telo. Prišao sam toj slici. „Un tendre ѕouvenіr, a mon Koѕta shégі...

ostane ovako u rovovima još jednu godinu, doživećemo da će jednog dana izići izvan rovova i naši i njihovi, i objaviće kraj ratu.

Oni su jedini koji sačinjavaju vojsku i svesno zalažu svoje živote. Svi mi ostali sitni smo prema ovome koji stoji kraj puškarnice na mrtvoj straži i zvera u mračnu noć... Komandir me je gledao upitno. — Sve je gotovo!

Uveče smo stigli u neku njihovu komandu. Zaboravio sam kako se to mesto zove. Znam toliko da im je tu baza za taj kraj Albanije. Bilo je nekoliko baraka punih džakova brašna. A ukopali su i jedan magacin pod zemlju.

Tada baš grunu haubica. — A-uh! — uzviknu Dragiša, uvlačeći cigaretu u muštiklu. — Da l’ će ovome doći kraj? — Smatraj ovo od sada kao tekući posao života i produži gde si stao. Dragiša nastavi.

Stajao sam prema njoj. Gledala me je grozničavim, molećivim pogledom... Disala je duboko, a prstima savijala kraj od svoje bluze. Onda gotovo nečujno progovori: — Ne sviđam vam se...

— Sanjala sam vas — zatim se naglo okrete i sede na suprotni kraj. Pogledao sam na časovnik. Toma je rekao da ga čekam u „Café Moderne“. Ustao sam. Svi navališe na mene da ostanem.

Moj mladi kolega obrati mi se: — Vidite šta raste kraj druma: Verbaѕcum flocoѕum. Sve one vizije daleko su od njega.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

se toga tiče, sa sonetom je sve u redu —, nego u prokletstvu što neubedljivo, zbunjujuće i neutešno zvuče takvi soneti kraj istovremenih i docnijih himeneja i svakovrsnih čestitki austrijskim nadvojvodama istoga pesnika, i mnogih drugih

I rečnik, i sintaksa, i ubistveno shematična tehnika saopštavanja ovoga jezika, kraj obilnih mogućnosti svakovrsnih proizvoljnosti, i stvarnih iskorišćavanja tih mogućnosti, sticali su tokom vremena još i

Govorili su njime, pisali, kraj svega, pravi, jedini naši tadašnji pesnici. Nataložilo se, prvo oko osećanja i misli izrečenih u tim starim tekstovima,

A gdi ti je Čenej, promisli samo! Nema lepše ot Novoga Sada — zemlji raj; Ukorno je kuda ideš, bliz čenejski kraj. Stan', promisli, postoj, dragi, ne hitaj! Pustinja je tamo, trava i polje, Gdi poete vele, ti znaš bolje.

Jovan Pačić SUJETNA ŽELjA MOJA U PRADEDOVA KUĆI ŽIVOT ZAKLjUČITI Kraj dunavske širne bare, Pradedova kuće stare, Kak’ u senu prebit želim!

Koliko se nad tobom Ljupkih r’ječi kazalo! Koliko li kraj tebe Usana celivalo! I ja s’ nadah sreći toj, Dugo ovdje čezneći; Nu sni moji ljubavi Već s’ odmiču bl’jedeći, Već

Da na vrbi valjda rodi grožđe! 1842. Nikanor Grujić SIVA MAGLO... Siva maglo, ti ne padaj na me! Kraj mene su razvaline same, S kojih tuga najčešće poleće, Tu ni tebi dobro biti neće.

Biće pa će proći i žalost i vaj, Poblediće zvezde — spomenu je kraj. I na grobu mome, večnom domu mom, Dići će se drvce u rascvatu svom.

Ja sam davno putnik taj što nosi jad, Ja sam onaj koji žiću bejah rad. I kraj groba svoga, beruć stručak cvetka, Pevam pesmu svoju nemilog svršetka.

O, ti neuko srce, o srce draže od zlata, Kraj tebe cenu gubi najlepši alem kamen. Razvij, dični populjče, krasotu i rajsku milinu, Prospi nebesni miris, izlij

zavisna i izvedena iz tuđe; ali sa jezgrom zdravog nacionalnog instinkta u sebi, pa valjda baš stoga i nečim dirljivim, kraj sve naivnosti, bez koje nije. Hronologiju i ovoj pesmi i Rajićevoj preradi Kozačinskoga drame odredio je Tih.

ili slobodniju, nemačku verziju, — čini mi se da bi pravi uzor njenoj pesmici zaista mogao biti u maločas citiranoj. Kraj svega, ipak bi bilo lepo kada bismo mogli imati i onu najverovatnije baš nemačku pesmicu koju je Eustahija Arsić

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

On ustade, pomilova ga, izvuče iz stoga dva snopa zobi, metnu pred baka, pa leže kraj njeg'. Poslije dugog polusanljivog, drhtavog trzanja prevari ga san.

orlovi oguljenih, golih vratova i dugih, zaoštrljenih kljunova, počeše se vijati nebom iznad staja Reljinih i padati kraj torova.

Umukle su i one drhtave, prikazne riječi koje su odjekivale s kraja na kraj zbora i slatkom vrelinom slijevale se u dušu njegovu: „'Vala ti na tvojoj česti i čestvovanju, kraljevino slavna!

Pribra svu snagu i, posrćući preko smetova, potrča natrag. — Vujo! — očajno, silno jauknu i pade kraj malog, s koga bijahu vjetrovi snijeg raznijeli.

— Eno, ono tamo na kraj sela u 'noj dolini, više koje kô u sumaglici trepere dvije jasike... Vidiš li? Vidiš zar! E, 'nođe ti je bio kućerak

Otpuši nekoliko dimova, pa povrže cigaru na brvno kraj sebe, gdje ih je još jedno desetak ležalo, samo malo otpušenih.

I berićet i rakija i ljudi i sve, sve!... Opogani se svijet, istrova se, pa kraj! Ni one stare pjesne, ni onije' ljudi, ni onog veselja i šenluka, ni onog starinskog junaštva...

P. Kočić Čista, svijetla sudnica. Po zidovima vise slike velikih ličnosti. Na desnoj strani od vrata, kraj prozora, sto, na lijevoj takođe sto. Na stolovima protokoli i nekakve debele knjižurine.

U jazavca viri samo njuška iz vreće): Dobar dan, glavati gospodini! Sudac (na desnoj strani kraj prozora, zagnjurio glavu u knjigu, pa nešto mrmlja).

Šjedemo 'vako, ja i ona moja babetina, uveče kraj ognjišta, pa počnemo, štono vi velite, študijerati: ovo je, ženo, po zakonu, ovo jope' nije; ovo bi moglo biti po 'vom

To je njivica krčevina. Ja sam je iskrčio, pa velim: moja je. Oko te je njive carska šuma. Na kraj njivice, upravo kad se pođe dolje Markanovom Točku, stoji dirjek, uboden u zemlju, s one dvije kô kantarske kuke (S. Š.).

Bojić, Milutin - PESME

JA HOĆU DA STVORIM PUNO SNAGE DELO LEPOTA Ti gledaš vodopad kako se penuši, Slušaš fijuk vetra kraj rečnih obala, I osećaš maglu što štipa i guši, No ne vidiš sunce u bari sred kala.

Tišina: prolaznost I večnost se bore. Sve kraj mene pada u njihove niti. Ala je užasno s drugim jednak biti! Krik jedan, pun strasti, začu se u noći.

U duge, kišne i jesenje noći Kraj razrušenih gledam žrtvenika. Besciljan život bez vere i moći Bludi po magli i grca bez krika.

Videh je u reci u dan pun i vreo, Gde se prozri, suncem prožmana do srži. I Gospod bi pijan kraj nogu joj mreo. Njen dah, me kô vetar iz pustinja prži.'' Zaćuta, jer pred njim crn se veo smače.

vina, Jecao u ponoć pesmu pokajanja; Luče nove vere hteo bih da dižem Za vekove nove kô znak vaskrsenja, Ja, što kô kraj sfinksa u prašini gmižem, Ja, suludi Juda palog pokolenja; Apostolskim zvukom simfonije jedne Pevao bih himnu što

Umorno je sunce stvaranja i nada, A duboka ponoć grobnice rasklapa, Prošlih dana kraj nas teče maskarada, Gde Um, trošni starac, Sumnjom se poštapa.

O, pošli munje!... No za senku slave Oni će dati otupela čula I mreti svesno kraj dedovskih kula, Da. Pošlji kletve i bezverje strave.

Tvoj osetim stisak, zadršćem bez java, Ceo zid se jedan kô zavesa smakne I ja vidim samo red smrvljenih lava. Kraj njih leže knjige, papirusi truli, I gomila mozga što već prodre svuda, Lovori što nisu zvuke sreće čuli: Mravi

I strpljivo su snosili pauke, Što pili su im krv bogovskog žara I Bogu Sebe pružali su ruke. I, osamljeni, kraj svojih vatara Vere su našli u pesmama snova. I sad u oku njinom se odmara Sen davno mrtvih severnih bogova.

Što mene za svog kumira je htela. I drhtao sam kraj raskoši što je Nudila svoje mirise i boje. I tad utekoh sav stidom obliven.

XX Zviždala je zima, kad smo ovde bili Kraj ovoga žbuna, što sad zelen lista, Po kome proletnjeg sunca sjaj se blista.

I tiho jecam sred večeri pozne. XXIV Sav sjaj što neću kraj mene se jati, Sva prazna laska strasno me celiva I hučnom igrom žuđen idol skriva I orgijama sunca hod mi prati.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Baš pre neki dan opet mi je rekao: „Kad bi se mi orodili, gospodine kapetane, gde bi nam bio kraj!” ANĐA: Govorila sam joj, nije da joj nisam govorila, ali kad ga dete ne voli.

Drukče ne mogu s tobom da izađem na kraj. ANĐA: Pa ne govorim ja za tvoje zlo. MARICA: Za šta god da mi govoriš, neću da čujem, razumeš li me?

) Počeću da lupam sve po kući, pa im se mora dosaditi. Drukčije ne mogu izići sa njima na kraj. I onako, kad bih što slučajno razbila, govorili bi mi: što lupaš kao da si zaljubljena?

) Ja ću sa Josom da primim levo krilo i udariću na Knez-Jevtin bunar, kraj Mila papudžije, pa ću izbiti iza Opštinskog kantara, te s ove strane Evrope. Vi ćete, gospodine kapetane, biti centar...

VIĆA: Dobar je ovaj Milisavljev plan, gospodine kapetane! JEROTIJE: Bre, gospodine Milisave, gde bi ti bio kraj da si ostao u Vojsci pa da osvajaš tako Evrope. Ovaj plan ti pare vredi. Samo, ne reče šta ćemo sa g. Žikom.

Žikinim previja u koleno i polazi levo, te probija zid nad vratima praktikantske kancelarije. Desno od zadnjih vrata, kraj zida, stara drvena klupa i na njoj masa akata, koja su s jedne i druge strane poduprta po jednom ciglom.

I MILISAV, ŽIKA, JOSA ŽIKA (ispija krčag vode, pa kad ga je ispio, dodaje ga Josi, koji stoji kraj stola): Na! Ima li koji da čeka? JOSA: Ima. ŽIKA: Kolicina su? JOSA: Ima ih tako pet-šest. ŽIKA: Uh!

E, moj sinko, mali si ti da meni promakneš! Drugačiji pa sa mnom nisu izlazili na kraj, te ti ćeš! Jesi li počeo, gospodin-Vićo? VIĆA: Jesam! KAPETAN: Je l' kazao ime, prezime, godine? VIĆA: Jeste!

(Zbuni se, ne zna šta će.) Ovaj, kako da kažem... Čekaj, molim te! Ko piše to pismo? VIĆA (zagledao je kraj pisma. Zlobno): Piše ga vaša ćerka, gospodine kapetane! KAPETAN: Šta kažeš? To ne može biti!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Taj je proces išao prirodno, uglavnom neometan nekim političkim obzirima ili purizmom filologa. Pred kraj 19. veka javio se, prvo u esejističkoj prozi, tzv.

posvetio brojna dela crkvene poezije i jednu retoričku pohvalu, poštujući kanonski model obrednih književnih vrsta. Kraj 13.

Banalna ljubavna fabula o dvoje mladih koje razdvaja najpre mladićev put u drugi kraj a potom smrt drage lirski je višestruko nadograđena vizuelnim i auditivnim slikama prirode.

Savremena književnost Početkom trećeg i najdužeg perioda, koji obuhvata savremena književnost, označio je isto toliko kraj jednog rata koliko i promena društvenog sistema.

U beogradskim časopisima uskoro počinju polemike, koje će pravog maha uzeti početkom 50-ih i trajaće do pred kraj decenije.

Ćosić će se zatim, u Korenima (1954), tematski vratiti na kraj prošlog veka i u više obimnih romana (serije romana) daće dramatičan razvoj i obrte u društvenom, ideološkom i

Slično Selimoviću, Boško Petrović (1915) posle pesama i pripovedaka prvi roman Dolazak na kraj leta objavljuje tek 1970. Njegovo najznačajnije delo je, međutim, impresivni Pevač I-II (1980).

Jakšić, Đura - PESME

Skori sveća kraju, Danak crnoj noći — Al’ kraj mome vaju Nikad neće doći! 1856. JOŠ... Jedan dim još, jednu čašu, Jedna pesma, jedna seka!

Nastasijević, Momčilo - PESME

KAP 8 ZORA 9 ĐURĐEVCI 11 SAN U PODNE 12 GROZD 13 DAFINA 14 VEČERNjE 15 LjILjANI 16 BILjKAMA 18 VEČERNjA 19 ČESMI KRAJ PUTA 21 POZNOJ 23 VRBE 25 SUTON 27 TRUBA 28 SESTRI U POKOJU 30 BDENjA 32 MOLITVA 33 GOSPI 34 BOŽJAK 36 DVE

Bona, kad klone dan, prikloni glavu ramenu mom, gorama u ruj. ČESMI KRAJ PUTA Ronila ronila mi drobnu kap u sretanje.

IV Smiluj se, smiluj, Bože moj, Kod nogu ti se sklonim ja I spim u senci tvojih krila. Gde kraj svirepoj noći, gde kraj? Srce mi plam, srce mi plam. Zapevaću za Gospoda.

Gde kraj svirepoj noći, gde kraj? Srce mi plam, srce mi plam. Zapevaću za Gospoda. O dane, de preni, slavo moja, Leute daj tvoj zlatni zvuk I

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

jedino osećajući oko sebe ututkanost, suvotu prostrane sobe, mekotu i toplotu postelje i napolju široku beskrajnu, do na kraj sveta toplu noć.

Izgledalo je da je ceo taj kraj varoši gde je bila njihna ulica, odakle se čula svirka, pesma, zajedno i on sa njima se veselio i terao svadbu i da će

Kako sve zna. Sve pogađa. Ne treba ništa da joj se odnese od osobe kojoj hoće da se gleda, do samo kakav konac, kraj od njegove odeće. I gleda u kamenove koje pušta u vodu. Baba Stana ode. Ode na kolima.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Ne seje se u »rasipan« mesec (SEZ, 19, 11). Ako umre siromah, pa se nema ništa da zakolje, onda se na gornji kraj sofre meće glavica b. l. (TRĐ, KNR, 36). Literatura: Mojo Medić, Bijeli luk i nokat, Javor, 1891, 189 id.; Tih. R.

korena pisak, i te noći Arnautinu su vuci poklali sve što je u toru imao, »kraj čopora pasa koji nisu ni lanuli«. Kad je taj bor, u junu 1932, izvalila nepogoda, seljaci su koren i jedan deo stabla

Mesto u koje je udario grom vala okaditi b. (SEZ, 19, 391). Pred kraj svadbe, kad svatovi treba da se razilaze, bivaju oni nakađeni b. (іb.

s.), ali je i tu v., koja i inače leči od groznice, narod poštovao. Kod sela Oštarija (modruško-riječki kraj) bila je nekada pored nekog lekovitog izvora velika sveta vrba, po kojoj je i izvor dobio ime Vrbica.

sa te večere posle je lek za rane (SEZ, 40, 81). Pred kraj berbe, od poslednjeg čokota g. pravi se »Bogu brada« (SEZ, 17, 17; 212). Praznik g. je Preobraženje.

u vrlo svečanoj formi, in aller Form, našte srce, pričešćuje, isto onako kao i naforom, o Božiću (ŽSS, 169, šabački kraj; GZM, 6.

U C. Gori veruju da se na crnom d. skupljaju veštice (Karadžić, z, 1901, 188). D. nije dobro držati kraj kuće, jer ako žila od njega pod kuću dođe, cela će kuća izumreti (GZM, 19, 1907, 320).

— Kult l. je od davnih vremena u dekadenciji, verovatno je da je ta dekadencija otpočela još pred kraj paganizma. Danas lipâ nema u našim krajevima mnogo; međutim, veliki broj topografskih imena po njoj, mnogo veći no po

Kad je vršaj, ne valja na gumnu jesti, jer će se p. glamničiti (SEZ, 32, 37). Kad se p. ovrše, ne sme se hleb pržiti kraj vetre, jer će biti gada u p. (ZNŽOJS, 7, 149).

Na Kosovu polju toga dana žena zakolje na gumnu, kraj stožera, petla i nosi na njivu oračima (SEZ, 7, 321). Kad se sejanje dovrši, onda se, »radi berićeta«, jede »pšenica s

Nju drži i dušovađa, po narodnom verovanju u Leskovačkoj Moravi: »Kad sv. Ranđel stane samrtniku kraj nogu, taj može još i ozdraviti, ali ako je on kraj glave, pa u desnoj ruci drži mač a u levoj j.

Ranđel stane samrtniku kraj nogu, taj može još i ozdraviti, ali ako je on kraj glave, pa u desnoj ruci drži mač a u levoj j., onda tome više nema spasa« (SEZ, 70, 1958, 395).

Ćipiko, Ivo - Pauci

Pomalo bi radio, i štedio, i sticao. Što mu se mari za drugo! Dosta je da kraj s krajem može da zaveže. „Ali ovako, nećeš nikada kraju; gdje je to?

gleda nekamo neodređeno, na mahove zagleda se u nju i, najednom obgrlivši je, veli: — Mašo, ja bih s tobom ovako do na kraj svijeta! Bi li ti pošla sa mnom? Da nekamo pobjegnemo... Hoćeš li? —Što govorite?

A sada odlazi da vidi svoj rodni kraj, majku, more, nebo i polje sve to obasjano sjajem ljetnoga primorja. Na dogledu mora pozdravi u njemu kao neku objavu

Ne znam što da vam pišem; još osjećam svu slast što je proživih ovoga časa kraj živoga mora. U meni je sreća; sve se oko mene topi u ljubavi, no vas nema...

— Kako su mi se opalile od trave! — prousti. — Ispraću ih... I pođe do na kraj, prigne se i uroni ih u more... Zatim se povrati onako mokrih ruku, s kojih se je cijedilo more, i pljesne njima.

Bidan, doša' je kost i koža! I žena popođe i razgrne platneni, požutjeli zastor što je dijelio kućni prostor. Kraj zastora zadrži u ruci da Ivo prođe prvi. Za njim dođe Marija. Ovaj dio kuće bijaše popođen, prostraniji i malo nadignut.

Ivo popođe obalom do na kraj mosta. Nasloni se uza zid i zagleda u mlake valove. Očima je pratio sjenke što se gonjahu po pučini i krunu svijetlih

Ukućane nađe oko ognjišta, ma da nije bilo studeno. Marija smjestila po kući i najposlije prislonita se uza zid, na kraj kuće, u mraku, dokle plamen s ognjišta nije dopirao.

Nigdje nikoga, a podzimnji dan — pust i sumoran. Devojka se diže, ubriše suze i popođe po ispranim pločama sve do na kraj groblja, iznad kojega se nadvio go rat do u samo more.

betežna čeljad i gdjekoji mladić što ne imađaše čime da u svijet pođe, ili ne mogaše odoljeti srcu i ostaviti svoj rodni kraj. Ivo zatraži službu kod sudbenih vlasti, misleći s uvjerenjem da će takova služba najbolje odgovarati njegovoj naravi.

— Nema vjetra, pusti neka stoje otvorena, da gledam u noć! — odgovori Ivo. Doktor se premjesti na drugi kraj stola. — Jece li čuli, doktore, koga su imenovali za pretsjednika crkovinarstva?

kotrljanje pijeska što ga vali, vraćajući se, za sobom povlače; i kad se val vrati, dok ne stignu drugi, bijeli se kraj.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Doroteja sam zatekao na kupanju. Najpre sam ugledao njegovo mršavo kljuse kako kunja privezano za jovu. Kraj kljuseta, na tri-četiri koraka dalje, ležao je samar preko koga je bila prebačena mantija.

Izgledalo je da mu se bedro počelo raspadati. Prošle noći sam bdela kraj njegove postelje. Bila sam u panici. Nisam znala šta da radim.

Govorio je da sam kopiljan (što je bilo tačno) i da su me našli kraj raskršća u gluvo doba noći (što je bilo preterano: našli su me kraj vrata manastira Sopoćani, pred zoru, uvijenog u

sam kopiljan (što je bilo tačno) i da su me našli kraj raskršća u gluvo doba noći (što je bilo preterano: našli su me kraj vrata manastira Sopoćani, pred zoru, uvijenog u komad težinovog platna).

Govorio je dugo o tome da je Lauš dobrotvor i zaštitnik, da je kao takav i zadobio ranu braneći ovaj kraj od razbojničke najezde, da smo mi nezahvalnici i da brzo zaboravljamo učinjena nam dobročinstva.

Jelena Bilo je mučno. Iguman je sedeo skrušeno i utučeno na postelji kraj Lauša i pravdao se. Ovaj čestiti starčić ispeo se gore, k nama, da bi pokazao koliko mu je stalo da sačuva

Tek tada smo shvatili koliko je Lauš morao biti nesrećan. Imati kraj sebe u postelji tu ravnodušnu lutku, tako nedodirivu i odsutnu, bilo je gore nego da je umesto nje kraj sebe držao

Imati kraj sebe u postelji tu ravnodušnu lutku, tako nedodirivu i odsutnu, bilo je gore nego da je umesto nje kraj sebe držao najveću rugobu, neku grbavu ili kljastu ženetinu ali s malo vatre među nogama, kadru da zadršće na dodir

Ledena gospa − tako je zove. Ledena devica. Zabundala se jer joj je hladno. Uveče, kad hoće da legne kraj svoga čoveka, umesto da se skine kao sve druge žene, obuče još jednu od svojih haljinetina.

Gledala je u Doroteja. Ušli smo kod Lauša. On stoji kraj uskog prozora. Dakle, već je ustao. Toliko se oporavio da šeta po sobi i gleda dole u vratimljsku dolinu.

lenčarili, dokono ćaskali; razbaškarila se tu ona u glibu, žitkom smrdljivom blatu, prostrla svoj ogrtač, odložila kraj sebe kosu i kezi se na nas. Mi smo u satrulim ponjavama, ugušeni smradom, vrućica nas ispija, bunilo nam brka misli.

Čoveku bi trebalo omogućiti da umre kraj potoka, pod krošnjom kakvog granatog drveta u cik zore. Kad bi mi bilo dato da sam izaberem mesto i vreme svoje smrti,

Ilić, Vojislav J. - PESME

Al' šta ste stali? S vina tog Vrte se do i luzi Na tirs naslonjen drema bog, Kraj njega moji druzi; I svud se širi pokoj blag, Dubrava mirno spava; Ne trepti čisto lahor drag, I nigde živa java!

Pod njome, u nemoj dalji, pod velom maglice sive, Zelena spavaju polja i vlažne crne se njive; Kraj sniskih ograda svuda visoka trava se pruža, Gde bršljan uzvijen ćuti i divlja vije se ruža.

1885. POSLEDNjI GOST Ponoć je odavno prošla. U krčmi nikoga nema, Osim krčmara starog, što zguren, kraj toplog plama, Pretura debelu knjigu. Napolju mrtvilo vlada, I sitna kišica sili i gusta caruje tama.

1885. T* Pod nama lisje šuštalo je žuto, Kraj mene, dušo stajala si ti; Mirna si bila, - ah, i ja sam ćutô, Obojim nama tužni behu sni.

To beše uzor onih dana, Kad je u mladom srcu mom, Treptala bleda Tatijana I romantični Lenski s njom. Kad sam po svu kraj Puškina Lepota ženskih snevô čar, I plašio se Anjegina, I negovao srca žar.

žarko, Varljive slike vaše: kristalnih voda sjaj, I sniske, kudrave šume, i sunce nad njima jarko, Prohladni, mili kraj. Al' gde je kristalna reka i senka pitomih šuma? Preda mnom rudine pukle i ravna pola ta...

1889. PETRARKI Kraj pustih obala cvetnih, u praznik besmrtne Lade, Bolnom i čistom pesmom zdraveći burni svet, Ti si pevao ljubav u kojoj

Umreće istine ljudske, i more stoleća tavni' Pokriće grobove njine. Al' svetli živi Kron, I s njime, kraj zračnog trona, u čistoj, nebesnoj pravdi Živeće večno on. 1889.

Na sniskom ognjištu starom Ogroman mačak drema kraj ogorelog panja, Kad vihor naleti jače, on leno otvori oči, Pa zevne nemarno dvared i opet spokojno sanja. 1889.

telo bez duha svog, Po tebi pavit se širi i gnusna zmija se krade, I gavran sumorno grakće s kamenog vrha tvog. Kraj vlažnih zidina tvojih gomile kamenja stoje I urna bačena leži...

Mesec je izgrejô bledi I tama obale krije. Eno i Ada-Kale, gde prazni čardaci stoje Kao skeleti strašni. Kraj platna survanih davno, Ubogi ribari blude i mreže bacaju svoje Kad veče onemi tavno A brod se s tutnjavom žuri, i

orden zlatnog runa, Ali mu na glavi neće biti kruna Nego, mesto krune, čakov ili kapa; Odbornici biće gomila satrapa. Kraj njegovih nogu skupiće se zveri: Medvedi, majmuni, mačke i panteri.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Ona se neće uskoro ozidati, jer je to plavni teren Dunava. Sada, u ranu jesen, potseća taj kraj, sa svojim džbunjem i travom, presušenom od sunca, na amerikansku savanu, a uskoro, kada se Dunav razlije, potsetiće me

Ta je zvezda udaljena od Zemlje 230 svetlosnih godina, pa zato vidim Zemlju onako kako je izgledala pod kraj sedamnaestoga veka, jer je svetlost koja je tada sa Zemlje pošla taman stigla do mog oka.

NjEGOV TORANj I NjEGOVI SVEŠTENICI Beograd Vi ste, dakle, draga prijateljice, spremni da putujete sa mnom do na kraj sveta. Pružite mi Vašu ruku da je poljubim i zadržim u svojoj, jer ćemo odmah na put. - Kuda? - Do kolevke astronomije.

bivše Turske carevine, no u davnoj prošlosti, koja je tekla od pre šest hiljada pa do pre dve hiljade godina, taj kraj izgledao je drukčije nego sada.

Noć se spustila, ali se na horizontu rumeni pun mesec, a aleja palmi pokazuje nam naš put. Kraj toga drvoreda presečen je, kao testerom, ogromnim zdanjem.

Jedne neprospavane noći, sedeći kraj otvorenog prozora svoje sobe, uvideo sam da se, baš tim zahtevima, zametnuo u krilu kongresa jedan veliki naučni

Ljubopitljivo smo osluškivali sve razgovore vođene u toj prostoriji. Doznasmo - to beše pred kraj drugog stoleća pre Hrista - da je cela pergamonska kraljevina potpala pod rimsku državu, a Pergamon postao glavni grad

Jer kad bih pošteno priznao da dolazim iz Beograda, pogledali bi me popreko; Beograd i moj rodni kraj ležahu tada u Turskoj, zemlji nevernika i neprijatelja hrišćanstva. Poslovica lepo kaže: „pravo tvori, a istinu zbori.

Sa Hukom je teško izaći na kraj. Nema naučnog problema o kojem on nije razmišljao, pa mu zato svaka tuđa ideja izgleda kao krađa njegove svojine.

Onome kraj prozora nisam dobro načuo ime. Pretsednikova fotelja još je prazna. Sada sam tek opazio da iza nje, na naročitoj polici

Bez tih vijadukata galerija, useka i tunela, ne mogu ni da zamislim ovaj kraj. Pa ipak je ovaj hrast, na čije sam se debelo stablo naslonio, gledao pre sedamdeset godina gradnju ove železnice.

još naročitu sreću da Vam koji nestašni oblačić ne pojede ispred nosa celu pojavu, zbog koje ste putovali na drugi kraj sveta.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Mi ćemo ti hvalu dati, Hajdmo, hajdmo dok je maj, Hajdmo svi u gaj! Slavuj će nam popevati, Dok ne bude danu kraj, Mi ćemo se naigrati, Vesel' će nas mili maj – Hajdmo svi u gaj!

– ĐAČKI JADI MILAN KUJUNDžIĆ ABERDAR Katkad mi se čini nebo Grdna sovra mermerova. A kraj sobe oblačići To su jata đavolova.

DAROVI OD PRIRODE (Odlomak) MITA POPOVIĆ (ČIKA MITA) Ognjevito sunce Veselo je sjalo Kraj pelena cveće Mirom mirisalo; Zeleno je bilo U gorama granje, Orilo se slavno Slavujsko pevanje Laki povetarac

Stanković, Borisav - TAŠANA

TAŠANA (umirena, ljubi mu ruku): Oh, hvala, dedo! MIRON (navlačeći epitrahilj, jedan kraj meće Tašani na priklonjenu glavu): Tako, nasloni, odmori glavu, čelo.

S desne strane, od nekadašnje toliko velike dvospratne kuće sa čitavim redom soba, vidi se samo kraj od nekoliko Tašaninih soba, čiji su prozori gotovo zapušeni gustim rešetkama. U te sobe penje se stepenicama.

A i ona jedva ga umiri, jedva ga ponovo dovede, položi u postelju, pokrije, i ututka. I dok god on ne zaspi, ona sedi kraj njega... I tako svaku noć, po nekoliko puta. Pa bar, kad nije besan, da je kao svaki drugi, kao čovek.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

” Seti se jednoga dana majstorica Ristana — „Došlo mi kao u san” — nekog lekovitog blata kraj manastira u Sandžaku. Majstor Kosta sačeka leto, i ne kazujući nikom ništa diže se s ćerkom na daleki put.

„Pa šta! Ako je rak, nije lav.” Srba je takođe već na groblju, ali na onom, kraj salaša. I možda se krstača gospa Nolina baš od čežnje za svojim dragim posinkom, onako čudno izdigla i uspravila.

nevidljivim konopcem prikačen je za katarku gospa Nolinu i bog te pita gde zatrpani kostur lepotice Talijanke iz Trsta. Kraj grobljanskog bunara, dala je gospa Nola sahraniti nesrećnog pijanicu veterinara, a posle je tu došla i Pava veterinarka.

— Šteta što joj Bog ne dade da nekom bude rođena majka. — Tu stade udarati zemlja po sanduku, i jedan od onih kraj ivice groba reče glasno i uzbuđeno: — Mati je to bila, sveta mati! Bog neka joj bude dobar i milostiv, laka joj zemlja.

Promiču ti kajiši, konji te ne vermaju.” Leti, na sedištu kraj nje, večiti štaubmantl, koji nikada ne oblači, samo sedi na njemu.

veruj mi, Todore, dolazilo mi je da s pameti siđem... Julicu drži i sprema poočim kraj živa oca i majke... Vidiš li ti taj račun! Život, moj Todore, proždire kao groblje.

Bilo je to jednog septembra meseca, pred kraj već, kad je pozna jesen na pragu, i kad je veče kao noć. Još je to posle podne naišla i oluja i jaka kiša, i nebo se

Devojčica je bila nežna nekako od opšte nemoći, što se naučno kaže: bila vegetativno biće. Kad stane kraj fikusa, i ona je biljka koja se boji da bude pomaknuta sa svoga mesta. Naravno da je sve to znala palanka.

(Zanimljivo je da se gospa Noli po drugi put nije dalo da ode u svoj kraj, da otprati voljenog oca do groba, ili mu bar stigne na podušje. Jedared, sve je bilo spremno, razboleo se gos-Toša.

— To neću dati ja! Ne trpim popove, ni vaše ni naše! Neće Luka u popove, ne dam, i kraj... Osetih da sam se osramotila, i da sam možda i dete izgubila, ali moja šlajferka baš ništa, samo ugovor potvrdila.

A niko od nas nije video tog oca s kojim se toliko hvalisala, nit joj kad dođe ko do njenog „naš kraj, naše planine...” Sirota gospa Nola. Malo se doista zamorila od tog života bez ličnih ambicija i zadovoljstava.

Zar je tebi aps zanimanje i zabava, ako Boga znaš?!... Dosta s Grkom! da izađeš jedared na kraj ti s njim, kad on ne ume s tobom. — Obojica imamo dosta krajeva! — Prestani šaliti se. Bolesna sam. — Nastade tajac.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

— No šta se dalje Romanu zbilo, vidićemo u trećoj časti naše povesti. »Šta, zar je već kraj?« Kraj, gospože. Nikakva stvar ’nako brzi ne zakteva kraj kao šala i šegačina. Što je deblja šala, to kraća mora biti.

— No šta se dalje Romanu zbilo, vidićemo u trećoj časti naše povesti. »Šta, zar je već kraj?« Kraj, gospože. Nikakva stvar ’nako brzi ne zakteva kraj kao šala i šegačina. Što je deblja šala, to kraća mora biti.

»Šta, zar je već kraj?« Kraj, gospože. Nikakva stvar ’nako brzi ne zakteva kraj kao šala i šegačina. Što je deblja šala, to kraća mora biti. Što je suptilnije društvo, to se ona brže prekratiti mora.

lukavstvo, podvala; mučki napad KOLIČESTVO — količina KONAC — (1) cilj; na taj konac »s tim ciljem, u tu svrhu«; (2) kraj, završetak KONZUMO (ital. conѕuma) — (iz trgov. i ekonom. rečnika) potrošnja, trošenje dobara KONTA (ital.

conto) (iz trgov. i bank. rečnika) račun KONTRAKT (lat.) — (bračni) ugovor KONČINA — kraj, smrt KRASNOREČIJE — leporečivost; besednička veština, retorika KREŠTENIJE — krštenje KRITIKER (nem.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

oni je piju Na kolenima pod stolom Mačevi im tiho reže U čancima na stolu Ogleda se večernje nebo I na nebu kraj sutrašnjeg boja Na desnu ruku venconosca Sleće kos i začinje pesmu KOSOVA PESMA Ja kos Crnorizac među pticama Sklapam

smrti Na čeonim kostima se presijava Strahovito pamćenje Iz očnih duplji Gleda do na kraj sveta Crna vidovitost Između krezubih vilica Zaglavila se Golema poslednja psovka Oko smrti zazidane u kuli Lobanje u

ukrotitelji gromova Na vama pokazuju veštine Nama ste kameni dlan Na vama čitamo crtu života Nikad joj nismo videli kraj VRAČAR POLE Sreo sam te starče pastiru Usred beloga grada Prolazio si nešto posle ponoći Ognjenim poljem

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

njemu pobunili zastareli pogledi našega društva kada ju je jednom zatekao u položaju spartanske kraljice Lede a slikara kraj nje kao labuda.

Odmah, na prvome koraku po rođenju, no bez mojega učešća i krivice, napravio sam zbrku u kući. Babica, koja je bdila kraj postelje moje majke krepeći se rumom, objavila je da je dete koje se rodilo žensko.

da se rodim kao sin bogata oca, možda kakav neodoljiv fatum koji lebdi nada mnom; tako da predosećam da mi se pred kraj života može još i to desiti da na sedam dana posle moje smrti moj loz dobije glavni zgoditak.

Jednom je majka mesila i metnula testo u karlicu, pokrila maramom i stavila kraj peći da joj testo naraste. Ja sam, igrajući se oko karlice, seo u to testo, i dao mu takav oblik kakav se nijednom

pa stajao pred vrata na ulici sa rukama na leđima i čekao ujutru i po podne sudsko i sresko činovništvo, koje je kraj naše kuće prolazilo, te im kačio rep odostrag.

Odmah zatim, što sam uostalom ja i očekivao, ušla je čitava komisija u moju sobu da se uveri da li ja spavam. I tu, kraj moga kreveta, otpočela je komisijska polemika o pitanju: da li me treba ovako u snu istući ili treba stvar odložiti za

Svi jednoliki, svi bezizrazni i svi balavi, pa ipak — ko bi to tada rekao — tu su, jedan kraj drugoga, sedeli: budući ministar i budući razbojnik, budući episkop i budući zajmodavac, budući robijaš i budući

U našoj dečjoj mašti su sad već sve gospođe u varoši ličile na nule, a sve cifre kraj njih na njihove muževe. Čak su nam pojedini ljudi izgledali slični dotičnim ciframa.

Sve su to stvari koje su našu dečju maštu neobično zanimale, ali, moramo priznati, i pomogle da kraj azbuke naučimo i cifre i da tako svršimo osnovnu školu. Hajdemo dakle u gimnaziju!

Ali naš sekretar ide tako daleko da stavlja znak divljenja čak i kraj fraze: „Ti si magarac!“ E pa zar to ne znači kompromitovati ne samo taj znak već i celu gramatiku, jer ako je ko

Mitad-paša, kao valija niški, neobično je surovo kažnjavao krađe i otimačine. Vešao bi lopova za par pilića, a kraj obešenoga stavljao bi predmet koji je ukrao, kako bi svako video zašto je onaj kažnjen.

Počeo sam: Netko beše Kondija bimbaša, Beše Konda iz malene Maćedonije, Iz male Maćedonije kraj Polomlja, Pa on gde god dođe vodi Tu su njemu brodi.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

98 ŽIVE LEŠINE OSTAJU 101 SMEJALI SMO SE GLADNI... 106 NA IVICI ŽIVOTA 115 KRAJ MUKA... 120 SAN ILI JAVA 126 OSTRVO SMRTI 133 U FRONT!

varnice, pa će reći: — Sva je nesreća u tome što su vojnici prilikom ovoga odstupanja naišli baš na svoj rodni kraj. Sada treba da ostave žene i decu, stare roditelje. A i sami vide da za ovaj momenat otadžbini nema spasa.

Ali kada podnarednik dobije deblji kraj, e to je malo neobično. Uvređen je ponos starešine. To ja znam... Pod normalnim prilikama, ja to nikad ne bih učinio.

Ljudi pokriveni preko glave šinjelima i šatorskim krilima ležali su kraj utuljenih ugaraka. Premoreni konji stenjali pod amovima. Stražari su mrzovoljno zurili u noć... U selu je kukurikao petao.

Ali, i ljudi zaostaju. U mnogih su otekle promrzle noge, te ostaju sedeći kraj puta. Niti oni mole za pomoć, niti bi im ko mogao pomoći.

Bilo je dockan. Slabine su se teško nadimale, a rebra izlučena, kao svodovi na vijaduktu. Približavao se kraj. Životinja je grizla zemlju... Dragiša se zaplaka.

Opet bespuće, i opet zaostaju iznemogli, ležeći na putu. Stigli smo pred veče u jedan kraj obrastao sitnom šumom. Ovde ćemo prenoćiti. Baterije nailaze. Jedan vojnik iz šeste baterije povede se i pade.

— Ama šta ima da vidite? — brani se Dušan. — On, kako je počeo, ovako treba da završi. — Dede, pročitaj još kraj! ... Stoga molim komandanta, da uvaži ovaj moj odgovor. Veterinar puka...

Kad je most završen, vojnici su prešli, vukući sobom i jedan kraj konopca na suprotnu stranu. Trebalo je prvo izvršiti probu.

Trebalo je prvo izvršiti probu. Vezali su konju jedan kraj konopca oko vrata, a oni na suprotnoj obali držali su drugi kraj. 3atim je konj priveden uz obalu.

Trebalo je prvo izvršiti probu. Vezali su konju jedan kraj konopca oko vrata, a oni na suprotnoj obali držali su drugi kraj. 3atim je konj priveden uz obalu. Životinja, kao da predoseća opasnost, poče da striže ušima.

Nagazi na čvrstu zemlju, te žurno istrča. Sad je Vojnik opet preneo jedan kraj konopca. Da se ne bi mnogo zadržavali, vojnici su vezivali po četiri konja. Napred je bio najjači.

Petrović, Rastko - PESME

korak jednog deteta, za pokret njegov u hodu, A aeroplani i ptice proleću kroz oblak I cepaju ga ritmom dugih pesama Kraj Ohridskog jezera i manastira svetog Nauma Za mirni put beskrajni i duboku nabranu vodu, Raskidam oblak nad vama.

Kada se u srce useli proleće, Mladost se kao ćilim poljem produžava, Na rubu čijem devojče divno spava: Ja kraj nje milosno ležem, da je vežem Rukama za sebe i za daljine; I poljupci su ukusa slana, Cvetne devojačke glave kao bokori

Ili je jedini grozd okačen o lozu, Kao sok iz tebe siše tuberkulozu. Pod vrbama je pisao pesme, Kraj voda je sanjao devojke; Zažarene mu bile jagodice grozničave Na pomisao: da jedne malene dojke Nikada dodirnuti ne

Pod kišom kuršuma, pukovničku naredniku odnese zapovest: Napred, na juriš! Jedini se kraj pukovnika nađe on; Sam od jedne granate bi zakopan.

Zar ceo svet, zar će na njemu sve to, jurnuti kroz zrak; Ja ne razumem, otkud se onda sudara vlak kraj jedne reke. Pa zamišljen sam, a plah, I ne znam, kojim pravcem iz smrti: nisam li uvek Onako jak ...!

I to zapisah ja kraj jedne reke I amin! FABRIČKI DIMNjAK U PEJZAŽU I KANIBALAC ČEKAJUĆI NOVOROĐENOG Pretvorio je gle, sav trud u gustu

Ko peva o hlebu i o gladi! Ulicama i kraj bioskopa, pred glumicom mladić bogoradi: Prisluškujući: Iz želudca Vam se diže opere neke arija! Ona: O ne! o, ne!

O, pa divna je ta Skadarlija! Dva vojnika kraj druma sede, Govore o vaškama i o seljanci, Zatim o onom što se ne jede Bar u vojsci i železničkoj stanici: O kokošci

su tako meki, i reka nije duboka; Ma kud da pođemo, budalo, bagro, ista nas smrt čeka, Ista nas baš smrt čeka, kraj mile seljanke, U vojsci i železničnoj stanici.

Te nikad njenog odlakšanja dočekati neću, Smrt će mene najzad rasturiti sutra; Umreću. Kad? U hladna jutra. Dva vojnika kraj druma sede, Pa ushićeno gledam njina lica mlada: Ko bi rekao da ko hulje Od starice što ih primila Ukraše osam dinara!

A zaspim uvek pred kraj večere, Služavka svlači nebo, dan i mene, Pa baci noći da nas proždere: Tek jutro nađe kosti raznesene.

Majko, otac moj beše li zver Kraj tebe, il' samo istoričar: jer i sâm ja zver? Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar, Majko, ako i ti - moja kolevko

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Divota! Dečak se naže i napi vode, pa od dosade poče da u izvor baca grumičke zemlje. Kad, iznenada, kraj samog svoga uha začu uzdah. Ko bi to mogao biti? Osvrte se Vedran levo, osvrte desno: nigde nikog!

Ni milosrdna ruka ne bi ga nežnije nastavku puta predala. Dečak kleče i spusti mrave na kraj livade. — Upadneš li u nevolju — zovi nas!

— Možeš ih menjati! — čovek u crnom spusti vreću kraj Drvosečinih nogu. — A možeš ih i baciti, ako ti se prohte! — crnog ogrtača i crne kapuljače, najednom nestade.

— Drvoseča još jednom pređe rukom preko lica, ali bradavice nije bilo, čak kao da mu se i nos smanjio. Deca koja su kraj njega prolazila gledala su ga u čudu. — Šta je to sa Smešnim Licem? — reče jedno.

Daj sviralu! Niz obraz mladića kliznu suza, saže se i pomilova psa koji je drhtao kraj njegovih nogu, ali dade sviralu Zlatokosoj. — Prokleta bila! — polete jedna žena k Zlatokosoj.

— Ne odgovaraj na ljubav mržnjom — plakala je ali mladić je odmahivao rukom i produžavao svoj beg. Već je i na kraj zemlje stigao, i ivice neba se dohvatio, kad devojka kriknu: — Kao pas ću za tobom ići, oprosti mi, oprosti...

— reče riba kada se dečak uspuza na nju, pa polete kao galeb. Je li mu to vetar zviždao kraj ušiju ili je riba pevala? Nije mogao da odredi.

— Evo ti je! — spusti Sofronije zlatnu lubenicu kraj prijateljevih nogu I zviznu nekako tiho i umilno jedan, pa drugi put, a iz vode koja se tamnila u dubini, kao beličaste

Majka se zbunjeno osmehnu. Šta i da učini drugo, kad nije mogla da vidi da nasred kreveta kraj dečaka spava Princeza. VARALICA I SMRT Bio jednom jedan Varalica, ali kakav!

Kako da ga njenom sinu da? Kako da prevari veštice—čuvarice, suru orlušinu i belu zmiju koje kraj izvora čuvaju stražu? — Prevari? — uzviknu majka, a kroz glavu joj prođe priča o Varalici.

Majko majčice, okrenu se Varalici svet oko glave. »Ovo ti je, budalo, kraj!« pomisli ali ga senka orla prelete. Jedva korak dalje od stene strmoglavi se orlušina i reče ljudskim glasom: — Ne

Ali šta će Varalici mrtve veštice? — Šta tražiš? — pitaju ga uglas, mole. — Da me provedete kraj bele zmije, dok gutljaj žive vode uzmem posle idite kuda vas noge nose! — osmehnu se Varalica. Zašto li ćute veštice?

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Iza njih nazire se bašta, ulični zid sa velikom dvokrilnom na svod kapijom i ceo kraj varoši sa razasutim krovovima kuća, prorešetani vrhovima i granama drveća iz bašta.

Svirka i pesma burnija i sve bliža. Počinje da se razabiru dahire, zvon čampara i pesma: Kraj Vardar mi stajaše, T’nke puške frljaše. MARKO (odlazi ka kapiji i vraća se radostan): Gazda, gazda!

Uz pesmu, svirku, ulaze Koštana, Stojan, Salče, Grkljan, i ostali. KOŠTANA (pevajući i igrajući): Kraj Vardar mi sedeše, T’nke puške frljaše. — Ja ne žalim snagata, Žalim srmali jelek, Haj, haj, srmali jelek!

TOMA (zadovoljan): Eh, kada bi još i to! A bakšiš hadžijski! I to ne celu pesmu. Kraj samo. On mnogo kazuje. Ona mrtva a svekrva misli da od noćnog prvog milovanja i celivanja još ne može da se osvesti, i

Šantić, Aleksa - PESME

Spremni konjic frkće, nogom kopa, bije, Kao da bi na put gospodara zvao... Zora je. Mi deca kraj majčina skuta U dvorištu stali, srce nam se trese — Otac, evo, svima iz jasprene kese Po marijaš vadi za sretnoga

Već je na kraj staze. Sada brvno vodi Preko uske reke što krivuda lukom; Starica ne strepi, ona napred hodi, I slobodno hvata za

krov njene duše, kô selica letom, Vraćaju se svetle uspomene dana Kad je decu divnu, kao stabla s cvetom, Gledala kraj ornih plugova i brana.

1918. RUČAK U izdrtom suknu, pod murvom kraj puta, Prekrstio noge na rapavoj ploči, I tu lomi komad hljeba otvrdnuta I glavicu luka uza nj slatko smoči.

Kô na daždi klasje, kô različak plavi, Ja dršćem uz njenog srca toplo bilo. Sve tako, kraj reke, greje me i krepi, A kad bela zora s pesmama se javi, Kući nosim punu pregršt zvezda lepi'. 1912.

A ti u ljuljajci pa se njišeš ti'o, Kô na međi jedan mak crven i mio. Ja kraj plota stojim, gledam u vas dvoje; Jednake ste kao kaplje na cvijetu!

Tužio se ne bih, pa vek cio Da me gazi i nogama tupka. (Srce zbori:) O, da sam joj jastučić, kraj stola Gde joj igle zabodene stoje, Kada bi me ne znam kako bola, Bod bi bio radovanje moje.

Vaj, često u snu spram mene Taj sreće sine kraj, No poput prazne pene U zorin iščezne sjaj. 44 Ljubio sam te i ljubim jošte, Pa nek se sruši svet ceo, Iz rujina

U krvi posrnu vitez, S klecanjem kući div miče.'' Kad ja sahranjen budem, Tad je kraj ove priče. 47 Oni su kinjili mene, Gnjevu me gone bledom, Jedni ljubavlju svojom, A drugi mržnjom i jedom.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

“ Kosovska bitka znači kraj samostalne srpske države. Ubrzo posle toga Turci su stavili pod svoju kontrolu zemlje Vuka Brankovića: „Skoplje su mu

, da je misao o Vukovoj izdaji, u vezi s pomenutim okolnostima, ponikla baš u glavama tih ljudi koji su do pred kraj XVI veka pokretali bezizgledne, očajničke bune.

Kad je to video, Marko se odvojio Od drugova, obukao kaluđersko ruho i seo kraj šarene česme — ne bi li tu zaustavio devojku.

Kroz pesmu o njemu kretali su se slobodno širom rođene zemlje, s kraja na kraj, i čistili je od uljeza, pljačkaša i krvopija.

Tada je nastala i izreka: „Bog vas čuvao senjske ruke!“ Sami Mlečići nisu bili u stanju da iziću na kraj s uskocima, te su zatražili od austrijskog dvora da se uskoci „uklone iz Primorja, a barke njihove da se spale“.

Muja Hrnjicu ubio je iz zasjede u Petrovoj gori pobratim mu poturica Meho Katarica; Omer je izgubio glavu panuvši kraj vrela Korenice u busiju Stojan-harambaše, a Halil pao je pod Banjalukom u četi krajišnika što su se, ocrnjeni pred

— ističe se na kraju „janje za zaklanje“; u drugom slučaju stih „ne imao od srca poroda“ prenosi se s početka na kraj — zato što se ponavlja pred ženom koja tim delom kletve treba da bude najviše dirnuta; u trećem slučaju Markovo kršenje

Ćeklići, Bjelopavlići, Ozri(h)nići, Piperi, Njeguši, Vasojevići i gde se plemenska organizacija „održala do pred kraj XIX vijeka“) davan „najžilaviji, skoro neprestani otpor turskim zavojevačima“, pa je prema tome ovde — može se

istorija nego istorija antagonizma jednog kralja i jednog župskog plemića i kao takva mogla bi da se veže za svaki kraj i za svako vreme otkako je oteta lepa Helena pa sve do XIX veka, kad su u Srbiji, usred ustanka, morale biti

Hoću gradit crkvu Ravanicu u Resavi kraj vode Ravana; imam blaga koliko mi drago, udariću temelj od olova, pa ću crkvi sagraditi platna, sagradiću od srebra

12 BANOVIĆ STRAHINjA Netko bješe Strahiniću bane! Bješe bane u malenoj Banjskoj, u malenoj Banjskoj kraj Kosova, da takoga ne ima sokola.

nazivaše, pijan derviš okom razgledaše, pa mu mučnu riječ progovara: „Da si zdravo, deli-Strahin-bane od malene Banjske kraj Kosova!“ Planu bane, prepade se ljuto, te dervišu turski odgovara: „Bre, dervišu, nesretna ti majka!

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Za sve što ga čeka Ne bi se ni rađo U vidu čoveka Već bi bio ptica Ili vredna pčela Ili samo bagrem Negde na kraj sela A MAZE TATINE Mamine maze Na čistoću paze A tatine maze Na čistoću gaze Mamine maze Jedu dok je taze A

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Babe su šaputale da je uklet i da nikako nije dobro noću kraj njega prolaziti. Začas te, kaže, može ščepati ledena ruka nepoznata čudovišta i povući za sobom pod zašaptane svodove

Sahranjen je na samoj ivici Gaja. Kraj njegova groba, pod kruškom divljakom, za vrelih ljetnjih dana hladuju čobani. Okupe se oko kamene nadgrobne ploče bez

kad se tu, kažu, krije strašno čudovište drekavac, koje za kišovitih noći svojom prodornom drekom ispunjava čitav kraj. Pa ipak, ipak... čim je iz Gaja čuo glas kukavice, dječak je glavačke jurnuo u šumu.

oštećen, drugo „hm“da mi treba igla i konac, a treće „hm“kaže da mi valja naći nešto od čega ćemo načiniti pojedeni kraj oboda. — Može li kakav komad lima? — upita Stric. — Ta nije tvoj šešir crkva pa da ga limom krpimo.

Premirao je na svakom koraku, zaustavljao dah i zatvarao oči samo da što lakše promakne kraj uklete prikaze. — U-uh, umakoh živ!

— povika Mačak skoro kroz plač. — Samo se javi! — Aha, jesi li se uplašio, kažem li ja! — jeknu Jovančetov glas kraj samog njegovog uva i lampa ponovo sinu. — Ne boj se, evo mene. Krenuše dalje sve pored zidova pećine.

— Hajdemote nožice lagane, kraj krčmice, kraj moje dragane! Kad se seljaci iskupiše kod kneževe kuće, debeli gazda Valjuško strogo ih pogleda sviju

— Hajdemote nožice lagane, kraj krčmice, kraj moje dragane! Kad se seljaci iskupiše kod kneževe kuće, debeli gazda Valjuško strogo ih pogleda sviju redom i zapita:

Jurio je kroz Gaj kao poplašeno ždrijebe, ali mu se od straha sve činilo da on to još uvijek stoji u mjestu, kraj strašne rupčage, a drveće šašavo juri kraj njega, proskakuju ispod njega žbunovi, nalijeće i šiba ga ljeskovo pruće.

ali mu se od straha sve činilo da on to još uvijek stoji u mjestu, kraj strašne rupčage, a drveće šašavo juri kraj njega, proskakuju ispod njega žbunovi, nalijeće i šiba ga ljeskovo pruće.

Udrite krompirima! Kraj kolibe je ležala poveća gomila krompira koje je tih dana Vanjka Široki dovukao kao rezervnu hranu.

Žandarmi su stigli, strogi i naoružani, ali prekasno: Nikoletina je već bio odmaglio s nekim ćumurdžijama čak na drugi kraj planine, da u nekoj šumskoj uvali pali ćumur, drveni ugalj.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

MIRI BOGA S ĐAVOLOM 214 IGUMAN SILOAM I LENjI MONAH 215 LAV I PUSTINjAK 216 TRGOVAC I SMUK 217 KONAC SVETU 218 CAR NA KRAJ SVETA 219 ČETIRI RAJSKE REKE 220 GORNjI GRAD 221 JUDEJSKE POVESTI 223 SOLOMONOV GREH 225 ŠARENA RIZA AHAROVA 227 O

Sadanje, ako bi koliko dugo mnogo to zlopatenje bilo, hele opet, opet, kad god, ima mu kraj. Ako ne drugo, a ono smrt je svakom pokoj.

Naš život, kano brzi konjik hitro ide da nas stera i skupi na kraj sveta, koncu nam žitka ovoga. NESKAZANI SE SUKOBE SNAHODI ...

I sve je to na svetu postalo vrlo ugodno za provodenje našega života, svuda meri dohodno; zna se dokle kome dopiranje i kraj, što li, za koliko i dokle li što traje. POSLEDNjI DAN Video sam nebo novo i zemlju novu.

GOSPODAR VODA Obladati će on od mora do mora i svim rekami od kraj do na kraj zemlje. Pred njega će pripasti s poklonom Jetiopljani, štono su crni Arapi, i njegovi mu zlotvori prah sa

GOSPODAR VODA Obladati će on od mora do mora i svim rekami od kraj do na kraj zemlje. Pred njega će pripasti s poklonom Jetiopljani, štono su crni Arapi, i njegovi mu zlotvori prah sa zemlje šmrkati će

kad u lađi vozeći se dumendžija i vozari spavaju lađa samovoljno plava, — kud je vetar okreće, tuda i hodi, ama gdegod u kraj i sama se pribije ako i ševrda tamo ovamo po vodi, — također i mi.

To se je zdesilo bilo u Francuskoj gore zemlji, u gradu imenom Kremonu. CAR NA KRAJ SVETA Ta tek evo ovde da bi na kolikoj strani i preko sveta hoda bilo, a našao bi se koji kaki gdegod milostivan i

Da se urazumiš: ako te ko bedom obnosi, ne snebivaj se, ni se jazbi za to, no sve motri našto se kraj dokonava, a iza zla svakad se boljem nadaj, tek isto ako dragovoljno podneseš koju tugu!

Ostaviše ga jedva duhata i odoše. Osta on ležeći mu kraj puta krmečući; ne može se nikud ni maknuti. Sotim putem u svoje nurijsko mu selo prolazeći, neki pop vide ga gde se

Po tome proznaše ga da je sam Gospod. A Simon Petar ne imade kad od žustrine željne čekati dok se u kraj na lađi izvezu, — a go bijaše, gažeći po vodi uz mrežu, — nego tek opasa se sa svučenom košuljom, skoči s barke u more,

hele on dopliva u kraj, da se brže š njime sastane. Kad izvukoše mrežu s ribom, sto i pedeset i tri teke velikih riba bijaše — morune, što li

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Samo duhnu na nos: „Hm! Jaga, što je džimpir! Anasana!“ reknu kad Manča prođe kraj njih, pa se od silna čupkunluka lomi kad ide, a nakrivio fes na jedno oko. — „Eh crna Jevdo, što rodi sina čapkuna!...

na rad bosonoge devojčice s motikom na ramenu, te je to Mana utoliko češće vuklo u polje i zelenilo, i pravilo mu — kraj onih prirodnih lepota — teferič još prijatnijim. A Mane je voleo da teferiči.

i za lepu Zonu nije imalo draži ono što je već pobedila i zaludila, nego je interesovalo i dražilo ono što ravnodušno kraj nje prolazi, što je ne gleda i ne osvrće se za njom.

— Koliko samo puta kad ona prođe tako nekud sa svojim strinama ili tetkama kraj njegova dućana, a on u dućanu radi i opazi je, a zna otprilike kuda će i kojim će se ulicama vratiti, — koliko puta

A kad se sretnu, a on se učini kao da je i ne vidi, pa hita kraj nje kao da mu je bogzna kakav posao za vratom!... Ili opet tako radi u dućanu, a posao navalio kao nikad; radi, udubio

Samo se jedared desilo da je prošao kraj Zone, pa ga neki đavo natentao — i on se okrenuo za njom. Pogledi im se sukobiše jer se i ona okrenula za njim, ali je

u Srbiju samo pivo kao piće poznavao, upoznao se ovde i s vinom; potreba državna iziskivala je te je došao baš u onaj kraj gde je crno župsko vino bilo malo skuplje od vode.

Nedelju dana posle ovoga ispričanoga u prošloj glavi, kad je izmećarka Zonina, Vaska, prošla kraj Manina dućana, a on sam bio u njemu, dobacila mu je u prolazu: „Bata-Mane, pozdravila ti se Zone!

I zato nije ni čudo što nije uz put primetio buljuke seljanaka i seljančica u njihovom živopisnom odelu kako promiču putem kraj njega.

Drugi put bi ih zadevao ili se bar iskašljao prolazeći kraj njih, a sad ih nije ni primetio, iako su se kikotale glasno i gurkale se prolazeći kraj njega i zadevajući one njega.

ili se bar iskašljao prolazeći kraj njih, a sad ih nije ni primetio, iako su se kikotale glasno i gurkale se prolazeći kraj njega i zadevajući one njega. Tako je silna ljubav i tako silno zanosi ona čoveka!...

I to je ohrabrilo Manču. i prvi put kad prođe Vaska kraj dućana, a on bio sam, zovnu je. — Na dom, ete, zdravo li su vi? — zapita je Mane. — Zdravo!