Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
U Bošnjaku smo ostali pet dana, a šesnaestog avgusta zorom kretosmo. Maršujemo pored već zrelih kukuruza, požnjevenih ili izgaženih njiva i napuštenih zaseoka.
— Kapetan Stanojčić se najednom uozbilji, jer ugleda komandanta. — Na svoja mesta! Tek oko deset časova kretosmo. Niko više i ne pita na koju ćemo stranu. Sa nama trapulja polako i pešadija u beskrajnoj koloni.
Mostovi tren je prošao. Kretosmo i mi lagano. Opet zastadosmo pred jednim selom. Bunovni seljaci, onako u košuljama, gledaju preko plotova.
I ode tako, sa kupusom. A gotovo su svima iz torbe virili klipovi kukuruza. Sunce je već zašlo, kada i mi kretosmo, i malo zatim skretosmo u jednu livadu između kuća, gde postavismo topove.
smeh pešaka, dok artiljerci uzdižu ramena i pogledaju unezvereno, očekujući sa nestrpljenjem da se već jednom krene. Kretosmo kroz selo. Naše je odstupanje došlo iznenada, te žene nariču na sav glas: — Zar nas dušmanima ostavljate?!
Čekali smo do podne... Tada osmatrači javiše da su one dve baterije stigle na svoje položaje. Kretosmo i mi Pred nama je tišina. Ali levo od nas razlegala se brza topovska paljba.
Rekoh komandiru da to sigurno pešaci vrše juriš. Jezivo odjekuju pucnji u mračnoj noći. Kretosmo dalje bez predaha. Stenju vojnici, odupiru ramenima o topove, dok konji brekću pod teškim teretom i jedva izvukoše oruđa
Smatram da vam je služba releja poznata i zato odmah na izvršene! Pozdravismo i ćuteći iziđosmo. Pojahasmo, i kretosmo nizbrdo ka selu Baroševcu.
Svakoga momenta zaziremo od kuršuma što, odbijeni od zemlje, zafrču iznad naših glava... Kretosmo pravo naviše i jasno razaznajemo praskavi pucanj austrijskih pušaka. Sada smo u mrtvom uglu.
Na položajima ostadosmo samo mi artiljerci, sa onima mrtvim. Kretosmo da razgledamo razbojište. Neobjašnjivo nam je otkud onih dvadeset mrtvih naših i austrijskih vojnika, gotovo na gomili.
Pravac kretanja je saopšten najstarijem oficiru i tačno u pet časova kretosmo i mi. Bila je već ponoć kada se naš voz zaustavi na jednoj maloj, neosvetljenoj stanici.
Onda pojahasmo konje i kretosmo lagano kroz mračnu noć, nepoznatim putem, u tešku neizvesnost.. NE, BOGA RADI! Proveli smo osam meseci u zatišju, u
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Posle pet minuta kmet se vrati na sredinu i naredi nam da pođemo. Kretosmo se. Svako srce jače zakuca, lica blede, a donja usnica, osećaš lepo, grčevito igra... Zađosmo u šumu.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Kao čovek vrlo mek i bolećiv ja popustih. Tako posedasmo obojica (on zaista kao štap uz mene) i kad se kretosmo ja pozdravih onu gospodu koja me otpozdraviše, čini mi se, podsmevajući se mome saputniku.
Prikriveno, jer sunce najedanput beše uspelo da raščisti maglu pred ćuvikom, kretosmo se jedan za drugim napred. Na jednom uzvišenom mestu gde se položaj naginje prema neprijateljskoj strani, a pored jedne
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Štab je bio brzo gotov, kretosmo se Aleksincu. Meni pade u deo da podelim mesto u kolima sa štabnim svećenikom, g. protom J. J.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Ali šta sam mogao da radim... Jedva su se nekako sakupili i kretosmo. Ali nismo odmakli daleko, auto najednom stade, vojnici poleteše glavačke iz automobila i rasprštaše se po poljani kud
Jer sada nastaje još veća uzbrdica. Napunili smo i naše čuturice, i termosflaše, da bismo uz put dolivali vodu, i kretosmo. Na ponekom mestu pored puta spuštaju se pravi ponori. A brda niču jedno za drugim kao talasi na uzburkanoj pučini.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Svejedno. Nemamo vremena. Jašite! Bez larme, govora, niko da ne pali cigaretu. Ti, stari, idi napred! Polazi! Kretosmo lagano kao pri pogrebu. Krckali su topovi.
Dotle su se naše trupe žurno povlačile, i kada smo dobili nešto prostora, onda kretosmo i mi. Prošli smo kroz Niš, i zaustavismo se na Kurvin-Gradu.
Laganim korakom od zamora prođosmo pored ove mase i kretosmo dalje uzbrdo. Neka tajanstvena tama obavija nas, a vazduh kao da guši.
Odahnusmo kada opazismo da voda opada te konj pođe brže ka obali. Tada kretosmo i mi... Osećao sam kako moj konj nesigurno gazi, kao da traži sigurniji oslonac. Voda se pela.
Stigosmo najzad u Lješ, pred kojim se nalazi San Đovani. Ali ne kretosmo ka moru, već levo, opet u neki krš, i narediše da tu razapnemo šatore. Ljude je obuzelo napregnuto stanje iščekivanja.
Za nepuna dva časa prevučeni su tako svi konji, i onda kretosmo dalje. Pokraj puta viđamo sveže humke. Na jednoj je samo pisalo: „Srpski vojnik, umro za otadžbinu“.
Neko reče da sva južna pristaništa tako odišu. Pređosmo na lađicu, gde nas sabiše kao sardine, i kretosmo odmah obali. Čujemo već i sirene automobila i dovikivanja na raznim jezicima. Naiđosmo pored jednoga morskog džina.
Onda ljudi natovariše na leđa torbe i sanduke, jer konja sada nismo imali, i sve po četiri u redu kretosmo. Ali na prvoj zavojici ugledali smo žalostan i mučan prizor. Oko deset mrtvih naših vojnika ležalo je pored puta.
Dugačka povorka plavih uniformi otegla se pored morske obale i zamiče za jedan rt, koji je zaišao u more. Za njima kretosmo i mi polako, zastajemo, opet nogu pred nogu. Za nama ostadoše pusti maslinjaci.
Komandiri izdvajaju vozare koji zatežu debeo konopac — „poljsku konjušnicu“, gde će privezati konje. Rano izjutra kretosmo. Dođosmo u blizinu Soluna na jedno ogromno polje koje se crnelo od množine konja, kao na nekom predratnom vašaru.