Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Zar nijesam kršan i prikladan, ne budi primijenjeno, kô i svaki gerz!... Aj! Ij! Uj!... Ujujuj!... Ludi Krstan, obučen u stajaće ruvo Luke, sinovca Reljina, sjeo na kamen više jednog groba, podnimio se na obje ruke, pa sam za se
Doduše ono ne bi trebalo da tako bude, ali ljudi tako 'oće, pa nek im tako i bude. Ja nijesam čojek, ja sam blentavi Krstan, a blentavom Krstanu to je, ako ćeš, blentavi Krstane, i drago. Zar nije tako?
su ovo i krvave bešjede, ali se meni ne more ni smrknuti ni svanuti među ljud'ma, jer ja nijesam čojek već blentavi Krstan. Zar nije tako, brate Krstane? — Tako je, brate, tako... I blentavi je Krstan i dalje nešto mumlao.
Zar nije tako, brate Krstane? — Tako je, brate, tako... I blentavi je Krstan i dalje nešto mumlao. pretresao, a oko njeg' se dizao i lomio grozan i jeziv jauk i lelek.