Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
To više nije bila Jelica, ono smerno devojče, nego oluj koji ništa više ne može zadržati. Kruniji se odsekoše noge. Ona sede na krevetac, osećajući kako je pamet ostavlja. 3.
— Ti nešto strašno kriješ od mene!... Šta je?... — Jeste, rano moja, strašno! — A šta je? Kruniji beše teško da joj kaže. — Kazuj, majko! Kazuj, ne muči me!... I ona sklopi ruke. — Tebe prose! — reče Krunija.