Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Dobro, znaćeš posle. Zasad znaj ovo. Koliko si dužan Lazaru što u goru ideš — toliko duguješ Kruški i Marinku Marinkoviću!... Upamti!... — Ama otkud ti to znaš?! — Kazala mi tica!... Doneo vetar...
Deva kaže: Kruška je pleo da bi zavadio Crnobarce, Marinko da bi se dodvorio Kruški, a Lazar zbog Sevića devojke, koja je s tobom stojala... I, kako Deva kaže, Turčinu je pošlo za rukom.
Boga mi!... A sad... sad ću ja drukčije i drugom kazati. Kruški je igralo srce od radosti, ali se on savlada. — Nećemo o tom govoriti!... Nego... Lazar je meni na srcu!...
— Dobro, Lazo, dobro. Lazar ih opet poljubi u ruku, pa skoro kasom ode Kruški... — I tako, sad vidiš — nastavi popa razgovor koji im Lazar baše presekao — da će biti ono što sam ti onda još kazao.
— Pravo imaš. Sad mi govoriš pametno. Ivan dođe do ćoška, uze štap što tu beše prislonjen, pa reče: — Hajdemo Kruški. 9. PROŠEVINA Marinku je igralo srce od radosti. On je čisto video onu odlučnost na licu Ivanovu.
Jova mirno sačeka njegov pogled, a još mirnije odgovori: — Meni se niko nije potužio, a samo bog može sve znati!... Kruški se učini da to govori pop Miloje. On sunu kao oluj: — Ti si jatak hajdučki!... Jova kao da se tome nadao.
Nauči me, kao boga te molim!... — Da te naučim?... Ali kako?... Da je to moja ćerka, ja bih Kruški kazao: ja je ne dam onde gde ti hoćeš! To bih rekao ja, a ti... — Molim te, popo!... — Ne presecaj mi reč!...
— Znam. Al̓ ja ću njega šamarom! — Oho!... Vidiš ti junaka!... Ne smeš jednom krkljavom Kruški ništa, a hoćeš šamarom gorskog cara!... — Pa ja znam njega od ovolicnog. Šta me je puta poljubio u ruku. — Jeste.
Obili su noge i Lazar i Marinko, pa uzalud. Oni ih pronađu, čuju da su na nekom mestu, jave Kruški i dignu poteru. Pa kad tamo, nigde nikog... Cela zima prođe u tome vitlanju. Bože!... Kako li se izmenila Crna Bara!
Niko se više ne dade ocepiti od svoje braće. Čak je i Miloš Sević postao drukčiji... To zagorča život Kruški. Beše već oslavilo proleće. Prijatno beše sedeti uveče pred hanom. Nebo se osulo zvezdama...
O čemu ti nije mislio!... O sebi, o ubistvu Stankovom, o Jelici, o Kruški... o svemu... Pa to ode u beskonačnost... Misao beše moćnija, i ona pobeže... On je težio za njom, ali je zaostajao...
Hajde lezi... Lazar se spusti na postelju, ali nije hteo pustiti ruke očeve. Osvanu dan. Ivan se još zorom diže Kruški. Kod njega zateče Marinka gde mu nešto priča. Ivan nazva boga. — Bog ti pomogao! — reče subaša.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Koliko je u šumi jelica, On’liko ga udrilo strelica! Koliko je na kruški krušaka, On’liko ga ubilo pušaka! Koliko je na jagluku grana, On’liko mi dopadnuo rana!
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
, i pop tu k. pričešćuje na taj način što joj metne naforu ispod kore (SEZ, 40, 63). Ovo je, po svoj prilici, žrtva kruški. U priči SEZ, 50 ‹193› kralj ne ide u crkvu da se moli Bogu, nego pod k.
Ima mnogo topografskih naziva izvedenih od reči za krušku (‹v. RJA›). Mnoga su postala, očevidno, po jednoj izvesnoj kruški; verovatno je da su u izvesnom broju od tih slučajeva u pitanju demonske, »senovite« kruške.