Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Hvala ti!... Zbogom! — Zbogom pošao!... Ivan ode razdragan. Putem je premišljao o rečima Kruškinim. Nemu se činilo da je malo i hrišćana tako duševnih kao što je Kruška. „A... izmiriću ga ja!...
Ako te pop zapita otkud ti to znaš, ti reci da si sve čuo pod Kruškinim prozorima... Sad zbogom! Stanko, ne puštaj jagnje međ kurjake!... I Deva ode. Hajduci ostaše oborenih glava...
Onda se naže nada nj. — Je li, Turčine, gde mi je otac? Zaškripa nešto u grudima Kruškinim. On zausti da rekne, ali ne može. Stanko zamanu nožem. — Gde je, odgovaraj! — U podrumu... — prostenja Kruška.