Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Neće im ništa pomoći oni drljavi pop, nego Suljo, ili, kako me oni vabe, Kruško... A ja ću se ondaj do mile lasti rebriti po Crnoj Bari!...
Lice mu poznato, a ne seća se gde ga je video. „Poznaješ li me?!...” — „Jok, biva!” „Ja tebe poznajem, Kruško!” — reče mu taj čovek, pa mu priđe, uhvati ga za vrat i diže kao perce kakvo... On se koprcao, otimao — ne pomaže.
on, kao, ne može već više ničim maći, zagleda se u Stanka i suze mu udariše. — „Šta je, Kruško? Šta ti je, sram te bilo! Zar u suze, kao žena?... Ne pomaže ti, vala, pa baš da plivaš po njima!...
Duša mu je u kotalac potezala od silnih želja... Međutim, to je Zavrzan vršio da bi se našalio. — Vidiš, gazda Kruško, kako lepo sunce sija. Badava!... Što bog da, on da! Eto, ova bubica!... Vidiš kako mili. A ona je srećnija od čoveka..