Upotreba reči kuće u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

mlađi starijega, ni stariji mlađeg, svi su se u golemoj žalosti složili; svi su bili bez otačastva, bez rodbine, bez kuće i kućišta — sve sami gonjeni mučenici!...

Oni mi prodadoše oca, a na domu su, opet, kao verni susedi, čuvali naše kuće... Zar nije to blagorodno? Nije li mudro to?

oni će ih lepo dočekati, a u znak svoje vernosti i prijateljstva imaće dokaza: — Eto, mi vam sačuvasmo crkvu, kuće i imanje!...

O! O! O!... Kakve žrtve, a kakva nagrada!“ Te iste jeseni nisam išao nikuda „na stranu“. Kod kuće sam se u živopisanju upražnjavao. I mirno sam po vas dugi dan molovao.

Ali jedanput ne beše Marka kod kuće, otišao je u Bečkerek poslom nekim; a umesto njega dođe njegov sin Aleksa. „Rekao mi je babo da vas pohodim: možda će

Odonda nam je sve češće dolazio: svaki drugi dan; pa ako više puta i ne svrne, a on bar prođe pored kuće... Kad ga vidim, ja se sva stresem, srce mi silnije zakuca, uveče ne mogu da zaspim — mislim na njega...

Jednoga dana stojim ja na mali vrati i gledam nepreglednu ravnicu što se od naše kuće nadaleko prostirala; nešto sam se duboko zamislila, ko zna o čemu sam sanjala.

Ja sam sva pretrnula, učini mi se kao da ću onog časa pasti. Utome čujem iz kuće gde me tetka zove. „Zbogom, Aleksa!...“ rekoh mu ja, a glas mi je na usnama izumirao, jedva se i samo šaputanje čulo.

“ protepa Aleksa svojim zvučnim glasom. „Eto, oterao sam konje u ergelu, pa tek se mislim: baš ću da prođem pored vaše kuće... Odavno te nisam video!...“ Od podne do ponoći!... Ta to je čitav vek zaljubljenima!... „Pomakni se malo, Grlice!

Posle se skoro nikad i ne razdvajasmo; naše dve kuće postadoše jedna ista. Dođe vreme žetvi. Ja i moja tetka idemo te im pomažemo rukovedati, prašiti i pleviti, pa kad

„Ne bojte se“, reče čiča Marko, „kod moje kuće biće još za neki dan hleba; podelićemo ono što je preostalo; a, evo, tvrde ljudi da je mađistrat pozajmio od nekih

On se saže, zagrli me i htede me poljubiti... Ja sam vrisnula i pala na zemlju. Žena ovoga kuvara, domaćica od te kuće, utrča u sobu, diže me, plašljivo gledajući u ljutitoga gospodina; posle me izvede napolje, dade mi moj lončić, pa me

Obradović, Dositej - BASNE

Ukrade se jedno veče od kuće, stane putovati i dođe noću u jednu veliku šumu. U prizorju sretne ga jedan mršav kurjak.

| 64 Zmija i zemljedelac Zmija življaše u jednoj jami blizu kuće zemljedelca. Ovi, iz nekakva sujeverija, mnogokrat mogući, ne hoćaše je ubiti.

A tada će se najpre početi istrebljavati kad svaki počne od sebe i od svoje kuće. Ko hoće da su mu drugi pravedni, neka i sam takov k njima bude.

kako će se lakše o najmanjem, ili ni o najmanjem, trudu, tuđe u ime božje ištući, zapisujući i uzimajući, obogatiti. Kuće se svoje odricali, a s druge strane svet globili i dvorove sebi kao kaštele i gradove zidali.

" — „A šta to znači, oče Mako?” — „Što znači? Zar ne razumete? Kako nas vide Mađari, viču da mi ištemo ljudma kuće, nego da nas teraju.” Ovi je lepo tolkovao, zašto: je li kaluđer, on ište.

Čovek predostrožan i pametan više s dobrom srećom ima posla, zašto on kad pođe od kuće dobro veže vreću, i takova sredstva za svoje posle izbira kakova k dobrom koncu vode.

Sve učini u zlato, koje saspe u jedan kotao, zakopa ga u bašti blizu kuće, gdi malo koji dan propuštaše da ne dođe nadgledati ga, popropipati ga i njegovim žutim licezrenijem ublažiti se.

no lena garova, koji u sve vreme kovanja ležaše kad u jednom kad u drugom budžaku, niti on ma|raše da zna što se oko kuće padi. A kako bi kovač počeo jesti, eto ti mu garova razbuđena i gotova.

o oporicanju i posmejaniju drugoga ne govori, tu ona nije pristala, — takova nek se sakrije i nek ne izlazi iz kuće, ona je za kakav turski saraj, a ne za svobodne ljude, gdi se pamet i razum gleda i iziskuje.

je do onomadne iziskivalo od naših kandidata: ume li kojekako čitati; ima li novaca da kupi parohiju; je li od dobre kuće, da može davati onde gdi nadleži, i kad mu se naprti kakva krivica, da se može otkupiti, — evo ti mu klasi i škole

A kad prirastu deca, zla kao im i mati, najposle slože se s materom, pak kamenjem bacajući se na me, oteraju me od kuće. Tada ti ja kud ću, što ću, te opet preko istih polja i planina vratim se natrag.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

ŽIVANE SA SUBJELA ALI KOJA JE IZ OBLAKA ZINULA NA NjENE ŠTALE AMBARE VOĆNjAKE USEVE KUĆE I GROBLjA 79 KOPILUŠA 81 SOLDATUŠA 83 MRKLA JESEN 85 PESMA O ŠIVAĆIM

Kuća iz kuće izbačena, drvo iz drveta prognano, zaglibljeni već do ramena kroz razlivena gacamo blata; ni iz nebeskog bleska ni

VIKALICA ŽIVANE SA SUBJELA ALI KOJA JE IZ OBLAKA ZINULA NA NjENE ŠTALE AMBARE VOĆNjAKE USEVE KUĆE I GROBLjA Stani, alo! Natrag, alo! Suknju dižem iznad glave, alo! Gledaj, alo! Nagledaj se, alo!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Ja sam služio i gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke putove i kod kuće mirno sedio i u mojoj bašti voće kalamio; vojevao sam opasne ratove i uživao blagodet opšteg mira; s carevima govorio

gonio sam neprijatelje i bežao od nji’; živio u svakom blagu i izobiliju i opet dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuće i gledao i’ iz šume spaljene i srušene; pred mojim šatorom vrištali su u srebro okićeni arapski hatovi i vozio sam se u

Ja sam se rodio 1777. godine u selu Brankovini, sat i po od Valjeva, od oca Alekse i matere Jovane iz kuće Đelmaševića iz Gvozdenovića.

— Moj otac i mati imali su jošt više dece, no ja ii’ upamtio nisam, a čitulja je izgorela, kad su nam uz Karađorđev rat kuće pogorele, samo još tri sestre pamtim: Staniju, koja je bila udata za Živka Dabića u Jautinu, Maricu za Jovanom

turska poglavica Omerica pogine, a s drugi’ prazni’ strana Petar Rakarac i Mali Janko prodru u samo Valjevo i prazne kuće zapale, onda Turci počnu begati Čačku i Užicu.

eto nas u pomoć k vama!’ Pak niza sva brda potrčaše Drini. Mi kuće popalismo, roblje i stoku oterasmo. Zlatarićsko pak roblje i ovce povratismo svakom svoje, a tursko roblje pošljemo u

kad se utvrdi malo u gradu, potpusti nekoga Turčina, te Kara-Smaila, kad je iz amama izišao, kroz prozor jedne kuće iz puške ubije.

Otac me dade jošt vrlo malena da kod popa Stanoja, našeg paroha, koji je blizu naše kuće sedio, učim. Ja počnem učiti u jednom moskovskom bukvaru koga su začalna slova sva crvena bila; i učio sam ovako: „az,

starati najpre kmetove i kućne starešine napolju učiti i kazivati kako je bolje i za dušu poleznije, no svaki kod svoje kuće da kaže: „Ko god pođe crkvi, bilo muško, bilo žensko, da sluša popove, i kako i gde popovi zapovede, onde i onako

Nemci pouzimaše gradove, kao: Šabac, Beograd, Smederevo, i tukoše Soko, kuće popališe, ali grad uzeti ne mogoše. Kad su Nemci Beograd tukli, onda je moj otac Aleksa sa 700 momaka između Pančeva i

Vidite i sami da je sve sirotinja i da smo sve turske kuće slugama i sluškinjama napunili; i jošt bi u najam davali da imamo kome, da bi samo koju paru zaslužili i danak plaćali.

Dahije otvoriše olovski majdan u Drenajiću valjevske nahije, pod Medvednikom, i sve je moj otac od naše kuće na kolima u Beograd olovo spremao, no ipak su kumpanijama, što su olovo kopali, plaćali svaku oku 20 para.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Taman Paja zadimio već uvelike, dok ti stade dreka gazda-Rake iz kuće: — Pavle! Pavle!... Bolje! Bolje! Eno nečijih svinja u njivi!... Bolje isteraj!... Ah, teraj u obor — stoku mu poganu!

Razleže mu se psovka po svem selu. Ljudi, neki na radu, neki kod svoje kuće, tek se samo dovikuju: »Eno, eno našeg gazda-Rake! Čujte kako kreše!... Jamačno će u opštinu da se sudi s kim!

Osim seljaka, tu su počesto svraćali na kavu učitelj i dva praktikanta iz sreske kuće. Istina, sreska je kuća podaleko, za čitavo po sata hoda; ali oni pred veče, kad iziđu iz kancelarije, pođu malo u

Poranio gazda Raka i obišao zabran svoj, pa udario pored Pavića kuće — hoće preko livade dole mehani. Taman beše okrenuo niz potok, kad eto ti Marice s Janom Srećkovom — idu s vode.

Pošto se već sit navikao i popio čokanj rakije i kavu, pođe opet preko livade, pored Pavića kuće. Marica izišla u gradinu, pa nešto kopa.

— Ne znam... Idi pa ih traži! — odgovori ona ljutito. — E baš si mi jutros nešto ljuta... Nisu ti sve koze kod kuće. Ona se čini i ne čula, samo kopa. On poćuta malo, iskašlja se, pa opet poče: — Zar baš ostade u potoku, Maro?

Bilo je već oko zaranka. Sima preturio dve prazne vreće preko ramena, pa se uputio od kuće Rakine naviše pored škole. Čuje u avliji školskoj dreku i smeh dečji, pa se nadviri da vidi šta je to.

učitelj uplećući opet po neku stranu reč, i hoćaše zabrazditi daleko sa Simom da ne uđoše ona dva praktikanta iz sreske kuće. Razgovor se odmah prekide. Učitelj priđe k njima da se upita.

Tu se razviše golemi planovi; izmeriše se sve prilike i sredstva; izračuna se kapital; pozidaše se kuće, jedanput reći: poče se od malene tačke, od glave šćera što beše u torbi Đukinoj, pa se razvi do najširih granica.

— Znam, pa i tu bi mogao privrediti. Kad sredi posla kod kuće, onda može otići te opravljati kome što. — Vi'š to bi sve trebalo nekako ugoditi s njim; ali lepo da se ne seti, pa

Ele, golemo je veselje kod kuće Srdanove. Vođevinu doveli, pa Srdan navalio čast i svadbuje se. Svatovi se razveselili, pa grade trista lakrdija; igra

— ciči Sreja kroza zube — probi bubanj, bog te ubio! Aja, neće momče ni da čuje. Utom izleće jedan pijan svat iz kuće i iznese čakanac, što ga našao negde na polici, pa tek ćušnu onom momčetu u šake i viknu: — Ovim, ovim, bre!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Zato se, u Mačvi, i danas ono odeljenje gde vatra gori zove „kuća”. Bilo je i boljih kuća. To behu kuće zadružnih porodica.

Još i danas imamo dobro očuvanih ostataka od tih kuća. U unutrašnjosti njihovoj bilo je još odeljenja sem „kuće“, kao: domaćinova soba, ćiler itd., itd.

Iz mladosti dobri drugovi, pa su to ostali i pod starost kao domaćini u domovima svojim. Kao što im kuće gledahu jedna u drugu, tako se i ove starešine nikad ne razdvajahu. Obe kuće pune naroda i berićeta.

Kao što im kuće gledahu jedna u drugu, tako se i ove starešine nikad ne razdvajahu. Obe kuće pune naroda i berićeta. Od vajkada bili su u pozajmenici. Letinu su sabirali jedan drugom zajednički.

Šta mi je to: devojka?!... Taki momak od onakog oca i iz onake kuće... može naći pa svaki nokat po curu!... Zbogom, Lazo sinko, zbogom! — reče Marinko.

— Teško tebi, stari Ivane — riknu on. — Teško tebi, krove, koji si prvo zaklonio glavu onome zlikovcu!... Od tvoje kuće, Ivane, ostaće kućište, a od naroda iz doma tvoga strašna pripovetka!...

Meho uđe u odaju. — Kad si ti vidjeo onog Aleksinog čapkuna? — Prije jedan sahat. Vidjeh ga u voću, kod kuće. Lazar obori glavu, kao da je sv. Aranđeo nožem dohvati. — Idi, Meho. Meho izide. Obojica zaćutaše.

– Jesu. – Je li i Stanko znao za te pare? – Jeste. – Je li tvoj babo znao da Stanko zna? – Jeste. Naše su kuće kao jedna. Ništa od njihovih ukućana nije skriveno. – Eh, eto vidiš! — reče Kruška i upilji u Lazara...

Ja kad stanem lagati, i sam mislim da je istina! — E, tako, vidiš! — nasmeje se Kruška. — A sad idi s Lazarom do kuće, neka dijete nije samo. – Hoću, efendija, kako ne bih!... Hajde, Lazo! Hajde, rode!...

— Eh, biva, ovo valja! Ovo vrijedi roba iz tamnice!... Sad sam lijepo, bez po muke, turio ugarak u obje kuće... Dok se sad zavade, neće im se ni čukun-unuci pomiriti!... Ha-ha-haha!... I selo će se njih radi pozavađati!...

Ljudi stojahu nemi, oborenih glava. Beše im teško gledati čoveka gde se pred njima kao crv vije... Petra izide iz kuće. Ona nije ništa znala o svemu tom. Za nju beše samo čudno to: što toliki svet stoji. — Što ne sednete, ljudi!...

Jednog dana Sima prolazaše pred njihove kuće. Aleksa je bio u avliji. Kako ga smotri, on viknu. Ali se Sima učinio gluv. — Simo!... Kneže!...

Dučić, Jovan - PESME

Otad gospar Sabo snuždeno korača, Po Stradunu koji žagori u tmuši: Kod kuće je ljuta obesio mača, A na ulici je obesio uši.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Odatle ona dohvati čardak sa šišarkom, šupu s vetrenjačama i s rakijom, pa dućan s celim jespapom, i od kuće ostadoše samo naše dve sobe.

Sve je to lepo, ali gde je on sad?... Pa ako ga još ne nađem? Čisto sam se dao u brigu. Ali čim ja iz kuće, a on na kapiju. S malim ga nisam zagrlio!

Nagovorio sam mu za minut milijun gluposti: kako sam hteo da ga tražim; da ga tražim kod njega kod kuće, da ga tražim u bolnici, kod bolesnika, u čitaonici, u raju, u paklu, u... — More, šta ti je danas?

” da reče. Samo kad ga poneše iz kuće, a babi zaigra donja usna, drkće, drkće; prislonio se na vrata, bled kao krpa, pa ćuti.

” I tako se on sasvim otpadi od kuće. Samo ćuti. Materi nikad ne gleda u oči. Nas decu ne miluje ni osorne reči da rekne, a kamoli blage. Sve beži od kuće.

Samo ćuti. Materi nikad ne gleda u oči. Nas decu ne miluje ni osorne reči da rekne, a kamoli blage. Sve beži od kuće. Samo nam para daje koliko koje hoćemo. Ako ištem da kupim legršter, a on izvadi po čitavu pletu.

Ja se okretoh ali ona ne reče ništa, samo turi prst na usta; onda me odvede do vrata od kuće, pa me pusti. Ona se vrati natrag u sobu, a ja stajah na vratima. Gledam za njom — ne znam šta da mislim.

Pa još, može biti, poneki put slabo što i naprosi. Bre, da je meni vlast, ja bih znao šta bih radio! Ja bih lepo iz kuće u kuću. Uđem unutra — sedi gazda i jede pitu od oraha — „A, ti jedeš pite?” — „Jedem!

Ni ona, ni Blagoje nimalo mu ne smetaše da dalje nastavi svoje misli. Opet je na starom mestu. Opet plamte kuće i po ulicama leže nagrđene lešine...

Kad je sve dobro! Stara žena briznu u plač: — Daleko smo od dobra, moj sinko! Ostadosmo bez kuće i kućišta. Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce, ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah

I sve je u njih veselo, sve skromno, sve zadovoljno, A ne dao ti bog da se pobiješ s kime iz njihove kuće, jer od njih ima šestoro u samoj vojsci, a jedan je baš pravi vojnik, stajaćak, pod zastavom u Beogradu.

Ovog njihovog Arsena znam još kad je bio kevilj. Izvadi dvojnice iza pojasa, pa sve ćurliče pokraj Burmazovićeve kuće. A u Burmaza je kći — kći i po!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

No, međutim, nije baš ni tako. Naprotiv. Ispred svake kuće ima jendek pun vode, koji se nikad ne prazni; jer taman da presuši, a ono po bečkerečkom Velikom kalendaru udari

ujutru, kad se gospodin popa iskrade, da mu ne bi pijani svatovi iz silne počasti pridali Sovru gajdaša da ga prati do kuće. A što se u selu venčalo3, to je potpuno znalo šta radi; znalo je dužnosti i zadatke bračnoga života i krajnji mu cilj.

trinaest i po funti, kaže, teško, a dere se k’o mali bik... Čuje se još od vincilirove kuće larma u kući. Jedno čudo... — O maj! I jeste čudo! A kad brž’? — čudi se popa.

»’Ajde, veli, da malo posedimo; rano je još za leganje!« — O, o, o! — začu se iz pop-Ćirine kuće, kad stupiše u sobu. — Kakva sreća, kakva sreća!

Čisto mi gluva i pusta kuća bez njih!« Pa sedite! Izvol’te raskomite se kao kod svoje kuće. Juco dušo, sedi tu do Melanije; znam da imate šta da se razgovarate. I posedaše svi.

onda iz blagodarnosti opravio sahat; a nosili ga čak i u Temišvar nekoliko puta paori kad idu na žitnu pijacu; a i kod kuće su ga svi doterivali, — pa ipak ništa!

I u avliji kao i sa sokaka bio je ispred kuće red bagremovih drveta i dva velika duda, ali ne jalova. kao ona na sokaku, nego rodna, koja su svake godine donosila

su obično posle zablagodarivali i izvinjavali se bog zna kako zbog dece im, koja imaju, hvala bogu, šta da jedu kod kuće, ali koja su, govorahu oni, deca k’o deca, bezobrazna, pa svaki dan dosađuju gospodin-popi, a popa ih izvinjava pa

Pop Spira je iz paorske ili nemeške kuće, pa se nikako nije mogao odviknuti — kako se pop Ćira izražavao — od tih paorenderskih navika da spava leti pred kućom

je imalo svoju dobru stranu ne samo što se tiče pop-Spirinog gojaznog tela i komocije, nego i što se tiče pop-Spirine kuće, pa čak i za komšijske kuće bilo je dobro.

ne samo što se tiče pop-Spirinog gojaznog tela i komocije, nego i što se tiče pop-Spirine kuće, pa čak i za komšijske kuće bilo je dobro.

stari gusak iza njenih leđa na gosta koji se (posle dužeg pripovedanja pop-Spirinog o tome kako je skinuo sav dug s kuće) već približio, stao i, skinuvši šešir, klanjao joj se. — Klanjam se, gospođice! Petar Petrović, učitelj ovdašnji...

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Cela kuća se iznosi. A još, pored toga, opet, svaki čas zastajkuju, osvrću se i vraćaju sluge da od kuće još štogod ponesu što su one zaboravile, a sad se, usput setile (a naročito je to ono što je pokojni za života rado

Plaču mnogo, i nekako raskomoćeno, jednako oko groba nameštajući se ugodno, slobodno kao kod kuće. I to valjda zato, što ima mnogo da se plače. Mnogo se nakupilo. Cele zime i proleća.

Naročito je terala one druge, bogate, prosjake koji po selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što i oni ovamo dođu, nego ponesu i najveće bisage i testije

Hleb je za prosjake. A Bekče prosjak nije! Rakiju da mi dâš. Domaćica šta će? Dâ mu. I tako od jedne do druge kuće, napije se.

Ona evo dvadeset godina kako ne izlazi iz kuće, niti se pojavljuje u svet. Pa i sada, ma da od starosti obnevidela, poštapuje se, pored nekoliko snaha, toliko slugu,

Onda se zna da će tada stara hadžika izići. I onako, stara, stenjući, silazeći niz kuće, početi da ga umiruje. — O, majčice moja. Zar mi te opet ti nakolnici uplašili. Ne boj mi se, ne boj.

jedincima i naslednicima bogatih očeva, tako i njen muž, sevdišući i pijući umro rano te ona usred cele, velike, čuvene kuće ostala sama sa dvoje dece.

slugu i davao mu Copu da ga odvede u njegovu, gazdinu kuću, te tamo da ga nahrane, očiste, preobuku i ne puštaju od kuće da se tako prljav vuče, gladuje.

Ali bi se Copa od gazdine kuće iskrao i opet počeo da se vuče, lunja po ulicama, samo tad mrzovoljniji, zasićen, nahranjen.

I tako, drhteći, skupljajući, juri iz kuće u kuću, iz maale u maalu. Pa zađe izvan varoši, i zaređa po selima, te posle, Bog zna, gde ga nađu.

Pa zađe izvan varoši, i zaređa po selima, te posle, Bog zna, gde ga nađu. A što je najgore, bio je iz jake, zadružne kuće u obližnjem selu. Braća mu prvi domaćini u selu. Kad mu je mati bila živa, ona je išla s njime.

Braća mu prvi domaćini u selu. Kad mu je mati bila živa, ona je išla s njime. Naročito zimi, kad se od kuće iskrade, ona potrči za njim. I, bilo na putu, bilo čak ovamo, u varoši ako ga sustigne.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Iznenadno piše mu mati da se što pre kući vrati, jer je bolešljiva, pa sina kod kuće mora imati. Ljubi je žao, ali šta će; ne može mater samu ostaviti, mora odlaziti.

Vrati se kući. II Ljuba je kod kuće vreme dobro provodio. U matere je ostalo nešto imanja; daće se valjda s njim što činiti.

Video je Ljuba na svetkovini u K., pa se u nju zaljubio. Savka je bila sada u gostima kod sestre, no baš kod kuće nije bila; sestra je svaki čas čeka.

Ljuba ode kući. Frajla Savka ostane dešperana, ali naskoro se za jednog notaroša uda. Ljuba je kod kuće još tri dana za Savkom žalio, četvrti dan mu je ljubav ishlapila, a peti dan mislio je na novu prosidbu.

— E dobro, dragi. Sad opet ja iskreno da pitam šta vi imate? — Imam dve kuće u O.; jednu malu, u toj ja živim; drugu, veću, dao sam pod kiriju; osim toga, sad sam otvorio malu gvožđarnicu.

— Pa dobro, što hoćeš da reknem o njemu? — Ima li što? — Ima nešto. — Al' on kaže da ima dve kuće i gvožđarnicu? — Ima jednu malu zemunicu, a u većoj kući, koja je zadužena, sede kirajdžije.

Gvožđarnica pak taka mu je da bi odande jedva četiri ciganska konja potkovati mogao. — Pa ništa za to! Kad on ima dve kuće, može se dug črez mene isplatiti, pa na kuću alaturu intabulirati, a gvožđarnica se može napuniti.

Mladosti pogreške neću u račun da uzmem, no samo imanje. Ja vaše stanje vrlo dobro poznajem. Ako vi iz vaše velike kuće kirajdžije isterate, i sami se u nju uselite; dalje, ako vaš na kući intabulirati dug isplatite, onda ću vam dati moju

— E, sad molim gospodar-Čekmedžijić, ako smem pitati, šta vi imate? — Imam kuće u O., jednu veliku, jednu malu. Onu sam nedavno kupio. I malu gvožđarnicu. — Sve je to dobro!

Sada Ljuba hoće Milenu Mileusnićevu da prosi. Čika-Gavra ostaje kod kuće, a sa Ljubom ide u B. njegove matere maćeha, koja je tetka Mileninoj materi. Dođu u B. Majka je već kod Mileve.

— Pa šta, zar frajla-Mileva još spava? — Znate, čitala je noćas mnogo. Sirota, sad se načita, kad joj otac nije kod kuće, jer se on jedi na mnogo čitanje, a ovamo opet mu se dopada kad kažu da mu je kći vaspitana, — reče mati.

Drže da je Ljuba otputovao. Pre podne eto Ljube opet u kuću Mileusnića. Pita za frajlu. Kažu mu da nije kod kuće, otputovala je u N. Mole ga da čeka do sutra, Mileva će se dotle vratiti. Ljuba posluša, no zasad se preporuči i ode.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Kao razbuđene tice noću, uznemireni najedanput, ljudi napustiše kuće i pokuljaše napolje. A razne ljubopitljive gomilice i gomile, instinktivno zgužvane amo-tamo po ulicama, ispred kafana,

I onaj ble savi svet tiska se tamo oko Ministarstva, čeka neku vajnu odluku od one kuće, kao da mu ona može nešto pomoći.

Pa je on i to probao ali nije požutio, a ono sirće, na protiv, dobro dejstvuje i svaki je dan kod kuće neiskazano veliki dobitak.

Dakle tako, razuzuri se Hristić kod kuće, leži ugodno na leđima, a onu ranjenu nogu položi na. jastuk, pa čita nešto, razgovara sa ženom ili prima posete

nego da vojne begunce osuđuje na smrt, pa tu rade puno nekih oficira, sve sami protekcionaši i svako veče šetaju pored kuće i drsko gledaju u njene prozore.

Da može i da ga nije stid od sveta on bi zazidao sve one prozore sa ulice. Ne voli goste, ne voli nikoga. Nikad iz kuće ne bi izašao niti u izboru knjiga ume da se nađe.

Iz one velike kuće, preko puta, jedan za drugim i u onom raspoloženju koje obuzima ljude kad zatvoreni preko celog dana, stupe na zrak,

Kroz tamno i prljavo okno vagona promicali su kao utvare telegrafski stubovi, gumasto drveće i kuće. Sve je bilo snošljivije pa se činilo kao da i sam voz lakše kliza po šinama.

Samo ovo: mama nikad ništa ne sme doznati. I pogruženo, kao da izlazi iz crkve, ona napusti sobu. Onda iziđe iz kuće i sede na klupu pod velikom senkom drveta u avliji.

Posle smo mu zadugo govorili, i ja i njena tetka, koja je zaista pametna i prisebna žena, i svi oni iz kuće, te se on postepeno umirio i uverio nas da više nikad onako šta neće pokušati.

Vi njega dobro i ne poznajete i ako ste s njim toliko vremena proveli. Ja sam njega iz kuće isterao još kao velikoškolca, zato: što je pobunjivao na štrajk naše radnike u akcionarskom mlinu, u kome sam ja

Kad je Jurišić stigao pred kapiju i zastao, on se zagleda u osvetljene prozore one male, duboko u dvorištu uvučene kuće pred kojima se povijalo, kao da će se najedanput srušiti, jedno visoko i razgranato drvo.

Afrika

Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće. Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti Negrijeri, tamnice za

Glavobolja. Vraćam se na brod da se malo odmorim pa la ponovo iziđem. Idem u crnačke ulice, čije su kuće kao u našoj Paliluli, jednospratne, okrečene i sa dubokim dvorištima po kojima gamiže svet crne dece i žena.

Ogroman smeh. Kejovi nepopločani, neograđeni, zemlja zasađena drvima, svakako beskrajno blatnjava u vreme kiše. Kuće iza keja su drveni bengaloi: na dva sprata, sa čardacima, sa širokim prozorima i rešetkama, sa svetlošću koja probija

Varoš je jedna od najstarijih afrikansko–evropskih varoši; neke su kuće još iz XVIII veka. Prostrane, na više spratova, patinirane kao holandske slike, one se penju zelenim brežuljcima, i

Kao požar one osvajaju svaki prostor čim ga ko napusti. Iz sredine one seoske kuće nikla je palma i odnela celu kuću uvis.

To je sasvim osobita vrsta naselja. Kuće se uopšte ne vide, zaklonjene cvetnim žbunjem i ogromnim palmama. To je jedan jedinstveni rasadnik sveg bilja koje se

Njegov dom je ogromna urođenička koliba koja me je podsetila mnogo na slike starih rimskih letnjikovaca. Svuda oko kuće, pokrivene ogromnim slamnim krovom, verande ispred prostorija ograđenih asurama.

Bio je sasvim mrak kad smo ušli u dvorište neke fantastične kuće na čardake, i verande, oko koje se tiskale inače crnačke kolibe.

Vraćajući se, čujemo larmu u jednoj od koliba. Kroz prozor se vide crni parovi da igraju. Idemo iza kuće i sakriveni u noći gledamo kroz prozor.

Iako, kao iscrtane, imamo pred sobom jasno sve kuće, sve terase, sve uličice Boboa do u nedogled, nigde ne vidimo žive duše. Reklo bi se da je Bobo izumro.

Pored nje naslonjena je jedna gomila motki od najskupocenijeg ugasito crvenog drveta; zid od kuće je od crvene zemlje potamnele od sunca; telo ove starice, sasušeno do nemogućeg, takođe je vrlo tamnocrveno, — po njemu

Gore je lagano umrlo. Danas je na njemu jedna škola, jedna bolnica, jedno utvrđenje i nekoliko ribara. Napuštene kuće, napuštene palate, patinirane od vremena i rasklimatane od sasušenosti. Podovi spratova trule.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

MIŠIĆ: A ko će da čuva što je ostalo kod kuće? JANjA: Šta ima kod kuća? Prazno duvar, tri drvi, dva stolica. MIŠIĆ: I oni devet stotina akova vina s jednim

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Cvet bagremov bio je te godine došao tako naglo da je te bedne kuće od blata pokrio kao neka bela, mirisna kiša od cvetova.

Engelshofen, koji je sve krečio – i kuće, i štale, i latrine – odgovarao je da se tako ne upravlja ljudima i da će te drakonske mere oterati te verne vojnike

Imaće da obrađuju zemlju. On će ih naseliti u sela, gde su kuće nazidane u redu, kao po koncu, prema lenjiru geometara. A Rascijani će imati i da prime katoličku crkvu.

Taj deo kuće još se osvetljavao iz puškarnica, a ložio kroz stare zemljane peći, cepanicama, spolja. Nekoliko soba sa patosom izgrizeni

nositi mrtvaca, kroz varoš, u otkrivenom sanduku, i da mrtvački sanduk ima da se poklopi i zakuje, čim pogreb pođe iz kuće. Grof je, međutim, rekao da se ne sme spustiti zaklopljen u zemlju.

To jest provodadžije koje su Petra oženili, i Pavla su oženili, iz iste kuće u Novom Sadu, kuće senatora Stritceskog.

To jest provodadžije koje su Petra oženili, i Pavla su oženili, iz iste kuće u Novom Sadu, kuće senatora Stritceskog.

pa je naredio devojci da isprati mladoženju dole, do bašte, koja se prostirala do zidina kazamata, i ispred i iza kuće. Kod baštenskih vrata, Pavle joj reče da će, sutradan, doći, kod senatora, da je prosi.

venčanje, njegov brak, njegova kuća, sve je to prošlo, tako reći skriveno, u senci Petrovog venčanja, Petrovog braka, i kuće Varvare Stritceski. U senatorsku kuću njegova žena je zvata, kad bi, iz Vijene, Varvara dobila šešire.

Kad bi Isakoviči išli u lov, u svoju Rumu i Hrtkovce, Pavlova žena je ostajala kod kuće i provodila vreme u pripremi jedne raskošne kolevke. Uostalom, ona nije marila, ni pre, da jaše.

Neće celom svetu na vidik. Raseliće ih u razne pukove. Opljačkaće im kuće. A njega će otrovati, kao što su otrovali Raškoviča. Daće mu se u Oseku, ili Beču, kahva, da popije.

A onima, koji se sele, i traže otpust u Rosiju, da se kuće reguliraju. Da se kućerci ruše, ako ne izlaze na liniju! Trifunovi, otpušteni, vojnici počeše, kad se to razglasilo,

Teodosije - ŽITIJA

A dobra gospođa i mati moja na isti način radi Boga kod kuće od svega da se oslobodi. Molim te, gospodine moj, neka te zbog slave carstva i zbog mnogoga bogatstva ne ožaloste

A mnogi od blagorodnih, ostavivši svoje kuće, išli su sa prepodobnim putem smernosti, i stigavši u Svetu Goru Aton uđoše u manastir zvani Vatoped.

bezlobno ne odgovaraše i nasmešiv se ništa ne reče, nego još više na učenje prionu, i češće u crkvi posteći nego kod kuće prebivaše, i ne tražaše od roditelja ni jela ni odela nego mu oni sami na silu od ovog davahu.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Kuća je doskora bila drvena, šindrom, daskom ili slamom pokrivena (na severozapadu pod uticajem alpijske kuće), i tek poslednjih decenija ima sve više kuća zidanih od ćerpiča i cigle i crepom pokrivenih, naročito u Posavlju,

Na saboru koji se drži kod seoske crkve seljaci se grupišu: imućne porodice imaju oko crkve sobrašice (saborske kuće) u kojima primaju goste. Čak i za vreme rata oni kadšto unose ovu notu druževnosti, pomešanu sa ozbiljnošću i veselošću.

Svaki je nosio svoj mučenički krst i izgladneo padao i dizao se, često da bi umro. Begunci su ostavljali imanja, kuće i zatrvene porodice.

Ona ostaju seljaci; ali su njihove njive i livade najbolje obrađene i najbolje se održavaju, njihove su kuće najčistije a domaća ekonomija najbolje uređena.

Sela su razbijenog tipa. Mestimice, u proplancima između četinarskih šuma, nailazi se na kuće skoro uvek drvene, koje su jako udaljene jedna od druge. Svaka kuća je opkoljena drvenim zgradama.

Žive uopšte prosto, ali ne bez neke patrijarhalne ugodnosti. Kuće su velike, često imaju naročite trpezarije. Okolo su vajati za svakog oženjenog člana zadruge.

Vojnička uprava ih je počela saseljavati i sašoravati u drumska sela, u kojima su kuće poređane s obe strane puta. Od toga doba naročito njihovu dinarsku kuću brvnaru počinje zamenjivati kuća alpijskog tipa,

Imaju iste običaje kao i Dinarci, kadšto slave i slavu. Ovo je najzdravije katoličko stanovništvo; kuće su im pune dece.

I kuća im je drukčija, kao i unutrašnjost kuće, raspored odeljenja i nameštaj u njima. Poligamija je istina vrlo retka, ali je žena zatvorena i radi uopšte samo u kući:

Do poslednjih desetina godina su bili imućniji od hrišćanskih seljaka. Ali žena ne radi ili malo radi izvan kuće, te je privreda istoga broja kućnih članova neznatnija.

Ali žena ne radi ili malo radi izvan kuće, te je privreda istoga broja kućnih članova neznatnija. Kuće su im uopšte dobro sagrađene i velike, ali kadšto žive i u brvnarama i pletarama, koje su daskom, ređe slamom

Te su varoši živopisnije nego muslimanske varoši i kuće ostalih oblasti Poluostrva i Male Azije. Uzrok je u tome, što su muhamedanci ovde bili najbogatija klasa, te su i

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

na posljednjoj strani pisalo je krupno, psećom azbukom: „Ovaj dnevnik zaplijenio je i pročitao Žućo pas, ovdašnji čuvar kuće i pseći knez. Ništa mi se ne sviđa, pravi mačji kašalj. Ne vrijedi jedne čestite koske! U mravinjak s piscem!

Još sam te male grijehe ostavio kod kuće da magaretu koje nas vozi ne bude previše teško. Dugo su se tako vozili niz rijeku sve u razgovoru, dok mačak ne

Nekad je imao buva, a možda ih i sad ima. Kad je kod kuće, rado sjedi na čičinom ramenu, a kad se izgubi, ne znamo gdje sjedi.

sam počeo da hodam sasvim lagano, ali su mi moje zlosrećne cipele tako lupale da bi me morao čuti miš čak iz susjedne kuće. — Tak, tak, tak-ta-rak!

— Šta bi to moglo biti? — začudi se Miš prorok. — Moram poći da to izvidim. Za jednim plotom pored Brkine kuće Miš prorok pronađe uveče miševe Slaninka i Brašnova, koji mu ispričaše da su još prošle noći pobjegli iz kuće pred

Brkine kuće Miš prorok pronađe uveče miševe Slaninka i Brašnova, koji mu ispričaše da su još prošle noći pobjegli iz kuće pred nekim konjićem koji skače na miševe.

To buvolovac Žućo zaobilazi daleko oko Tošine kuće. Katkad mačka i Šarova povazdan kod kuće nema. Odlaze u goste u veliko vojvodstvo Miša proroka i tamo pod starom

To buvolovac Žućo zaobilazi daleko oko Tošine kuće. Katkad mačka i Šarova povazdan kod kuće nema. Odlaze u goste u veliko vojvodstvo Miša proroka i tamo pod starom kruškom vode duge razgovore.

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

SEĆANjE NA ASPIDU KOSANU To aspida beše silna, ali nervno nestabilna. Kad od kuće krišom strugne volela je i da cugne. A kad piće date ali napije se, pobudali.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

VIII MARIJA, PAVLE PAVLE: Gospođa je otišla? MARIJA: Da! PAVLE: Slušajte, ma ko da me tražim, nisam kod kuće. Razumete li? MARIJA: Razumem!

? PAVLE: Nemojte ni jedan, ne treba mi! Neću ni jednu maramicu da iznesem iz ove kuće... Ne treba mi! MARIJA: Kako gospodin želi. PAVLE: Ne treba mi ništa. Idite, zvaću vas! MARIJA (odlazi).

Ovoga časa pada mi na pamet kako bi to divno bilo da se nisi primio državne službe pa po ceo dan da sediš kod kuće, pripadaš samo meni i ja samo tebi. (Smeje se.) Detinjasto, zar ne? NOVAKOVIĆ: Pa ipak, godi mi ta tvoja detinjarija.

Uostalom, najbolje će biti da ga po vašem poslu potražite u kancelariji, on nerado prima kod kuće. MILE (ljubi joj ruku): Tako ću učiniti, gospođo. Izvinite! Zbogom! Ode.

mu je krišom dobacila poljubac, obraća se Anti, kada Mile ode): Ja ne znam zašto postoje kancelarije kad molioci i kod kuće uznemiravaju činovnike. Dakle, nema ga? ANTA: Nije tamo. RINA: Pa ipak, on je tamo! ANTA: Sad idem otud.

Ona donosi lep buket cveća): Dobar dan želim! (Rukuje se sa Antom, pa sa Spasojem.) Kako, zar ti sam kod kuće? SPASOJE: A, ne, tu je Vukica. (Na njenim vratima.) Vukice, 'odi, 'odi, 'odi ovamo, došla je tetka Agnija!

Kad on bude došao, brinućete se da nas niko ne uznemirava. Ma ko bio, recite da nisam kod kuće. SOFIJA: Razumem, gospodine! (Odlazi i vraća se.) Gospođa i gospodin Novaković. SPASOJE: A, oni? Neka izvole!

SPASOJE: Što vi? NOVAKOVIĆ: Moja žena ne sme ni koraka od kuće sama. RINA: Zamislite da se sretnem, ja ne znam šta bih radila. SPASOJE: Dakle, bićete i jedno i drugo pošteđeni.

me, jer je sud bio u zabludi da sam mrtav, a pošto sam ja živ, pada samo sobom to nasleđe i vi ćete se iseliti iz ove kuće i predati mi je kao i sva ostala imanja. SPASOJE: Gle, molim te!

Meni je, vidiš, vrlo potrebno da Vukicu odstranim od kuće bar na jedan sat. Ja imam ovde izvesne susrete, koji mogu biti prijatni a mogu biti i neprijatni, pa ne bih hteo da je

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Nije potrebno da govoriš kod kuće o tome, znaš. - Znam. Tata će te ubiti kad dođe! - Skupila je usta, a oči su joj postale malo crvene pri krajevima,

Povukoh se u stranu, a Baronica of Petrovič prođe uz sami zid kuće gužvajući u rukama kaiš koji se produžavao u nešto što je ranije bio irski seter, sada samo gužvica pseće dlake i

To je za filmove i bapce tipa Melanije. Ja kao odlično pišem pismene zadatke, ona je čula od Vesne da kod kuće pišem još nešto, iako to nešto, po njenom mišljenju, nije osobito zanimljivo: ko još čita o životinjama i deci?

Nisam morao da se pitam, sada sam znao: Rašida je ono derište iz kuće kraj rampe kome sam pre dve godine bacio jabuku, a ono se, otresajući kosu, nije udostojilo ni da je digne.

Iza kuće, u samom zavijutku mrtve Tise kričale su sarke a u dvorištu se o grane dve patuljaste višnje vešao čitav čopor klinaca

Nisam počeo, jer to bi bilo iznošenje tajni one kuće. Najednom zaglušen sopstvenom krvlju shvatih da nijedna od tih kuća nije moja.

Sada znam da postoje, da su postojale i da će postojati tajne ove i one kuće i da ja tu ništa ne mogu da izmenim. - Nema mnogo toga da se priča, mama. Bacio sam knjigu.

šašavog popa, a i zvono za ulazak profesora u učionice već izbija, on mora da se čisti, sve što imamo raspravićemo kod kuće. - Biće mi posebno milo!

Zbog toga je putovanje od skele do njene kuće iza groblja trajalo mali milion časova. Kroz sve to ja sam prolazio kao kroz san, čak sam osećao i divnu neodgovornost

i promolivši unutra svoju crvenokosu glavu izrecitovala da je ono upalilo: Melaniju su tog jutra videli kako polazi od kuće smešeći se svima redom.

Drug direktor je ćutao neko vreme, a zatim je, ne gledajući ni u mamu, niti u bilo koga, rekao da se čistim iz njegove kuće. On nije dužan da hrani sve bitange ovoga sveta.

Fabrika mog očuha bila je malo po strani i njen je dimnjak nadmašivao sve kuće, pa čak i tornjeve crkava. Naša gimnazija, sagrađena u nekoj mešavini gotike i baroka, sa čitavim čudom kulica na

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

I san se ispunio. No gospodar Sofra „blagovremeno” kupio je za te banke kuće, zemlje, vinograde, i počeo je već i platnom trgovati. Po tome naravno da je i dobru kuću vodio.

Raziđu se. Gospodar Sofra pregleda dućan, pa ode Krečaru, da se dogovara. Krečar je baš bio kod kuće. Bogat čovek. Tu je već kod Krečara. — Dobar dan, Jovo. Bi l’ pogodio za što sam k tebi došao? — Otkud ti kod mene?

Sećam se da je neka velika huka bila, ali ja nisam bio kod kuće, bio sam na vašaru. Iziđe Krečar da zapovedi da donesu vino.

— Pa hajd’, hoćeš li u kompaniju, il’ svaki za sebe? — Svaki za sebe, al’ ćemo u skupu kupovati, pa onda kod kuće podeliti. — Hoćemo li još koga s nami povesti?

— Dakle, doći ćemo. — E, sad je vreme da idem, da vidim šta se kod kuće radi. Zbogom. — Zbogom. Dakle, sutra. Gospodar Sofra ode.

Pred dućanom i u dućanu izgleda kao Grk, Cincar, kao domaćin gospodarski gostoljubiv, izvan kuće odvažan, preduzetan špekulant.

Poslednjih tri dana jednako se peku u sve tri kuće kolači, razna pečenja, pripravlja se vino za put. Kad nastane pretposlednji dan, dali su u crkvi za sebe u „tišini”

— Ne boj se ništa, ja ću se opet vratiti, ali ljudi smo, smrtni, mogu do sutra i kod kuće umreti, a mogu se zdrav vratiti. Vidiš, imamo petoro dece, pa ’oćeš da imaš fiškala, taj će mnogo stati.

Gospođa Tatijana, Uglješina žena, bila je iz dobre, trgovačke kuće i vaspitana. Lepu su kuću vodili, no pokojni Uglješa rado se kartao, pa se upleo i u neke procese „nasledstvene”, pa mu

Gospođa Soka već je imala tu težnju u prvoj svojoj mladosti, kod kuće; sve je nešto višem težila. Ali i dolikovalo joj. Sav izraz u nje bio je nešto gospodstven. Tako isto i kod njenih kćeri.

Pa kad je prve, normalne škole izučio kad je već čitati, pisati i nešto računati znao, otac ga kod kuće zadržao, nije ga dao više nikuda, i tu je morao biti sve i sva.

Gospodar Sofra je hteo da ga načini pravim gazdom, kakav je sam on bio, da bude od njega „sleme” kuće, da, kad umre, njegov Pera vodi staru njegovu kuću.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

U kućerku u kom su inače stanovali, zimi, pastiri. Sluga je bio obučen da, čim stariji iziđe iz kuće i uskoči u kola, ošine konje I, tako, sve se zbi za trenut.

su u Pečuj tako razbarušeni, neoprani, mokri, i pobesneli, da su se deca rasplakala, a žene koje behu istrčale, pred kuće, da ih vide, razbežale vrišteći, u komšiluk.

se nad njima i tu, pod strmim, starim stazama Pečuja, ispod zapuštenog groblja, na utrini, isto onako brzo kao i kod kuće, u onom sivom, maglovitom večeru, što kao kiša pada u baruštine, ali je ovde proletnje veče rastapalo ih u beskrajno

Odoše, i ne ostade za njima ništa. Ništa. Poneki međutim upadali su i u kuće. Kad bi se pojavili, na razvaljenim vratima, oni bi veselo urlali nešto što niko nije mogao da razume.

jaukanjem, rikanjem i rzanjem, kalamburima, sastavljenim od svakojakih glasova što su ih čuli po danu i po noći, kod svoje kuće. Ponavljali su fijuk vetra, kas konja, a osobito poj petlova.

Tako, razbudivši sve, nikome ne dadoše da spava. Išli su od kuće do kuće, po mraku. I nehotice, mada to nisu tražili, nailazili su i na žene.

Tako, razbudivši sve, nikome ne dadoše da spava. Išli su od kuće do kuće, po mraku. I nehotice, mada to nisu tražili, nailazili su i na žene.

Ćutahu, posle tupog zvuka zvona i osluškivahu. Mesečina je bila osvetlila velike kuće pred crkvom, krovove i zidove, donji deo grada, pa čak i šume i brda u daljini, pred trepćućim, dubokim nebom.

hteo, i trebao, da požuri, činio je besciljne pokrete i prekidao oblačenje dugim posmatranjem sebe, u ogledalu, kakvo kod kuće nikad video nije.

Te kuće koje je video samo na nekoliko časaka, noću, nije se uopšte sećao više. Zapamtio je bio samo neku krezubu babu koja se

Komesar je postao skoro nepomičan. Pod perikom, žmirkao je na oba oka. Kod kuće je sad veče. Spavaju obe mačke. Milujući kažiprstom svoj kukasti nos, očekivao je da vidi šta će moći biskup.

Iza plotova te kuće, gde su kroz duboko blato tovarili lađe, od jutra do mraka, sklonio je Aranđel Isakovič poslednji ostatak blaga što ga

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

“⁵ Devojke za udaju na Timoku svoju sudbinu odgonetaju sledećim postupkom: Na Badnje veče devojka iziđe iz kuće „Da istrese ’troje’ (trohe, mrve), pa se tom prilikom malo zadrži i prisluškuje što se u kući govori.

sredstvima se katkad služe i momci da bi devojku privoleli na udaju: „Neki prosci kradom odnesu slepog miša oko kuće onoj devojci koju prose, držeći da će ona od toga kao slepa poći za koga je prose.

(Sličan ovome jeste i običaj zabeležen u Crnoj Gori da mlada ispred mladoženjine kuće primi malo muško dete od svekrve, prenese ga po prostrtoj ponjavi preko kućnog praga, a onda ga daruje čarapama /ili

Ne valja se, kažu u Crnoj Gori, „da žena sjedi na prag od kuće a čovjek pored nje ulazi u kuću, dok se ona ne digne s vrata, jer mu se ne bi htjelo u mušku djecu“.

“ U Gruži, porodilja bi trebalo da ukrade tri ivera koja su otesana prilikom građenja kuće, i da se okupa u vodi u kojoj su oni potopljeni.

Ako trudnica prvi put oseti dete u kući — biće muško, a ako van kuće — žensko. Kada se dete prvi put pomeri u stomaku u četvrtom mesecu, veruje se da će biti žensko, a ako se to desi u

, a ženski su: levo, dole, položeno, široko, napolju, van kuće, okruglo, mršavo, mirno itd. Predmeti ili delovi tela na osnovu kojih se odgoneta pol takođe imaju značenje muškog,

Tabuisano kretanje (opasna mesta vremenski periodi). Za trudnu ženu je opasno kretanje van kuće, naročito u pojedinim vremenskim intervalima, kao i kretanje po izvesnim opasnim mestima.

U periodu od Božića do Bogojavljenja jesu nekršteni dani, kada je za nju, i ne samo za nju, opasno da ide bilo kuda izvan kuće jer se tih dana često javljaju veštice, vampiri, karakondžule i druge zle sile i strašna bića.

Njoj se strogo zabranjuje da ide iz kuće noću, po zalasku sunca a naročito u „gluvo doba“, odnosno sve do zore, do prvih petlova, jer za vreme noći „svaka

Za trudnicu je opasno i svako kretanje izvan kuće, odlazak u selo, na sabore, slave, svadbe, prela i sela, jer gde ima više ljudi postoji mogućnost da naiđe na osobu s

„Kad se jedno od jednomjesečića ženi ili udaje, onda drugi ne smije biti kod kuće... niti smije jesti od onijeh jela što se gotove za svadbu“, piše Vuk.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo!

Pratili smo je svi zajedno do kuće, a onda odlazili na spavanje. Naravno, čeznuli smo za nekim potpuno drugim, nedostižnim devojkama koje nas nisu htele —

Poslednje veče avgusta uhvatila me je za ruku i prvi put zatražila da je sam otpratim do kuće. Uvukli smo se na prstima u njen sobičak kroz neke tamne hodnike i prostrane sobe, u kojima se čulo meškoljenje spavača u

Svi su mislili da će mlada žena biti nečija divna mlada žena. Postala je žena čoveka koji nedeljom nikada nije kod kuće. Mlada žena i mladi čovek rastali su se davno zbog nekog nesporazuma kojeg se više niko i ne seća.

stolice njihovog stola sedela pokraj njih i dva poraza, jedan pokupljen negde u belom svetu, drugi zarađen ovde, kod kuće. Pogledali su se i osmehnuli. – Koliko ostajete? — upita ona.

– Zašto je ne odvedete u neku ... šta ja znam? – Vodili smo je svuda... — uzdahnu kaluđerica. Sada se iz kuće čulo glasno zapomaganje: – Eli, Eli, lama azavtani! Eli, Eli. – Oh, poludeću od ovog...

Sve te kuće koje su izranjale iz izmaglice. ta lica koja vidim u prolazu, ti zidovi o koje se očešala moja srećna i lepa dosada iz

O kući! Pufko pretražuje komad po komad vrelog asfalta ali ne pronalazi kuću. Razgrne jaru i jata ptica, ali kuće i dalje nema pa nema. – Tamo nema nikakve kuće ... – Ta kuća... — viče Bel Ami. – Nisam slep!

Razgrne jaru i jata ptica, ali kuće i dalje nema pa nema. – Tamo nema nikakve kuće ... – Ta kuća... — viče Bel Ami. – Nisam slep! — Pufko skida naočari za sunce i žmirka u svetlo.

— viče Bel Ami. – Nisam slep! — Pufko skida naočari za sunce i žmirka u svetlo. – Lepo se vidi da nema nikakve kuće! – Ali ona je... – Nje nema! – Ta njegova kuća... hoću da kažem... – Šta? – Ona je tamo stajala, kapiraš?

Koračali su jedno pored drugog. Ona je izvukla skriveni ključ ispod otirača kuće obrasle u bršljan i popela se uz stepenice.

Staviće sina iza sebe i izvešće se na utabanu stazu ispred kuće. Setiće se da mu je bicikl ostao jedina neostvarena želja. Ostao je zauvek gladan bicikla.

Matavulj, Simo - USKOK

Doduše, i mogao je, jer on sâm imađaše zemlje i stoke koliko polovina cijeloga mu brastva, dakle, koliko četiri kuće!

bi mu se o tome pomenulo, govoraše: „Božja ti vjera, jedva čekam, ali čekam da otmem česovu mladu, lijepu, od dobre kuće Turkinju; neka se halak digne kad se ja oženim!“ Taj prvi dio povorke završavaše knez na svome Putalju.

Bješe to dobroćudno, poslušno i prikladno momče, od dobre ali siromašne kuće, te ga knez uze u najam, a pažaše ga kao da mu je rod.

Zanago svak!... Daj bože!... Pa da ga oženimo! Vele, zgodan je kao đevojka, a od velike kuće!... — Valaj, zgodniji i od Krcuna, a njegova rasta i skoposti — reče Markiša. — Nako što je plav!

Tako mi se čini! E zgodan, e učevan, e junak, e od velje kuće, pa đe doprije, bogo moj milostivi! Jadna njegova majka, ako je živa!

Ali je, veli veoma nesretna, jer je nerotkinja... Međutijem se izmijeniše pjevidruzi. Sva se mladež odvoji ka sredini kuće, a stariji posjedaše kraj ognjišta. Krcun Serdarev, kao obično, privoli se starijima i posadi se do uskoka.

Odjednom stari Mrgud Šutov zapita uskoka: — Je li, moj lijepi đetiću, ti si od dobre kuće? Janko, ili što bješe zamišljen, ili što ne razumjede, okrete se Krcunu. Ovaj odgovori: — Još od kakve!

da me pogube, stade preda me pukovnik, ovaj isti što je sad u Kotoru, pa reče: „Na prvom mjestu, stoga što si od kuće koja je uvijek bila vjerna caru, koja je njemu dala mnogo dobrijeh službenika; pa stoga što ti se odbija na mladost,

I cijelog dana čekah uzalud, dokle vi ne naiđoste! — Junak, bogami! I od kuće i junak! — viknu Mrgud. Milica bješe prišla k njima, da ih posluži vinom, pa, ne htjevši prekidati Janka, ostade

— Reci, striko! — povladi knez. — Neka oprosti ovi đetić, ali ako je od velje kuće, on je u Crnoj Gori prognanik, praznov, nejačica, sirak, bez odbrane i zapleća, te ga svaka rđa može nadgornjati!

— Na što druga?! Napojali smo se boga od prije zore dosad! — Bjehu li u crkvi svi iz kuće? — Niko osim kneza. Pristav je imao posla oko peciva. Ja sam im ove godine polažajnik. Sutra idu ženske.

O tome će se vidjeti na Cetinju, sad o Vasiljevu dne. Uskok izide iz kuće. Snijeg padaše jednako krupnijem mekim pahuljicama kroz topal vazduh.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MLADOŽENjA: Pet hiljada, vi mene u nestrpjenije dovodite. PROVODADžIJA: Jošt iz kakve je kuće. Stotinu meni, stoji li, to jest? MLADOŽENjA: Je l’ odavde? PROVODADžIJA: Ovde i nema devojaka za vas.

MATI: Vidi se biti dobar momak. OTAC: Kako je, tako je, samo nek ide beda iz kuće. MATI: Koga ćemo zvati na prsten? OTAC: Zovi - komšiju jednog i drugog, pa eto ti.

MATI: Kako bi bilo da odemo kakvoj vračari? DEVOJKA: To, mamo, to! Znate kako je iz Šenićkine kuće preletela kokoška preko sanduka pokojne Mace Ustićeve, pa je posle Ustić uzeo.

OTAC: No, sad mir, jer ako spopadnem toljagu biće vama obadvema dosta. Gledaj im ti posla; Najpre da me proteraju iz kuće: „E, pa ostade nam dete, pa sramota od sveta, pa ovo, pa ono,“ a sad, kad se kako tako svršilo, stale tu da mi

ŽENA: Gdi su karuce, a gdi su one vodenice, vinogradi, ona silna râna? Lažljiva trago! MUŽ (provodadžiju): Napolje iz kuće! ŽENA: Čekaj da mu kažem kako će svet varati. (Podražava mu.

PROVODADžIJA: Vi ste još srećni, to jest, drugi počnu odma deveti dan. MUŽ: Tako vi radite? Napolje iz kuće! ŽENA: Napolje! (Provodadžija pobegne.) MUŽ: Proklet bio kad je stupio na moj prag! ŽENA: Lepo me je uredio!

MUŽ: Vi nemate ovde ništa zapovedati. MATI: Da šta, da mi izeš dete? Sram te bilo! MUŽ: Vi da idete napolje iz moje kuće. ŽENA (trči mu bliže): Šta, mama napolje? MATI: Sram da te bude! ŽENA: Pre ćeš ti izletiti.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

pregledu 20th Century Children's Books3 navedeno je da u to vreme „pada razdoblje širenja, u toku koga su velike 'dečje kuće' utvrdile svoj ugled, i mnoga velika preduzeća, prvi put, pokrenula dečja odeljenja”.

Stavih zeca u torbak da požurim svojoj kući. Al kad bismo ispred kuće stade zečić da šapuće: — Pusti me, lovče, hrabri lovče, da očešljam kosu, da umijem lice, da isečem

(Priča o Rimljanima) Imućnije seljačke kuće nekad su, za sezonske poslove, uzimale sluge, tzv. najmenike. Evo pesnikovog zapisa o toj vrsti kućnih pomagača, o

Ni budala nema baš na pretek, ali se za našeg susjeda svake godine nađe po jedna (...). Izgleda da je od kuće i njezine čeljadi zavisilo u šta će se najmenik preobratiti.

I kao što bi se, u detinjstvu, svakog proleća rascvetao u baštici kraj naše kuće slez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde, Tako, sada, te slike proviruju iza sivih obrisa sadašnjice.

Posebno izgrađen sluh on ima za đački život, za đačke trenutke zanosa i uzbuđenja: Od kuće do škole, od škole do kuće uvek se ponešto šapuće, šapuće.

Posebno izgrađen sluh on ima za đački život, za đačke trenutke zanosa i uzbuđenja: Od kuće do škole, od škole do kuće uvek se ponešto šapuće, šapuće.

je deda služio vojsku u artiljeriji i on dobro zna šta su to topovi zato ga svi u susedstvu zovu artiljerac i od naše kuće beže lopovi.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

2. ŠERBULIĆ I SMRDIĆ (stupe sa srpskim kokardama), MILČIKA ŠERBULIĆ: Je l kod kuće gospodin Žutilov? MILČIKA: Nije. Zašto tako hitno? ŠERBULIĆ: Imamo važna posla.

ZELENIĐKA: Prvi je dubok po fata, drugi čitav fat, i fat i po širok. GAVRILOVIĆ: Molim, je l’ kod kuće gospodin Žutilov? ZELENIĆKA: Gledajte, kako ovi šančevi idu siksak. Ovde su namešteni topovi, ovde, i ovde.

S ove je strane rit i blato. GAVRILOVIĆ: Jelte, molim, je li gospodin Žutilov kod kuće? NANČIKA: Nije. ZELENIĆKA (Gavriloviću): I vi bi mogli malo paziti, a ne prekidati bitku u najvećoj vatri.

Zar mislite da se tako lako kupuje sloboda? O, moj Gavriloviću, kuće padaju i dižu se, a narodnost živi. GAVRILOVIĆ: Da ste vidili kako je jedna mati za sinom plakala, i opet jedna žena

SMRDIĆ: Koliko sam zagrabio? Čujem da su mi iz kuće odneli sve. ŠERBULIĆ: Platila je kasa odborska. Ali ja ni službe, ni vraga, pa da mi odnesu dvesta merova žita i sto

ŠERBULIĆ: Lagali po novinama sad ovo, sad ono; a nigdi ništa, nego su nam ostale kuće da i upropaste. SMRDIĆ: Trebalo bi potući sve one koji su započeli. ŠERBULIĆ: I ja kažem.

GAVRILOVIĆ: Kad i svi; nego sam se zadržavao u Grockoj. SMRDIĆ: Vi ste mogli ostati kod kuće, ne bi vam Madžari ništa uradili. GAVRILOVIĆ. Ta — da se nije toliko pljačkalo... ŠERBULIĆ: Vama je sve pljačka u glavi.

ŠERBULIĆ.: Lepo sam ja govorio da se svi mađaroni pobiju kao skotovi. GAVRILOVIĆ: I da im se kuće sekvestriraju na polzu rodoljubaca. SMRDIĆ: Već to će i tako biti. ŠERBULIĆ: Platićete vi nama sav ovaj trošak.

SMRDIĆ: Bre, samo da se jedanput svrši, pa makar kako bilo! ŠERBULIĆ: I ja kažem, dosta smo od kuće. MILČIKA (smeši se): Ja ne marim, makar još toliko trajalo. GAVRILOVIĆ: Verujem, jer se ovde udajete.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Austrija je mislila da krajevi koje su Srbi naselili jesu stečeni oružjem carskih trupa i da su to zemlje carske kuće; Mađari, oslanjajući se na svoje istorijsko državno pravo, tvrdili su da su zemlje ugarske krunovine, i nisu hteli da

Kada je Austrija zaratila sa Turskom, on uspe da uveri u Beču da je od stare srpske vladalačke kuće Brankovića i da bi kao takav mogao podići Srbe protiv Turaka. 1683.

i dobije ime Dositeja, jednog od svojih svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je kao mladić iz bogate kuće ostavio svet i pobegao u samoću i pustinju i tamo se u postu i molitvama posvetio.

pisao je on docnije, ne mogoh više misliti ni na konje ni na rat, moradoh se navikavati, kako mogah, na sjedenje kod kuće.

Milićević, Vuk - Bespuće

je brzo sve poslove: spremio malo stvari; rekao gazdarici da ide na izvjesno vrijeme kući; brzo javio da mu se kod kuće spremi soba.

I u jednom trenutku zastrijepio je od nečega. Dugo mu je trebalo od Zagreba do kuće, dugo, ali on bi volio da put još traje, da se još vozi negdje daleko u noći, da zamišlja, i nehotice, svoju kuću

ne vjerujući svojim očima da je to njegova kuća; granje je tako prazno šumilo, tako je bio tup šum rijeke, a iz kuće je bilo nešto ledeno, samrtničko; ona stajaše tu usamljena, nepomična, ukočena; iznad nje se izdizao jablan, visok i

samrtničko; ona stajaše tu usamljena, nepomična, ukočena; iznad nje se izdizao jablan, visok i crn, i bacao preko kuće svoju tešku, prelomljenu sjenku.

stvari bile na istom mjestu, kako ih je on ostavio: i krevet od stare orahovine, pokriven grubom šarenicom, tkanom kod kuće; i mala gvozdena peć sa izlizanim strijelcem; rasturene fotografije po zidovima i nejasne u tami; i patriotske slike i

ga je nešto dirnulo u duši i čitavo tijelo streslo mu se nekom strepnjom kad je opazio da se stari jablan više kuće osušio.

od misli, dok tanka jutarnja svjetlost ne počne da blijedi noć; kad zatitra magla, kad stanu da se jasnije razabiru kuće, kad započimlju da se čuju glasovi života koji se budi, kad, pored njegovih prozora, sa lijenom škripom prođu volovska

u njima nešto mučno što davi; radnici u tuđini javljaju da nema posla: rad stao, glad pritisla; zapomažu da im se od kuće štogod pošalje, dok gladna kuća iščekuje pomoći od njih; zamre i ono tužnog veselja nad životom ma kakav bio; zaćute

ih optužuje i puni njima zatvore i ostavlja za njima nepoorana polja, nepokošene livade, nesadjevena sijena i nezasićene kuće.

sahranjujući u nju sve svoje nade i muku i jade i znoje, zemlji iz koje su se rodili generali koji su zaboravljali i svoje kuće i svoj jezik i svoju narodnost, čim su pripasali sablje, i lomili ih po krvavim razbojištima Solferina, Mađente,

- Šteta, šteta! — mrmljaše on. I iskapi novu čašicu. I on je zasio u toj sobi, kao da je stari gost kuće, slobodno se kretao, smijao, pričao na dugo i široko o svome Pragu, o češkom pivu, grdio Nijemce, razvezao o Janu Husu

Psi na lancu trzaju se i laju. Vide se razvaljeni plotovi, guste i zbijene živice, ogrezle u zelenilo. Iza kuće odsijeva blago Una u daljini. Čuju se i vide vitlovi kako se lijeno zamaču u vodu.

Sremac, Stevan - PROZA

« pitaju Jovinu ženu druge žene. — Eno ga gde sedi — veli gđa Kaja — pa radi u sobi. Posl’o me od kuće da mu ne smetam. Piše, samo sedi pa piše! Piše, piše, bože, pa jednako piše!

Upravo, Jova bi mu možda i smrsio konce, ali nikako mu nije mogao da uhvati odakle je, iz čije je, to jest, kuće; jer tu u blizini je sedeo i gospodin garnizonar, pa je Jova kao stari vojnik imao rešpekta, pa ne bi bio rad da se

sneg ispod nogu pobožnih i gladnih hrišćana koji hitaju iz crkve, gde su se postarali za svoju dušu, da se sad kod kuće isto tako i za svoje grešno telo postaraju. Među njima je bio i domaćin Jova sa svojim polaženikom.

Kod kuće ih dočeka vredna domaćica, koja se sva zajapurila kraj vatre, a oni joj se pokloniše. Jova, kako ga je bog dao šaljiva,

— veli Jova, koji se već izvukao ispod kreveta s papučama i navukao ih, jer danas naravno da nije mislio nikuda iz kuće izlaziti kao dobar hrišćanin. Polaženik sede i stade praviti cigaru. — ’Ama, ostav’ se toga, priko.

Žena ti je, što kažu, stub kuće; badava što čovek kolima donosi u kuću kad to rđava domaćica može s jedan naprstak da raznese.

Kaja paskoči i donese menicu zajedno s perom i mastilom. Jova nije mnogo pisao kod kuće; kod kuće je više čitao ili pomagao Kaji u kujni, kad je ova bila dobre volje, i zato mu pisaći pribor i nije bio

Kaja paskoči i donese menicu zajedno s perom i mastilom. Jova nije mnogo pisao kod kuće; kod kuće je više čitao ili pomagao Kaji u kujni, kad je ova bila dobre volje, i zato mu pisaći pribor i nije bio bogzna kakav.

Tako je raslo i gojilo se začudo brzo. Poče već češće izostajati i više se kod kuće baviti. Nije više pratilo ni učitelja ni trčalo za đacima. Leži, pa samo grokće i čeka hranu.

Za svako zadocnjenje u školi bivao je kažnjen od profesora, a za zadocnjenje kod kuće od oca. Ne treba ni da kažem da bi Marjan dao tri kazne profesorove za jednu očevu.

— A baš dobro! — veli Radisav. — A kad učiš računicu, a ti da mi izračunaš nešto!... Koliko ima odavde od naše kuće do tvoje škole? Za koliko možeš da stigneš? — Za po sata! — reče Marjan, i stade se vrpoljiti na stolici. — A natrag?

Radičević, Branko - PESME

„O mani se tuđa sveta, Kod kuće je, veruj, bolje, Man' se, dragi, puta kleta, Man' se znoja i nevolje, Oh kad sunce letno plane, Oće junak da

41. U tuđoj zemlji jošte neko vreme O(d) kuće daljne me je zadržala, No moji poji oda svega neme, Ka sebi vrela voda me je zvala; Al' one ćuti ne seća goleme,

43. Kod kuće nađo lice materino, I oca milog i ljubezne braće. Viđenja novog bajna ti milino! Sve zdrave vidim, srce drugo šta će?

znade kako, Pa kliknu, spusti, zadrkta i savi, Pa lati, diže, otište i zavi, Pa izbu, kuću, ta pesma zatrese, Iz kuće jošte daleko ote se. Pa ječi pusta, sad tiše, sad življe, Ko ču, taj reče: Ah da pesme divlje!

(1 PESMA) (1) Golemo je pusto mesto, Kuće lepe i visoke, A dućani svud učesto, Da napariš željne oke, Isturili srebra, zlata, Svile, svite sve na vrata. 2.

28. Do kuće je već doprati, Tu je valja manut tanku, Za ruku je zato lati, Ća je ljubnut na rastanku. Al' ne dade moma laka,

78. Usput peva kako more, Baš do kuće s pesmom dođe, Dade belčić, suknu gore, Pa se odma svlačit pođe; Zato sveće i ne pali, Već s' u odar tako svali.

91. Kad s(utrada)n nuto sreće! Baš kraj neke prođe kuće, Ali ko se ono šeće? Je l' to ona, je l' moguće? Stade junak, gleda dugo: Bogme ona — niko drugo. 92.

, etc. — Potom siđe sa brda, i pođe da se oprosti sa drugovima. Put ga vodi kroz jedan šljivik2 (više Auerove kuće, — Steva3 ga poznaje), on (pevac) peva: Ja dole s brega sade lazim, No kakvo mesto sade gazim!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

U jedno od najprijatnijih doba godine, skoro preko noći, rascvjetao bi se u baštici kraj naše kuće crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde.

Zbog djedove tvrdoglavosti u pogledu boja i ja sam, već na prvom koraku od kuće, upao u nepriliku. Bilo je to u prvom razredu osnovne škole.

Na Miholjdan, krsnu slavu našu, Petrak je osvitao kod naše kuće, svečan i obrijan, i zdravio se s djedom : — Pobratime Rade, da nam bude srećan današnji svetitelj.

Jednog popodneva, tek što stigoh iz škole, djed me tajanstveno pozva u svoj sobičak. Bio je sam kod kuće. — Odider vamo. Počeprkao je po svom sanduku, izvadio iz plave hartije Petrakov sat i nepovjerljivo me pogledao.

kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva: — Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Zu-zu-zuc, da zađem odovud, od potoka, pa uz kukuruze, a? Pa kud sve, tud i to: od svake kuće ima neka staza ili puteljak pravo prema mlinu.

Kad je umrla djedova baba, Milica, potišteni starac duže vremena nalazio je sebi razne poslove sve negdje podalje od kuće, da je ljudima s očiju.

Izgleda da je od kuće i njezine čeljadi često zavisilo u šta će se najmenik preobratiti. Tamo gdje svi u familiji viču i kuću na glavu dižu,

— Nek je došao, vidiš da ga sam bog šalje brani ga djed. — Što da ga sad gonimo iz kuće. Ja sam već otprve, svim srcem, bio na strani ovoga zanimljivog pridošlice, ali kako mene niko ni za šta nije pitao,

A šta je sad ovo, najnovije? Kako šta je! Ama, zar neko iz poštene stare Ćopića kuće ima obraza da javno i otvoreno, pjesmom, pominje tamo nekakvu čupoglavicu, a ovamo ima pored sebe živu-zdravu svoju

— Drvenjak zlobni, šta li je samo izmislio, psi mu bradu lizali. A Marijana raste i džilita se, mažena od čitave kuće, naročito od moje strine Save.

Jedini stric Nidžo gleda kobilicu poprijeko i gunđa uoči svakog pazarnog dana: — Heh, porez neplaćen, a ovamo se oko kuće utrkuju dokona ždrebad. Vala ću jednom ...

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

nije važno, ima da probudiš Hasanaginicu i da istoj saopštiš da se ja kući vraćam prekosutra, al da me ona kod kuće ne čeka! JUSUF: Nego da izađe preda te?

Hoću da se Hasanaginica vrati majci! je l ti sad jasno? Nikad više ni u senku moje kuće da ne uđe! Razumeš? JUSUF: Ma ajde! Ti bi sad hteo da te ja celo veče odvraćam od onog što i ne želiš da učiniš!

JUSUF: Molim te, da se razumemo! Je l ti tvoju ženu stvarno, za svagda, teraš od kuće? Razvodiš se? HASANAGA: Jeste! Da mi na oči nikad više ne izađe! JUSUF: Opasno je činiti nešto bez razloga.

E, pa, evo joj sadevo! Ima odma d ideš, da kažeš da mi se gubi iz kuće! Za svagda! Pa sad nek vidi kolko će je koštati njena gospoština! JUSUF: Tu gospoštinu izmišlja tvoja sirotinja.

ne gledam koje je doba, da probudim Hasanaginicu, i da joj kažem da se ti kući vraćaš prekosutra, i da te ona kod kuće ne čeka? Tim rečima? HASANAGA: Da više neću da je vidim, da mi se gubi, eto tako da kaš!

Da je rekao da me ne voli, ne bih ni pitala! A to ti nije rekao? Nije? Sedam godina ne da da mrdnem iz kuće, plaši se da me neko pogleda; neko mi kaže „dobardan”, a on zato po mesec dana ne govori.

Može i aga, s prozora, da uživa u pucnjavi i pevanju! HASANAGINICA: Kad budemo kraj kuće, hoću da stanemo, da svratim, da još jednom dete vidim i poljubim! BEG PINTOROVIĆ: Kako ti to, molim te, zamišljaš?

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

A glas mu je bio kreštav, jak i iš’o kroz nos. Ni na jednom mestu nije se zadržavao. Išao je od kuće do kuće po mahali. Svakome po nešto uradi, pomogne ili štogod načini.

A glas mu je bio kreštav, jak i iš’o kroz nos. Ni na jednom mestu nije se zadržavao. Išao je od kuće do kuće po mahali. Svakome po nešto uradi, pomogne ili štogod načini.

— Sad, sad!... Evo! — Čuo bi se Dimitrijin oštar glas iz neke kuće, makar na kraj mahale. I učas bi se on ukazao gde ide trčeći, smejući se i gledajući milo I ponizno u onoga koji ga

Popa ih izbiraše. Toda spravljaše darove, a popadija gledaše i posmatraše kuće, familije i svekrve onih momaka koji se javljahu za Todu. A i sam se Dimitrija tome radovaše.

kijanje popino, njemu se nešto smrče, usta ga zasvrbeše i pognuv glavu, odbacujući od sebe rukama nešto, pobeže čak iza kuće, samo da ne sluša ono: — „Da li te je žalba...“ Koje se tako tužno, i otegnuto razlegaše u ovo svanuće.

Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu svu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđene tarabama i pune cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, S gustim,

starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, S gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom.

Kapija beše velika, stara, sa pohrđalim alkama i ispod koje se mogaše čovek provući u svako doba. Ispred kuće beše stari bunar a oko njega naslagane velike ploče od kojih je oticala ustajala, crna barica po kojoj patke ceo dan

Posle se ti probudiš i onda večeramo. Tvoja mati donese što god od vaše kuće, a i s onim što mi imamo, večeramo zajedno.

Donosim vama, a vi mi u moj čanak dajete od vaše pšenice i poskurica. Kad izredim tako sve kuće u komšiluku odnoseći i donoseći, onda probiram što je najlepše za mene.

Jure oni i grabe ko će što pre i lepše i bolje mesto zauzeti pred portom groblja. Ja ostajem kod kuće, čekam tebe da dođeš te da zajedno ručamo, kao što smo se i dogovorili. Ti dolaziš s punim čankom svačega.

I zatim se opet vrati kući da tu ostaneš. Ali ne! Nisi bila ti samo kod svoje kuće već i kod naše. Šta više, prvo bi naše dvorište počistila, pa onda vaše; prvo bi nama izvadila iz bunara vode i

Kostić, Laza - PESME

Živo, sinci, kamo klinci? kamo ostra slepila?” I nagrnu četa mnoga, puna duha crna, zloga; iz kuće se začu vris, — pod Delilom kleca noga: vrisak beše njenog boga, Samsonova oba oka.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Onda car ode, a zeta ostavi kod kuće: ovaj čim car otide, otvori jednu pa i drugu sobu i tako redom sve osam soba, i vidi u njima svakojakijeh

Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga dočeka u ruke pa zavitla njim čak na treći

Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša istrči pred kuću, pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga dočeka u ruke pa zavitla njim čak na četvrti

A ko se u babe najmi, pa za tri dana ne sačuva kobilu i ždrebeta, on je izgubio glavu. Sutradan kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe, pa mu ona kaže sve šta je čula od zmaja.

Oni odmah pođoše i uljegoše pred kralja. Kralj ih upita što su došli. Grbo odgovori: — Svijetli kralju, imamo kod kuće stara oca, pa ga ne moremo hraniti, jer nemamo šta raditi, pa smo došli kod tebe da štogod zaradimo.

Kralj se opet vrati, pa kad viđe da nema ništa, uze batinu u ruke, pa tupa-lupa konja, pa se onda vrati i ode kuće. Potom Grbo iziće iz vode, a konj mu reče: — Hvala ti, Grbo, e ćeš me izbavit.

pred kralja i reče mu: — Hoću da mi načiniš tri svrdla, jedan svrd'o debeo kao što sam ja, pa kad dohvati do krova od kuće da odmah diže onoliko pokrova koliki sam i ja, ali da se ni najmanje ne čuje.

— Ja znam, — reče Grbo, pa ode i kupi sto tovara drva, sto tovara slame, sto oka gasa pa sve namjesti oko kuće pa zapali, i tako izgorje đavolski kralj. U CARA TROJANA KOZJE UŠI Bio jedan car koji se zvao Trojan.

Dalje naredi da se svakom tkogod dođe da potraži cara Petra kaže: da car Petar nije kod kuće u svojoj carevini, nego da je otišao kod cara Sunca da se s carem Suncem razgovori, da ga pita zašto nisu zimi dani

Sunčeva mati zapita ji lepo: — Imate li vi, deco, svoju rođenu majku? Ovi odgovore: — Imamo, dakako! Eno je kod kuće. A sunčeva ji mati opravi kući i rekne im: — Idite vi, draga deco, k vajnoj majci.

Kad je bilo uveče, žene turiše dve goleme sofre nasred kuće, i počeše da iznose jelo. Na jednu sofru turiše jedno vedro s varenim mlekom, prineše ložice, i tu posedaše svi, pa i

— Nema se sa čim, — reče mu baba. Čovek zgrabi vedro s mlekom, ispi ga, pa ga baci nasred kuće, i iziđe na vrata psujući. Za onom drugom sofrom svi su se najeli, pa je i preteklo mleka.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Opet je bolja od tebe. Nije trošljiva, nije besna, nego ćuti, pa sedi kod kuće, niti traži svaki dan kolača, kao tvoje gospostvo.

MAKSIM: Poslova, ne znamo gdi nam je glava. SVETOZAR: Bar za ljubov Leposavinu. MAKSIM: Ima ona dosta zabave kod kuće. SVETOZAR: Ali opet u društvu. MAKSIM: Društvo nije najveća sreća. SVETOZAR: Ta o sreći i ja ne govorim.

SOFIJA: Možete se zacelo nadati. SVETOZAR: Dakle, ja se praštam. SOFIJA: Zbogom, Svetozare; pozdravi kod kuće. SVETOZAR: Oću, blagodarim. (Svetozar odlazi.) MAKSIM: Ti si skot! SOFIJA: Šta ti je sad?

MAKSIM: Jesi li ti poludila, more ženo? SOFIJA: Kažem ti, ti ostani kod kuće, ako te mrzi; ići ćemo nas dve. LEPOSAVA: Kako ću ići, kad nemam ni belu aljinu? MAKSIM: Eto, jesam li kazao!

MAKSIM: More, jesi li ti poludila danas? SOFIJA: To zaista nisam; ali, kao gazdarica od kuće, treba da se za kuću i brinem. Ajde, Leposava. MAKSIM (stane pred njom): Kuda ćeš? SOFIJA: Da kupim devojki aljinu.

MAKSIM: U meanu, kume, kad ti dođe želja. KUM: Ej, moj brate, kad pođem od kuće, kad dođem kući, moraju da se pretresu džepovi. Ama za najmanju paru moram da joj dam računa.

MAKSIM: Pa ajde da se menjamo. KUM: Samo da može biti, dao bi ti za nju i polak kuće. MAKSIM: Pa bi se posle kajao. KUM: Samo tri dana da živiš s mojom.

SOFIJA: Zašto, što je dobro, treba činiti. MAKSIM: Jes čula, ako to učiniš, odma se seli iz kuće. SOFIJA: Ja sam tvrdo zaključila, i to mora biti. MAKSIM: Mora? Kučko od žene, ta ti si naumila mene da saraniš!

MAGA: A kako ću, kad je, eto, otišao. NIKOLA: Idi te prođi pored odborske kuće, može da će te ko usmotriti; a o dobroti, mislim, da su svi uvereni. MAKSIM: A, Magina je dobrota poznata.

razuma označavati, i na posletku veličestveno pronađenje pečatnje tako je se zdravo pomogao, da pomoću ovi otkrivenja kod kuće sedeći i najudaljenije narode, njinu veštinu i znanje poznati i sebi ga prisvojiti može.

DOKTOR: O ti otobljene pameti! Zar ti je nepoznato da će za 300 talira dobiti diplomu, da se i ne makne od kuće; pa može jošt postati i člen kraljevog učenog društva. MANOJLO: Molim, g.

Zasad je dosta. (ISAJLU) Moj će razum i danas ostati kod kuće sedeći. Zato uzmite na um. ISAJLO: Nemajte brige, g. doktor, kao da ga sami čuvate.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Misliš ne primječavam ja zašto je u zaštištenije primaš... Taki da mi drugu devojku nađeš, a ovu marš iz kuće! TRIFIĆ: Kako je tvoja volja. SULTANA (krivi se): Kako je tvoja volja, kako je tvoja volja!

Valjda sam ti oči iskopala? SRETA: A i vi ste dobri, samo kažu da ste malo ljuti. SULTANA: Napolje iz moje kuće! Napolje, ili ću te taki sa služitelji izbaciti! SRETA: Oho, milostiva gospođa, ja sam bio dvaput cehmajstor!

(Smotri Sultanu u postelji.) A gle ove? Eto, kako nema muža kod kuće, sve je naopako. Pelo, ti valjda čekaš povojnicu? (Drma je pojako.) More, ti!

Lalić, Ivan V. - PISMO

(20. V 1989) 4 JEDNOROG P ustoš u meni tvoje je imanje; Tvoja je ona ograda bez kuće, Na tebe glasi tapija, a ključ je Od kapije u tvoje nepostanje.

Promaja noći, jedan krov bez kuće, Pehar kukute, napev kao začin — Pošalji tvoju senku, da me prati. (23. V 1989) 10 POZDRAV Sve ono što sakriva u

(9. VI 1989) AMOR FATІ Kažu mi, čujnim šapatom, dve lipe iza kuće: Ti si kriv; ti si ovde posadio nas obe u klizište, na sever, da štitimo ti temelj Ruševnog doma — a mnogo godina je

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

muva se prilično po varoši, a ta mala je neprestano bila napolju: često sam se pitao spava li uopšte to dete kod svoje kuće?

Kada odlaze od kuće, obično dovikuju sa stepeništa: „Mama, idem da učim kod Baneta; vratiću se u petak!“ Čitava stvar, naravno, dešava

Kladim se da bi samo moji iz kuće kupili najmanje tri primerka te knjige, svejedno što kažu da su me već odavno pročitali!

Bakuta je primila olovku, ali je posle, kod kuće, nikako nije htela da otvori, tvrdeći da su za vreme rata Amerikanci tako bacali olovčice iz aviona, „pa kad je čovek

Bakuta je primila olovku, ali je posle, kod kuće, nikako nije htela da otvori, tvrdeći da su za vreme rata Amerikanci tako bacali olovčice iz aviona, „pa kad je čovek

— O zecu koji se nacirisao... — šapnu mladi lingvista. — Ah, da! I tako zec zaspi potpuno pijan, tačno ispred svoje kuće, kad naiđu dva vuka. Ni jedan od njih nije bio Vuk Karadžić.

Predstavnici velikih sila otpratili su me sve do moje kuće, to jest do kioska za novine, jer bakuta u ponoćnim časovima ima običaj da gviri iza zavese i budno motri s kim se

za te ploče, mislim, jer smo se svaka dva meseca seljakali, tako da u čitavom gradu jedva da postoje dve ili tri kuće u kojima nismo bili podstanari.

Spremam se da pišem žalbe Ujedinjenim nacijama i Upravi vodovoda i kanalizacije. I da znate, nije mi uopšte zbog kuće, više mi je zbog dede. Toliko!

pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, da počne predstava, pa da počne neka televizijska masaža — i šta si radio? Ništa!

Šifra: Dosta mi je svega, pusti me da spavam.“ Trebalo je, u stvari, da kažem: „Ja odlazim iz ove kuće!“ ali, ako već želite da znate zašto to nisam rekla, onda je to zbog toga što cela ta rečenica zvuči strašno patetično

Ja sam se već otisnula u beli svet. GLAVA VIII Sadrži Anino bekstvo iz rođene joj kuće i vrlo neobičan susret sa lažnim slikarom Mišelinom u ekspres-restoranu kod „Ruskog cara“.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

SVETOGA SAVE 29 III 31 SAN O POVLENU, ІІ 32 ČUDO U ZAROŽJU 33 JABLANIK, І 34 BORANjA 35 ČUDO U GLAVAČIĆIMA 38 KLjUČ OD KUĆE 39 І 40 KUĆNO SUNCE I SNEG-ČEDO 41 KUĆNE DUŠE MIRIS 42 MALA SOBA, BUNCALICA 43 MALA SOBA: ISTJERIVANjE STRAVE 45 BAJINA

SOBA: ISTJERIVANjE STRAVE 45 BAJINA BAŠTA: BOLNICA 47 ČITAJUĆI DANILA, SVETI MARKO 49 SVETI SAVA: URANAK 53 PRETRES KUĆE 55 KUĆA 57 DIVLjA KUĆA 59 A U NULI AZ 60 II 61 AMBAR 62 KAČARA, MESEC POJEDEN 63 VAJAT 64 PČELINjAK 65 AVLIJA: BOŽIĆNjE

KLENAK U rešetku iza Klenka zapliće se rog jelenka. Oko kuće bez dvorišta s jednim Crnim jezdi Ništa. Zmijom pejzaž, rezbarija, sa tromeđe u me zija. Kukuriče petrov cvetak.

Žar-kokoti, purpur-kreste, puste plamen uz neveste. U grozd rumen kuće zbije zrno rodne rozaklije. Crven mračak iz Crmnice pukne narom s puškarnice. Prestižem li crnu prelju?

KLjUČ OD KUĆE І KUĆNO SUNCE I SNEG-ČEDO Iz večeri od prisoja po zdelama plamsa boja. Sobna svetlost s okna tone u smeh sveca

Danila (knjiga Bašta pepeo gde se suđe pominje, poslužavnik, recimo, i matera Kišova) - ja se setih: predeo rodne kuće sjanuo; iz pećnice pecivo rumen miris ispušta u duvansku maglicu (jekavicom nastavljam) - a rakijsku staklicu (kao

Uskliknimo s ljubavlju Drugom svecu, Partiji! PRETRES KUĆE Šljivom behar - proleće. S proplanaka, s gajeva djevojči se priroda. A y kući pretres je.

Nigde se niko ne sprema. U snegu leže šipovi pod oknom koje ne drema. Prostire Bela smetove o crne kuće brestove, gde jeza s lučem gostuje. To hram je, a ne avlija: kraj česme gola Marija kao da nešto posluje.

Tmurnim smiljem depresija iz nizije tupo zija. (Blag predeo zavičaja plane senkom od očaja.) Nigde mira niti Kuće a Mošti su putujuće. Dalek ratar, divni Kneže, u ralicu lastu preže. Pastorala: stoka, pastva.

oktobra 1705, ruskom poslaniku u Beču І Jablan-pera, rit do rita. Jato vrana sa rakita. U zev Kuće raščlanjene mahovina s crepa blene. Tmurno tone pridev zime u okrnjak mesečine.

Rastrojstvo zvučno puni se ozonom. IV U srcu gajim ljubav gostoprimstva, referat s lipe kada pčele rade a kuće retke, pusta domaćinstva.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Samo mi dopustite da nam ovaj gospodin svoje baronstvo osvedoči. MARKO: Nipošto! Ja tebi lepo kažem da ideš iz ove kuće, ako misliš da ostanemo dobri prijatelji. BATIĆ: Nek nam barem pasoš pokaže; od toga se nijedan pošten ne zadržava.

Sve što bude u našem mogućstvu, nećemo mu odreći, kao prijatelji njegove kuće. MARKO: A, Batić ostaje moje dete. BATIĆ (Aleksi): I tako smo gotovi? ALEKSA: Soveršeno. BATIĆ: To mi je milo.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Napolju dotle kroz pejzaž divni i sanke klize djedice Mraza, zvjezdanim prahom iskri se staza. A blizu kuće, pod prozor sami, neznanac neki vješto se skrio. Koga li svjetlo Mačkovo mami i ko bi noćni uhoda bio?

Od sinoć Mjesec kod kuće nije, a baka čeka... prolaze sati... Moraće, bogme, i da ga bije kada se zorom u dvore vrati.

“ I njemu Mjesec pomože rado, u bliskom toru osvijetli stado, a Kudra skoči. „Eno mi kuće, Mamice eno i čika-Žuće!“ Odjuri jagnje ko čigra prava, ostade Vujo kratkih rukava.

„Ako bi usput došlo do boja, nek bude spremna odbrana moja.“ KOD LIJINE KUĆE Sunčani krug se u zenit digȏ kad je Ježurka do lije stigȏ.

I jež, i lija od masti sjajni. Jelo za jelom samo se niže, Ježurka često zdravщu diže: u zdravlje lije i njene kuće, za pogibiju lovčeva Žuće. Niže se ručak četvorosatni, zategnut trbuh ko bubanj ratni.

To samo hulje, nosi ih vrag, za ručak daju svoj rodni prag! Zbog toga samo vas troje, znate, čestite kuće i nemate. Živite, čujem, od skitnje, pljačke i svršićete naopačke!

Odjednom, za tragom zeca, gle, nove šape žure, izgleda — zeca jure. Skokovi idu ravno od prve seoske kuće, to je trag starog lovca i buvolovca — Žuće. Žuća — lovačka zvijezda stara — nema mu para.

Na planeti, na Uranu, videh jasno ko po danu jednu družbu odabranu kako složno kuće grade od blokova čokolade. Preko dana što nanižu, obnoć opet kradom dižu.

Od kuće sam već nedjelju petu u Bihaću, u daleku svijetu. Da li me se sjeća dobri Žućo, je l' Šarulja telence dobila, šta li

Odoh kroz noć, punu kreketanja, (žabe su me pratile u horu!) i na zidu, blizu kuće njene, zapis'o sam „Branko voli Zoru . . . I danas me uvijek boli duša, kad se gdjegod javi kreketuša.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Doviđenja, mladi gospodine. Jedna devojka koja radi file na đerđevu vrlo je lepa. Cela porodica je u vratima kuće kod koje se seku dvoje stepenica. Mora da je čudno živeti nad tako kosim perspektivama.

Gledao sam pažljivo na jezero i nikako je nisam video. — Od Belmonteha ona dolazi skoro uz obalu. Možda su vam je kuće zaklonile. — Razume se. Mogu li naći koju barku da me preveze na ostrvo? — Ne verujem.

— Onda ću ja u pet doći po vas. — Dođite u pet po mene. Ono je zamak? Izgleda ogroman. Ne vidim ribarske kuće. — Selo je sa druge strane ostrva. Vidite samo toranj crkvice koja je navrh ostrva. — Kome pripada ova šuma?

Slobodno zagazim za njom jednom nogom do članaka. — Ovuda je krčma. Selo je duž jezera, ali su mu njegove kuće samo leđima okrenute.

obale kratke razgrađene avlijice obrasle u korov, sa bačenim koševima za ribe, razbijenim bocama, kokošima i mačkama. Kuće su jednospratne, zidane u srednjem veku, iza njih je uličica, s čije druge strane su takođe kuće; i to je sve.

Kuće su jednospratne, zidane u srednjem veku, iza njih je uličica, s čije druge strane su takođe kuće; i to je sve. Ono nekoliko koračaja idemo tom uličicom. Pred svakom kućom sede starice, starci, mlađe žene i ribari.

— Gde nalazite trsku za pletenje koševa? — O, svuda je na jezerskim obalama ima dosta. — Evo naše kuće. Dobra noć, mladi gospodine. — Dobra noć. Prolazim pored kovača i obućara. Sad vidim samo njihove prilike pred kućom.

— Zar... Dopada mi se baš neobično ova soba. Volim ukrase vezene kod kuće i domaće fotografije. Ima li i slike vaše matere? — Da, da, evo ovde su moji roditelji; tu sam i ja sasvim mala.

Doviđenja, Armando. — Doviđenja, naš stari. — Vidite li ovoga? Bio je bogat nekada. Imao je tri kuće u selu i neke četiri barke. Sad ima samo jednu. Izgubio je dva sina. Bili su veliki kao stabla.

Teško je ribarima obogatiti se. Ali zaboraviše to kad iz kuće ispade nekoliko mladića sa gitarama. — Vi dolazite od Pipa? — upitaše očarano.

Ovuda, kroz hodničić, dragi gospodine. Uđosmo u sobu dosta prostranu i svetlu, skoro u sobu nove kuće. Bilo je mnogo stvari u njoj i sav slobodan prostor između njih zauzimao je veliki sto.

Bilo mi je čak prijatno što sam gladan. Ostavljao sam da večeram ujutru. Prošao sam pored kuće u kojoj stanuje Pipo; ova je bila sasvim mračna.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Al ti novi mrtvaci nisu sanjivi: prskaju kuće vodoskokom rudim i dok ih stražari nose nekuda van grada, s krovova se cedi krvava sluz i kad ih obese mrtve

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

DANICA: Zašto? ADVOKAT: Ta, dosadili su mi. Nemam mira od njih ni u kancelariji ni kod kuće. DANICA: Pa to ih vi poznajete? ADVOKAT: Da, upoznao sam ih. Ranije ih nisam nikad ni video.

Jer, reci ti meni, Agatone, ko nama garantuje za tu tetku? GINA: Ko zna koliko je stvari dosad već izneto iz kuće? VIDA: A koliko će se tek izneti dok prođe četrdeset dana. SARKA: Ju, moj budilnik! TRIFUN: Uha, kad pre tvoj?

Nije, nego da mi drugi uzme ovu sobu sa balkonom. Željna sam da vidim malo sveta. MIĆA: Ja sam morao otići do kuće da uzmem najpotrebnije stvari. SARKA: Ama, kakve stvari, neću valjda ovde vek vekovati.

DANICA: Meni je poznato da je on staralac, da on vodi brigu o kući, pa će on najbolje i znati može li se od ove kuće praviti logor. (Ode.) POJAVA V MIĆA, AGATON, SIMKA MIĆA (gleda za njom, seda, pali cigaretu).

DANICA: Ne to, ali...Tetkini prihodi, jedna skromna penzija, nisu toliki da mogu pokrivati i kiriju i održavanje kuće. Morala bih se i ja postarati da štogod privredim.

tako je, dabome, ali on, znaš kako je, advokatska posla, poče i tu da mi vrda, dok ja ne podviknuh, ja se ne selim iz kuće i nema te sile koja će me izbaciti. PROKA: Sasvim!

SARKA: A zar je meni teško trknuti do kuće pa navući opet crninu? TRIFUN: A ti, Gino, samo baciš cvet pa udariš opet u plač. GINA: Pa jest!

SVI: Tako je, pristajemo! AGATON: I zato ja predlažem da se, u ime protesta, odmah ovog časa iselimo iz kuće. SARKA: Uh, baš me žao moje sobe! AGATON: Nećeš valjda da dočekaš ona da nas izbacuje, ona?

TANASIJE: Korpus delikti? AGATON: Jeste! TANASIJE: I mene jedan takav korpus delikti da izbaci iz kuće? AGATON: Može! PROKA (obraćajući se slici): Pfuj, Mato, sram te bilo!

'Ajde, Simka, da se mi spremimo pa da što pre idemo iz ove nečiste kuće. (Ode u svoju sobu.) POJAVA IV MIĆA, DANICA MIĆA (zagleda opet u svoju cedulju).

i uvredu, koju ste mi svojim predlozima naneli, vi ćete to najbolje postići ako uzmete svoj kofer i iselite se iz ove kuće. MIĆA: Kako? Da se iselim? DANICA: Da! MIĆA: To je vaša naredba? DANICA: To je moja molba. MIĆA: Ispuniću vam je.

DANICA: Ali... AGATON: Kaže meni Simka: „To si, Agatone, dobro uradio što si tako strogo naredio da se ovi isele iz kuće, a hoćemo li i mi da se selimo?” Ama, kako da se iselimo, kažem ja njoj, gde mogu da ostavim ono dete samo?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Pred kafanama sedeli starci i posmatrali prolaznike... A kuće promiču, sve ih je manje, odstojanje od kasarne se sve više smanjuje, a s tim, čini mi se, iščezava i onaj bezbrižni

A narednik, naslonjen na sablju, produžio je: — Saznali ste da nam je Austrija bez povoda objavila rat. Naše kuće, naše porodice i sve one tekovine koje su znojem našim i naših predaka izgrađene, hoće neprijatelj da uništi.

Motrilo se strogo da vojnici ne zalaze u kuće. A bilo je i takvih. Obično su tad krišom delili šta je ko mogao na brzinu da dohvati.

Bilo je to u jednom selu pokraj Morave, kada je Tanasije Prvulović izleteo iz jedne kuće sa zaklanom kokoškom, pa je mahao kroz vazduh da bi joj posle lakše perje počupao.

— Mnoga su čuda počinili. Ne dajte, deco, da nam dušman porobi zemlju. Ne dajte... Pratio sam sve muško iz kuće u rat, pa ako treba i ja ću! — i stari preteći diže štap, dok mu je vetar lelujao sede vlasi. — Staraćemo se, dedo!

A iz kafanske sobe, gde rade lekari, čuje se užasni krik. Malo posle iznosi bolničar ljudsku nogu i baca je negde iza kuće, kao kakvu cepanicu. Sunce je pripeklo, zadah da zaguši... Vojnik mi prinese ručak. Beše neko pečenje. Smuči mi se.

Na svima stranama videli su se tragovi borbe i pustoši. U nemoćnome besu neprijatelj je ubijao nejač, rušio kuće, palio hramove. Svet zanemeo od straha, stoji skrštenih ruku nad svojim jadima i uzdiše.

Ukoliko smo bliže Šapcu vide se još sveži tragovi borbe: porušene kuće, popaljeni koševi, razbacana vojnička sprema, među kojom se nalaze i kačketi austrijskih vojnika. Šabac se još dimio.

No niko ne sme glavu da pomoli. Toplota osvaja, u zemunicama usparina, i Trailo priča kako sa jednog izvora do njegove kuće šiklja mlaz vode iz lule, debeo kao ruka.

Šume su isečene, crkve porušene, kuće popaljene. Zemlja je izgažena i usevi uništeni. Sa ledenom mirnoćom, bez suza, podnosio je narod muke i sa titanskim

A kada sam pošao iz baterije, rastanak mi je bio isto onako težak kao kada sam na dan mobilizacije pošao od svoje kuće. Dođoh pred zemunicu komandanta diviziona. On skide sa ušiju telefonske slušalice i uspravi se. Pošao si. E dobro.

Preko ograde doksata prebačene šarenice, a o jednom ekseru visi bluza baterijskog narednika. Na pragu kuće sunča se mačak. Posilni narednikov istrča iz kuće, pozdravi nas i prihvati konje. — Gde je narednik?

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

— Izvol’te, nemamo sve udobnosti kao kod kuće, reče Ljubica sedajući i smešeći se. Ona je već uhvatila na sebi dva značajna pogleda pisareva, pa je odmah obuze ona

kao da premišlja o nečemu, pa odjednom, malo otežući reči i zastajući na nekim izrazima, nastavi: — Ja sam došao od kuće naročito zbog vas. Čim sam čuo sinoć...

— Kako ?... ponovi Gojko. Od osnovne škole pa do kraja školovanja odvojio sam se iz roditeljske kuće i brinuo se sam o sebi. Kakav mi je bio prvi dan školovanja, takav mi je bio i poslednji: sve jedno isto...

Pod njima samo meko seno, pokriveno šarenicom, pa ipak beše tako slatko tu zaspati! Nisu imali ni svoje kuće. Prvo sećanje iz života joj jeste seoba.

Pa posle ono zanosno igranje u aptovini iza kuće: tada je mislila da će se isto tako igrati I kad bude velika kao mati, I čudila joj se što se i ona ne igra, kad je to

Brže, brže... ah, proklete noge, izdaju... baš sad. Evo ga unutra u kući. Zvera oko sebe i vidi nasred kuće plamen, veliki, svetao, topal. Ćutanje... Neko se pače, ustade, on obrte glavu. Jedan dečko stoji i gleda ga...

Ispričaj mu sve, ali razumeš — sve... Samo gledaj da te onaj zlikovac ne opazi. I ja odoh do kuće; ko zna šta može biti!... A nemoj tamo da se zbuniš. Kapetan je dobričina; ne boj se 1Lj!

Kad izlazi iz kuće, veoma je zabrinuta, upravo preplašena, kao i Ljubica. Neko ih je zlo snašlo, ali se niko ne doseti pravom jadu.

— A ovo je, bez sumnje, tvoja draga polovina i glava kuće, nastavi on, rukujući se sa Ljubicom, — jer ti prijatelju, ne možeš biti glava kuće, nasmeja se on, i zagleda se u

sumnje, tvoja draga polovina i glava kuće, nastavi on, rukujući se sa Ljubicom, — jer ti prijatelju, ne možeš biti glava kuće, nasmeja se on, i zagleda se u Ljubicu...

I on, obučen i obuven, tresući se od groznice, iziđe iz kuće i požuri niz sokake pravo potesu... Odjednom, na ulici, kod poslednjih kuća, iziđe pred njega nešto šareno i neobično

Samo je gleda i čudi se toj neobičnoj lepoti... — Vrati se, hoćeš da te odvedem do kuće ? reče ona, i poumi da mu priđe.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ “Nije zora, već je mesec; Pospavaj, jagnje, kod mene!“ “Krave riču oko kuće; Puštaj me, dušo, da idem!“ “Nisu krave, već su ale; Pospavaj, jagnje, kod mene!

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

I da su dukati vredniji od tantuza? I da kamene kuće traju duže od nacrtanih? I da su od njih sigurnije? I da nacrtana kuća nije prava kuća?

(Zatamnjenje) III SLIKA SVAĐA U ADžIĆA DVORIŠTU (Pravo prema publici, unutrašnja fasada jednospratne kuće pokojnog majora Adžića. Duž celog sprata velika veranda.

BLAGOJE: Mašingever! GINA: Da je Sekula kod kuće, bila bih mirnija! BLAGOJE: Samo ti sluti! JELISAVETA: Znaš li gde je Filip?

SIMKA: Bojim se da Gina ima razloga da se plaši... BLAGOJE: Čega da se plaši? GINA (vraćajući se iz kuće): Svakoga i ti primaš u kuću, sačuvaj Bože! SIMKA: Ko sedam dana ne vidi beloga boga, osmoga se obraduje i đavolu!

Preko ograde prebacuje mokar kostim. Gleda preko reke.) SOFIJA: Jelisaveta! JELISAVETA (iz kuće): Šta je? SOFIJA: Nisi mi kazala kako je divan pogled odavde! JELISAVETA (izlazi na verandu): Kad da ti kažem?

SIMKA: Ceo život provedu kao na lađi: danas ovde, sutra onde! GINA: Meni su sve lađe potonule u ovom koritu! (Iz kuće izlazi Sofija i ide prema reci) JELISAVETA (s verande): Sofija! Gde ćeš sad opet?

(Prekine ga Simka, koja se pojavi u vratima svoje kuće) SIMKA: Da li bi neko mogao da mi pomogne? VASILIJE: Naravno, samo kažite! Šta treba?

SOFIJA: Otkud ja da znam? VASILIJE: Zar nisu u pletenom koferu? JELISAVETA: Tamo su perike! (Iz kuće izlazi Simka) VASILIJE (Sofiji): Pomozi joj da potraži! Mora da su u nekom od onih sanduka!

(Priđe stolu) Traže mačeve, a oni na astalu! (Hoće da vikne glumce, ali iz kuće desno izlazi Gina.) SIMKA: Jesi se smirila? GINA: Smiriću se kad umrem.

Pa đe vi je taj Stefan? BLAGOJE: Koji Stefan? (Sa koferima u obema rukama, i pod miškama, iz Simkine kuće izlazi Vasilije) VASILIJE: Izvinite što ste čekali, kasnimo na predstavu! MILUN: Ne kasnite!

Ali da znaš da neću dozvoliti da ičije emocije dovedu u pitanje našu akciju, pa ni tvoje! (Odlaze prema reci. Iz kuće se pojavljuju Jelisaveta i Vasilije.) JELISAVETA: Veštica, ne prestaje da se svađa! Kako se samo ne umori!

Otišli su uz reku, prate onaj krvav trag. SIMKA: Ne znam šta taj Drobac toliko traži ovuda! Strepim i danju iz kuće da izađem, akamoli noću! (Uđe u kuću) JELISAVETA: A ja sam mislila da bi nam oči iskopala za dinar!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Može biti. U svakom slučaju, u Itebeju, kod crkve, i sad stoje tri kuće Crnjanskih, mojih bliskih rođaka. A uz crkvu nadgrobni spomenici Crnjanskih, na primer paroha Itebeja, Miloša Crnjanskog,

Posle revolucije, porodica pop Mitina ostala je bez kuće i kućišta. Moja baba, Jula, othranila je mog oca valjušcima od crnoga brašna. „Daleko mi je Banat, crna košulja!

Mati joj beše rano umrla, a otac tako strog, da je u zgradi Varoške kuće u Pančevu, koja i sad stoji, morala da pere kamenite stepenice, pred stanom varoškog kapetana. I zimi. Na kolenima.

Sa svojih prozora, na Bulevaru, video sam Omišalj, u morskom plavetnilu, čije kuće vise, sa stena, kao španska sela. Ja sam zaboravio mnoga imena igrača, ali sam zapamtio Prestinija i Grandiće, a

Upoznao sam svet u Primorju i osećam se, kao kod svoje kuće, tamo, sad, u sećanju. Taj svet i ti igrači imali su vrlo jednostavnu politiku.

Bio je drukčiji nego Temišvar, veseo, a imao je poneku ulicu u lipama, i jorgovanu. Kuće u bagrenju. Stara zgrada Akademije nauka imala je terasu sa koje se Beograd, strm, video, kao da se diže u Umbriju.

Bežao sam zato iz njegove kuće i sedeo i vrteo se na onom točku koji u Beču igra onu ulogu koju Ajfelova kula igra u Parizu.

Kraj svega toga, ja sam u Galiciji i pesme pisao. Kad bih se udaljio iz čete i zašao iza neke kuće u šumarku, da legnem u travu, dva Slovaka moje desetine, koja su me naročito cenila, mislila su da vršim nuždu.

Dvadeset i deveta je marširala, ali je na nju počela da pada i senka vešala. Austrija je, međutim, i kod kuće vešala, a među obešenima bilo je i mojih poznanika i rođaka. (Miloš Drndarski, u selu Pločica.

A drugi: bogat, krezubav, škart, zabušant, koji se pario kod kuće sa ostavljenim ženama. Jedni su išli u smrt – najbolji deo stanovništva – a drugi – koji su se bogatili na račun njihov –

Njegov je otac bio arhitekt i zidao je kuće u Jelisavetinom predgrađu, u Temišvaru. Mi smo sa tih građevina, i sa trećeg sprata, skakali u pesak.

Muzike sviraju i orgija se do zore. Oni koji su ostali bez zarade, bez kuće, lutaju ulicom, kao prosjaci što pružaju ruke, ali ćute.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Predveče se vrati žena kući i zaprepasti se kad kod kuće nađe, mesto muža, nekakvu grdnu pticu. — A-a-k-ko si ti? — zamuca žena drhćući od straha. — Ku-ku! — odgovori pekar.

Pošla sam na groblje... Znam gde je, išla sam ja često tamo... (Grči se.) Vetar... Zima... Zima kod kuće, zima ovde, na groblju zima — svejedno je... Idem kod mame moje. Kako mi je teško bez mame!...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

I tako lagano glavnom ulicom, idući domu ministra predsednika. I kuće i kafane i hramovi i kancelarije, sve se ispraznilo, sve je živo izišlo da sudeluje u tom epohalnom dočeku velikog

Dok stigoše do kuće ministra predsednika, već i veče pade. Stranca više uneše nego što ga uvedoše u kuću; uđoše svi ministri i

o sušnim godinama, o bednom stanju u kome se nalaze i završi ovako: — To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuće, pa da pođemo u svet tražiti bolji zavičaj.

— Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti.

Pođe ko iz kuće na konju, a ona ga ispraća i huče s rukama pod pojasom: — Huuu! Pazi dobro! Đavo konj, pa samo dok prezne, a tebi pukne

” Ode ko iz kuće da se kupa, a ona čitav čas pre polaska gunđa po budžacima: ,,Prokopala negde voda pa, tek, samo dok se omakne u ambis,

Kad dođe kući, ostavi pažljivo svoje knjižice, poljubi starije u ruku, pa sedne na svoje mesto.” „Kad polazi od kuće u školu, opet tako isto: ide mirno, nogu pred nogu, gleda preda se, i, čim dođe u školu, ostavi svoje knjižice i seda

— Ima još. — Koje su? — Da se građanin obuče, umije i doručkuje! — Pa onda? — Onda iziđe mirno iz svoje kuće i ide pravo na svoj posao, a ako nema posla, onda ide u mehanu, gde čeka vreme ručku.

Od danas da niste se usudili prestupiti preko praga moje kuće, jer ste poverenje i dobro moje prema Vama vratili time što ste mi kući naneli sramotu.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Nastaje izručivanje kukuruza i muvanje dece oko »babica«, a u to vreme redara se ustumarala, pa juri iz kuće u mlekar, iz mlekara u podrum, iz podruma u kuću — sprema radnicima užinu...

A tamo u strani, kod poslednje seoske kuće, čuje se žagor. Tamo je pozna, jesenja vršidba. Ko nije čuo, ko ne zna za čari znojne i umorne vršidbe?...

— E he, pa ti si valjad' bio kod kuće? — Ja, pa mi reče gospodin pojka da udarim na osoje, srešćeš ga, veli, pozdravo. — E, pa dobro, da okrenemo....

Najedared, s kraja sela čuješ tanko — tanko pevanje petla. To je petao iz najsiromašnije kuće, mršav, a hitar i okretan, k'o vidra. Njemu se nije teško nakaniti.

Za minut mi prođe kroz glavu stotina misli: on dobar radnik, bogat i valjan, ona poštena i vredna, iz dobre kuće, pa, nek' im je srećno!... Jovo htede da prođe pored mene; ja ga povukoh na stranu. — Šta bi, pristade li? — Ko...

— Ne brini, evo ti moj revolver; šest metaka dosta je do kuće... — Ih, da si mi po Bogu brat, odsad pa do veka... daću ti dinar za svaki metak...

A kad pođeš od kuće, prate te njene oči sve do onoga ćoška, i ti, hteo ne hteo, moraš da se osvrneš i nasmeješ... Kako to mora biti

i nastaju burne scene, otrovan život, — propast kuće... »Ne, nikada ja neću sebe dotle dovesti... Bilo je vreme, mišljaše on dalje, al' šta ću kad se nisam njime koristio!

Božić je. Studena košava nanosi čitavo more snežnih oblaka, koji zanose i zasiplju ulice, drva, kuće — sve... Crkva pustila, svet se žuri kući; svakome vedro i veselo lice: zna da ga očekuje topla soba, razdragana lica

I on i Đokić namerni su da se žene na jesen. Obojica su bacili oko na devojku Mirčićevu, iz imućne i zadružne kuće. Đokić je, bez sumnje, svoje namere osnivao na svojoj lepoti, okretnosti i svemu onom, što se devojkama dopada.

Neki u snu pruža ruku i pipa po travi, tražeći guber da navuče na sebe: misli da je kod kuće... — Pst! — učini kmet, i svi se trgoše.

Kod kuće nas dočeka drugo zlo — žene. Ne možeš im dati dževapa, ni odgovoriti im na svako pitanje. Te zašto ovo, te kako ono, pa

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

II SIMA SOKIĆ PREĐAŠNjI SIMA (ulazi na srednja vrata): Dobar dan želim. PAVKA: Dobar dan. SIMA: Je li gospodin kod kuće? DANICA: Nije! SIMA: Hteo sam, znaš... a ti si njegova rocpođa? PAVKA: Jeste!

Nego se sav predaš i promeniš, postaneš drugi čovek. Digneš ruke i od dućana i od kuće. JEVREM: E, nije nego... Bolje idi ti pa mi skuvaj kafu. Znaš kako je, slađe se čitaju novine uz kafu.

IVKOVIĆ: Hvala vam, gazda-Jevreme! I ja se, pravo da vam kažem, u vašoj kući osećam nekako kao kod svoje kuće, kao da ste mi roditelji i vi i gospođa Pavka... JEVREM: E, pa onda, kad se tako osećaš, baš da te nešto zapitam.

Pa dosta, brate, ima nas još u ovoj Srbiji koji imamo rođake za službu i pobake na robiji i kuće za prodaju! Je l' tako? JEVREM: Tako je! Uh, da nije iz naše partije, pa da mu podvikneš tako detaljno na zboru.

IVKOVIĆ: Priznajem da je neprijatno, pa ipak može biti i zanimljivo, jer ko bilo da pobedi, iz vaše kuće ide jedan poslanik u Beograd. DANICA: Da, ali on vas grdi. PAVKA: E, pa nemoj ti sad, i zet grdi njega. IVKOVIĆ: Ja?

Gospođice, vama poveravam interese moje partije. Otac je naredio momku te svakom ko me traži kaže da nisam kod kuće i da neću ni dolaziti, pa mi na taj način odbija birače. Molim vas, ako me ko potraži, recite da ću skoro doći.

DANICA: Da glasaju? PAVKA: Ne da glasaju nego da glasaju njini muževi onako kako one hoće. Znam ja dobro u koje ću kuće poći i u kojoj je kući žena gospodar, pa ćemo videti. Kad je inat, umem i ja! DANICA: Manj ako to ne pomogne!

SEKULIĆ: Ženu Sime Sokića. Ostavi ti to meni samo! Moram ga ja tako obrukati da ne sme ni iz kuće izaći od bruke. JEVREM: Ama, pa nije preoteo ženu, zastupa je kao advokat!

JEVREM: A zašto, Pavka? PAVKA: Kako, zaboga, zar ne vidiš kako se sve tumbe obrnulo! Ostavi što mi se od kuće napravi kafana i što već niko u kući ni o čemu drugom ne govori nego o tome — nego i ova opozicija u kući.

Ja to neću da čujem! Gledaj ti njega! Malo što je digô ruke od dućana i od kuće, nego sad hoće i od žene da digne ruke! JEVREM: Ama, nije, brate, ja to samo onako, na primer.

SRETA: Jes'! JEVREM: E, što ne ide - ne ide. Otkud on može da bude kandidat? Penje se na kuće i lemi oluke. Dođe neki stranac i vodiš ga kroz varoš da mu pokažeš znamenitosti, a Laza čuči na krovu.

E, vidiš, to sve mi poberemo svaki od svoje kuće, pa 'ajd u kafanu na onu prvu kafu što se izjutra pije. Tu dođe i poštar koji je već čitao novine, tu dođe i

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

terala da pođe za nepriliku, za nemilu diku; kinjila je i glađu i bojem, tako da je morala naposletku da bega iz očeve kuće i da bega u svet, a mladog kancelistu naravno da su već pre toga premestili negde bestraga daleko.

vozala po varoši i sedam puta se prevezla pored načelstva i jedanaest pored telegrafa i petnaest pored načelnikove kuće, upravo pored načelnikovice na prozoru, a sve njoj u »truc«.

— A kude ostaviste, na priliku, kuferče? — Kod kuće — veli učitelj. — A ’oće li da spremim jedno pile. Da ufatimo i zakolemo jedno pile, pa za jedna ćisela čorba i pečenje.

Da ufatimo i zakolemo jedno pile, pa za jedna ćisela čorba i pečenje. — A ne, ja ću kod kuće večerati. — Vaša volja — veli uslužno ćir Đorđe. — Ja sam ovdašnji učitelj, Sreten N. Danas sam došao.

— . . . Pa ti lepo i mejandžija i predsednik, pa da uzmemo onu drugu polovinu tvoje kuće pa da preselimo tu sudnicu, jer i tako ova sad što je, batal je i krntija kao i predsednik što joj je.

Sedi svaka na pragu svoje kuće, pa se i brani i napada u isto vreme. I to često ne ide s bog zna kakvom vatrom. Sede i jedna i druga, svaka na svom

Jedanput se kod njegove kuće našao trag ukradenog govečeta; bar tako su ga neki »obedili«. Sajbija ga tuži predsedniku, a ovaj pošlje ljude, vlast,

i karakteriše pojedine ličnosti iz obe, a tom prilikom je natrpao sijaset epiteta i pokazao da je u Istoriji kod svoje kuće.

A, pa ima još: »Car se jutros krenuo za Jevropu. Banke danas nisu vršile svoje plaćanje. Trgovačke kuće i privatne drže se u rezervi. Svi su poslovi stali.« — Divota! Žestoko! Bravo Brazilijanci. Živeli!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Od kuće ponesu lončić — tako plav, da ga naslikaš! — A u njemu sinoć skuvan paprikaš, Dokupe hleba, praziluka, kafe, malo šeće

” Ostrvio se Miladin, pa bije I krive i prave, i jače i slabije... I nije ga sramota, uveče, kod kuće, Kad se oslobodi uniforme, pištolja i obuće, Da rukom, koja ljudima udarce nanosi, Pomiluje ženu po obrazu i sinčića

Njihove su posete vrlo retke, Sa njima se viđamo o praznicima. Kad dođu, deca mogu da se sklone Iza kuće, u hlad starih trešanja. Kad dođu, donesu kilogram i po bombone I dva kilograma ljubopitljivog smeškanja.

ŠTA RADI MIŠ PO KIŠI Sruči se pljusak iza kuće, I nebo pusti kiši na volju. Kroz prozor gledam kako skakuće Poljski miš Po pustom Polju.

Beskućnik, a to znači da je kod kuće svud, On se, kad padne mrak, obično skloni u dud — Zavuče se u krošnju koja je sa svih strana Zatvorena i gde ne

krošnju koja je sa svih strana Zatvorena i gde ne dopiru ni rosa, ni slana, I ko što se, pred počinak, pomoli domaćin kuće, Pred spavanje i on sa sobom procvrkuće, Zatim se provrpolji, da se bolje namesti, I istog časa zaspi, sto posto čiste

Onda, vrela, ode na sneg, da se hladi. Pepeo istrese, Potom, Iza kuće. Skoro će proleće, I kraj mraznih noći; Blesnuće, ko tanjir, sunce iznad luga; U maju ćemo Ona i ja poći Tamo

S glavom u magli. Još negde kaplje, iza kuće. Vlažno i tamno od iskoni, Vode se skupljaju u bezdanu. Uz Nemanjinu tramvaj skakuće.

pre vremenâ svih, Mir i tišinu davnoga sveta, Onog od pre milion leta; Bila je jesen, kišna ko sada, Al nigde kuće, sela ni grada...

Već čujem kako oko kuće Negoduju ujne, strine i tašte, I svi koji znaju šta je moguće, Šta nemoguće, protivnici igre i mašte, Koji toliko

Na posao se bacam smelo, Gvožđe se kuje dok je vruće, Sa reči treba odmah na delo: Prodajem kuću, sve oko kuće, Briga me šta će reći selo! Svaki nas posed u grob vuče! Bogatstvo je grožđe kiselo!

” „Odmah, na početku, potegni-povuci! Teško je uhvatiti zakon ženstvu... Svak bi hteo starost u tihoj luci, Kod kuće, ne u inozemstvu... Samo, bolje je mala para u ruci Od muškarca koji je uvek u bekstvu...

Rakić, Milan - PESME

Sve su jutros jele obvijene snegom, I drvene kuće, ko od snega cele, Pod crkvenim tornjem spokojno se bele, Ko šatori beli pod pobednim stegom.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Ne boje se česti ni poštenju, tek da steku da se kami rane. KNEZ JANKO Bjehu li im kakve kuće, Draško? VOJVODA DRAŠKO Bjehu kuće na svijet divota!

KNEZ JANKO Bjehu li im kakve kuće, Draško? VOJVODA DRAŠKO Bjehu kuće na svijet divota! Ama bješe muke i nevolje: ćeskota ih nesretnja davljaše, smrad veliki i teška zapara, te nemahu krvi u

Ja nijesam ni poznâ nikoga, a kamoli da me ko dočekâ, n i ona ružna mješavina ne vaše iz kuće izaći. Svagda graja bješe oko mene kada hoćah po gradu izaći, kao u nas bijele neđelje kad se krenu momčad u maškare.

Dok se jedna podiže zavjesa, treći dio od kuće otvori. Bože dragi, tu da vidiš čuda! Tu izmilje nekakvoga puka, to ni u san nikad doć ne može, svi šareni kao divlje

pojati; a evo je nasred njega šuplje kâ da si ga šilom prošupljio, a po njemu dvadeset grobovah, i nijedan nije izvan kuće. SVI GLEDAJU ONO PLEĆE I ČUDE SE KAKVO JE. PITAJU OD ČIJEGA JE BRAVA, I KAŽU IM DA JE OD BRAVA SKENDER-AGE MEDOVIĆA.

KNEZ JANKO (gleda jedno pleće i priča iz njega) Ima ovaj dvadeset govedi, guvno mu je kod kuće lijepo, na kuću mu šljeme dosta jako, jaki su mu i lijepi konji; krije negđe zamotuljak parah, ma bih rekâ da ih nije

ni se ne kće pokrstiti; koji li se pokloni Božiću, prekrsti se krstom hristjanskijem, uzesmo ga za svojega brata. Kuće turske ognjem izgorjesmo, da se ne zna ni stana ni traga od nevjerna domaćega vraga. Iz Cetinja u Ćeklić pođosmo.

Iz Cetinja u Ćeklić pođosmo. Ćeklićki se razbježaše Turci, malo koga od njih posjekosmo, ma njihove kuće popalismo; od mečeta i turske džamije napravismo prokletu gomilu, neka stoji za uklin narodu.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle službe, prvo kod njih dolazili na čestitanje, pa tek onda išli u druge kuće, takođe stare i čuvene. U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje grobove.

Sazidao je kapiju na svod i jaku kao grad. Gornji sprat kuće podigao, okrečio ga i išarao rezbarijama. Sobe | je raskošno iskitio najskupocenijim ćili mima, i starim i skupim

Od tada Turčin, zaptija, nije smeo pored kuće proći, još manje da zastane. Cele noći ispred kapije morao je da gori fenjer i po tri i četiri noćna stražara da

Ali zato je onda moralo zlatno kandilo njihove kuće pred raspećem u crkvi jednako da gori, a onaj sto, odmah do vladičinog, samo njihov da je, i niko sem njih ne sme u nj da

„Eh, tako je to i to, što rekao pokojni hadži Trifun“. I kada ne bi bio na putu, on bi jednako sedeo kod kuće: leti gore na doksatu, — a zimi dole, u onoj velikoj, širokoj sobi.

A zna kada je noćas došao. Čuo ga je. Samo je jedan put lupnuo alkom, a ona, mati, odmah iz kuće istrčala, sigurno nije nikako ni spavala, čekajući ga.

njima, a najviše svojoj ženi, kada se razboleo, nije hteo da kaže, da se potuži, već jednako ležao gore, na doksatu od kuće, i samo opštio sa slugama, te ga tako jednog dana tamo zatekli i mrtvog.

I nikad se iz njihove kuće nije čula, kao iz ostalog komšiluka, svađa, boj, ili piska dece. Čak se niko nije mogao pohvaliti da je mogao čuti da

Oko kuće jednako se dokupljivali susedni placevi i ambarevi. Štale, što su bile isprva odmah do kuće, sve su se dalje iza kuće pom

Oko kuće jednako se dokupljivali susedni placevi i ambarevi. Štale, što su bile isprva odmah do kuće, sve su se dalje iza kuće pomicale u krajeve, da se prilikom donošenja hrane, žita, ne bi remetio kućni mir i raskoš.

Štale, što su bile isprva odmah do kuće, sve su se dalje iza kuće pomicale u krajeve, da se prilikom donošenja hrane, žita, ne bi remetio kućni mir i raskoš.

A oko kuće se opet bašta jednako proširivala, punila najlepšim i najboljim drvećem: šamdudima, trešnjama i višnjama, i raznovrsnim

Pandurović, Sima - PESME

sveta što gleda kako ih sad nose, Te proste heroje, te velike ljude, Što su mirno svoja ostavili rala, Ognjišta i kuće, i nejač, i žene, I čija crvena, topla krv je pala Po zemljama što su suzom zalivene.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

mjeseca po njegovoj pogibiji, obradova stare i sestru bezbratnicu, muškijem čedom, jedinom uzdanicom gotovo istražene kuće.

Milica osta stojeći, držeći visoko luč. „Evo nas, serdaru, tvojijeh brata, da ti tugu iz kuće išćeramo, jer, bogami, niti nam je Božića ni veselja dok je tebi tako!

minu i Đurđevdan, naša lijepa slava, a gusle ne zaguđeše niti se orô poigra nigdje u plamenu, kao da je iz svake kuće po mrtvac!“ „Niti će, strina, dok se pod ovijem šljemenom nešto ne izmijeni!

Lazarević Rama, Zagarčanina, propušti bez ijedne, jer Ramo bijaše suviše ozbiljan. „A vi dvije stare kuće“, reče, obrativši se serdarima Savu Plamencu i Petru Đuraškoviću, „ako ćemo po gospostvu, trebalo je onda da najprvi

Ona provuče prste nekoliko puta kroza njih, pa ih stade češljati. Tek što to poče, ču neki šušanj oko kuće. Učinje joj se kao da čuje neke korake. Brzo turi češalj za tkapicu, a kose previje na tjeme i pokri glavu kapicom.

Zar dok se mali oženi? A da što drugo?... Eto serdaru snahe — ona se, mnim, neće preudavati iz ovake kuće, a drže je dobro, a ima muško dijete...

Ajte sad u miru božijem! Proklet je ko uloži da se sveti! Pratiće vas do kuće dva glasa; jedan će opominjati vas, a drugi ove.

Može im biti!“ „Što ne dođe majka ti, Spasoje?... Njoj je najbliže, a ona je najpotonja iz ove kuće povedena“, zapita Joka nekog zgodnog crnomanjastog momka. „Bogami, pravo ću ti kazati, nagonio sam je.

“ „Bili dva Cuce, pa se stali dijeliti“, poče onaj. „Šta će da dijele, kami, do one kuće i avlije, I nešto prljužine. Dobro! To treiše. A oba znadijahu samo jednu pjesmu. — A da kome će pjesma? zapita stariji.

Ali se serdar dugo zadržao od crkve do kuće, jer na svaki korak sretao je i stizao ljude iz drugijeh sela i daljijeh krajeva Crne Gore.

On sa svojijema ostade još za koji dan, dok se bonik oporavi. Uoči Trojičina dne sve kuće oko njegove bjehu puste niti je u kojoj pas lajao, ni kokot pjevao, jer Njeguši odu svi, a povedu i sve živo.

„Čiji će, zbilja, konji biti u ovo doba?“ reče Joka. „Bogme dva čovjeka na konjima. Eno ih ustaviše se kraj strikove kuće, pa obrću glave na sve strane!“ odgovori cura. „Čude se e je sve pusto oko njih“, reče Milica. „Ama ko će to biti?

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Dao ti bog hiljadu pasa, pa svi ćutali, a ti sâm trčao oko kuće i lajao! Očuvao nas, bože, kratke žlice i duboka lonca, duge luke i motike tupe; kose ljenice i trave bjelice;

Nema četvrte daske u glavi. Ne staje on na trulu dasku. Ni vratiša, ni platiša. Nijesu mu sve koze kod kuće (na broju). Njegovo svako jaje dvožuče. Obosio po glavi (oćelavio). Ovčije runce, a vučje srce.

Kao siromah u bogatoj varoši. — Odgovori se na pitanje: kako si? ili kako živiš? Kod kasalove kuće. — Kad ko za što pita, pa onaj koji se pita neće pravo da mu kaže, nego ga vara, tj. da kasa jednako uzalud.

— Uboštvo čovještvo gubi. — U uboškoj kući i paučina je potrebna. — Iz prazne kuće i miši beže. — Vreća prazna ne može na noge. — Sirotinja nema srodstva.

— Prazna kesa teža od tovara. — Čovek bez novaca, panj bez žila. — Sa novcem svud kod kuće. — Nije gospara bez dinara. — Što tanja kesa sve deblji obraz. O STAREŠINSTVU — Kakva starješina, takva sva općina.

— Tko zlo žive, gore umire. — Um za morem a smrt za vratom. — Grob je bliži od kuće. — Danas čovek, sutra crna zemlja. — Danas jesmo, sutra nijesmo. — Dok smo, nek’ smo, kad umremo, nek’ se spominjemo.

“ A kad ličina pukne i oni popadaju, onda ono reku. Vala, sveti Klementije, klimaćeš ti oko moje kuće, a ja ću odsad slaviti svetog Nikolu! — Priča se kako je svečar koji slavi sv.

Pošto čovjek sina svoga s najvećom žalosti više kuće zakopa i pošto mu vrijeme žalost malo utiša, onda dođe jednom zmiji pred rupu, i dozvavši je stane joj govoriti da se

se da je nekakvoga čovjeka tako morila móra, da već najposlije nije mogao zaspati, i dosadi mu se kod kuće življeti, nego uzjaše na svoga bijela konja i pobjegne u svijet ne znajući ni kud ni kamo; ali mu je i to bilo zaludu,

(Čupav kao vještica). 2 Pripovijeda se u Srijemu kako je nekakav čovjek, viđevši iz postelje kako mu je iz kuće vještica odletjela, našao njezin lonac s masti, pa se njome namazao i, rekavši onako kao i ona, prometnuo se i on u

brzo projuri kroza zemlju i dođe u pomoć: sva okna zalije i oknare sve podavi, potom iziđe napolje i sve oknarske kuće potopi i odnese.

Miloš: – Imam majku a otac mi je umro. Car: — A đe ti je majka? Miloš: — Eto je tamo dolje u selu kod kuće. Car: — Hajde, da nas vodiš tvojoj kući. Miloš: — Ne mogu od ovaca. Car: — Hajde, mi ćemo poćerati i ovce.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Pošto skine slaninu i uprti na leđa, pođe gredom da se vrati natrag, pa se nekako omakne, te padne na sred kuće, đe je spavao čovek sa ženom i s đecom.

“ Čovek mu dragovoljno pridigne slaninu, samo da mu se đavo kine iz kuće; i on uprti slaninu na leđa, i odnese kao svoju.

A ko se u babe najmi, pa za tri dana ne sačuva kobile i ždrebeta, on je izgubio glavu.” Sutradan kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe, ta mu ona kaže sve šta je čula od zmaja.

” Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti nego ga dočeka u ruke pa ga zavitla preko zmaja čak

” Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga dočeka u ruke pa zavitla njim čak na treći

” Tek što ona to reče, a buzdovan zauji više kuće, a Stojša brže istrči pred kuću pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga dočeka u ruke pa zavitla njim čak na četvrti

U taj mah nestane i konja i kupca. Starac došavši kući s novcima, zateče i sina kod kuće. Kad posle nekog vremena dođe drugi vašar, onda sin opet reče ocu: „Hajdemo, babo, na vašar.

„Idi mati sad da vidiš hoće li mi car dati devojku, pak šta ti god odgovori, kad se vratiš, opet se ne osvrći do naše kuće.

” Onda se mati vrati kući i idući putem nije se osvrtala, a kad dođe svojoj kući, a to mesto njezine kuće dvori bolji od carevih.

mati da vidiš hoće li mi car sad dati devojku pa šta car rekao da rekao, kad od njega po- | đeš ne osvrći se do naše kuće.

Kad ona otide k mesecu, nađe mesečevu majku kod kuće, pa je poljubi u ruku i nazove: „Pomozi Bog, mesečeva majko!” A ona joj odgovori: „Bog ti pomogao, rajska dušice.

Idite još jedan put u svet, pa koji donese lanac da se | devet puta obavije oko naše kuće, onoga ću ženiti.” Tako se braća umire i starija dvojica otidu kuda su znali, a najmlađi upravo k carevoj kćeri, pa

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Zapela si da prišiješ osmi džep! A osmi džep, to su velika usta! Guta kuće, guta ljude, guta glave! Paz da i tebe ne proguta! GOSPAVA: Imam ja džep, da ti ne kažem kakav!

TANASKO: Odvali mi ruke ova kokinka! MANOJLO: A šta bi tek da nosiš mitraljez Švarcloze? Ovde su kuće, a treba da su kupusišta i pašnjaci... Slažu se i rastojanje, i pravac, ali se mesto ne slaže...

Stanković, Borisav - JOVČA

Levo i desno oko kuće lisnate voćke. Uza stubove, i uz doksat, čak do krova, penju se loze, čardaklije. Letnje jutro.

MAGDA (dolazi s leva iza kuće, pod stepenice, spazi snahu svoju gore): Došao? MARIJA (prstom na ustima daje joj znak da ne viče): Došao!

Srećom, kao da smo znali, te nas zateče kod kuće, inače ko zna... MAGDA Ako, ako. Zato onaj moj, sin, sigurno čuo u čaršiji, pa sinoć eto ga kući i jutros rano i

(Gotovo je gura, te ova tiho silazi, pod stepenicama natiče nanule i gubi se levo). NACA (dolazi s desna iza kuće, kroz voće, otrči pod stepenice): Tetko, je li istina da je bata došao?

MARIJA (maše joj rukom da ne larma): Došao je, došao. NACA (otrči iza kuće desno). SLUGA (dolazi s leva i staje pod doksat): Da otvorim kapiju? Konje i kola da izvodim?

JOVČA (odbija je): Ćut! ANĐA (unatraške se povlači ugušujući jecanje, silazi i beži levo iza kuće). Čuje se na kapiji lupa zvekira. VELA (istrči iz kujne i otvara vrata na jednom krilu kapije).

A i tamo, svuda, kao da sam u svojoj kući; svugde imam prijatelja, rodbine. I tamo imam imanja i svoje kuće. VLADIKA Pa i svoje žene, Jovčo? JOVČA Eh, bilo to. VLADIKA Ako je bilo. I neka je bilo.

Ako u amam na kupanje pođu, ja da ih pratim, iz amama dočekujem; kod kuće, u sobi, da ih raslađujem, donosim piće, jela... Leti, ako se ode u selo, na čivluk, i tamo jednako sa njima sam.

GLASOVI PRIJATELjA Au, prijatelju! JOVČIN GLAS I osem ove kuće, dedovske, i bašte i nešto voća ovde, sve ja sâm stekao, prikupio, združio... GLASOVI PRIJATELjA Aferim, prijatelju!

otvori je, zapali još sveća i vraća se u kujnu; druga sveća, s težim koracima, ispadne iz kujne i promiče desno iza kuće. JOVČIN GLAS (nestrpljivo): Ama, što se ne otvara to?! (Lupa besno.) Ako ona, Vaska, tvrdo, zdravo spava, što drugi?..

JOVČA (bešnje): Ovamo, bre! NEKO S FENjEROM (izgubi se opet levo iza kuće). MARIJA (iz kujne, zabuljena, držeći se rukama za glavu teturajući, smeteno se penje): Oh, evo, evo!

JOVČA (ustukne; u trenutku razumeo je sve: da ih je Vaska obeščastila, i zato je »bolesna« i nema je kod kuće. Izbezumljen): Ne to, bre!... (Gotovo besvesno): Lažeš ti!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Mati moja, ostavši udova s četvoro malene dece, ne mogući sama tegotu kuće nositi, a pritom i mlada budući, dve godine po smrti oca moga pošla je za drugog muža; no u ovom ftorom braku vesma je

Mlogo bi mi ga krat kod kuće oteo, no ka|ko bi pošli u školu, dao bi mi ga opet, moleći me da ne kažem ništa mešteru, ispričavajući se da on nije

Odrekao se ne samo sveta i šta je god u svetu, | nego i samoga sebe; bez kuće i bez kućišta, bez vatre i bez ognjišta, kao ptica usamljena i ujedinjena u gori život valja da provede.

I tako ti ga isteraju iz kuće i avlije, a meni reku da se ja nimalo ne bojim. I preduzmemo opet mirno i | lepo razgovarati se kao i pre.

U trećem mesecu ftore godine, budući ovo mesto blizu Bosne, okuže se neke kuće u Golubiću; onda ti, kud koji može, beži, i ja pređem u Kosovo, gdi prebudem u domu popa Avrama Simića jedan mesec.

Johana Eberharda voobražavati — zamišljati voobraziti — zamisliti, uobraziti vooružen — naoružan Vo svoja — kod kuće vospeti, vospoju — zapevati, zapevam vospetiti — sprečiti vospitavati — vaspitavati vospominanije — sećanje,

dažd — kiša doždati - dočekati dokopati — izvršiti, završiti dolgota — dužina domostrojitelj — domaćin, upravnik kuće donošenije — dostava dosjazavati — dostizati dostodolžan — dužan dostojinstvo — dostojanstvo dostopametan —

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— Nećemo da mišaš s tim kominjakom! A-ja! — Nama kominjaka i kod kuće pritiče! — viknu Čagljina. — Ne, ne! — zagrajaše svi.

— zače meko Čagljina. — Jesam li ja rekâ šta rđavo? A jesam li i mislija šta rđavo? A on nas tira iz kuće na ovaj način!

A stričeve ti zovu Čagljina i Šunda. Reci da nije tako. I svi se slatko smijahu. — A šta si radija kod kuće? — Pasâ je koze! A ovdi ćeš pasti guske, razumiš li? A nije lako čuvati guske, brajko!

Zlosrećni Čimavica, ne ustavi se ni na tome, nego pisa iz svoje kuće stricu fra-Pinjati Ćuku, koji u to doba držaše parohiju u O.

odjaviti životinju na vidnoj noći priko naši župa, između naši kmetova, to nisu nikako mogli učiniti bez ruke pomoći iz kuće! A kad velju „domaća ruka“ ne mislim samo ovo naši pet-šest slugu, nego mislim i najbliže prikovođane!...

A rkaći „pleći daše, i bježati staše!...“ Bože mili, što se od njih čini!... Kršćanluk ih siječe, gazi, kuće im i crkve ruši i spaljuje, vješa im kaluđere za bradine!...

Bakonja mu strča u susret. — Ma šta ovo čine vratrine? — reče on djetetu. — Izgone ljude iz kuće sv. Vrane, ljude koji su, otkle-dokle, došli na požalovanje!... A, ovo nisu lipe bilige, ovo...

Sad se prisjeti nječega drugoga. — Pa znate, nisam bija ni kod kuće, jevo je prošlo šest godina. Zato, ja bi večeras kući, da bi prinoćija, pa sutra zorom u varoš, pa sutra uveče da se

On će i spavati ovdi... Ako ćete, ovdi će spavati fra-Jakov. Pa, najposli, promislite, šest godina da nisam kod kuće bija, da nisam braću vidija, a nikad ne bija u varošu!...

Ona dvojica prevezoše Bakonju i on odjezdi uz vodu, daleko od sela. Odahnu tek kad izgubi pošljednje kuće iz vida i tek tada osjeti kako se preporađa. Navališe uspomene.

Barica iskoči iz kuće. Oboje mu se objesiše o vrat i zasuše pozdravima i pitanjima. Barica istrča pred dvorište, pa sta dozivati Roka, a da i

Bakonji se lice zažari. Međer ona bješe drukčija nego što je zamišljao. Bješe ružnija. Na maloj ravni skrkle se kuće, iz kojih strše dva-tri zvonika. Popov momak prekrsti se, pa to učiniše i pop i Bakonja.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Ni senku čak da baci sinagoga. Rupa mesto crkve: ni porte, ni boga. Nema kuće u vetru, zida, lupe vrga. Gde je veliki dan i mi sred njega mali, Ogromni toranj i sat koji nas prati Dok bežimo na

Ćosić, Dobrica - KORENI

Petnaest godina je prošlo, sada, sada će da vrisne puška. Dok ga dovuku do kuće, smrznuće se. Njegov leš koso leži u tami, naslonjen na nju i pokriven njome. U bradi se zgrudvala krv. Grudi su iscepane.

Godinama on tu brigu ponese od kuće, a gubi je po putevima, mehanama, vašarima, u trgovačkim poslovima. Kad se vrati s poklonima, donese kući u grudima i

Ruke joj opušteno, lako lupiše o crnu dasku. Jedva je dočekala da se vrati. Tri nedelje nije bio kod kuće, pa ga se ljuto uželela. Večeras, dok je, okupana, oblačila čistu košulju, uhvatila je sebe u zaboravljenom smehu.

Čula je ona da trgovci imaju po varošima žene koje plaćaju poklonima i novcem. Stalno je po svetu, odvojen od nje i kuće. Ako. Ona je ovde gazdarica, a on neka plaća gde zanoći. Valjda nije to.

Đorđe zagazi nekoliko koraka u celac, pa se naglo vrati pod strehu kuće i nasloni na zid. Venci suve paprike, ostavljene za seme, obešeni o strehu, suvo škrguću iznad njegove glave.

Kasnije radi nečega ponovo iziđe iz kuće i, teturajući po celcu, uputi se ka stajskom vajatu. Iz gomile slame izvuče se pas, skoči na gazdu i zacvile

Đorđe dunu u sveću i napipa vrat. Nekoliko puta pade u sneg dok se dovuče do kuće. Već sviće. Simka s Mokrim licem još uvek stoji oslonjena uz naćve.

Nije mu smetalo što je iz sirotinjske kuće, i što joj je otac bunardžija i nadničar, jer video je još kod manastira da je po svemu drukčija od njegove Živane,

Neće da umre kao predsednik palanačkog suda! Pogleda: sve je isto, kuće, zima, i onog poznaje, i ženu poznaje, ne, to je beda, sirotinja...

(Šta mogu? Moram je razočarati.) Pa jeste, i za Božić. Toliko godina nisam bio kod kuće za Božić. Nisam te video... da, da, sedam godila. Pariz, pa odmah služba, državni činovnik... (On! Žao mi, šta motu?

Taj će biti veći gazda od tebe. Za trice će da te kuli. — Juri vepra, ne daj, teraj ga iz kuće, Tole... Zbog tebe, nesrećnica, pati. Ukleo si je. Osušio se, jalovak si. Ne rađam ja tebi sluge. Pet sinova imam.

Nisam zaslužio da me isteraš iz kuće, da ne platiš muku... I još stolicom zavitla na mene. Što me samo ne udari! Do pod miške nabio bih te u zemlju.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Blistala su na svili jezera kakva mladić i devojka zajedno nikada nisu videli; crvenio se krov kuće u koju nikada nisu ušli; trčalo stazom dete koje nikada nisu uspeli da imaju; smejalo se dvoje mladih kao što se oni

»Uh, kako se Poglavica prevario da neko može uništiti čaroliju!« pomisli Đavolak, kad iz jedne niske, ruševne kuće izađe devojčica noseći malog brata u naručju. Pogled na nju zasmeja Đavolka do suza. Bila je hroma i grbava.

A onda je počelo da ih brine uzima li Tataga hranu, ili je raznose psi i mačke? Prozori njene kuće prekriveni su ledenim cvećem. Ko zna ima li unutra ikog živog?

Na prstima, sva ošamućena, izađe devojčica iz Tatagine kuće u blistav, beli, snežni dan. Po žbunju i po stazi bleštale su pahuljice jasnije od zvezda.

Ali u svetle mrazne večeri, kada je sneg na zemlji sjajan i škripav, na zapadnom rubu neba, iznad same Tatagine kuće, deca iz Tatagine ulice viđaju zbijeno jato raznobojnih zvezda i jednu krupniju kako se penje uvis.

Kako je i mogao da se vrati? Put do sela nije znao, a i svoje kuće se sećao tek kao gnezda na vrhu brda. Da prosi, ipak, nije hteo. Ima on i ruke i noge, zašto bi prosio?

se zvezde spuste sasvim nisko i nebo postane puno njihova sjaja, dve zvezde se naročito dugo zadržavaju na krovu jedne kuće u Ulici kestenova. Obe su iste boje i veličine, ali jedna iskri od radosti, dok druga plačno žmirka.

On upre pogled u zemlju ispod oraha, I opet mu se učini da se tamo nešto komeša. Polako, na prstima, iskrade se iz kuće, ali kad je došao do onog mesta gde mu se činilo da vidi kako iz plodova oraha iskaču malena, razdragana bića, on

— To galebovi kriče, spavaj! — dečak dodade starcu vode i istrča iz kuće. Iznad potamneloga mora rasla je beličasta svetlost praskozorja. Krici se više nisu čuli. »Možda ih nije ni bilo?

Kako da zna? Oko njega bila su pola nalik na ona koja je ostavio, iste kuće, isti ludi. Jedino vrh Snežne gore koji se belasao u daljini bio mu je nepoznat.

S osmehom su im pokazivali gde se love školjke i rakovi. Uvodili ih u svoje kuće, iznosili pred njih sir i crni ražani hleb.

One koji nisu umeli da rezbare, čitavo selo preziralo je ili žalilo je li čudo što je dečak iz kuće pod liticom sa stidom skrivao desnu šaku na kojoj nije bilo prstiju? Što je, rastući, sve manje odlazio u selo?

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Tu, u blizini Kneževog spomenika i Pozorišta, podizao je kuće imućan i ugledan svet, nedovoljno sklon onim istorijskim sećanjima koja nisu uobičajena.

U tom su međuratnom spokoju, opojnom, kažu, a kratkotrajnom, zidane nove kuće i izrastale mlade lipe, kaldrmu je zamenio asfalt a svetlosna granica, nevidljiva oku onih koji se nikad ne okreću

Onda Gospodar Jevrem natera konja u kas, preleti ulicu pa nastavi, lakim hodom, pored ružnih višespratnica, do Božićeve kuće, u Jevremovoj 19, odmah pored Vukovog i Dositejevog muzeja. (Božićevu kuću dobro pamti.

I, evo, uporne nedoumice opstaju u vekovima: nemoćan pred njima, Gospodar Jevrem nastavlja da jaše pored kuće u kojoj je živeo Milan Rakić. Još jedan ugao i Gospodar ustavlja konja pred malom obućarskom radnjom S.

Gospodar Jevrem zastaje ispod prozora na kraju bočnog dela kuće, prozora koji gleda u Jevremovu ulicu, i doziva: „Nikola, hej, Nikola!

Ispod sadašnje Jevremove ulice, ispod raskrsnice svetlosti kod Dositejeve Velike škole, nije ni bilo ulica, samo kuće, uglavnom turske a bezaz– lene u zelenilu.

ubrzava korak duž tihih, sivih zgrada (njegova ulica je tu, između Dositejeve i Zmaj-Jovine, ćudljiva i nevesela) do kuće u kojoj je stanovao Jovan Skerlić.

Kao i za života, Skerlić polazi od kuće ujutru, prenapregnut, i odmah kreće uzbrdo, uz padinu, prema Univerzitetu i centru grada gde je nekada bio „Srpski

Zmaj ali imao nadimak Pižon, takođe je stanovao u Jovanovoj, blizu ugla Višnjićeve, ukoso od danas rabatne, prizemne kuće Velislava Vulovića, onog predsednika beogradske opštine koji je dao da se, 1909, popločaju ulice na padini prema

U strahu da će odnekud iskrsnuti Turci, ubiti ga ili odvesti sa sobom, branili su mu da se iskrada iz kuće a naročito da luta Avalom. ipak se iskradao, i lutao.

Nije bio siguran neće li, jednog dana, ako to Turcima bude jako u volji, za njim, iz Kneževe kuće krenuti senka da ga sustigne, iznenada, u ponoć ili pred svitanje. To mu je bilo svejedno.

To mu je bilo treće prolaženje. ULICA ZMAJA OD NOĆAJA Na uglu Ulice Zmaja od Hoćaja i Ulice Sedmog jula dve su kuće, jedna do druge: jedna je stara a druga prastara.

Popa, Vasko - KORA

mirnim vodama Zubate oči lete Oko nas modre usne Na granama lepršaju Krici udaraju o plavet I padaju na jastuke Kuće nam se kriju Iza uskih leđa Šake se hvataju Za nejake oblake Vene nam valjaju mutne Postelje i stolove Izlomljenih

po zrno Kako drvenim rukama ovim Lišenim lišća da se grlimo Ginu nam karanfili sa usana Ginu nam u vrelome pesku 11 Kuće su izvrnule Gorke džepove soba Da ih vihor pretraži Duž naših rebara Ulične svetiljke Svlače haljine krvave Dva smo

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Zato se u njoj osetih kao što se čovek oseća kod svoje kuće, pa bila ona i krovinjara. Nisam se više osećao kao riba koja gine na suvom tlu, već kao živ puž u svojoj kućici.

Moja soba za rad koja se nalazila na gornjem spratu kuće stradala je kao većina ostalih, ali njene razlupane prozore zamenih prozorima iz drugih soba čija su okna slučajno

Isto tako sam se obradovao kada pronađoh vernu sliku kuće u kojoj se rodio Isak Njutn, a u njoj mu sinule prve zamisli njegovih triju epohalnih pronalazaka.

Na to pitanje ne mogoh odgovoriti dogod ne dopunih i ne proširih svoja znanja, donešena od kuće, jer sam, kao i svaki drugi Grk, bio vičan da računam samo sa celim brojevima, a sada ubrzo uvideh da zbir kvadrata

U to doba poslaću ova dva moja roba sa jednom nosiljkom i sa dostojnom pratnjom da te, mili goste, iz Demokritove kuće doprate u moju“.

„To je naš smešljivi filozof!“, uzviknu radosno Hipokrates koji se već bio pobojao da neće zateći kod kuće smešljivog filozofa, kako je cela Grčka onda zvala Demokrita. No nomofilaksa spopade neopisiv bes.

On donese iz svoje kuće to delo i poče naglas da čita njegova najvažnija mesta. Kako je svet postepeno postao kad su se uskovitlani atomi

Mladić se oseti ovde kao kod svoje kuće. „Eshilo, Sofokle, Euripide! Ta vi ste moji dobri poznanici. Vaša dela sam nebrojeno puta pročitao, razumeo, osetio

- Pa šta da počneš sa tim silnim novcem?“ „Hoću da se obrazujem“. „Dabome! To je sada adet. Svaki mladić iz dobre kuće želi da se izobrazi, da postane govornik, pesnik ili filozof.

Stari narodi imali su u ono doba dosta razvijenu građevinsku tehniku, gradili su hramove, kuće, pristaništa, vodovode i lađe, imali dobrih alata i mnogih iskustava, ali se njihova tehnička delatnost mogaše kretati

Zadubljen u svoje misli, nije ni čuo kako su smene straža na gradskim zidovima prolazile pored njegove kuće ritmičkim korakom i kako su trubama davale svoje signale.

„Kako možeš? Ta sve su varoške kapije zaposednute rimskim vojnicima“. „Ne mari ništa! - Pored moje kuće prolazi, podzemno položen, glavni, ozidani, veliki oluk vodovoda sa krimitskih planina.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

voli Nikola, pa nam je, posle, kad se kola krenuše putem u selo, pričala o tome kako je sinoć vešto i lako umakla iz kuće.

— Tri dana bez putovanja. — O, baš ti hvala. Provešćeš sve kod mene? Nećeš u Solun? — Ne mislim. Šta je kod kuće? On me pogleda ćuteći pa ne skidajući ruke s mojih ramena: — Sve ćeš redom čuti. — A sinoć si imao napad?

Kao dete, kad sam se zorom razdragan budio i otvarao prozor male, vrtom opkoljene roditeljske kuće, jurnula bi, pamtim, ona okrepljujuća muzika stvari, puna neke snažne životne energije koja podiže, prkosi, opija.

Sad sve znaš, pobratime, i sad možeš slutiti kako mi je u duši. Oba dana proveo sam kod. kuće; nikoga nisam hteo da vidim, ni s kim da govorim.

— Rođak. — Gospodina Nikolu — reče nosač podižući stvari i sumnjivo vrteći glavom — mučno da ćemo naći kod kuće. Nećemo ga tamo naći. — Kako? zašto? — Ne ide on tako rano kući, gospodine. Njegova kuća je „Laf“. — Šta kažeš?

Zašto mi ne javi? A jest, sad sam dobio, maločas. Hteo sam ovog momenta... — Ne čini ništa — rekoh. — Kako su ti kod kuće? On mi opet pruži čašu: — Dede, nismo svaki dan. — Dragi pobratime, baš zato što nismo svaki dan...

— On je isisao poslednje naše materijalne ostatke, bez milosti, onda kad smo polumrtvi i posustali stigli do njegove kuće pune svega. Francuzi imaju reč frіpon koja je skovana za Grka.

I sa livada je pirila mirisna svežina, i svileni vazduh je podrhtavao. Izišao sam da šetam; ulice su još prazne. Sve kuće poznajem, ali ljude, bogami, ne znam. Idem pravo dedinoj kući.

Oko mene okretale se kuće, drveta, krovovi, šupe, tarabe, ljudi, bunar. Bunar se okretao kao čigra. Malo posle video sam brata na travi i čuo

I ona sablažnjiva scena u blještavom salonu javne kuće Kitajeve, ono razgoljeno razvratno uživanje, orgije razgolićenih žena u muškim krilima, usred muzike, vrištanja,

spuste ono drago stvorenje, kad je ona stala misliti o mogućnosti smrti; a kad su se članovi porodice podelili između kuće i grobnice, neminovnost smrti, sama smrt zauzimala je penu pažnju više nego život.

Ti prosto misli samo o sebi. Eto molim te: ti prosto misli na sebe. Da uzmemo ovaj primer: ne sedi ti se kod kuće. Onda šta?

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Prostorije prema moru bile su svijetle i vedre, poplavljene suncem. Ta strana kuće bila je nekako pretežitija: u nju se slijevao sav kućni život i sva kućna čeljad, onako kao što se putnici slijevaju na

Lijeva strana kuće bila je sumračna, prelivena plavkastosivim osvijetljenjem, sjenovita. U tim sjenovitim sobama moje su tetke provodile

U te sobe mi djeca rijetko smo ulazili; a kad bismo ušli, govorili smo šapatom i stupali na prstima. Odmah iza kuće počinjala se penjati krševita strmina, tako da su na stražnjoj strani prozori bili bliži zemlji nego oni na pročelju.

Ne znam da li se na tim putovanjima i dalje smrtno zaljubljivao ili nije, ali znam da se nije našao kod kuće kad sam se ja rodio, i da me nikad nije vidio, jer je prije toga završio u svojoj kožnatoj vreći.

Po dvorištu iza kuće šetale su godinama, snuždeno i nerazdruživo, dvije pogrbljene, mučaljive biserke — „faraunke". Godinama nisu dale od

Pod starost, dugo poslije mog odlaska od kuće, u općem rasulu porodice, odselile su iz mjesta. (Sad pomišljam kakav li događaj, kakav li kataklizam mora da im se

U vrtu iza kuće, ograđenu visokim zidom, uredio je toplik u kome je uzgajao svakojake čudne i savršeno beskorisne biljke; brižno im je

po dva puta godišnje, katkad i na više mjeseci, nešto privučena privrženošću prema nama, a još više otjerana od kuće oskudicom i muževim navaljivanjima da obađe svoje stare gojence i da iskamči kakvu pomoć i štogod odbačene odjeće za

Na sjenovitoj strani kuće bila je jedna vječito zaključana soba u koju dotle nisam nogom stupio. U njoj je prije mnogo godina umro jedan bakin

Zadržavao se ponajviše na strmini iza kuće, pod prozorima sjenovitih odaja. Nije bio nametljiv ni previše bučan. Bio je prilično neuredan, nemaran, nimalo

za dobrotvorne svrhe, za provinciju, iz koje je takva vrsta umjetnosti i potekla i u kojoj je ona kod svoje kuće, za one legione usidjelica što po svim provincijama svijeta griju duše na Šopenovim mjesečinama.

Pa tako u djetinjstvu naučimo i što je ne- djeljno popodne. U susjedstvu naše kuće, preko uske uličice, imao je svoj kućerak s obućarskom radnjom cipelar Egidio.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Odbornici pogledaše začuđeno, knez se namršti, pa priđe popu i šanu mu: — Zar iz 'nake kuće?!... — Znam — odgovori mu popa. — I baš radi toga i velim... neka se dete popravi... — Jok, ne može! — odseče knez.

Pa da je bar iz kakve bogate kuće, mogla bi se još i razumeti njena oholost, ali Marko beše veoma tanka stanja, tek pobegao od sirotinje, a ne stigao u

Đuricu darnu ova kmetova osorljivost. Pođe mu srdžba uz grudi, ali se on uzdrža. U tom se začu iz kuće slabačak i promukao glas: — Evo me, Pero, sad ću. Odmah zatim pojavi se na vratima baba Mara, Đuričina majka.

Kmet opet uđe u kuću. Prođe pola časa. Pisar popuši nekoliko cigara, pa ustade i obiđe svu kuću unaokolo. Iza kuće stajaše neka stara vajatina. On zaviri u nju, pa, videći da je prazna, vrati se natrag.

« — Hej, kmete, ovamo svi! — viknu pisar. Iziđoše svi iz kuće. — Nema tamo ništa. Na drugom je to mestu; sad će nam sam Đurica dohvatiti — reče on smešeći se.

Pope se na njega i oseti se kao da je na polju. Pored kuće ne prolažaše niko, ali se lepo čuo razgovor s leve strane, od Jankove kavane, koja je odmah do sreske kuće.

Pored kuće ne prolažaše niko, ali se lepo čuo razgovor s leve strane, od Jankove kavane, koja je odmah do sreske kuće.

« — zapita se, računajući da mu danas neće ništa dati. »Da sam se bar setio da ponesem što od kuće; no sve jedno, danas mogu i gladovati.

Čas se sećao sela, svoje kuće i svega onoga što mu beše tamo najmilije; čas stane da misli o onim strašnim majstorijama, koje mu kapetan napomenu i

VI Posle nekoliko dana osvanuše na opštinskoj sudnici i na vratima Đuričine kuće prilepljene naredbe državne vlasti, u kojima se Đurica poziva, da se u roku od tri dana preda vlasti, inače će se

— Šta, zar nećemo sutra ? — zapita čudeći se. — Sutra, ja kako. Ali nećeš, valjad’, polaziti iz moje kuće, da te svi vide. Sad treba stići na mesto, pa čekati.

Ali nećeš, valjad’, polaziti iz moje kuće, da te svi vide. Sad treba stići na mesto, pa čekati. Đurica iziđe iz kuće mahinalno, kao u nekom bunilu, praćen dvojicom zlikovaca.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Nije šala, brate, vještica i njezina sila, nalet je bio od nas i naše kuće! Ona ti tako leti, dok doletiše kod cara, te mu baka preteslimi kćer i uze bakšiš.

A ko se u babe najmi, pa za tri dana ne sačuva kobile i ždrebeta, on je izgubio glavu. Sutradan, kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe, pa mu ona kaže sve šta je čula od zmaja.

A zašto ovo nije drobljeno? — Nema se čim, — reče mu baba. Čovek zgrabi vedro s mlekom, ispi ga, pa ga baci nasred kuće, i iziđe na vrata pcyjyći. Za onom drugom sofrom svi su se najeli, pa je i preteklo mleka.

Kad ona otide k mesecu, nađe mesečevu majku kod kuće, pa je poljubi u ruku i nazove: — Pomozi bog, mesečeva majko! A ona joj odgovori: — Bog ti pomogao, rajska dušice!

Onda car ode, a zeta ostavi kod kuće. Ovaj, čim car otide, otvori jednu, pa drugu sobu, i tako redom sve osam soba, i vidi u njima svakojakijeh

Jesam li ti rekla da ne iješ na putu do kuće mesa, jer će te ubiti, a ti me opet nisi poslušao? Sad se žuri kući, tvoja su te rođena braća ubila, i kad dođeš kući,

od nas tri i prekini načetvero, pa jedan komad daj ženi da izije, drugi kučki, treći kobili, a četvrti usadi više kuće: ondar će ti roditi žena dva blizanca sina, kučka okotiti dva psa, kobila oždrijebiti dva ata, a više kuće izniknuće

usadi više kuće: ondar će ti roditi žena dva blizanca sina, kučka okotiti dva psa, kobila oždrijebiti dva ata, a više kuće izniknuće ti dvije sablje zlatne.

mu je ona rekla, i sve mu se ovo dogodi prve godine: rodi mu žena dva blizanca, kučka dva hrta, kobila dva ata, a više kuće mu izniknu dvije sablje.

Jedno veče, stojeći on sa ženom svojom na prozoru, ugleda, nedaleko od kuće nekaku veliku goru đe sva u velikom plamenu plamti, pa upita ženu šta je ono a ona mu odgovori: — Ne pitaj me,

kćeri; carev sin i Oštar Dan vode kćer jednoga kralja; ali je se ipak neće užiti, jer otkad je carev sin otišao od kuće, njemu se čini da nema nego tri dana; ali tomu ima već uprav tri godine; i u tom je njemu umrla mati, a otac mu se

Jednoga zimskoga jutra podiže se vezirović da obiđe svoju staru majku, ali je ne nađe kod kuće. Onda iziđe u bašču, da malo prohoda.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Ulica je bila pokrivena mrakom, Krovovi i kuće tonuli u tminu. I ja sam se kret'o laganim ,korakom Kao čuvar mrtvih kroz aleju njinu.

Pošli ste u rat i zdravi i smeli, I ostavili kuće i gajeve: Na putu svome pobede ste sreli I oživeli prastare zmajeve.

Starost pocrne, čovek posta sed. A idu oni, poslanici pakla. Napred korača pobesneo pir. Tresu se kuće i padaju stakla. I noć se spušta, i vrisak, i mir. Zamrle duše, samo dršću prsti, K'o snaga gde je tek zaboden mač.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

izvedem, mada sam još bio obeshrabren sećanjem na jedan nezgodan pad, kada sam sa otvorenim kišobranom skočio sa krova kuće.

Povremeno bi se reka izlivala i u kuće dovodila vojsku pacova koji su proždirali sve, čak i vence ljutih paprika. Meni su ove štetočine bile dobrodošla zabava.

U detinjstvu sam uspeo nekoliko puta da spasem od požara kuće suseda tako što sam čuo ono tiho pucketanje koje njima nije ometalo san i dozvao pomoć.

Bio sam potpuno iscrpljen od bola i dugog bdenja i jedne noći su me odveli u neku zgradu, dva bloka od naše kuće. Dok sam tamo bespomoćno ležao, pomislio sam da je moja majka umrla, dok sam ja bio daleko od njene postelje, sigurno bi

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

iz škole u Pančevu premestim u čuvenu prašku školu u Češkoj, ako mi otac i majka budu saglasni da budem tako daleko od kuće.

Moj otac je protestvovao mnogo pre tog događaja tako što je izbacio carevu sliku iz kuće. Miletićeva poseta Banatu obeležava početak novog političkog perioda u Banatu, perioda nacionalizma.

pogledao ih i setio se da mi ih je majka napravila, pa kad sam osetio da je bar jedan delić moje slatke roditeljske kuće uz mene, malo sam se primirio.

Na pitanje zašto nisam ostao kod kuće ili u Pragu i tamo učio, umesto da lutam po svetu sa malo prtljaga i praznih džepova, govorio sam im da su mađarske i

Govorile su engleski i nisu obraćale pažnju na mene. Verovatno su mislile da patim zbog odlaska od kuće i nisu htele da mi smetaju. Onda sam ugledao jednu mladu devojku, nešto mlađu od mene.

Svaki put kad sam odlazio od kuće do polja, ja i moje mazge smo prolazili pored nastojnikovog stana. Tu i tamo iza zida od lepo složenih drva vidao sam,

U tom pogledu svideli su mi se delaverski farmeri i njihovi američki pojmovi. Kod kuće me je čekalo još jedno iznenađenje.

zavoleo sam je. Ona me je podsećala na dušu mojih plemenitih Idvoraca, pa sam se osećao kao kod kuće. Fiks ideja da sam samo ”žutokljunac” izgubila je već tada zastrašujuće karakteristike.

Velikodušnost, finoća i duhovni sklad ispunjavali su divnu atmosferu njihove kuće. Kada sam ovom dobrom doktoru otkrio svoje namere, ponudio mi je svu svoju pomoć da bi ih ostvario.

je trebalo da se okupe predstavnici Srba iz svih krajeva i da isprate posmrtne ostatke slavnog pesnika do njegove večne kuće. Mene su pozvali da se pridružim pančevačkoj delegaciji kao predstavnik Amerike.

Moja majka je sedela sama ispred kuće na klupi ispod drveta i gledala u pravcu odakle je očekivala da dođemo. Kada nas je ugledala, brzo je prinela maramicu

kada se desi da se dete tako kasno rodi, mora se, da bi dugo živelo, dati kroz prozor prvoj osobi koja prođe pored kuće, koja će odneti dete u crkvu i odmah ga krstili. Tako je jedan siromašan i običan seljak postao moj kum.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Samo na istom onom mestu odakle Zagorci put druge varoši krenuše, uz zatvorena vrata neke kuće, prikupilo se jedno uz drugo dvoje čeljadi: muško i žensko.

Odjednom zastanu. Uočiše malo dalje pred sobom provalu svetlosti i dima što je sukljao iz jedne kuće tik do mora. Časom im se pred oči predstavi domaće ognjište s veselom vatrom.

Još trojicu težaka iz jedne kuće, dvoje muških i jedno žensko, udomio je gospodar s njima. Cveta se začas ogleda po kućici i iziđe da kupi u varoši

Sa krovova kaplje, rekao bi kiši. More se do nadaleko zamutilo, kao reka kad nabuja iz čestih oborina. Sure gomile i kuće isprane ističu se jasno u toj mrkoći.

Mučno joj toliko potrošiti. Ali što će? Ne može sina ostaviti u tuđem svetu bez pomoći. Da se ova nevolja desila kod kuće, lako bi. Lečila bi ga kako je u selu običaj, ali ovako se valjalo silom pustiti u tuđe ruke, pa što bog da.

obali, iščekujući, nameri se na nekoliko Zagoraca, koje je po nošnji poznala da su iz sela što je bilo podaleko od njene kuće. Ipak joj se učini kao da su komšije i pridruži se njima.

Cveta se, u poznatoj joj varoši, lakše snašla nego onamo preko mora. Suvim je lako, mada je do njene kuće, preko brda, još čitav dan hoda. . Nije joj se žurilo, moraše je briga: kako će bez para doći bolesnome čoveku?

Polegoše. Marko je uz vatru slatko zaspao, a Cveta nije mogla oka da stisne: daleko je još do kuće... Mori je briga... i celu noć sluša i lepo razbire kako živina u pojati veselo trve i žvaće suvu travu.

Cveta zastade pred svojom kućom pod ogolelom murvom. Ugleda da su kućna vrata zaprta i da oko kuće nema ni žive duše. Ona ni u snu ne naslućivaše zla, niti mu se nadaše.

Odjednom Cveta, zabrinuvši se, diže se. Marko nagne za njom. Pođoše žurno komšijskoj kući. Te dve zakumljene kuće dobro se pazijahu, mada je njena siromašnija. Cveta ulegne u ograđeni komšijski obor. Razgleda se: nigde nikoga.

Cveta ulegne u ograđeni komšijski obor. Razgleda se: nigde nikoga. Vrata su od štale i zagona zaprta, ona od kuće odškrinuta. Stupi napred i, kao nehotice, zastane. Već je zanoćilo.

Stupi napred i, kao nehotice, zastane. Već je zanoćilo. Mesec je istekao i u svoju bledu svetlost obavio jednu stranu kuće i koprivu što je pred njom rasla. I njenu glavu zahvati svetlost — rekao bi sviće. U zagonu brecnu na vođi zvonce.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

drugi put prilikom njenog predsvadbenog, ritualnog banjanja, pa onda na samoj svadbi, u trenutku odlaska iz roditeljske kuće i, s druge strane, ulaska u svekrovu.

S jedne strane je kao tamna slutnja, s druge je oličenje tihe ali teške tuge. Radost u kuće kosovskih Srba dolazi – kako se to kaže u pesmama o nevesti – kao malo sunca pod maramama: Oj ubava, ubava devojko!

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

I onako si sama, pa svrati koji put i da ručamo; svrati kao kod svoje kuće. SAVKA (već na vratima): Zbogom tetka! (Vraća se i, pošto je završila krojenje, umotava pantalone.

Vratili smo se kao što smo i otišli. DARA: Bambadava smo išli. ŽIVKA: Što, niste nikog našli kod kuće? ČEDA: Čujte, majka, ja više neću da slušam te vaše savete.

DARA: Nije bila kod kuće. ČEDA: Bila je, šta nije bila! Devojka se deset minuta unutra domunđavala, pa tek onda izlazi i kaže nam da rocpođa

Devojka se deset minuta unutra domunđavala, pa tek onda izlazi i kaže nam da rocpođa nije kod kuĆe. ŽIVKA: Pa zar sam ja tome kriva?

juče... je l' i ona nije videla gospa-Živkinu ćerku otkako se udala? DARA: E, nemoj tako. Ona odista nije bila kod kuće, videli smo je posle na fijakeru. ŽIVKA: Eto vidiš! A ne ide to ni kao što ti misliš, zete.

ŽIVKA: Molim, izvolite! PERA: Gospodin nije kod kuće? ŽIVKA: Ne! PERA: A nije ni u kancelariji. ČEDA: Vi ste činovnik? PERA: Da, pisar kod gospodina Popovića.

(Zbuni se.) Deco, deco, nemojte da mi smetate. Vi stanite iza mene. Bože moj, ko bi to rekao: otišao jutros od kuće kao običan čovek, a vraća se ministar? Ama stanite ovamo, nemojte mi smetati!

ŠEGRT ČEDA (sedi za malim stočićem, na kome je telefon, i završava razgovor): Gospođa ministarka nije momentano kod kuće... Ne!... Kako?... Pa, pravo da vam kažem, ja ne znam kad prima. – ... A, zvala vas je? To je druga stvar.

A, zvala vas je? To je druga stvar. Pa onda izvolite u koje doba želite, ona će, izvesno, kroz koji čas biti kod kuće. – Molim za vaše ime? Dr Ninković, sekretar ministarstva spoljnih poslova. – Lepo, ja ću reći, a vi izvolite!

ČEDA: Kako da je uzmete natrag? ŽIVKA: Tako, da se ti lepo i ljucki izvučeš iz ove kuće i da ostaviš ženu. ČEDA: Kako, molim vas? ŽIVKA: Pa tako, de, što se iščuđavaš?

Zbogom! (Odlazi.) II ANKA, VASA ANKA (odlazi odmah na ogledalo). UJKA VASA: Dobar dan. Je li gospođa kod kuće? ANKA: Jeste. VASA: Uostalom, za mene je važnije da li je zet Čeda kod kuće.

Je li gospođa kod kuće? ANKA: Jeste. VASA: Uostalom, za mene je važnije da li je zet Čeda kod kuće. Imam s njim da svršim jedan posao, po naredbi gospođinoj.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

pogledom hvata kako s jedne strane Marika, „uzdržavajući se da se ne oda, brzo siđe niz stepenice, zamače iza kuće, stiskajući oči palčevima”, a s druge strane to „Mita vide, primeti, bi mu neprijatno, izvadi iz usta krušku”.

neće promaći ovaj dosta neobičan opis mimike na Tomčinome licu u pripoveci Stari dani: usamljen sedi u mraku iza kuće, dok iz osvetljene sobe jednako dopire strastan i zanosan Pasin glas, pa on onda uzme cigaretu koju je pre toga zavio,

A kada nešto kasnije, iz dečje ljubopitljivosti uhodeći Tomču, izađe iz kuće, on nam daje hladan i jezovit, ali i jedan od najlepših Stankovićevih pejzaža: „Napolju svuda duboka, mrtva noć.

junakovo rano detinjstvo: „Još dok je bio mali, tek pošao u školu, znao je da, kao što dolikuje sinu i prvencu njihove kuće, treba da se najbolje uči, a opet da kod kuće od svih najviše se boji, poštuje babu, očevu mater.

tek pošao u školu, znao je da, kao što dolikuje sinu i prvencu njihove kuće, treba da se najbolje uči, a opet da kod kuće od svih najviše se boji, poštuje babu, očevu mater. 34 Pripovedanje dalje teče uglavnom jednoliko.

Tako je, na primer, u prvoj verziji Nečiste krvi zvezdica metnuta nakon uvodnog opisa Sofkine kuće, a kada je u poslednjoj verziji taj opis prebačen nazad kao izvodni (epiloški), takođe je ispred njega metnuta

što on, čak oštriji, postoji takođe u još jednoj ranije navođenoj rečenici, onoj sa početka Gazda-Mladena: „[…] da kod kuće od svih najviše se boji, poštuje babu,očevu mater“.

Tako je, na primer, teško prevideti da Nečista krv počinje ne samo pominjanjem kuće nego i njenim proširenim opisom. Sem toga, kako se radnja romana razvija, tako se u nju i kuća povremeno utkiva, i utiče

I u nekim drugim Stankovićevim delima nalazimo pažljivo izrađene opise kuće. Oni imaju dosta zajedničkih crta. A što im je zajedničko, to je i najzanimljivije za proučavanje; pošto pomaže da se

Jer opis kuće kod njega i valja najpre razumeti kao opis prostora gde najčešće zatičemo njegove likove, gde oni provode pretežan deo

Kad god, recimo, gazda Mladen iz istoimenog romana nije u svom dućanu, uglavnom je kod kuće. Ne nalazimo ga na putu, ni u dalekoj trgovini, ali se zato do u tančine opisuje kako se kreće od dvorišne kapije do

Iz kućnih vrata dopire svetlost. Baba je obično tada ispred kuće, do česme. On dolazi, ključevi mu zveckaju. Pouzdano prilazi babi, ljubi joj ruku, daje joj ključeve, da ih ona u sobi

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Međutim, kapetan je tanak domaćin. Nije štedio ni kod kuće, ni pri pustolovinama. Hteo je da zadivi svet jednim Goraninom, da pokaže Turcima kakav može biti jedan potur.

pozivu kneza i prote kolašinskoga Ivan Vojinović iz sela Voćnika u Drenici, na glasu čovek i junak i još iz čuvenije kuće. Sačekali ga njih dvojica i pravo s njim pred ćivot Svetoga Petra, zatvorivši za sobom vrata.

stari kolašinski osobenjak i delija Rujo Luković, večiti čobanin i vazdašnji planinski kolibar, iako iz bogate brnjačke Kuće.

Opet sa bubnjevima i urešenim Ciganima, ta litija vodila je prebledela Miloja od kuće do Kuće, od trgovine do druge, da se Turci obraduju svojoj prinovi, svojem novom bratu Turčinu, i da ga daruju.

Opet sa bubnjevima i urešenim Ciganima, ta litija vodila je prebledela Miloja od kuće do Kuće, od trgovine do druge, da se Turci obraduju svojoj prinovi, svojem novom bratu Turčinu, i da ga daruju.

Ali od te subote ravno do druge, Bogdana je svako jutro izlazila na pomol iza kuće I u glas naricala sa svojom srećom, za svojim domaćinom. Cvilili i drvo i kamen.

Čekala je tako da mu se pridrema i da zatraži da ga vodi u hižinu kraj kuće i položi u nemeku seljačku postelju. Napolju nastala tiha i topla letnja noć, a selo se već smirilo od žurbe i žagora.

Ne daj, dado!.. Turčin!.. Na detinju vrisku Bogdana se plahovito prenu i spazi nadno kuće, nedaleko od vrata, svojega muža. Zbunio ga sinovljev poklič i stao ukočeno kao stup.

Neće se glasnuti ispred kuće, neće s Praga naturiti božju pomoć, no kad bude ušao unutra, kad ga Spaze, jedro će izgovoriti: „Selam aleć Turcima, a

— Bogdana!... Ne stravljuj to dijete! — promuca Miloje drhtavim glasom, a meko i nekako svojski. — Napolje iz kuće, Ciganine crni! Nadvor i ne plaši mi dijete! — kriknu ona ponovo i podiže put njega ožeg.

— Zaželio sam se rakije. Bogdana. Nijesam je do večeras okusio otkako sam iz kuće ono izišao. Nijesam mogao da se nakanim: bilo me stid... — Pa sad, nesrećniče? — Sad nije... u svojoj sam kući.

Paje krvnički tresnu na dno kuće, psujući i krkljajući kako je Turčin, kako će to ostati bilo da se svet prevrne. Zatim dohvati vrč s rakijom i naže ne

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Idi kući, korito je babi došlo već.“ Vratio se deda kući, i gle, Boga mi, Ispred kuće, krovinjare, novo korito. A babuška, raduje l’ se?

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

FEMA: Ja znam, al’ ko bi smeo spomenuti dok ti je otac bio živ? On drugo nije znao nego da teče, da sedi kod kuće, kao baba, ne mareći ni šta je to puket, ni šta je koket.

VASILIJE: Slatka majstorice... FEMA (uvati ga za ruku): Marš iz moje kuće, traži majstorice kod tvoga oca, a ne kod noblesa. Uh! (Najedanput ga pusti.) Uh!

VASILIJE: Majstorice, to nije lepo od vas. FEMA (poleti na njega, pak se opet trgne): Vuci se, kad ti kažem, iz moje kuće, ili ću taki pandure dozvati. VASILIJE: Nisam se nadao da ćete me s panduri terati.

Ali čekaj, bezobraznik! (Uzme lepezu, pa ga počne s njom turati.) Napolje iz moje kuće! VASILIJE: Slatka majstorice, samo još jednu reč. FEMA: Kest mašir, marš! (Istura ga.

(Ne šalite se vikati, on ima takvu narav.) FEMA: Bre, ale ga odnele, neće on mene sramotiti! Napolje iz moje kuće! RUŽIČIĆ: Ne banč, ne banč. POZORIJE 9. BIVŠI, MITAR MITAR (Femi): Nesrećo i pogani, imaš li pameti?

JOVAN: Adies, Žutov. FEMA: Ja ću malo u kolibi da živim da mogu posle preći u dvokatne kuće. JOVAN: Ej, krasna tri muža! Šta neće učiniti!

Miljković, Branko - PESME

sunca kome je najbliža Naša rana nedostižna II O hladna vatro koja izgaraš Svud oko mene a dan ne stvaraš Ne znaju kuće gde odoše ljudi Nit pozna jutro one koje budi Al zna ih ponoć puna suncokreta Biljni petao na krovu sveta Koji ih samo

Krakov, Stanislav - KRILA

Tice su vijugale, pele se, izmicale. Potom na nebu tišina. Po selu se crnele porušene kuće. Neko je iznosio pobijenu decu. Jedna raskinuta lešina ležala je kraj razrivene jame na poljani.

Zlatni odblesak plivao je još po jezeru, koje se uvlačilo u vlažnu senku. Kraj obala se zgrčile krive kuće kao preplašene. — Uh, ljut je da se pobaci od njega... Rumeni ordonans se zakašlja. Pljucnu ljutito u stranu.

da li žive oni?.. — Ha, misliš žena te se seća... — Ma đavo sa ženom, ali deca... Ljudi se budili. Vraćali se u kuće i zalazili dublje. Kotlovi su ključali u njima. Para je bila meka i opojna. Sa lišća su padale sitne kapljice tuge.

Kako su izginula deca bila turska, a odžu su Grci još pre četiri godine zaklali, to su ih zakopali u voćnjaku iza kuće. Iskidanog komordžiju opevao je prota sa naprsnim krstom.

Grci su joj dve kokoši iz puške pobili. U zoru se sa dvospratne kuće ponosito uvis dim dizao. Kuća je bila blatom olepljena i kriva. Ipak se videlo da oficir tu stanuje.

Glave se odigle. Po vratovima se vidi da im se oči razvukle. Očekuju. Gledaju u kuće za ogradama. — Au, au... ogromni pas se zaleteo u ogradu, i sa penom, uzdignute glave urla.

Čuturice veselo pevaju na mršavim kukovima. Probuđene žene vrište. Tužno bleče ovce po bačijama. Kod dvospratne kuće je pucnjava sve jača. Samo se jedno malo dete, sve golo, mirno igra na bunjištu. Viču nešto.

Na kmetovoj kući istaknuta je bela krpa. Predaju se. Neko pominje bombe. Odjednom se krov dvospratne kuće izdiže u crvenom oblaku prašine, pa se sve sruši uz tresak. Dugo se još crveni dim dizao iznad ruševina.

Iz drugih kuća vode nove zarobljenike. Drhte preplašeni. Jedan plače i grli kolena. Iz srušene kuće izvlače zatrpane. Oficiru je greda smrskala glavu. Neko je docnije govorio kako je kundakom dotučen.

Mija je potražio od njega rakije. Rekao je da bude što ljuća. u dvorištu srušene kuće prikupljali su zarobljene. Seljaci se skupili i tražili da se zlotvori pobiju. Na sve je strane letelo perje od gusaka.

Privukla ga je. — Poljubi... tu... i tu.. Već je bila noć kada joj je govorio kako će je izvesti iz kuće. On neće da je niko plaća. — Ti si drhtala pod njime? Zizi se suludo smejala.

— Ti si drhtala pod njime? Zizi se suludo smejala. U najvećoj sobi raščupana, oznojena sopstvenica kuće nerado je pružala još jednu zelenu banknotu svome krilatome ljubavniku. Bio je đak, pilot, i dosta snažan.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće. Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti Negrijeri, tamnice za

Glavobolja. Vraćam se na brod da se malo odmorim pa la ponovo iziđem. Idem u crnačke ulice, čije su kuće kao u našoj Paliluli, jednospratne, okrečene i sa dubokim dvorištima po kojima gamiže svet crne dece i žena.

Ogroman smeh. Kejovi nepopločani, neograđeni, zemlja zasađena drvima, svakako beskrajno blatnjava u vreme kiše. Kuće iza keja su drveni bengaloi: na dva sprata, sa čardacima, sa širokim prozorima i rešetkama, sa svetlošću koja probija

Varoš je jedna od najstarijih afrikansko–evropskih varoši; neke su kuće još iz XVIII veka. Prostrane, na više spratova, patinirane kao holandske slike, one se penju zelenim brežuljcima, i

Kao požar one osvajaju svaki prostor čim ga ko napusti. Iz sredine one seoske kuće nikla je palma i odnela celu kuću uvis.

To je sasvim osobita vrsta naselja. Kuće se uopšte ne vide, zaklonjene cvetnim žbunjem i ogromnim palmama. To je jedan jedinstveni rasadnik sveg bilja koje se

Njegov dom je ogromna urođenička koliba koja me je podsetila mnogo na slike starih rimskih letnjikovaca. Svuda oko kuće, pokrivene ogromnim slamnim krovom, verande ispred prostorija ograđenih asurama.

Bio je sasvim mrak kad smo ušli u dvorište neke fantastične kuće na čardake, i verande, oko koje se tiskale inače crnačke kolibe.

Vraćajući se, čujemo larmu u jednoj od koliba. Kroz prozor se vide crni parovi da igraju. Idemo iza kuće i sakriveni u noći gledamo kroz prozor.

Iako, kao iscrtane, imamo pred sobom jasno sve kuće, sve terase, sve uličice Boboa do u nedogled, nigde ne vidimo žive duše. Reklo bi se da je Bobo izumro.

Pored nje naslonjena je jedna gomila motki od najskupocenijeg ugasito crvenog drveta; zid od kuće je od crvene zemlje potamnele od sunca; telo ove starice, sasušeno do nemogućeg, takođe je vrlo tamnocrveno, — po njemu

Gore je lagano umrlo. Danas je na njemu jedna škola, jedna bolnica, jedno utvrđenje i nekoliko ribara. Napuštene kuće, napuštene palate, patinirane od vremena i rasklimatane od sasušenosti. Podovi spratova trule.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

(Svaki je pošao u onom, u čemu se kod kuće zatekao). Poznati junačina, bugarski hajduk Ilja, bio je poglavica ove čete.

Sećajte se da je Šumatovac kapija od Srbije. iza ove kapije ctoje vaše kuće, žene i dečica. Držite ce! Neprijatelj je već dvaput bežao pred vama. Vaš je šanac tvrd, a vaši su bajoneti još tvrđi.

Svakoga čekaju kod kuće žena, deca, neposejana njiva, nepokošena livada, nenaranjena stoka, neplaćen dug. Pa baš i da ce održimo do zime, koja

seljaci, razišli su se po selima svojim kućama da svojim znojem opet natapaju tvrdu grudu zemlje, da prodaju bakrače iz kuće za isplatu kaišarskih dugova, da prodaju poslednju kravicu za isplatu državnih dacija, da se muče od zore do mrkle noći

— A ko gine u pametnu, gospodine? Ko gođ gine, gine pomalo uludo. Mudrijaši sjede kod kuće kraj pepelišta. Ama po đe-što mudrija je naša ludost no sva njina pamet.

— I ako je. Šta mi ga tu žališ? Raznose i moje kod kuće. Bajagi ti je tamo nama u Šumadiji bolje. — Mope, bar tamo kod nas nema vojske. — Nema vojske ali ima svetine.

Vidiš li da će ovaj svet ovuda ama baš dibidus da propadne. I ginu, i kuće im izgoreše, imanja im propadoše, i vamilije, pusto, u svet prskoše.

su napali na svoje susjede, s kojima su cjele petstotine godina živeli kao braća, popaljeći i pustoši ći nihne sela i kuće.

Ta mi smo čeda revolucije. Ovo parče države, ovo malo svoje kuće i slobode, ovo malo svijenog srpskog gnezda — sve što imamo, od revolucije imamo; ona je preporodila ovo parče srpske

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Ni kuće, ni kućišta... Ili su nas iznurene i malaksale snosili sa položaja u bolnice, gde su se sticali iz mnogih komandi i sa

Pre je ličio na nekog marljivog čuvara, koji savesno obavlja svoju dužnost, nego na ratnika. — Imaš li izveštaja od kuće? Preko njegovog lica pređe senka tuge. Odgovori mi jednim krajem usana: — Nemam. Već čujemo neki žagor ljudi.

Ja im mogu koristiti i na drugi način. Ali onaj jedan se presamitio preko bedema, kao da je na prozoru svoje kuće. Zapitao sam ovoga pored mene da li su došle njihove mrtve straže. — Stigli su maločas. Čuli smo kako kopaju.

Ili se od prolaznika raspituju da li je ko dobio izveštaj od kuće. Iz tih nepotpunih i uvijenih izveštaja naša pozadina je rekonstruisala život u porobljenoj zemlji.

Bugari gledaju takođe kretanje u ravnici, ali ne mogu da dobace. Vide se i sela pritisnuta jarom. Kuće izgledaju kao svenule pečurke na suvom vremenu. Naišli smo i na jednu saobraćajnicu.

Jedan vrabac skakutao je oko prozora, kao da je to neka pusta kuća. Poterasmo konje oko kuće. Ispod jedne strehe videlo se skorašnje ležište konja. — Šta ovo može da znači!

Kao da ta zemlja i nije bila u ratu. Vi znate kako je bilo kod nas... Kod kuće je ostao samo onaj koji nije imao nogu ili ruku. Uzmi samo Vojina.

drug Dragutin, ili kako su ga oni sada prekrstili „Šarl“, dirao je najmlađu sestru da je ona zaljubljena u lekara njihove kuće. A kažu, gospodin doktor Žerar bio je strahovito ružan čovek.

Napolju me obavio hladan vazduh, i već kada sam se udaljio od kuće, mislio sam samo na Arletu. Ušao sam u kafanu da sačekam Tomu. Seo sam za jedan sto i uzeo novine...

Dockan je. A zatim, ni ja ne znam tačno gde beše njihov stan, jer je to jedna petokatnica. — Zvaćemo je preko čuvara kuće — preklinjao sam. — Da je diže iz postelje?!... Nemogućno!... Sad je prošlo deset časova.

Toma me nagovorio da svratimo u jednu kafanu i da im napišemo pisma, koja ćemo predati čuvaru kuće. Tako ćemo ih bar videti sutra na stanici. Zatražili smo koverte i hartiju.

Toma je zvonio. Naskoro se pojavi jedna čupava dremljiva glava. Toma predade oba pisma i zamoli čuvara kuće da ih rano izjutra preda gospođicama. Razume se, dao je dobru napojnicu.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Jest, nađe se gdigdi koja poslena, Ali malo ima zato poštenja. Bezazlena sade, veli, kod kuće sedi, Sad po modi svaka hodi, s pendžera gledi, Ko god prođe, s' svakim slatko besedi.

Znaš, mamo, da nemam ni prebijen novac, Zato mene neće siromah trgovac; A bogati broje kuće i dućane, I koliko ima zemlje za oranje.

Jovan Pačić SUJETNA ŽELjA MOJA U PRADEDOVA KUĆI ŽIVOT ZAKLjUČITI Kraj dunavske širne bare, Pradedova kuće stare, Kak’ u senu prebit želim! Prem je mala, niska, prosta, Bila b’ opet meni dosta Da u njoj se razveselim.

Gdi su ti Srblji sad? Na njinim grobovma strani Zidaju kuće, da svi vremena žertva budu. Tako se priroda obrće večno, sama jednaka, Sve na zemlji što je meni podlaže skoroj...

Gle Severina grad, u razvali leži sahranjen! Gdi su bile kuće, gnjizde se gušteri sad. Nije l’ to predel Dečanskoga negda oblasti, Gdi je Srbalja mač krčio vladu sebi?

Kad drugi svoje nesreću kuće, Dece oplakuje sram, Ti si bez svake skorbi išao, od svake bede stran. U večnom sveta nemiru ti si Jedan uživao

Nema tu mira za krv, ni blage za glavu vedrine Kad te od kuće tera bljutka samoća u lug. Il’ ne nosi oči, il’ vodi sa sobom čedo, Sam, sa očima, mlad, ne id’ u Prater po mir.

se javne pogibeli; može li žalosnije biti mile srodnike svoje gledati kako mrtveukopatelji sa kleštama i čakljama iz kuće, sobe ili koje druge staje nemilo, kao skota gola naga izvlače, na kola tovare i u grobnice opšte meždu mnoge mertvace

je u Irig dohodio, ili pokraj tog mesta prolazio, koža čoveku ježila se kad pogleda na opustošene, razvaljene, popaljene kuće; kad vidi okolo cela Iriga jedan klaftar dubok i toliko širok jendek, isto takovim jendekom opkopano grobje i špitalje

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Sjutra je Preobraženje, a ujedno i carski dan. Sjutra će se kod kneževe kuće ogledati Jablan i Rudonja. O tome Lujo budan sanja.

I prva se nosila krenuše iz Reljine kuće. Iza toga čeljad se poče pobolijevati i padati kao snoplje. Nose se nosila, nižu se grobovi i promukla ženska grla,

Samo ostade zloglava Kalasura koja od malenih nogu trči po selima od kuće do kuće i uvijek svijetu govori da nešto traži.

Samo ostade zloglava Kalasura koja od malenih nogu trči po selima od kuće do kuće i uvijek svijetu govori da nešto traži.

Najviše je čamio u kući i oko kuće, i vrlo je rijetko izlazio među svijet, koji gledaše u nj kao u neko čudo i strašilo.

— Nemoj, gospodine, da na mene pane prokletstvo: da sam ugasio svoju krsnu svijeću; da sam ostavio svoju krv brez kuće i kućišta, a na 'vakom današnjem zemanu! Nemoj, moja slatka dušo, da se zatre moje pleme...

Od velike mržnje i pakosti nikad neće proći drumom pokraj naše kuće kad se vraća iz parohije, iako mu je mnogo bliže, već okoliši, pa pô sata ide stranputicom.

— Da li je kod kuće? — prošaptah. — Ja mislim, da jest — odgovori Stevica jedva čujnim, uzdrhtalim glasom i poče me gurati rukom, kroz

— Hajde ti naprijed! Približih se lagano na prstima i izvirih iza gornje strehe. Kod kuće je! Podnimio se na obje ruke i odbočio na gole, suvonjave laktove, pa ukočeno, blesasto zuri u nešto pred sobom.

To je bilo za sultanovog nadžaka. Ona moja Đurđijetina ostala sama kod kuće. Vraćô sam se pokasno iz sela. Prilazeći kući, čujem iz sobe Đvrđijin kikot i nekakav muški glas.

Je li? Jest... E, dobro. Kad sad pođemo od namastira, ti me poćeraj na atu, pa kad budemo pored Bradarine kuće ja ću kotlu, a ti za mnom. Kazaću im, da si se odmetnô, porobio i namastir i mene, pa 'oćeš i glavu da mi uzmeš...

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

A i da je istina, opet je to drugo. MARICA: Ne znam po čemu? ANĐA: Pa po tome što je sramota da devojka izađe iz kuće, a tavan je u kući. MARICA: E, to ti vredi!

MILISAV: Ovde mi je zgodno, niko ne zna. Pa, eto, opet ukrali! ŽIKA: Pa dabome, kad ne držiš veš kod kuće, kao sav ostali svet. MILISAV: Ama, kod kuće još gore, zato ga i ne držim tamo. ŽIKA: Potkrada te gazdarica?

Pa, eto, opet ukrali! ŽIKA: Pa dabome, kad ne držiš veš kod kuće, kao sav ostali svet. MILISAV: Ama, kod kuće još gore, zato ga i ne držim tamo. ŽIKA: Potkrada te gazdarica?

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Još dok je bio mali, tek pošao u školu, znao je da, kao što dolikuje sinu i prvencu njihove kuće, treba da se najbolje uči, a opet da kod kuće od svih najviše se boji, poštuje babu, očevu mater.

tek pošao u školu, znao je da, kao što dolikuje sinu i prvencu njihove kuće, treba da se najbolje uči, a opet da kod kuće od svih najviše se boji, poštuje babu, očevu mater.

I s bratom na rukama, bilo tamo kod matere u kujni, bilo ispred kuće, i zabavljajući ga, tako čeka oca da iz čaršije dođe na ručak. I posle bi i otac dolazio.

I onda bi nastao onaj posle ručka kućni, tih mir. Čudan i čisto nem mir. U kome svi oni: i Mladen ispred kuće s knjigom ili tablicom, i baba u bašti, i mati mu unutra opkoljena belinom rublja, odudarajući od tamnog crvenila po sobi

tamnog crvenila po sobi prostrtih ćilima, jastuka, i oko njih cela kuća, i okolni zidovi, a tako su izgledale i susedne kuće, tako ulica, tako iza njih čaršija iz koje se čuo tih žagor, — sve kao da se odmara, leži.

Kao posle ručka, pa sve zasićeno, umorno, nekako uvučeno, čudno, nemo ocrtava se, tako da se gore, više kuće im, po nebu čisto osećalo kako podne, vreme ide, prolazi dan, mrak nailazi.

II Taj podnevni, posle ručka kućni mir naročito se jače, više osećao kod njih, zbog kuće im. Visoka, uvučena i ograđena visokim zidovima i visokom dvokrilnom kapijom.

Ali kad bi se kapija otvorila, pa u nju ušlo, čovek bi se trzao. Bunila bi ga ona udaljenost kuće i golemo dugo dvorište. Čisto kao da bi se upadalo, tako bi se silazilo i dugom kaldrmisanom putanjom išlo ka kući.

Licem kuće, celom njenom širinom, ispred nje, protezala se bašta i gubila naniže. Suprotni, komšijski zid nije se video od silnog

Suprotni, komšijski zid nije se video od silnog drveća koje je bilo veliko, staro, razgranato. A odmah ispred same kuće, gde je bio trem, ploče, česma, šimširi, bile su loze čardaklije koje su, penjući se do gornjeg sprata, razgranjujući,

gornjeg sprata, razgranjujući, šireći se i mešajući se sa lišćem i drvećem iz bašte, činile jedan zeleni svod koji je od kuće naniže jednostavno, gusto, protezao se a samu kuću kao polovio i činio da se inače tamni donji sprat gotovo ne vidi a

Sa kapije se upadalo i išlo kaldrmisanom putanjom. Ispred kuće bio visok »ćutuk« i česma sa koje je voda tekla i sveže padala i natapala baštu.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

B. nije dobro drvo. Njega ne treba držati blizu kuće, ,jer će u kuću grom udariti (GZM, 19, 1907, 320). Kad svatovi dođu pred mladoženjinu kuću, meću barjake na kakvo drvo

Srbiji vračare »izvode đavole« ‹koji su i demoni vode› onda je stanje vrlo opasno, i mnogi ne smeju da se maknu od kuće bez b. l. i bosiljka (BV, 7, 1892, 399).

Bolesnik može da prenese groznicu, posle zalaska sunca, i na b. l., koji posle baci izvan kuće (ŽSS, 280). Bolesnik od groznice treba da pljune na jaje i b.

Kad bi, uoči Vidovdana, polazila čeljad iz kuće na oro, domaćin bi svakome predao po struk b. i rekao: »Da budeš kao ovaj cvet crven i jak« (Sofrić, 16).

U istočnoj Srbiji, za vreme dok vračara, vršeći »crne« vradžbine, »izvodi đavole«, mnogi ne smeju ni da se maknu iz kuće bez b. i bela luka (BV, 7, 1892, 399). Kićenje bosiljkom u vrlo mnogo slučajeva ima apotropajski cilj.

Bosiljkom se kiti glava uskršnje pečenice (SE3, 19, 45), i ovna koji se kolje prilikom izmirenja momkove i devojačke kuće (kada se desila otmica, іb., 139); takođe i bardak vruće zamedljane rakije (žrtva precima! Upor.

Breza. 1. Breza ima apotropajsku moć. Od nje se plaše veštice (Sofrić, 46). Kad svatovi polaze od kuće u crkvu, oni prelaze preko brezove metle — očevidno u nameri da brezova metla zadrži uroke i zle duše (običaj viđen u

Njime se kite svatovi (SEZ, 16, 204; 19, 143; ZNŽOJS, 11, 114; 117). U Hercegovini se ponegde o Božiću kite kuće b. (ZNŽOJS, 6, 302). Na Cveti nosi se b. u crkvu na blagoslov, pa se posle da stoci da ga pojede (ZNŽOJS, 18, 73).

Kad je Irod naredio pokolj dece, onda su Jevreji, idući iz kuće u kuću, metnuli bršljanovu granu na svaku kuću gde su dete pogubili, da se ne bi ponovo u tu kuću navraćali.

, 643. Slično gatanje i u LMS, 139, 87, samo što tu V., pre no što se metne pod jastuk, treba tri puta obneti oko kuće). Vid se smatra kao siguran lek od očiju, i zbog toga ga na Vidovdan bacaju u vodu i tom se vodom umivaju (іbid.

trnom (ŽSS, 284). Kada se pojavi kakva epidemija, sva čeljad iz kuće da svoje tkanice bajalici, pa ih ona jedne na druge nastavi, zakači za kućna vrata, pa onda rastegne, i dokle dođu, na

Crnim g. urezuje se na kolačiću zapis protiv besnila (SEZ, 13, 297). Na Cveti g. grančicama kite se kuće i obori (SEZ, 19, 40). Na Đurđevdan pre sunca meću žene glog u omaju u kojoj će se kupati.

Ćipiko, Ivo - Pauci

—A da! — uzvrati Rade, počekavši odgovorom, — a kod vas blata! — i nasmija se veselo. — A kod kuće? — Zdrave sam ih ostavio. — Opremi ga! — zapovjedi gazda momku i dohvati novine i unese oči u njih da čita.

Kud će sada? Prestalo je kijati, pa, gonjen svojom glavnom mišlju, uputi se od kuće. Misli: biće nekog da zametne kolo, ali kod seoskoga bunara nema nikoga.

I jest zasuo; zajazio je puteve, jaruge i nogostupe, preodjenuo i pokrio bijelim čistim pokrivačem kuće i glavice, i nad selom planinu ojajio, i sve je uokolo pritisnuto olovastim nebom, krcatim snijega, a obasjano

Dok je gođ mogao stati na nogama, nije htjeo ostavljati svoje kuće, a i sada, kad mu već ne da ni disati, jedva se sklonio, na molbe Radine, da se preseli k njima.

Popivši svaki svoju na iskap i, rukovavši se s Ilijom, zaogrnuti kabanicama, iziđu njih dvojica iz kuće. Ilija sjede uz vatru, zapali i — gleda u plamen, a Smiljana, žena mu, vrti se po kući.

Konj se zapjenio i frče. Pop Vrane, dok je ušao u kuću, ugledavši junca kod vatre, naljuti se i tjera ga iz kuće. Junac kod kućnih vrata oklijeva; okrenuvši se naglo, pogleda prema vatri svojim velikim očima u kojima kao da se tuga

Zovete me kad bolesnik već ne zna za se... Živine! Naglo, ne rekavši ni „zbogom”, iziđe iz kuće, i, istrgnuvši iz Ilijinih ruku svoga vranca, zajaši i odjuri trkom.

Na prvi mah sestra je kojekako odbacivala: čovjek joj nije kod kuće, već na radnji, a bez njega teško joj se odlučiti.

Uzeo novac kod gospodara. —Treba da vide novac, — rekao je gazdi, biće lakši posao! Ponio je sa sobom od kuće dvije obilate suve krmeće pečenice: darovaće jednu gazdi, a drugu bilježnikovu pisaru, „škrivanu”.

Vaso ide od kuće do kuće, hvali zemlje i izmišlja cijene. Veli, i kune se: „Nudio je gospodaru taj i taj toliko, ali neki drugi, — neće

Vaso ide od kuće do kuće, hvali zemlje i izmišlja cijene. Veli, i kune se: „Nudio je gospodaru taj i taj toliko, ali neki drugi, — neće da mu

a ako ti bude krivo, znaš gdje si se rodila. Cvijeta poplašeno gleda uokolo i ni na kome od kuće ne ustavi očiju. Svi je nagovaraju da se povrati: i Rade, i majka, i otac, pa kako da svima odoli?

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Ovaj čestiti starčić ispeo se gore, k nama, da bi pokazao koliko mu je stalo da sačuva prijateljstvo između naše kuće i manastira. Lauš je bio surov, čak i više nego što sam očekivala. Valjda ga je razbesneo sam igumanov dolazak.

nekog mesnog oružara, kojem je ćerku lečio od žutice na gaj način što ju je po ciči zimi terao da trči naga oko kuće, posle čega je jadna devojka umrla od nazeba. Izgleda da su mu zbog toga odsekli i nos.

Činilo se kako ne zna ni toliko da sam ovde ipak nekakva domaćica, da sam žena gospodara ove kuće. U redu, ja znam da je on monah i da mu je zabranjeno obraćati pažnju na žene, ali zar nije mogao makar nekim

Napraviću legalo u lipovom hladu između vira i naše buduće kuće, osluškivaću šumorenja vode, cvrčke što zvone u visokoj travi, vuge i češljugare u žbunju, raspamećenu galamu slobode, na

Svejedno, čak i tih nekoliko prasadi oneraspoložilo je Dimitrija. Kad sam doneo prvo prase i bacio ga ispred kuće onako krvavo, sa probodenim trbuhom, Dimitrije se blago osmehnuo i progutao pljuvačku.

Napolju su utihnuli svi zvuci. Hladnoća je naterala razdragane ljude natrag u kuće. Po donjem i srednjem dvorištu mine katkad neka prilika umotana u kapuljaču i ponovo sve ostane pusto i turobno.

šume, puste proplanke, načiniće skrovišta od granja i bujadi, sagradiće brvnare, kolibe od oblica, sazidaće kamene kuće, izdubiće sobe u steni, zapatiće stoku. Oživeće prazna, nekorisna šuma.

Mirno će posmatrati kako Saborište raste iz godine u godinu, kako duž Beloga potoka niču nove kuće i kako se pšenična i ječmena polja šire prema jugu i prema zapadu.

Nije on od takvoga testa da bi sedeo kod kuće i ušmrkivao balavu decu, cepao drva i prebirao bob. Igra mu jabučica, zažagrio očima. Lauš se nije micao.

Ilić, Vojislav J. - PESME

ove Nađoše u jednom dvoru, Alhazra koji se zove, Za vlade Manojla Sretnog, i njih su na javnost dale Dve stare, učene kuće Peresa i Gonzale I njih su pevali tada veslari španjolski tužno U tihe, zvezdane noći bijući veslima družno. 1890.

Sunce se gasilo jasno, Kada se Silvije jednom od kuće podiže kasno. Veče je proletnje bilo. Pod nebom crne se ždrali, O puste obale reke lome se rumeni vali, I magla uvija

Al' ta veselost beše ovaj put sumnjiva nešto, Posle onakvih snova. I zašto gledaše kradom Kad kravar od kuće pođe sa svojim rogatim stadom? Ova ga misao ubi. A piće činjaše svoje, I gnev se budio tiho, jarost na onih dvoje.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Odavde se vide, kao na dlanu, sve javne građevine, pa i privatne kuće. Pre no što siđemo dole, valja da odavde, sagledam i zadržim u pameti glavne ulice, arterije varoši, da bih pošao pravo

Petu današnjeg dana. Htedoh ga ubediti da nisam kod kuće, no pogled na posetnicu zadrža me od toga. Na njoj sam pročitao otmeno žensko ime i prezime sa predlogom „fon.

Ova je najviše stradala, nju opravljam i krpim pri svakoj svojoj poseti. Iza kuće, pa do samog Dunava, pruža se, nekad lepo uređen, a sada zapušten park i vrt, koji nije više ni jedno ni drugo.

Eno je gde već tone na Zapadu i zalazi za krov moje kuće. Okrenimo se zato ka istoku. Tu je izgled mnogo slobodniji, jer na toj strani teče široki Dunav, a ona druga njegova

belih štapova pobijenih u travu, čak do leve tarabe vrta, koju dodiruje; odande se kroz džbunje smokava uputio do same kuće, da se odande opet povrati u jorgovan.

Valjalo je sve te goste udobno smestiti. To je bilo, blagodareći prostranstvu naše kuće, moguće. Ceo gornji sprat njen stavljen je gostima na raspoloženje.

On je stanovao do kuće moga dede Dimitrija, i tu smo se upoznali. Bio je matematičar i čovek široke duše i obrazovanja, i tako smo se

Ta su jata bila, u neku ruku, samo rešetke na prozorima naše kuće, kroz koje smo sagledali ove daleke svetove. Preko deset hiljada takvih maglina posmatrano je i proučavano, a ima ih

Krov opustele kuće prokisava u tajnosti, a niko to ne primećuje dogod ja ne dođem i ne vidim šta se dogodilo. Onda moram da menjam

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Dečja potreba za igrom i slobodom, opevana bez vaspitne „senke“, kao da priziva „Begunce od kuće“ Lj. Ršumovića koji beže „samo da se sklone“ „u neku slobodu“ i svedoči o snažnoj aktuelnosti pesama za decu J.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Tašaninog svekra i staralac pokojnikove mase ČORBADžI MLADEN, otac Tašanin, baštovan-piljar i gordi tast najbogatije kuće SAROŠ, pevač, muhamedanac ali domorodac, prisni drug Tašaninog pokojnog muža PARAPUTA, prosjak, blesast, polulud, tako

Viče: što da svaki čas i svaki dan tebi dolazim, te da počne svet govoriti: kako, eto, zet umro, pa sad tašta iz kuće ne izbija; ne može da se najede i napije. A ti, i bez nas opet nisi sama. Eto: sluge, momci, toliki svet.

(Potreseno): Bože, čedo! Bože, Tašana! Bud tamo, kod kuće, nisam na miru od onog starog, oca ti — znaš ga kakav je: ni za šta, ma šta da je, odmah on kuću digne mrtve na miru

ja htela da tako bude, da zet, pokojnik, rano umre, ati da ostaneš udovica, u crno da se zaviješ, da tolike godine iz kuće ne izlaziš, da svet ne gledaš, da tužiš i plačeš. (Plače.) Ja li, tvoja majka, tebi to u inat učinih?

Pa koliko puta joj govorim: neka i iz same kuće izađe, neka se prošeta, razonodi. Neka ili sama, ili s decom, pođe kao da ide na groblje. I ne mora tamo ići.

Ti već znaš njega. On, samo da mu se ne prebaci kako je nedostojan i nedorastao za tasta ovake i ovolike hadžijske kuće, pre bi me mrtvu gledao nego što bi dao da se u što pokojnikovo dira! A za hadžije: hadži-Ristu i druge?...

Samo zašto ne ideš u kujnu, i tamo će ti dati da jedeš i piješ. PARAPUTA (mumla): Moja je ovo kuća kao što su i sve kuće moje! I vi ste svi moji! I svi ćete kao i ja zemlju da jedete, kao što će i vas zemlja da jede.

Kao braća smo živeli, pa sada na ovaj vaš praznik biva li, red li je, mogu li da i ja kod njegove kuće odem i vidim njegovu decu?« — »Slobodno, slobodno, Saroše«, odgovaram ja, »uvek, u svako doba.

MLADEN (nećka se): Ama... HADžI RISTA A ne; ovako mora! Ti i ja s decom pa kod mene, kod moje kuće! MIRON (Mladenu): Idi, idi, Mladene. SVI (Mladenu): Idi, idi, Mladene.

I ovde, ispred tvoje kuće, skriven u kakav kut, cele noći gledao kroz prozore, da kroz njih, kad promineš, na zavesama bar tvoju senku sagledam...

Više prag te kuće ne smem da prekoračim, neće me ni primiti; a ako me i primi, jer toliko je dobra, neće izlaziti pred mene.

I zato, ovo je poslednje veselje. Sutra, na konju ili peške, odoh odavde, za uvek. Jer bez nje, njene kuće, ne mogu, a k njoj — ne smem. Pokušah da sam sebi sudim a ruka — kukavica drhti. (Vadi jatagan iz silava, baca ga.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Odvojio se i od kuće i od svirača. Sam pripeva uz nečiju tugu ili sevdah, nekad po klupama u parku, ili u čamcu na reci, nekad po svadbama,

„Decu želiš, Ristana?” — „Tri majke umiru u meni.” Majstor Kosta je predao radnju, izdao jedan deo kuće i uvukao se sa Srećkom u krilo. Nekoliko meseca nisu znali šta je s Ristom.

Majstor Kosta izda još jedan mali stan i sabije se u krajičak kuće. Kao što su stanovali, tako su na krajičku nekadašnjeg života počeli da žive jedan mali nezdrav život.

Srećko sad i kuva. A majstor Kosta uzeo da radi povrtnjak iza kuće. Najmili su momka, tobože baštovana, i proizvode povrće i prodaju ga. „Kosta Zemljotres piljari”.

Ide lepotica moja za procesijom, kod časnih sestara je učila šiti, vidi svakog đavola u svakom budžaku moje kuće, a sunce na nebu ne vidi... U štalu da je privežeš!...

Padaju imena, cifre, anegdote. Stigoše međutim do gospa Noline kuće i pred čuvenu stražnju zelenu kapiju za kolski prolaz. Tu otpoče i šala i smeh. — Šta radi, Bože, onaj žuti štajervagn?

Snažna devojka, stub kuće, umna daleko nada svoju okolinu, ona odjedared uze osobita prava, zauze stav, i poče nekako da administrira stvari i

Radila je u nekom starešinskom zamahu i u kući, i nad očevim računima, pa i nad malom svojom polusestricom. I van kuće se devojački njen život opredelio osobito.

Iznutra po prozorima, još i drveni kapci. Ulaz u kuću je samo jedan, masivan, okovan, jednokrilanj Svud oko kuće brisan prostor, bašta čak dole, iza sporednih zgrada. Dva vezana vučjaka, i jedno pušteno čobansko pseto.

Noću, stražar kućni obilazi zgrade i duva u rog ako mu se neki šum učini sumnjiv. Ovako su izgledale kuće po svima velikim imanjima, i to je donekle bio i stil i obeležje gospodstva i bogatstva. Lazarići su bili bogati.

Živela su braća u dva domazluka, u dvema polovinama kuće. Sjedne strane, stari otac i mlađi brat sa svojom Švabicom. Na toj strani je vladao tvrdičluk.

Dva dela kuće je vezivao, naravno i delio, hodnik, taman, dug, pun ormana u debelim zidovima. U tim ormanima je bilo, kao u svim

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

da su im sinovi slobodni, to će reći bezobrazni, sasvim drugi način imadu, koji je i naš putnik, kao momak iz visoke kuće, vrlo dobro ispekao.

modi načinjene, preko koji skoro do kolena lepo izvezena dolama, na glavi kalpak pokazivaše da je Roman od velike kuće, i za znak da je riter, imao je čizme s mamuzama. Konj mlad i prekrasan, za koga bi svaki paša 10.

panj, ni o kladu«, nego »i o panj i o kladu«, počne udarati glavom o svako drvo, i tako isprebijana i izlupana jedva do kuće dođe.

i miroljupce oružijem napao, na tri stotine juriš učinio, pedeset potukao, i sad u tamnici leži i tako dalje, od kuće do kuće idući, stigne najposle i do čestitoga age, gdi pridoda da je isti mladić neopisane lepote.

i miroljupce oružijem napao, na tri stotine juriš učinio, pedeset potukao, i sad u tamnici leži i tako dalje, od kuće do kuće idući, stigne najposle i do čestitoga age, gdi pridoda da je isti mladić neopisane lepote.

Ah! Jadna! Dido je bar kod kuće, kao kraljica, kom je tela ruku dati, a osobito je udovica bila, kojoj se svašta ne zamerava; ali ova kukavica?

— No idi, svirepi, pašćeš ti kakvom đavolu u ruke, koja će te toliko kinjiti i štipati da ćeš se i kuće i kućišta ratosiljati. Onda ćeš jamačno potražiti dobru aginu kćer, i bar možeš reći: Ovde leži pokojna moja nesuđenica.

— Kod kuće našeg gimnosofiste dočekaju ji njegovi samislenici u punoj uniformi, i razumevši nameru naše Čimpeprič, s najvećim torže

kod svoje travčice stoji, nit’ se brine kako će ode praviti, niti gdi se zlato naodi, niti pak kako će trokatne kuće zidati.

kod svoje travčice stoji, nit’ se brine kako će ode praviti, niti gdi se zlato naodi, niti pak kako će trokatne kuće zidati.

Koliko sam puti u kuću moga Gliše čizmara odlazio, i pri svakom pitanju: Je li kod kuće majstor Gliša? odgovorila bi njegova žena: »Nisu«, to jest majstor Gliša nisu kod kuće. A šta veli majstor Gliša?

odgovorila bi njegova žena: »Nisu«, to jest majstor Gliša nisu kod kuće. A šta veli majstor Gliša? Kad ga gođ na ulici vidim, ja mu se uvek javim: pomozi bog, majstor-Glišo!

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

i sestre bili su mi nekako, već od prvoga poznanstva sa njima, vrlo simpatični i osećao sam se među njima kao kod svoje kuće.

je nekako na strankinju, iz bolje porodice, raspuštenicu kakvoga direktora banke, koji je uhvatio na delu i odjurio iz kuće. Treća je bila devojka od porculana, vrlo svetlih očiju i sa osmehom na usnama.

jesu li sunce i mesec muž i žena, verovatno, na osnovu toga što sam zapazio da muž — sunce — nije nikad noću kod kuće, a žena — mesec — nije opet nikad danju kod kuće.

na osnovu toga što sam zapazio da muž — sunce — nije nikad noću kod kuće, a žena — mesec — nije opet nikad danju kod kuće.

Gospa Stanka je bila jedna mlada, otmena gospođa, prijateljica naše kuće, koja nam je češće dolazila. Jednoga dana, kada sam zapazio na njoj izvesnu prošenu, postavio sam materi pitanje: —

pred vrata na ulici sa rukama na leđima i čekao ujutru i po podne sudsko i sresko činovništvo, koje je kraj naše kuće prolazilo, te im kačio rep odostrag.

Ako bi naišlo pozorište, stradale bi, razume se, hartije iz očeve kancelarije, ćilimi i jastuci iz kuće, daske iz šupe, brašno iz kujne, vuna iz jastuka za brkove i brade, pa onda suknje, stari kaputi, kurjuci od kose i svi

Ovako sam primio na sebe spoljne poslove, s obzirom na to što sam bio „dete iz bolje kuće“ i vrlo sam rđavo učio strane jezike, što je takođe jedna od kvalifikacija naše diplomatije.

Ovo bi drugo mesto bilo za preporuku opšte vladama, jer samo gore, na kakvom orahu ili na krovu četvorospratne kuće, mogli bi biti obezbeđeni od radoznalih novinara.

Mešulam, na osnovu poverljivih dostava, obavešten da će susedi sutra posle podne ići u vinograd te nikoga neće biti kod kuće. On je svoj predlog završio Mojsijevim načelom: „zub za zub, oko za oko!“ tj.

Ili uvuče se gospodin kod mlade žene kad joj muž nije kod kuće i taman mlada gospođa sela u krilo razneženome ljubavniku, a neočekivano nailazi muž.

A reč može da se ispeče ako se zagreje stolica kod kuće, pa se na toj stolici sedi sve dok se ne ispeče reč i za to vreme se uči srpska gramatika, kao najvažniji predmet,

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Ovako ću preko prve ograde u noć. Neki pas lanu. Ordonans nešto proprmlja, kao da opsova. Kuće su bile zatvorene, nigde svetle iskre, kao da je ceo svet zamro. Samo mi, kao utvare, provlačimo se pokraj plotova.

Od neprijateljskog eskadrona nismo dalje nego tri stotine metara. Čini mi se, vidim tamo i neku vatru. Kuće se pritajile. Onaj pas zalaja. Ah, da sam u mogućnosti, pobio bih sve pse ovoga sveta.

Prvi put vojnici su zastali neodlučni. Videli su oni da otadžbini nema spasa. Trebalo je ostaviti kuće, porodice. U neizmernom očajanju koje je obuzimalo zemlju, zašto i oni ne bi podnosili opšte jade zajedno sa svojima?...

Svejedno što je vojska izmučena. Naići će druga, koja bolje plaća. Turske kuće su zabarikadirane i kroz rešetke na prozorima gledaju Turci odstupanje vojske.

Sedimo oko vatre i ćutimo... Sneg poče da pada. Još jedna nevolja više. A mi bez domovine, bez kuće, bez ognjišta. Sneg sigurno i tamo pada... tamo, oko naših kuća, gde živi porobljena sirotinja bez igde ičega.

nego velim... — Ne žalim... ne žalim, pa šta onda? Da pričamo priču. Je li... Oko tvoje kuće u selu rastu šume i zabrani, a šta će moji da rade u varoši?...

— Zaigraće mečka i pred tvojom kućom! — dobaci neki pešak. Lupamo na vratnice jedne kuće, ali nam se niko ne odaziva. Rešavamo se da razvalimo vrata.

Nekako zarana stigosmo u jedno selo. Vojnici se razmestili po šupama, a mi odabrasmo neke crnogorske kuće. Rekoše nam da ovde ima i crnogorske vojske.

Pronađoh najzad tu kuću gde je bio smešten štab crnogorske vojske, za ovaj deo fronta. Stražar me i ne pogleda. Iz kuće je dopirao veseo žagor. Na ulazu sretoh jednu Crnogorku. U nedoumici je zapitah: je li tu komandant.

Mi produžismo put, sve pokraj nekih utrnulih njiva, malih i jadnih. A i kuće su bile kao ptičja gnezda. Nekome pade na pamet da zatražimo hleba, jer ako i imaju, taman mogu da pothrane nas

E, to je suviše! — planu komandant. Ali, ipak, izvadi dvadeset dinara, dade joj ljutito i iziđe iz kuće. Padala je sitna kiša, a po drumu oticala prljava voda. Vojnici su bili gotovo bosi.

— More sve nam je jedno, te jedno — veli jedan pešak. — Ja micam, pa micam — nasloni se na zid kuće. Onda progovori više za sebe: — Koliko nizbrdica, toliko uzbrdica...

Petrović, Rastko - PESME

Što se tiče tela; sadašnjost se, i avantura dok je u toku, samo preko njega objavljuje. Kad izađem iz te kuće, naslonim se na zid, pogledam od gore do dole, duž ulice. Svete na sever, svete na jug!

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

I, dok bi jaje na zemlju palo — na ulici ne bi ni žive duše. Sav zbunjen dođe Drvoseča do svoje kuće, još sa ulice viknu: — Šta je ovim ljudima, ženo? Žena odškrinu vrata, zatim ih brzo zalupi. — Šta ti je, ženo?

Mlâde se nebo i zemlja svakog proleća, plode ribe u vodi i ptice u vazduhu, sve ulice i sve kuće pune su dece, samo se u njenoj ni dečji plač, ni dečji smeh ne čuje.

Kako je koja na zemlju pala pretvarala se u krupan i crven makov cvet. Ubrzo se čitavo polje oko mladićeve kuće crvenelo kao da ga je zahvatio neki iznenadni požar.

Tvoje je da čuvaš stražu. Moje je da zaigram strašnu igru... — osmehnu se Varalica u sebi: u kartanju je on kod svoje kuće, poznaje kartu s leđa, po mirisu joj vrednost zna. — Počinji! — razvali orlušina kljun, a Varalica se nasmeja.

Domaćice nisu ni otvarale prozore, ali vetar je, svejedno, unosio prljavštinu u kuće. Činilo se da je i sneg koji pada prljav.

Zatvoreni u kuće dečaci su s tugom gledali bivša igrališta, ali najtužnije je gledao jedan mali tršavko. Nedeljama i mesecima donosio je

Dečak nastavi da čisti, pa kad je počistio ispred svoje kuće, on nastavi da čisti i ispred susedskih vrata. — Pa, šta je ovo, ljudi? — uzviknu Glavni čistač.

Venac okupljenih ljudi uzrujano se zatalasa. — Daj mi je, daj! — povika nekoliko glasova. — Hoću i ja isped svoje kuće da počistim! — ljudi su se gurali, svađali, otimali o metlicu, a đubre je raslo.

Gomila radoznalaca pratila ga je na odstojanju, bez reči. Tako su i do grada i do starčeve kuće stigli. I gle, ponovo pred metlicom poče da uzmiče đubre.

Zvonilo je i zvonilo, dok ljudi nisu počeli i na samu pomisao o zvonjavi da se ježe i zatvaraju u kuće. Zima i glad bližili su se jednakom brzinom, a neispavani i zagluhnuti ljudi svađali su se bezrazložno i za sitnice.

Ljudi su počeli žurno da skupljaju stvari i alatke koje će poneti u novi kraj, a duša im se grčila pri pogledu na kuće i njive koje ostavljaju.

Spomenu neko starca koji je razgovarao sa pticama, seti se selo pogodbe s njim, odbaci puške i poče unositi stvari u kuće. Kako je slatka bila tišina! Kako je nežno padala na ljude i na polja!

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Vranje. Sadašnjost. PRVI ČIN Velika prostrana gostinska soba Hadži-Tomine kuće. Otvorena dvokrilna staklena vrata, a s leve i s desne strane široki prozori sa drvenim rešetkama.

Sami, kod nas i u našoj bašti igraćemo. STANA (otimajući se): Neću, Vaska, neću! (Plačno): Sami smo kod kuće. Otac ljut, prek... VASKA (prekorno): Hajde, Stano! Što si takva? STANA (odlučno): Neću, ne!

Eto, vi svi pevate i igrate, (okreće se uplašeno oko sebe) a ja sama! Nigde nikoga kod kuće nema. Ni otac, ni brat. Otac, već znaš, ljut, besan. A bata, on nikako i ne dolazi. Sve tamo, s tom Koštanom...

Ništa. Ni »zelen list«. STANA (zamišljeno, za sebe): A, poklon, dar!... Neka je on samo ovde, kod kuće, a to!... VASKA Jest. A Koštanu može da kiti. STANA Opet ti, Vaska... Ama nije! VASKA Pa, za Boga, kako da nije?

A onom Stamenku kaži: živ da me ne čeka, ako i on sada ode od kuće i zapije se. Tu da je! Kod kuće! Stoku neka gleda i čuva. VASKA Hoću, oco. (Odlazi.) TOMA (za sebe): »Gosti...

A onom Stamenku kaži: živ da me ne čeka, ako i on sada ode od kuće i zapije se. Tu da je! Kod kuće! Stoku neka gleda i čuva. VASKA Hoću, oco. (Odlazi.) TOMA (za sebe): »Gosti... kuća... stoka«... A moje? Sve ode.

Nećeš ga ni ti da zaigraš i da zapevaš! (Odlazi i viče): Hata mi sedlaj! Ulazi Kata. KATA Šta se od moje kuće ovo načini? Oh, Gospode, što mi ovoliko crno dosudi i pisa? (Kune): Oh, sinko, sinko, suza te moja ne stigla.

Sve bre, sve zovi ovamo na radost i veselje! TREĆI ČIN PRVA SLIKA Gostinska soba Hadži-Tomine kuće. Na sredi sobe, na dušecima, leži Stojan, opkoljen, ututkan jastucima i jorganima.

Daj bar... (Saginje se i miriše joj prsa.) Koštana! Lepoto!... Oooh! DRUGA SLIKA Mitkina kuća. — Bašta ispred kuće. U pročelju lepa kuća na dva sprata, sa tavanicama, uresima, balkonom.

Šantić, Aleksa - PESME

1924 — 1925. LjUBAV O, da mi je nešto pa da budem reka, Pa da tečem ispred tvoje kuće male; Pevajući tebi, da razbijem vale o pragove gde ti staje noga meka.

1912. POVRATAK Mrem... Sa mojih njiva eno drugi žanje... Tamo više nema stare kuće moje — Pod očevim krovom strana čeljad stoje, I šljemena srpskih sve je manje, manje... O, lijepa polja! o lijepe luke!

On beše smeten, drvenjak pravi, Spoticô bi se, i gde se javi Sve cure kikoću s boka. Kod kuće često, u sobi tamnoj, Sedeo je m čekô, Pružao ruke u čežnji plamnoj, A reči ne bi rekô, Ali u nemu ponoć i kasnu

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

i otimati, podizali su Turci i narod sav u potjeru, i premda su ih gdjekoji ljudi u društvu tjerali i tražili a kod kuće ih po zgradama i po šumama krili, opet se kadšto događalo da su ih hvatali i ubijali: koga ubiju, onome panduri

Osvajač je sve nemirnije živeo u našoj otadžbini. Smrt ga je vrebala sa svake strane: u gori, na polu, na putu kod kuće, kad je usamljen i kad je u društvu, po mraku i po danu.

I Pejo zove u borbu za odbranu ljudskog dostojanstva, zove u „planine i krševe ljute“ i u „pećine, kuće zazidane, što su njini stari zazidali od velika straha i zuluma“.

Turske kuće ostajale su puste. Na munare je padala paučina. Gde su bili turski drumovi i kaldrme, „i kuda su Turci prolazili i

tvoju bilu ruku, nu potrudi čudo i gospodstvo, i povedi mila zeta tvoga, nu dovedi Strahinića bana u dvorove i u kuće naše, da mi neku poštu učinimo“. Svakom Juže hatar navršuje.

Turci, braćo, sve sedam dahija, tako naši indžijeli kažu: da će vaše kuće pogoreti, vi dahije glave pogubiti; iz ognjišta pronić će vam trava, a munare popast naučina, neće imat ko jazan

vjeru njega domamiti; svoju ćete vjeru izgubiti: jednog posjeć’, a dva će uteći, dva pos’jeci, četiri odoše, oni će vam kuće popaliti, vi dahije od njih izginugi.

Kada viđe oko kuće Turke, on se njima javiti ne ćede. Javi im se mlada Đorđinica: „Da bog s vama, Turci, noćas bio! Šta tražite ovđe u to

A po narodu najviše raznose pesme slepci, putnici i hajduci. „Slijepci radi prošnje idu jednako po svemu narodu od kuće do kuće, i pred svakom kućom ispjevaju po jednu pjesmu, pa onda ištu da im se udijeli, a đe i ko ponudi, onđe pjevaju

„Slijepci radi prošnje idu jednako po svemu narodu od kuće do kuće, i pred svakom kućom ispjevaju po jednu pjesmu, pa onda ištu da im se udijeli, a đe i ko ponudi, onđe pjevaju i više;

kao žena kuđelj’ uz preslicu kujundžija — zlatar kujundžika — kujundžijina žena kuka i motika — seljaci, narod kula — kuće od kamena; „u Hercegovini se“ — kaže Vuk — „svaka kuća od kamena zove kula, a u pjesmama i ona koja nije od kamena

i:) neveran, nepouzdan čovek, izdajnik nego — (znači i:) samo neđe — negde neimar — graditelj, majstor koji gradi kuće, crkve, gradove nejak — dete, mlad, nedorastao nejačak — mali, neodrastao nejmati — nemati Nemanja Stefan (u

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

JE PESMA O KRALjU 8 ZAMISLITE ZEMLjU SRBIJU 9 BIO JEDNOM JEDAN PETAR 10 CIPELE 12 BILA DEVOJKA MARA 13 BEGUNCI OD KUĆE 15 PERTLA SE NAMRTVO VEZALA 16 IZA PRVOG UGLA 17 A MAZE TATINE 19 ODANOST JE PSEĆA 20 UZEO SAM HARTIJU I OLOVKU 21 KAD

slikanje Otkad se udala Mara Za Đuru slastičara Radi na točenju boze Pa joj i nije do poze Za slikanje BEGUNCI OD KUĆE Begunci od kuće Ne biraju sredstva Oni samo sede I smišljaju bekstva Na sve strane sveta U sva lepa mesta Mogu

se udala Mara Za Đuru slastičara Radi na točenju boze Pa joj i nije do poze Za slikanje BEGUNCI OD KUĆE Begunci od kuće Ne biraju sredstva Oni samo sede I smišljaju bekstva Na sve strane sveta U sva lepa mesta Mogu ako hoće Da se

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Ona ćuti čak i kad je tuku, a ja se na primjer, tako slavno dernjam da se pola sela sleti kod moje kuće. . Pretresoše i ostale đake kakav je koji i je li pogodan za družinu, a na rastanku Stric još jednom potvrdi da već

zemljinu kuglu u onome položaju u koji je postavljena vještim rukama dječaka Mačka na polumračnom tavanu seoske kuće, uz opasno zuzukanje osa, koje su mališanu smetale i pokvarile mu majstoriju.

— Bogme i neću! — planu prgavi Mačak. — Pa kuda onda misliš? — Smisliću nešto kod kuće, na tavanu. Ja se uvijek gore zavučem kad nešto smišljam.

Uveče se oprezni Mačak jedva nekako izvuče neopazice iz kuće i pođe na drum da sačeka Stričev povratak iz mlina. Napinjao je uši i buljio u tamu, ali što je više naprezao vid,

— Ti se sad vraćaj kući, a ja ostadoh da ovde spavam — reče Stric pipajući ubijeno koljeno. — Kazaću kod kuće da sam noćio u mlinu. Mačku se nije vraćalo samom kroz šumu, pa poče da ga straši: — A zar ne misliš na vuka?

To ni izdaleka nije ličilo na onaj krompir koji se kod kuće kuva i peče. Ovo je bilo jelo koje se sprema u slobodnoj divljini, u šumi, jede se kad hoćeš i koliko hoćeš, niko te na

Volim da jedem krompir skačući s noge na nogu, onda mi je najslađi — mudrovao je Đoko Potrk — ali zbog toga su me kod kuće stalno grdili. Ja zgrabim krompir, poigram i taman da ću s njim u usta, a djed prutom — švic, švic po nogama!

Kako li je sve to drukčije bilo nego u selu. Kod svoje kuće neko se na jelo durio, drugi se svađao s braćom i sestrama, treći je gledao da zdipi veći komad, a ovdje u logoru —

— nisu to priče Đoke Potrka. Čak i naveče, kad bi se koji od naših dječaka zatekao negdje podalje od kuće i morao da se vraća sam, po mrklu mraku, nije se više plašio kao nekad.

Zalivam dušicu brljom. — Deder mi za večeras sazovi ove ljude. Evo ti spisak. Poljar se zavuče u konoplje iza kuće i uze da sriče prvo ime na spisku: — Pe-hehe-te-te-a-re... Aha, Petar!

— Hajdemote nožice lagane, kraj krčmice, kraj moje dragane! Kad se seljaci iskupiše kod kneževe kuće, debeli gazda Valjuško strogo ih pogleda sviju redom i zapita: — A je li vi, reponje jedne, zašto vi ne šaljete djecu u

PosliЇe njih dvojice u Gaj stižu Stric i Nikolica. Oni vade kuju iz njezine tajne kuće i ponovo pokrivaju i maskiraju jamu.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

VELIKA GOSPA DOMAĆA Isteraj čoveče, napolje iz svoje kuće robinju ujedno i sa sinom njejzinim; ne može, znaj, u tvome mirazu domoostalac biti robinje sin, ujedno s gospodaričinim

Te što god teku i imadu, malo, veliko, od kamena i do drveta, sve im odnosi i satire, te im pusti kuće i u svačem ih rđa tre, da se nikad le mogu oporaviti!

Oni se mole Bogu, a ti kuće poganiš. Ama evo ti je već prispeo tvoj rok da preuzmeš za to plaću što si dosad činio. Ili ti mniš da se je to

Pokori mu se taki smočina. Pokloni mu se s glavom i ode od kuće mu. Eto ti, prošavši nekim vremenom, diže se na stranu daljnju taj trgovac Toas iti u svoju trgovinu.

se bijaše zdesila, veliko božije pokaranje za ljudsko bezakonje, te se mnogo tresla zemlja u Karavlaškoj, tako da su mnoge kuće i crkve se sronile i popadale i mnoge ljude s grominanjem potukle.

Ako li baš vidi a ne valja i nizašto neće biti, jedanput ga se mahne, otisne ga od sebe i iz kuće ga istera: nek se skita i bitanguje kud mu drago. Mnogi i od sinovstva im odreku se i svega očina im dobra odrinu ih.

To mnedijahu: svakad je njihov grad, kad im je volja uzeti ga. Nego ka svoje domaći gospodari, delahu sela, kuće; milkove sebi za sedište pripraljahu.

Nego sav se grad strčao onamo gde je vatra, da gase i prednje kuće ispred vatre da razmeću i da pomogu iznositi ljudma što ko može ujagmiti od ognja.

Ili na putu kob motriti, na mlad mesec, na Đurđevdan, na velike godove, kod kuće, u polju o svačem čarati. Eda je to vera? I hrišćanski zavičaj, je li?

Nego i koji vas zna knjigu a i ima je kod svoje mu kuće, dosta put voli uzalud sediti doma ili zuriti na sokaku nego li da uzme u ruke knjižicu te šnjome se razgovara.

[da biste] ne sa slabim i studenim srdcem nego s vrućim i bistroumljem primali svakad, a međutim, dotle rokom kod kuće vam boravljeći kojino zna i ima koju knjižicu, razčatavali je a ne uzalud sedili, ni po sokaci zurili i razgledali ko

mu i govi, čovekom ga i dobrim gospodarom učini, — a posle da od njega tegli ljutu nevolju, brigu i progonu iz svoje mu kuće i dobra kroz njega izlazeći. Je l' to lepo i slušati a kamoli propatiti? Bi l' to po pravici bilo, za dobro zlo primati?

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

mu se na neki zulum: na razuzdan asker, na nepravedan sud, na nasrtanje na obraz i veru, i kaže da je doneo ključeve od kuće svoje i da ostavlja u amanet njemu čeljad i dvore svoje; ili neka prima ključeve ili neka pomogne vlašću svojom.

Avlija prostrana. Ispred kuće manja baštica, takozvana devojačka bašta, puna svakojakog cveća: ruže, karamfila, zambaka i kakvog ne cveća!

— Eee, laste se pâ vrću na prolet, ama tvoj mlados’ i moja lepotija — nikad... Iza kuće je prostrana avlija, a iza ove duboka bašta s kapidžikom u crkvenu portu, kroz koji kapidžik prolaze čorbadži-Zamfirovi u

Tu u avliji su čeljadske sobe i kujna. Kujna je po pravilu uvek malo podalje od odaja jedne takve čorbadžijske kuće da se ne bi osećao zadah od gotovljenih jela. U toj kujni su se i čeljad i ukućani prekodan najradije bavili.

Beše to kućica puna svega i svačega, a najviše topline (one topline koju ćete uzaman tražiti kod nas); kao i sve kuće u tim krajevima, beše ona pravo toplo, skrovito i mirno gnezdance! Kuća nije imala prozora s ulice.

Ručao bi kako kad, nekad kod kuće a nekad — i to češće — bi mu se, naročito kad ima kakav veći posao, jelo u dućan donosilo; a kad je što bolje

Izvan kuće je bio ponosit, a u kući nežan. Oplakala ga je i iskreno ožalila Jevda, i žali za njim evo već petnaest godina.

! Ima gi sijasvet, ama sal tuj puče bruka, pa si znamo, a kol’ko gi ima čorbadžijske kuće što si kutaju od svet... Onomad na slavu jednom beomo, kod čorbadži-Gana. I on si ima sina...

Kad je svršila školu, a bilo joj je tada dvanaest godina, zadržali je kod kuće. A i nije svršila ni svu osnovnu školu, nego samo tri i tek počela četvrti razred kad je čorbadži-Zamfiru došlo nešto u

Ti da ga zab’raviš!... On si je čovek siroma... fukara! Kud su njegove kuće, dućani; kude su mu čairi, čiflaci i čivčije? „Ima si dućan!“ Eh, mnogo danas muka pa za dućan!...

Ostavi dućan na kalfi, a on se žuri kući kao da mu gori. Malo posle izleti iz kuće u drugim, opet svečanim haljinama, ali ne onim maslinove boje, nego u onim čohanim gugutkine boje, ali isto tako bogato

Sada ide ponosito, drži na sebe, jer zna nadmoćnost i svoju i svoje kuće nad ostalima drugaricama i njihovim kućama... Toliko puta je slušala da su slabe i retke za nju prilike ovde u mestu.