Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
“ Biva: „Fra-Brne je bog, pak ti je lako, Kušmelju!“ A i jest fratar Kušmelja ljubio mimo braću i mimo sve rođake, ljubio ga je „kao kruh vino“.
Čagalj, Šunda, Kljako, Rdalo, Rkalina, Rora i svi ostali izdanci svetoga korijena ne zaviđahu Kušmelju toliko ni jedeno jelo, ni putovani put, ni oduženi dug, ni pokriveni krov, ni zapaćenu stoku, ni stečeno kneštvo, sve
Koliko i koliko puta Kušmelju prevri, pa skoči da istuče „nesritno dite“, a Osinjača se onda nakostriješi put muža, baš kao kvočka braneći pilad.
A-ja! — Nama kominjaka i kod kuće pritiče! — viknu Čagljina. — Ne, ne! — zagrajaše svi. Kušmelju bi kao da ga pčela upeče uvrh nosa, te odiže obraze i brke, a zube iskezi, pa im veli: — Ma, ljudi, šta će vam cilo
Njeki još povikaše: — Dobra noć, brate Kušmelju, prosti i vala ti na časti! Rkalina se zaplaka na polasku. — Ni-i-sam ni mi-sli-ja da... da te vriđam!
Ali se to moglo suditi po njekim biljezima, ali najviše po tome što na kraju ljeta reče bratu Kušmelju, koji dođe da raspita: — Jeto jes magareće krvi, ali jopeta ne mogu se puno tužiti na nj.