Ćosić, Dobrica - KORENI
— šapuće. — Još ne možeš, dok Roza ne svrši posao oko Simke. Ali da znaš: isti je ti! I uvo mu je kvrgavo kao tvoje. Gledam ga i kažem: sem naravi, neka ti Bog da sve očevo. — Moram da ga vidim. — Rekla sam ti da ne možeš.
Milunka ga pristiže i raširi ruke pred vratima: — Sramota je! — Ako! — gura je. — Nemoj sad, uvence mu je kvrgavo kao tvoje. — I šta još? — I čelo. — Kakvo mu je? — Pa kao tvoje. Beži, nemoj da se sramotiš pred Švabicom!
Ti si gazda. dete zaplaka. Đorđu zatutnja po rebrima. Tromo iziđe i sede na stepenice od belog kamena. Kvrgavo uvo, pomisli i opipa svoje. Pipa i čelo. Kakvo je?
Samo ti plači, kvrgavo uvence, i moje čelo. — Skloni se. Nije lepo da te ljudi vide kako sediš na basamacima — kaže Milunka prolazeći pored
A ne može da ne misli na svirku iz jabučara i ono veče kad se udavila u mraku i bosim nogama sebe zakovala za kvrgavo suvo dno. Uspravna, kao slap vode.
Ugasi lampu i sede na krevet. Mrak je kao voda tekao njime. Opet je noć i opet je s lampom. Koleno mu je kvrgaVo. Đorđe zadiže nogavicu, podiže nogu na ivicu Adamovog kreveta, upoređuje je prinoseći lampu čas svom, čas Adamovom
Samo da ne zaboravim. Glavno je da mu ruke nisu na Katiće. Uši i čelo jesu moji. E, zar jedan čovek na zemlji ima kvrgavo uvo i nisko čelo? Ne mora to od oca da nasledi. Jeste: sva deca imaju ili kvrgave ili klempave uši.