Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Komandir im je dobrodušni dugajlija Pantelija Hinić. On lično zaustavlja putnike i pregleda legitimacije. Tek je rat završen i po gorovitoj okolini još lutaju male grupice i pojedinci iz razbijenih četničkih bandi.
— He-he, legitimaciju! — smije se seljak. — Šta će ti legitimacija? — Takav je propis. Bez legitimacije se rampa ne diže. — Pa, kume, brate, zar ti mene ne poznaješ? — širi kočijaš ruke.
— Daj, bolan, da te još jednom zagrlim. Zar ja svoga kuma ... — Pa daj onda diži tu rampu. — Kume, bez legitimacije niko ne može proći, takvo je naređenje. Evo, da ti pokažem. — Ma šta ti to meni veliš, kumiću?
— Tako ti je, kume — ozbiljno kaže Pantelija. — Dešava se tako nekima, propuste seljaka bez legitimacije, a kad tamo, preobučen bandit. — Pa zar ja bandit, kume? — beči se seljak. — Ne dao dragi bog tako nešto ni pomisliti!
Pantelija se vrati iza rampe, namršti se i suvo reče: — Druže, kad nemaš legitimacije, ne može. Okreći konje natrag. Sad se i seljak uozbilji, zamisli se, neodlučno se obazre oko sebe, pa se vrati kolima.
Prednjačio je kum kočijaš. — Evo, kad nije druge, tu su legitimacije. Pantelija izbeči oči. — Pa dobro, što si onda toliko zatezao kad svi imate isprave? — Eh, što!