Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Pri toj pomisli, Isakovič bi, kad bi odmarali konje, kraj kola, u travi, zadovoljno, spokojno, zaspao. Prenoćio je u Leobenu, i ujutru, rano, krenuo dalje.
U Leobenu imao je opet jedan san koji je, posle, budan, tako reći, često sanjao. To je bilo sećanje na ženin grob, koji je, pri put
Tako i mi znamo kad je bilo. Isakovič se vratio u Beč, poslednji put, bez neprijatnosti na putu. I u Leobenu, pokazivali su mu čudo: Mater božiju, koja suzi jednog dana u godini.
Njene crne oči gledale su ga nemo. I on, i ona, nosili su u sebi nešto sveto. I u Leobenu, u traktiru u kom je prenoćio, imao je da sluša kako sat odbija sate, to jest drvenu kukavicu, koja ih je otkukala, u
Drumovi u Austriji bili su, tada, već, u dobrom stanju, pa je brzo odmicao, a prtljag su mu pregledali svega jednom, u Leobenu. Njegove odgovore na pitanja, kuda ide, zašto putuje, beležili su, i tu, u knjigu putnika.