Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
ponovo zanese; i neizbežnom nekom vezom odmah zatim druga, u istoj onoj sobi palanke odvratna slika gospodina Leđenskog, kako s bradom na grudima, ukočena lica, spava dok mu se konci od sluzi razvlače i otkidaju sa ivice vlažnih usana,
Gospodina Leđenskog nije mučila nikakva strašna briga niti turobna misao. Jedna divno mirna savest, kojom se on uvek dičio, i jedno retko
Ali to nikako nije bilo moguće, i baš zato što je to nemoguće bilo, mučilo je g. Leđenskog, pa je u grudima osećao kao neko klupče koje ga guši do plača.
čijem je glasu imalo nečeg što neobično opija i otkriva neke duboke, nepoznate čežnje unosila je uvek u sobu gospodina Leđenskog neki mističan zanos koji je u njemu budio nemir koji se ne može odrediti.
— O da, mnogo. I u tom trenutku jedna iskrena i duboka nežnost, nešto blago do suza poplavi dušu gospodina Leđenskog, pa je zaželeo da joj govori dugo, mnogo i toplo i da je potpuno uveri kako je gotov da se za nju sav žrtvuje, onako,
To veče mnogobrojni poznanici gospodina Leđenskog behu jako iznenađeni njegovom izvanrednom, prosto neviđenom srdačnošću, jer se on klanjao levo i desno tako ljubazno i
Daješ mi reč? Gospođa Leđenski, razdragana kao dete i kao nikad dotle, veselo pruži ruku, pa onda zagrli gospodina Leđenskog. — Dajem, evo ti dajem reč. Ti imaš potpuno pravo. Zaista, knjiga je sve.