Upotreba reči lica u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Brat do brata, prijatelj do prijatelja, sa ubojnim oružjem u ruci pade. Bleda lica na crvenoj krvi, mrtve ruke previle se preko studenoga gvožđa... Divna studija za uvenčane živopisce pređašnjih vekova!

Gomila zaneme od straha, izgledaše kao da sanja strašne snove; bleda i čisto besvesna lica lutala po uspravljenoj svetini, bez celi, bez namere, bez jauka i bez reči...

kandila da se tim bolje pokaže divlji elemenat, koji u besu svome sve proždiraše što je sirotinja godinama u znoju lica svoga podizala. Gomilice naroda što bežaše, viđahu se kao senke u daljnoj daljini.

Siromasi! Ja sam ih video. Behu to bleda, uvela lica. Jedan srednjih godina čovek ležao je od rane, kuršum mu je kroz slabinu projurio — za nekoliko oka kukuruza umal’ ne

I oni govoriše u svome zanosu i razlagahu misli nejasne onako kao što dolaze čoveku u snovima, a izraz lica beše im strašan, reč užasna. — Majku mi dovedite! — govoraše jedan mladić u prljavoj seljačkoj košulji.

— A prijatelja imaš li? — Nemam!... — I belim uvelim rukama pokrila je još tužniji izraz bledoga lica. — To je tužno! Ona je jecala od bola.

Ja se ne sećam njezinih izraza, ali izraza lica njenoga nikad ne mogu zaboraviti: pobledela bi kao list hartije i onako tek poluglasno govorila bi za sebe: „Prokleti!

Ko zna šta je u taj mah osećao? Al’ uzdisaji behu mu teški, a izraz lica beše sličan ranjenome lavu. „I još smeju da prođu pored ove naše jadne kolibice“, — kad se malo utišao, govorio je

„Isto njegovo lice!...“ Sirota!... Ni do groba ga nije zaboravila. Dan za danom tužno su prolazili. Nikad vesela lica, nigde osmeha.

Oko Svetog Ilije, već si video bleda i iznurena lica gde tumaraju, gladna, po sokacima. Po baštama si viđao ponegde zelen lastar od vinove loze.

Ja odem u podne na kazan. Tužan je u to doba bio prizor oko tih kazana. Bleda, mršava lica pružaju drkćućom rukom svoje lončiće, da im se od te posne hrane što udeli, a kuvar im, pod nadzorom nekih ljudi,

Tako smo činile svakog dana... Ista bleda i izmučena lica oko kazana, a i ljudi su isti što tu mršavu milostinju dele. Samo jednoga dana ne beše tako.

Obradović, Dositej - BASNE

za same bezdelice, za nerasudnu šalu, za naprasitu reč, za pečenje i kojekakvo nepodobno i nepristojno micanje usna i lica, kod dobrih ljudi u omrazu meće. No malena je vešt, veli. Ako će najmanje biti, što ne valja, ne valja.

ogledalo: ti, sine moj, ne zato što bi se ponosio, i sestru svoju ružnom nazivao, nego što bi krasotu i blagoobrazije lica tvoga sa zlonaravijem i nepristojnim postupkom ne naružio i ne oskvernio; a ti, kći moja, što bi s česnostiju života

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

II VAŠKE I bez naredbe vrhovnog štaba, i bez komandi vojnih lica, i bez udarca čizme i štapa, i bez truba i haubica!

Pa da bar jednom kraj Ribnice osetih đurđevsku kišu, kako mi kaplje s lista na lice, s lica na njenu sisu! da mi još nije ove lule... Gasi to! - gaze je nogama pa zar ne vidiš, bogamu, da i na svice pucaju!

OPET VOJNA Pala Poljska, skoro će i Moskva. Nema soli, brašna, gasa, voska. U Užice natisnula vojska. Ljudska lica došla kao zgure. Viju barjak vetruštine sure, barjak iznad krajskomandanture.

Neko s nekim o tvojoj sudbini razgovara u mraku. Uzalud čekaš, digavši očajno lice iz šaka. Ne vide im se ni lica, ni imena, ni reči im se ne čuju od mraka.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Sav je taj svet raznolik. Nigde nećeš naći slična ni nosa, ni oka, ni kape, ni haljine, ni lica, ni odeće, ni obuće... Sve je to u drugoga drukčije! Vala samo sesti pa gledati sehira.

Kad sve to naredi, ode u svoju sobu, koja beše s lica, zaključa vrata, i podupre ih čim je god mogao podupreti, pa sede na krevet i metnu pušku preko krila.

ništa više. Dok ti na jedan mah uđe u vodenicu povisok čovek crvena kao krv lica; uđe nečujno, rekao bi vrata se i ne otvoriše.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

A to beše sovuljaga na hrastu više njega!... Ona zaleprša krilima i prolete mu tikom pored lica, tako da je osetio vetar krila njenih... Beše skočio na noge, ali je stojao na mestu kao zakovan... I uzdrhta kao prut.

Otac, majka, braća, snahe, sinovci, sinovice – sve jada i nariče... Njega spuštaju u crnu zemlju... Oko negova lica vuku se hladne zmijurine... A tamo? Lazar se smeška na Jelicu; njegov mu je otac prosi ona polazi... Prilaze oltaru...

Ona samo može moja biti!... — A otac, a majka?... On pogleda. Vrata na kući otvorena. Jasni plamen osvetlio im lica, smeju se i razgovaraju. Ko da ih ostavi?... Zar da ih pod sedu kosu ubija?... Zar da im pod starost zagorča dane?...

Ali nabrzo izumre osmejak kad vide ona natmurena lica. Aleksa joj reče: – Idi u kuću! Ona posluša i ode. Ljudi se uputiše aru.

Hajte ovamo, evo sovre!... Sedite, da bar po jednu popijete... Ali se užasnu od onih bledih lica. Neka zla slutnja obuze je kad vide svoga Stanka kako sa Simom žuri ovamo... Ona stade da vidi, da čuje šta je to...

— Lažeš! — ciknu kmet. Stanko se trže i pogleda oko sebe. Ona mrka lica ćute, one ukočene oči glede ga kao kakve aveti... On pogleda u kmeta.

Plavičasto rumen plamen obasja svu šumu, ali Stanko ne može raspoznati lica spavača u senci... On sede i pogleda ovu dvojicu, koji takođe sedoše. Behu to ljudi mladi i zdravi.

Moglo ih je biti oko trideset. Svi bejahu mladi, sem harambaše, koji je bio prosed. Stanku se dopadoše ova lica. Još više mu se dopade harambaša. Stas, lice, ponašanje harambašino ulevalo mu je kao neko poštovanje.

Kad se svi izljubiše, harambaša svečanim glasom uzviknu: — Stanko!... Naš si! Ona mrka lica hajdučka najedanput oživeše. Stanko sad vide da su to ljudi kao i on, ljudi koji se šale, smeju i razgovaraju.

, itd. Za razgovorom dođe šala, za šalom igra... Ovi gorski vuci igrahu se kao deca ili kao mali mačići. Njihova mrka lica postaše vedra i vesela kao nebo...

” Žene po ćoškovima nakiselile lica, otpustile usne, pa skoro da plaču... Mladen je bio otišao. Kruška nazva boga.

Pa, pošto se preobuče, uze čibuk i zadimi... Kroz ove kolutove provirivahu glave njegovih dušmana. On je video lica kako se smeškaju, kao da bi hteli reći: „Uzalud muka, Turčine!...

Dučić, Jovan - PESME

I ja kome ne zna imena ni lica, Sve sam njene misli ispunio sade. Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica... Kao smrt su verne ljubavi bez nade!

kako je sveta i čedna beskrajno Tuga što se nikad nije rečju rekla, Što je samo tiho u suzu potekla, U bledilu lica javila se tajno.

PESMA Jednim istim putem nestaćete obe — Ti i moja mladost, lica nevesela, I s pečatom gorkog prokletstva sred čela, Kao neutešne dve kćeri Niobe.

Ču se strasna svirka. Zatim društvo celo Javi se u vrtu; sva su lica njina Bila razdragana; sve beše veselo Posle dobrog ručka i perfidnog vina.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

A ipak mi je, i opet mi je teško! Ja sam s nekom tugom i plašnjom gledao izbelela lica i njihove izraze. Nisam čuo ništa što je Joca govorio s njima. Nisam ni osetio kako sam se vukao za njim iz sobe u sobu.

Mnogo sam o tome mislio, i sad mi se tek čini da sam tada i na njoj video onaj isti izraz lica, onu istu tišinu duše, ono pouzdanje, pouzdanje u — Boga! — Otidi opet kad stigneš! — kaže mi mama.

— Dobro će biti, ako bog da. Devojka se menja u licu, bledi, i izraz lica počinje da se kruti i da se navlači nekom stravom i ozbiljnošću. Njene obrve digoše se na krajevima, a ugnuše na sredi.

Mladost — ludost, starost — slabost! Sutradan po pijanstvu Arsenovu dođe Blagoje Radojci sasvim ozbiljna lica: — Strina! Ovaj naš Arsen, prosti me, zamilovao onu Burmazovićevu vižlju! — Arsen?...

Kad je pošljednji mjesec školske godine, ne može čovjek živ da dočeka. Ali nema više tuge. Razvedrila su se lica i nekaka nespokojna radost ožarila i uvelo popovo lice. Udariše vrućine.

Ja hoću rad! Ili me voliš ili ne voliš! Jedno ili drugo! Neću tanjir od dva lica. Ne volim ljude koji što hoće ne mogu, a što mogu neće. Ili — ili ... Vidim sve.

— reče ona, a suze joj udariše niz obraze. Ja je stegoh i počeh divljački ljubiti. Svaki deo lica i ruke, svaki prst i svaki nokat. Nisam se radovao; naprotiv, bilo mi je tužno i slatko. Onda ugledah tebe.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Tu i slika pop-Ćirinog oca, starog kabaničara Averkija, naslikana masnom bojom. On naslikan sa vrlo blagim izrazom lica, a pored njega nekoliko debelih knjiga, mada je slabo čitao, ali kao čovek koji je poštovao učene ljude i bio uvek među

Obe zabrinute, gledaju ga u težnji da mu pročitaju s lica, šta im donosi: sreću il’ nesreću. Vide ga raspoložena, pa im odlaknu, a još većma kad videše da se eto sam setio da

One se smeju, a suze im teku niz njihova bela lica. Zaplaka se i Jula, i gđa Sida, i baba Makra; svi brišu i nos i oči.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Čelo groba kleče starije, matere, a u stranu mlađe: žene, sestre. I sve, unesene u plač, krijući lica o grob, plaču, nariču. Matere malaksalo, starački, a mlađe jako, zdravo.

Deli oko sebe, međ prosjake, jednako grdeći ih: — Na, na... — Baca im u krila, lica. — Nasiti se, prosjačka vero. I, radostan, poskakujući, odjuri u varoš s onim što je naprosio, pevajući iz sveg glasa.

Bio je lep čovek. Mlad, plav, koščata i izvijena lica s punom, kratkom bradom. Svi su ga znali, a i voleli ga. Koliko puta bane u ma čiju kuću, i zatraži od domaćice: —

na jednom istom mestu, ulazu, dolazio je u varoš, isto onako zanesen u govoru, u dronjcima, visok, suv i sitna, crna lica. Čim uđe u čaršiju, sluge, šegrti iz pojedinih dućana kao nekog svog davnašnjeg poznanika dočekuju ga.

XIII STANKO „ČISTO BRAŠNO“ Mlad, visok, ali sa preplašenim, plačnim izrazom lica. Trese se, drhti, a uvek golih grudi, raskopčanih čakšira i raspasanih pojaseva koji se za njim vuku...

Što god naiđe uz put: krpu, prut, kakvu tuluzinu — sve, jednako drhteći od zime, sa onim istim plačnim izrazom lica, skuplja i zajedno s parčadima hleba, lukom, paprikama i drugim što je naprosio, meša.

— I svakom, čak i deci, razdavao bi. Pored toga gledao je, pogađao po borama lica i čela, ko koliko ima godina i koliko će da živi. Pitate ga: — Koliko imam godina?

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

No, ko se često s njom sastajao, taj je malo pomalo primetio lukavstvo iz njenih reči i iz crta njenoga lica. Gospođa Evica je imala tu slabost da je rado bila provodadžinica. Srce i duša joj je bilo ženiti i udavati.

Alka bere ljubičice, kiti se krinom njenim i uzdiše. Kako joj lepo stoji taj plavi krin na prsima spram belog lica: parče neba spram bele zornjače.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

ličnosti, bez osobitog zaprepašćenja i bez neke napregnute odlučnosti kao i bez pravog straha, čudno su potsećale na lica kakvog uzbuđenog stanovništva što su posle snažnog ali nekatastrofalnog zemljotresa izletela na ulicu da se tamo u čudu

On prelete preko njihovih modro-tamnih lica, oseti kako ga poplavi neki hladan talas i pomisli, da je i on sam isto tako sad ovde mogao ležati mrtav i modar.

I ona ugodnost tako nekako neprijatna i tugaljiva zato što nije zaslužena, i brižna lica što su jezivo zagledala sramnu ranu koja je krvavila, i sve one stvari oko njega i uspomene na njih, i neispavane i

— Ne umeš da se braniš, znači kriva si. — Kriva? i na jedanput neka čudna senka, kao munja preleti preko lica Natašinog, a na njenim slepim očima odskočiše nabrekle plave vijuge. Ona se uozbilji: — Ja vidim, tebi je do raskida?

A posle — sunce, pa čudni neki elan srca, pa nada i blaga lica oko mene i tice i radost zavlada bezumna. Jest, zaista, java je onda bila raj, a sad, evo, užasniji san sanjam

Afrika

čas kao hrabreći se u mračnoj sobi i onda se vraćam istim putem, razmičući granje i paprati, koje mi prevlači preko lica svoju zagušnu smolu, svoje lepljive sokove i paučinu punu insekata.

polazimo. Posle nekoliko sekundi samo pojavljuje se iz noći Samba. sa kaskom u ruci, sav zaduvan i lica potpuno dekompoziranog od straha.

N. sam nije znao kako je malome ime; on ga je zvao: „Marmiton!“ i mali se odmah pojavljivao užasnutoga lica od straha, klateći kao majmun svojim ogromno dugim rukama. Bio je povijen i imao vrat uvučen u ramena.

Bio je povijen i imao vrat uvučen u ramena. Lica skoro sublimnog od tragičnosti. Oči ogromne, svetle, raširene od straha, usta od uveta do uveta.

Setio sam se naročito onih scena na filmovima, gde se vide gubavci sa velovima preko lica. Pitam svoje saputnike za sve pojedinosti oboljenja od gube; kako se prenosi, pojavljuje itd.

Nisam mogao razaznati njihova lica; video sam samo po stasu, ogrtaču i pokretima da je kralj međ njima. Pebenjani se držao jedini prav, naduven i smešan;

Ona jedna ili dve svetiljke što je tam–tam doneo jedva da osvetljavaju koliko da se vide zadivljena lica ljudi, žena i dece, zbijenih tesno oko polukruga. Tam–tam diže paklenu galamu.

kroz pomrčinu pridružujem se parovima mladića ili devojaka, pokušavajući da govorim sa njima, ne znajući ni kakva su im lica. Odjednom jedan belac sa lampom. Kad uđem u njegov osvetljeni prostor on ms tužno i uljudno pozdravlja.

Iza prve rešetke neki mladi marabut, sveštenik, duge raspletene kose, mrtvački bledožutog lica i divnih ogromnih očiju, u odeći koja je nekada bila bogata.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

očajanije i pr.. druge se reči mogu lako nagađati. U Vršcu, meseca septembrija 1837. Sočinitelj LICA: KIR JANjA JUCA, njegova supruga KATICA, Janjina kći od prve žene MIŠIĆ, notaroš KIR DIMA PETAR, kućevni sluga DJEJSTVO

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Bio je to čovek sa lepim, rimskim crtama lika, ali kao u deteta. U bledilu lica, njegove krupne, crne oči činile su se još crnje i na njima je bila kao magla. Nosio je kiku, srebrokosu.

U vazduh. Od straha. Videv oko sebe to more izbezumljenih lica, razjapljenih usta, zakrvavljenih očiju, i, kad udahnu prvi miris pištolja, Garsuli, hitro, pritrča svojim kolima,

Sve je radio i govorio kao u snu. U tom jutarnjem vazduhu, koji je bio tako hladan i mio, ispod lica, u polumraku kapije, Isakoviču se činilo da ne postoji on tako, samo, u Budimu, nego da je ostao i tamo, u onoj

Isakovič okrete glavu kad to vide. Upadljiva je bila, kod gospože Božič, setna nepomičnost njenog lica. Ni glupe šale, ni vika, pa ni psovke, njenog muža, na tom licu više nisu ostavljale nikakvog traga.

Neki čudan osmeh, koji nije bio onako vedar, kao u Varvare, nije joj silazio, onda, sa lica. Nad svojim duguljastim lepim licem, Božička je imala gustu, crnu, kosu, koja je, na Suncu, kad bi bila bez šešira

što je Isakovič, i docnije, prećutao, pred bratencima, bila je neobična sličnost, koju je zapazio, od početka, između lica i stasa gospože Božič i njegove, pokojne, žene. Bila su to nečista posla Nečastivoga i kao neka mađija.

Božič je sa domaćinovom ćerčicom igrao. Napadao je kao da ujeda. Obrazi, lica, usta, njegova i njena, dodirivali su se.

A već pri prvom zaokretu, Pavle, preneražen, oseti kako im se obrazi, grudi, lica, dodiruju, i kako mu usta kliznuše, u tamnu dolinu njenog korzeta. Odskočio je kao oparen.

Kopšu, ćutke, vide njegovo lice ostarelog jarca, žuto, kao u čoveka čija creva nisu u redu, a vide i neprijatan izraz lica Kopšinog, podnadulog, kao da se napreže na nekom nužniku. To je dakle bio taj njihov, čuveni, rođak, u Beču.

Vide tu ženu u snu, a nije joj se, na danu, posle, ni lica sećao. Kao učini mu se, u snu, da sa Garsulijem, na kolima, ulaze u Mahalu, ali ti sni nisu bili čisti i lepi, kao

Usta su mu bila podbula i gruba, od mnogih, nabusitih, zapovesti. Tu grubost, inače plemenitog lica, pojačavala je ogromna perika, kao što se u to vreme nosila, na glavi.

Pop Mikailo, kad to ču, blago se smeškao. To, kaže, zavidljivci, zli jezici, o njemu pričaju. Nema za sveštena lica škopice! To neki Črnogorci luduju, jer su mu, pre, dolazile žene, i dovodile mu svoju decu.

Teodosije - ŽITIJA

rosom blagodati tvoje, da se napoje od obilja doma milosti tvoje i da iskipe miro blagouhano, kojim će umastiti duše i lica slugu tvojih koji se tebe boje.

na zemlju sa mnogim suzama hvaleći Boga govoraše: Ljubim te, Gospode, snago moja, i pribežište moje, i tvrđo, i stube od lica neprijateljskog, i imenom tvojim sve neprijatelje naše što ustaju na nas nizlažemo.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Nekada povijeni, ljudi su sada uspravljenijeg hoda, lica su im postala vedrija, pogled jasniji. Više se kreću i izgleda da ih je mnogo više nego pre rata.

ide na sever, utoliko više ovaj tip slabi, mada se i preko najsevernijih granica, naročito u varošima, nailazi na puno lica koja mu pripadaju.

U prvom pogledu prevlađuje tip sitnijega lica i živih crta i izraza, sličan kosovskom, tip koji se može uzeti kao slovenski ili srpski.

Ali se ovde susretne i po koji mongoloidni tip, jakih jabučica i debljega, mesnatijeg lica, slično tipovima u pološkoj kotlini. Preovlađuju smeđi, a ima dosta i plavih.

Nekoliko lica sasvim zagasite kompleksije iz sela Klenja (mešovitog srpsko-arbanaškog) navode na misao da i u njihovu sastavu ima

Nesumnjivo brže stare od žena. U fizičkom tipu i izrazu lica teško je naći razlike između Položana i Kosovaca. Kao pouzdano sam mogao samo ovo zapaziti.

Kao pouzdano sam mogao samo ovo zapaziti. Ima dosta sitnih živih lica, koja su ista sa kosovskim; ali se pored njih javljaju i kod žena i kod ljudi i grublja lica, manje izrazita i s manje

Ima dosta sitnih živih lica, koja su ista sa kosovskim; ali se pored njih javljaju i kod žena i kod ljudi i grublja lica, manje izrazita i s manje osećajnosti i saučešća.

— Već smo pomenuli da se na istoku od reke Iskra i varoši Ihtimana u Bugarskoj javlja veliki broj lica mongoloidnog tipa. Ukoliko se više primičemo Crnom moru utoliko je ovaj tip izrazitiji.

Plavi i smeđi sa belom kožom su kod njih sve ređi. Koža lica im je crno-žućkaste masti, kosa i brkovi crnosjajne boje, a oči crnkaste i smeđe.

Imaju istaknute jagodice, širok donji deo lica, Vrlo razvijene vilice, oči često primaknute i duboko uvučene ispod obrvskih lukova.

Uz to mu sa lica padaju graške znoja. „Toliko nam je jela bilo spremljeno, da sam se žurio da jedem dok ne puknem“, veli Baja-Ganje (ovo

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

ne da čuti Ali mu dojadilo I žudi da se ponovo pretvori u sebe Ali bez očiju ne vidi kako A onaj je otkrio sva svoja lica I jedno za drugim vitla preko krova Poslednje baci pod noge I zagnjuri glavu u šake A ovaj je zategao svoj

slutnje Od moga čipkastoga tkiva Moje krpice od tačkaste nade OD žežene želje od šarenih pogleda OD kože s moga lica Vrati mi moje krpice Vrati kad ti lepo kažem 2 Slušaj ti čudo Skini tu maramu belu Znamo se S tobom se od malih

ti nemo samo škrgutanje moje glasno Moj ti jastreb na srce Manje te u majke groze 11 Izbrisao sam ti lice sa svoga lica Zderao ti senku sa svoje senke Izravnao bregove u tebi Ravnice ti u bregove pretvorio Zavadio ti godišnja doba Odbio

Nušić, Branislav - POKOJNIK

ČIN 20 DRUGI ČIN 48 TREĆI ČIN 75 POKOJNIK (KOMEDIJA SA PREDIGROM U TRI ČINA) LICA Pavle Marić Milan Novaković Spasoje Blagojević Gospodin Đurić Ljubomir Protić Anta Mladen Đoković Mile Aljoša Adolf

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Čuh krckanje, a onda se ona odmače u stranu, tako da sam joj od čitavog lica video samo kosu nalik na svetli obruč. - Zašto ne?

Bilo ih je dovoljno bar za pedesetak lica. Uzdišući, gledao je na sto pun neispravljenih pismenih zadataka. Pre dvadeset i nešto godina želeo je da postane

Ali su po izrazu, obliku lica i usana na svog oca, zbog čega ne mogu da ih volim, mada obećavam mami da hoću i govorim i samome sebi: hoću, hoću!

- Ti, ludo dete! Obećah joj da neću više zavitlati nijednu knjigu, ali je izraz neverice sporo iščezavao s njenog lica.

Sa banatske strane vraćao se poslednji brod, a gore na mostu tutnjao je Tauern-ekspres. Lica putnika bila su zelena i neispavana. Sumorno, kao ribe iza stakala akvarijuma, oni su buljili u noć ispred sebe.

- pogledala me je a u njenim zenicama javilo se zrnce straha koje se postepeno prelilo na dužice, a onda preko čitavog lica. Opet zaželeh onu kuću u šumi, ali ne rekoh ništa. Timotije me je iznenađeno posmatrao. - A, to si ti!

obrisa tanjir koji će upotrebiti za sledeće jelo, iako je znao da sam ga ja već jednom obrisao, a preko maminog lica pređe senka. Ćuti! Ćuti! - rekoh sebi. - Ako nešto kažeš, on će ostatak nedelje provesti prebacujući joj to. Ćuti.

Misliš li time da sam to ja, to misliš? - jednom rukom podiže moju bradu, a drugom me pljesnu preko lica. Za trenutak videh jaku crvenu svetlost, a onda sam već bio na njemu.

Ponekad u snu, viđao sam sebe kako mu bacam kamen u glavu, njega kako pada, sav krvav, i majku izbezumljena lica. Bio sam srećan što se to ovaj put nije dogodilo i što ću mamu od sada viđati bez njega.

Zatim je, zaustavivši se jedva minut, pojurio internacionalni voz i mi smo videli lica putnika koji su dremali zavaljeni na sedištima ili ravnodušno buljili u nas.

Počeh da mrzim njihova ravnodušna lica. Majmuni kojima je upala kašika u med, a oni to čak i ne vide! Rašida i ja sigurno ne bismo imali takva lica da smo na

Majmuni kojima je upala kašika u med, a oni to čak i ne vide! Rašida i ja sigurno ne bismo imali takva lica da smo na njihovom mestu. - Ipak ćemo kad počne leto, i mi krenuti, Rašida! - rekao sam, a ona me uhvati za ruku.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Tu je bila opisana i dolama i „trajdrot“, i njihova lica, gospodara Sofre, Krečara i Čamče. Opis krečara bio je običan, on je bio obične forme.

Čakšire nisu imali. Na svakom kratak „inexpressible“ i bosonogi, lica užasna, upravo konfišcirata. Čamča opazi da im je na nogama dole neki veliki modar prsten, čitav krug ozleđen; nema

I bio je doista gavaler među juristima. Lepog uzrasta i lica, ponašanje bez svake zamerke. Gde se pijanči i bekriluk tera, tu ga niko nije mogao videti.

No ipak izgled lica mu je pametan. Što bliže smrti, sve je pametniji. Dug, s trudom skopčan život velika je škola. Pred smrt čovek

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

oseti se topal, a ne težak, kao i da ne jaše, kao i da ne postoji, u tom nevidljivom vetru, koji ga je dočekivao s lica. Zatim potera konja kasom, kroz prazninu.

skokovima i senkama i zastajali dugo tamo gde je još gorela svetiljka, zagledani, kroz pukotine dasaka, u nepoznata lica, da posle, postojavši, umorno nastave svoje tumaranje. Odoše, i ne ostade za njima ništa. Ništa.

Dobošari počeše da lupaju. Za trenut širom otvorenih očiju, stade, u tom ga drugi ošinu posred lica, tako da usne prepukoše i da krv šiknu.

Posmatrahu odmerene pokrete sveštenika, često previjanje kolena pred zlatnim putirom, plavokosa dečačka lica i vanredna okna, kroz koja dopiraše svetlost dana, kao boja nebesna.

Posle se rašču po kući, da se brat bratu i ženi javlja, sav krvav, rasečenog lica i odsečene glave, jašući na velikoj žabi i hodajući po vodi.

Promene predela, kuća i lica, ljudi, sa kojima se sretao, načiniše ga samopouzdanim i oholim, jer on, žut, crn, sa svojim suvim rukama, iako slabiji

Ne govoreći im ništa, on je gledao njin hod, njina lica, njinu gomilu kao prah što se digao putem, ali koji će se uskoro raspasti i rasuti.

Za trenutak beše izgubio svest, i nije znao gde je. Pogledavši je zatim zapanjen i sa lica, vide da se sva obukla u ružičaste i bele čipke, sa dva reda ogromnih preveza na grudima i sa rukavima, koji su od

Dame sa čitavim žbunjem kose, cveća i perja na glavi, prefarbana lica, razgolićenih grudi i širokih sukanja, zbog kojih su oni, obilazeći ih, morali da se čuvaju da ne obore gveridone, sa

Na svom putu ludom, posle prašine što im je punila grlo, nos i usta i ostajala u brazdama njihovih lica, posle neprekidnog prelaska preko brda i reka, kroz bare i plotove, zaseoke i voćnjake, dvorišta i guvna, njima se učini

Berenklau na nemačkom doviknuo, sav preneražen, posmatrajući švapske đenerale i oficire, opsova im sa tužnim izrazom lica, u sebi, oca. Puk je međutim, ravnodušan i umoran, polazio natrag u logor, u šumi.

Tri dana, dok je Karlo Lotarnnški prebacivao vojsku, proveo je u spavanju opivši se. Dva lica mu se javljahu, u snu, dve glave koje beše rasekao svojom rukom.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

A) Predmet tabua (izvesne radnje, mesta, lica, stvari itd.) čini sve ono što je „sveto“ ili „opasno“, „nečisto“. Cilj tabua je da se izbegne neka nesreća,

Tako se, po verovanju, posebno opasan prvi pogled odvodi sa lica koje je izloženo opasnosti na neki drugi predmet ili osobu kojoj zle oči ne mogu nauditi.

radnjama za plodnost koristi se veoma čudan, šarolik skup izvesnih predmeta, biljaka, delova životinja kao i nekih lica (s naročitim svojstvima).

Mlada kad polazi na venčanje, i kod Srba i kod Vlaha, stavlja u nedra jabuku da bi imala poroda. Od lica koja se uključuju u obrede za plodnost, najčešće se pojavljuju trudnica i porodilja.

PRVO KUPANjE Kupanje je univerzalni postupak za magijsko očišćenje lica koja su privremeno u „nečistom“ ili „grešnom“ stanju.

Kum obavezno donosi kapicu i platno.⁴⁵ KRŠTENjE Deca koja umru nekrštena ne mogu „božjeg lica videti“, odnosno oni, po verovanju, idu u „Limbo“ (nekakvo „mračno mjesto“) ili postaju demoni, „drekavci“.

ismevanje pobeđenog vrlo je maštovito i raznovrsno: nadevanje „ružnog imena“, „jahanje“ na leđima pobeđenog, „garavljenje“ lica, zahtevanje da gubitnik „laje oko kuće“, da traži ustima prsten po mekinjama ili po pepelu, vučenje pobeđenog za nos itd.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Bila su to starmala i sumorna lica gradskih mladića, koji su se, da bi sačuvali ono malo preostalog dobrog mišljenja o sebi, trudili iz petnih žila da

u ovoj otmenoj rupi, punoj izgnanika i pijanih ispovesti pred zoru, kad su svi pokreti umrtvljeni, olovno usporen i, a lica unezverena i bleda od nekih nepoznatih krivica, dima i droge.

Šuga! Šuga! Šuga!« Sećam ih se; njihovih utučenih lica se sećam i njihove pomirenosti, njihovu slabost pamtim, i to kako se više nisu usuđivali da nastave igru, pobeđeni već

Nalazio se, naime, u onom blagoslovenom stanju kada je moguće prizvati bilo koje od dragih, izgubljenih lica na ovu Terasu, čak i one koji leže duboko pod zemljom. Ali ona je bila još živa!

jurila za svojom predstavom o sreći — nepostojećim vistavižnom u boji, a on pokušavao da iz svog prosečnog talenta i lica načini zaštitni znak za uspeh — sve do ovog jutra na Terasi, kada su za dve slobodne stolice njihovog stola sedela

sve nestaje bez traga i ja se budim— Sarajevo je, dakle, bilo tu, nadohvat ruke: boja njegovog mokrog asfalta, poznata lica pod vlažnim suncobranima kafane »Park«, Sarajevo u pet po podne...

Sve te kuće koje su izranjale iz izmaglice. ta lica koja vidim u prolazu, ti zidovi o koje se očešala moja srećna i lepa dosada iz pedesetih godina, sve će mi to jednoga

Tu je i staro dobro pozorište sa svojim smešnim, pompeznim stubovima, a iza njega obasjana lica mladih iščezlih žena u tamnim haljinama, zaboravljene premijere i moj drug Sead — profesionalni statista u gomili

Njihova tamna tela i oznojene kičme stizale su nam gotovo do lica. Mirisalo je na muškarce i na smrt, ali Andrea je posmatrala ceo prizor bez ikakvog uzbuđenja, baš kao da lista

Bel Ami je znao: sad ili nikad — i njegove usne jurnuše ka toj ružičastoj vlažnoj površini lica pa, naravno, pogodiše njen nos, a posle uho, jer je devojka mazno izmicala glavu, plašeći se očigledno virtuozne

Tako neprimetno proleteše časovi latinskog, fizike i geografije, a da nije primetio čak ni lica profesora, isto tako bezbojna kao što su i zidovi učionice.

Vidim i nekog psa — razlajao se, a vukove ne vidim oko tora! Starica, koja je sve vreme mirno ležala na leđima lica okrenutog stropu, odbijala je duge dimove. Najzad reče sasvim tihim glasom: — Je li išta dobila?

Matavulj, Simo - USKOK

Sa ostalima se pozdravi. — Poznade me, kneže Drago?! — pita Primorac, sjetnim izrazom i lica i glasa. — Ne zaboravljaju se lasno taki, kneže Marko — povrnu Njeguš, takođe sjetno.

koji se spuštaju među obroncima Lovćena, zviždahu mlazovi studena vjetra i krupne hladne kapi orošavahu im oznojena lica. Ljudi mučahu. Gdjekoja bi od žena pod bremenom huknula.

Tolika lica, spremna na smijeh, izraziše veliko čuđenje. Nastadoše uzvici: „Gledaj ga, molim te! ne bi li rekao da je stotinu puta

Janko nikada do tada ne vide ljepšeg i umnijeg djeteta! Bješe bjelolik, velikih crnijeh očiju, lica dostojna da bude ugled kakvom dobrom slikaru za lik Jovana Preteče (kao dijete) — kakve slikahu stari talijanski

Oba duhovnika bjehu pod kamilavkama. Arhimandrit, naočit starac, dobrodušna lica, jedini pušaše iz dugačka čibuka. Onaj drugi, otac Josif, mlad čovjek, jak, kratke, crne bradice, lica neobično

Onaj drugi, otac Josif, mlad čovjek, jak, kratke, crne bradice, lica neobično široka, izgledaše priglup. Starac bješe rodom od njekud od Morače, a mladi bješe Crmničanin.

Jošte ga, ni sâm ne znađaše po čemu, zamisli kao osrednjeg rasta, puna, široka lica, velikih očiju sa ličnom dobrodušnosti.

Svi se Janku obradovaše, ali se u sebi čuđahu videći ga blijeda, utonulih i zažarenijeh očiju. Zid s lica i naličja bješe već gotov, a lastavice malo što nedovršene.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

53 UGLED 4. 55 UGLED 5. 58 ŽENIDBA I UDADBA POZORIŠNI ODLOMCI U TRI ODJELENIJA DJEJSTVUJUĆA LICA: U prvom odjeleniju MLADOŽENjA PROVODADžIJA DEVOJKA NjEN OTAC MATI KUMAČA U drugom

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

E-eh, samo je odraslima dano ono što je najlepše na svijetu. (Naši gone jazavce) Sećanje na draga lica i čežnja za nepovratnim plamen je koji zagreva Ćopićevu lirsku priču.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

J. S. P LICA: ŽUTILOV, bivši nekada notaroš NANČIKA, njegova supruga MILČIKA, EDEN — njina deca ŠANDOR LEPRŠIĆ, mladi

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

a đaci igrali te »tragikomedije«, komade koji su bili mešavina između moralne i alegorijske drame, gde su apstraktna lica oličavala razne mane i vrline, i gde se čudnovato mešala hrišćanska religija i antička mitologija.

On često samo suvo i opširno izlaže istorijske događaje. Spev je obilan: mnogo lica, mnogo događaja. U stvari, to je u stihove stavljen veliki istorijski materijal.

pesnik«, Pesnika, jednom rečju; i svim svojim bićem i svom svojom poezijom odudarao je od birokrata i crkvenih lica koji su tada jednoliko, svečano i ukrućeno pevali u srpskoj poeziji.

] To nisu više crkvena lica ili birokrati kao u ranijem dobu, kao Lukijan Mušicki, Njegoš, Nikanor Grujić, Jovan Hadžić, Đorđe Maletić, Jovan

Milićević, Vuk - Bespuće

I svi, u jedan mah, sa uzdahom olakšavanja, baciše karte, brišući maramama znojna lica pa posijedaše oko prozora. Napolju, jedno natušteno junsko popodne, sa suncem koje se izgubilo iza gustih oblaka, ali

izgled, kao da je bilo nešto što ga je skrivalo, uljepšavalo i na jednom iščeznulo; kao da se zderao neki veo s tih lica koja je on naučio da viđa gdje ulaze u kavanu stalno vrijeme, gdje sjedaju na svoja mjesta, čitaju iste novine, i

I on s čuđenjem posmatraše mnoštvo đačkih lica, s kartama, takovima u rukama, zavaljenih i bez misli; činovnika što donose sa sobom zadah kancelarije i debelih

On je saznao u jednom trenu da ne može više da živi među njima; uzrujavala su ga ta nepromjenljiva lica koja redovno viđa, ulice kojima svaki dan prolazi, kao i njegova stara đačka soba, puna nereda, koja se već uživila u

“ i gledaše njegova nabrekla crvena lica, zabrekao podvaljak, crvene brkove, sve pod jednim prostim slamnatim šeširom; preko kulje mu jedan debeo zlatan lanac sa

I pusti njezinu ruku. Ona samo što malo otkloni dlanove s očiju, zadržavajući svoj položaj s rukama ispred lica, i pogleda ga tužno i pametno u oči. — Kako sam nesrećna, Bože moj, kako sam nesrećna!

Vi volite ovu u vašoj kući. I htjede da mu skine ruku sa sebe. Jedna mračna sjenka preleti preko lica Gavri Đakoviću; nešto zatitra u njegovoj duši, želja i molba da ne skrnavi jedno novo osjećanje u svome začetku; javljala

Sremac, Stevan - PROZA

Najčudnovatiji beše izraz Pijanog lica. Na usnama mu se kruni i topi gospoja-Kajina puslica, na čelu neki umor, a u očima potpuna rezignacija.

Radičević, Branko - PESME

Nes' me dragu mome Da više ne tuži, Da suzno za mnome Lica svog ne ruži.“ (1843, 21. nov.) NOĆ PA NOĆ Lep je zore osmejak, Lep je dana ogrejak, Večeri je lepa šarna, Al'

“ Evo sada godinica Otkako mu ne glam lica, I nojca se veće sprema, Njega jošte ovde nema, Niza lice ronim suze, — Da l' ga, Bože, sebi uze?

(1844, 14. okt.) NEKA SUNCA Jarko sunce seda, Travka njega gleda Oborena lica A puna suzica. Ja ni lica krijem, Niti suza lijem, Već s' eto osmevam, I vako popevam: Neka sunca, neka, Mene

(1844, 14. okt.) NEKA SUNCA Jarko sunce seda, Travka njega gleda Oborena lica A puna suzica. Ja ni lica krijem, Niti suza lijem, Već s' eto osmevam, I vako popevam: Neka sunca, neka, Mene draga čeka, Draga sunca dva

ostaj, ubavo Belilo, Ti mi beše uvek mesto milo, Svud po tebi deklice, tanane, Svaka od nji laka kâno lane, Lica bela pa malo rumena, Suknja borna divno pridevena, Sunce sjaje sa nebesa zlatno, Mome šeću pa mi bele platno, Sunce

I mučnija muka ga spopade, Pozna Mirka, slugu Rajkovoga, Ma kakav je za milog mu boga: Vas u krvi, a setnoga lica, Jedva svoga što s' drži konjica, Šinule ga guje naopako, Gojko skoči: „Okle, brate, tako?

će biti, Ali opet ne boj mi se, Fato, Opet neće u bunjište zlato, Dok je noža i srdašca toga Neće Mehmed ljubit lica tvoga.“ Ovo reče, pa slušati presta, I ozgo je sa čardaka nesta.

nježni, On nježan jeste kao što si ti: Na vrelu di se diže predel brežni, Di prvi put smo videli se mi, Iz tvoga lica zraka rujni, snež(n)i, Di prvi put ja slade neba pi, Di prvi put ja oka t' vidi baj, — Tu iznikô je, mila moja,

27. Ja deva vidi vitke, tanke stase, Umilni, snežni vidio sam lica I lepe plivati po zraku vlase, Rumenu diku jošte usničica, Očiju vide neizmerne krase, Kâ što je krasna rosna

Ja viđe dragu kao za života Što je ona umiljata bila: Kosa vrana sada se milota Kao i pre po zracima vila, Snežna lica i sad je belota Kao i pre na me smehe lila, Smehe lila, na mene gledala, U srce mi blaženstvo sipala. 54.

Kad štogod šušne, a on ti se preda, Sve nešto sluša, sve nekud pogleda. Ne mogu njemu da sagledam lica, Jer i njeg' zavi duga kabanica.

Iz lica njemu videti se more Da nešto oće, što sad bit ne more, I srce njemu ražali se jako, Jer misli veće da je vreme jako,

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Čuješ li, dušo? — Čujem — šapućem ja zamišljajući nekakvo ogromno čudovište bez lica kako plovi niz dolinu u tamnom ogrtaču od oblaka i tuge. — Eh, grehote!

Mlad milicionar, skoro dječak, referiše obasjana lica: — Eno ga, sad ga kupa u koritu za veš. I priča li, priča. — A šta priča? — pita komandir.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

BAŠTA. 107 IV SLIKA PRED HASANAGINOM KUĆOM 117 HASANAGINICA LICA HASANAGA HASANAGINICA MAJKA HASANAGINA BEG PINTOROVIĆ, brat Hasanaginice MAJKA PINTOROVIĆA EFENDIJA JUSUF, Hasanagin

Neko s nekim o tvojoj sudbini razgovara u mraku. Uzalud čekaš, digavši očajno lice iz šaka. Ne vide im se ni lica, ni imena, ni reči im se ne čuju od mraka.

Svako u svom budžaku, svukli smo odela, izuli cipele, dunuli u sveću, legli, izašli u vrt, i odmaramo se od svojih lica, u mraku... (Zatamnjenje) IV SLIKA PRED HASANAGINOM KUĆOM MUSA: Kad jednom počneš da zavidiš, gotovo je.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Ne beše to bujno, krupno čeljade, kao što su većinom kod nas, već srednje, nežno, malo i vito. Beše okrugla i svetla lica sa sniskim, malo ispupčenim čelom.

one fine, nežne malje ispod kose, oko vrata i pri kraju obraza; i ono kolutasto, jedva primetno rumenilo pri dnu joj lica — onda se tek oseti sva milina, ljupkost i draž, što se pokazivaše pri svakom njenom pokretu.

Popa, čovek visok, koščat, široka lica i usta, obuko novu, za sad načinjenu mantiju, pa se samo šeta, smeška, nadgleda i dočekuje goste.

Preko njegova kosmata lica prosulo se smešenje te izgleda da svaki živac i vlas trepti. Oko širokih, razvučenih usta leprša se ponosan osmeh, a

Nabraja njihova velika imanja, gradove u kojima su bili i trgovali, lica s kojima su stajali u pri jateljstvu, kao: paše, kajmakame, vladike i ljude za narodnu stvar, koji su u ono strašno

Ona klecnu, pogleda ga preklinjući prestrašeno i htede pasti, ali njegov oštar pogled i surov izraz lica povratiše joj snagu. I, jedva idući, poljubi sve one ljude u ruku.

S tupim i učmalim izrazom lica, razdrljenim i kosmatim grudima, pogledom besvesnim i tužnim, činjaše on na čoveka utisak snažan i nekako odvratno tužan.

posle, kad počnemo zrna da skupljamo, da ću navlaš gurati moju ruku u njenu, a tada će prsti da nam se prepleću i glave, lica, kose dodiruju.

Zato tada ni iz sobe ne izlazim. Ne da se bojim nje, njene grdnje, nego teško bi mi padao tada onaj njen plačljivi prekor lica, kad bi me gde jedva našla, uzela za ruke ne prekorevši me, već dovela kući, čak i zaklanjajući me, da me ne bi ko

— I prinese mu svoje blago, zajapureno lice tako blizu. On ne može svoj širok pogled da odvoji od njena lica. Gleda je, gleda, a poče brada da mu igra.

I svaki čas je očekivao nešto, bio na oprezi, a u pogledu njegovu i celom izrazu lica osećalo se: da on zna da ih je prekinuo, da je upao, da nije za njihovo društvo i da treba da ide; i ići će — ali opet

On beše opet oborio glavu, zaćutao i jednako se zabavljao onim neugodnim, bolesničkim, pred smrt, čišćenjem kose, lica. A i ja zaćutah. I mene kao da beše obuzeo onaj strah, zebnja, trepet od čega su svi po kući strepili.

Kostić, Laza - PESME

— Koga takne Tvoja ruka, oko Tvoje kog prosuka, biće vredan toga struka, toga lica, toga guka, tih milina i tih muka, biće vredan, kako ne bi, — blago Tebi! Blago Tebi! Šta ću više?

oživeti i smrt, razmaknut među nepromenjivu, vaseljenu što cepa nadvoje, da mo'š oderat smelom desnicom sa božja lica nedignuti veo, na naliče okrenuti nam ga, da i to smrtna sila koja sme ni onda ne, ni tad, ni tako ne!

I bolje da broji niz brojanica, neg srdite bore s igumnova lica, s visoka čela igumanova da čita, bolan, nečitka slova, nečitka slova s čela visoka, s korice tvrde knjige života; al'

Samo naveki ispred tvog lica, naveki prognan da je izdajica! Na njega samo, roba doveka, na njega samo, samo na njega, nebeskog gnjeva sve gromove

za ime boga da l' sam čula pravo?! Drktala je bula od pete do glave, čujući pozdrav igumna Varnave, sa bleda lica kad joj pade veo, i Varnava kao da zadrkta ceo.

Oštrim dletom bola svoga u bled kamen reže lica, svako lice ista lepa Valadila od Misira. Tako voli Minadire, tako mu je ljubav silna, te ljubavi nema više od Indusa

Mlad je ženik mrko gleda, nema zbora, lica bleda, a nevesta moli, kune, iz očiju bol isceda. Iz očiju bolom prosi nemilosna milos' neva, za nemilos' jednu

Skamen'lo se carsko veće, svećenikom krvi nema, prikovan je ženik mladi, bleda lica, zbora nema. A nevesta nema glasa da joj vriskom odoleva, sakrila se za stup zlatni Astarote, majke sveta.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Kad carević dođe u avliju i onda ga srete đevojka a on pogleda i poznade svoju sestru najstariju: ruke šire, u lica se ljube, a sestra njemu govori: — Hajde, brate, sa mnom na čardak.

Kad car čuje, on poviče: — Dajte ga. Kad šuraka sestra dovede pred cara, car skoči, ruke šire, u lica se ljube: — Dobro došao, šurače! — Bolje tebe našao, zete. — Gdje si? — Evo me. Pa mu priča od kraja do konca.

Carević uđe s konjem u avliju, kad tamo a sestra srednja srete ga u avliji, ruke šire, pa se u lica ljube; vodi brata na kulu.

Onda mu ona za brata kaže. On brzo naredi da ga dovedu, a kad ga car vidi, skoči na noge, ruke šire pa se u lica ljube. — Dobro došao, šurače! — veli sokolovski car. — Bolje tebe našao, zete!

Carević svrati konja pa upravo u avliju, kad tamo al' evo ti njegove sestre najmlađe, ruke šire, pa se u lica ljube, vodi brata na kulu a konja u arove. Brat je pita: — Za koga si se, sestro, ti udala, koji je tvoj čoek?

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

233 POZORIJE 7. 234 DžANDRLjIV MUŽ ILI KOJA JE DOBRA ŽENA VESELO POZORIJE U TRI DJEJSTVA LICA: MAKSIM, marveni trgovac SOFIJA, njegova žena LEPOSAVA, kći mu od prve supruge JEVREM, penzionirati oficir — Maksimov

Eno se i daske oglođale od teška trvenja. SOFIJA: Ne možemo sediti u svinjcu. MAKSIM: Znam, znam; samo s lica neka je čisto, a inače, kako je bog dao.

DJEJSTVUJUĆA LICA: DOKTOR FILOSOFIJE ISAJLO njegovi služitelji MANOJLO PUTNIK ŠALjIVAC Mjesto djejstva u Beogradu. DJEJSTVO PRVO

PREVARA ZA PREVARU VESELA IGRA U JEDNOM DJEJSTVIJU LICA: DAMJAN KUZMAN POZORIJE 1. (VELIKA JEDNA BAŠTA.) KUZMAN (sam drži jednu kesu u ruci): Novac je kao žena.

Ali su ovo novci tuđi. — Tuđe prisvojiti, znači s njim simpatizirati. — Šta je simpatija? Naklonost koju dva lica k jednoj istoj stvari osećaju.

BEOGRAD NEKAD I SAD VESELO POZORIJE U DVA DJEJSTVA LICA: NEŠA, trgovac u Beogradu LjUBA, njegova kći STANIJA, Nešina mati VELIMIR, njegov sin MILAN, činovnik PIJADA VUČKO,

(Svi se smeju, zavjesa pada.) POMIRENIJE DRAMATIZIRANA POVEST U JEDNOM DJEJSTVIJU LICA: ADVOKAT ANICA FEMA POZORIJE PRVO ADVOKAT (sam) ADVOKAT (s velikim trbuvom, sedeći kod astala digao obadve noge na

1830. VOLŠEBNI MAGARAC KOMEDIJA U JEDNOM AKTU LICA: SELjAK MARKO MILOŠ đaci JAKOV POZORIJE 1. (U JEDNOM KRAJU POZORIJA SELjAK, TRI ĐAKA STUPE PEVAJUĆI.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

DJEJSTVUJUĆA LICA: Graf TRIFIĆ SULTANA, njegova žena PERSIDA, sobna služavka STEVAN, služitelj SRETA, čizmar PELA, njegova žena DJEJSTVO

SULTANA: Ti ne znaš tko sam ja tebi? da nijednu reč ne čujem! Ja znam što radim. Ti si jednakog lica i moga stasa. dokle god ja ne dođem, ti ostaješ ovde mesto mene. Povataće Sultana svima krajeve!

i PERSIDA PELA (sama, u Sultaninim aljinama obučena, na glavi ima šešir, ispod kojeg vidi se cvet, koji joj polak lica zaklonio. Malo zatim PERSIDA). PELA: Ovakovog stra otkad sam živa nisam prepatila.

Lalić, Ivan V. - PISMO

(19. V 1989) 3 LAMPA A ti si opšiv mojih nesanica, Pena što rubi vrtlog od praznine; Bezlična, znam ti svaku crtu lica U mreži ostakljene paučine U naprslom ogledalu; tišina Mreška se kao skorup od tvog glasa Iz druge sobe, gde je

(12. VII 1989) MLADA ŽENA SA VIOLOM Dіdn't I dance wіth you once іn Brabant? Two Gentlemen from Verona Jedno od lica u orkestru, naglom Voljom trenutka izoštreno jasno U fokusu; to lice što se saglo Lako nad zvučno telo

lepoti Na zidu neke crkve, il muzeja, u sali kvatročenta; ili manje Patetično: u tišmi grada, gde je u mnoštvu lica naglo obasjanje — O dragoceno malo čudo sveta Kome se žile čudotvorne suše: Ta žena koja pamtivekom šeta u raznobojnim

oklop glavobolje, temelj Kože pokretne ispod jagodica, Pripremljen sasud za dve šake zemlje, Bušan pod tankim mišićima lica; Serijski oblik ispod obrazine, Gladak pod trošnim licem što se bora; Metafora u srži metafora, Zakon istovetnog

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

proraze kroz zabranjena svetla, potrčavaju kroz vaš život, dok vam vaš rođeni muž spava ispod rastvorenih novina preko lica, a vi ne znate šta biste učinili sa ovim subotnjim, tako dugo očekivanim izlaskom koji se pretvara u ništa, u prah i

— Ovde, naime, ima i dama ... . zamjaukah s anđeoskim izrazom lica. — Oprosti... — reče on — Ima Boga! Toliko sam puta napadao po novinama ministarsku decu, delio lekcije o moralu i

Ja mislim da bi najbolje bilo proizvesti ih za ambasadore ili nešto slično, samo da sklone s lica te svoje izraze gadljivosti pred poslom kojim se bave. Uopšte, u ovo j zemlji ima tako malo ljudi koji vole svoj zanat!

Pogledaj im, Čarli, samo ta zverski koncentrisana lica, pogledaj kako im iskaču vratne žile od psovanja i kako odmah zamahuju pesnicom, ako se slučajno kucnu s kojim drugim

— Šta je, avanturisto? — šmrca maman. — Ljudi žive normalno, kao i sav ostali svet! Stravično iscerenog lica, matori, dubeći na glavi, ne prestaje da veze, onako odozdo prema gore: — A uveče, uveče tatica popije celu celcatu

Zatim originalni reporter gluvari po porodilištu i, kao, stavlja beo povez preko lica radi veće napetosti. Onda zakmeči jedna beba: ona je baš kao dofurala na svet u dvanaest sati, a očigledno se vidi da

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Klopara točak klimavog ustrojstva. Za mukla gorja zamiču kolica zemaljskog toka. Smračuju se lica, kolone slika gube čulna svojstva; po Gornjem polju blede unikati a zrak sa čička Praznu sobu zlati.

Otvori bulku, livado u rastu, nad „prsa krugla“, lica „čerte fine“ da prospem inje s moždane mutnine. Ti oblik moj si - dalek sadržaj mi, vreteno laste, koje u me sprede,

) - Negde nas odvej, pahuljo šumna, vrati nam lica. Goli, i prazni, krećemo krotko, osnove druge Božija potko! Sedmo pevanje Izdiše pejzaž.

ZA BUKET LEPIH BIBLIOTEKARKI І Októbar pali bregove Banata, a vetar, srušen s napuklog hotela, u trube gužva lica sa plakata. Biblioteka: slovni porod - dela. Pod slabim svetlom duše dižu poklop. Miriše kafa - deljen topli obrok.

To nije doziv vikom ni parolom da pridev sazri, glagoli da rode već pljusak to je dodole što kupa kroz sušna lica klisura i čuka. Rastrojstvo zvučno puni se ozonom. o čista kobi, izvan gole laži spiralu tvoju miluju pejzaži!

Nad sofrom zemlje uzdiglo se podne, a dole stoje uboji mu s lica; s bregóva slazi Sretenje Gospódnje, te tvar je svaka drhtaj Bogoprimca.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

PRVO 3 DJEJSTVO VTORO 30 LAŽA I PARALAŽA (VESELO POZORIJE) DJEJSTVUJUĆA LICA: MARKO VUJIĆ, bogati trgovac JELICA, njegova kći BATIĆ ALEKSA MITA MARIJA DJEJSTVO PRVO 1. (Ulica.

Ja s moje strane umstvujem da bi dražest vašega lica sve proče ljepote pomračila. JELICA: Vi me zastiđujete. ALEKSA: Mislite li vi da je ovo samo praznoslovni kompliment?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Vučica ide čupavog lica, nečijim tragom oprezno njuška. Prošla je mala Crvenkapica. Starino lovče, gdje ti je puška?

I danas Mačak unutra živi. Vidimo uz nj sve nova lica: lovci na glasu, sinovi mladi, četiri snahe, starica Cica, šesnaestoro unučadi.

Čuju se vrapci, javlja se dan, a Ćosu hvata duboki san. Zaspao Ćosa brašnjava lica, al gledaj čuda, ne lezi vraže: hiljade zvijeri, milion ptica u snu mu došle da brašno traže.

Sa punim loncem i masnim brkom čekaću na te, požuri trkom. Nežno te grli medena lica i pozdrav šalje tvoja Lisica.“ Jež se veseli: „Na gozbu, veli, tu šale nema, hajd da se sprema.

“ Četir druga, sreće loše, u planini omrkoše, Mamuzar je, tužna lica, bio naprijed izvidnica, popeo se na jeliku, pa povika: „Kukuriku!

Ko ga ne pozna odmah bi rekȏ „Ova je krava veoma ružna!“ On ujki kaže vesela lica: „Ja sam ti konjska podmornica!“ Pred samu zimu zamumla medo, pospano češuć debeli vrat: „Spavati valja do

“ Majmunski kavez, to ti je hajka: kovitlac tela, repovi, lica, tuča i dreka, ratova trista, nemirne oči, vrtoglavica!

Sve je dosad bila šala, sad vazdušni čeka put, valja ići avionom, pa je deda zabrinut. Šapuće, gunđa smrknuta lica: „Nikad me nije nosila ptica!“ Penje se deda do prvog sprata, do advokata.

Zbogom, mala, iz Bosanske Krupe! DRUGAR VJERNI Frkću konji, zbogom selo drago, krećem na put rastužena lica, a s brežuljka, sa pašnjaka znanog, gleda za mnom drugar čobanica.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Doviđenja, izići ću na vrh i posle sići. Penjem se uz strme ulice. Ne vide se lica žena i devojaka koje su u kapijama. — Dobro veče. Kako vezilje? — Izvrsno. Radile smo ceo dan.

Prozori okolnih kuća su sasvim mračni, ali mora da se odande ljubopitljivo sluša, mora da su lica uzbuđennih devojaka ili žena, iznutra, uz same prozore.

Ja tada vidim sva okupljena lica. Oni gledaju unapred oštrim pogledima i kao da su na nekoj noćnoj misi. Veliki ženski krik polete na nas teško i

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Ne hore se pesme tamo Sa laganih tamburica, Sumorne su pesme njine I sumorna njina lica, Al' im jezik slatko zvoni. Kojim zbore milioni. Oni štuju običaje.

Dok jedared, crni jade; Od tiranske puške pade. A zastupnik večnog Boga Kad poslednji začu krik, Sa svetlošću lica svoga Obasja mu bledi lik — I onda se s njime vrati, Gde ga brižna čeka mati.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Na tu pomisao dolazi odgovor koji kaže: pa vi i jeste neko drugi, pogledajte svoja lica u mraku, to uopšte niste više vi, vi sebe ne možete poznati.

za tvoju milost da se izliva preko ovog potiljka preko tih ramena nedostojan sam hrane zemlje i svog lica ne treba da se sluša moj napev ni zaricanja kojima se paštim uskrati mi svoju milost sakri me od sažaljenja Otkrivanje

davorja pita on iz voza još je prošle noći iznad kamenoloma video devojke s ogrlicom češnjaka naginju se haljina im preko lica one belje od meseca što ih drži da ne padnu niz liticu u lobanju što beži iz doba i Srbijom skita pevajući lobanja jednog

*** I prvi put se videlo da žene mru jedna za drugom kao stare munje gasila se lica lepa na postelji na livadi na tavanu i u cveću na početku šume nisu se više ni kopala groblja ona ostavlja kuću decu

i Rima i severnih lađa sad će se moje dete popeti na nebo da sudi sopstvene vatre ćeš dobiti natrag u krljušti lica kad podigneš svoja krila ispod kojih su ubice 1000 godina će čedni biti na vlasti najteža i najsurovija vlada

svetla jezo jasno da ne beše nijednog zla koje nas ispunilo nije a više niko ne očekuje naša dela sad nam ozari lica praštaj i daj malo svoje svirke! 1972-3. TO SLOVO 1.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

ČIN 3 DRUGI ČIN 28 TREĆI ČIN 62 OŽALOŠĆENA PORODICA (KOMEDIJA U TRI ČINA) LICA Agaton Arsić, sreski načelnik u penziji Tanasije Dimitrijević, trgovac Proka Purić, opštinski činovnik Trifun Spasić,

Sede raštrkano svako zasebno i jedno drugom okrenulo leđa. – Proka, očajna lica, nervozno šeta sa zabačenim rukama na leđima; Gina vezala glavu preko čela i ukće; Simka naslonila glavu na obe ruke;

zagrlio kolena i glupo gleda u tavan; Trifun uzjahao stolicu i naslonio čelo na naslon od stolice; Tanasije, očajna lica, piše i briše nešto na parčetu hartije.) PROKA (posle izvesne pauze): Moj brate, moj brate, ko se ovome nadao?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Okolni se zasmejaše. — Pa to ti, bre, osudi čoveka na smrt — dobaci debeljko, mašući oko lica šarenom maramom, da bi se rashladio. — A zar ja nisam?... Zar nisi i ti? — Nemoj da ga vređaš... — Ala se „štrecnu“!

Tamo dalje su podizali šatore, a rezervisti se na otvorenoj poljani presvlačili... Sva lica uozbiljena, svi žure, samo ja stojim na sredini kruga, neodlučan na koju li ću stranu.

Gledajući onaj pravilno „uparkirani“ čelik, ona stroga lica, slušajući odsečne komande, imao sam utisak kao da tonem u neku dubinu, beznadežno, nepovratno.

I zato im je izraz lica bio vedriji. Gledali su narednika smelo u oči. — Kaplare — obrati se narednik — poslužioce vodi kod topova, a vozare

Bilo mi je odmah jasno. Ljudi u vojsci imaju dva lica: jedno kojim gledaju ispred sebe, a drugim iza sebe. Iako su ispred mene bile visoke stepenice, ipak me je tešilo što

Gledajući ona poslušna lica, u meni su se stvarala sasvim suprotna osećanja... Ja sam se prsio i činilo mi se da sam viši od svih, pa čak i od

Bilo je tu raznih lica, sa raznolikom naravi, čudnim pojmovima, mnogim običajima, iz raznih mesta. Mnogi su imali i prošlost svoju, nimalo

Sa lica je izbijao znoj, i blatnjavi mlazevi su curili niz obraze, najedali kožu, a u očima su ljudi osećali svrab. Bilo je najza

Sa artiljerijom je maršovala i pešadija, nekad naporedo, a neki put smo je sustizali. Zapamtio sam tako mnogo lica iz pojedinih pukova. Pao mi je u oči jedan crveni i debeli pešadijski oficir. Bio je rezervista.

Vočići mile, škripe kola, i čuje se detinji plač. Tek kada se razdanilo uočili smo koliko su ispijena lica u ljudi. Pešaci uporno klackaju sa nama, onako u grupi, ali po jedinicama. Iako su premoreni, pogled je njihov odlučan.

U blizini Koceljeva sretosmo dugačku po vorku volovskih kola, na kojima su ležali ranjenici... Bleda lica, potamnelih očiju, gledali su oni bolno nekud daleko, i, zauzeti svojim mukama, nisu nas ni opažali.

Htedoh zapitati da li je ono tamo naša ili njihova baterija. Ali, videći ravnodušna lica, nisam se usuđivao, da mi se ne bi smejali. Najzad, savlađujući sebe, zapitah kao uzgred: — Šta li gađa ona baterija?

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

On, siromah, i onako beše zbunjen, čim opazi radoznala ženska lica koja ga posmatrahu, a sad već zaboravi i na svoju glavu...

Srećom naiđe na njega neko momče, koje rastera pse i priđe mu s onim običnim izrazom lica, s kojim dočekujemo svakog nepoznatog namernika. — Ško... škola gde je?

Čim se gost pojavi na vratnicama, oni ispred škole poizdizaše glave, i što im se ovaj više primicaše, njihova lica postajahu sve začuđenija. »Kakvo li je ovo čudo ?

»Kakvo li je ovo čudo ?« kao da se pitahu njihova lica, ali oni ćutahu dok im se putnik ne približi. Njemu zaklecaše noge, stade da baca poglede u stranu i, ni sam ne zna

Ljubica Petrovićeva. — Ene, zar to novi učitelj! viknu neko iza njihovih leđa. Učitelj se okrete i preletevši okom sva lica klimnu glavom i promrmlja: — Kako ste?...

i sama opažati, a to je i Gojko napomenuo, da joj deca počinju bivati sve više utegnuta i povučena, nestaje sa njihovih lica one obične dečje živosti i ona počinju ličiti na vojnike u frontu.

Sa lica mu bije ona poznata naduvena tupost, koja je svojstvena mnogim neškolovanim predstavnicima vlasti. On se približavaše

— Gotovo meni se najviše svidi savet našeg Stojana, progovori Gojko, osmehnuv se malko, ali mu sa lica ne silažaše ona ljuta gorčina i bol, što teče iz samog srca. — On joj veli da radi svoj posao, da se ne plaši ničega.

On obori oči, a preko lica prelete mu oblačak ljutnje, nu on to vešto sakri, pa vrlo prijateljskim glasom nastavi: — Baš mi je mnogo teško bilo što

Trže je iz tih misli zveckanje sablje. Pisar joj priđe, vesela lica. Ona se obradova njegovu dolasku, ne znajući ni sama zašto: da li zbog ove samoće i neprekidnoga ćutanja, Ili je tu

iziđoše i ona, ostavši sama u sobi, zamisli se, a vrata se otvoriše lagano, u školu uđe sredovečan čovek, obrijana lica, s velikim, usukanim crnim brkovima.

Duvaše oštar, vlažan vetar, i ona podiže obe ruke, pa mahnu njima preko lica, kao da se umiva ovom vlažnom izmaglicom, strese se od hladnoće, koja je odjednom obuze, pa žurnim korakom pređe

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

154. Devojka je kraj gore stajala, Sva se gora od lica sijala, Devojka je licu govorila: “Davor’ lice! davor’ brigo moja!

191. Što ću junak, ustreli me strela, Dušo Jeco, iz tvog belog lica? Oči tvoje to su strele moje, Tvoje ruke to su moje muke.

duvak (puli duvak) nevestinski veo izvezen zlatnim ili srebrnim koncem puce - dugme Raženiti - oženiti (veći broj lica), iženiti razborita - saborita (suknja) - naborana suknja na falte razdrijeti = razdreti - razderati, pocepati,

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

SLIKA NASTAVAK SEDME 143 IX SLIKA IZNOŠENjE LEŠEVA 144 H SLIKA ODLAZAK GLUMACA 150 PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ LICA Okupatori: MAJCEN, folksdojčer, oficir Sicherheits polizei — SIPO, „koordinator” u Predstojništvu policije Saradnici

” (Sedne) „...Putujuće pozorište Šòpalović... u trupi nema Jevreja ni Cigana... ni lica koja su u braku sa Jevrejima... dozvoljava se... drama Razbojnici od Fridriha Šilera...

Po članu tri, telesnom kaznom kažnjavaće se i skitnice, besposličari, kockari, pijanice i lica koja pronose lažne vesti. To što si glumac ne znači da nisi pijanica i skitnica.

JELISAVETA: Ansambl od četiri glumca ne može da igra komad sa petnaest ili dvadeset lica! VASILIJE: Dovijamo se kako umemo! JELISAVETA: Baš se lepo dovijamo, nema šta! Od dvadeset lica ti pola štrihuješ!

VASILIJE: Dovijamo se kako umemo! JELISAVETA: Baš se lepo dovijamo, nema šta! Od dvadeset lica ti pola štrihuješ! A od onih što ostanu, podeliš nam po dve ili tri uloge na svakog!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Steg dičan buna i ubica. O rode ti si izabranik njin. Klekneš li životu ponizna lica nisam više tvoj sin. ZDRAVICA Zdravo, svete, bledi ko zimski dan u strahu.

očima suznim punim bajka i glasom punim uspavanka, smešićeš se bez prestanka, i klečaćeš predamnom: Ali sa moga lica padaće na tebe mržnjom tamnom radost zuluma, zgarišta i šuma, i gordi, bezbrižni smeh ubica.

PORTRE Duša ti je raskidana, čista, bolna, bleda kao lica ruskih nihilistkinja. Pogled ti je gorak i svet, ko u madona, u kapelama gde kandilo jedva tinja.

RASTANAK KOD KALEMEGDANA Rastali smo se i sišli iz grada. Kao dve suze, kad naporedo kanu, sa naboranog lica. Na vodi su nas čekale lađe. Tvoja ode prva. Moja je obilazila ostrva.

Smrt moja zavisi od pevanja tica, a nemam ja doma, ni imena. Daleko negde stoje vite jele, snežna lica, radi njih mi je, majko, drago da si potištena. Moje vruće usne ne žude više živa devojačka prebela tela.

I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao, nag, na dnu neba, opivši se zavičajem. I, tako, bez lica, na liku mi je senka jarca, trešnje, tica. I, tako, bez stanka, teturam se vidikom, bez prestanka.

Pa to zar da bude meni grob? Gde je bolan Svetozar milovao lica, pod obrazinama ruskim? Zato se, kao Mihajlo, tuđine liših?

„Drž’ se, seko, za kajiš, evo tociljajka!“ Jednu čašu poskočicama pre smrti. Nek se u mom vinu zgrče bolna lica, strašne glave ludih mučenika, i zaori kolo Banaćana, što će pogureni, puni smeha, izići pred Miloša.

U mom sećanju, nervozno, počeše tako da se mešaju bleda lica žena, od kojih sam se i ja rastajao, ili koja sam video po vozovima i brodovima. To me je gušilo, te iziđoh u hodnik.

Neki vojnici, prelazili su, za to vreme, sa krova na krov vagona. A sva ta bleda lica, i sva moja žalost nestade u žuborenju tog potoka u mraku. Voz nije mogao dalje.

se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike.

Kako je smešan sad taj grdni grad koji nam je oduzimao rumenilo sa lica. Pradeda, deda, otac, i ja, svi smo tu izgubili veru.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Kroz maglu se vide crvena, pijana lica, zakrvavljene oči: seljaci piju i svađaju se. Sa crne grede ozgo visi čađava lampa i čkilji žutim, nečistim plamenom kao

Nastade tišina, nemo čuđenje i tih, bojažljiv šapat; nestade gnevne vatre s uzbuđenih lica, jer sa mirisom koji se razlivaše iz čaše grdnoga krina kao medena struja a koju ljudi lakomo srkahu dišući duboko —

Al začas samo... i mrak se gusti Na zemlju spusti. I pred strahotom Božjeg viđenja Što rumen lica s bledilom menja, Juda se prahom po glavi posu; Čupajuć kosu — Grudi bijući I krvav pogled nebu šiljući Sruši se,

SIROČE dramska slika LICA Siroče Radnik Gospodin Gospođa u crnini Pozornica: Jedna ulica u nekom velikom gradu. Zima. Sneg veje i duva vetar.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Ministar, protegljast, suv čovek, sa grubim, surovim izrazom lica, koje odbija od sebe, iako se on trudio da bude što ljubazniji. — Pa kako vam se dopada ovde kod nas, gospodine?

dana su se junački, ponosno držali; dok je trajalo i poslednje pare u državnoj kasi, oni su prekodan vesela i vedra lica primali silne deputacije iz naroda i držali dirljive govore o srećnoj budućnosti mile im i napaćene Stradije; a kad noć

u strane zemlje, to ministri rešiše da pokupe za tu celj sve depozite državnih kasa, gde je deponovan novac privatnih lica, da na taj način pomognu otadžbini koja cvili u nevolji.

Slušaoci, bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesna pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči.

Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete. Čovek onaj, srednjih godina, mrka lica, koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle, i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po

bednog stanovništva koje ljuta nevolja nagoni da napusti kraj u kome su se rodili i u kome su grobovi predaka njihovih. Lica njihova koštunjava, iznemogla, suncem opaljena; patnja je dugim nizom mučnih godina ostavljala traga na njima i izrazu dala

Zatim će uzeti reč jedan iz one grupe najodvažnijih. Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće: — Braćo! — poče on.

Težak je to put bio. Iz dana u dan se i od ovih poče broj smanjivati, i ostade desetak druga. Lica još očajnija, a celim putem se, mesto razgovora, čuje kukanje i ječanje. Sad više behu nakaze nego ludi.

tako, upravo umile nečujno u školu, sedaju svako na svoje mesto, ispruže ručice i sede tako mirno i takvog izraza lica kao da ih je fotograf spremio za slikanje. Tu tuve svaku reč učiteljevu, i opet na isti način izmile iz škole.

— Tu šorne knjigu vrhom od prstiju još dalje od sebe s takvim izrazom lica kao da je dodirnuo što nečisto, prljavo, a potom doda: — Kad tako govoriš, jesi li ti čitao tu knjigu? — Nisam.

Javi se za reč jedan bled, iznemogao starac, smežurana lica i bele kose i brade kao sneg. Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte.

Javi se za reč jedan bled, iznemogao starac, smežurana lica i bele kose i brade kao sneg. Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

»I svega će toga nestati: i mojih večernjih snova, i moje slobode, i mojih navika, — i ja moram postati rob drugoga lica, koje će, za trenutak uživanja što mi pruži, imati pravo da mi oduzme sve, čime sam se do sad osećao zadovoljan...

Crkva pustila, svet se žuri kući; svakome vedro i veselo lice: zna da ga očekuje topla soba, razdragana lica veselih mališana, koji jednako štrpkaju oko pečenice, nasmejano i vedro lice njegove domaćice, pun, prepun sto

Posle pet minuta kmet se vrati na sredinu i naredi nam da pođemo. Kretosmo se. Svako srce jače zakuca, lica blede, a donja usnica, osećaš lepo, grčevito igra... Zađosmo u šumu.

Nekakvo zeleno, neobično bledilo preli se preko Ljubišina lica, zaigra mu usna, pa onda ga obli rumenilo, i on tupo, nesvesno klimnu glavom.

Kako je strašno to što on čita, najbolje vam svedoče lica sviju slušalaca. Svaki je raskolačio oči i otvorio usta tako, da su ona gotova svakog trenutka dati zvuk: a—a—a!...

Zbog toga mi tih dana pravismo veoma žalostiva lica, a jesmo ga, vala, iskreno i žalili. Istina, malo nam je nezgodan bio u početku: sve hoće da menja, da popravlja, da

Narod, već kao što je red, pravi pogodne za taj slučaj izraze lica: neko je rad da prikaže svoje iskreno učešće u kapetanovoj ljutnji, neko izražava setu ili bolećivost, drugi se mršte i

Naže se nad novine svetla i vesela lica i, najedared, kao da neki nevidljiv duh dođe te ga premaza, promeni se i postade kao mrtvac.

Kapetan još onako strahovito prenosi poglede s jednog lica na drugo, a učitelj položi novine po stolu tako, da i mi mogasmo videti sve ono što će on čitati, pa poče svojim tankim

Otvoriše se vrata la mnogim kolima I odsvuda se pomaljahu uplašena lica. Direktor nešto Viknu, a zatim skomandova: — Prvi red napred! Odjednom se krenu ceo prvi red i pođe k nama.

sretneš, bilo muško ili žensko, sve ti izaziva neku živu simpatiju prema sebi, i ti moraš zavoleti ova dobra i blaga lica.

Iđaše pognute glave i nevesela lica. Najedared sinu mu u glavi: to je ono! Počinje se... Zato li on ne može da se moli Bogu... Vidiš predskazivalo mu se!

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

PRVI 3 ČIN DRUGI 38 ČIN TREĆI 74 NARODNI POSLANIK KOMEDIJA U TRI ČINA LICA Jevrem Prokić Pavka, njegova žena Danica, njihova kći Spira, Jevremov pašenog Spirinica Ivković, advokat Gospa Marina,

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

A nebo, plavo ko lan, Potvrdi da je sve bio san. Al opet, do kraja dana, Zagleda se u lica znana, I, očiju od nespavanja crvenih, Pita se: „Peci mi,Bože, Gde se kuje zavera mučka? Kaži, ko je zaverenik!

Sav od oštrih zapažanja i finih niti, Izveštaj se sa lica mesta kiti: „To što sam videla nasred pijace U varošici zvanoj Ub, ili Blace, Učinilo je da mi se prevrne drob!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Jedan pronalazak njegovog oca za spasavanje lica iz burom potopljenih brodova i za vađenje potopljenih predmeta iz morskih dubina, naveo je sina na ideju o načinu za

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI P. P. Njegoš GORSKI VIJENAC Sadržaj POSVETA PRAHU OCA SRBIJE 2 LICA 5 SKUPŠTINA UOČI TROJIČINA DNE NA LOVĆENU 7 SKUPŠTINA O MALOME GOSPOĐINU DNE NA CETINjU, POD VIDOM DA MIRE NEKE

Bježi, grdna kletvo, s roda — zavjet Srbi ispuniše! U Beču na Novo ljeto 1847. goda SOČINITELj LICA VLADIKA DANILO IGUMAN STEFAN JANKO ĐURAŠKOVIĆ, serdar RADONjA VUKOTA„ IVAN PETROVIĆ KNEZ RADE, brat vladike

MEDOVIĆ, kadija SKENDER-AGA MUSTAJ-KADIJA ARSLAN-AGA MUHADINOVIĆ FERAT, začirski kavazbaša RIDžAL OSMAN JEDNA BABA Lica koja pesnik nije uneo u spisak: Vuk Marković, jedan Cuca, jedan vojnik, drugi vojnik, svat Crnogorac, svat Turčin,

Kuku njojzi ako ne vjerova! KNEZ BAJKO Sad mi pade na um ona priča kad onoga iz jame vadiše: pô mu lica crno, pô bijelo. OBRAD Uleće mi jedna muha u nos, šteta će me nečesova naći.

pani mu perčin niz ramena, dvije puške metni za pojasom, a pripaši mača o pojasu, a u ruke uzmi džeferdara, — krasna lica, visok kao koplje! Kad pomislim i ja kakav bješe, raspale se uz mene plamovi!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

jednako okićene i što toplije, ututkani je, nameštene; da po kući, po dvorištu šušte meke ženske haline; da se viđaju lica bela, nežna, očuvana i negovana. Oko kuće jednako se dokupljivali susedni placevi i ambarevi.

I u brijanju i šišanju kose izdvajali su se. Kaogod što su svi imali isti izraz lica večito uzak, suv, tako su isto svi bili i sa jednako kratkim, potkresivanim brkovima, koji im nikada nisu prelazili

A na njegovu tu večitu odvojenost, usamljenost od svih pa i od same nje, svoje žene, nikada ona čak ni izrazom lica, pokretom, a kamo li rečju, da štogod pokaza.

Čakšire malo uske, bez gajtanâ, jer su one lakše a skuplje staju zbog težeg šivenja. Suva, duguljasta, malo koščata lica ali svagda stegnuta izraza očiju i usta i sa malo visokim čelom i jednom po njemu nabranom, poprečnom borom, ispod kose.

da ga se seća samo po tim njegovim noćnim dolascima, u malo već olinjalom odelu, potamnela, kao suva, a u stvari zborana lica, ali još jednako svežeg, obrijanog vlažnih usta, još vodnjikavih očiju a uvek sa brojanicama, u lakovanim cipelama i

ali nežnim prstima i sa još nežnijim, više dlana oblim i punim člankom ruke, koji je pokazivao svu belinu njene kože. Lica ne toliko sveža koliko bela, nešto malo duga, omekšala, koščata ali sa čistim i visokim čelom, crnim, krupnim, malo

prsiju, koja bi, kad ih druga neka ima takva, suviše puna i jedra, pokrivala boščom, prebacivajući je na sebe do ispod lica. Ona to nikad nije radila.

Eno mlada, puna i čista lica, Nata gazda-Milenkovih. Ona se uvek, svake nedelje, sa ocem i maćehom vraća iz crkve. Otac ide iza njih, nasmejana, puna

Ona se uvek, svake nedelje, sa ocem i maćehom vraća iz crkve. Otac ide iza njih, nasmejana, puna lica, i već ne u čakširama — a to zbog te druge, mlade žene, da bi i on izgledao mlađi — već u pantalonama i kaputu, više

Sve su jednaka odela nosile, većinom laka, tanka i u otvorenim bojama, da, svakako, time što više privuku pažnju. Lica i očiju nežnih, kadifenih, da niko ne bi pomislio da su to kćeri njihove, osobito po ocu im, koji je bio bucmast i

bi pomislio da su to kćeri njihove, osobito po ocu im, koji je bio bucmast i jednako tamna, debela, preplanula, seljačka lica.

oko očiju i usta, ali se one i ne poznaju, već se neosetno gube u svežini oblog joj i kao mleko tako belog i nežnog lica. I kad je ovako lepa u svakidašnjem odelu, kakva li je kad je obučena!

Pandurović, Sima - PESME

U PROLAZU JUČE... U prolazu juče kroz sjajnu dvoranu Kraj mene, s čovekom — ja ga ne znam ko je — Ledena lica, k’o pôd onaj što je, Ti mi lagano, kao uzgred, šanu: (Glas ti se jedva od galame čuo) „Moj ljubavnik.

kuku! kako jadne, Propale sada, izvan moje vlasti. One mi prete, osvetnički mole, Nakazna lica, i pružaju ruke Tragičnim gestom, ostavljene, gadne; I ponor nude, i očajno vápe; U ponor sveta survati me vole, U

IV Ona, bez sumnje, leži ovde smerno U uskom grobu, istrulela lica; Ona i ne zna da dolazim verno Dragani svojoj, uz pevanje tica, Svežinom noći, pod lepotom zvezda, Kad instinkt

došlo Imaće opet nenadmašne čari; Osetićemo miris ljubičica Starih, i ljubav, i nadu proleća, Pa ma i mlada a uvela lica, — Mi, po milosti božjoj, deca ovoga stoleća.

Donose ih redom s dalekih ravnica Oborene mačem, u borbi i lomu. Nosila se nižu. Preplanula lica, Naši pali borci vraćaju se domu. Crna masa sveta oko njih se tiska, U sumrak, kroz svetlost svetiljaka belu.

Glavna lica: jedan p e s n i k, jedna ž e n a. — Ah, kakva sreća! I vi ste na balu. — Slučajno, Gospo... Ne zbijate šalu?

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

mlada udovica Miluna Pejova, koji pogibe na debelome Brijegu u Konavlima, bijaše osrednjeg rasta ženica, jedra, plava lica nekako preširoka, ali ipak dosta prijatna i dobroćudna izgleda.

“ Tako je naš đakon umio raspoložiti ljude, da vesela lica pristupe Gospodaru. I bez toga, (kao što je poznato) Crnogorcima je, mimo ostale ljude, mila šala.

To nešto nemilo, što njega tištaše, prionu u božiji časak i ostalima. Sva se lica pomračiše. Đakon vidje e će oluja prasnuti, stoga udari opet u šalu: „Fala Bogu, fala jedinome!

debeo, obrivanijeh brkova; za njim pop latinski, noseći pod pazuhom gomilu knjiga; za ovijem momče neko, suhonjavo, žuta lica štapljući se krstom od drveta, a najpotonja stupaše neka gospođa, i ona gojazna, šareno odjevena.

“ Sad im se pogledi sukobiše, zenica u zenicu. Zadugo ne trenuše ni jedan ni drugi. Crte lica im skrutiše se; izraz povjerenja u sebe, prijegora, pregaoštva, ukaza im se gotovo u jednakoj mjeri.

Na te riječi, u tome času svečanome, prionuše im duše jedna uz drugu. Lica im se raskrutiše, oči sjevnuše, veseli osmijak zaigra im oko mladičastijeh usana.

“ zapita ga, drhćućim glasom. On se napregnu da joj odgovori, ali ga snaga izdade i oči mu se skloniše. Rumen mu s lica iščeznu, ali mu na njemu osta kao neka vedra povlaka, otprilike kao mrtvacu koji se zadovoljan sa svijetom rastao.

Domaćica, snaha joj i kći, gledahu na serdara, koji mračna lica, pušeći, gledaše preda se. Medik se diže, te se stade protezati. „Ha, kako ti šklopću koščurine!

Jedanak oboje oboriše oči, a lica im porumeniše. A što! zašto? — Zašto baš u tome času, ne mogoše podnijeti pogled jedno drugoga, a to im se nije dotle

Adolf mu poče govoriti njemački. Dugo mu je on govorio, a za koliko mu je govorio, Janko ne otkri lica. „Ama šta ćeš, Janko, nemoj tužiti, ni zaludu se gristi. Fala Bogu! svemu je lijeka osim smrti“, reče serdar.

Grudi nabreknu nadojene zdravinom, lica nabuje i rumenilom se pokriju. Životne sile hoće oduška. Neženjenu i neudatu, a čistu ne pokvarenu, priviđa se kao kroz

mladijeh tako zaljubi, ne treba im govora da se razumiju, da izmenjuju što im je na duši; najmanji pokret, pogled, izraz lica — sve je to jasno njima. Tako je trajalo do pred Vidovdan. Serdar se čudio što se Janko bolje ne oporavlja u planini.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Zakletve se izriču u raznim prilikama svakidašnjeg života: a) od lica koje samo sebe zaklinje i b) licu koje se zaklinje, i to neposredno i posredno.

U njima se najčešće zbiva šala ili se ko izlaže podsmehu. Naročito rđavo prolaze Turci i Cigani, žene i babe, sveštena lica i pojedine životinje. U više prilika njihov je junak i Kraljević Marko (— Pošto bi se poturčio, Marko?

Od toga nisu bila izuzeta ni sveštena lica, na čijim se rukopisnim trebnicima sa pobožnim molitvama nalaze kraj letopisnih zapisa o savremenim događajima i čudne

U crkvenoj redakciji postoje isto tako „basme“ vračalačkog karaktera, — što je nesumnjiv dokaz da su i crkvena lica, pored svešteničkog poziva, preuzimala na sebe i ulogu starodrevnih žreca i vračeva.

a takom su joj i rukavi više lakata bili svezani; na glavi je imala bijelo pokrivalo i vijenac od cvijeća, a preko lica, na kom je bila obrazina, crvenom pantljikom naokolo opšiven komad sure čohe, koji je podizala kad je igrala, a kad bi

— Kaži mi ga, molim te, propadoh! — Da govoriš što ja govorim. — Dobro, ’oću! — Kaži: „Milana (ime lica) boli zub!“ — „Milana boli zub“ — Kaži: „I Milana nije ništa briga što ga boli zub!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Al to strašno stvorenje skide sa lica medveđu kožu, i zbaci medveđinu sa sebe, i sinu sva soba od njego- | vih zlatnih haljina.

“ Kad car čuje, on poviče: „Dajte ga.“ Kad šuraka sestra dovede pred cara, car skoči, ruke šire, u lica se ljube: „Dobro došao, šurače.“ „Bolje tebe našao, zete!“ „Gdje si?“ „Evo me.“ Pa mu priča od kraja do konca.

“ Carević uđe s konjem u avliju, kad tamo a sestra srednja srete ga u avliji, ruke šire, pa se u lica ljube; vodi brata na kulu.

“ Onda mu ona za brata kaže. On brzo naredi da ga dovedu, a kad ga car vidi, skoči na noge, ruke šire pa se u lica ljube. „Dobro došao, šurače“ veli sokolovski car. „Bolje tebe našao, zete!

“ Carević svrati konja pa upravo u avliju, kad tamo, al' evo ti njegove sestre najmlađe, ruke šire, pa se u lica ljube, vodi brata na kulu a konja u arove. Brat je pita: „Za koga si se, sestro, ti udala, koji je tvoj čoek?

Sveti Sava - SABRANA DELA

A kad čuše svi, dolazeći divljahu se prosvetljenju lica njegovog, govoreći: „O, blaženi Simeone, koji si se udostojio takvo viđenje videti na kraju, Vladiku Svetoga blagodat

Pesma peta Irmos Zašto me odgurnu od lica tvojega, svetlosti nazahodiva? Pokrila me je tama tuđine, jadnog, nego obrati me, ka svetlosti zapovesti tvojih pute

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

SLIKA 3 II SLIKA 37 III SLIKA 56 IV SLIKA 71 V SLIKA 99 VI SLIKA 119 VII SLIKA 138 ČUDO U „ŠARGANU” LICA IKONIJA, vlasnica privatne kafane „Šargan”, negde na beogradskoj periferiji; udovica, držeća, u svemu

Stanković, Borisav - JOVČA

KNjIŽEVNOSTI Borisav Stanković JOVČA Sadržaj I 4 II 21 III 28 IV 36 V 44 JOVČA (KOMAD IZ VRANjSKOG ŽIVOTA) LICA: JOVČA, (u 1 3. slici oko 50 godina, u 4. oko 60, u 5.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Zato, molim, neka mi se ne primi za osuždenije naroda, čina i lica, osuždenije zli[h] običaja i zloupotrebljenija. Meni su ljudi svakoga naroda i čina mlogo dobra učinili, a zla nimalo

Priklad drugi[h] naroda daje mi drznovenije. Naći će se dovoljno ostroumni[h] i pravosudni[h] lica između braće moje koji će poznati čiji sam ja interes i polzu pišući želio i iskao.

znaš kako je tvoja u dve-u tri reči molitva bogu slatka i blagoprijatna, kad ti pošteno i pravedno živiš i s[a] znojem lica tvoga [h]raniš, čada tvoja!

Kad god mi čitamo istorije neki[h] veliki[h] i blaženi[h] lica, koji nam se čisto čine da ni za što drugo nisu na ovi svet poslati bili, rodili se i poživili, razve na veliko dobro,

sam se na leto istorije neki[h] znameniti[h] ljudi izdati, za predstaviti naciji našej u primeru slavni[h] i veliki[h] lica onu istu nauku koju sam u „Naravoučenijam“ izjašnjavao.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Bakonji se učini da, koliko je naglo kročio preko praga, da je u Bukara sasvim drukčiji izraz lica negoli obično. Ali to mu se samo trenom priviđe, jer na njegovo pitanje šta se osamio, onaj poče svojim vječitim: „Je li

Koji je to poginuja? A jadni gvardijan ležaše nauznak, modra lica. Svi izgubiše svijest, svi govorahu u jedan mah, motajući se oko njega. Balegan jednako zvonjaše, vičući nješto.

Bakonja ga srčano zagrli. Bješe to krasan dječko, zdrav kao jabuka, milokrvna lica, koga zbog njegovih opunačkih obraza krstiše odmah imenom „Butre“. Večera je prošla istijem načinom kao i ručak.

Prije događaja sa Pjevalicom Bakonja bješe svega dva-tri puta, Bujasovom brijačicom, ošurio „maovinu“ s lica; ali otkad mu buknu česta dlaka, stric mu pokloni britvu, a otkad mu Jelka reče da joj se prsti ježe kad ga pomiluje,

Izađe Krste, brat Vrtirepov, koga je Bakonja poznavao, čovjek maloga rasta, širokijeh pleća, široka lica i spljoštena nosa. — Idak je ništa duovnik. Valimo te, bože, oće li se raziditi do koliko?

Po opisu namah poznade fra-Bonu. Bijaše čovjek stričevijeh godina, stasit, prav, bijele kože i pitoma lica. Ostali kako koji, većinom stari. Od đaka upade mu u oči jedan zdepast, neobično široka lica, sa velikom brnjicom u uhu.

Ostali kako koji, većinom stari. Od đaka upade mu u oči jedan zdepast, neobično široka lica, sa velikom brnjicom u uhu. Bakonja izađe pošljednji, pa zapita druga debeljka koje je fra-Bone.

Biješe osrednja, jedra, lijepo srazmjerena, lijepa, „čista“ lica, živijeh crnijeh očiju. Najljepša joj bijahu usta, mesnata, ali ipak mala, nješto naprćena.

Bujas se poljubi s njim kisela lica. Balegan je plakao i rastorokao se u beskrajnost. Butre je jednako oko njega skakutao i ljubio mu ruke.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Kakva li mu je ta kojom se ženi? Gospodska! Prezir joj pređe preko lica, rujna od svetlosti žara. I on, sada, došao da podeli imanje... Njemu će ionako sve da ostane.

Kasnije, izlazeći iz sobice, sa lica obrisa zrna pšenice. u toploj postelji i mirišljavoj vlazi Simkinih nedara i butina, cele noći grčila se jedna nada i

Voleo je on tu snagu, nezavisno od lica, oblika i reči, voleo je potpuno, kao što se voli dobra njiva, poštovao je kao što se rodan kalem poštuje, i molio joj

Strese se: soba je i sada puna guste i sulude zvonjave. Dlanovi joj pobegoše s lica. Desna ruka zastade u Đorđevoj kosi. Suv busen divljeg ječma. Njegovo disanje grebe joj nadlanicu.

Kapetan se usiljeno nasmeja, ali mu od Aćimovog pogleda smeh odjednom slete s lica i on više zamišljeno nego strogo reče: — Znaš li šta oglašuje zvono?

Ljudi su se smejali kao da se daske lome i cepaju, činilo se Aćimu, a, u stvari, samo se nekolicina, krijući lica, unjkavo nasmejala. „Sad smo se orodili.“ „Ti i ja?“ „Kad se krv pomeša, odžak se ne pretura...“ „Mrtvima. Ti ili ja!

Nadničari dolaze i ćutke vuku umor u veliku kuhinju, a Simki se s lica ne briše osmeh, pomalo surov. Otkako joj ga je jutros dan urezao na nešto omršavelom duguljastom licu s kosim, gustim

pored zagrizaka proje i sve oči padaju po njoj koja stoji više njihovih glava, visoka i uspravna, sleđena duguljasta lica, odjednom postiđena i smehom i Tišinom posle njega.

Dokle će te suknje njemu da stežu dušnik? „Idi, ne šuškaj mi više! Vidiš li da sam bolestan?“ nije izdržao, lica pritisnuta u jastuk. „Da ti donesem vruć čaj?“, radosno je rekla, a on se naježio: „Ne treba! Idi!

„Vidiš li ovo?“ promucao je gledajući u žutu gomilicu. Njoj se izbrisa osmeh s lica, u čuđenju joj se zgrčiše usta, pa. se uplašeno, klonulo, prisloni uza zid i pomeša oči s dukatima.

— Đorđe ustade, grana mu obori šubaru, on lomi grančice, kida lišće što mu se splelo oko lica i ne može da korakne od zaprepašćenja što se Tola usudio da priđe vratima njene sobe. — Sram da te bude! — i opsova.

Zeleno mleko livade još jače zamirisa kad krupna i retka kiša prsnu po travi. Nikola dlanom pokupi kapi s lica, pomirisa nebo, plećkama i krstima promile zimska stud koju sunce još nije popilo, a ne podiže se.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

A kako i bi? Iz lica prekrivenog blatom i krastama gledale su u ljude krupne, zlataste oči, ali dete je uzalud pružalo ruke da ga neko uzme.

Gotovo prekonoć nestade mrlja i krasta s njenog lica i ono zablista kao mesečeva školjka na dnu mora. Devojčica je rasla, iz časa u čas postajala sve lepša, ali joj preko

— Gle, koliki su ti rogovi, ah, hah! — A kolika je tvoja repina? — odseče ismejani ljutito, pa tresnu prijatelja preko lica. Ovaj ga zgrabi za rogove. Pljas, tras! Poče tuča. Okupi se gomila radoznalaca. — Udaraj! Šta čekaš?

Kada se pažljivije zagleda, vide nečije svetle, radosne oči i šarenu maramu oko okruglog lica. To ne može biti Tataga! Devojčica zaviri još jednom. Iza okna joj neko prijateljski klimnu glavom.

Glasovi su im zvonili kao srebrna zvoncad, a u sobi je vrilo kao u školi. Ono što devojčicu posebno iznenadi bila su lica lutkica i lutana, sva različita. Na jednom od njih opazi crte svoje sestre.

Godinama ona u drvetu urezuje naše ruke i noge, i, pošto voli sve vas u ulici, daje nam vaša lica. Pogledaj onu malu kraj peći! Na koga liči?

Tražio si me... Pa, traži me i dalje... — pređe mu starica pramenom kose preko lica, a dečak, sav užasnut, oseti kako se smanjuje i kao kapljica rose tone u travu. Ko bi rekao da su trave tako visoke?

pomisli dečak-kapljica, kad patuljčica reče da bi ga volela videti, ali da joj je vid tako oslabio da više ne raspoznaje lica.

Vidim! Hvala ti, ma ko da si! — ona podiže dečaka-kapljicu do svog lica i poljubi ga. U istom času mali čistač oseti kako se vraća u svoj pravi lik, a na ramenima rastu mu krila.

Od njenih reči talas se zgrči i potamne od tuge, a stena se naglas nasmeja. Taj smeh trže ga kao udarac preko lica. — Pa i pokoriću te! — uzviknu prkosno i svom snagom nalete na stenu prvi, treći, pa sto treći put...

iz Zemlje Bisernih Čaplji, ali teško je reći bilo šta pouzdano: princ se nikada nije osmehnuo, a ovom osmeh ne silazi sa lica. MALI VOZ Sve dečakove igračke smejale su se malom vozu. Kakvoga li šašavka, majko rođena!

Kao ogromni džinovski leptiri zalepršala su na vetru njihova jedra, a malim ostrvljanima smračila se lica. Šta sve oni ne bi dali da slobodni kao ptice polete po talasima, pomislili su, uzdahnuvši.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Imao je trideset godina a Carigrad je bio zamaman. Ali, i dan, i noć, i lica, i koraci, i glasovi, sve je disalo kao opasnost. (Onda još nije znao da se najveće opasnosti ne odaju.

Kao „nemačkari“, u njegovo vreme, ali ovo je drugi svet. Kad xoće da ih shvati, gleda im u lica i sve mu biva jasno jer su im izrazi gotovo isti kao i u onih koje je dobro poznavao.

Na slici Đure Jakšića Bakljada prolazi kroz Stambol-kapiju prvo što se opaža, kroz dim baklji, to su pobednička lica Srba koji nastupaju između Turaka pritajenih pod svodovima Stambol-kapije, ali se i te kako opažaju i ti svodovi, od

“ probio je teskobu tame. Bio je pravi čas, zmajevi su, za tren, bili na bedemima, turski vojnici, lica smreškana od čuđenja, jurili su sa bakljama, Vasin lik je sevao na njihovim svetlostima, okovane dveri velike kapije cy

Uzun Mirko ulazi u sobu, malu i sivu, u sobi samo četvrtast sto, oko stola samo ljudi i njihova lica, mlada i siva. Ne prepoznaje on njih, ne prepoznaju oni njega, a i kako bi?

Bilo je dobro što se otvara baš tu, neznan, između tih lica koja su mu, sva, bila strana, kao i te radnje, i te suknje na ženama, i taj njihov hod.

Umnožio je svoja lica: ranije, pod Srbima, bio se klonio svakog isticanja i mario je samo za svoju trgovinu; sada je, pod Turcima, primio da

se brinulo, upućivane su molbe za njihovo oslobođenje, često su pominjani bratstvo, sloboda i jednakost, od tih pominjanja lica dostojanstvenika u austrijskoj policiji nisu postajala nimalo mekša, slobodarski duhovi u Francuskoj i u Italiji

U mesecima koji su sledili javljao se sve češće kao što je i nepoznatih Miloševih lica bivalo sve više. Na lica se navikavala zato što su bila neprijatna; na pogled, nije.

U mesecima koji su sledili javljao se sve češće kao što je i nepoznatih Miloševih lica bivalo sve više. Na lica se navikavala zato što su bila neprijatna; na pogled, nije.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Đ. Jakšić XIII KAD SE SETIM Kad se setim, mila dušo, Rumenila lica tvoga, Tad ne pijem druga vina, Nego samo crvenoga.

A iz svakog viri lice Lica divna, lica sjajna, Milostiva, žalostiva, Ponosita, setna, bajna; Pa se smeše bajna lica Iz okvira mutna dima, Drkće,

A iz svakog viri lice Lica divna, lica sjajna, Milostiva, žalostiva, Ponosita, setna, bajna; Pa se smeše bajna lica Iz okvira mutna dima, Drkće, strepi star

A iz svakog viri lice Lica divna, lica sjajna, Milostiva, žalostiva, Ponosita, setna, bajna; Pa se smeše bajna lica Iz okvira mutna dima, Drkće, strepi star Lem-Edim, Mutno mu je pred očima.

A za morskim platnom Umorno sunce zalazi polako. I ja kom ne zna imena ni lica Sve njene misli ispunjavam tade. Vernost joj zbori sa bledih usnica, Slika k'o samrt, k'o ljubav bez nade... Ah!

Jer kako je sveta i čedna beskrajno Tuga što se nikad nije rečju rekla, Što je samo tiho u suzu potekla, U bledilu lica javljala se tajno; Kako li je srećna duša koja znade Biti svijet za se, k'o zvezda nebeska, Bačena u svemir što

O mili časi, kako ste daleko! Vi draga lica, iščezla ste davno! Pusta je soba... moje srce tavno... I bez vas više ja sreće ne steko'...

i mokri, Kad kapaše voda sa drvlja i cv'jeta, I kad mrtvi danak teška magla pokri: Sprovod jedan stiže, hrpa mračnih lica, I u pusto groblje utjeraše kljuse... Tad djevojče neko, izmeđ' crnih štica, Donesoše ljudi.

Sa pokidanih žica, Poslednji akord zvoni. Božanska neka tuga svetli se sa njenog lica, I ona suze roni. Anđeo to je Tuge.

Ovo su časi velikijeh djela Širom oranih, zamagljenih njiva Vide se jaki roditelji sela. Znoj im sa lica udara i liva; Polako kraču k'o da svaki stupa Kovčegu svetom, gdje ugodnik sniva. Polako kraču.

Al' za čas samo - i mrak se gusti Na zemlju spusti. I pred strahotom Božjeg viđenja, Što rumen lica s bledilom menja, Juda se prahom po glavi posu; Čupajuć' kosu, Grudi bijući...

A ozgo neko gudi Šta rade ovi ljudi? Ponoć je davno prošla, zora rudi, Sanjiva i bleda lica uokrug još se kreću; Svak stisn'o žensku na grudi, Pa zajedno preleću S kraja na kraj, a nogom šaraju slova Sve nova i

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

mrakama iz njinoga lanca i tavnice, puštio ga da leti svobodno po opširnoj državi vječnosti i po carstvu svijetloga lica.

Prostor cjeo u stara vremena bješe sv'jetlim zasut šarovima, lica tame nigđe bilo nije. Šar svakoji jedne veličine, sa našijem svaki jednak nebom u svjetlosti i u opširnosti.

kaza, na njihova božestvena mrtvo, vocari se uhilenje mrtvo, pogibe im živost božestvena na dviženja i na njina lica. Vid familje čisla velikoga, kad se liši svijetle nadežde i s groba se uhiljena vraća, predstavljahu polci Adamovi.

Prenesretnja vojska mrake cara mrzak li je oblik polučila po pravednoj nad njome razrazi: crna lica, roge i repove, mnogima se rasklopila usta, a mnogima za vrat obrnula, jošt izroda svakoga gadnosti.

Popa, Vasko - KORA

ZABORAVU Iz daleke tame Isplazila se ravnica Nezadrživa ravnica Razliveni događaji Rasute uvele reči Izravnana lica Ovde onde Poneka ruka od dima Uzdasi bez vesala Misli bez krila Beskućni pogledi Ovde onde Poneki cvet od

san odsutnosti Sa naivnih crepova Čeka Čeka da se spusti Na sklopljene očne kapke zemlje Na ugašena lica kuća Na smirene ruke drveća Čeka neprimetno Da na obudovljeni nameštaj pod sobom Pažljivo navuče Navlaku

u šolji Rđa što se hvata Na rubovima našega smeha Zmija sklupčana u dnu ogledala Da li ću moći da te sklonim Iz tvoga lica u moje Evo ga treća je senka U našoj izmišljenoj šetnji Neočekivani ponor Između naših reči Kopita što tutnje Pod

dlanovi obasjavaju Naše dve zamišljene grudve zemlje Kad sunce kasni 21 Ruke tvoje plamsaju Na ognjištu usred moga lica Ruke tvoje otvaraju mi dan Ruke tvoje cvetaju U udaljenoj pustinji u meni Gde još niko nije zakoračio Ruke tvoje

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

To razgnjevi nomofilaksa još više, kapljice znoja pocuriše sa njegova lica, on poče da dahće kao premoren pas i pokazivaše želju da iskoči iz vlastite kože.

Kad pristupi kipu boginjinom, vide, u zracima zalazećeg sunca, crte njenog lica, izmenjene, raznežene. Ona ga ne gledaše sada oporo, već sa puno saučešća, a njene usne kao da mu govorahu: „Aristotele!

On beše neugledan rastom, ali ne duhom, što mu se moglo jasno očitati sa njegovog visokog čela, izrazito inteligentnog lica i sjajnih očiju. On pođe srednjim prolazom, ostavljenim između redova sedišta, do mesta određenog za predavača.

Na samom ulazu, pored zida, stoji tas za priloge manastiru. Vadim iz džepa jedan zlatnik i bacam ga ravnodušna lica, no darežljivim pokretom ruke, u tas. Vrataru se ozari lice. „Šta želi vaše blagorodije?

Nije se tužio više na bolove, no dođe u raspoloženje, ružičastije od njegova lica. I njegov gost pokaza se junak na megdanu.

Varaš se! U stanju sam da iz tvog lica očitam tvoju starost, pa da ti dokažem da govoriš budalaštine“. Zagleda se oštro u lice Mesečevo.

Već sama njegova spoljašnost je dopadljiva: visok i okretan, uska lica, fina nosa, plave kose koja mu padaše na pleća, šiljaste brade, tankih brkova.

“ Maselo se nasmeši i dodade komičnim izrazom lica: „A gospodin Segen me pipao za bilo i brojao njegove otkucaje. A jedanput se pribojao, a milostiva gospođa zavrištala

Njegovo usko, duguljasto lice, lepo izmodelisano, jasno otskače od seljačkog lica Monžovog: i cela njegova spoljašnost, njegova odeća, držanje i kretanje odlika je otmena gospodina.

„A ja Vam, ne manje, blagodarim na iskrenom saučešću koje sam očitala sa Vašeg lica i iz Vaših dobrih očiju“. Ona mi pruži ruku, koju poljubih. Onda se digoh da pođem, no ona me zadrža.

“ „Kako se oseća novi kralj nauke na svome prestolu?“ „Vrlo dobro, iako mrzovoljna lica. On smatra taj položaj kao nešto što se razume samo po sebi“. „U tome ima pravo“.

Glas mu zadrhta pri tim rečima, on pocrvene, a crte lica jasno ispoljiše njegov bes. „Da, moj dragi“, viknu on, „moji protivnici su osporavali tačnost moje nauke i time me

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

i na stepenicama ukaza, sa puno ruža na levoj strani grudi, ona, u putničkom šeširiću od slame, dugačkom mekintošu, lica ozarena srećom i u onoj miloj uzbuđenosti koja čini da čoveku i pritiv volje oči zavodne.

On je sedeo prema meni, preplanula lica, ogrnut bluzom, sa prostom vojničkom šajkačom na glavi i Karađorđevom zvezdom na grudima, bez paletuška i ostalih

Stani! Ti, Mikobere, deklamaciju jednu, ali gromku. Jedan tip predratnog praktikanta, mršav kao čibuk, istegnuta lica, u crnom izlizanom kaputu sa kratkim rukavima, sa gustim crnim maljama po rukama, prevrtao je očima i kreveljio se.

Samo je sad Nikola ćutao, ali i pio junački. Čudio sam se kako su mi maločas ova ista lica mogla biti odvratna. Naprotiv, ona su bila vrlo simpatična. I Nikolu sam sad gledao drugim očima.

konjički, mlad, crnomanjast trgovac Iz palanke, započeo Kapamadžijinu školu u Beču pa ga rat pomeo, razdragana lica pokazuje fotografiju svoje žene Cvijoviću, učitelju iz svoga kraja, a ovde do njegovog kreveta.

Ona dva lica sjurila su se najedanput pa ga ščepala sa rečima „u ime zakona“, onda se on odvažno usprotivio i jedno od njih snažno

I sva ta radoznala lica i one iskežene glave žandarma sa nečovečijim očima i druge načičkane maske na dućanskim prozorima, oknima tramvaja i

srcem na njega, osećao kao na samim prsima njenim, odakle sam gledao u ono samrtno bledilo njenog neiskazano plemenitog lica.

Onda, usred strašne vike i vriska, bes vitla dostiže vrhunac. U groznoj napetosti, usred vrtoglavice, ona lica sve neprirodnija, sve neobičnija, sve čudnija, sve strašnija.

Mrtva umorna spava moja majka. U sobi smo moj sin i ja. Cvrči popac. Tišina. Radosna, blažena lica sin moj gleda slike i sriče slova svoga bukvara. Ja ga prekidam, zovem i uzimam na krilo. „Što ne spavaš?

odmah zatim druga, u istoj onoj sobi palanke odvratna slika gospodina Leđenskog, kako s bradom na grudima, ukočena lica, spava dok mu se konci od sluzi razvlače i otkidaju sa ivice vlažnih usana, zaguši je do užasa.

Zbunjen, ja sam neprestano lutao pogledom preko onih lica u kolima, ali se redovno i sve češće zaustavljao na njenim očima koje su mi govorile tako jasno da bih poludeo od

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

po nepoznatim vidovima života i svijeta kao što utančani prsti slijepca prelaze preko nepoznatih i nepojmljivih lica.

zračicu sunca, odrazio je s male površine stakalca negdje napolje, na mrku plohu samostanskog zida, na zbrčkana lica dviju domaćica što na povratku s tržnice razgovaraju na ulici, na njuškicu mlade mačke koja se trudi da šapicom otrese

glad sreće svojim lepršanjem, odbljeskuje im sa svog varavog ogledalca jedan odbljesak vječnosti na njihova stara i umorna lica.

Mogao sam da dugo i nenasitno gledam u njih. Pogled mi je ostajao uvijek usredotočen na same te oči, dok se slika lica ukazivala rasplinuta i zamućena, a pojedinosti fizionomije zamagljeno daleke, kao udaljene tačke pejzaža.

Mijenjao se izraz lica kako god htio, razvedravao se ili smračavao, usklađivale se njegove crte u osmijeh — svejedno, same oči ostajale su

X Slutnja me nije prevarila: osvanuo je vedar dan. Jutros je rano upao k meni u sobu mladi doktor, svježa, nasmijana lica. Za njim, u otvoru vrata, dva bolničara u bijelim kapama. — Došli smo da iznesemo ovaj drugi krevet.

Baš mu hvala. Jer doista ne mogu više da gledam lica spavajućih. Koliko li sam se samo napatio za onih pet-šest dana što sam imao sobnog druga!

utješim, da ja njemu nešto olakšam, trpio sam možda ne manje nego on sam; i to, često, više zbog njega nego zbog sebe. Lica spavajućih ne lažu: tek na njima vidimo pravu bijedu njihovih sopstvenika.

Lica spavajućih ne lažu: tek na njima vidimo pravu bijedu njihovih sopstvenika. Na javi, naša su lica zategnuta bilo kakvim svjesnim htijenjem ili nesvjesnim stremljenjem, oživljena bilo kakvim ciljem, namjerom, nastojanjem,

okrutnosti tuđeg oka i tuđe radoznalosti, obezoružano kao bogalj koji je pred spavanje iskopčao protezu, kad se s naših lica sapere njihov zaštitni izraz — kako li tek tada bijedna izgleda ljudska mašina!

Na takav prizor uvijek mi se navraća pomisao da bi lica spavajućih, iz pijeteta, trebalo samilosno zastrijeti maramom, kao lica umrlih.

prizor uvijek mi se navraća pomisao da bi lica spavajućih, iz pijeteta, trebalo samilosno zastrijeti maramom, kao lica umrlih. Strašno je bdjeti uz bok nekoga koji spava. To je oduvijek rađalo u meni neki panični provalijski nesrazmjer.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— Ha, đido, zar s leđa! — podviknu mladić iskolačenih očiju i bleda lica, pa jurnu na Sretena, koji stajaše bled i nepomičan kao kip. Ali se hitro pružiše mnoge ruke i dočepaše Đuricu.

Nu imađaše on još drugih karakternih osobina. Donji mu deo lica sa vilicom beše znatno isturen napred, te ispoljavaše preku i strasnu prirodu, ali je on, jednim blagim pogledom svojih

Posle, kad svojim oštrim i pronicljivim umom oceni svet i okolnosti oko sebe; kad prouči sva lica, koja rukuju sudbinom naroda; kad oceni pravu razliku između strogih i suvih zakonskih odredaba i žive duše čovekove,

Odmah zatim pojavi se na vratima baba Mara, Đuričina majka. To beše malo pogurena starica, zbrčkana lica, zelenih lukavih očiju.

najpre beše oborio glavu i gledaše nekud u stranu, ali kad pisar pomenu opasnu krađu, njemu zadrhtaše usnice, a preko lica mu pređe, kao senka od oblaka, neka laka, neosetna drhtavica, neki naročiti izraz velikoga duševnoga nemira. »Uhvatiše.

Kad htede da se pojavi iza ćoška, on prethodno napravi značajan izraz lica, kao kad čovek nađe nešto, što je dugo tražio.

Baba Mara zatvori se u kuću i stade kukati iz svega glasa, a Đurica, pognute glave, modra, skoro pocrnela lica, iđaše pred pandurima vezan, noseći na leđima svoje beščašće.

Prva su dvojica po celom licu nagaravljena i uvezana širokim, garavim peškirima, te im se vidi samo gornji deo lica. Oni leže mirno, pogledajući samo naviše uz put, od kuda je imao doći osuđeni putnik.

— Svršismo, ali Mita plati glavom. — Ih, bolan brate! — odgovori Vujo, ali mu nestrpeljiva radoznalost ne silažaše s lica. — A drugi ? — Radovan i Kosta dobiše po jednu ranu, a Đorđe ostade mrtav pored Mite. — Naopako, šta učiniste! ...

koso na lišće pred njim, a on, u onom hladovitom okviru, izgledaše joj kao vanzemaljska pojava, kao ona svetla junačka lica iz naših pesama, koja nam bude topla osećanja za sebe.

Sad se još više pribijahu jedno uz drugo, ali im sa lica ne silažaše ona sumorna briga, onaj oprezni, nervozni strah od iznenadna napada, kome se, i ako verovahu u okolinu,

Đurica poznade popa. — Pop! — reče on, i senka nekoga detinjega stida prelete mu preko lica, ali on brzo odagna osećanje, koje mu ne beše prijatno, pa reče Pantovcu: — Ako ja zastanem sa njim, ti idi napred, pa

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad carević dođe u avliju, i onde ga srete đevojka, a on pogleda i poznade svoju sestru najstariju: ruke šire, u lica se ljube, a sestra njemu govori: — Hajde, brate, sa mnom na čardak.

Kad car čuje, on poviče: — Dajte ga. Kad šuraka sestra dovede pred cara, car skoči, ruke šire, u lica se ljube: — Dobro došao, šurače! — Bolje tebe našao, zete! — Gdje si? — Evo me. Pa mu priča od kraja do konca.

Carević uđe s konjem u avliju, kad tamo, a sestra srednja srete ga u avliji, ruke šire pa se u lica ljube; vodi brata na kulu.

Onda mu ona za brata kaže. On brzo naredi da ga dovedu, a kad ga car vidi, skoči na noge, ruke šire pa se u lica ljube. — Dobro došao, šurače! — veli sokolovski car. — Bolje tebe našao, zete!

Carević svrati konja pa upravo u avliju, kad tamo, al̓ evo ti njegove sestre najmlađe, ruke šire pa se u lica ljube, vodi brata na kulu a konja u arove. Brat je pita: — Za koga si se, sestro, ti udala, koji je tvoj čoek?

Petković, Vladislav Dis - PESME

Sve mi se čini da pre nego veo Na misli, snove i ideje siđe, U svesti ona javiće se tada. Bojim se da će lica izraz ceo Odati lik joj svetu, kad mi priđe, I ime koje ne rekoh nikada.

Uiđosmo u dvoranu žurno. S naših lica još se nebo sija. Nismo znali za život i zvona. Dočeka nas smeh kostura burno, Vetar greha, miris zemlje: i ja Digoh

Ja ne znam gde su moje noći sure. Ja ne znam više da l' se sećam sada Jednog momenta i izraza lica Jednog momenta da l' se sećam, mada Još gledam sebe vezanih vilica. Ja ne znam više da l' se sećam sada.

KUMANOVA — ISTINITI DOGAĐAJ — U jednome kraju starog Beograda, Posle tol'kih dana opet gledam njega: Nasmejana, vedra, lica uvek mlada, Koje mu sad krasi iz rata belega.

1904. POGREB Polagano sprovod ide... Kiša sipi, prska blato; Lica vlažna, setna, bona; Tiho, teško zvone zvona. Sa pogledom, k'o sanjivim Moja draga bleda, nema, Ide tako...

Udaraće zvono. I ja ću zatim istrunuti ceo. Nestaće tada sveg što moje beše: Pokreta, lica, i kose, i krvi; Uzeće ruke, usta što se smeše Zemlja i vlaga i gomila crvi.

vedro, Kiša, sunce, radost, Prošlost, ljubav, mladost, Strast, navike, žudi, Borba, slava, ljudi, Oko suzno, čisto, Lica nova, znana — Uvek svakog dana, Uvek jedno, isto.

Pleme crnih slugu i skupih ćirica — Drhti pred protestom što vek ovaj nosi, Svet savesti gluve iskrivio lica Pred pitanjem kobnim:“ Šta ćeš ovde? Ko si?” “Šta ćeš ovde, ko si, uzdanico smrada, Gomilo bakšiša i kolevko blata!

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

” Ljudi su imali običaj da pričaju smešne priče o meni. Imao sam dve stare tetke izboranih lica, jedna od njih je imala dva zuba, koja su strčala kao slonovske kljove, koje je ona zabadala u moje obraze kad god bi me

Pošto sam prostudirao pažljivo njihova lica, odgovorio sam zamišljeno pokazujući na jednu od njih: “ Ova nije tako ružna kao ona druga.

Neupućen slušalac mogao bi se zakleti da se u sobi nalazi više lica. Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Kada su razgovarali ličili su na drvene kipove; ruke su im bile nepokretne, a izraz lica im se nije mogao videti zbog pokrivenih očiju.

To veče sam proveo u pisanju pisma majci. Toje bila moja želja koju je mora biti ”vila” pročitala sa moga lica. Kasnije, u prostorijuje ušao jedan od radnika, Švajcarac, da bi mi rekao da je vreme spavanju i da me obavesti da će

Bio je malo stariji od mene. Ljubaznost i znanje zračili su iz svake crte njegovog lepog lica. Znao je mnogo o Srbiji, čak i o Srbima u Austro-Ugarskoj.

Ta deformacija prstiju, koji su ličili na sokolove kandže, oštre crte lica, kriv nos, buljave oči, njegov nesiguran hod zbog ravnih tabana, pa i njegove velike životne nedaće koje su mu slomile

Ali gledajući ga kako stoji pred opštinskom palatom glatkog i poštenog lica sa kojegje izbijao neki sjaj, shvatio sam da “San” nije bio u pravu.

Njegova gusta, snežno bela kosa i duga brada, njegova sjajna inteligencija koja je zračila sa svakog dela njegovog divnog lica, podsećala je na Mojsija onako kako ga je predstavio Mikelanđelo. Dvorana Akademije bila je ispunjena otmenim ljudima.

Jedan od njih reče da bih mogao biti Srbin samo da mi nije onog odela, moga ponašanja i preplanulog lica. A lice mi je preplanulo za vreme puta preko Atlantika i u toku one jedne nedelje lutanja po Švajcarskoj.

Većina je nosila šešire sa velikim obodima oborenim nadole, što je bila oznaka radikalizma. Lica su im bila bleda, što je ukazivalo da su mnoge časove provodili u kafanama Beča i Budimpešte, igrajući šah i karte ili

Jedan od njih reče da bih mogao biti Srbin samo da mi nije onog odela, moga ponašanja i preplanulog lica. A lice mi je preplanulo za vreme puta preko Atlantika i u toku one jedne nedelje lutanja po Švajcarskoj.

Većina je nosila šešire sa velikim obodima oborenim nadole, što je bila oznaka radikalizma. Lica su im bila bleda, što je ukazivalo da su mnoge časove provodili u kafanama Beča i Budimpešte, igrajući šah i karte ili

Kao sušta suprotnost, sve unaokolo bilo je tamno, osim ozarenih, veselih lica koja su sedela oko vatre i zurila u uzavrele kotlove i tave na kojima se pekla riba.

Ličio je na severnjačkog Apolona: visok i prav, rumenilo mladosti zračilo je sa njegovog lepog lica, a čelo su mu krasili pramenovi kose čiste zlatne boje. Činilo vam se kao da gledate mladog ser Valtera Skota.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Ali, vidi se, izražaj im je lica zabrinut i tužan, i nemirni su, a imali bi uživati u svojoj mladosti, dok je oko njih sve vedro i upokojeno.

—Hoće, — potvrđuju sinovi s očitim uvjerenjem. Nanovo ćute. Mladi sudac se zamislio. Gleda ona tugaljiva, zdrava lica; u duši mu odzvanja starački, drhtavi glas; osjeća na sebi žive mladićke poglede, željne ničega drugoga već radnje i

Lazo nikako da shvati što im je te su neveseli sada kad su dočekali što su odavna željeli, pa s njegova lica veselja nestaje, a u dušu se useljuje laka sjeta.

Pa gleda u svijet po ulici ništa ne možeda je utješi; sluša kihot tuđega jezika, gleda neobična lica, i zasve što je u vrevi svijeta osjeća se sama, od svakoga zapuštena...

krcat snažne omladine, kreće u svijet, gleda za njim i s lakom sjetom sjeća se puta u Ameriku i Lazina veseloga lica — i od srca sažaljeva snažnu djecu koja ostavljaju rodni kraj.

Taj osmijeh s njegova mrkoga lica sine u njenim očima, i oči im se sukobiše i sporazumješe, izražavajući čežnju i sreću, i osjetiše se obgrljeni kao i ono

Ali ga čeljad u sebi lijepo osjeti, a kad lađa uđe u tjesnac između Propada i Medvjeda, svježi lahor dotače im se lica i sobom donese što ih osvijesti od strahive noći.

Mahom po dubravi, oko vrela i po zaklonicama, zastrše stolove; nasmejana, razdragana lica uozbiljiše se i veselja prividno smesta nestade; bogoljubivi i ponizni izražaj, namešten, pokaza se čak i na pijancima,

Osle se mali Ivo očito bunio. Veštački beše dobio namršten izraz lica. Nije hteo da sluša, zapažao je ono što se oko njega događalo.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Pri tome je nećemo toliko posmatrati s lica koliko s naličja, takoreći – s obrnute strane. Oni, naime, dosta dugo – i u devetnaestom i u dvadesetom veku – uporno

Njegovo naličje čini nam se značajnijim od njegovoga lica. Povratak u prenatalno stanje nesumnjivo valja dovesti u vezu s povratkom u drevnu – folklornu i mitološku – slovensku

Ove dve težnje retko ko povezuje, a one su u Petrovićevoj poeziji dva lica iste pojave, karakteristične za moderno evropsko pesništvo.

naći toliko dramatičan a tako subliman sveti brak, koji se odmah i imenuje: Suzama svetim, i spasa, otiče talas sa lica, Zrak, kojim dišem sad, pun obećanja je bolnog zrak, I nebo mesto zvezda pruža mi vrt ljubičica, Između mene i njega

vekovne fonemske nizove i konstruiše nove, u „Domaćem zadatku“ demonstrativno rubricira pesmu na glagolska vremena, lica i oba broja, a svuda stavlja samo jedan oblik – volim (što nam je, kao postupak, i iz francuske avangarde poznato); u

Kad se leđa spoje, lica su nužno u suprotne strane okrenuta. Eto zbog toga čitalac dve polovine Matićevog stiha za trenutak vidi kao suprotno

struktura Popine pesme i sve šire strukturne celine u koje ulazi usmeravaju ka ovakvome dvosmernom prevođenju s lica na naličje; tako nam, u stvari, i postaje razgovetno i lice i naličje.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

TREĆI 58 ČIN ČETVRTI 92 GOSPOĐA MINISTARKA (ŠALA U ČETIRI ČINA) LICA Sima Popović Rista Todorović kožarski trgovac Živka, njegova žena Dara, kći Raka, sinčić Pera Kalenić Čeda

(Glasno.) Da li je to moguće da je već potpisano? PERA: Idem da ih sačekam kad izlaze; pročitaću im sa lica ukaz. Ali vas molim da kažete gospodinu da sam ja prvi koji sam došao da mu javim da je otišao u Dvor. A ja ću...

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

6 A uz njega ide i izraz lica, suza na Marikinom licu čim je prepoznala prijatelja svog muža. Ima Stanković jednu kratku pripovetku, Nušku, koja je

Tomča zavio cigaretu, Mile nenadano iskrsne preda nj nudeći mu da zapali i prinoseći iz kuhinje doneseni žar do samoga lica. I dok Tomča pali cigaretu, dečak prati treptavo smenjivanje osvetljenih i osenčenih mesta na nemirnome licu.

Tako se u primeru koji razmatramo vidi da Stanković ne dira u rečenični sklop, jer se razlika svodi na promenu lica u zamenicama.

To nije izmena u poretku, nego okretanje s lica na naličje: ne premeštaju se delovi, nego se poredak preokreće. I zaista, s koje god strane da posmatramo genezu

od nas, pomalo čak i kao tuđe, pri čemu promena mesta leve i desne strane čini pokrete naše ruke, pri doticanju lica, malčice nesigurnim.

Pri tome prvu odmah možemo odrediti kao nejasnoću ili dvosmislenost neposredno nastalu zbog promene gramatičkog lica. Kad, naime, izdvojeno pročitamo rečenicu, izlazi da se u njoj sve vreme govori o Sofki, tj.

Tako iz upravnoga govora dolazi ja, koje promenom lica postaje ona; iz neupravnoga pak dolazi ime Todora. Eto zato Stanković - i tu su pojavu svi zapažali - ima običaj da

Eto zato Stanković - i tu su pojavu svi zapažali - ima običaj da upotrebi i zamenicu i ime lica na koje se ona odnosi.

na to da oni nemo sede, ne prozborivši nijednu reč, dok devojčica iz kreveta, za koju oni misle da spava, po izrazu lica iščitava im misli o tome kako treba kuću prodati, a u stvari ona to iz svog doživljaja učitava: „Pa onda, isto tako je

Ovamo ispred nje, do samog lica joj, izdizao se visok ikonostas, okićen poređanim kandilima i ispunjen ikonama. [. . .

crkve oseti celu crkvu oko sebe, svu njenu širinu, visinu, visoke svodove, čak u nebo; (MP) ovamo ispred nje, do samog lica joj, izdizao se ikonostas; (VP) iza nje onaj prostran pod hladno je obuhvatao i punio jezom, a iza sebe je slušala i s

Kao da je sve što je s lica poznavala preokrenuto na naličje. Prvo što će joj pasti u oči biće, naravno, odevanje: odežda je kod svih gruba, kruta

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

uvređena gospa, bacivši ljutit pogled na muža, ona prođe kroz gomilu i kleče pokraj Jablana, pa poz– navši mu preko lica arnautski rubac, plaho ga seknu i baci, a iza pojasa izvuče nov i beo, na uglovima zlatnom žicom ukrašen, i materinski

Starac, spazivši sve to, uspravi se u stolici, a preko lica mu prođe tih, ali krepak osmejak. On oseti da smo slabiji od njega i da smo ganuti njegovom pričom.

Veliki četvorougaonik sitnogorice beše prorešetan, gotovo na silu, onižim čestokolom. S lica, pokraj šire staze kojom smo naišli, velike ozidane i crepom pokrivene vratnice, zatvorene.

Nailazi Met Firaja. I zemlja je u tom trenutku lica imala. Zbunjen, preplašen, mrtvo korača i mutno, a još zverski, pogleda. – O, Met Firaja, a zar još šećeš po zemlji!

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Naše mome rano rane, Za pevanja tica; Na potoku, prije zore Umivaju lica, Prije zore, dok je potok Pun zvezdanih zraka: Ne šal’te se momci s okom Naših devojaka!

Kolo milih brata i milih sestrica, Čini l’ vam se nebo danas druga lica? Čini l’ vam se sunce da drukčije sija, Javorova grana mnogo zelenija?

“ Svi su najpre sebe spasli Pa su svetla lica. Jerbo svetu nema spasa Od — samoubica. VIII Zašto moje gusle gude U uzanom krugu?

pena, Viće sjajnih soarea I beseda i „krenchena“, Biće svega kom se ima, Šarena je duga zima: Sećajte se bledih lica Hladnih, suznih kolebica! »Starmali« 1883.

A mi ćemo odgovorit’ Vedra lica (kako nije!): „Mi se nismo odmarali — Svađasmo se najsvojskije. Dušmanima svojim dasmo Radost novu pljuskom

Al’ kad bude pehar Prepun gorka jeda, Dići će ga u vis Sirotinja bleda. Bleda će se lica Zažariti mahom, A rumen obilja Preblediće strahom.

Ti mi pruži svoju desnu ruku, Ja je stiskoh prv’-poslednji put: Sa tvog lica čitao sam želju, Što s’ ne krila ni sa lica mog. Ti zausti: „Sutra do viđenja!

Ti mi pruži svoju desnu ruku, Ja je stiskoh prv’-poslednji put: Sa tvog lica čitao sam želju, Što s’ ne krila ni sa lica mog. Ti zausti: „Sutra do viđenja!

Špijon cunja po selu, S kim se koji druže, Ko se na što mrgodi; Užar plete uže. Mašiniste pri vatri, Lica im sve bukte, A popovi čitaju Sve novine mukte.

Hoćeš li odu? — O, zašto ne bi’! Bila u trnju, bila u cveću, Ti nisi nikad kazala neću. Tebe je lako poznat’ sa lica: Nemaš uveza, nemaš korica. Tako si prosta kô baba stara, I opet tako puna cifara.

I to je valjda zato Da budu svetla lica Kad svane vidovdanska Petstoletnica. Eno se Srbi mire! — Ja mislim Srbe prave, Jer ima nazovnika Što se u

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

U Vršcu, meseca septemvrija 1837. J.S.P. LICA: FEMA, bogata udovica EVICA, njena kći MITAR, Femin brat ANČICA, služavka JOVAN, šegrt SARA, čankoliza kod

EVICA (otima se): Ako boga znate, pustite me. RUŽIČIĆ: Dafno moja, zri moga lica; ovo serce (hm) za tebe kuca. EVICA: Ah, ostavite me, ostavite me, ja s vešcima neću ništa da imam.

) (Zavjesa pada.) DJEJSTVO III POZORIJE 1. FEMA (sasvim u cerveno obučena, sa šeširom na glavi, spustila val preko lica i naslonila se na ruku, koketirajući), SARA SARA: Madam de Mirič, vi ste se jako zamislili. FEMA: Komi fo!

Miljković, Branko - PESME

To je jedno mesto koje prepoznajem u prostoru. Mrtve su gore odakle ta reč dođe. Sfingo s pticom lažljivom umesto lica koje svlada tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada. Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe.

vrhu Lovćena s čelom punim sunca, tamo gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta negde u visini čuva otisak tvoga lica. Čoveče tajno feniks je jedina istinska ptica. LAZA KOSTIĆ Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor.

I rt dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu kletve. Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica. Izgubio sam te u noći podzemnoj daleku ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen sa neistinom, nepomirljivi spavač

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti. Neki će svemir ponovo da nas stvori. Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori. U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka! Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

smrti koju živimo molitva Treba se moliti smrti za svoj život a tišina će sačuvati skamenjene lobanje za kišu lica i neba za vrata od peska i crne će ruže procvetati duž puteva otvorenih za sve vetrove kojim dolaze nerođeni po svoju

žene plaču na obali čovek pada na svoju senku oni su bez senke sišli u dubinu i bez imena za istoriju: od slepog lica brodoloma u njihovim poslednjim očima stvorena je istorija pouka za ostale: ljudi su mrtvi a ne smrtni sunce će proći i

Ali to lice ostaje najbolji dokaz zelenoga sunca i viđenih škorpija. Iza toga lica nečija krv čeka da bude rođena i ona će prepoznati to lice.

Krakov, Stanislav - KRILA

U — u... Na svoja mesta... na svoja mesta. Mršavi ađutant brisao je sa lica vlažni, vidljivi trag komandantovih reči. Oficiri su hitali četama.

Potom čuturica pođe i u druge ruke. — Za pokoj naših duša. Niko se ne nasmeši. I u mraku se osećalo kako su sva lica ukočena i zaleđena. Mala čutura obišla je celim krugom, i došla opet u one prve ruke.

Kosa je postala bregom ispaštanja. Gorela je žućkastim plamenom. Između smreka i glogova ležali su ljudi lica zarivenog u kamen. Mnogi je osetio, kako se od njega odvaja telo kao skuvano zmijsko meso sa kostura.

Šampanjac, iako kupljen od pokrađa magacinskih, bio je dobar, i od njega, a i od žege, lica se zapalila. Orkestar je neprestano svirao savezničke himne, te je već bilo teško ustajati.

A sunce je ipak, iako hladno, septembarsko i skrivano maglom, oživelo sva ova prljava i crna lica, koja obrasla dugom, neobrijanom bradom provirivahu pod izlubljenom senkom šlema.

Kraj njega je neko krkljao u ropcu. Video je samo krvavu penu na usnama toga lica kraj sebe koje beše crno kao nekog davno pogrebenog. Sklopio je oči. — Daj toga sa nogom. — Lakše, oficir je.

Mirni student, kome su navukli oficirsku bluzu, sklanjao je svoje uplašene oči. Oko lica mu se splela duga plava brada. Na otvorenim vratima su stajali stražari, i tupo se pogledali preko nataknutih bajoneta.

Petrović, Rastko - AFRIKA

čas kao hrabreći se u mračnoj sobi i onda se vraćam istim putem, razmičući granje i paprati, koje mi prevlači preko lica svoju zagušnu smolu, svoje lepljive sokove i paučinu punu insekata.

polazimo. Posle nekoliko sekundi samo pojavljuje se iz noći Samba. sa kaskom u ruci, sav zaduvan i lica potpuno dekompoziranog od straha.

N. sam nije znao kako je malome ime; on ga je zvao: „Marmiton!“ i mali se odmah pojavljivao užasnutoga lica od straha, klateći kao majmun svojim ogromno dugim rukama. Bio je povijen i imao vrat uvučen u ramena.

Bio je povijen i imao vrat uvučen u ramena. Lica skoro sublimnog od tragičnosti. Oči ogromne, svetle, raširene od straha, usta od uveta do uveta.

Setio sam se naročito onih scena na filmovima, gde se vide gubavci sa velovima preko lica. Pitam svoje saputnike za sve pojedinosti oboljenja od gube; kako se prenosi, pojavljuje itd.

Nisam mogao razaznati njihova lica; video sam samo po stasu, ogrtaču i pokretima da je kralj međ njima. Pebenjani se držao jedini prav, naduven i smešan;

Ona jedna ili dve svetiljke što je tam–tam doneo jedva da osvetljavaju koliko da se vide zadivljena lica ljudi, žena i dece, zbijenih tesno oko polukruga. Tam–tam diže paklenu galamu.

kroz pomrčinu pridružujem se parovima mladića ili devojaka, pokušavajući da govorim sa njima, ne znajući ni kakva su im lica. Odjednom jedan belac sa lampom. Kad uđem u njegov osvetljeni prostor on ms tužno i uljudno pozdravlja.

Iza prve rešetke neki mladi marabut, sveštenik, duge raspletene kose, mrtvački bledožutog lica i divnih ogromnih očiju, u odeći koja je nekada bila bogata.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

AKT 3 DRUGI AKT 35 TREĆI AKT 36 ČETVRTI AKT 57 PETI AKT 74 STANOJE GLAVAŠ LICA GLAVAŠ STANOJE, bivši vojvoda SULEJMAN PAŠA, vezir beogradski STANA, udovica vojvode Đukića SPASENIJA, kći

A gde ćeš zorom lica umiti, Tu te kupine miris zadiše; Kapljicu bistru vode studene, Što ti sa čela kaplje žuborom, Prateći šumor ove

GLAVAŠ: Ni korak dalje! Bar ćerci ne dam starog vojvode Da lica svoga ružom mirisnom Okadi dvore gadnog tirana. Il’ da mu glasa tankom pesmicom Skraćuje čase duga vremena,

To ne dam, babo!... A ti se žuri I veštom laži varaj tirana Rumen te lica neće izdati. Kaži mu jasno: da zuba nemaš, P’ ako ti sina smakne jedinog Da ćeš od crne gladi svisnuti.

SPASENIJA: Ah! GLAVAŠ: Pa sad je vodiš, Da sa divotom stvora njezina Potkupiš paši oči lakome, Da prodaš rumen lica nevina Za rumen-krvcu srca njegova! Al’ nećeš, veruj, stara grešnice!

JANjA (u sebi): Ovo je gorak hleb!... Proklet zalogaj Što ga na danu čovek današnjem Sa znojem lica svog zarađuje! Muselim jedno, hajduci drugo! Muselim viče: „Ana i sana!

Dok treneš! JANjA (gleda na onu stranu otkud se čuo glas, pa govori u sebi): No, krasna braća! Nijedan nema lica čestitog, Sami hajduci i upornici! Čisto im ruke gledam hrapave Kako se puše krvlju skorašnjom! (Vuk napred ulazi.

Kô crne svile laki pramovi Povijala se kosa njegova, A usnice mu jedva gȁriše Svione malje boje kosine... Posle, i lica beše drukčijeg! To nije on!... Al’ gde je on?... SULEJMAN: A gde je ona?... Slušaj me, babo!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Ne ide, ukočilo se celo telo. Ček' ovako. A! ah, lepoga lica! tek ga garile nausnice. Ovde je šuma, hladovina, pa trupovi, naročito koji su obučeni, još nisu počeli da trule.

Prokletstvo, prokletstvo... I ti bi opet da bežiš daleko, daleko; ali oči se zorno upiru u bleda mrtvačka lica, što stoje razbacana oko tebe, i ti koračaš mašinalno, polako od trupa do trupa, zastaješ, zagledaš ga, pipaš ga,

Mi smo mislili da u taj odbor sem skupštinara uđu i neka stručna vojena lica, da taj odbor u slučaju rata bude na domaku vojske i upravo upravlja ratovanjem i vrši najstrožiju narodnu kontrolu nad

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Je l’ s osmeha tvoga lica, Il’ s vedrine duše moje, — Nek je vedro svud po svetu, Pa ma otkud, svejedno je. Nije tuga moja druga, Sto me

Sve ih veća svetlost hvata, I rajske ih zrake ljube; Nestaje im senke s lica S oblika se crte gube. Sve što dublje u njih gledim, Primajuć’ im svetlost u se, Sve to većma, sve to jače, Duše

Tražim sliku oca svoga, — Jest, ona je, — al’ je nova — Propletena j’ slikom mojih Prijatelja i drugova. Tražim lica svoje dece, Što su rano u grob pala, — Spojila se, —- a kroza njih Smeši s’ sestra moja mala.

Više mene slavuj ptica Tužne svoje pesme vije, Kô da čita s moga lica, Pa me pita kako mi je? Meni j’, druže, nešto lako Kako j’ danak ogranuo; Snevao sam da sam plakô, Pa mi j’

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Skinuo sam šlem sa glave i držim ga ispred lica, i svakog časa očekujem kad ću čuti: dan!... Ali paljba se prenosi, čas levo, onda desno.

„Treća četa za mnom!“ — čuje se kroz huku glas. Pred nama se najednom stvori čitav stroj Bugara. Lica su im užasna. Opalih revolverom. Dvojica sunuše na mene bajonetima. Jednog sam oborio. Drugi pade. Ubi ga neko.

U gustim redovima nastupala je ruska pešadija. Krupni plavokosi mladići pod šlemovima, nasmejana lica i dobroćudna izgleda, gledali su veselo kao deca, gazili čvrstim korakom i slobodnom rukom prihvatali cveće. — Živeli!

Misli se trenutno ukrste, onda svaki peva uglas, tapšu se po ramenu i ljube sa Rusima. Sa lica kaplje znoj od alkohola i sunca, iz kojeg suklja toplota, pa jara treperi da nam se čini kao da podrhtavaju i listovi

i komande mesta, koja je došla da nas „poždravi“. Potpukovnik odbija vino. On ledeno i upečatljivo posmatra lica oficira, starajući se da im zapamti fizionomije i odmerenim, ali strogim glasom dodaje: — Molim vas, gledajte da se

Potom zabaci glavu unazad i s noge na nogu... — Kupamo se u zno-ju lica svog! — duva „Fikus“. — Teška s-služba. — Onda se obrati Sergiju: — Dorogoj brat Serjoža Nikolajevič...

— „Op!“ — i nađe se u sedlu. Uzjaha i Sergije. — Gospoda, davajće v gonjki! — A sad, braćo! — prevuče rukom preko lica „Fikus“. — Pozivaju da se trkamo... „Di“ su ti konjanici, maj-čini sinci, i vi artiljerci, š’o gađate: plotun zdes-desna!

Tada ga obično uhvatimo ispod ruke i gotovo unesemo u zemunicu. Kada bi primetio naša uznemirena i zabrinuta lica, on nas je tešio kako će sve brzo proći. Ali mi smo bez njegova znanja pozvali pukovskog lekara.

— Imaš li izveštaja od kuće? Preko njegovog lica pređe senka tuge. Odgovori mi jednim krajem usana: — Nemam. Već čujemo neki žagor ljudi.

Ne daju utisak avanturista... Svi imaju blaga, inteligentna lica, primirena, gotovo ledena. Taman htedoh da ga zapitam za razloge koji su ga naveli da se javi u četu koja je unapred

Jedna strana lica razvuče mu se u osmeh. — Ova objavica ima noćas da nestane — govorio je više u šali. Paljba je malaksala.

E, kad je takva i takva stvar, onda čekaj, sinko majčin! — Kosta prevuče šakom preko lica. — Pozovem ovog poručnika i nas dvojica se dogovorimo...

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Gospa Ruža šeta kano paunica, Često gospodaru ne da belog lica Poljubiti. Dakle, uklont'e se, strani, Jer kome je dužna, i onome brani.

Prođe mnogo svetlih noćnih meseca, A ja tvojeg divnog, umilnog lica Poželiću, srce, ljubit, — žalosti moje! A kako ćeš i ti vreme provodit svoje? Kao i grlica kad izgubi svoje.

—, K'o na čudo, il' od straha nekakva tu lica. Dovrebam se, pronre oko, — šta da ti sad kažem? Kako l' da ti, što nemožno, slovami izlažem!

1814. Sima Milutinović Sarajlija NEPOZNATOJ (U Skeli pod Vidinom smišljena) Čudna momo, Vlahinjo! Tvoga lica bijelog I srdašca vesela U svem kolu ne bješe.

k’o u kolu opsenome, Okol’ mene s igrajušče toči Najmilije srcu što je mome; Tad prelesno s’ okol’ mene viju Lica budnom što su nevidima, Tad ja grlim one mlečnu šiju Što na um me budnog ne uzima; Tada Ljuba sedi mom na krilu,

Ode moja sva milota, Ode cveće i krasota; Crvenilo i belilo Iz mog lica odletilo. Mora srce da mi grca, Jer na vrati kuca smrtca, Koje oko uvek suvo, Koje uvo svakom gluvo. Pre 1833.

Neka duva hladni vetar severni, Ja ću opet svagda biti tvoj verni, Ti si mene baš do groba Učinila sužnog roba Tvog lica.

sinuše zrakom; Lišće s’ uzvijaše duvanjem s istoka sunca na zapad; Nada mnom dva se ukazaše trepteća sjajnošću lica.

” ” S tim je iščeznuo san, i sveta i nebesna lica. Jošt mi se srce i čuvstva od strave povratila nisu, Al dva velika hrta sad progone hučno mi stado; Pogledam:

valjaš vodicu, Kamičkima klopočuć Kroz nijemu šumicu, Kao da joj šapućeš Neku slatku tajnicu, Koliko se u tebi B’jelih lica opralo! Koliko se nad tobom Ljupkih r’ječi kazalo! Koliko li kraj tebe Usana celivalo!

Raširiće grane, osenčiće ’lad, A njemu će prići putnik neki mlad. Ostaviće teret, s lica otrt znoj, U mislima tražeć on zavičaj svoj. Zapevaće pesmu, odjeknuće gaj: „Zavičaju mili, odmora mi daj!

Al’ mi u isto doba i majke vera i kćeri Sveta čistota volju nestašnu tesno sapnu. Neće usna moja sa lica t’ rosu satresti, Sam u sebi reknem. Majke je vera sveta! — Nikad se valjda nije u takvoj Laksemburg slavi Blistao.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

DEO 71 ČETVRTI DEO 72 PETI DEO 107 JELISAVETA KNEGINjA CRNOGORSKA DRAMA U PET DELOVA LICA ĆURĐE CRNOJEVIĆ, knez Crne Gore VAVILA, vladika crnogorski STANIŠA CRNOJEVIĆ, brat knežev RADOŠ ORLOVIĆ, serdar

ĐURĐE: O lepoti joj pesme pričaju — Ali i mudrost onde stanuje S krotošću gde se skromna nevinost Na jagodicam’ lica rumenog U zajednici sjajnoj celuju; Ta krotost srca i duše njene Ljubavlju meni dušu zanese.

Ah, babo, babo! Ali... RADOŠ: I ti si mleko svoje prezrela, I ti si onu nežnost rumenu Sa svoga podlog lica skinula!... Oh, bog vas kleo, karô, ubio! A nesreća vam stopu po stopu Sramotan život verno pratila!

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Jajce je vječito, bilo proleće, bilo ljeto, bila jesen ili zima, tužno, turobno i mračno. Nigdje vedra i nasmijana lica, nigdje živa i vatrena hoda i koraka.

Bojić, Milutin - PESME

(Priče Solomonove, VII, 17, 18) Sive oči tonu u mrk bakar lica, A kosa, nekad svilena i plava, Miriše kô lišće svelih ljubičica.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Nušić SUMNjIVO LICE Sadržaj ČIN PRVI 3 ČIN DRUGI 31 SUMNjIVO LICE KOMEDIJA U DVA ČINA LICA Jerotije Pantić, sreski kapetan Anđa, njegova žena Marica, njihova kći Vića Žika sreski pisari Milisav Tasa,

JEROTIJE: Aha, aha! Deder dalje! VIĆA (čita): „...Tačan opis ovog sumnjivog lica nepoznat je vlastima! Jedino se zna da je to mlad čovek.

Razumeš li? TASA: Razumem! JEROTIJE: Ovo su sve ukazna lica, a ja, vidiš, činim tebi čast, pa te zovem zajedno s ukaznim licima. Zašto?

Lični opis ovoga sumnjivog lica nepoznat je vlastima. Jedino se zna da je to mlad čoovek. Učinite sve što je potrebno da se ovo lice u vašem srezu

A šta je to sumnjivo lice? 'Ajd' kaži, Taso, šta je to sumnjivo lice? (Tasa sleže ramenima i gleda u ukazna lica.) Ne znaš, dabome!

JEROTIJE: Preskoči to! Odavde, evo, odavde čitaj! TASA (čita): „Lični opis ovoga sumnjivog lica nepoznat je vlasti, jedino se zna da je to mlad čovek.” JEROTIJE: Čekaj! Dakle, je l' mu znaš lični opis?

kancelarija, ovo je zvanični izviđaj, ovo je državno nadleštvo; i ja protestujem da se u državnome nadleštvu privatna lica grle i ljube. KAPETAN: Ama, čekaj, de, pa ti! Šta si zaurlao?

Šta si zaurlao? VIĆA: Molim da se zapiše u protokol istrage da se ovde, u kancelariji, privatna lica ljube i grle pred očima vlasti. KAPETAN: Ama, pusti mene prvo da prečistim račune!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Najzad, Roman o Londonu (1972) daje sliku emigranata, rasejanih lica u savremenom megalopolisu. Svi likovi, i ceo jedan narod, nalaze se u potrazi za zavičajem.

pomerenom slikom sveta: u njegovim pripovetkama povlašćena mesta glavnih likova dobijaju prezrena, pa i sumanuta lica ili sa sela ili iz gradskog polusveta.

Jakšić, Đura - PESME

kamenje; Na nju, grešnu, sunce nikada ne sija, Samo grom je, mraznu, sa hukom probija, Plamenita munja opali joj lica, Da većma potavni, sramna prokletnica!

Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe; Sve je izumrlo. Sad mesec izađe... Smrtno bleda lica, gore nebu leti: Poginuli vitez eno se posveti!... 1857.

“ Pet drugara, pet stražara Buljubaše reč su čuli, Ali nisu pretrnuli; Ni pak crta muškog lica — Strahovanja jadni mlazi — Trepet duše da izrazi I strašljivost kukavicâ...

Nastasijević, Momčilo - PESME

I ja bih u vrevi da vrvim, osama na trgu me snađe, tišina njinom huku: kud oni šestarim, sa rujnih lica štijem lobanje kob. Prostreli, o, prostreli me raba. Prominu njinom sablasno ovo ostajanje. Prostreli, o, prostreli.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Suva, pametna, stroga lica; očiju uvek jako, jasno otvorenih, uzdignutih, malo nabranih. Uvek u poslu i to sve oko kuće, tamo po gornjem boju,

Posle babe, dolazio je otac. Sirov, krupan čovek. Lica zatvorena i više natmurena. Troma, teška pokreta i koraka. Još tromija govora.

popne i dođe k njemu, tu, u baštu, da do njega sedi, leži, i da joj on — ne ljubi, već samo da joj svoju ruku metne ispod lica, oko grla i oseća kako ona miriše, topi se, a više njih česma šušti, kuća se ocrtava — da bi ona i to učinila.

bilo a da ga ona na kapiji već ne čeka, ne predusreće onim brižnim upitnim pogledom kao pitajući, strepeći, da mu s lica pročita, dozna: šta će biti? Kako će se svršiti?

Ramena i vrat joj videlo se kako se tresu. I sa strane, ispod pazuha, videlo se kako joj se prsa tresu i odozgo sa lica idu, lete niz prsa suze joj.

— Šta je? Bolno, radosno ga pogleda, usta joj zaigraše. Ali, kad ga vide takvog, ljuto namrštenog lica i kao kamen hladnog, njoj samo u grlu puknu nešto: — Ništa! A jednako se smeši na nj. — Kako ništa?

Sutra, zaista na iznenađenje Mladenovo, došla u dućan. Ali sva preobražena. Lica mekša. Očiju sasvim mirnih i tako milih, gotovo belih, uvelih, ostarelih. I obučena u novo, ne više zavrnutih rukava.

Možda, sigurno zato da, kad zagrli ženu, razočara se, onda se seti, oseti svu razliku, lepotu njenih prsiju, njena lica, usta, očiju koje nije hteo.

Bio je pitom i pun neke svežine, one poljske, a međutim lica kao u devojke. I što Mladena najviše dirnu, to beše ono njegovo ponašanje čim uđe, pojavi se još na pragu.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Postoji običaj da je pa Badnji dan predvore i uščuvaju »budno do zore« tri lica, i u tom slučaju ima ona naročitu snagu (SEZ, 48, 311).

Po svoj prilici, sa kultom mrtvih je u izvesnoj vezi i vračanje za pronalaženje lica »koje će otvarati bolesnika« (pobratima ili posestrime) i koje će ga, po svršenom otvaranju, triput zapojiti onom vodom

Ćipiko, Ivo - Pauci

A čaršijom stoji zveka zatresenih srebrnih đerdana i baktanje teških zakovanih postola; znoje se mrka lica, a u suncu odbljeskuju se išarane đečerme. I veliko kolo razvrglo se, a Radivoj još ne prestaje.

su i sami prsti na ruci pretili; o desnu mu sjedi gazda Jovo, do njega stari kaluđer otac Dionisije, oštra duguljasta lica i živih crnih očiju, pa mladi kaluđer; s lijeva, pako, fra Ante, primorac, doktor crkovnoga prava, a ostalih njih

nasmijaše, a pop Vrane ne može oka da s nje skine; i, gledajući je, časom zaboravi na goste, i njegove stroge crte lica popuštaju mekšim crtama, čisto pitomijim. Jedući, društvo pomalo razgovara, pretrgnuto, obično.

Fala ti! Ovo ti neću nikada zaboraviti ... I sve strasnije je miluje... Maša osjeti dodir i golicanje njegova lica na svome, osjeti njegovu mušku volju... I dok je on ljubi, misao besvjesno ponese je ka Radi...

Čim se je udesio, iziđe da se prođe gradom. Hodaše ulicama u kojima bijaše najviša vreva. Zavirivaše u nepoznata lica. Mišljaše da će bar koga poznati od onih otadžbenika što ih je gledao u portretima, po ilustrovanim listovima.

Njegova momačka snaga prenu se, razigrana žarom sunca i zvekom motika, na pogledu tih pregorjelih, znojnih lica. Uto zabruja u po grla djevojačka pjesma, topla, dirljiva...

—Dosta je! — zaviče neki starac i ostavi motiku. —Napijmo se! — doda blaže, brišući znoj sa izrovana lica. — Na zdili uvik je prvi stari Ante! — pecnu starca navdar. — Bi sam nikad i zadnji, a prvi na radnji.

On joj pomogne, prihvati ga s jednog kraja i podiže. Zgledaše se trenimice i lica im zasjate, kao da su oduvijek zajedno. Ona popođe preko ograde i iskrene kol puta u oveću košaru.

I njih droje zaustaviše se i pogledaše pravce kuda je on gledao. Njihova mlada lica zasjaše na suncu, zasve što je iz njih izbijao očaj...

Stariji svijet bijaše rahatliji i svjetliji, a mladost jača i objesnija... Bosiljak i mažurana, uz djevojačka lica, izbijaše veselije po prozorčićima, i pjesma je selom snažnije odjekivala, uz vatru gusle milije gudile.

toj slatkoj snazi; nu u taj čas pred očima u sunčevu svjetlu pokazali bi se Marija i Jure, onako mučaljivi i prijegorna lica. Smućivala ga njihova obličja, i u duši čisto ga nešto žacnulo.

Ona, osjetivši ga za sobom, okrenu se, nu ne reče ni riječi. Išli su nekim puteljkom kroz borovik. Lica im bijahu na mahove sad svjetlija, sad tamnija, kako su bili u sjenci ili na suncu. Na priviji ona zastade uz bor.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

U tom trenutku izgleda kao da ga jedino zanima to mesto, pa ne obraća nikakvu pažnju na grč bolesnikovog lica, koji ježi kožu prisutnih. Makarije Gospode, kakvom li si to tankom nadom obdario ljudsko pleme.

krpu i stade da pere ranu tako vešto i pažljivo da bih to sve vreme gledala da sam mogla podneti grčenje Lauševog lica. Ponovo sam nastavila da gledam kad se Lauševo ječanje malo stišalo.

sa šarama i vijugama, čak i odela da slikam, doduše ona prostija sa malo nabora, odela prostoga sveta, ali ljudska lica nikad.

Napravim okruglu glavu, kako sam video Ćirjak da radi, ali kad počnem da upisujem crte lica, toliko se zanesem da redovno napravim gadnu odurnu rugobu iskeženih usta i divljih očiju.

Treba, recimo, da naslikam devicu iz čijeg lica bije krepko zdravlje, izraz smernosti, blagosti i nevinosti, a mene moj ludi zanos skrene nekud na sasvim drugu stranu

Kraj mene na bedemu ostala su moja braća monasi, te kukavne ispijene utvare, dremljivih očiju i mrtvih lica. Vidim i Jelenu, sada gospodaricu Kule, kraj nje novog zapovednika vojske koja je ostala, Dadaru, i upravnika

Dimitrije Niko od nas nije očekivao takav ishod. Kad je Lauš saopštio da je za zapovednika izabrao Dadaru, izrazi lica okupljenih ljudi odavali su nevericu.

„Taj bludnik“ grmeo je Prohor, „uzima čast vašim kćerima, plodi se sa vašim ženama dok vi u znoju lica svoga na poljima izvlačite iz ove škrte zemlje hleb za gladna usta svoje čeljadi.

Uživajući kao nikad, krišom sam posmatrao lica štalara, podrumara, žena koje rade u spremištima i ostavama, lica tih beznačajnih stvorenja koja su tu među nama živela

Uživajući kao nikad, krišom sam posmatrao lica štalara, podrumara, žena koje rade u spremištima i ostavama, lica tih beznačajnih stvorenja koja su tu među nama živela a da ih nismo opažali.

Zrak mesečine prolazio je kroz pukotinu na krovu i osvetljavao krajičak njenog lica. Video sam njeno desno oko kako svetluca.

Ležao sam u zagušljivoj sobi, muve su mi zujale oko oznojenog lica, hvatao me je panični strah da svaki čas mogu tu izdahnuti a da mi niko ne priđe ni utešni pogled da mi uputi.

Ilić, Vojislav J. - PESME

U kome ima gospođica (Salona naših pravi kras!), Žemanstvo, zbilja, bleda lica, Slabačke grudi, tanak glas. Kao da svaka želi reći, Kad sa pozdravom priđeš njoj: „Ostavi nadu, prolazeći!

Stidljiva skromnost bog je moj.“ Nekad sam imô vrlo rado Ta bleda lica, slabi stas, I zabrinuto čelo mlado, I razneženi, tužan glas.

Sa pokidanih žica Poslednji akord zvoni. Božanska neka tuga svetli se sa njenog lica I ona suze roni. Anđeo to je tuge.

A u budžaku jednom, gde memla caruje prava, Sin žalosnoga krpe na crnim ritama spava, I sanja sutrašnji praznik: kô lica anđelski čista Oko Isusa Hrista Mnoga se skupila deca.

Pred tom večnom tajnom mi stojimo nemo, Kô saiski mudrac pred Istine likom; Veo s lica njenog dići ne umemo, Jer Istina cela ne daje se nikom.

Moj bledi parnaski sabrat, što samom ljubavlju diše, U znoju lica svoga što svoje stihove piše, Već mi je postao mrzak sa ovoga plačevnog vida, Jer ova žalosna luda ni boga nema, ni

On je slušô o lepoti, Al' joj nije vidô lica: O, hidalgo, o hidalgo, Ja sam njena sobarica.“ Zasmeja se nestašnica, Nasmeja se i on blago, I prošapta, ljubeći

Silvije zamišljen stade. U pomračenome umu On je budio slike od rane mladosti svoje, On se je sećao lica što davno nekada vide, Al' nije doznati mogô od kuda to? i ko je?

Mesto heroja sa dugim puškama I rezovima oštrih jatagana, Moderni ukus caruje međ nama, Moderna lica - kao što je Nana. No te lektire već mi duša sita, Sad čitam Povjest drevnih Abderita. 4. No počni, muzo.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Sa blaziranim izrazom lica, koji gospodski otskače od ljubopitljivih noseva ostalih posetilaca, penjem se lagano, ne gledajući ni levo ni desno,

No kad se približih Partenonu i upreh oči u njega, promeni se izraz moga lica, noge mi klecnuše, ja sedoh na jedan od preturenih tesanih kamenova, a suze mi udariše na oči. Dugo sam sedeo onde.

Mi ih jasno videsmo. Stariji od njih, omanjeg je rasta, širokog čela, obrijana lica, upalih obraza; i oči su mu duboko upale, ali se svetle kao u mačka. To je Aristotel!

Gunđajući poče da je cepa. Onda se stropošta na patos. Usplahirena i zabrinuta lica, pojuri Kepler svome gospodaru. Priskočiše i drugi da ga podignu.

Sažalitelni izrazi njihovih dobroćudnih lica pokazaše mi jasno da je naše prijateljstvo ostalo nepomućeno, iako sam za vreme borbe stajao na protivničkoj strani.

Leš je bio u svom ledenom grobu, potpuno očuvan, oči otvorene, izraz lica miran i blag. Vegener, koji je patio od srca, podlegao je verovatno srčanoj kapi.

imao i jednog poznatog pisca Stobajosa, i koji je bio kulturno središte ovog dela staroga sveta, nestao je nečujno sa lica Zemlje. Neće li se to isto desiti i sa današnjim središtima naše kulture?

ovome pejzažu, mi ne bismo prepoznali jedno drugo, naša fizionomija bila bi sasvim izmenjena; neosvetljeni delovi našeg lica izgledali bi kao od glave odvaljeni. A ne bismo se mogli ni sporazumeti, jer bismo bili savršeno nemi i gluvi.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Nes' me dragu mome Da više ne tuži, Da suzno za mnome Lica svog ne ruži.“ . 21. nov.) AJDUK BRANKO RADIČEVIĆ Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od

Stanković, Borisav - TAŠANA

ČIN 4 DRUGI ČIN 27 TREĆI ČIN 54 ČETVRTI ČIN 68 PETI ČIN 87 TAŠANA (KOMAD IZ VRANjSKOG ŽIVOTA S PEVANjEM) LICA: MIRON, nekadašnji drug Tašanin, a sada kaluđer, varoški sveštenik i vladičin namesnik HADžI RISTA, prvak hadžija,

TAŠANA (Stani): Idi vidi. STANA (odlazi i vraća se): Hadži Rista. Ulazi Hadži Rista. (Star, suv i sitna lica u debeloj koliji; širokih, čohanih čakšira i plitkih cipela sa dugim, masnim brojanicama.

Obučen upola vladičanski kao svaki »namesnik«, starešina nad ostalim seoskim sveštenicima. Lica mirna, umorna, ali još živih, željnih očiju).

) Ulaze Hadži Rista, Miron i ostale hadžije. HADžI RISTA (malo napred, zadovoljan, nasmejana lica, kao nastavljajući usput započeti razgovor, ne primećavajući Tašanu): Ako, ako, dedo.

Ali moram da ti kažem, sad mi već i ti nisi onako strašan. I tek sada, iz lica ti i glasa, sve više vidim u tebi ono što sam sasvim zaboravila; sad tek sve više vidim onoga Stanka, komšiju moga,

Znam, čujem da je došao. Ulazi Saroš (u tridesetim godinama, raspusna izgleda, negovana lica, još negovanijih brkova. Sa zavrnutim rukavima, te mu se vide još lepše i nežnije ruke.

) Oh, nije mi trebalo sada ovo da kazujem. Toliko mi je sada teško! Oh! (Oko vrata se razuzuruje i zadiže šamiju iznad lica da se rashladi.) SAROŠ (potreseno): Zašto, Tašana, zašto nije trebalo da mi ovo kažeš, da mi se izjadaš?

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

” Šnajdernica se zaprepastila. Majstor je promenio deset izraza lica, a prvi kalfa i dvadeset. „Pa dobro, a gde si ti video te makaze što same kroje?” zapita naposletku majstor.

To je uostalom prokleto opštečovečanska crta: da se vidi da ima. Zamišljao je gos-Toša, i puštao da defiluju pred njim, lica njegovih znanaca u palanci onakva kakva će biti na prvi glas o mirazu koji gos-Toša sprema poćerci: neka zgrčena i

Reč sada ima ko hoće. — Čuše se sašaptavanja. Sve glasnija. Lica u mladića preobražavaju se. Navire u njima ono čisto oduševljenje koje je srećno da se zastidi nad učinjenom nepravdom.

Đaci se osvrtali. Osvrtao se i Branko. Da li je svojim kratkovidim očima mogao da vidi pogled i izraz lica svoga nezaboravnog učitelja i druga? Ako nije video, i bolje što nije. Pravi odlikaši, odlikaši darom i dušom, retki su.

nego dva čoveka, onaj koji je radio i živeo sa stalnom računicom u svesti i onaj koji prvi put vidi zderanu masku s lica na kojem bi mogao zamisliti sve drugo samo ne masku.

Kad pred mrak stanu da se s treskom priklapaju šalone, ruke i lica koja se tu pomaljaju nekako su potpuno bezosećajna, svejedno im je i to veče, i sutrašnji dan, i dani zatim...

matere nasledila sve: i lepotu, i razdražljivu prirodu, i bolešljivost, i talenat za onu odviše tačnu reč koju imaju lica sa darom da skoro nepogrešno, ali i uočljivo posmatraju i uhode svoju okolinu.

Za sada, „svet” je video i gledao, uglavnom, samo Miša Bogdanović. Čisto obrijana lica, još u ono vreme; beo, kao mlekom naliven; uvek ukusno odeven, doduše i lepa figura muškarca; uvek pun novaca i gotov

male Soke, inače pozajmica nemačko-srpska, uobičajena u celoj palanci; — kosa joj stručnim rukama pribodena tako da od lica „pravi oval”, a kratkovide pametne oči jednako prižmurkuju i smeše se.

„Savin krompir” je ostao zapušten budžak i ruglo, i dobijao je nešto lica kad su Sava ili Mirko, nekako iz blagodarnosti za nekadašnji krompir, malo čistili i plevili.

— Tih godina, u ortakluku sa svojim orahom, ako ne sa alasima, Nata podiže ogradu sa druge i treće strane. — S lica će ograda biti okrugla, kao kod apotekara. S mojim ora'om, ja sam dvor na Kašikari.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

trebalo bi mojim čitateljma pokazati otkud ove palate u tako usamljenoj šumi, tko je nju zidao i navlastito kakva lica u njoj obitavaju; no budući da unutra nikom nije dopušteno bilo ulaziti, zato sam prinužden gorepomenutu zapovest i iz

sve se nešto muvaju, sve se kao u poslu nalaze, čas jednom, čas drugom u karte zavirkuju, dok na pozivanije igrajući lica i oni ne zasednu i najedanput sebe u klopki ne nađu.

O, smilujte se, preangelska gospodična, obratite vašeg lica rajsku rosu na mene bednog stradalnika koji sav svet vas radi prezire, koji samo vas radi diše, koji kod vas (i kod

apostrofirati) kao naziv za figuru »misli« iz tradicionalne retorike i stilistike: neposredno oslovljavanje odsutnih lica (živih i mrtvih), bogova, pa i neživih predmeta (otadžbine, zakona; u ljubavnoj poeziji: drveta u šumi itd.

) APOSTROFIRATI — neposredno oslovljavati; u retorici: patetično oslovljavanje ne samo prisutnih nego i odsutnih lica, bogova, neživih stvari A PROPO (franc. à propoѕ) — tim povodom, povodom toga ARGUMENTIRATI (nem.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

sa koca keze Ionako vas nema i nema mene Hoćete li RUŽA NAD ČEGROM Je li ovo naš svet ili nije Kraguj nam plameni s lica pada Vepar divni srce napušta Noktima se hvatamo za poslednji dah Za šta da se uhvatimo Ni oblak da nam pruži ruku Ni

biješ Za sunčevo nasleđe U zoru opet na obali zračiš Čete golubova lučonoša Uklanjaju tragove krvi Sa osam tvojih lica Ne bojiš se nikoga Do roditelja gromovnika VELIKI GOSPODIN DUNAV Veliki gospodine Dunave U tvojim žilama teče Krv

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Iako pokrivena sedom kosom, ova matora dama bila je nafrakana lica kao da je nalepila dve iriške kuvane cvekle na obraze.

I po toaleti i po izrazu lica, ličila je na ženu kakvoga bogatoga zajmodavca, za kojega se šapuće da je na vrlo misteriozan način došao do bogatstva

tamo nikoga nema i da bacim pet-šest šaka soli u ono jelo koje ja ne volim, a zatim, za ručkom, da uživam u izrazima lica kad okuse presoljeno jelo.

Na tim plakatima bi mogao biti nacrtan mlad čovek, ispivena lica, ugaslih očiju i povijene grbače; jednom rukom čupa kosu, a drugom drži revolver.

Najzad, kad se bura stišala, pozvan sam ja opet unutra, gde sam zatekao ozbiljna sva lica, kao da su do maločas raspravljali o nastavnim metodama.

A ona je odista i ličila na ikonu. Bila je izdužena i bleda lica, glatka čela i crne, duge kose, sa svetlim razdeljkom na temenu; malih, purpurnih usana i blagih očiju koje su skrivale

U gramatici ima, ali u životu nema jednine, a množina se samo onda da podneti kad je ne čine više od dva lica. Geometrija: Brak čine dve paralelne linije, koje polaze uporedo u život i nikad se ne mogu da sretnu.

Bila je to kao neka tajna sednica, gde sam oko stola zapazio sve poznata mi lica i čuo tako poznate mi glasove. Zastao sam utoliko pre što sam čuo da se moje ime vrlo često pominje, te sam opravdano

Sede tako svi namrštena pogleda i mračna lica i tek posle dužeg ćutanja neko će reći (nisam ga spazio ko) da bi se moglo pristupiti razgovoru.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Nosite ga brzo! — naredi potpukovnik Petar. Gr-r-r-u! — trese se zemlja. Sada još žešće, još strašnije. Lica naša su potamnela, a pogled neodređeno bludi, kao posle neke teške bolesti.

Nešto se slomata sa strane puta, kao čovek. Verovatno uplašen od mene. Grana me neka ošinu preko lica, i zaplašen od nove mogućnosti da udarim glavom o drvo, zategoh dizgine moga konja.

— reče glasno poručnik Branko. Prema svetlosti fenjera ugledasmo unezverena lica komordžija. Idosmo još malo, i onda zastadoh sa poručnikom Lukom. Otprilike negde na sredini klisure.

Hteo bih da zapitam, ali strepim da ne čujem strašnu vest, koju sve više naslućujem, gledajući izmučena i izmenjena lica njihova. — Pa... Kako sad? — zapita kapetan Lazar, držeći me za ruku. — The!... Eto tako, vidite i sami. A vi?

Poneki se oklizne i konj naleti na njega. Jedan pešak, izmučena lica, naslonio se na drvo i gleda mračno preda se. — Može li se? — pita ga jedan u prolazu. — A-ja!

To je neminovno, neizbežno. Tako je valjda suđeno. A ko zna šta i one druge čeka na daljem putu... Lica su potamnela od umora i splasnula od gladi. Pesma je odavno zamrla, razgovori su prestali.

Ako neko tek kao uzgred pomene i porodicu, koja je ostala u zemlji, preko lica ljudi pređe senka, koja ubrzo nestaje pri susretu sa novim prijateljima.

Trebalo je videti izraz lica tih ljudi... njihove napregnute žile, iskolačene oči... Skolismo sa svih strana. I oficiri, i vojnici.

Prišao sam, ali nijedna ne odgovori na moj pozdrav. Imale su otkrivena lica, sigurno su katolikinje. Zapitah jednu, najstariju, da li je voda za piće.

Mnogi sede na gomili kamenja pokraj puta, naslonili glavu na ruke i teško dišu. Lica im obrasla u bradu, obrazi upali, a usta ispucala od zime i vetra. Nama u susret ide jedan Crnogorac sa puškom.

Pešadijski oficiri natovareni su kao i njihovi vojnici. Njihova paćenička lica se ne razlikuju... idemo, idemo, tražeći spasa, kao neki očajnici.

Vojnici podigoše dete. Ono vrisnu, upravi ruke ka svojoj majci i viknu: — Mamice moja... Izmučena i preplanula lica starih ratnika se zgrčiše. Potpukovnik Petar zaplaka se... Gomila poče da se razilazi.

Petrović, Rastko - PESME

na ikonu i na kartu sveta Vama se čini, kad prilazite ženi da je ljubite, Da je ta karta ona krpa uzeta Sa ranjavog lica Isusa Hrista.

Kad? U hladna jutra. Dva vojnika kraj druma sede, Pa ushićeno gledam njina lica mlada: Ko bi rekao da ko hulje Od starice što ih primila Ukraše osam dinara!

znoja i nikotina, Ispe se kao rođaj po katarci, Zatim se spusti do najmračnijih dubina: Mi saznasmo za iznakaženost mu lica... al udarci!

Koračamo, a palac kroz poderotinu od cipele, A oko kroz poderotinu lica: Uči uglasti kostur kamena i sardele; Pa uzbudljivije od ljubičica Miriše ljuto mleko nepomuženih krava Kroz planinu!

Suzama svetim, i spasa, otiče talas sa lica, Zrak, kojim dišem sad, pun obećanja je bolnog zrak, I nebo mesto zvezda pruža mi vrt ljubičica, Između mene i njega

spektar razjedinjenja završiti najzad seljenje: Moljah ga da ne odmiče se, veče to, od mog spavanja, Pa ako primeti plavilo lica, sam me probudi; Ne pomogne li glas mu znan, strašna će možda šibanja: Jer žudim (ako ozdravim) da vidim Je još jednom

poprskati mladošću moje krvi; Kao žrtva, lukavstva mu, bejah toliko prvi, Da sam gledao za njim, još dižući san s lica, u čuđenju, Stalno sam nalazio trag njegov svetli pri mom buđenju.

ČAS OBNOVE Posle svih večeri, vraćajući se opet kući Lica izmučenog i oblivenog suzama, Za sobom lik tvoj znajući kako se muči da izdvoji se još jednom bar nad stazama: Videh,

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Samo ljudska lica kao jesenje lišće prolaze pokraj njega: nasmejana, namrštena, osunčana, siva — sva od njegovog lica drugačija.

Samo ljudska lica kao jesenje lišće prolaze pokraj njega: nasmejana, namrštena, osunčana, siva — sva od njegovog lica drugačija. »Kada bi neko od njih bilo moje, možda bi mi sudbina bila drugačija!

Ali, ovome kapuljača prekrila lice, a iz kapuljače glas struji predlažući Drvoseči da mu za naramak drva dâ vreću novih lica. — Možeš ih menjati! — čovek u crnom spusti vreću kraj Drvosečinih nogu. — A možeš ih i baciti, ako ti se prohte!

preko leđa i krete ka planini, ali se pred sam ulazak u selo zaustavi, misleći: »Što da ne isprobam jedno od novih lica?« Drvoseča otvori vreću i začudi se: puna vreća maski kakvima se igraju deca. — Baš sam budala! — reče ljutito sebi.

Čak ga je već i strah da će iza vojnikovog lica proviriti đavolovo počeo da napušta, kad zalupa doboš, zatrubi truba. Za domovinu, za slobodu zovu vojnika da gine!

Prisloni Drvoseča masku na lice, nadajući se da će, možda, ovo poslednje lice ranija lica izbrisati i vratiti mu njegovo.

Šta je? Kada bi bar mogao da vrati lice vojnika, pa makar istoga časa poginuo? S tugom se sećao čak i đavolova lica. Pomoći nije bilo. Smeh i poruge pratile su ga kao najverniji pas.

Smešno Lice! — vikalo je za njim i veliko i malo. Na licima dede sušile su se suze, čim bi ga ugledali, lica odraslih razvlačila su se u osmeh. Drvoseča poče da se na smešno lice privikava.

— Gle — reče — gde je bradavica? Gde su dlake? — Drvoseča još jednom pređe rukom preko lica, ali bradavice nije bilo, čak kao da mu se i nos smanjio. Deca koja su kraj njega prolazila gledala su ga u čudu.

Oj, kako su im se smejale oči, blistala lica! Zatim, jedno po jedno poče da se izvlači iz čahure, otresa crvenim krilcima i leti ka zemlji.

Kao malena sunca zračila su im lica, blještale oči, žena uzdahnu. »Kad bi bar jedno bilo moje!« — pomisli, sastavi šake da ih zadrži, ali i ovo troje

muža i malog sina sama se sopstvenom hodu raduje, kad, najednom, kao ukopana zastade Lepotica i senka joj pređe preko lica: u susret joj je dolazila starica toliko jadna i pogrbljena da se činilo istoga će se časa kao britvica preklopiti i

Stanković, Borisav - KOŠTANA

ČIN 3 DRUGI ČIN 14 TREĆI ČIN 32 ČETVRTI ČIN 48 KOŠTANA (KOMAD IZ VRANjSKOG ŽIVOTA S PESMAMA) LICA: HADžI TOMA STOJAN, sin mu ARSA, predsednik opštine MITKA, brat Arsin MARKO, vodeničar Tomin POLICAJA, starešina nad

Šantić, Aleksa - PESME

O mili časi, kako ste daleko! Vi, draga lica, iščezla steko'... ste davno! Pusta je soba... moje srce tavno... I bez vas više ja sreće ne steko'...

Ti zatrepta, mila, naga, I u vodu sva se skupi... U ljiljane lica tvoga Purpurna se vatra upi... I dok leptir kružio te Kô vodeni cvijet MIO, Ja, dršćući kao trska, Pod vrbom sam

1908. HAJDEMO, MUZO Hajdemo, Muzo, iz ovoga kruga, Iz lude vreve i huke i praske; Željan sam lica bez laži i maske, Željan sam pola, dubrava i luga.

Hajdemo, Muzo, iz te lude praske, Željan sam lica bez laži i maske, Željan sam tople riječi i zbora. 1908. VEČERNjA ZVONA Predsutonski je čas.

Pod bremenom tvrdim, sve do pola dana, Proveo je stari povijene šije, Još mu sa široka lica namrežgana I s runjava koša znoj curi i lije.

Mirno, u dnu sela, Uskom starom stazom, što na groblje vodi, Za ubogim odrom mala pratnja hodi — Preplanula lica i snuždena čela.

Ovo su časi velikijeh djela: Širom oranih, zamagljenih njiva Vide se jaki roditelji sela. Znoj im sa lica udara i liva, Polako kraču kô da svaki stupa Kovčeg svetom gdje ugodnik sniva. Polako kraču.

Iz kosa kô svila, Iz njedara njenih, sa lica i čela Padale su ruže, i svaka je bila Kao krv crvena. I dok se svrh sela Plava, tanka para u pramenju kupi.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

ga nije poznala: „Dušo moja, mlada Dorotejo, lila sele Derenčića bana, al' me, dušo, pripoznat ne moreš radi lica potna, naprašena, što posmidi prahom i olovom? Ja sam, Dore draga, drago tvoje, drago tvoje, Perazović kneže.

Ali on je kadar da na tamna lica baci svetlost borbenog zanosa. On često šeta „po bedemu i po meterizu i slobodi svu družinu redom“, ispunjava srca

Teško je ne osetiti monotoniju, na primer, pesama koje su zasnovane na razgovoru između nekog lica i gavrana koji donosi vest o boju i pogibiji, ili pesama u kojima se ovaj ili onaj događaj opisuje kao ispunjavanje

bi išli jedan te isti govor koji se više puta ponavlja, ili pismo jedne te iste sadržine koje se upućuje većem broju lica, ili takvo pismo koje jedna ličnost dobija od većeg broja ljudi, ili kad neko na jedan te isti način dočekuje više lica

lica, ili takvo pismo koje jedna ličnost dobija od većeg broja ljudi, ili kad neko na jedan te isti način dočekuje više lica (obično onih koje je pismima pozvao), ili kad se ma koja situacija istim rečima više puta kazuje.

Bez nevolje jer gradit nevolju?“ Vele njemu do dva mila brata: „Hodi, brate, ima i nevolje“. U b'jela se lica izljubiše, Miloš majku u bijelu ruku.

junaku se srce ražalilo, žao mu je ljube vijernice, žao mu je čeda u kol'jevci, đe ostade od mjeseca dana; pa od lica suze prosipaše.

Viđe njega starac Jug Bogdane, a srete ga devet milih šura; ruke šire, u lica se ljube, za lako se upitaše zdravlje; a kad viđe stari Jug Bogdane obranjena zeta i čelenku, prosu suze niz gospodsko

Manojla Šajnović-Damnjana, do Damnjana Oblačića Rada, a do Rada Kajicu Radonju; Kajicom je sovru začelio sproć' čestitog lica kraljevoga. Kakva j' krasna Kajca vojvoda! U kakvom li gospodskom odelu!

ponoći kano i u podne; oko vrata kolajna od zlata, za pojasom dve ubojne strele; visok junak, tanak u pojasu, bela lica, crni nausnica, crn mu perčin pojas premašio; preko krila gola sablja britka, preko gole sablje pije vino; pokraj čizme

su naša đeca ođevena sa onijem ruhom gospodskijem, da svatove moje začinite, da ljepote ni tog ruha nema, da im nema lica ni oblika u svu srpsku zemlju i latinsku.

— u junačke oči udarila, i pričaju i kazuju ljudi: dok iznutra ud̓rio postavu, otišlo je tridest ćesa blaga, a s lica joj ni hesapa nema): „Na poklon ti, ti moj mili zete!

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Kako bruku da sakrije Ćosavo mu lice Svima priča da se brije Kod šašavog brice Pa mu kao brica Smako brke s lica OVO JE PESMA O KRALjU Ovo je pesma o kralju Koji je voleo pralju U ono viteško doba Kad se volelo do groba Bilo

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Hej krčmaru, je li tu poljar Lijan? Odnekle iz ćoška ispade krivonog čičica lisičjeg lica i lukavo upilji u kneza. — Tu sam, tu sam, kneže viteže. Zalivam dušicu brljom. — Deder mi za večeras sazovi ove ljude.

Svi poskakaše na noge. — Eto vojske! — viknu Potrk. Svi su skamenjeno zurili u pravcu odakle se čuo žamor, ali im se lica odjednom razvedriše. — Pa to su naši, naši! Kroza šumu su žurnim korakom dolazili Jovanče i Lazar Mačak.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

požar, neoprošten sud, sudac bezprijateljan i ničim podmićen, pred njim nema svakom usta naišla, stidljiva lica silovitih ludi, a siromaš vrlo snažna.

Eto, svaki ovi naši viđeni sudije s novci se mogu podmititi, laskom i s mobom odpustiti, lica se zastiditi, od koga li se prepasti i dvoobrazni biti.

ćemo patiti i zlopodnositi, jer nas hoćeš baciti ka [u] peć vatrenu, iz pakla ne odlučenu, u vreme tvoga ognjevitoga lica, gopyćega cyproć grešnika pod sudom.

I krošto nas sade, i ppeđe toga vremena sa svetlošću tvoga lica, mirodržitelje mraka ovoga veka, napolje odovud, tamo u večnu pomrčinu izgoniš, pređe negoli dok dođe ono dobi

Ama ako ima koju knjigu, on je zatvori u sanduk ili za policu je baci, kako neće videti beloga sveta (ni on Božija lica), da ni njemu ni drugom ne fajdiše!

Ne lica ni poštenja gledati, nego pravicu i krivicu svačiju rasmatrati. Ovo mi je k izborli gospodarem, kmetovom vrhovnoj

pobožljivo držte se, i zakon hristjanski lepo spažajte pravo po zakonu i po pismu bez mita i prijateljstva raspoznanja lica ravno sudite i rasuđujte. Znajte dobro što vam se piše i kakva vam je za nepravdu od Boga golema prećnja.

« Vašega vam birova da je prav sud bez prijateljstva i raspoznavanja silovitih lica. I bez nikoga mita. Pravu pravdu veli, sustižite, te tako sud s pravdom dokonavajte.

slatkoglasovite, skloniti s raslabom obrazi smešni, namigljive oči tihozgledne, mekane haljine cifraste, belorumena lica, lepo stasita i sitnohodljiva kičeljivo okretna mnoga je tu laska i vražija varalica...

« »Odoše, brate, tamo na pravicu k sudnome sudiji kojino svima jednako po pravdi sudi ne rasmatrajući ni čijega lica, ni hatera kome gledeći mu, štono je taj jedan od svake plahe strahote postrašniji i od sviju posilovitiji i

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

— uvek bi tada zažalio na sudbinu svoju i na uređenje u svetu: što je to bog ostavio da čovek baš mora raditi i u znoju lica svoga zarađivati hleb kad, eto, od leventovanja lepšeg i lakšeg zanata nema!...

Kao derište bila je suva, džigljasta i krakata, tankih, dugih ruku, duga lica i velikih usta, ukratko: jedno najobičnije dečje lice za koje ne zna čovek kako da kaže — da li je lepo ili ružno, a

I obe mlade drugarice se zariču da se nikad neće udavati!...) Ništa ne zna, samo ga gleda, a izraz lica joj takav i usta joj stoje tako da ne znaš ili se smeši ili će da zaplače...

Došao je i neizostavni narednik Perica, narednik i pisar u štabu, nazvan „lepi Perica“ zbog onog belog lica i zbog ona dva mladeža na obrazu ispod desnog brka.

Kuražan je, drzak je, ima puno tih ludih avantura, a što je ovde najglavnije, ćosav je i ima nežne ženske crte lica; i kad se preruši u žensko odelo, izgledaće visok i vitak u tom odelu.

od izdavanja usmenih naredaba, a još više od silnih (kako se oni lepo izražavaju) „krkanluka“; prolaze učitelji, kisela lica i pognute glave, misleći jednako, danonoćno, o svom bednom učiteljskom stanju, kome valjda u svoj Evropi ravna nema;

našto sve to, i otkud sad taj razgovor, otkud fenjeri i sokaci, ćuteci i budžaci, Mane mu je odgovorio hladno i mračna lica: — Za pisuvanje da batališ ti toj, tol’ko ti zborim!

Poznavam ti majku! — veli Zamfir i gleda lice devojčetovo, — valjda u pameti sravnjuje crte kćerina lica sa majčinim. — Poznavam gu, poznavam! ponavlja Zamfir. — I Topal-Stojanču, tatka ti, poznavam ubavo!

Licem na Svetu Petku bila je svadba. Bio je lep, vedar dan — kao i lica srećnih mladenaca. Sve se sleglo u svatove, i radovalo se što se tako lepo, i baš onako kao što je trebalo, svršilo.