Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
— No odma spremajte konje da vas lipo izvedemo i s naše vire skinemo”. Mi jedva dočekamo. Dok naši konji biše spremni, dođe oko 200 Turaka Krajišnika, sve
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
dođu konji igrajući, Vesela će biti nam divojka; Ako dođu konji drimajući, Nevesela biće nam divojka; Ujka će nas lipo darivati: Maramama, tankim košuljama, A tebe će zelen-jabukama. 10 Iš, paune zlatopere!
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Još se pripovida o njemu u Zvrljevu da je lipo piva uz gusle, po vlaški i da je moga dozvati čovika na jednu uru dalečine, tako je jak glas imâ.
Ti s nama večeras ne progovori tri riči, nego nas zadrža da vidimo tvoj izbor. Lipo! Ali ćeš čuti istinu, pa čini kako znaš.
— odgovori fratar, malo mirniji. Jerkovići počeše gurkati Rkalinu u pleća, svi zagrajaše: — Pa lipo!... Kud li će se lipše!... Pa dobro!... Kâ pametan čovik!... dobri naš vra-Brne!...
— E, pa lipo! Ajde sad sa onim dijacima. Ajde povedite ga. Bakonja prođe sa đacima ispod svedenoga ulaska i nađe se odmah u dvorištu
— Ja sam sinovac vra-Brnin. — A! Tako! Živ bija... Vidiš... ovaj... ja nisam redovnik, nego lajik... ali jopet, lipo je štovati starije... Ja bi tebi po godinama moga biti otac... A šta se smijete, bezobraznici? — viknu na đake.
Metni kapicu, dite, metni! Meni je ime Grgo, zvaćeš me šjor-Grgo. Ladaj se lipo, a ja ću te u svemu poučiti. Ali, svr svega ne budi kâ ovi tvoji drugovi. Ajde sad tamo, odmori se.
dobri Balegan lipo me svitova šta ću činiti... Jeto ti kako je bilo... Kenjo huknu, pak se odmače u prisjenak. — O mudro moje dite, o
Jeto ti kako je bilo... Kenjo huknu, pak se odmače u prisjenak. — O mudro moje dite, o lipo moje dite! — reče knez zagrlivši sina. — Blago nama dovika — doda Osinjača otimljući Bakonju iz očina zagrljaja.
Vidite li!? Pa i Jerković, soko od sokola! Prvi put k nama na posilo, a Jerkoviću? Ama baš lipo, ama baš dobro! Dobro došli! Sidajte!... Njih četiri sjedoše na kolomat, između Trtka i Bobana.
— odazva se Škeljo namigujući drugu do sebe. — Baš dobro, i lipo, i bratski, i kako baš triba! — poče sladiti Trtak. — Mi smo svi sluge svetoga Vrane.
— Ta-ako! A ti ajde odma! Neka se naredi sve što triba, a jevo mene za tobom. — Ajdemo i mi, kad je vako lipo vrime! — reče gvardijan, pak odšetaše svi, i đaci za njima.
Prekovođani opet pitaju: „Je li ono mali Jerković, što onako lipo piva?...“ — Bakonji sve kika rastijaše na tu pomisao, pak se toliko odobrovolji da se izdaleka javi Dundaku, koji
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Među ljudima uvik ide pravda sa nepravdom, dobro sa rđavim. — Kako to, sine? — onaj još ne razumi. — Ta tako lipo! Eto, čovik ima pameti da vidi kako mu lipo žito đika i dite raste, al̓ ima pamet i da vidi da će umriti.
— Kako to, sine? — onaj još ne razumi. — Ta tako lipo! Eto, čovik ima pameti da vidi kako mu lipo žito đika i dite raste, al̓ ima pamet i da vidi da će umriti. — E pa dobro, al̓ šta ćemo onda raditi?
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
nastavi: — Ča ćete vi stari, mladići se vesele novomu svecu ča je mlad ka i naš pobožni dum Andrija, ča vam je danas lipo opravija!... — Muči, ženo, to su naši muški posli! — prekide sanjiv pošljednju Zdravo, Marija Žižica i utrne svijeću.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
XVI Listaj, goro, listala Tužnima rad leka! Blistaj, zoro, blistala Ovako doveka! Šapći, luže tihani, Miri, lipo, miri, A lahore lagani, Ti joj miris širi! Priželjkujte u gori Slavujići nujni, Žubori-de, žubori Potočiću bujni!
Ćipiko, Ivo - Pauci
— Posli će upeć', a kako je sada lipo! — reče djevojka. — Neka sunca, sunce je život! — razdragan odgovori Ivo. . — Tako se čini, dok ga nije, jedva ga
Djevojka stajaše na istome mjestu k'o ukopana i plašljivo gledaše oko sebe. — Sada ih lipo goni doma! A danas si dobio nadnicu! — očito veselo javi se lugar. — Zna sam da je živina pohupna...
Dok je dovršio, sjede, a drugi pogledaše u načelnika. — Pitam rič! — javi se iza male stanke šjor Peko. — Lipo govori šjor Tadić, ma šjor načelnik jema pravicu...
— A ko zna kako će bit'! — javi se jedan od svjedoka. — Proći će lipo, — veli stari Ante. Vi ćete ka i prvi put reći da niste ništa vidili. Sin će vrcati simo—tamo. Neću ja drukčije.
— Ja šest miseci, a ono dvoje dice svako po tri miseca... Uh, kad pomislim na familiju! — Puno! — začudi se Ivo. — Lipo kaži kako je bilo! — opazi otac Ivov, šjor Luka. — Otišli smo u nedilju po podne da na vrime dođemo.
A posli našlo se pismo da je čovik mu bio sve lipo podmirio. Ma, prisješće mu! — Ostavi tuđi posao, pripovjedi što je s tobom bilo! — prekide ga Ivo nestrpljivo.
Ele, zivnulo i nas. Okolo svi oni ... ča ću vam govoriti — znate ih. Prokurator se lipo na me smije. Mene je to razabralo; gledam dicu; oni k'o krpa ublidili. — Došli ste, a? Bravo! Ne bojte se!
— napije nam zlo jedan od njih drugi, suv ka čava. Ni ga ča vidit', a viče. — Ispitali nas... dica i ja kazali lipo kako je bilo. Ča ćete da vam duljim, osudili nas smijući se, baš ka od šale.
Ajme! Te zadnje riči — te riči prodrle mi ka strila u srce... I sada kada ih se sitim, lipo im čujem glas... Čini mi se da ga vidim, onako umorna, teška pred sobom; zapahnjuje me njegov muški zadah...
— reče odlučno Ivo. — Fala ti, gospodine moj! — prezrivo izusti šjor Luka. — Ti bi me lipo svitova. — Znam ja kako će biti kad mene nestane! — A ja k'o tovar radi i trpi, i raspni se, sve za vas!
— A zemlje si pitio? — Pustio! — Pa će življe: — Valja reć' pravo, je sotona! Ma lipo rali zemlje; dika je pogledat' kako je uredio ono moje siromaštine! — Pošao si, brate, nadugo, — reče Ivo nestrpljivo.