Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Uh, samo da to nije! — jeknu. Pa jurnu iz kuće napolje. Olujina otpočela... Munje su šibale crno nebo, kao usijane ličine, a grmljavina se razlegala dubravom... Strah neki obujmi Ivana. I samo ovo vreme uli mu neku strašnu slutnju u dušu.