Jakšić, Đura - PROZA
drugi za jedan direk tako pažljivo da je Stojna, koja nije još mogla zaspati, mislila da je to samo povetarac što suvo lišće kotrlja.
se i smrklo, a mesec je svojim blagim zracima obasjao pitoma brda i divotne doline bogatoga Levča i, kroz zagasito lišće gustih lugova setno prodirući, u bistrim potocima ogledao je svoje bledo lice.
Obradović, Dositej - BASNE
A kad prođu lovci, onda on počne čupapi lišće i jesti. Upaze lovci gdi se loza nija; pristupe, vide jelena, i ubiju ga. „Pravedno stradam,” — rekne ovi sav u krvi.
Nije dosta što nas ljudi love i jedu, što nas psi teraju, što nas orlovi istrebljavaju, nego miš da protrči i lišće da zašušti, strah i trepet napada na nas.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Ako je ta vest morala biti zelena, zašto mi nije poslata kao kukurek? Zašto je morala imati šape gmizavca, a ne lišće, ko leska ili brest?
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Išao je zamišljen stazom; suve grančice puckahu mu pod nogama, a opalo lišće šuštaše. Na stazi se susrete sa Marinkom Marinkovićem.
smožditi!... I, ne znajući šta radi, on skide kapu pa opuči koračati. Toplo ilinsko sunce probijaše kroz gusto lišće, a njegovi svetli zraci padahu ovde-onde po zemlji. On je goreo i bez sunčeve toplote.
12. GORSKI CAREVI Stanko se uputi lugom. Pod nogama njegovim pucahu suve grančice i šuštaše opalo lišće, a on se zadubio u misli... Nije se mogao načuditi otkud tu Kruška i Marinko?...
Iz okolnih sela dopirao je glas petlova; ptičija se rascvrkuta; sveža vazdušna struja pokrenu lišće na drveću i ono zašušta... a kroz to zeleno lišće video je kako zvezde blede.
a kroz to zeleno lišće video je kako zvezde blede. Bela jasna pruga probijala je kroz šumu, i ona postajaše sve rumenija, dok se ne pojavi
Hiljadama njegovih zraka probi se kroz zeleno lišće, pa je treperilo i prelamalo se kao šareni šljunak u bistrom potoku... Stanko diže glavu i prekrsti se.
San više ne beše prijatelj starim trepavicama njihovim... Dugo su ćutali... Napolju je vetrić pirkao i gonio opalo lišće po avliji, a vatra se tulila na ognjištu. — Blago moje!... Gde li si sad? — procvile Petra...
Zeko se spusti pored Stanka i prebaci ruku preko njega. Nasta tajac. Čulo se kako šušti lišće na drveću i pesma cvrčkova; malo posle čulo se kako poneko lako hrče... Stanko se zagledao u nebo.
Konj zaigra pod njim. On ga pusti, pa ga onda stade šiškati dok mu ne pusti ravan. Jutro beše lepo. Kroz sveže zeleno lišće probijahu sunčani zraci; slavuj se natpevao sa drugim ptičicama, koje pesmom svojom pozdravljaše sunce...
Svi su bili kao u nekom polusnu. Panduri su spavali u hanu kraj ognjišta. Napolju je pirkao vetrić i gonio suvo lišće... Kruški pale trepavice kao da mu je neko breg na njih navalio. On se namesti i zaspa...
Oči su Stankove munjom palile... Dan je sve više osvajao. Sunce je probijalo kroz gusto lišće i već se osećala toplina zraka njegovih. Najedanput stadoše. Zavrzan zalaja i odazva mu se lavež.
Sad bar možeš biti serbez. Tamo ima puno Turaka, možeš ih se nadvoriti do mile lasti... Pođoše... Kroz gusto lišće probijahu sunčevi zraci. Hiljadama bubica milelo je po zemlji i proletalo oko glava njihovih. A u Stanku je kipelo.
Dučić, Jovan - PESME
POVRATAK Vratiće se opet kada lišće pane, Kad zaplaču hladni vetri obalama, Kao uspomena na pomrle dane, Bleda i u crnom, javiće se nama.
I kad opet izbi: s topola se rasu Zadnje mrtvo lišće. Mir je na sve strane. Dok ponova kucnu: tiho u tom času Jedno gnezdo pade visoko sa grane.
PESMA MRAKA Sve vojske noći jezde, Zastave mraka vihore; Vetar je razneo zvezde I zadnje lišće sa gore. Ponoćni crni petli Već su se triput čuli; U luci far ne svetli Gde brod moj mirno truli.
Sprema se klasje sve da padne, I lišće pred noge panju; Da zemlja danas žudno znadne Za lepu smrt u sjanju. KIŠA Nedelju dana dažd rominja, Korito rečno
Huje tamne rime, kô mistično vrelo, Kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada: U svakome stihu ima suza jada, U svaku je strofu leglo srce celo.
Kad za poljem punim crne deteline Počeše vlašići da blede i slaze, Mrtvo lišće poče da pada na staze, I kao crn uzdah da izbi iz tmine.
željan sam te i ja, Da baneš pod maskom druga ili gosta; Da takav, polu-bog, polovinu zmija, Vrebaš me kroz lišće i čekaš kraj mosta.
Majka ga je često nosila po studenim senkama drveća čije je lišće imalo miris sna. Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno
Tako mnogo godina. I kad su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; kada su njegove strasne i velike oči, nekada zelene kao limunovo lišće, postale mutne; i kada je u
su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; kada su njegove strasne i velike oči, nekada zelene kao limunovo lišće, postale mutne; i kada je u svojim venama osetio jesen koja više nema svog proleća, on se vratio na svoje sunčane
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Arsen se tako uprepastio i zbunio, da se popeo na orah, sakrio se u lišće, pa gleda neviđeno čudo. Đeda se podmladio. Čisto pocupkuje kad ide. — Hajd na bunar! dođoše na bunar. — Vadi!
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Jednoga dana radi ona tako u bašti, kad čuje gle se nešto u komšijskoj bašti provlači, pa šušti lišće. Sva pretrnu; srce joj jače zakuca, a obraze prođe mala rumên. — On je zacelo!
nije bilo, a nabrala ga je Jula sama svojom rukom; birala ga k’o golub zrno, i naslagala lepo na široko vinovo lišće, pa mu dala kroz déru koja se toga dana prvi put pojavila na ogradi baštenskoj.
ih od one nesnosne kontrole koju je bog svakom mladom zaljubljenom stvoru, u licu njegovih roditelja, natovario na vrat. Lišće vinove loze opada, pa se proredilo, makova cveća davno nema, samo štrče u visinu suhe glave pune maka, i daju povoda
kao da se uspavao, kao da izumire život u selu; ućutalo se sve, po sokacima i svirke i pesme i žagor i razgovor. Lišće opalo, i crni se ogolićeno i pokislo granje na drveću; opao kreč i lêp sa kuća od silne kiše, pa ti izgledaju kuće
vidiš vranu ili parče repa od dečjeg zmaja, koji je bog te pita s koje strane pao i zalleo se u granje sa kojega je lišće davno otpalo, a rep ost’o tu da krasi golo drvo, i stajaće tu sve do druge godine, do leta, kad drvo ozeleni listom, i
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
A dani prolaze, pa jesenje kiša prska u prozore i vetar nosi žuto lišće i savija grane sve do zemlje, dok Hristić sedi u toploj sobi, izležava se i pomera one čiode.
Bila je jedna od onih tamnih noći, u jeku jeseni, kad vetar, hladan, sav od nekog jezivog jauka, otkida lišće i lomi grane sa onom podmuklom i osvetničkom vriskom koja ledi. Baš kao da smrt vitla kosom unaokolo.
Afrika
geoloških doba kada su se džinovski gmizavci vukli šumama osvetljeni mesečinom i kada je gušter viši od baobaba brstio lišće fromažea.
Zeleni sveži buket lišća napred i pozadi, jedina je njihova odeća. Lišće pridržava jedna mreža od crnih uzica kojom su opasane.
Ona dalja šumica, zbog koje izgleda Banfora kao u cvetu, u stvari je sa lisnatim krunama čije je lišće čudno požutelo, s metalnim i svilenim prelivima.
Izuzev grivni, nijedna nema druge odeće do sveže lišće napred i pozadi. Njihovi su likovi razdragani; zubi koji blešte i oči koje sijaju. Udovi svetli i čvrsti.
Mnogo žena sa ranama veneričnih bolesti, što sveže zeleno lišće između nogu ne može da skrije; mnogo ljudi gubavih. Na sredini sela neka vrsta trga okruženog crvenim kortinama ovih
Ona se pomoću peraja puza uz korenje, povijena stabla i granje, da bi brsla zeleno lišće. Kao kod mnogog bilja i životinja u poto–potou, njeno telo fosforiše, tako da je njena evolucija kroz krune drveta sasvim
Žene i devojke koje se, kao u raju, odevaju samo u lišće, nestale su sa moga puta. Provlačeći se tako između koliba nailazim na čitav skup staraca posedalih po asurama u
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Ispod jednog oluka, od olova, na kom je bio podignut limeni krov. Nije imala plota, ni kapije. Prilazilo joj se kroz lišće. Isakovič se srušio, od umora, tu, i tek je docnije prikupio snagu da počne da doziva, muklo.
krijući se, iza zida, a zagledan iznad krovova u daleka brda, iza kojih je, negde, ostao Cer, na kom je opadalo žuto lišće. Tako ga se sećao.
I šumarci na bregu, i jablanovi na reci, i drveće u vrtu. Pod prozorom, u kući, počelo je da žuti tek prvo lišće. Sunce je kroz granje još svaki dan sijalo.
A što se tiče njegovog bratučeda, Pavle im predlaže sad, da u Rosiju ne kreću, dok je ovako, toplo, i lepo, jesen, kroz lišće opalo i požutelo, nego da sačekaju da zaveje sneg, i da, po snegu, putuju. Kaže, tako će brže stići u Rosiju.
kuće bio je u tamnoj senci, u kojoj je još cvetalo žbunje jesenjih ruža, a u koju je visilo i granje sa drveća, čije je lišće bilo počelo da žuti. Kapci na prozorima kuće, na spratu, bili su širom otvoreni.
Bubnji su nam bili nemi. Pomrli su nam bili, uz put, i svirači. Pa eto, pođosmo u Rosiju, i u Rosiju, s jeseni, kad lišće žuti. A taj krmak viče: Ja sam vaš bog! Bivši Srbin, a dere se: Ja sam, za vas, Karpati.
Tog dana, kaže, bio je dan kad je Uroš Nejaki zaklan, a ceo se Tokaj upalio u jeseni, lišće, drveće, šumarci, okolna brda, sve je počelo da vene i žuti.
Nego su ličili na oluju, i poplavu. Kao što jesenji vetrovi nose, kad duhnu, svelo lišće, sa drveća i grana, duž puta, pa podižu, visoko, ono, koje je opalo na zemlju, tako su i te gomile iseljenika u Rosiju,
Oni bi, posle, kao i pojedinačno lišće svelo, trčali, da svoj transport stignu. Ti su, usamljeni, uplašeni, sami, u tuđem svetu, najviše plašili, uz put, žene
zraci Sunca, kroz tu šumu, izazvali su bili čudno šarenilo, u zelenilu, i žutom lišću, koje je opadalo, a i to žuto lišće bilo je šarenilo žutog – manje, više, crveno, mrko, mrtvo.
ispruži noge, i počeo da pešači, još čudniji je bio šum lišća svelog, koje je, koračajući, pred svojim korakom, dizao. Lišće bi uzletelo pred njim, zalepršalo i padalo, kao bezbrojni, žuti, crveni, mrki, mrtvi, leptirovi, koje vetar podiže, ali
Što je drum dalje odmicao, od Ujhelja, u brda, lišće je bilo sve gušće opalo i ležalo, na zemlji, uvelo. Šumsko drveće, grane kao neke ruke, sve su bile više isprepletane,
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Oko njega se na sve strane širio leden val straha tako da je lišće u okolini zimogrožljivo treperilo, a zaspale ptice sanjale su zimski dan i drveće pod injem.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
iznad zakrpljenog stolnjaka u »Balkanu« , gradile su se kule i gradovi, osipali se u prah i pepeo dvorci i zadužbine; lišće je prekrivalo kamene nekropole ispod kojih su spavali iščezli ratnici, plemići i monasi...
— upita. — Nikada, naime, ne jedem pastrmke pre nego što ih vidim... Ribe položene na bledozeleno lišće buljile su u njih svojim mrtvim očima. Dve vretenaste pastrmke iz reke u kojoj je naučio da pliva. — Sjajno!
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Tišina u šumi, kad bezglasno treperi lišće, sjena se nemirno miče u prašini kao da hoće da se otkine i otputuje (Starac s Torbakom) Ono što se zbiva u vlažne
Milićević, Vuk - Bespuće
široka i žuta, prelijeva i pretapa oranice, livade i polja iz kojih viri pocrnjela kukuruzovina; okrećući mlinove, nosi lišće, klade, ogranke, crkotine; odronjuje, otkida i otima zemlju jednima, donoseći je drugima: za jedne dobra, a za druge
kiše, i Una se zamuti, nabuja i preli se preko svojih obala, napuniše se jaruge vodom, a brdski potoci, noseći lišće, zemlju i kamenje iz planine, valjahu se niz vodojaže i slijevahu se s hukom u Unu.
i natjerivaše Unu o obalu, povijaše kosimice kišne mlazeve, poginjaše pusto drveće i stresaše zaostalo, žuto i samotno lišće sa golih grana i uzburkivaše kroz dimnjak vatru u peći.
Radičević, Branko - PESME
Ode leto i omara, Lišće žuti, pada magla, Sever duše, list obara, Već i zima silno nagla. Al' i zima ode ljuta, Smeju s' doli i planine,
divno biti, Ajduk Veljko ljuti vuja, Turci stado jaganjaca, Ajduk Veljko kâ oluja Kad u jesen iz klanaca Svati lišće to po gori, Pa obori, Krši granje, pa silena Čupa rasta iz korena — Seče Veljko i natiče, Goni, stiže što izmiče,
Oh davno je, ma ja te ne dočeh: Četir puta veće zima ljuta Pograbila lišće sa drveta, Četir puta sinu pramaleće, Lišće vrati, okiti drveće.
Oh davno je, ma ja te ne dočeh: Četir puta veće zima ljuta Pograbila lišće sa drveta, Četir puta sinu pramaleće, Lišće vrati, okiti drveće.
Sve propalo, svega mi nestalo, Mog života drvo precvetalo, Lišće žuto vetar mi razduvô, Šta će jošte ovde drvo suvo?
da g' u brdu nije, Što bi brdo da mu gore nije, Što bi gora da nema drveta, Što bi drvo da ne ima lišća, Što bi lišće da mu tica nije, Što bi tice da im pesme nema, Što bi pesma da od srca nije, Što bi srce da milosti nije, Što bi
36. Već gusta s' magla jutrom započela, Na zemlju mraz je veće padô kru(t) Zeleno lišće jesen je odnela, I goli diza k nebu drvo prut.
A pored sela legla gusta šuma, Te pružila se jednako kraj druma, Kroz lišće gusto pirka vetar tio, — Al' ko se ono uz dub naslonio?
Beše tamo mlogo muke, Zveke, cike, uke, buke, Jošte lišće, trava, cveće, Od golema stra trepeće; Ma već prođe, sve je tio, Bojak davno utolio.
Da nije vetrić što kroz lišće mili?“ Na prsi on njoj ruku svoju meće I oseća di u nji srce kuca, Već micati se njena usta vidi, I opet ne sme da je
Moma slušat osta. — — — — — — — — — — — — — — — — (KAD MLIDIJA UMRETI) Lišće žuti veće po drveću, Lišće žuto veće dole pada, Zelena ga više ja nikada Videt neću.
Moma slušat osta. — — — — — — — — — — — — — — — — (KAD MLIDIJA UMRETI) Lišće žuti veće po drveću, Lišće žuto veće dole pada, Zelena ga više ja nikada Videt neću.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Veseo jesenji vjetar kovitlao je po vazduhu lišće, slamu i perje, hujao kroz ustalasano granje voćaka i zvao da se pođe nekud, naduvane košulje i zalepršanih gaća —
kukuruz, Vasilije se nešto prisjeti i poče da gunđa: — Pa da, sad ona bira: valja joj travu, valja sijeno, valja repino lišće, a i napoja će se naći, dao bog nek ona samo izvoljeva ko kakva popadija, a ti, Vaso, tebi je dobar i nevaren kukuruz,
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
MAJKA PINTOROVIĆA: Dopada mi se onaj vez. Zeleno na crvenom, to je prilično neobično, i vrlo originalno. A i lišće je ukusno urađeno. Za svilu znaš da je iz Mletaka? Mnogo lep rad. A i materijal je prvoklasan.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od klepetuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk“; san
Vlaga potoka još više me dirnu. Meka, sočna trava nabujala, a više moje glave sklopilo se granje i lišće. Kroz granje probija mesec te osvetljuje tamnozelenu vodu koja polako žubori, promiče, belaska se i mileći preliva se
I pade veče, opet iziđe mesec i obasja sve. Opet lišće zašumori, hladovina i senke padoše... Ljudi se vratiše sa rada, stoka uvede u štale, zatim se presvukoše i dođoše vama
Jer ko se tada — na Đurđev-dan, ujutru, pre sunčeva izlaska — okupa, biće cele godine zdrav kô dren, čije lišće, tada nabacano, pliva na vodi...
Neke sele u travu, druge kleknule oko cveća, a treće uzele lišće i njima pucaju, te tako kušaju vernost i ljubav svojih dragana. Nagoh se na prozor. — Šta ćete? — pitam ih.
zavrnuo rukav na košulji i mulja grožđe što mu žene sipaju iz svojih korpâ grdeći svaku što pored grožđa bere i suho lišće.
Stoji. Čeka da se nasmejem, ali ja neću, no ćutim i čupkam lišće. Bili smo u svađi. Posvađali smo se pre nekoliko dana, kad je dolazila kod nas, na bunar, a od mojih niko nije bio.
glavu u jorgan, udišete miris skoro oprana čaršava, slušate kako popac u ognjištu iz kujne cvrči, iz bašte kako šušti lišće, kako skaču po drveću i džbunovima još ne zaspale ptice, do vas, u bunaru, kako kaplje voda sa ovlaženih kamenova, a
Kostić, Laza - PESME
Al' moje je srce sveže, proleća se njemu smeše, pa kada bi lišće velo, pa kada bi samo htelo po mom srcu da poleže, svaki listak što bi pao kô cvetak bi ponikao.
Lalić, Ivan V. - PISMO
Kako da ležaj ti prostrem Pa da odboluješ malo? Hoćeš li lišće il kostret, Do čega li ti je stalo? No kako da log ti sterem Kada se skrivaš u tmuše?
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Spaljuju lišće, izigravaju farmere sa grabljama u ruci. Vrisak! Najzad pronađem diskretno prikucan broj mog budućeg poslodavca.
Vreme prolazi, smenjuju se dani i noći, tako reći godišnja doba i šta ti ja znam, opada lišće, topi se led na rekama, okreću se kazaljke na satovima, baš kao u onim smešnim američkim filmčugama, oficiri već
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Bije krilo orlovo o grananje borovo: Kovačica, Opovo. Zlatno pile gromovo mrsi lišće lozovo: Kovačica, Opovo. Kroz mrštenje glogovo kreše sunce bogovo: Kovačica, Opovo. Zvrkne zrno bobovo.
BUDIM І Noć ce svukla do kolena: panja evo - nema klena. Žuti lišće po brdima: stara kuća kraj Budima. Zaigrala luda karta: dvaput Olga - triput Marta. Ne množi se nego deli.
u srcast crtež s osam očiju, od čijeg luča (kao da Egej naranči morskoj otvara kriške) pali se svećnjak - a gori lišće. Ne dršći, ruko - hartijo, ne vej. HRISTOFOR RAČANIN: SLOVO U ZORI BEOČINSKOJ Tek listak žut sam među inocima.
(Grabi, ne predi: izmiče se nit hitro u raznit, u tamno mesto, nestih-stalaktit.) Rasipa rđu lišće kruškino. Iznutra šumi predeo freska. (Gdegde ga razdre grlo kučkino.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Tu zlatan Mjesec postelju vije, diže se Sunce u jutro rano, u noći Bauk u bubanj bije, šapuće lišće ko začarano. Sunčeva majka u dvoru prede, vreteno sjajno u ruci pjeva, unuka traži u zore blijede srdita baka
Kroz maglu samo, putnik zanesen, berući lišće, prolazi jesen. Čudi se Žuća na pragu mlina: „Gledajte, braćo, beli se tmina!
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— Znači da ste bili na korak dva od nje, ali da vam je lišće zaklonilo. Vide se još tragovi njegovih stopa na steni kod obale. Ne treba, razume se, u njih verovati. — Zašto ne.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
I naša će se golotinja u reči odenuti ko breza s proleća u lišće. EPITAF SLOVENSKOG PRAPESNIKA Zbog starih naših pesama u novoj me ovoj veri otpadnikom i vragom nazvaše.
rudim i dok ih stražari nose nekuda van grada, s krovova se cedi krvava sluz i kad ih obese mrtve drveću lišće porumeni ko u jesen, vradžbine klete — dokaz da su krivi!
Pa šta je to noćas bilo pričaj od vremena duga jahao je i lišće je padalo puno poštovanja za rodnu zemlju ko i oni konji što je uzvišeno gaze po kralju memla a on se prsi iznad ugaraka i
na crkvi se zatvorila vrata vetar se slegao u neki panj isklijalo je ono što se spremalo na susret sa suncem lišće je našlo svoju bogazu te pada suvi vodostaj raste i gusne u ponekoj tački u ptici što nepomično stoji u kostima
voli one koji neće da se sahrane da pretvori u mumije no više se brine za majke i ostale ustanove pune mleka i za lišće što živi od hlorofila moramo hvaliti sve hranioce sad kad veče nudi svoje rumene tanjire i od zreline peva od
Onda poče da pada lišće sa grana sivo i gnjilo il skamenjeno pa zvoni i slaže se u smetove slova i u krike porodilje pa se na mrazu sve spaja
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Kada se još više razdani, naše slutnje postadoše strašna stvarnost. Mrtvi vojnici su ležali kao opalo lišće. Topovi i kare bili su okrenuti u raznim pravcima, šestorne zaprege mrtve.
Bio je svetao sunčan dan bez prašine. Polja su ležala pusta, a vlažna drveta opustila tužno grane. Lišće je počelo da žuti. Osećao se već dah jeseni.
Bio je topal jesenji dan. Povremeno zašumi suho hrastovo lišće i vetar nanese poneki list, koji se skotrlja sa ivice rova.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
I on se stade pribirati. Odjednom skoči i iziđe u dvorište. Stade hodati tamo-amo, a pod nogama mu šušti opalo, žuto lišće; a nad njim se nošahu gusto zagasiti i beličasti oblaci, plivajući tiho preko nebesnoga svoda.
Opružiše vratove, dunuše snažno u prašinu i pokupiše lišće i kruške... Jedna mladica, jamačno prveška, malo nežnijega srca, riknu protegnuto, pa produži put za društvom...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Uzaman mi trepećala, Od danaske pa do veka!“ 11. Porasla jela do neba, Savila grane do zemlje, Na granju lišće zeleno, Na lišću cveće crveno, Na cveće čele popale.
Što mi je jela visoka, To mi je crkva Gračanka; Što mi je lišće zeleno, To su mi knjige crkvene; Što mi je cveće crveno, To mi je pričes u crkvi; Što su mi čele popale, To mi je
da ju vidim, Ko me srete, svak mi reče: “Jela ti se ponijela, Iz vrha ju zlato siplje, A iz grana sitan biser, Lišće ju je žuti dukat, Pod nju sede tri devojke: Jedna beše raspletena, Druga beše sapletena, Treća beše neljubljena.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Sve nam dopušta tuga. SLAVA . . . . . . . . . . . . . . . Kad se oblaci roje... i lišće pada, sa granja svela, i svi boli, u jeseni, zaćute... Kud oblak ne nađe više puteve zasute, lete oči moje. . . . .
U bol i greh i krvoprolića. Sa tugom novom i bezdanom u slast vitlaju željom neobuzdanom, ko svelo lišće, sva bića. PARTENON Ne volim veselost proletnih bašta, niti da ičija duša prodre kroz svilu mog crnog muškog plašta.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu, i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto. I, tako, bez bola, vratiću se, bolan, voćkama naših polja.
Za društvo mu, što po vinskom mehu svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim, preskačući, prvi put, potoke, u smehu. A, mesto svog života, znam da, po vidiku, taj osmeh
kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu, čim, uplašeno, spustim devojačko telo, kroz maslinu mirnu, vidim, daleko, opet, lišće svelo i zavičaj oblačan. I, tako, bez kretnje, tuđinu, poljupcem, dižem, u vetrove proletnje.
Nekad sam, umorno, ležao u zemlji, koja se rasipala pod topovskom paljbom, i nikad neću zaboraviti lišće rascvetanog krompira, koje se treslo, kao od grada, od tanadi, oko moje glave.
Kroz zavese vidim rečicu brzicu, koja teče kroz grad. Nad njom pada uvelo lišće, koje, ovde, još svuda žuti, a preko nje prelaze nebrojeni, gvozdeni mostići.
Nad rečicom je padalo žuto lišće, i stara crkvena okna požuteše, na tihom sunčanju, kao ćilibar. Videh da sam u tuđini, i setih se ljubavi.
Ceo moj život bio je vezan za lišće, za grane, koje su mi davale misli, i modre vode, od kojih je zavisilo koliko gde ostajem, i sve što se oko mene zbilo.
I, kao mahnit, na vrhu ove crkve, čije je zeleno kamenje nekad bilo bilje, negde, ko zna gde, pa se stabljike, čašice, lišće, sva vitkost, još vide; pred kojom bi me pre šest stotina godina, jer hulim na Boga i jer hodim kao veštac, spalili –
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Dođe mu jedan čovek pa mu kaže: „Prijatelju, ne valja ti radnja. Nemoj samo kresati lišće i seći stabljiku od pogane biljke a koren joj ostavljati, nego čupaj biljku iz korena.
„Istinu je govorio on“ — mišljaše Agaton. — „Ja sam taj čovek što je imao njivu i rđavo je radio. Ja sam samo kidao lišće i lomio stabljiku pogane biljke kad sam pobegao od ljudi, a trebalo je iz korena da je čupam.
Ceo se dvor uplaši, jer je car počeo tako strašno kijati da se lišće na drvetu treslo a ptice se rasplašile. Otrčaše, dozvaše vračare i gatare, lekare i bajalice; ali mušicu ne mogade
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
— Ja sam se i rodio slep. Ona trojica oboriše očajno glave. Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće; po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zlosluto graktanje.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
ne treba ti ni da se mučiš, samo zini... Tri koraka od tebe raštrkala se pozna šeptelija, lišće u pola opalo, a na golim i crnim, rapavim grančicama žute se slatke praske, ka' istovetno smilje.
Nad tobom treperi i šuška zeleno i polu-suvo lišće orahovo; zagledaš se u jednu crnkastu prugu, na njegovom pepeljavom deblu, pa ideš očima za njom, do rakalja; odatle
Taman se dobro zagledaš, kad — a odozdo, kroz lišće čuješ: tup — tup — tup, pa tek; cvrc po samom čelu — i orah se skotrlja na travu...
A ti si sve probao, od svega okusio, pa si sad sit i zadovoljan; vetrić te uspavljuje, zeleno lišće sklanja te od sunca, deca polako šapuću i ti si već sklopio oči...
Obuzme te rosna vlaga, vazduh se puni nekom tamnom maglom, dršće i treperi lišće na jasici, zadahne te svež, večernji vazduh, na nebu svetlucne po neka zvezda, pronese se po neki zalutao oblačak i
— Kažu, ima ih dvaestak. Počesmo da silazimo u jednu duboku jarugu, obraslu samom bukovinom. Poče da šušti suho lišće pod nogama, no mi udvostručismo opreznost, te siđosmo tiho i lagano. Ali sad beše muka penjati se uza stranu.
Provlači se kroz gusto bukovo lišće ogromna povesma sivih oblaka, vijući se dalje i preturajući se visoko nad nedoglednom dolinom dunavskom.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
obrazi im rujem gore — u gomilicama nešto ćućore; pognutih glavica, crveno-sjajne, šapuću rosne baštenske tajne; a lišće njihovo ćuti, čučeći, tek tako, da svežanj bude veći.
Odbaci s leđa teški kaput I skliznu u suvo lišće, na put. Razbij ga; u njemu, ko u gnezdu, Naći ćeš krakatu, mlečnu jezgru: Četiri skakača, četri džambasa Koji se
U vazduhu (učeni bi rekli: u atmosferi) Kad je napojeno, lišće ujednačeno treperi, A kad ožedni, lišću se smanji opseg, Pokunji se, i nije mu ni do čeg.
Smaže ga odjednom, bez po muke, O lišće otre zlatne ruke. (A onaj Jakov se, i dalje, brčka u kadi I pravi mehuriće na dugoj bradi.
VETROVITO JUTRO Sunce tuče u bogaze, Sjaj kroz lišće pljušti. Duva vetar, a zora se Na konopcu suši. Zemlja škripi kao lađa, Zaglunuše uši: Ne znaš da li sve se rađa,
Al godina radi i kad ništa ne radi. U šumi, u tišini, sigurno ste već čuli Lišće kad truli. Godina, kad joj odlane, Obavlja taj posao: On joj je od lane Ostao.
Reči njene, u mraku, šapuće mokro lišće. Kiša je mastilo kojim pesmu o sebi piše. Vazda su joj ruke pune Jer uvek nešto pupi i uvek nešto trune; To je
Pokušavao je i da misli Ojađen, slomljen i potresen. Kiša je rosila, proplanci kisli I mrko lišće sejao kesten, Al u to vreme, avaj, Krapinci Još nisu znali šta je jesen.
Bogat je ko novac u šaci stišće. Ko onaj što kukom nabada lišće U parku — čim vidiš paru, pribi je! I ne libi se, nisi iz Libije! Vatra da se razgori, treba meh!
su se kotrljali nizbrdicama, lipe u Makedonskoj ulici, svetlosni prasak ljudskih glasova i zvukova u aprilu, nagomilano lišće po trotoarima početkom novembra, fijukanje košave i debljinu snežnih smetova...
Rakić, Milan - PESME
Al̓ ne volim te, ne volim te, draga! I zato ću ti uvek reći: ćuti, Ostavi dušu nek spokojno sniva, Dok kraj nas lišće na drveću žuti I tama pada vrh zaspalih njiva. VARIJACIJE Tvoje je lice kao ljupka freska Na čađavome zidu starog hrama.
Stradala si dugo. Odmori se, ćuti, A ja ću ti, draga, doći izdaleka, U močarnu jesen kad lišće požuti I priroda bolna na smrt svoju čeka.
A posle će tiho, ko lišće sa grane, U zaborav pasti spomeni po redu, I zaboraviću prohujale dane, I negdašnju sreću, i današnju bedu,— Sve, i
oni, Drhtaji tvoji mene vežu Za večni život od iskoni, I u dnu tužne duše moje, Ko nagoveštaj nove vere, Veselo kao lišće tvoje, Nagoni tamni zatrepere...
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Po bašti lišće šušti; iz trave i aleja cveća diže se onaj vlažan i jak miris. A znala je kako će se to sve više odvajati, snažiti i
da je to rakija, nasula je u testiče od vode, u čije grlo, da bi što više izgledalo da je voda, bila je uturila lišće. Sofka nateže testiče.
Pandurović, Sima - PESME
Povetarac mek po njima duva, U suzama travu teši svelu; Suvo granje, žuto lišće nija Šum tajanstven noćnih elegija. Ustao sam, da obiđem ruže U svom vrtu, da vidim da l’ tuže Sudbu sveta,
Danas je život samo ružna mrlja, Danas je jesen; i kad vetar dune I trulo, žuto lišće zakotrlja, Mlaz mračne vere u sudbinu sune. Sada smo mirni: prošla je oluja... Aliluja! Aliluja!
što nam uvek stvara Iluziju sreće i vidljivost jada, Što je uvek draga, kao majka stara, I kad cveće cveta, i kad lišće pada.
kao sto vetrova, veju Mojim vrtom nada i spomena blagih U jeseni mutnoj mojih želja dragih, Kad spomeni redom, k’o lišće sa grana, Padaju uz tužni šumor ovih dana Što jad i propast i zaborav seju; Kad spomen po spomen, svaki čas
Osećam da je ovo groblje pusto Spomena mojih, da verno nad njima Još samo starih breza lišće gusto Šušti i tužna saučešća ima.
I brzo će opet mrtvo lišće leći Na postelju vlažnu, gde se tužno truli, Sanjati o prošloj i prolećnoj sreći, O snovima što se nikad nisu čuli;
Bakarni mesec zasija u času, Kad noćni vetar suvo lišće rasu U razvejani požuteli prah. Ja vidim kako izdišu sve težnje, Još žive nade, malaksale čežnje, Kad skore zime
Sve duše u nadi i u strahu cepte, Kao žuto lišće, kao travke vitke, Kada krupne zvezde počeše da trepte Nad poljima mirnim prohujale bitke.
Danas, kad tihe kiše miju Pred prozorima lišće novo, A néme suze same liju U divno majsko veče ovo, Osećaš senku sudbe grube I kob da naše snosiš bede, I
Bilo je dobrih, starih dana, Kada je srce moje znalo, K’o jasikovo lišće s grana, Treptati svakad, mnogo, malo, Treptati uvek: u tišini, U burnom vetru, na visini, U mirnom kutu, gde se
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Vjetar, čas sa sjevera, čas južnjak, duni na mahove i raznosi lišće sa stabala. Što ga preostani to je žućelo i kapalo samo na zemlju.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Malo vremena i malo slame pa i od oskoruše bude slatko voće. — Pričekaj vreme; vreme i trpež i dudovo lišće u svilu pretvore. — Protrči sad, zeče! — Po zveku se vrijeme pozna. — Propušteno leto dve zime vodi.
Došavši jež do jedne klade, uvuče se pod nju u duboko lišće, pa se protegne koliko je dug, i odrezavši reče: „Moja kuća moja sloboda“. — Govori se i: „Moja kućica moja slobodica“.
— Nećemo vas puštiti, dokle ne prebrojite: na konju strunju, na paščetu runju, na pijevcu perje, ispod gore lišće; pa ćemo vas puštiti: ni đe koza veči, ni đe ovca bleči, te naberi zelja, zelja nevesilja!
(Mrkva) 189 — Krstiše me, u šumi sam odrasla? (Badnjak) 190 — Kuća od zemlje, kosti crvene, a lišće zeleno? (Mrkva) 191 — Manje ima kada metneš, više biva kada uzmeš?
(Odjek) 420 — Od čega nema senke? (Od vode) 421 — Šta goru lomi bez ruku, a lišće jede bez zuba? (Oluja) 422 — Šta može po zidu trčati? (Senka) 423 — Šta ne može voda odneti?
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
U početku ovoga pisma rekao sam da smo mi ljudi kao lišće: u proleće se rađamo, a u jesen zrelosti spadamo. Ovo se, dakle, ne govori toliko za Mariju i Jovanku.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Da l su svi tu, il još neko — ne? Ko će prvi ugasiti leto? Ko sme? Kuda vodi trulo lišće — taj bakarni most? KUDA POTONU PEK Gorčinom zar već obuzet? Beznađe ti je dno?
Beznađe ti je dno? (O otkud nađe baš sve to Što upokojava svet?) Lice u pticu sad Okrećeš ko nekad, pre. Gle: lišće pada na tle. (Nečujni vodopad!) Kuda potonu Pek I blagi breg i klis? Iz rane iščile lek. Šuplje je. Reč je već zvek.
Jer ove smo noći doživeli sve Dok rušilo se lišće oko nas na tle. Sad svanjiva jutro: ispražnjeni svet. Život će odsad biti više predah.
Dok čekamo ko će niz vidik što se mrači Otići prvi od nas, nem, sa dušom kipa — Ja odoh u bol, u sebe. Nek lišće me zasipa. NAILAZI HLADNO DOBA GODINE Po svemu, nailazi hladno doba godine.
i reka (al mrtvo korito): Samo srebrost šljunka, peska, trulost panja I čudna svetlost — ni sutonja ni danja — Što se kroz lišće cedi ko kroz sito. Pamtim i jednu ravan punu hlada Kao odmaknutu od sveta i vike Rođenu za glavu zbunjenu od grada.
A posle opet: hrtski, niz mahovinu i staro lišće, bežao. MI STIŽEMO PADOM Usijana avet stakla i betona Kruži nam nad glavom: trepte naši živci.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Žena koja ga je našla po rastu je zaključila da ima četiri godine. U rupu iz koje su iščupali vrbu nabacali su lišće, majka ga uvila u suknju, da ga zemlja ne žulji, I stavila na gomilicu lišća. Vatru koju su mu naložili ugasila je kiša.
„Da mu se ne izgubi ime. Daje trebalo da nestane, on bi umro još u vrbaku na kiši.“ Mirisalo je Mokro vrbovo lišće. U korenu iščupane vrbe dete. Vetar iščupao vrbu. I dete i lišće doneo.
“ Mirisalo je Mokro vrbovo lišće. U korenu iščupane vrbe dete. Vetar iščupao vrbu. I dete i lišće doneo. A ja, njegov unuk, ujutru putujem u Pariz, misli, slap mesečine sliva mu se na glavu i reka ne prestaje da teče.
Noćas, sada, prvi put. Jača od svih. Sva semca, sve busenje trava, sve korenje i žilice, sve lišće je u njoj. Otvara se da kroz nju protekne cela beskrajna noć sa svim rekama, zverkama i kukuruzima. Sada je žena.
Ono je u njemu. Sluti ga i sve je sebi lakša. Stade. Kod ove jabuke. Čini joj se da i njeno lišće drhti. Kasno uđe u sobu. Đorđe mamuran sedi na krevetu i čeka je. — Što si tako vesela, kurvo?
Na odžaku se zeleni lišaj. Spekle se i zgrčile ćeramide kao stari, bačeni opanci. Na jasenovima lišće je crno. Plugovi nikad nisu bili ovako zarđali.
Procvetale jabuke granama ga udaraju po licu, mlado lišće mu mili po čelu, jer je noć, pa je i lišće crno, iako se ne vidi, crno je, a vetar lako, kao zmija po livadskoj travi,
Procvetale jabuke granama ga udaraju po licu, mlado lišće mu mili po čelu, jer je noć, pa je i lišće crno, iako se ne vidi, crno je, a vetar lako, kao zmija po livadskoj travi, luta jabučarom. I on luta jabučarom.
Stojan je od nazeba umro u Gradištu one jeseni kad je sneg pao na još zeleno lišće, „dubok sneg, čoveku do raskriži od čakšira“.
Iskreće glavu i osluškuje. Vetar sitnim zubima gricka Mlado lišće jabuke. Bog sve zna. Svuda je on. I u vetru. Iako je poslednjih meseci svake nedelje po celu službu odstajao u
— Čuči uz njena vrata. — I ti si došao do njenih vrata? — Đorđe ustade, grana mu obori šubaru, on lomi grančice, kida lišće što mu se splelo oko lica i ne može da korakne od zaprepašćenja što se Tola usudio da priđe vratima njene sobe.
— Ti kod tvoje Anđe idi, a kod Simke... Trči, upregni konje! Za sat da si dovezao doktora! Đorđe ne prestaje da kida lišće i lomi grančice.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Možda Tataga nije ni veštica, ni čarobnica? Ali zašto je zveri slede, a šuma krije? Kao lišće breze otkidale su se godine! Je li Tataga znala da je slede? Tajna je ostajala tajna!
Niko mi nije ravan. Ali i drugo lišće bilo je zeleno, sva šuma bila je zelena, izuzev lišća breze koje je već dobijalo zlatastu jesenju boju.
Trebalo bi pripaziti na nju, videti šta smera, šta hoće!« List jasena podozrivo oslušnu šta među sobom šumi brezino lišće, ali ono je šumilo isto što i ostala zelena braća i na isti način treperilo na vetru.
Mnogo je staza, mnogo zvezda, mnogo ljudi, pa šta? Gledala ih je kako se vrte kao lišće gonjeno vetrom i pomislila: »U pravu je jaje: to je zato što imaju srce!« Žaljenje u njoj poraste, ali nastavi da hoda.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
“ „Gledaćemo lišće i drveće, Brati ćemo jagode i cveće; Diveći se planinskome miru, Stići ćemo belom manastiru; Pa u hramu, gde su rajski
J. Dučić LXVI ISKRENA PESMA O sklopi usne, ne govori, ćuti, Ostavi dušu, nek' spokojno sneva Dok kraj nas lišće na drveću žuti, I laste lete put toplih krajeva. O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Al' ne volim te, ne volim te, draga! I zato ću ti uvek reći: Ćuti! Ostavi dušu, nek' spokojno sniva Dok kraj nas lišće na drveću žuti, I tama pada vrh zaspalih njiva. M.
J. Dučić LXXII POVRATAK Vratiće se opet kada lišće pane, Kad zaplaču hladni vetri obalama. Kao uspomena na pomrle dane, Bleda, i u crnom, javiće se nama.
Huje tamne rime k'o mistično vrelo, Kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada; U svakome stihu ima suza jada, U svaku je strofu leglo srce celo. J.
Prošlo je leto! Mutna jesen vlada. U srcu našem ni jednog slavulja. Tu hladan vjetar svele ruže ljulja, I mrtvo lišće po humkama pada... A. Šantić LXXIX GOSPOĐICI...
Ja zamišljam sada: K'o jelova šuma nada mnom se niše, Šumi pesma gorska, a kroz lišće pada Zrak rumen i zlatan od sunčane kiše, I nad travom lebdi... I po kraju celom Cveće nešto šapće sa suzom na licu.
Časovnik nevidljiv negde izbi mirno; Tad potonje ruže lagano pomreše. I kad opet izbi - s topola se rasu Zadnje mrtvo lišće. Mir je na sve strane. Dok ponova kucnu: Tiho u tom času Jedno gnezdo pade visoko sa grane...
Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna. Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno
Ali kada su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora,
I, gle! tamo, on viđe ono nekadanje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna, i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da i on živi i pati dubokom i
M. Đurčin CXXXIII NA STRANPUTICI Dođ t. zv. jesen, T.j. stalo padati „žuto lišće“, i t.d. Te skoro pod svakom granom Po jedan pesnik; Stoji, i vidi Gde „mre“ priroda, i pogreb joj prati!
Popa, Vasko - KORA
predmeta Na blagim padinama vetra Hvata Čiste letove Bez odlaska i povratka Ispod veđa godišnjih doba Kida Jedino lišće Verno granama odsutnim Uzalud BELUTAK Dušanu Radiću Bez glave bez udova Javlja se Uzbudljivim damarom slučaja Miče
prenoćilo 15 Ulice tvojih pogleda Nemaju kraja Laste iz tvojih zenica Na jug se ne sele Sa jasika u grudima tvojim Lišće ne opada Na nebu tvojih reči Sunce ne zalazi 16 Sijalicu dobru pališ U tuzi mojoj smeđoj Livadu mi prostireš Na
da me tvoja senka uteši I stepenište sam drveno Kojim iz sobe na ulicu silaziš Samo da se sa senkom tvojom poigram Lišće sam suvo Duž ulica kojim prolaziš Da tvoju senku čujem I stena sam naga kraj druma Kojim se udaljuješ Da me tvoja
tvojim ružnim snom Otvaraš mi širom Sve prozore na čelu Berem za tebe bele Lokvanje iz moje krvi Daješ zeleno lišće Mome stablu od pepela 29 Ovo su ti usne Koje vraćam Tvome vratu Ovo mi je mesečina Koju skidam Sa ramena
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
živih stvorova na prilike u kojima žive, na primer, vrat žirafin, koji se izdužio da bi joj omogućio da obrsti lišće sa visokih stabala“.
No blagodareći svom visokom stasu i dugom vratu, ona je u toliko sposobnija da brsti lišće sa drveća. Stalna upotreba tog vrata učinila ju je, po zamisli Lamarkovoj, sposobnom za taj posao.
priroda naročito obdarila, a od žirafa samo one individue koje su imale duži vrat, jer on ih je osposobljavao da brste lišće do one visine koju druge ne mogoše dosegnuti svojim vratom.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Spremim se da bežim. Pa otvaram prozor i zveram po ulici. Grad zamro. Mesec nestao. Lišće šušti, i negde daleko prema crnoj šumi drhti jedina svetiljka. Sve je zamrlo, sve.
Kiša. U ovoj beskrajnoj pomrčini ne vidi se i ne čuje ništa sem kiše, koja zvrca golo granje i suvo lišće. Gde li su sad Arnauti? A gde sam ja?
Preda mnom su blještale sjajnobele stepenice od mramora, i na njima, opkoljenu palmama, čije se široko lišće lako njihalo, gledao sam nju kako nasmejana stoji, u nečem što je bilo slično prozračnoj odeždi maloga anđela; onda,
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
gaze po mekoj vlažnoj zemlji, pod zvijezdama, dok iz prikučenih kapija zaudara izneseno smeće u provaljenim kantama. Lišće kestenova u drvoredima već se prekrivalo predjesenjom rđom i s njih su se trunili na pločnik zeleni buzdovančići.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Najedared trže se iz sna; razbudi ga pljuskanje vode. Podiže se malo i, kroz gusto lišće, ugleda nju, Stanku. I ako mu je bila okrenuta leđima, on je poznade i oseti da mu neka prijatna toplina leže na grudi.
snom, tek njoj se odjedared zasija deo vidokrug, zablista se šumna rečica, zatreperi otvorenozelenkastim sjajem šiblje i lišće oko nje, i ona se nađe u nekom slatkom mladačkom zanosu.
Sunce padaše koso na lišće pred njim, a on, u onom hladovitom okviru, izgledaše joj kao vanzemaljska pojava, kao ona svetla junačka lica iz naših
Kroz lišće vidi jedan beo usamljen oblak, koji plovi gore po čistom plavetnilu, pa mu izgleda da i on i lisje nad njim plovi, I čist
XXIII Proleće je; svetlo, veselo, živo proleće... Gora se razvila, pa se njeno nežno, zeleno, mlado lišće preliva pod toplom i jasnom sletlošću sunčevom.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
imanje hesap — račun hespap — roba hefta — sedmica, nedelja dana cekin — mletački dukat cimina — klica, pera, prvo lišće u biljke crevlje — cipele crepnja — „okrugao poklopac od pečene zemlje pod kojim se peče hleb” crnosapac, crnosapčina —
Petković, Vladislav Dis - PESME
PRVA ZVEZDA Već se gubi svelo lišće s grana, Pesma tica i vedrina stvari: Prilazi mi hod jesenjih dana, I dah tužan obamrlih čari.
U baštama mirnog zaborava, U podneblju umrlih opela Ženska kosa i lepota spava Sa tišinom i šapatom jela. I dok lišće izumire s grana, Pesma tica i vedrina stvari, Prilazi mi sen minulih dana, Prazan izgled i poredak stvari.
Već se gubi svelo lišće s grana. Pesma tica i vedrina stvari, Oseća se hod jesenjih dana I dah tužan obamrlih čari. I dok zemlja mirno prima
Svuda tako mirno, izrazito, mračno: K'o odblesci smrti senke pale redom, Lišće tek zašušti jednoliko, plačno U noći, što diše mesečinom bledom.
POD PROZOROM I sinoć sam bio pored tvoga stana. K'o bolnik kad diše, kiša jedva teče, Lišće šušti, plače, s mokrih, crnih grana; Sumorno i mutno spustilo se veče.
Nit osetih jada, Il' pesme jeseni, Il' bola u meni. Dan julski i vreo umoran odlazi. I dok šušti lišće sve više i više Tame, mraka, mira po parku dolazi. To noć u spokojstvu tišinom miriše. A bol širi krila...
I ja ostavljam vidik star, bez mena, Veliku senku što je pala na san Bola i sreće, na šum reka jasan, Na lišće, želje i trag uspomena.
Zaborav će sad padati na reči i dan, Na bol što se odvaja, k'o lišće sa grana, Na čekanja, na potrese i na snova stan.
Pune su mu ruke i slasti i milja — Smeje se i priča da je i on pena, Koju vetar nosi k'o lišće sa bilja... Željan sam osmejka ma i lažan bio! Samo nek se mladost probudi i krene, I ostavi mesta što ih rad pokrio.
Opet vam se vraćam, crne noći moje. 1911. CRNA KRILA Gledam tu jesen što ide kroz grane, To lišće svelo, umorno, što gine, Mirno, u blede i maglene dane, U noći bele pune mesečine. Gledam tu jesen.
Povorka doba izumrlih sada Za njom se kreće: nit ropće, nit cvili, Uvelo lišće šušti, tiho pada — Život nestaje, al' trag za njim mili. “Tako mi noći i prirode ove!”...
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Ali njihova sudbina postaje određena čim stignu do majke Zemlje i uhvati ih lišće, cveće ili voće koje zri, polja i voćnjaci, ili beskrajne površine okeana.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
more i čujem da se maestral javlja, a u zidu raste divlja smokva, — bog zna otkud je amo donesena, —i veselo pruža svoje lišće u svjetlost povrh zidina.
Pirka hladni sjeverac, gdjekad jače zastruji, ali ne snaša lišće niti njime šuška; duva već nekoliko dana: sve je omeo i očeličio, selom je čisto kao na dlanu.
Sa stolova, iz hlada, iz zaklonice zače se pesma, smeh i kihot. A sunce osvaja i prodire kroz gusto lišće, uvlači se, i pogdekoji zrak odbleskuje se na znojnome razdraganome licu.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Po bašti lišće šušti; iz trave i aleja cveća diže se onaj vlažan i jak miris”. 116 Po tome vidimo kako ju je pisac zamislio kao lik
Uostalom, dodaje on, „možda bilje i lišće poznaju jedan srećniji oblik života”. 226 Zanimljivo je, sa stanovišta književnog razvoja, da su samo nekoliko godina
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Potočić je žuborio Kao pesma putnikova, A nad nama oblačići Nizali se, gubili se. Padalo je lišće žuto Sa grančica zaljuljkanih; Tiho, nemo promicô je Tok vremena pored nas.
Lahor kanda veje dušu suze čiste — Osećate l’ danas što još nikad niste? U gorici lišće kô da drukče šušti — Razumete l’, Srbi, jezik taj nemušti?
Krakov, Stanislav - KRILA
Dim rastera vizije pobuna. — Da bar pošta samo dođe... prozborio je i drugi. Nad njima je lako šuštalo lišće ogromnoga hrasta. Senka lišća mešala se sa senkom sumraka. Vatra je puckarala pored porušenog zida.
Bajoneti su upadljivo svetlucali. Iz sela je zalajao pas, potom drugi. Vojnici su ulazili u kukuruze. Žuto lišće šuštalo je oporo, i drhtalo od straha. Pod nogama su stabljike puckarale n uzdisale.
Pokatkad bi prsnuo šrapnel i otkinuo koju granu. Osakaćeno lišće bi kao kiša padalo po zgrčenim vojnicima, a šuplje jaučući letela je kroz zrak košuljica. — U—up...
— Fu—gram. Prolomi se vazduh za Duškom. Odskoči, okrete se. Sa gumastog drveta padale su odsečene grančice i lišće, a dole u plavom dimu ležao je neko. Stao je kao ukočen, i gledao uplašenih Očiju u dim i telo. — O—o—o...
Nije voleo da nosi šlem jer mu je žuljio glavu. Posle je opet grmelo, sekire su opet udarale, a lišće kao suze padalo po zemlji. Na nebu su zlokobno pevala dva aeroplana.
Oh, kakvo je samo klanje bilo! XI SPOKOJSTVO Po zemlji su bili redovi nosila. Nad njima je bilo lišće lipa i sjaj solunskog neba, nevidljive laste i jedna daleka zalutala pesma. Valjda kakvog pijanog mornara.
XV RASTANAK Penjali se strmim, neravnim ulicama ka gornjem gradu. Svuda se rumeno i žuto lišće platana smejalo nad njima. Na malim trgovima zviždukale su česmice, a šedrvani su pevali hučno, jednoliko.
Svuda se nad zidovima nadnelo drveće i njegova senka je bila teška n hladna. On se plašio drveća, ali je voleo žuto lišće plećatih platana. Pod platanama još niko nije poginuo. Opet su promicali prljavi turbani i masni fesovi.
Ivon je otvorila dolap, n brzo smicala odelo sa sebe. Naslonjen na drvenu rešetku prozora Duško je gledao kroz lišće nagnute grane, kako se dva bosonoga dečka čupaju za kose. Čuo je Ivonin smeh n okrenuo se.
Penjali se kamenom stazicom. Ivon je dizala visoko suknje i plašila se skrivenih zmija pod kamenjem. Lišće je šipraga bilo tamno i neveselo klimalo na njih. Ali se zelene ivice na vrhu planine veselo smešile. Penjali se.
Petrović, Rastko - AFRIKA
geoloških doba kada su se džinovski gmizavci vukli šumama osvetljeni mesečinom i kada je gušter viši od baobaba brstio lišće fromažea.
Zeleni sveži buket lišća napred i pozadi, jedina je njihova odeća. Lišće pridržava jedna mreža od crnih uzica kojom su opasane.
Ona dalja šumica, zbog koje izgleda Banfora kao u cvetu, u stvari je sa lisnatim krunama čije je lišće čudno požutelo, s metalnim i svilenim prelivima.
Izuzev grivni, nijedna nema druge odeće do sveže lišće napred i pozadi. Njihovi su likovi razdragani; zubi koji blešte i oči koje sijaju. Udovi svetli i čvrsti.
Mnogo žena sa ranama veneričnih bolesti, što sveže zeleno lišće između nogu ne može da skrije; mnogo ljudi gubavih. Na sredini sela neka vrsta trga okruženog crvenim kortinama ovih
Ona se pomoću peraja puza uz korenje, povijena stabla i granje, da bi brsla zeleno lišće. Kao kod mnogog bilja i životinja u poto–potou, njeno telo fosforiše, tako da je njena evolucija kroz krune drveta sasvim
Žene i devojke koje se, kao u raju, odevaju samo u lišće, nestale su sa moga puta. Provlačeći se tako između koliba nailazim na čitav skup staraca posedalih po asurama u
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
je oparena i klonula, jer je i preko nje prešao vreli dah rata: grane poodbijane i polomljene od granata, kora oguljena, lišće čisto sprženo dimom.
Najedanput... grrr... kao grom turski plotun na trideset koračaji pred nama. Kuršumi zapištaše koseći granje i lišće, neko ulevo od mene jauknu, mi skresasmo puške, dim kao gusta magla napuni šumu (jer se iz: sklopljena zelenog gustiša
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Ona reče: „Ti ćeš nosit’ Smiljku!“ Gledaćemo lišće i drveće, Bratićemo jagode i cveće, Diveći se planinskome miru, Stićićemo belom manastiru; Pa u hramu, gde su
Gora strepi na sve strane, Kâ da propast svetu sluti; Samo lišće kašto šane: Slobodno je uzdahnuti! XLV Kad sam na svet ovaj pao, Na svet ovaj magloviti, Kažu da sam mnogo
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Batali!... Progutao si — dira ga Sima. Tada je počeo da svira harmonikaš. A sunce osvaja. Platani opustili lišće, a laka jara podrhtava nad rekom. Neka deca okupila se okolo, posedala na travu i prate svaki naš pokret.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
U snu čudesnim okolne mi planine sinuše zrakom; Lišće s’ uzvijaše duvanjem s istoka sunca na zapad; Nada mnom dva se ukazaše trepteća sjajnošću lica.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Miriše sazrelo žito, mirišu modre, nabubrile šljive kroz poblijeđelo, pospano lišće, miriše miloduv i bosilje — sve miriše i odiše snažnom, opojnom svježinom, a u mekom, slađanom šuštanju izumiru
A kad pirne kroz nozdrve — nećete mi, braćo, vjerovati — a kad vrkne i pirne kroz nozdrve sa drveća polijeće lišće! — Vjerujemo, vjerujemo, Simeune! Što ne bi vjerovali? Uli-de mu, Mićane, jednu čašu. — Neka! Neću!
A kad vrkne kroz nozdrve — more biti da mi nećete vjerovati — a kad pirne i vrkne kroz nozdrve sa drveća polijeće lišće! Sretosmo se. On sâm, ja sâm. Ja podvrisnu' koliko me grlo donosi: — Stoj!
Bojić, Milutin - PESME
(Priče Solomonove, VII, 17, 18) Sive oči tonu u mrk bakar lica, A kosa, nekad svilena i plava, Miriše kô lišće svelih ljubičica.
Avaj, ja u svemu, što nov život kliče, O, ali Saloma nikad, nikad više. Novo lišće šušti, nov se potok miče, Livadama novim novi vetar briše. Snovi, prah i snovi!''...
Kô uzdrhtalo lišće tobom kruže Seni dedova sa časnim putirom, Dok oko tebe jesen veje mirom I sa padina sveža groblja tuže.
On gleda kako lišće kiša kida, On zna da to je predgovor opelu: I njemu sprema smrt odeću belu, No neće moći nikad da je skine.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Ali kad bi noć bila obasjana mesečinom, videlo se sve. Dvorište blještalo. Po bašti šuštale senke i lelujalo se lišće a gore čardak sigurno se još jače belio.
Naročito zidovi, redovi ćeramida i više zidova ono iz bašte zeleno drveće, lišće, to sve kao da gori, trepti. A hladovina sve jača. Oseća se kako zemlja nekako sveže, mokro odiše.
Kroz koju od kapija ako iz kuće prodire svetlost. Više ulica, iznad zidova, diže se i sklapa drveće, lišće. I ono gusto, zeleno šušti, nija se te ulicu čini još tamnijom, uvučenijom i još više punom vlage, zelenila.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Bogorodica, pošto je umesila hleb, oprala je ruke, i od kapljica koje su pale na tu biljku dobilo je lišće pege (Sofrić, 13). BOŽIKOVINA Stechpalme (іlex aquіfolіum). Božikovina, božje drvce (Šulek). B.
(SEZ, 16, 137). BOKVA Wegerіch (plantago maіor). Bokva, bokvica. U narodnoj medicini lišće od b. je sastavni deo melema od rana (SEZ, 13, 1909, 354; GZM, 1892, 138; ZNŽOJS, 9, 49; 11, 263), i od uboda (SEZ,
2. Breza je lek od vodene bolesti (kupanje u vodi u kojoj je skuvano b. lišće, ŽSS, 308), i probadi u grudima (sok od breze, ŽSS, 305). 3. Za b. su vezane dve etnološke skaske.
, 296). Najviše se u narodnoj medicini upotrebljuje b. lišće: ono se oblaže na prsi i vrat detetu koje pati od glista (GZM, 12, 1900, 138; 151); na glavu bolesniku od zapaljenja
? ZNŽOJS, 6, 319). U narodnoj medicini b. je dosta poznat. B. lišće, skuvano, sipa se u ranu bravčetu koje se ucrvljalo (SEZ, 17, 582). B.
(ZNŽOJS, 6, 302). Bršljan je lek od glavobolje (lišće, GZM, 20, 1908, 349), mamurluka (lišće, Sofrić, 54), krasta (lišće, іbіd.), otoka (oblog od kuvanog lišća od b.
(ZNŽOJS, 6, 302). Bršljan je lek od glavobolje (lišće, GZM, 20, 1908, 349), mamurluka (lišće, Sofrić, 54), krasta (lišće, іbіd.), otoka (oblog od kuvanog lišća od b.
(ZNŽOJS, 6, 302). Bršljan je lek od glavobolje (lišće, GZM, 20, 1908, 349), mamurluka (lišće, Sofrić, 54), krasta (lišće, іbіd.), otoka (oblog od kuvanog lišća od b. »koji ne gleda u more«, ZNŽOJS, 9, 45), opekotine (bobice i list, G3M, 1.
Srbi veruju da se vile rađaju na b. grančicama: tu je mati rodi, i povije u zeleno lišće (Begović, 198). U narodnoj pripovetki »Đavo i momak« žive đavoli u nekakvoj šupljoj bukvi (BV, 16, 1901, 402).
Đavo, kad je ukrao sunce, obesio ga je na b., da svetli samo njemu (SEZ, 41, № 163). Bukovo lišće upotrebljava se kao lek za oči (GZM, 20, 1908, 355). BUNDEVA Kürbіѕ (cucurbіta melo). Bundeva, tikva.
cveta, ZNŽOJS, 11, 262), od čira i otoka (kao spoljnje sredstvo, SEZ, 14, 230; ZNŽOJS, 9, 45); njegov koren, ili popareno lišće, privija se kod ujeda zmije ili škorpije (ŽSS, 332; Begović, 24; ZNŽOJS, 1, 16).
Takođe je lek od padavice (koren), od dalka i žutice (lišće), za čišćenje (bobice, GZM, 1892, 137). Magičnim načinom se s pomoću b. leči i groznica: nađu se tri struka b.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Najednom, časom, du'nu hladan vjetar i potrese granama, po vazduhu zaleprša suho lišće, a u isti tren začu se sumoran šum što brujaše između kitnjastih stabala.
Zahladilo je. Led se na mjestima naslagao i bijeli se. Nizbrdicom otiče voda i nosi sitnež i ispresjecano lišće. Ljudi zgledavaju se tugaljivo i počeše se razilaziti. — Sve je zatrlo! — reče onaj stari što moljaše. — Nije još sve!
Napolju dočeka je jači vjetar, pa stade sipati pred nju sa zamrla drveća suvo lišće što šušti kao šum jata ždralova za tihe noći i sve se po tlima stiže, dok se negdje u zaklonici ne smiri...
Njegova narav podaje se vremenu. I kao što mlaka južina mekša i vlaži lišće masline i lovorike, mekša i njegovu dušu i vlaži mu oči što sanjalački gledaju u napušteni mlaki prostor.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
I odela, i košulje i raće. Goli điskaju po vodi, skaču jedan drugom na leđa, prskaju se, ludiraju. Konji brste lišće kupine i otkidaju vrškove mladih travki.
naramenicu na mojem ramenu, raširio svoja moćna krila i tako nas trojica letimo, letimo opijeni ne opažajući da nas lišće i grančice šibaju. Zar je moguće da je baš mene, između stotine drugih, izabrala?
Obnavlja se Dadara kao proleće posle dugih zimskih mećava i lapavica. Evo ga gde čuči držeći konja za uzdu. Lišće je opalo sa žbunja a on lista.
srnetinu, pijuckali rakijicu, a napolju bi za to vreme rominjala dosadna ledena kiša i vetar bi po dolini nosio mokro lišće. Ništa ne bismo govorili.
Evo, Dorotej tuca u stupi od trešnjegov trupca nekakvo sasušeno korenje, lišće stabljike, cvetove i zrnevlje. Pravi lekove. To je jedan nepoverljiv čovek, Prohore. Nikad ga nisi zavoleo.
Voda se odvaja od iscepanih krpa snega, vrluda kroz slepljeno lišće izmešano sa grančicama, mrtvim bubama i grumenima ilovače.
To je ona ista ivica šume sa klupom od prevrnute presečene oblice, izukrštane žile breza, njihovo lišće što drhturi na vetru, zuj pčela, pčele, bezbroj zlaćanih krilaca koje svetlucaju oko klupe, polje ječma a iznad bledo
onda kada ovde sve bude spremno da ih dočeka, kad voda pozeleni, ptice kad se razbude iz obamrlosti, lahor kad dodirne lišće. Ona će doći na beloj kobili, sjahaće i privezaće je u čestaru.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Po toku tropskih godina zeleni i opada lišće, procvate i svene cveće. Siderične godine broje korake naše Zemlje, a tropske, kako otkucava njeno bilo.
Tu sam seo na meku mahovinu ispod jedne stare jove, sa koje je, lepršajući se, opadalo lišće, tiho i graciozno, kao da ne oseća oluju rata.
su drvljem, travom, mahovinom; između travinih listića proviruju grumeni zemlje, šljunak i kamičci, a po travi leži suvo lišće, borove šišarice i iglice.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Prilazi i najlepšu granu, kojom se produžava stablo, lomi i čisti joj lišće za štap.) SLUŠKINjA (uplašeno): Pa zašto, bre, to izlomi?
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Pozva Ristanu u baštu. Velika Gospojina je sladak praznik u slatkoj prirodi predjesenjoj. Žuto lišće je još ukras; toplo je; cveća puno po svima lejama. I to naše domaće cveće je uvek nekako slatkih boja.
I bujnu smeđu kosu koja se sa svakim njegovim pokretom drukčije slagala, kao lišće na vetru. Kratkovid, počeo bi da žmirka čim nešto hoće bolje da vidi.
Ali, za ponešto i za ponekoga baš su ćoškovi dobri. Kao ono što vetar sabije otkinuto lišće negde u miran ćošak, u gradić je sudbina sabijala emigrante, begunce, avanturiste, lutalice.
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
vrhova očišćenih brda ŠKOLA SVETOGA SAVE Sedi na vrhu kruške I nešto sebi u bradu govori Sluša Kako se medousto lišće Njegovim rečima moli Gleda Kako po brdima vetar vatronosac Njegovim rečima psuje Smeška se I polako jede Knjigu
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Živi među samim parfemima! — Dabome da je divno! — nastavi bakalin osetivši se potpomognut. — Prodaje: prašinu, suvo lišće, paučinu i sve tako nešto. Niko mu ne razume espap, može ti dati šta hoće.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Zavideo sam ordonansu što zastade, jer smo mi, koji idemo na čelu, prvi na nišanu. Uvelo lišće zašušta sa strane puta. Hladan me znoj probi. Komandir je ćutao. Ali, evo već i poslednjih drveta.
Ponegde ukraj puta izdiže se visoko drvo sa granama zasutim prašinom, a lišće se tromo opustilo. U daljini negde vidimo kako se beli krečna zemlja i blešti na vrelom suncu.
Petrović, Rastko - PESME
O! Po grohotnim trbusima žandara Izniče mlado lišće i okruni ih cveće. Kada se u srce useli proleće, Mladost se kao ćilim poljem produžava, Na rubu čijem devojče divno
O proleće divotno, sve sa tebe poludi! Da l' veruješ, draga moja, da ću smeti umreti? Svu jesen mi u oči lišće padalo, K'o po šancu doskorašnjeg bojišta: Kakva sreća danas divna što mi je mladost čedna!
Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje... U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada. Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko nekada. To, to! Odjednom oči otvoriti! ...
Tu besne zveri izdisanje, Tu kaplje krvi lišće krije, Dok projahuju kroz sve sanje Ljubeć kob svoju kob-delije. Konjici ko da njini vrani Ne tiču tle zemlje gora Već da
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Dok dlanom o dlan: grana se vezala za granu, lišće splelo. Dečak se oseti kao ribica u gustoj mreži. Stade. Stade i žbun.
I povuče se voda, otpoče Vedranova služba. Ali, uzalud Vedran iz izvorâ vadi lišće i trunje! Ono, stalno odnekud nailazi kao ukleto. Nikako lice izvora da zablista.
Samo ljudska lica kao jesenje lišće prolaze pokraj njega: nasmejana, namrštena, osunčana, siva — sva od njegovog lica drugačija.
Nije? Ugleda Starac na mesečini neko džinovsko drveće, krošnje u nebo poletele, grane kao devojke kose opustile, a lišće se na vetru poput srebrnih ribica ljeska.
Otkinu Starac nekoliko listića i spusti ih sebi u džep, misleći: »Kada se probudim, ovo će opet biti vrbovo lišće!« Kad, odjednom, Sofronije viknu: — Ne kradi, Stari, ne kradi! — Ko bi vrbovo lišće krao?
« Kad, odjednom, Sofronije viknu: — Ne kradi, Stari, ne kradi! — Ko bi vrbovo lišće krao? — okrete se Starac i vide Strašilo kako stoji na samoj ivici reke držeći najveću lubenicu u naručju. Ti kradeš!
Začudi Varalicu tišina u kojoj se ni lepet ptičjih krila, ni šum vetra nije čuo. Blještalo je zlatno lišće na suncu, stablo se srebrom iskrilo, ali vešticama nije bilo ni traga, niti se čuo šum izvora.
Kasa i kotlić posmatrali su ga bez reči. Samo se čulo kako vetar prolazi kroz oštro lišće kukuruza. Utom se zanjiha klatno, a onaj glas opet reče: — Očisti me! — Od čega da te očistim? — trže se dečak.
Zatim zaključa nebesku baštu. — Šta li je sa Zvezdom? — pitao se Čobanin i svirao tako nežno da je lišće s vrba kapalo, a mesečina se kao suza niz obraz neba slivala. Ali, njegova Zvezda ne dođe.
Šantić, Aleksa - PESME
Prošlo je ljeto! Mutna jesen vlada. U srcu našem nijednog slavulja; Tu hladan vjetar svele ruže ljulja, I mrtvo lišće po humkama pada... 1908. BADNjA VEČE Večeri sveta, hoću li te i ja Slaviti pjesmom radosti i sreće?
Studena me jesen na po puta srela I po meni pada suho lišće s grana. Kô ranjena tica, što bi nebu htjela, Otima se duša iz olovnih dana, Ali kobni vjetar grabi je sa strana
Sa ramena njenog, iz puna krčaga, Preliva se grimiz i po kršu prska — Raspe se rijekom na ševare gole, I zapali lišće breze i topole. Gle, mahala stara sva od nje zaruđe, Kô da u požaru izgara cijela!
jasno, Smejalo se sunce radosno i vedro; Ti zagrli mene i poljubi strasno, I pritisnu čvrsto na plameno nedro. Lišće pada, muklo gavran graknu lugom, Mrzovoljno sunce U tamu se zavi; Mi rekosmo: ''Zbogom!'' hladno jedno drugom.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
„Oči su mu dvije kupe vina, trepavice od utine krilo.“ Od siline njegovog glasa otpada lišće s gore. Njegovoj sablji ne izmiče niko: Što propušća deli-Radivoje, dočekuje mladi Tatomire: što uteče mladu
kroz goru zelenu, nešto malo — dva puna sahata, podvikuje iz grla bijela, — bre, koliko Novak podvikuje, sve sa gore lišće otpadaše, a sa zemlje trava polijeće; on dozivlje posestrimu vilu: „Bog t’ ubio, vilo posestrimo!
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Krov načiniše od grana i guste divlje paprati, a unutra nastriješe paprat i suvo lišće. Bila je to zaista udobna kolibica, mračna i tiha, prosto da se zavučeš i da odmah zahrčeš. — Žuja, evo kućice, ulazi.
A Lunja se pojavi baš u onome trenutku kad već niko na nju ne misli. Zatreperi lišće i od zašaptana vjetra i uznemirenih sjena — hop! — odjednom se stvori Lunja.
Od snažna pucnja iznenađenom Lazaru Mačku odletje iz ruku zavitlan ugarak i pade na krov kolibe. Zapucketa i planu lišće i sasušena paprat, diže se uvis lagan dim. — Navali vojsko! Neprijateljski logor gori! — kliknu knez Valjuško.
Poče da šmrca i Mačak, Potrk sakri lice u lišće, zaplaka i ćutljivi Nik, a mali Nikolica samo ih je nekoliko trenutaka ćutke i zamuklo posmatrao, pa kad vidje da je i
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Bila je kao ubijena: tužna po vazdan, sumorna i lepa kao jesen koja nastajaše. Kao požutelo lišće što se kidalo i opadalo, tako i nade njene kidahu se i opadahu jedna po jedna. Obuze je i pritište teško i gorko kajanje.