Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Hoćeš li mi uraniti pre nego mi senka priđe, Ljuboviđo Ljuboviđe? Ne gasi se, lanen-cvete, jer je lampa prema kraju. Ne prenagljuj, preokrete: u biljnome zagrljaju
Vidim sebe - već ubicu! gde se hvatam, preko volje, u đavolje kolo riđe, Ljuboviđo Ljuboviđe. Raspršujem puhor-trinu: okitim se detelinom i prometnem u letinu.
Da smeh taj me mimoiđe, Ljuboviđo Ljuboviđe. Kud pogledam - sve sanovnik: o jezama lebdi stenje a reč jedna zvono, zvonik, Ljuboviđa, žuborenje.
Ne znajući šta s očajem, ja izmislim i predele, kroz koje mi sen proiđe, Ljuboviđo Ljuboviđe. S leptiricom u ušima huk je meni blago trenje, a oluja, vetruština, jasikovo treperenje.
U žamoru šumskog bilja, gde me zveri prepoznaju, šumi zvezda porodilja i cerovi lahoraju. Ko iz šume da iziđe, Ljuboviđo Ljuboviđe? U šeboj se mrak oblači: to košulju ljušti guja. Jezero se razrogači: začuje se aliluja.
Talasaju talasoni i gledaju u me nule, promičući, u koloni, kroz magiju i formule. Iz očiju sjaj odiđe, Ljuboviđo Ljuboviđe.
Šta iz šale proiziđe, Ljuboviđo Ljuboviđe! RUŽA BUDIMA Plane mi svećom s huma divizma: po kućnoj kocki planine, ravni, napuklost stvari, vidik