Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
I dok im se lobanje kuvaju, da budu ukusna hrana za rođenu grudu, dok trubač cedi pljuvačku iz trube, sito groblje drema čačkajući zube.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
ali ona beše tako zamršena i prepletena, tako prignječena onim lenim nemarom da se ne može ni maći između zidova tesne lobanje... Sunce je bilo već na smiraju. Oko njegove glave zuzukahu komarci; sa sviju strana čuo se cvrkut...
Afrika
da između njih meće koture, da ih pokriva slamom i suncobranima pletenim od slame, da zabada motke koje nose na sebi lobanje hipopotama, ovnova, pantera; da između pruća rasteže kože, a pusti olinjale pitome majmune i ljude tamne, lene i nage,
I po fetišima i po žrtveniku polepilo se uprljano belo perje od poslednje žrtvovane kokoši, vuku se oko njega prazne lobanje koza i antilopa, ljuske od jaja.
dugih i kosih očiju što kao da su pune suza; nosa širokog, usana koje se smeše, debele i meke, iznad zubi vrlo belih. Lobanje su im obrijane iznad čela sve do polatemena, a čeone kosti jako ispupčene.
Kuju stojeći, raskoračeni, uzdižući se svojim zamahom u nebo kao crna vulkanska genija. Njine lobanje su savršeno obrijane. To su najlepša tela koja sam ikada video u životu i koja ću ikada više videti.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Turci su bili doprli do Vijene, i oterani opet natrag do Beograda, a duž puteva belele su se i sušile ljudske lobanje i kosti. U odstupnici do Beča, poslednji su bili Rascijani, a u prethodnici do Beograda, prvi, oni.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
— Već si se kladila. Izdržaću! — zario sam glavu u pesak, ali su mi oči iskakale iz lobanje. Sunce me je kao vreli malj udaralo po potiljku a bazduh mi se cepao u grudima kao svila, resko i bolno.
- Šta bi vi meni mogli da pokažete! - rekao je Stari izbacivši oči iz lobanje. Bio je to trenutak iskušenja i ja sam ga osećao kao što se osećaju mravci po koži.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
za cipele na dlanovima tamnoputih čistača, no pucketanju kestena na ugarcima drvenog uglja, po neuništivom dahu prašnjave lobanje grada, čije smo ime osuđeni da nosimo na svojim putnim ispravama sve dok smo živi.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
A gde da ga nađem, pitam ja, zar je lako setiti se telesne građe u buci koja ruši lagume lobanje. Otklonite svoje trube anđeli, mamuzama ne gazite po humci Ja ostajem gde sam u zemlji jezika mog, neću da mi se
Tu kroz crni orah balkanske lobanje prolaze braća kao senke pod epitrahiljem i kosmopoliti, idu kroz pećine gde se batrga čovečija ribica, dodiruju
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Lagano ih podigoše i staviše na ivicu zaklona... Bili su iz istoga sela. Zatim nađoše i deo lobanje ispunjen mozgom i usirenom krvlju. — To je od grešnog Damjana, stavi to pored njega — reče neko. Opet se čuje komanda...
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Viličav, niska rasta, duguljaste lobanje, On nikad ne bi otišao na more, ili do banje. Hranio se od onog što ulovi: Teški su, za ljude, onda bili uslovi;
Ćosić, Dobrica - KORENI
čašu da što pre ugasi stid, da u slatkoj, vreloj rakiji podavi sve te crviće što gmižu po glavi, udaraju u zidove lobanje, teku po žilama. Samo, rakija nije dovoljno slatka. — Iko, hoću prsti da mi se lepe! Hoću, kao kad zrelo grožđe berem.
Miljković, Branko - PESME
osim svoje vlastite smrti koju živimo molitva Treba se moliti smrti za svoj život a tišina će sačuvati skamenjene lobanje za kišu lica i neba za vrata od peska i crne će ruže procvetati duž puteva otvorenih za sve vetrove kojim dolaze
dane, Kada znam šta mi okružava vid, Al ne znam sunce što ga ispunjava Na ulasku u zemlju koja spava Sanjajući trule lobanje i zid. Prazno je dublje. Jao, vreme, gde te Plamen preseca. Osporeni svete!
Petrović, Rastko - AFRIKA
da između njih meće koture, da ih pokriva slamom i suncobranima pletenim od slame, da zabada motke koje nose na sebi lobanje hipopotama, ovnova, pantera; da između pruća rasteže kože, a pusti olinjale pitome majmune i ljude tamne, lene i nage,
I po fetišima i po žrtveniku polepilo se uprljano belo perje od poslednje žrtvovane kokoši, vuku se oko njega prazne lobanje koza i antilopa, ljuske od jaja.
dugih i kosih očiju što kao da su pune suza; nosa širokog, usana koje se smeše, debele i meke, iznad zubi vrlo belih. Lobanje su im obrijane iznad čela sve do polatemena, a čeone kosti jako ispupčene.
Kuju stojeći, raskoračeni, uzdižući se svojim zamahom u nebo kao crna vulkanska genija. Njine lobanje su savršeno obrijane. To su najlepša tela koja sam ikada video u životu i koja ću ikada više videti.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Ali, boli strašno. Ipak je smrt groznija. Neko jauče. Pred onom ogradom ležao je moj vodni oficir razbijene lobanje i prosutog mozga. Jednome vojniku iz vrata kulja krv. Prilegoh uz njega.
— pokaza nam jedan vojnik graničar. Na ulazu u crkvicu zastali smo. Svuda po podu ležale su rasturene ljudske lobanje. U jednom uglu bile su nabacane na gomilu.
Neki od posetilaca, zapisujući svoje ime u jednu debelu knjigu, preturio je mastionicu na lobanje, te su mnoge izmrljane crnim mastilom. Slika je mučna i strahotom svojom izaziva srdžbu protivu nesavesnosti živih...
— Pre nekog vremena došlo je jedno društvo. Muku smo imali da ih odvratimo da ne raznose lobanje. — A zašto će im? — zapita naš vođa. — The!... Kažu, za uspomenu.
Podigao sam jedan. Bio je probušen i na unutrašnjoj strani ostao je do danas prilepljen deo nečije lobanje. Sa nama je bio i vojnik graničar. On prihvati šlem i prstom odlepi lobanju. — Da vidite... Evo je kosa!
Nastasijević, Momčilo - PESME
I ja bih u vrevi da vrvim, osama na trgu me snađe, tišina njinom huku: kud oni šestarim, sa rujnih lica štijem lobanje kob. Prostreli, o, prostreli me raba. Prominu njinom sablasno ovo ostajanje. Prostreli, o, prostreli.
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
na kraj sveta Crna vidovitost Između krezubih vilica Zaglavila se Golema poslednja psovka Oko smrti zazidane u kuli Lobanje u mestu igraju Završno zvezdano kolo Kula smrti U njoj gospodarica uplašena Od sebe same POSVEĆIVANjE CRNOGA BORBA On
cvokoćemo mi vetar to Besposleni na vašaru sunca Kezimo ti se kezimo do neba Možeš li nam šta Rascvetavaju nam se lobanje od smeha Gledaj nas nagledaj se sebe Čikamo te čudo (1954—1971) POVRATAK U BEOGRAD POVRATAK U BEOGRAD Dovde do
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Malo dalje, čitavi blokovi navaljeni jedan preko drugog, a iz šupljina, sličnih onim dupljama u lobanje, razvlače se pramenovi sive magle. Iza mene naramkuje posilni Jezdimir, i čudi se.
Pa bar da nisu goli... Užasi dana i smrtne gladi ogledaju se na svakoj kosti. Kao da su žive lobanje izišle iz morskog dna na svetlost dana. — Oh-la-la... Quelle tgagédіe. Pauvreѕ hommeѕ, rauvreѕ hommeѕ!