Upotreba reči malo u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Poslednji otpor srpski u Banatu beše na Tomaševcima. Malo se junaka skupilo da golemu silu madžarsku sa svoga ognjišta potisnu — al’ zalud borba!

Sahranila sam ga baš do najstarijeg deteta: lepo, grob do groba, jedan malo manji, drugi veći... pa koji tim tužnim poljem prođe, lako će pogoditi da se tu pod zemljom grle otac i sin...

— I belim uvelim rukama pokrila je još tužniji izraz bledoga lica. — To je tužno! Ona je jecala od bola. A kad se malo stišala, podiže svoje isplakane modre trepavice, pogleda me tužnim pogledom, pa onda, skoro moleći, reče: — Tvoje su

Htela sam mu pokrovom malo bolje ruke i noge pokriti, da u zemlji ne ozebe; oni mi ne dadoše. Želela sam da ga još jedanput poljubim, ali mu oni

„I još smeju da prođu pored ove naše jadne kolibice“, — kad se malo utišao, govorio je svojim dubokim glasom, — „a tri puta su je, krvnici, palili, ovu jadnu tekovinu mojih dedova!...

„Može neko doći, Maro“, reče tiho mojoj dobroj tetki. „Praznik je; a i voleo bih da mi ko dođe, da se malo porazgovaram... E, baš sam željan ljudi i sveta!... Ne znam gde se moj stari prijatelj Marko toliko zabavio?

su me svi u kući zvali — otrči do Sime berbera, poljubi ga u ruku i reci mu da donese svoje makaze i brijačice da se malo uljudim“. Ja sam ga poslušala.

Kad je sve to bilo gotovo, a ja je položim pored mačke da malo spava... Ujedanput čujem kako mi tetka uspravljeno vrisnu. Ja skočim, uplašena, istrčim napolje... Oh, gospodine!

Ferštandn?..“ Posle se malo kao zamislio, a kad je video staklo s rakijom na stolu, on još nešto dodade na hartiju plajvazom, pa čisto ljutito

On je drkćućim rukama prihvati, pa je otpio do polovine, a malo posle i drugu polovinu popio, i zaista mu je bilo lakše: mogao se i razgovarati, pa nam je isprekidanim glasom

Dan za danom tužno su prolazili. Nikad vesela lica, nigde osmeha. Dođe praznik: tetka postavi sto, iznese ono malo mršave hrane kojom sirotinja svoj gladan stomak zalaže, da ovaj žalosni život za neko vreme produži; sedne za sovru,

One sve u svili, a ja?... Ja sam sirota devojka, bez oca i majke“. On me posmatraše malo poduže, pa onda mi, oborivši oči dole, tiho progovori: „Ti ćeš zato opet biti najlepša devojka u kolu“.

Obradović, Dositej - BASNE

Pridodajući ja k svakoj basni pristojna izjašnjenija, črez to nameravam priobiknuti mlade umove da se i sami sobom malo pomalo razmršavaju, razjašnjavaju i rasprostranjavaju, u sve što čuju ili čitaju skroz da proniču, u svačem lažu od

dan šta jesti ni s čim svoju familiju nahraniši, i videći lisičiće podebele, sleti dole, uzme ih i odnese u gnjizdo. Malo potom vrati se lisica i upazi žalosno pozorište: krov koja jošte vruća iz gnjizda teče, bedni lisičići plačevne glase

Po malo dana pastiri su pekli na polju meso, ot kojega orao ugrabi parče s prilepljenim na njemu ugljenom. Po slučaju taaa vetar du

Kažu da se čude Turci što im mnogo ištu, no ako im se sve stane iskati šta su oni od drugih oteli, malo će im što ostati.

„Živa kurjaka zapovedi oderati — odgovori lis —i vrućom se njegovom obloži kožom, i u malo vremena, tako mi lisca i njegove kože, biće ti lakše!

Kad vile dođu k očima, teško onom ko ne ume ševrdnuti. Malo je S o k r a t a i K a t o n a na svetu koji, u ovako kritičeskim okresnostima, ne bi ovog istoga lisca sebi za

„Je li, to li se zove pametno deliti? Počekaj malo, da te naučim pameti!” odovori mu srditi lav, pak onda tresne s njim o zemlju i raspara mu trbuh.

Da ga razdele na polak? Svaki, esapeći po praznini trduha svom, vidi uda će mu polak malo biti; svak bi rad sve imati. Počnu se dakle oko njega čupati i derati, dok oba iznemognu i u nesvest padnu.

Pravda da ova pravila niti su za svakoga, niti za svako vreme. Ko se vsegda boji da ne izgubi, malo će kad dobiti. „Audacem fortuna juvat: Slobodnog sreća pomaže”, vele Latini.

0d reči dođu k udarcem. Vepar zubma, a lav s noktima, jedan drugog okrvave. Poprestanu malo za odahnuti i s većim ustremljenijem sraženije obnoviti.

Miš čuje, pritrči, vidi i pozna blagodjetelja svoga; ne otlažući vremena, počne gristi mrežu i malo pomalo pregrize jedno uže. Onda se mreža raspe, i lav se izbavi. „Čudne stvari što vidim na svetu!

Nebesna prekrasna kći b l a g o d a r n o s t! Čuvstvovanije ove dobro|djetelji uči malo detešce da se umiljava na prsima roditeljnice svoje, i grleći je s slabima rukama blagodari hraniteljnici svojej.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Mudrac međ nama ćuti, ćuti jer zna da bismo od onog što bi mogao reći najviše prečuli, malo razumeli, pa i to malo brzo zaboravili.

Mudrac međ nama ćuti, ćuti jer zna da bismo od onog što bi mogao reći najviše prečuli, malo razumeli, pa i to malo brzo zaboravili.

Samo je gradski zatvor (s čijeg bih prozora, kad bih se popeo sebi na ramena, video možda pijacu s malo snega) ostao ono što je i bio: zatvor, jedina čvrsta, jedina stalna tačka, kroz sve promene i vremena.

Poješće ti jezik, srce, krila, kandže, perje, i ostalo salo! I sve će joj, alo, biti malo! Još bi trista stotina takvih ala u ovu alu nad alama stalo!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

i poslove sa kojima smo mi upravljali, otečestvo moje napreduje, i ja radosno i zadovoljno povraćam se u ovo skrovito malo selce na ognjište moji’ dedova, da se odmorim od moji’ trudova i da vas nejake nastavim na put života, da vas iz malena

pendžere i vrata i sve što se moglo odvojiti poodnosiše, i kad pljačke nesta, gotovo svi svojim kućama odoše a s nama malo ostade. U to vreme bilo je u Valjevu 24 džamije, i govore da je bilo preko 3000 kuća turski’, a 200 hrišćanski’.

’ — Ja kažem da je on prešao i podigao nas u ime carevo, i da je sada i on ovde. Car spusti obrve na oči, i pošto malo poćuti, reče nešto nemački jednom oficiru, koji odma otrča napolje. Car se razgovarao sa svojim tolmačem ne znam o čemu.

’ pitao je dalje, i ja odgovorim, da naše žene i deca sede kod svoji’ kuća. — ,A kad Turci’, počne car malo uzvišenijim glasom, ,smeste i osiguraju tamo svoje žene i decu, pak onda uzjašu na svoje hatove i na vas udare, kuda

Ali Hadži-Mustafa-paša, kad se utvrdi malo u gradu, potpusti nekoga Turčina, te Kara-Smaila, kad je iz amama izišao, kroz prozor jedne kuće iz puške ubije.

No naposletku Pasman-ogla isturi svoju vojsku u polje na Hadži-Mustafa-pašu i na ono malo nizama, te sve rasteraju. — A drugi su veziri bez boja pobegli. I tu pogine srebrnički paša, otac Hadži-Sali-bega.

Knezove držao je kao svoje sinove; kad su god došli k njemu, po običnom poklonenju postoje malo turskog običaja radi, pak im zapovedi te svi posedaju, i kafu im dade, i, kako mi je otac kazivao, razgovarao se s

težio, jerbo u Srbiji nije onda bilo drugoga gospodstva, krome biti knez, pop ili kaluđer, a i pandur imao je neko malo odličije.

stoku, pa smo se onda svi krenuli i dođemo u selo Skelu prema Kupinovu, i tu u kačari Jovana Zazića naložimo vatru i malo se stanimo; pak posle preko Save pređemo u Ašanju i tu malo nešto posedimo, gde sam počeo u školu ići.

Kupinovu, i tu u kačari Jovana Zazića naložimo vatru i malo se stanimo; pak posle preko Save pređemo u Ašanju i tu malo nešto posedimo, gde sam počeo u školu ići. No ta škola slabo je bolja bila od škole moga popa Stanoja.

bile su u Sremu vrlo retke škole i srpske nauke, a i sam posle vidno sam mloge stare sveštenike, koji su se s naukom malo od naši̓ srbijanski̓ sveštenika razlikovali. No sad je već drukčije s naukama.

godine, kad ideš po nuriji, samo ovoliko pij od svake čaše kojom te ponude, druge godine ovoliko” i potom opet srkne malo vina. „Treće godine možeš do pola čaše piti.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Već omatorio i upola osedeo, pa opet neće da se okani čuda. Toliko imanje, stoka, baština — pa mu sve malo; sve grabi tuđe, sve je rad da zakači drugog. Kao da ala iz njega zija.

Njegov sinovac Paja sluša ga u svemu: i čuva volove i svinje i ide u drva i vodenicu i gde god što zatreba. Samo je malo trom i jednako čmava. Kud se god makne — leći će da spava, a ovamo se Raka ljuti, psuje, praska — čuje se po svem selu.

Kad Paja vide da tu već nema šale, rastrese se malo i on, pa zaokupi s jedne, gazda Raka s druge strane, te poteraše nazimad naniže, seoskom oboru.

Kad Paja malo odmače, obazre se dva-tri puta, pa kad vide da je Raka već daleko, iskresa vatre, i opet zadimani, pa onda pođe

Istina, sreska je kuća podaleko, za čitavo po sata hoda; ali oni pred veče, kad iziđu iz kancelarije, pođu malo u šetnju, i neće obići a da na svrate. To jutro beše nekakav svečanik, pa se iskupilo u mehani dosta ljudi.

— Jesam, gazda-Rako... A što pitaš? Zar ti dojako nisi znao da sam ja kmet? — odgovori mu Stevan malo začuđeno. — Pa šta činite vi, ljudi? Je li ovo arnautluk, šta li je? — poče vikati gazda Raka.

Hoćeš da ti ja čuvam kukuruz, a? Da ti ja teram svinje, šta li? Raka se trže malo, pa poče lakše: — Ne velim ja to, Stevane, bože sačuvaj! Nego, brate, upropastiše me. Nije šala onolika šteta!

Molim te, daj mu dve vreće, pa neka ga nosi đavo! — reče Stevan malo tiše da ne čuje gazda Raka ko će ga nositi. — Nek se zajazi! Samo neka to legne jedanput.

Gazda Raka jednako viče, i ne čuje kolika se potra oseče. — Dobro, dobro, gazda-Radovane — Viknu Sima odvojivši se malo od potričara — evo ću ti dati dvije vreće.

— E baš si mi jutros nešto ljuta... Nisu ti sve koze kod kuće. Ona se čini i ne čula, samo kopa. On poćuta malo, iskašlja se, pa opet poče: — Zar baš ostade u potoku, Maro? — Šta veliš?

Baš si mi ti neki đavo! — reče Raka i opet zaškilji očima i kao nasmehnu se. — More, gazda-Radovane, obiđide ti malo podalje, dok te nije odneo đavo! — što, čedo moje? — Čedićeš se Ti nikakav, dok te odaderem ovom motikom!

— Đavo te nosio, kljusino matora! — reče ona, pa nastavi kopati. Utom dođoše Spasoje i Đura da se malo prihvate. A Marica, te pred njih: — Ama, Đuro, bogati, priviknide ti onom Radovanderi — nek me se okani jednom!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

SVADBA 294 6. OBIČAN DOGAĐAJ 299 7. ŽIŽAK SE GASI 304 8. NATUŠTENO NEBO 310 9. OČAJNA BORBA 317 10. ZBEG 325 11. MALO VEDRINE 335 12. 1813. GODINA 340 13. RAVNjE 344 14. NAJEZDA 348 15. LjUTA BITKA 356 16. UŽAS 363 17.

Tu vidi kućicu do kućice; uz kuću staje, iza staja bunar, iza bunara voće... Iznajpre ga to oveseli; ali, malo-pomalo, ta mu jednolikost dodija, on saginje glavu i postaje zlovoljan... Takva je Mačva danas.

Odlikovale su se svojim visokim krovovima od šindre, natkrivenim dimnjakom, a ko je bio malo bešnji, i krstom nakraj slemena. Još i danas imamo dobro očuvanih ostataka od tih kuća.

Ima u njemu preko tri stotine poreskih glava; ali u ono doba jedva da beše pedeset kuća. Ama iako je bilo malo, bar je valjalo! Crna Bara imala je svoga kmeta i svoga popu. Kmet Jova Jurišić odavno je kmet Crnoj Bari.

I bolesnik se prekrsti i celiva, pa onda reče: — Al’ sam umoran! — Hoćeš prileći malo? - pita ga popa. — Hoću - veli on. Popa ga povede do svoje postelje, pa mu reče da legne.

Da kažem još: i on je znao da ga tako zovu, i sam se katkad tako nazivao. On beše malo neobičan Turčin. Crnobarci su poznavali Turke kao besne i naduvene. Kruška ne beše takav.

Ovdje treba Mujo iz Bogatića, a jok ja! — Ti si dobar čovek, efendija! Ama ja bih rekao da treba biti malo oštriji. — Pa, kako ću! — stade se Turčin prenemagati. — Ja bih prvo popu podviknuo!... On prvi treba da me pozna!

Stanko crnomanjast, Lazar riđ; Stanko blag kao mleko materino - Lazar bujan kao proletna travka; Stanko umiljat kao malo jagnje — Lazar već naprasitiji; Stanko je ovlaš primao i lako praštao uvrede, a Lazar jedva mogaše otrpeti i svoga

— Hoćeš li, japane?... On nešto promrmlja kroz zube, pa okrete leđa i pođe. — Pa stani malo, da razgovaramo! — reče Stanko. — Moram odeti marvi pomam! — E, dobro! Ali, u kolu da se nađemo!

— Zar nema ko drugi?... — Zvao sam imenjaka, ali on je tamo s Jelicom... Lazar se namršti. Poćuta malo dvoumeći, pa reče: — Dobro!... Da mu odskočim!... I priđe meti, mahnu dvatriput rukama i preskoči belegu. — A!...

— upita Ivanković. — Lazar! — viknu nekoliko njih. Stanko trljaše oči... Kad je sebi došao i počeo malo nazirati, on sede. — Ama, kažite mi, ljudi, šta ovo bi! — reče on. Jurišić mu ispriča.

Naskoro dođe k sebi. Onako ponuren osluškivao je, ali ne ču ni šuma ni vreve, i on diže glavu... Diže je malo više i zveraše po onom večernjem sutonu... Nigde nikog... On dahnu dušom, diže se i sede...

Dučić, Jovan - PESME

BUKVA Celo je nebo u nju stalo, Senke joj kao provalije; I sve je polje za nju malo, I potok mrava iz nje lije. Prolaze kroz nju sjajne vreže, I jedan crni refren zloći; Jejina jedna tu sad leže

Ljubi, ljubi silno, uvek istovetan, U ljubavi samo ti ćeš jasno znati: Kako malo treba da se bude sretan, I sto puta manje da se večno pati.

Najzad sunce uđe među planine i prosu na reku svoj poslednji krvav zrak. Seljak-crkve— njak zatrese u tornju malo večernje zvono, koje odjeknu mnogokratno u obližnjoj crnoj smrčevoj šumi. Reka se lagano gasila.

Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo. U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči.

Znamo vas dobro profitere. I decu niščih, o Gospode; Za svaki polet s puno mere, U svako vino s malo vode. Za svaku svetlost vi ste slepi, Samo u tmini progledate; Od svega su vam duži džepi, Tačni ste svi u crne

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Slučaju? — Jest! Ja „bolujem od slučaja”, pa sam valjda malo i fatalista! Dakle, tako smo mi živeli — dobro! A i kako drukčije mogu živeti mati i sin? On je njoj uvek, uvek dobar.

su imale praosnovne, čvrste, proste principe koji su ispisani u svakom bukvaru; a držale su ih visoko, s pouzdanjem i malo koketnim ponosom, kao vitez svoga dobroga sokola.

Nad apsolutnim teškoćama uzdizale su se svojim visokim i istinskim religioznim osećanjem. Moja se mati malo i slabo šalila. Po jedanput u godini dana ja bih joj legao glavom u krilo.

“ Nekih puta posle večere ja zapalim cigaru i kažem: „Mamo, sedi ti! Idem ja malo u kafanu, čeka me Joca, doktor!“ — Sedi, bogati, da se malo razgovaramo. Željna sam te. Hoću tvom Joci da kažem...

Idem ja malo u kafanu, čeka me Joca, doktor!“ — Sedi, bogati, da se malo razgovaramo. Željna sam te. Hoću tvom Joci da kažem... hoću da mu kažem... treba vi, brate, obojica da se ženite!

i zakopati u đubre, i koga su posle našli zdravog i čitavog, ali, stoga što su ga prerano otkopali, bio je tek kao malo, novorođeno dete; priče: o rađanju sa sabljom na ruci, o „lekovima od smrti”, o oživljavanju umrlih i o sahranjivanju živih,

s mojim ocem, o mom stricu koji se razboleo i umro čim je na staru kuću nazidao gornji kat, i još o mnogome koječemu. Malo pre okupan, kraj čaše vina, kroz dim od duvana, ljuškan njezinim slatkim pričanjem — gledao sam je i mislio.

I onda sam se znojio, kuhao, topio i naposletku bio hladan kao ledenica Molim vas, malo da se izduvam! Dakle ta devojka imala je crne oči velike, tako da je od njih duvao neki vetar, i neka promaha me odmah

Ta ti, ti si video dosta očiju iz kojih su sevale malo oštrije strele, ali tvoja pariska uštirkana košulja čuvala je tvoje nežno srce.” Oh, bože, šta to sve vredi?

Još jedan trenutak i — sve je izgubljeno! — Mamo! — Šta, brate? — Mamo!... Ja.. ti... Još malo pa je — docne! — Mamo, ne znam zašto, ali eto vidiš, ja...

Još manje nego malo, i sve je propalo: — Mamo!... meni se... dopada ova devojka! — Krasno dete! Raziđe se dim u sobi.

Na glavu turi tunos, pa ga malo nakrivi na levu stranu, u rukama mu abonos-čibuk s takumom od ćilibara, a s desne strane pod pojas podvučena, zlatom i

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Čudim se, šta mi to sve fali!« Ili: »Gospodin-domine, — obrativ se Kipri notarošu, — molim vas lepo, malo od onih krofni iz onoga tanjira tamo, čini mi se da su te tamo malo rumenije a bolje narasle.

— obrativ se Kipri notarošu, — molim vas lepo, malo od onih krofni iz onoga tanjira tamo, čini mi se da su te tamo malo rumenije a bolje narasle.« — A svaki pop čudo što voli krofne!

I oba gospodina popa imađahu dosta posla, a prema tome i prihoda, krštavajući novorođenu decu po selu. Malo koji dan da ne dođe gospodin-popi, jednome ili drugome, Arkadija crkvenjak, pa ne otpočne otprilike ovako: — Gospodine.

Na vratima ga dočekuje Neca gologlav i malo postiđen, poljubi ga u ruku, pa samo veli: »He, šta znate gospodin-popo, grešni smo ljudi!

Ide, pa malo peva on, malo crkvenjak, a malo đaci, tako naizmence. Dok crkvenjak ili đaci pevaju, gospodin popa misli u pameti, ili

Ide, pa malo peva on, malo crkvenjak, a malo đaci, tako naizmence. Dok crkvenjak ili đaci pevaju, gospodin popa misli u pameti, ili se razgovara o

Ide, pa malo peva on, malo crkvenjak, a malo đaci, tako naizmence. Dok crkvenjak ili đaci pevaju, gospodin popa misli u pameti, ili se razgovara o stanju i imanju

Bili su obojica malo pomatoriji, već uveliko bradati klirici. I oni prime i taj usmeno saopšten im uslov, i oženili su se, jer čak i

Jer ljudi se umeju, kao što je već poznato i ne treba dokazivati, malo i umeravati i »politički« vladati, ali žene, žene bogme ne umeju!

Ko ti još neće dobiti crven pojas!« A ako je verovati pop-Ćirinici, i jeste ga malo čudnovato dobio. Ona veli da ga je pop Spira dobio samo zato što je jedanput u jednom užem društvu pevao pred Njegovim

a i lepša je od mene, i deblja«... — Valjda puterkrofne, hteli ste reći? — popravlja je gospoja Sida malo ljuta zbog spomenute debljine. — Ta da, puterkrofne, uš’o đavo u njih, bože me prosti!

A kako su živele popadije, tako su lepo živeli i popovi među sobom. Malo koje veče da ne prođe a da ne ode pop Spira pop-Ćiri, ili ovaj onome.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

— A kakva je ta bila koju si voleo?... — produžavali su oni da nagađaju. — Je li devojče... malo, sitno? — Ne, ne!... — A da ne visoko?... a oko joj crno, golemo; snaga?... — A, a! ...

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ovo mu nikad ne gine, ma mu se sve žice pokidale. Ljuba bi rad u nečem većem sreću pokušati. Pored malo novaca, malo posla, a mnogo sreće — to se njemu u glavi vrzlo. Žitarska trgovina, to je dobra trgovina.

Ovo mu nikad ne gine, ma mu se sve žice pokidale. Ljuba bi rad u nečem većem sreću pokušati. Pored malo novaca, malo posla, a mnogo sreće — to se njemu u glavi vrzlo. Žitarska trgovina, to je dobra trgovina.

Ono malo što je ulagao nije mu toliko donosilo da može sebe i kuću izdržavati. Od imanja materinog sve se više i više ronilo.

Svi su ga držali da je „hiroš”. Stasa je bio od srednjega viši, sastava temeljnog, obraza belog, kose smeđe, šake malo podeblje, živ, okretan, dosetljiv, jednom reči, mogao se uzeti za ideal trgovačkog pomoćnika u maloj varoši.

— Ta vi ste gost! Pored ovih reči uhvati gospodar-Ljubu za desnu mišicu, pa ga uvlači; Ljuba se još malo otima, pa u zabuni zaboravi da se ulazi niz dva basamaka, te sklizne i malo posrne, no za to ništa, opet se odmah

za desnu mišicu, pa ga uvlači; Ljuba se još malo otima, pa u zabuni zaboravi da se ulazi niz dva basamaka, te sklizne i malo posrne, no za to ništa, opet se odmah razbere. — Oprostite, kod nas su ovi prokleti basamaci.

— Molim vas, vi meni jako laskate. Ono je bilo negda nešto, al' sada je sve prošlo! — odgovori malo prijatno zastiđena gospođa Jelka. Na to dođe i frajla Savka. Fina devojka.

Ona već na tom nastojava. Gospođa Jelka rada je da se malo provozaju. Ljuba pristane na to, i to da on njih na svojim kolima u Vinograd voza. Upregnu i odu.

Ljuba, koliko se u Savku zaljubio, ipak nije hteo da se dâ sasvim poznati, da ne bi posle na miraz zaboravio. Savka se malo udali da bere grožđe, a Ljuba se gospođi Jelki približi. — Kako vam se sad dopada moja Savka? — Izgleda kao boginja!

— Što se štafirunga tiče, s tim sam zadovoljan, al' osam stotina je vrlo malo za trgovca. Ja sam želeo bar da mi žena toliko donese koliko ja imam, al kad nije tako, a ono bar hiljadu forniti moram

Ljuba prisluškuje, ali se ne osvrće. Zamole ga da ako ne tera. Ljuba pusti konjima uzde, pa se malo k njima okrene da se može što razgovarati. — Jeste l' bili kadgod zaljubljeni, gospodar-Čekmedžijiću?

— Bio sam, al' samo malko; i sad sam zaljubljen... al' ne jako. — Kako to? — E, tako! I malo, pa mi je dosta; neću moći mirno spavati; još sad pa mi stoji kao knedla u grlu, akamoli da je što više!

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Ama jel'te molim vas lepo, zar je baron Gizel zbilja s one strane? — Kidnuo, kidnuo malo pre, tako kažu. — Kidnuo, pa kad pre? — Pa lepo, a ko kaže da je kidnuo? — Ovaj ovde gospodin video ga lično.

Završujući ono svoje pismo sa fatalnom vešću koja je malo čas uzbunila svu prestonicu, Jurišić je ustao sa stola pa je nekako mehanički otvorio orman u kome se nalazila njegova

A malo posle, sa naslonjenim podbratkom na ruku i nalakćen na prozoru, gledao je on preko mirne reke tamo u zeleno-sivi horizon

„Kako je to sve i čudno i smešno sa tom čovečijom dušom — pomisli Jurišić. Do malo čas ponizna, ponižena i jadna evo je kako se nakostrešila, gorda, prkosna, neustrašiva.

ni objave rata, niti znam šta sigurno o uzrocima njegovim, sem onih neodređenih fraza i opštih mesta što ih veliko i malo svakog čas a brblja i ponavlja.

Ja se mučim, ja ludujem ja sam smrvljena, ja ne umem već da se izrazim. U jutru kad se probudim, ako sam nešto malo spavala, ja... kao kad neko na hirurškom stolu oseti, da je bez najdražih svojih udova.

Bez malo cela pešačka divizija, koja se povijala i kolebala još pre podne, najedanput, i to baš u času kad je pojačanje iz pozadi

Onda se malo posle, i dok su oficiri mahali nešto rukama i objašnjavali se žustro, ona gusenica. ispravi i cela pojavi na onom belom

I seti se kako mu je malo čas, u sred onog urnebesa i užasa najednom došlo da bega ma gde a bez obzira na sve moguće posledice.

I tako zaprepašćen i smrtno bled drhtao je i slušao neko vreme. Onda pričeka malo i prekide vezu pa nesigurnim, tu đim glasom pozva Jurišića i saopšti mu da će smesta ići za baterijskog osmatrača na

I ne potraja dugo, zaista, četiri učestana svetlucanja otkriše mu vešto maskirane cevi, a malo zatim još dve levo od puta kojim se sa one suprotne strane ulazilo u selo.

mesta, dva teška zrna zafijukaše pa se najedanput, sa užasnim treskom srušiše jednovremeno pred crkvenom portom, onda malo zatim, sa parajućim jaukom, dva druga prebaciše crkvu. U sred onoga užasa Hristiću sve beše jasno: crkva je bila meta.

Afrika

Vrućina i pored belog odela i cipela platnenih. Glavobolja. Vraćam se na brod da se malo odmorim pa la ponovo iziđem.

samo deset godina da se cela bela vlast Tabua utopila na očigled sve publike jednog broda kome je došla na aperitiv. Malo dalje od nas na pučini mirno dimi brod Otar, koji je doplovio iz Dahomea, i koji je sad u karantinu zbog slučajeva žute

I, ako se sve svrši to veče samo groznicom, glavoboljom i povraćanjem on smatra da je odviše malo platio za svoju nesmotrenost.

Kad, oko dva, pristajemo uz obalu, samo nekoliko rasušenih piroga i malo utabane zemlje označuju da stazica, koja se naglo penje kroz gusto zelenilo uz breg, vodi Alepu.

Goluždravi, uzbuđeni, s divnim vlažnim očima, oni staju jedno iza drugog kako bi došli na red. Devojčice su tek vrlo malo stidljivije od dečaka.

Na pitanje da li će biti tam–tama, jedan prislanja glavu na zemlju, sluša i zatim pokazuje: „Tamo!“ Malo dale uistinu počinjemo razaznavati potmuo udar u bubanj, nekoliko stotina koračaja dalje pronašli smo Sudance, muslimane,

Usred seoceta je niski krov samo na stubićima iznad kruga za seosko veće; malo dalje niska koliba veštice Lame, glavne fetišerke.

punoj sunca. Kroz rupe se vidi čovečiji pogled, sjajan i nerazumljiv. Hipopotam igra sa vrlo malo pokreta; on trupka nezadovoljno u mestu tražeći da jede. Veliki bog Zegele je gladan.

I to je njina snaga primitivnosti koje u meni nema. Posle malo nećkanja, čovek pristaje da proda masku, ali se ograđuje odmah da je isuviše skupa. — Pošto? — Deset franaka!

Na zemlji su nađeni tragovi panterskih noktiju, malo dlaka njegovog krzna. Administrator, koji je posumnjao, izišao je u selo, sazvao sve i izjavio glavnome fetišeru da će

Načinio malo dalje druge, sa basamacima dubokim za čitavu šaku. Ne znajući kako će njima da pređe sa donjega na gornji sprat, načinio

Nalazio sam suviše malo zlata a suviše mnogo gorčine. Prešao sam na trgovinu; treba procunjati kroz svaku najmanju naseobinu, prelaziti stotine

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

No ovo kao uzgred. Moje je namjerenije pri pisanju Tvrdice bilo, uzimajući navlastito na rasuždenije malo, bolje reći nikakvo čislo komedija na našem jeziku, takovo djelo napisati, koje bi čitatelja ili gledatelja (jer je

Što ćiš da jediš, što da pijš? Što si stekla? Kad je bilo rat, kad je bilo kugu, da mori malo toliki ljudi? More, propadniš, more, propadniš, kukavico! JUCA: Nisam se ni tom nadala da ću kod vas propasti.

Kako ći lebac sam da si jedi? Ko je lebu dirao? JUCA: Šta ja znam, zar je malo u kući? JANjA: Ne znaš, škilji, a što si gazdaricu?

O, siromah kir Janja, moraš da propadniš kroz nevaljalo svet! JUCA: Sad da propadne kroz malo leba što se u kući pojelo! JANjA: Kučko prokleto, što mi dajš vatra u moju srcu? Esmo ručali kako firšt?

!! Krasno špekulacija! Haris to teo!⁴... Pero, sinko, iziđi malo u avlija. PETAR: Kazaću mu. JANjA: Šta ćiš da kažiš? PETAR: Da vam je po volji. JANjA: Smeteno, gluvo!

(Uzme ga za ruku, pa ga izvede napolje i zabravi sobu.) Prokleto posla! Sad da izborim novci... Oho, čekaj malo! (Zabravi brata kud je Juca izišla.) E, tako! (Otvori sanduk.) Ama ovo prokleto Juco može da gledi kroz rupa.

(Otvori Fala Bogu opet sanduk.) Moi krasni život! (Premeće novce, pa posle ustane i protegli se malo.) Kako mi rasti srcu kad vidim moi lepi dukati, kad gledim moi krasni taliri i kad pazim veliki pakli sos banku!

Što ći štafirung, ua veliko gospodsko, ne treba tra, tra, tra na svadba. Uzmiš tvoja mlada sos malo aljinu, ti jedosen o teos; pak idiš u tvoja kuća i glediš tvoja špekulacija kao pošten čoveku.

Ubiem si! (Trči.) Ubiem si! (Zavjesa pada.) DJEJSTVO DRUGO POZORIJE 1. JUCA, (malo zašim) KATICA JUCA: Ovo čudo jošt niko nije vidio; onde se ciganiše i štedi gdi je najveća opasnost.

KATICA (stane). Gledaj mi pravo u oči. Glavu malko više, jošt više, vidiš, tako da ti glava uvek stoji, uvek malo gore izvijena. Sad, ako oćeš koga da poglediš, a ti tako gledaj da ti oči k nosu idu.

KATICA (donese ogledalo i proba): Je li ovako? JUCA Malo samo oči k nosu. Tako! KATICA (poljubi je): Slatka mamice, vi ste moja sreća JUCA: Sad kako ćeš kad se staneš

MIŠIĆ: Ja se vrlo rado sa vašom gospojom i gospodičnom razgovaram, zato ćete mi dopustiti da se jošt malo pozabavim. JANjA: (Hunsvutsko posla!) Ja imam moja jedna špekulacija. MIŠIĆ: O, izvolite vi, ja vas neću uznemiravati.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Bio je mir. Varoš, između tih utvrđenja, bila je tesna i za nju je bilo ostalo malo mesta. Na to malo mesta fratarski red kapucina i isusovaca bio je podigao svoje crkve, sa baroknim fasadama, a vojska,

Bio je mir. Varoš, između tih utvrđenja, bila je tesna i za nju je bilo ostalo malo mesta. Na to malo mesta fratarski red kapucina i isusovaca bio je podigao svoje crkve, sa baroknim fasadama, a vojska, Komandu mesta.

On, Garsuli, lično, želi da se vidi s tim oficirima. Da se sa njima malo porazgovara. On je uveren da će ih, posle toga, proći volja da traže otpust u Rosiju.

Kad se malo umiri, poče malo tiše, glasom, umiljatim, venecijanskog škopca: „Treba onemogućiti, pre svega, da ti Srbi služe kao

Kad se malo umiri, poče malo tiše, glasom, umiljatim, venecijanskog škopca: „Treba onemogućiti, pre svega, da ti Srbi služe kao bratija u istim

Ni tada ne vadeći kamiš iz usta. Garsuli, jetko, samo se nakašlja i šmrknu malo burmuta, iz burmutice koju je držao kao da je flauta.

Pešadija je, te godine, bila, prvi put, uniformisana, pa je, izdaleka, imala boje cvetnih leja. Na to malo, kamenito, dvorište došli su dakle Engelshofen i Garsuli, gde ih je već čekala grupica Garsulijevih pisara, koja je

A Sunce, nas ljude, tako lepo grije; kako nas lepo grije! Njemu se“, veli, „zatvorenici čine malo bledi, barusavi, neočešljani, i nenamirisani. To ne valja. Oficir treba da bude uredan i ispeglan, i u zatvoru.

Trifun je stajao poguren, sa nekom krivom, turskom sabljom u ruci, velike glave, brkat, a iz usta su mu malo virili dugi, konjski, zubi. Bio je to otac šestoro dece i umoran od života i nesreće koja ga je pratila, svud.

Bio je to otac šestoro dece i umoran od života i nesreće koja ga je pratila, svud. Malo riđ, visoka čela, sa nosem kao konjski žval, Trifun je bio od onih ljudi koji su dobri, ali izgledaju tako, da ih se

Bio je to čovek viši glavom od Đurđa, malo krivonogi dugajlija, sa kosom koja se sjala kao potamnelo zlato. U nedoumici valjda, Pavle je bio skinuo, u vrućini,

I on se trudio da i to izvrši, kako je znao i umeo, jer je slavonski govorio. Ali ga je malo ko razumeo. Videlo se da ljudi počinju da zapitkuju i da se komešaju.

Teodosije - ŽITIJA

A našem poslednjem, lenjivom rodu, u koji svršetak vekova dostiže, u kome je malo onih što se spasavaju, ne samo da je potrebno nego je i veoma poželjno da se sad ova žitija pišu i da se s više

sa vešću sebe osudili zbog lenosti u nama, i da bismo sebe podstakli podbodeni njima kao ostanom, ida bismo se makar malo potrudili za dobrodetelj. Jedva da će i mnoge i velike povesti podstaći srce naše na ispravljanje života.

Obradovaše se dušom veoma i proslaviše Boga, koji nije prezreo moljenja njihova. Posle malo vremena porodiše ga vodom i Duhom, prosvetlivši ga božastevnim krštenjem, i dadoše mu ime Rastko, i u Gospodu veoma

Dobar, krotak, svima ljubazan, ništeljubiv kao malo ko drugi, monaški čin isuviše poštovaše, tako da su i sami roditelji njegovi zazirali i stideli se, takvu brižljivost i

Potom, odahnuvši malo, reče starcu: — Vidim, oče, da Bog, koji unapred zna sve i koji je video bolezan srca moga, pocla tvoju svetost da

A kada nasta noć, i blagorodni što se s njim veseljahu pospaše, sa malo svojih ljudi koji su čuvali tajnu njegovu, za vodiča Boga sa inokom ima jući, begom bežeći pobeže.

A neki im rekoše: — Takav koga tražite ušao je malo pre vas u ruski manastir, i još je tu. A oni čuvši ovo brzo poteraše putem da ne bi kako čuvši za njih pobegao, i

i življaše povinujući se igumanu i svoj bratiji. Odmorivši se malo vremena s njima, zamoli od igumana blagoslov da ga pusti kako bi se poklonio i video manastire, i iz ovih da se popne

Hrana je njihova bila po mogućstvu, kako čija, jedni malo hleba n retko uzimahu, a drugi plodovima drveća i rastinjem bilja divljega potrebu zadovoljavahu.

bogomudri Sava uzevši molitvu od igumana i od prepodobnoga svojega oca, skupi veliku množinu radnika, jer je hteo za malo vremena mnogo da svrši.

Posle ovoga malo poživevši prepodobni otac naš Simeon u manastiru svome koji se zove Hilandar, dostigavši meru savršenstva koju žele

se svetim i prečistim i besmrtnim i životvornim i strašnim i užasnim tajnama pričesti, rekavši: — Slava Bogu za sve! Malo posle toga bio je kao čovek obuzet ognjem prirodne smrti.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

stvorilo je u srednjem veku bugarsku državu, koja je sa zapadnim Južnim Slovenima, naročito sa Srbima, imala malo drugih dodira osim suparništva i borbi. Ali su u toku turske vladavine ove borbe zaboravili i Srbi i Bugari.

Ipak, po ličnim promatranjima do kojih smo došli malo pre rata, možemo verovati da mržnja protiv Srba nije uhvatila duboka korena kod bugarskih seljaka.

Jedino odlikovanje je bilo biti pop ili knez. Popovi su se nešto malo izdizali iznad naroda. Zbog toga je svaki želeo da ima popa u porodici.

Najzad, Vasojevići su obuhvatili staro srpsko pleme Šekularce, nastanjeno u dolini jedne Limove pritoke. Ovo malo pleme, iako dobro zaklonjeno reljefom, počelo se stapati s Vasojevićima.

Trgovci i zanatlije, kojih je uostalom bilo malo, smatrani su za nešto niže. Shodno najizrazitijem mentalitetu dinarskog tipa, naročito se cenilo „čojstvo“.

Ljudi u punoj snazi rade vrlo malo i sav posao ostavljaju ženama i osobito deci i starcima. Izgleda da nema zanimanja koje pruža telu i duši više odmora

Osim dna karsnih polja i uvala, ostali su delovi Like pod kršem i „gričem“ (goletima) i samo ovde-onde ima malo zemlje crvenice, koja se može obrađivati. Ali neka karsna polja, kao npr.

Kakvog je porekla ovo stanovništvo? Među današnjim ličkim stanovništvom ima malo starinaca od pre XVI veka, i to poglavito među katolicima čakavskog dijalekta.

Nekada potpuno potčinjeni muhamedanskim begovima, često njihove odane sluge, danas su deo stanovništva sa vrlo malo preduzimljivog duha i žalosno žive po strani od nacionalnog života.

Do poslednjih desetina godina su bili imućniji od hrišćanskih seljaka. Ali žena ne radi ili malo radi izvan kuće, te je privreda istoga broja kućnih članova neznatnija.

Ali zbog žena u njihovim kućama ima bar jedna soba, a osim toga imaju i malo više domaćih stvari, naročito posteljnih, nego hrišćanska raja.

Oni ne poznaju planine, šume, zemlje i okolnu prirodu onoliko koliko hrišćani. Iznenadilo me je kako malo poljskih i divljih biljaka poznaju u poređenju sa hrišćanima, koji za svaku biljku imaju narodno ime.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— Ehe-he, sad ti se smrklo, gospodine moj! — gunđa čiča okrećući se džaku, a na to se gospodin džak samo malo pomakne kao da nemarno sleže ramenima. — Pa šta ja tu mogu — smrklo, pa smrklo.

— reče krčmar, gazda „Krčme kod tri magarca“, pa i sebe i čiča-Trišu lupi nekoliko puta mokrom čarapom po glavi da se malo razbistre i uzviknu: — Aha, sjetio sam se!

— Oho-ho, dobro bi bilo da ga onda opljačkamo! — uzvikuje vodeni miš i čujem ga kako se lupka po trbuhu. — Hajde da malo popipamo i da omirišemo džak — predlaže poljski miš, a ja već osjećam njegove sitne šapice kako me golicaju po kičmi.

Zbog toga on oprezno napomenu: — Molim te, lakše malo s tim tvojim noktima, strah me je! — A i ti, dragi prijatelju, ne mrdaj mnogo njuškicom ispred mog nosa, jer, znaš kako

A kad bi neka od njih zadrijemala, ona bi se omakla i razrogačenih očiju kliznula niz glatko nebo. Tek malo poslije vidjeli bismo je kako se ponovo oprezno penje iza tamnog usnulog brijega.

Njezinim tamnim stazama već se šunjao i kukuruzima se pri- micao mrki medo. Mačak Tošo i Miš prorok tek su bili malo odmakli od svoga džaka kad se s drugog kraja njive javi jedan žalostiv pseći glas: — Auuu-vauuu!

Kako bi bilo da te malčice gricnem, samo malo za uvence?! — Bolje bi bilo da ja gricnem onaj kanap oko tvoga vrata! — dosjeti se Miš prorok.

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

Lanac dugačak a gospođa stara, aždaja nestašna pa samo trčkara. Malo, malo, pa na nekoj steni aždaja stane i počne da šeni.

Lanac dugačak a gospođa stara, aždaja nestašna pa samo trčkara. Malo, malo, pa na nekoj steni aždaja stane i počne da šeni.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

ja ne znam... za mene su sva podjednako važna: ima meću njima devojačkih, intimnih... I AGENT (pošto je malo razmislio posmatrajući i jedno i drugo): Ako je po volji, ja mogu povesti zvaničnu istragu, ali, ako dozvolite, mislim

Ima tu i malo nostalgije za zavičajem. Dok je bila kraj vas Lidočka, ispunjavali ste dušu osećanjima prema njoj; ostali ste sada

ALjOŠA (odbijajući): Ah! PAVLE: Slušajte vi mene, provedite se malo, razvedrite se i sve će to proći. Znam, nemate izlišnih para. (Vadi iz buđelara.) Evo vam 500 dinara.

(Pruži mu ruku.) ALjOŠA (pogleda ga u oči i bezvoljno mu daje ruku). PAVLE: Tako, tako! Idite malo u društvo, razvedrite se! (Pogleda ga.) Čekajte, ne možete takav. Vi nemate malo bolji kaput?

PAVLE: Tako, tako! Idite malo u društvo, razvedrite se! (Pogleda ga.) Čekajte, ne možete takav. Vi nemate malo bolji kaput? Taj je iscepan i prljav, ne možete takav ići. (Hoće da pođe u sobu.

PAVLE (malo zbunjeno i otežući): Da, da... izvolite! Uđite! LjUBOMIR (osećajući nelagodnost koju je izazvao posetom): Ja nisam imao

uzdržavam se i progovorićemo već! Dajem ti reč da ćemo progovoriti! NOVAKOVIĆ (pošto se malo približio): Pa dobro, Pavle, govorićemo otvoreno o stvari.

I NOVAKOVIĆ, RINA NOVAKOVIĆ (po svršenom jutarnjem čaju sedi za stolom malo smućeno, držeći jednu srebrnu kašičicu u ruci i posmatrajući je).

Seda na stolicu i neponuđen): Ana, čašu vode! ANA: Molim! (Ode i malo zatim se vrati sa ča šom vode.) ANTA (ispija naiskap): Hvala! Gde je gospođa? ANA: Ona se oblači. ANTA: Oblači?

RINA: Ali šta je vama, gospodine Anto, odjutros: kakve su sve to zagonetke, kakvi su to razgovori? ANTA: Strpite se malo, molim vas. Odmah ćemo celu stvar izvesti na čisto. Da vidimo najpre na osnovu čega vi tvrdite da ste udovica?

I ona je morala da se vrati prvom mužu. RINA (uzbuđena, bleda): Gospodine, da li vas ja razumem? ANTA: Uzmite malo vode, uzmite, uzmite! RINA (pokoravajući se, nesvesno srkne vodu). ANTA: Sedite!

SPASOJE: Šta si kog đavola video? ANTA: Reći ću ti. Patiš li od srca? SPASOJE: Da, nešto malo. ANTA (zvoni): Razume se, to ti i pripada u tim godinama. XII ANA, ANTA ANA (dolazi): Molim!

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Kad neko ima tri sestre i jednog brata, to ne znači tako malo. - Opet su te izbacili? - šapnu dok sam prolazio pored nje, a u glasu joj je bilo više strepnje nego radoznalosti, pa

- Znam. Tata će te ubiti kad dođe! - Skupila je usta, a oči su joj postale malo crvene pri krajevima, dok me je gledala kao da me gleda poslednji put. - Neće. Izmislićemo nešto, Vesna. Ti i ja, znaš?

Išijas ju je malo mučio noćas, no to je već nešto na šta se moramo naviknuti. - Da, da, naviknuti! - ponavljala je smešeći se, iako

Zubi su joj bili nejednaki, ali smeh joj je bio takav da vam je zastajao dah u grlu. Njeno malo lice bilo je svetlo kao dobro uglačan belutak. - To je tek nešto!

Obuhvatim šakom Rašidin dlan. Njen obraz bio je sasvim blizu moga, osećao sam njegovu glatku mekotu i pomerio se sasvim malo, očekujući da će se ona izmaći, ali ona samo reče da pričekam: kad pojede sendvič nema ništa protiv toga da je poljubim.

gust i zlatan mlaz svetlosti i Nedina glava, uhvaćena njime izgledala je kao Predićeva Bogorodica u karanovskoj crkvi. Malo je trebalo pa da se prekrstim pred njom.

Zatim smo neko vreme jeli kokošju supu, a mama je govorila kako je to supa kakvu sam voleo da jedem još kao sasvim malo dete. - Kad si bio ovoliki!

Zar još ništa nije bilo s Turkinjicom? Ja sam rekao da će biti. Sada sam se gadio samome sebi zbog toga. Malo izdignuto, okruženo vodama žive i mrtve Tise, močvarama i trskama, Karanovo je izgledalo kao da lebdi u vazduhu

Fabrika mog očuha bila je malo po strani i njen je dimnjak nadmašivao sve kuće, pa čak i tornjeve crkava. Naša gimnazija, sagrađena u nekoj mešavini

Odmah iza dresine naišao je međunarodni voz za sever. Taj se nije zadržavao, ali je kod rampe malo usporio i mogli smo da vidimo natpise na nemačkom i francuskom, putnike kako žvaću u restoranu i crvenu kapu

Činilo se kao da nešto traži. I tražila je tako mi Boga. - Drži! - sagnula se i pružila mi nešto. Bilo je to malo, izduženo, hladno jaje neke barske ptice.

- okrenula se Atamanu. - Baronica nam je sama rekla njihova imena i dalje se smejala, ali smeh joj je bio malo prigušeniji. - Zlata tamo nema.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Gospodar Sofra bio je nizak čovek, no širok, temeljan, jakih pleća i prsiju, trup dugačak a noge vrlo kratke, malo ugnute kao lenče, ruke dugačke, jake, vidi se da od detinjstva teško radi.

Na po godine pre nego što će šegrta osloboditi, uzeće novog, da se malo uvedžba, a imao je već i jednog sina koji je pomagao. Gospodar Sofra jako je voleo Isaila Čamčića.

— Šta? — Da dođeš k meni, sazvao sam društvo, pa da se malo kartamo. Gospodar Sofra misli se. — Ne branim. Sad posle podne i onako nema mušterija, a lađari tek pred noć dolaze.

Milane!... Zovite Milana. Viče šegrta. Milan dođe. — Da znaš, sad ću malo otići, a ti pazi; vino neće do večere prolaziti, ali opet nešto ću ti ostaviti, ako ko uzište. Hajdmo!

Ima već i društva. — Daj, Saro, dvaput kave. — Odmah. — Hajd’, Sofro, sedimo. Šta ćemo se kartati? — Malo nas je, nek’ dođe još kogod. Čamča pozove još dva gospodara, purđera, i sad pitaju se šta će igrati.

Ustane, hoda, pa puši. Još malo, pa i ostalo društvo digne se, jer kad nema gospodara Sofre, nema ni punikaša ni smeja.

Dok je bio kod Čamče, donde je Milan bokal nagnuo i malo se napio. — Odi, Milane, ovamo. — Izvolite. Milan dođe, gospodar uhvati ga za levo uvo, pa mu glavu k bokalu

— Ipak nisam se hteo ženiti, dok se nisam od duga oprostio, pa kad sam pogledao na moje malo, nezaduženo dobro, srce mi igra.

— Ništ’ to ne čini. Pitam vas opet: ’oćete li vašu kćer za mene dati? Ne ištem ni krajcare. Gospođa Tatijana malo misli se, pa opet: — Dajte mi na promišljanje jedan dan. — Nek’ bude tri dana. Sad zbogom! Imam posla.

Jedva dočeka’. Odem tamo, al’ devojka lepo al’ ne skupoceno obučena, al’ tek ipak malo paradno. Odma’ sam poznô da je stvar dobro ispala. Iz očiju devojke ne poznaje se ni žalost ni radost.

nešto da su se i voleli, al’ mati volela je zrelog imućnog čoveka, neg’ mladog vetropirovića, koji ništ’ nema osim ono malo dućanca prazna, pa ako bankrotira, da joj dođe kći na vrat.

— Hoćemo li još koga s nami povesti? — Možemo Čamču; štaviše, možemo ga onde imati, kupiće i on nešto malo, a mi ćemo mu nešto dopustiti. — Pa dobro, kad ćemo se dogovoriti?

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Sluge iza njega behu zaostale malo i on oseti potpunu samoću. Jašući dalje, razmišljajući o raspodeli starešina i vojnika, koje je sve lično znao, on se

Udarali su kundacima u plotove, prebijali pse, dizali stabla drveća pred kućama i bacali ih, malo dalje, u avlije. Čitav jedan dželep volova, na koji su, iza jednog ćoška, naišli, naterali su, rikom i šalom, u beg.

Pa i ono malo stražara, oko logora i kod topova, udesi te se poče dozivati. Sa brda pak, i to najviše osetiše, dopirao je miris

Pa procedi kroz zube, sa pogledom ljubaznim, malo setnim, izgubljenim negde, iznad grada, iznad crkvenih kula, oko kojih se vitlalo jato golubova: „Gospodine Isakoviču,

jorgovana, i bagremovi, i kestenovi, a da se približe plava brda i trepćuće zvezde, biskup je, slušajući svirku, malo nalevo nagnutom glavom, dokazivao, pre svega: da je katolička crkva blaga, nežna i uviđavna.

Kad bi bila prisutna, zaboravio bi se i zagledao u nju, uvek bledu, sa usnama malo povijenim, i dugim trepavicama, pod kojima je bila tama.

Osim toga, koliko sve žena nije imao, osim nje? Tako, razmišljajući, bi joj malo lakše. Ovaj drugi učini joj se, ipak, utoliko bolji što je znala da će živeti u bogatstvu, gospodstvu i bez seoba.

A kad joj one rekoše da je kir Aranđel otišao Turcima, u Beograd, da preveze prodate konje, ona se malo trže i izjavi želju da joj spreme vodu da se opere i izmije.

Povrativši se malo od ćutanja i zlovolje, puk je opet počinjao da peva, naročito otkad poče da prolazi kroz varošice u kojima je bilo, u

Znajući da skoro odlazi, a viđajući ga svaki dan, njoj se sve više činjaše da je preterala i da je nešto malo ipak trebala dati.

Obrnula je malo svoju glavu, dodirnuvši ga grudima, tako da oseti njegovu blizinu, uvidevši tek tada šta je imala i izgubila.

Tako i pogibe, ustajući malo docnije i po četvrti put, da bi poveo konje, probijenih creva, uhvativši se za kaiš, mrmljajući sebi samom, već u

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

sledećim postupkom: Na Badnje veče devojka iziđe iz kuće „Da istrese ’troje’ (trohe, mrve), pa se tom prilikom malo zadrži i prisluškuje što se u kući govori.

One žele da saznaju njegovo ime, lik i status. U Hercegovini, kada devojka opazi mlad mesec, treba da uzme malo zemlje ispod desne noge i jedan konjski klinac.

Ovu cijev začepi hljebom sa obje strane. Uveče kad leže spavati, neka se moli Bogu, a najposlje neka reče: ’O ti, malo pauče! Ti pleteš mrežu po cijelom svjetu, upleti noćas moga dragoga, te mi ga bar na san dovedi.

¹⁰ U srezu boljevačkom „žena koja ne može da rađa, valja da ostruže malo od stožera sa guvna, ali od onog stožera, koji je tu samonikao, pa je za stožer upotrebljen, pa to što ostruže da

U Homolju kada mlada polazi na venčanje, treba da joj drugarice malo podignu suknju naviše da bi imala poroda. Svadbene igre često se izvode iz istog razloga.

Mlada za vreme venčanja malo podigne pojas, te to semenje iz nedara padne na pod. Ovo se radi da mlada ima poroda i da lako rađa.

Zatim uzmu malo zemlje s tog groba i nose ga pod pojasom.⁴¹ Iz razumljivih razloga, porodilja takođe može na razne načine svojim

U svadbenim običajima koji izvode mladenci da bi dobili sinove, važnu ulogu igra malo muško dete (komšija ili rođak mladoženje). Kod nas je od tih običaja najpoznatiji uzimanje nakončeta na svadbi.

(Sličan ovome jeste i običaj zabeležen u Crnoj Gori da mlada ispred mladoženjine kuće primi malo muško dete od svekrve, prenese ga po prostrtoj ponjavi preko kućnog praga, a onda ga daruje čarapama /ili opancima/ i

sprečiti začeće pre nego što je žena rodila ijedno dete, a koji se često izvode već na samom venčanju, ima srazmerno malo.

U boljevačkom srezu i širom Srbije običaj je da mlada, dok na putu za venčanje prelazi preko nekog potoka ili reke, malo zadigne košulju i kaže: „Osetih se, rodih!“, pa će onda lako decu rađati.

Porodilju koja se muči na porođaju muž malo ponese, pa kaže: „Ja ti breme natovarih, ja ga i stovaram.“¹⁸ Pri porođaju, porodilja u Homolju se krsti i govori:

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

i dalek, smešten na površinu titrave membrane, pa im Imperio Argentina liči na caricu patuljaka, koju čovek, ako ima malo sreće, može čuti kad prisloni uvo na zemlju iznad krtičnjaka.

I Jelena je bila veoma lepa, samo malo od plača podbula devojčica, kada mi je kazala: »Izvoli, uđite...« Ona i njena baka Sofija imale su samo kujnu u

žene: one koje su u stanju da zbog vas igraju sporo ili brzo, da izvode različite figure, a da vam nikada ne kažu: daj malo slušalice da i ja slušam! Dok su sa vama, one čuju i bez slušalica najdivniju muziku.

Dok su sa vama, one čuju i bez slušalica najdivniju muziku. Posle jedno sat i po dao sam Jeleni slušalice da i ona malo sluša Radio Beograd, koji je puštao novogodišnju muziku, ali nekako mi se više nije igralo!

Jedan tip u toj filmčugi dosledno kaže: »Blagosloveno vreme dosade...« Blagosloveno vreme sranja! E, tu je malo falilo pa da ne povratim na nekog tipa ispred sebe, na časnu reč. Lavor, vikao je Miki, lavor, dajte mi lavor!

Bila su to starmala i sumorna lica gradskih mladića, koji su se, da bi sačuvali ono malo preostalog dobrog mišljenja o sebi, trudili iz petnih žila da dva-tri puta nedeljno večeraju u »Balkanu«.

Mimoilazim se sa malom daktilografkinjom, a između nas su vekovi. — Stigao sam! — kažem. — Istina, malo kasnim, ali nema veze. Tu sam . . .

U moje vreme još je bila besplatna! I eto, ta želja za dodirivanjem, ta potera za bliskošću, taj lov na malo ljubavi, taj prastari, stalni i večni nagon da dodirujemo brata, da pipnemo površinu slike ispod koje piše da je

Mladi čovek je nagovarao mladu ženu da se malo prošeta dok on čeka za karte, pa bi ona pravila krug Kosovskom i vraćala se ponovo u red pred Kinotekom — videlo se da

– O, dobro su, dobro... — reče šef Terase. — Stariji mi je u vojsci... – Ma stvarno! — izvukao je jedno malo divno čuđenje iz tajne rezerve. — – U Zagrebu. – Fino — kazao je. — Zagrepčanke su pristupačne; neće mu biti loše...

« – O, baš divno što ste ovde! Moramo da se nađemo, važi? – Svakako, svakako.. – Molim vas još malo leda! – Jutros! – Tu blizu... Ne znam. Možda do jeseni?

lice, a nisam — jer da to učinim više ne bih mogao nastaviti svoj put, »a tada glas iz tame reče tom čoveku: uzmeš li malo tog kamenja iz tame, pokajaćeš se — uzmeš li ga više, opet ćeš se pokajati, pa taj čovek uze malo, a kada iziđe iz

Matavulj, Simo - USKOK

Svima stršahu „velje“ puške ispod crnih struka, svi pušahu iz predugačkih čibuka i kanda malo razgovarahu; svi, osim jednoga, imađahu fesove bez kićanka, a onaj jedan, na sredini klupe imao je kožni kalpak, a

Još su muškarci malo jeli, pa mlađi odnesoše sudove i trpezu. Knez pruži čibuk Kiću, a Janku reče: — Ja mnim da i ti pušiš?

I te pojedinosti zanimahu Janka, te ovda onda stade postavljati pitanja, pa malo-pomalo zagrija se preobrazi se skroz, od momka smjerna, namjernika poslušna, posta na jedan mah ozbiljan, vješt

To je bilo četvrti dan po Krstovu dne. Mi se povukosmo u novska brda, k Mojdežu, Kamenom i Mokrinu. Malo bi, istijem putem dođoše Rusi za nama. Tada mi odosmo dalje k Risnu i uhvatismo klance.

Ovaj odgovori: — Još od kakve! Ovaj je Janko, đedo, grof, a to je više no vojvoda! On je po rodu malo manji od Dolgorukog. — Lijepo, vaistinu! Biće milo vladici... A da li si, Janko, dijete, bio kad u ratu?

Po glavi mu se vrzijahu tragovi od čudnijeh, neugodnijeh snova. Malo-pomalo, počeše se buditi utisci obrnutim redom, počinjući od pošljednjih.

i zet Andrija, sudija, najbolji prijatelj njegov od djetinjstva, čitati njegova pisma, kako će ih hraniti da ih docnije malo Jan naslijedi!... Drvene stube što izvode u kamaru počeše škripati pod nječijim koracima.

“ A ako bog dâ te se oženiš, skočićemo svi, dići ćemo ti malo kuće, pomoći ćemo ti koliko možemo, kao svome bratu. Jer, treba da znaš, iako u Crnoj Gori ima zla svakojega i nereda

Njen je čovjek osrednjeg stanja, osim svoje plate ima malo imanje. — Koje bi u našoj zemlji bilo veliko, ja mnim — doda Krcun.

Sin mu Kićun živ, ali se ne uvrže na oca, no je sitan, smeten, rđica, kakvijeh je, srećom, malo u ovijem gorama! Da smišljaš stvorenje u svemu i po svemu nenalik na oca i na svoj rod, vjeruj ne bi ga smislio takoga,

— Razumijem pomalo, ali znam francuski prilično. — To je dobro. To će dobro doći vladici!... A vi se malo čudite što vidite ovdje sliku Napoleonovu!

Danas ste moj gost, dakle ne hitajte, zajedno ćemo ručati, pa ako budete htjeli, zaći ćemo malo u brastva!... S njima je ručao i Joko.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

PROVODADžIJA: Stotina moja, a? MLADOŽENjA: Dobro, zaboga; kad ćemo je viditi? PROVODADžIJA: Istina, malo je... MLADOŽENjA: Kad ćemo je prositi? PROVODADžIJA: Oho, momče, tako brat Sima, to jest, ne radi.

Ij, kakav si mi drveni mladoženja (namešta mu maramu), kad sam ja bio tako mlad, na meni je moralo sve da trepti. Malo se valja nalickati, kosu, to jest, ugladiti, brkove namazati, mirisavke pored sebe nositi.

MLADOŽENjA: Ja se vrlo radujem da je na mene ta kocka pala. Idem odma spravljati što treba. PROVODADžIJA: Oho! Stani malo, momče! Dobar, to jest, trgovac kad polazi u Beč, on kaže: idem u Erdelj. Tako i vi treba da činite.

OTAC: Samo je ti diži navisoko, pa ćeš dobro. MATI: Zaboga, ti znaš da je devojka pod felerom, pa se mora malo više oko nje. Pomisli samo kako bi izgledala da joj nisi kupio fališan zub.

Otkad se kanimo malo kud izići, pa nikako; ja, to jest, u poslu na jednoj strani, ovaj gospodar na drugoj, to jest. Najposle vidimo nije

MATI: Baš pripovedam kako smo sami, a toliki posao. OTAC: E, šta ćemo! Čovek dok je živ sve se jednako muči: malo rānom, malo oko stoke, trgovina — ti, Bože, znaš. Ali šta znamo, kad čovek ima dece, treba da se stara.

OTAC: E, šta ćemo! Čovek dok je živ sve se jednako muči: malo rānom, malo oko stoke, trgovina — ti, Bože, znaš. Ali šta znamo, kad čovek ima dece, treba da se stara.

MATI: DEVOJKA (mladoženji): Izvolte. MLADOŽENjA: Ja blagodarim! Rakije nikad ne pijem. DEVOJKA: Ali malo slatkog. (Mladoženja uzima.) PROVODADžIJA (ocu i materi): Ja bi molio, to jest, na dve-tri reči. OTAC: Zapovedajte.

Nego nam je sala malena. DEVOJKA: O, to ja mrzim! Ne može, znate, čovek ni da se okrene, osobito kad je malo veće društvo. I kod nas nije tako velika, al je opet prilična, i slabo se kad i napuni. UGLED 7.

UGLED 7. PROVODADžIJA, OTAC I MATI VRAĆAJU SE. PROVODADžIJA: A vi se razgovarate, to jest? MLADOŽENjA: Malo. DEVOJKA (iziđe napolje). PROVODADžIJA: Baš lepu kćer imate, da je Bog živi!

MATI: Bre dobra mi je, sirota, i pametna, a radena, radena - ja ne znam, otkad je malo odrasla, sasvim sam odmorna. PROVODADžIJA: E prijatelju, da vam kažemo zašto smo, to jest, došli.

MATI: Zaboga, devojko, ljudi nam kažu da vrlo dobro stoji. A drugo, bogme ćerko, i ti ne možeš mlogo probirati; malo ti je vreme prošlo, a drugi traže i novaca mlogo. DEVOJKA (plače): Ja znam da sam nesrećna.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

O samoj pojavi, o njenim unutrašnjim zakonitostima i uslovnostima, malo se i nerado govori. Književna umetnost kao takva vaspitače, izgleda, previše ne zanima.

No kakav god joj značaj pridavali, čini mi se da nije dobro pripisivati joj važnost posebnog žanra. Ono malo dobrih dečjih pesama moglo bi se, za nevolju a i bez nevolje, svrstati u poglavlje humorističke poezije, kao što bi se

Razvoj školstva je u tome odigrao odlučujuću ulogu. Sa širenjem obrazovanja čitavo jedno malo čovečanstvo stupilo je na pozornicu društvenog života, i prinudilo odrasle da porazmisle o njegovim pravima i potrebama.

ja sad vidim da su Puškinove pesme, i uopšte pesme, sa retkim izuzetkom čiste lirike, kakvih je u mojoj čitanci bilo malo, za mene do moje sedme godine bile niz zagonetnih slika, zagonetnih samo zbog majčinih pitanja, jer u pesmama, kao i u

U tom naporu ona se, prirodno, na čitaoca malo obazire. Istraživanja su ponekad tako radikalna i samoubilačka, da nam se čini da poeziji do opštenja i nije stalo.

Od dečje psihe, to jest od poznavanja dečje psihe , malo se šta može naučiti: nevino gledanje sveta ne osvaja se na taj način.

(Ovo dođe kao opomena silnicima, ali je malo verovatno da će je potomci doktora- Geuss-a razumeti). Duško Dugouško je ponašeni Big Vunnu; tako ga zovu i u drugim

Njegovo puko prisustvo daje pesmi dražest, a u život unosi nadu. Kao da je to malo! JEDAN VID UPOTREBE DEČJE KNjIŽEVNOSTI …Na kraju krajeva, naše će vreme ostati zabeleženo i po tome što je doživelo

Pravih dečjih pisaca vrlo je malo. Njihovo obraćanje deci ima smisao jedne formalne pogodbe. Za njih je igra dobijena ili izgubljena pre nego što se dete

U decembru hiljadu osamsto i neke on će, kao i obično, napisati stihovani pozdrav godini koja dolazi, da bi, malo kasnije, rimovanom dobrodošlicom nazdravio onoj koja počinje.

Dete je, za Zmaja, pre svega Srpče malo, koje treba uputiti u izvesne kolektivne obrede pre nego što i postane svesno njihovog smisla i značaja.

i nehotice, sugeriše pogrešno objašnjenje činjenice da je Ćopić, kasnije, često gubio ljupkost i miloštu, pretvarajući se, malo-pomalo, u popularnog pisca u lošem smislu reči.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

GAVRILOVIĆ: To je sve lepo, ali bi trebalo da se najpre malo razmislimo. LEPRŠIĆ: Kad je vreme raditi, onda se ne misli. GAVRILOVIĆ: To je zlo.

Kad su naši preci ovamo prešli, imali su svoje sopstvene barjake i svoje sopstvene boje; no malo-pomalo sve se zaboravilo i izgubilo što je god narodno.

LEPRŠIĆ: Vi jošt sumnjate? Kažite, da li bi smela Srbija pomoći šiljati, da Rusija nije zapovedila? ŠERBULIĆ: Sad sam malo utešen. LEPRŠIĆ: Ja vam kažem: slavjansko carstvo. ŠERBULIĆ: I treba da bude. Samo da ne iziđe otkud inkvizicija.

ŠERBULIĆ: Ja sam zaista pravi Srbin, i vidićete kako ću raditi, samo dokle dođu Serbijanci. SMRDIĆ: Dok se malo dodamo, gospodine Lepršiću, dokle se malo naviknemo. Vidite, i Serbijanci ne bi bili junaci da nemaju često bune.

SMRDIĆ: Dok se malo dodamo, gospodine Lepršiću, dokle se malo naviknemo. Vidite, i Serbijanci ne bi bili junaci da nemaju često bune. LEPRŠIĆ: I to je istina. 4.

LEPRŠIĆ: To ide malo dalje, ali rodoljubije sve dopušta. Zato ćemo ovako učiniti: ispod aljine da se postave kokarde srpske, jer naša srca

NAĐ (smeši se): Šta ćete, kad vam je to praotečeski greh. No ja sam se pozadugo ovde zadržao. Rad sam malo u kafanu da čujem ima li što novo. Oćete li i vi? ŠERBULIĆ: Sad ćemo, dok samo svršimo neke račune.

NANČIKA: To je istina. MILČIKA: Naši mladići nikad ne umu tako kur da prave. NANČIKA. Oni su malo drvenasti. MILČIKA: Gledala sam kako vam je čisto milo bilo gdi s vama onako učtivo govori.

Jedva sam malo neko ponjatije dobila. MILČIKA: Ja to ništa ne razumem. ZELENIĆKA: Verujem, draga moja, tu treba razmišlenija.

GAVRILOVIĆ: Jelte, molim, je li gospodin Žutilov kod kuće? NANČIKA: Nije. ZELENIĆKA (Gavriloviću): I vi bi mogli malo paziti, a ne prekidati bitku u najvećoj vatri. GAVRILOVIĆ: Oprostite, meni gospodin Žutilov nužno treba.

ŽUTILOV: Kažu, no ko će to znati? Sad se Madžari vrate u selo, i ne samo što ga popale, nego i sve što su našli, malo i veliko, potuku. LEPRŠIĆ: O, varvarskog naroda!

ŽUTILOV: Jesi li ti luda? NANČIKA: Ti si mi kazao da sve primam. ŽUTILOV: Za Grinentala sto forinti? Hiljada je malo. Nek mu se sekvestrira imanje, koliko će izgubiti? NANČIKA: Je li u takvoj meri kriv? ŽUTILOV: On je Nemac, pa mir.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

U XVIII veku, kada se budilo istorijsko osećanje srpsko, jedva se nešto malo znalo za stare spomenike srpske pismenosti.

Vladika Vasilije Petrović, u pisanju svoje Istorie o Černoй Gorы, 1754, služio se nešto malo starijim rukopisima, rodoslovima i pričama o boju kosovskom, i uzgred pominje »istorije drevnije« koje se nalaze u

Srpski istoričari XVIII veka, i Đorđe Branković, i Pavle Đulinac, i Jovan Muškatirović, pa i Jovan Rajić, vrlo malo znaju o istorijskim spomenicima stare srpske književnosti, i svoje istorije srpskoga naroda rade po stranim piscima.

Šekspira, žali se, 1860, u jednom otvorenom pismu uredniku novosadske Slovenke što »braća srbska u Banatu« tako malo znaju i tako malo mare za bogatu i lepu dalmatinsku književnost, te pored »čisto naškog« jezika dalmatinskih pisaca

se, 1860, u jednom otvorenom pismu uredniku novosadske Slovenke što »braća srbska u Banatu« tako malo znaju i tako malo mare za bogatu i lepu dalmatinsku književnost, te pored »čisto naškog« jezika dalmatinskih pisaca upotrebljavaju tolike

Ono malo srpskih plemića koji su dobili austrijsko plemstvo za zasluge na bojnom polju, lako i brzo su se odrođavali, i samo po

Svi ti stari »graždani«, »kupci«, »počtenorodni gospodari« i »počtenorodni majstori«, radni, trezveni, sa malo zadovoljni, štedljivi, ekonomski organizovani, postaju jedna politička sila.

Srpske škole su tako malo davale đacima da građani koji su spremali svoju decu za trgovinu i javan život morali su slati decu u tuđinske,

U svim tim improviziranim školama učili su se poglavito crkveni predmeti, nešto malo latinski jezik5 i svetovni predmeti, i u njima su se poglavito spremali sveštenici.

koji je izlazio dva puta nedeljno, imao je sasvim informativan karakter; to je u stvari bio politički bilten, u kome se malo govorilo o specijalno srpskim stvarima. List je inače bio pisan ruskoslovenskim jezikom i štampan crkvenim slovima.

Pretplatnika je imao malo, do 190, i to mahom po ugarskim varošima gde je bilo srpskoga sveta, i list je bio u stalnim novčanim neprilikama.

U svojoj kaluđerskoj skromnosti on o sebi malo govori. Kada pominje sebe naziva se: »mnogogrešni«, »nepotrebni«, »ludi«, »skudoumni«, krije svoje poreklo i mesto

Milićević, Vuk - Bespuće

Posvršavao je brzo sve poslove: spremio malo stvari; rekao gazdarici da ide na izvjesno vrijeme kući; brzo javio da mu se kod kuće spremi soba.

On mu ih dade bez riječi, rekavši da ide malo u Karlovac. Nije ni sam znao zašto ga je slagao. I on sleže ramenima. Svejedno.

Oni su dizali galamu svojim glasnim razgovorom, vičući, dozivajući se, smijući se iz svega glasa, poneki malo napiti i zagrljeni, hitajući da sjednu, smeteni dalekim putem na koji se spremaju, unoseći među svijet dobrodušnu i

Kako mu je srce udaralo, s koliko bola zario je glavu u jastuk, tražeći malo topline u svojim uspomenama da njima malo razgali, zagrije, oživi ovu turobnu, ledenu, mrtvačku kuću.

Kako mu je srce udaralo, s koliko bola zario je glavu u jastuk, tražeći malo topline u svojim uspomenama da njima malo razgali, zagrije, oživi ovu turobnu, ledenu, mrtvačku kuću. I navikao se kasnije, kao što se čovjek na sve navikava.

Našao je ručak na stolu, prekrivenom šarenim, kupovnim stolnjakom. Djevojka koja mu je donijela jelo, skloni se malo u stranu, pozdravi ga s osmjehom i iziđe.

Da vam nije mrsko što dolazim? reče i okrenu oči prema njemu. On se malo osmjehnu i razumio je. Ne, nije mi mrsko, — reče i pogleda je blago. — Ja volim da ti dolaziš.

pozdravlja ga radosno kao brata ili prijatelja, s uživanjem ga prati kako raste kao i njegovo srce u grudima, kako malo po malo prekriva nebo, kako se primiče, prilazi, spušta.

pozdravlja ga radosno kao brata ili prijatelja, s uživanjem ga prati kako raste kao i njegovo srce u grudima, kako malo po malo prekriva nebo, kako se primiče, prilazi, spušta.

se ljubazno kucnu, s mnogo prijateljskog osmjeha, najprije primirisa čašicu i miris ga očigledno zadovoljavaše, srknu malo na vrh jezika i pokaza licem da je više nego zadovoljan i kad ispi, on dobaci Gavri Đakoviću jedan ljubazan pogled.

— Kakav je ovo nesrećnik! — dreknu u njemu jedan glas. - Upropastiće me. Izgubiću i ovo malo pameti. — I predade se svojoj sudbini, misleći da izbije malog Ilicu što mu je ovog objesio o vrat.

Uostalom, i onako su mu novci bili na izmaku; oni će ga se malo ticati. On će opet da živi sam za sebe. Izvjesno, inžinjer nije bio sam.

Sremac, Stevan - PROZA

A evo kako je to bilo. Znam da će vas interesovati priča, zato ću malo poizdalje početi i neću prećutati ni pojedine sitnice, samo da bi vam slika što plastičnija ispala.

gospodin Jovo, zaustavi ga posle nekog vremena kakav šnajder, šuster, tišler, ili tako već ko, a ja sam doš’o za ono malo... a ja mislim da je dosta čekanja bilo... a sad su mi vrlo potrebni novci!« — »Imaš dobri, veli mu Jova, ne boj se!

I Jova vide da tuđe ruke svrab ne češu, pa se pusti u malo smelije avanture. Reši se, naime, da sam sebe na neki način avanzuje i poboljša svoje stanje, tešeći se time da u ovom

— The — sleže šef ramenima — šta ćeš, tako je to u ovom svetu! — A, mi ćemo se već poneti malo po novinama. Meni muka da odem i da kopam; nisam da testerim drva, a za pisanje, na priliku...

— The, to je tvoja stvar — veli mu šef. — Pa će i gospodin Todor, šef, da se malo proslavi. Znam i neke njegove, znaš, onake stvari...

jer često nisu mogli da znadu šta hoće da kaže, a Rista puškar se tako izveštio u pisanju nadgrobnih slova da je Jovu malo ko i tražio. Prihodi mu se stoga užasno umanjiše, i on se najzad, tužna srca, uveri da nema ništa bez državne službe.

« reče on. I sa ovog dugačkog praktikantskog stola razmišljaše sad u koju struku da traži da pređe, i gde bi mogao malo brže napredovati.

Dušanovu i Carigrad, i junačkoga Miloša Obilića, mučenika cara Lazara i prokletoga Vuka Brankovića, a završio je svoju malo podužu izjavu tim: da će i on svojim slabim silama raditi da se ideali Srbinovi što pre koncu privedu, i zato poziva

Njegove, bože, radosti! A tek kad je pročitao u »Odgovorima uredništva«: »g. J. M. u *. Što si zaćutao?! Mrdni malo! Javni se, zdravlja ti! Tvoje se stvari ovde rado čitaju! Ti spavaš, Brute!!« A toliko je dosta bilo Jovi.

« Zatim bi išao redovno na kafu u kafanu kod Naste. Tu bi se pošalio malo s Nastom kafedžikom, koja je bila tako širokih grudi da je trpela najneslanije šale, tim pre što se već na njih navikla,

Posle podne bi, čim kašiku iz usta baci, hitao, da se sve batrgao, da što pre stigne u kafanu, da poigra malo »žandara« do dva časa.

kod Švabe, i njegova mala ženica Katika, a još više voleo je da čuje kad Švaba stane da govori srpski, ili kad se kao malo naljuti pa psuje srpski.

Radičević, Branko - PESME

ovde bila I vodice zaitila, Dođe momče crna oka Na konjicu laka skoka, Pozdravi me, zborit ode: „Dajde, sele, malo vode!

„Žeravico, de se trudi, Nemoj tako sporo.“ Ribica mu veće rudi, Gotova je skoro. Rudi riba — jošte malo — Sad mu je pečena, Srce mu se zaigralo: „Amo sad, milena!

silno Ture gledi Da dosadi kaurinu, Turske krvce on ne štedi, Već se diže u planinu, Silna četa amo gazi, No malo se kogođ slazi.

oko, Bože veli, o nebo visoko — Kažu Boga tamo na nebesi, Al' se nebo ukraj mene desi, Bilo nebo, al' za doba malo, Postajalo pa g' odma nestalo, Bog ga dade — de ste grozne suze? Bog ga dade, al' zašto ga uze?

tužne srca tajne, Misli silne kô zvezdice sjajne, Zvezdice se osmevale na me Kô da vele: o ne boj se tame, Jošte malo, pa će danak svanut, Jošte malo, pa će sunce granut, Svetu jedno, a do dva tebeka, — Sutra, sutra, o blago meneka!

kô zvezdice sjajne, Zvezdice se osmevale na me Kô da vele: o ne boj se tame, Jošte malo, pa će danak svanut, Jošte malo, pa će sunce granut, Svetu jedno, a do dva tebeka, — Sutra, sutra, o blago meneka!

Spavô jesam, ali ne znam kako, Da l' se jesam, da l' se nesam makô, Da li malo, da li spava dugo, No da vama nešto kažem drugo, Čudan sanak ja sam onda snio, Čudni sanak ovaki je bio: Ja sam

Dete malo — golušavo tiče, Dođe tiče pa se tu naviče, Ovde, ovde, de krioce malo Prvi put je sretno ogledalo, Iz početka od

Dete malo — golušavo tiče, Dođe tiče pa se tu naviče, Ovde, ovde, de krioce malo Prvi put je sretno ogledalo, Iz početka od grane do grane, Od drveta jednog do drugoga, Dok je smelo setiti se

sve poustajalo, Pa s' uz brdo veselo nagnalo, Svirac svira, puške popucuju, Mome poju, momci podvikuju, Jošte malo, eto vinograda, Gledaj sada ubavoga rada: Beri, nosi, čas dole, čas gore, Momci klikću, a pesme se ore, „Živo,

ubavo Belilo, Ti mi beše uvek mesto milo, Svud po tebi deklice, tanane, Svaka od nji laka kâno lane, Lica bela pa malo rumena, Suknja borna divno pridevena, Sunce sjaje sa nebesa zlatno, Mome šeću pa mi bele platno, Sunce sjaje, lice

Plao kolo, teče znoj, De još malo, brate moj! Malo cupni, Malo lupni Da se trese ceo dom, Okom sevni, Grlom pevni, Kao munja, kao grom — Strele,

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

samo kako se umnožavaju i rote u ovome stiješnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata. Neka, Zijo...

Mlin je, na primjer, za djeda oduvijek bio kao neko malo svetilište do koga valja, ovda-onda, otpješačiti da se iz njegovih darežljivih ruku primi brašno za „hljeb naš nasušni

Krio je, u stvari, svoju tugu, a već na stranu to što je malo i prisramotno da ozbiljan čovjek žali za ženom. Ta bar toga kupusa ima na izbor, nude ti ga sa svih strana.

— Rade, brate, samo da se spasim do prvog snopa, a u mene ječam, eno ga, još malo, pa će ušiljiti brkove ko Mađar iz Marmaroš Sigeta.

Skromno se ponamjesti Sava gdjegod u ćošku, malo priča, pomno sluša, ali zato čašu ne promeće. Našla se u slikara neka crkavica, ispovratio i samardžija zaostalu paru,

Deder da mi malo pobolje oslušnemo šta ovaj tu bobonji kao baba iz kace. — Pa tako — nastavlja Sava — da vam pravo kažem, s mrtvima ja i

Preči je njemu dorat nego mi svi. Malo-pomalo, pa naš slijepi konj postade poznat čak i u široj okolini, dalje od sela.

osumnjičeni brkica, i kad god se obraća nekom od ispitivača, on ga oslovljava rodbinski, po imenu i, kao iz milošte, malo mu izmijeni i podmladi ime: nije Rade već Radoje, nije Veso neg Veselin. — Evo, žena kaže, kune se.

— Ovi ne plijeve — namerno žvaće momčina. — Ti su isto što i partizani, samo su malo probrani, prosijani na sitno sito. — Kad stiže da i tu mudrost pokupiš, a? — Ne galami, uši mi probi.

— A ti, rođo, malo u pljačku, a? Seljak opet vrdnu postrance. — Druže moj mili, jesu nas opljačkali ovi dolje dušmani, pravo ti kažeš.

Kad smo, napokon, krenuli naprijed, seljačak se prisoši uza me i, kad se u razgovoru malo raskravi, on poče da se povjerava: — Jesi li ga čuo: imaš, veli, sto ruku.

Čuo si kako se jutros pošteno tuku, a? Znaš samo, kako da ti rečem, pogriješili su malo pravac, pa curiknuli na Grmeč ...Preokrene se ponekad nešto u srcu, pretegne neki vrag u duši ...

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Pa ova planinčina, četiri meseca ej! Da zaboraviš kako ljudi, a da naučiš kako buljine govore! Još malo, vala, pa i ja da prolistam!

I uvek mu je bilo malo! A ovo što kažeš, ovo je velika promena! Šta misliš, da nije na nešto nagazio? Neko mu nešto zamesio i smutio?

JUSUF: Molim te, čekaj da sednem! Noge su mi se presekle! Sedi sad i ti, još malo pa ćemo zajedno da se smejemo! HASANAGA: Ako ti se s koca smeje, smejaćeš se! JUSUF: Sad još i kolac!

To mora baš večeras da se odluči? Hasanago, šta je večeras? Koji je bog večeras? Što ne pogledaš malo i posledice? HASANAGA: Posledice su druga priča, i druga briga. JUSUF: A dete? Pa još je na sisi...

A sad čuj šta ti kažem: Sad neću da me razumeš! Sad oću da me slušaš! JUSUF: Nisu li te reči malo pretvrde? HASANAGA: Nisu koliko batina! A mislim da si dovoljno bistar da ti batinu ne treba dvaput pokazati!

Pristaviti dva litra ladne vode, staviti vezu zeleni, paradajz, jednu baburu, glavicu crnog luka, malo soli i bibera. Dva žumanceta i lonče kisela mleka. A odabrati lepe komade teletine! Pa naseći dva-tri krompira!

Ko zna s kim ćeš imati posla. HASANAGA: Ništa on meni ne može. Dosta je da se granica malo uznemiri, pa da se begovi smire... ko bele lale! Sami će oni, izmeđ sebe, da ućutkaju Pintorovića, kad im zatreba!

MAJKA PINTOROVIĆA: Moraćeš da se otrgneš. Ovako nećeš valjati ni sebi, ni Bogu, ni ljudima. Treba malo da se pritrpiš. Vreme je najveći lekar. Danas mi izgledaš mirnija.

Pa, kao, oni znaju ono što niko živi ne zna! Mogla bi ti da budeš malo skromnija, i da prestaneš da se zanosiš. Bolje da sedneš i da uzmeš Kuran...

(Ulazi beg Pintorović) BEG PINTOROVIĆ: Šta vi to o Kuranu? MAJKA PINTOROVIĆA: Ništa, malo pričamo. Hoćeš da sedneš? BEG PINTOROVIĆ: Aj da sednem. Al baš i nemam puno vremena.

Ima da izbulji oči, be, da tri sata gleda u jednu muvu, a da je ne vidi! Saće malo da spusti krestu kad se slučajno sretnemo! Ovde mi se popeo! Od njega nije moglo ni da se diše!

Ovde mi se popeo! Od njega nije moglo ni da se diše! Aaa, saćemo malo drukčije! Saćemo i mi da presavijemo stranicu! HASANAGINICA: Šta sam to Alahu zgrešila da tebi budem sestra?

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

A beše lepa Toda! Ne beše to bujno, krupno čeljade, kao što su većinom kod nas, već srednje, nežno, malo i vito. Beše okrugla i svetla lica sa sniskim, malo ispupčenim čelom.

Beše okrugla i svetla lica sa sniskim, malo ispupčenim čelom. Gustu plavu kosu nikad ne mogaše dobro očešljati već se uvek ona dizaše ispod maramice i u neredu

— Što je, ’adžike, ne pustiš na zemlju nego je držiš? Malo ti i onako dosađuje pa još i ovo... — Neka, neka — prekida je mati. — Neka spava. Umorila se. Sedi, Marijo, odmori se.

Naša je kuća bila prva. Mi smo bili znani, poštovani i svuda priznati... Sad? — Bog tako reče — posrnusmo malo. Hvala mu. Njegova volja. Ali hvala mu što mi bar tebe ostavi, tebe iskru, čedo moje, te da ima ko će mi oči zaklopiti.

— Ne. Šta? — Još koliko imaš da učiš? Da znam. — Još malo — odgovorih ti samo da te obradujem. Ti kliknu: — E pa to je... — I ode.

Ja malo okusih. Nisam mogao da jedem. Ti mi beše jednako u pameti i zbog toga još više se jedih. — Što ne jedeš? — upita me.

— upita me kratko. — Ima vremena. Rano je. — Pa druge godine i pre ovoga vremena si iš’o? Valjda imaš sada malo da učiš. Svršavaš već. Pogledah je začuđeno. Njeno smežurano lice beše pokriveno tamnim pegama.

On miran, radi. Uze, otvori dućan, napuni ga espapom i otpoče da radi. Ali ga đavo natera te se malo zaduži kod Doktora... A on, znaš ga, živa vatra. Koga dočepa u svoje ruke taj više čitav ne iziđe.

A on, znaš ga, živa vatra. Koga dočepa u svoje ruke taj više čitav ne iziđe. Malo po malo preklopi mu imanje. I davaj, davaj, isplaćuj, ali, ko će alu da zasiti. Prodade im sve njive i vinograde.

A on, znaš ga, živa vatra. Koga dočepa u svoje ruke taj više čitav ne iziđe. Malo po malo preklopi mu imanje. I davaj, davaj, isplaćuj, ali, ko će alu da zasiti. Prodade im sve njive i vinograde.

Beše đipila. Zverala si, drhtala, nijala si se i kao htela gde da pobegneš. Posle se jedva pribra, postoja malo, i, uzdahnuvši silno, opet sede ukočeno uz zid. — Ti si, gospodine?

— Što, Nikolo, ne ideš da spavaš? — reče mu mati malo blaže, ali to tako, kao da ima jedino meni da zahvali, što ga i sad kao i uvek ne grdi, već moli. — A? — promuca on.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

A koliko je lasno na svom jeziku naučiti čitati! Kome li neće se militi, malo | truda preduzeti za naučiti čitati, čitajući što pametno i razumno i vrlo lasno razumevajući ono što čita?

Znam da mi može ko protiv reći; da ako počnemo na prostom dijalektu pisati, stari će se jezik u nemarnost dovesti, pak malo pomalo izgubiti.

Koliko je oni(h) koji imadu vreme i sposob za naučiti stari književni jezik? Vrlo malo! A opšti prosti dijalekt svi znadu i na njemu svi, koji samo znadu čitati, mogu razum svoj prosvetiti, srce poboljšati i

Kostić, Laza - PESME

« Želja moja curi reče: »Na toj zimi, lele meni, Tako lako odeveni! »Evo moje šube crne, »da vas malo zaogrne!« — Dotaknuh se, zagrlih je, manito mi srce bije, u žestini i zanosu već osećam bujnu kosu, što se po mom licu

Ej, ponositi, vrli brale moj! obiđi ti i malo lošij' boj! Jer čekajući takog dečka ti, sva pasma će Ti glađu skapati: toliko dobar junak, rob toliko loš, ne rodi

Pritrp' se malo, duše, u toploj čim se nađem odaji, uzdahnuću jedared za tobom, ta imam kad — jer ja sam matičar, a ti ćeš, kao što

” I zbila beše lubanji mu vid (u produženju s plećnim kostima) kô malo alfa, a pod šuvakom savijahu se bledi kukovi kô veliko omega. „Razumeš? objasniću ti stihom u knjizi! Otvori knjigu!

potamne i poblede zraci nadom izasjani, nepogoda nevidovna kad mi slomi krila plovna, pa, dok snova ne uzletim, hoću malo zavetrine, tad se navek tebe setim, budaline Savedrine.

prehodnicu čilu, čestit će vas paša lepo da obdari: koceva dobrih nekoliko pari, koceva dobrih da čačkate zube i još malo vatre na to tamno kube, da vam se Vidi čitati opela: eto to je, Vlaše, poruka ti cela!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Vuk je malo zbunjen. »Volkѕѕagen — odgovara on Kopitaru — ja upravo i ne znam šta je to; nego ako su to one pripovijetke, koje

izražaja u pozivu za pretplatu na proširenu zbirku pripovedaka (izdanu 1853): „Oprostivši se rječnika, ne dangubeći ni malo rad sam se truditi eda bi jošte što od smrti ugrabio i na svijet izdao.

Onda on ne imajući čim vatru zažeći a braću ne hoteći buditi, pođe malo u pustinju ne bi l' štogođ viđeti mogao, ali nigdje ništa.

da mu i ćerka jednom ne bude pojedena, zato porani istoga jutra pa stane gledati po gradu, a grad opustjeo, već je malo i naroda još ostalo, jer su sve divovi pojeli, pa ode tamo amo po gradu, kad najedanput vidi neke jele onako čitane iz

Onda najmlađi otpočne da kaziva: — I ja sam nešto malo učinio. Kad smo zanoćili onu noć kod jezera u pustinji, vi ste, braćo, spavali, a ja sam čuvao stražu; kad bi neko doba

Čoek bi htio da vode pije, ama ne može da dohvati. Kad carević sve to vidi, on se većma začudi, pa se trgne malo natrag, a ovaj čoek progovori: — Hodi unutra kod mene, zaklinjem te bogom živijem!

A carević kad vidi Baš-Čelika, povadi ona sva tri pera i kresivo, pa stane kresati dok malo vatru prižeže pa zapali sva tri pera, ali dok je zapalio Baš-Čelik ga stigne, potegne sablju i carevića na dvije pole

A ona mu odgovori: — Moj sinko, nije ono zec, nego je ono aždaja. Toliki svet pomori i zatomi. Čujući to carev sin malo se zabrine, pa reče babi: — Šta ćemo sad? Tu su valjda i moja dva brata propala.

ta iziđi mi danas na mejdan da se ogledamo, ako žena nisi. Aždaja se odzove: — Sad ću, carev sine, sad. Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je!

izići mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi. Aždaja mu se odzove: — Sad ću, carev sine, sad. Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, je! pa se uhvate popojaske te se ponesi letnji dan do podne.

iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi. Aždaja se odzove: — Sad ću, carev sine, sad. Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Kako iziđe, uhvate se popojaske pa se ponesi letnji dan do podne.

što čiste sav grad svojim rukama, te bi čoveku odmah oči iskopale, zato im treba dati po metlu, pa će se smiriti; malo dalje od tih devojaka, ima još jedna, koja poleva sav grad sama i vuče vodu na svojoj kosi; njojzi treba dati uže, pa će

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

(Sedne.) Oće li pokoji put da zaćuti? SOFIJA: To ne, ali uvek po štogod nađe, zašto će psovati. JEVREM: Opet se malo popravio. U detinjstvu za ništa se naburi, pa ne možeš reč od njega da izvučeš.

MAKSIM: To je žena; a ne da rasturi kuću. SOFIJA: Pa šta ste ručali? MAGA: Uzela sam, eto, malo sira, a od juče ostalo je i malo kupusa. SOFIJA: Ne psuje l’ te brada Nika?

SOFIJA: Pa šta ste ručali? MAGA: Uzela sam, eto, malo sira, a od juče ostalo je i malo kupusa. SOFIJA: Ne psuje l’ te brada Nika? MAGA: Eto psuje, ali ja ćutim, pa ga tako i prođe, eto, ljutina.

SOFIJA: Bog ti dobro dao, Svetozare! Odkud te sreće? SVETOZAR: Eto se i ja zakanio malo. SOFIJA: Sedi. (Sednu.) Šta radi mama? SVETO3AR: Fala bogu, zdrava je. Pozdravila vas i ona i Kata.

Više bi puta pio i ja malo vina, ali ona: „Kako ja pijem vodu, pa nisam umrla“. Kad pođem u podrum, a ona mi preko usta načini kredom belegu, da

Imam ženu — ne ženu, nego lopova, pustaiju, arambašu. NIKOLA: Tvoja žena pustaija? MAKSIM: Ne pustaija, to je malo; ubica. NIKOLA: Kakva nesreća! Šta je učinila? MAKSIM: Upropasti me, pa kraj. NIKOLA: Ali kako?

MAKSIM: Hej, hej, srećan si ti čovek, to ja znam! NIKOLA: Šta ću, da je malo oštrija, volio bi. MAKSIM: Ne znaš što govoriš. „Oštrija“ — dođi ovoj mojoj, pak će ti presesti i oštrina i ljutina.

Da blagodariš jošt bogu, što si takvu ženu dobio. KUM: I ja mu kažem. NIKOLA: Imaš gazdaricu, kakvi malo ima na svetu. Ali ti s tvojom naravi, hu, bu! Pa kud će i ona? Jesi li video, kuma Mito, Grizeldu? KUM: Ee, bogme!

Takva žena kod takvog muža! Treba i kuma Maksima da vodimo u teater. MAKSIM: Treba, treba, zašto se i onako malo troši. KUM: Za to je vredno i potrošiti štogod.

MAKSIM: Samo gledajte da im umnožite praznike, i onako malo tumaraju. Kako čovek ustane, drugo ništa i ne vidi, nego gdi se usproodale žene. Šta je?

Za bolje verovanje, moj sopstvenoručni potpis.“ MAKSIM: Dobro, Svetozare, vrlo dobro. Jošt malo, pa će se moja Soka posvetiti. (Potpiše.) SVETOZAR (Nikoli i kumu). Oćete li i vi za vaše?

Moju Jelu fališe, te mi uši probiše. SOFIJA: A sad? KUM: Sad vidim šta je zec. 9. MAGA, PREĐAŠNjI MAGA (malo nebrižljivo obučena): Eto i ja sam se obukla. NIKOLA: Fala bogu; a zašto nisi malopre, da te pisar zateče?

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

PREDGOVOR Onom koji je s nemačkom literaturom malo više poznat, pašće može biti na pamet da je ovakovo što i u knjigama slavnog Vajse čitao, al će odma i to primjetiti,

POZORIJE 5. SRETA, PREĐAŠNjI SRETA (malo nakvašen): Dobro veče želim, milostivi gospodine. TRIFIĆ: Bog ti dobro dao, Sreto, šta mi ti dobro nosiš?

SULTANA: A ja? Valjda sam ti oči iskopala? SRETA: A i vi ste dobri, samo kažu da ste malo ljuti. SULTANA: Napolje iz moje kuće! Napolje, ili ću te taki sa služitelji izbaciti!

(sama, u Sultaninim aljinama obučena, na glavi ima šešir, ispod kojeg vidi se cvet, koji joj polak lica zaklonio. Malo zatim PERSIDA). PELA: Ovakovog stra otkad sam živa nisam prepatila.

Može biti gdi nije odavno u službi, ili gdi sam ovaj burundžuk spustila. (Smotri jedne rukavice.) Aha! Čekaj malo. (Uzme, pa i navlači.) Malo tesne, ali zato ništa, sad neće niko viditi kakve su mi ruke.

(Smotri jedne rukavice.) Aha! Čekaj malo. (Uzme, pa i navlači.) Malo tesne, ali zato ništa, sad neće niko viditi kakve su mi ruke. Fala bogu, postado i ja velikom gospođom.

(Sipa.) PELA: Dobro je, dobro je, Perso, samo kad se ima... Perso, bi li se ja mogla danas malo na karuca izvesti? PERSIDA: O, milostiva gospoja, konji su u prepravnosti. Zapovedate pre podne ili posle podne?

PELA: Samo, molim te, Perso, nemoj zaboraviti pitu od jabuka mesiti; pak ako i ne budem ovde, opet mi malo pošlji, zašto je vrlo rado jedem. PERSIDA: Biće sve po vašoj zapovesti... Oće li se i onaj zec peći?

Neznam kako je i s njegovom Pelom noćas proveo. Sirota, kad je bila sinoć kod nas, valjda je malo jače povukla. Nađem je na Glišinom krevetu gdi spava, te je odvučem kući da je ne lupa Sreta; ali kako je ovaj bio

PERSIDA (smeje se): Znaš šta je, Stevo, Ja sam metnula malo opiuma našoj gospođi u limunadu, pak valjda je sirota Pela morala popiti.

Bogme lepo radi. SULTANA: Sad i ruke da kaljam. SRETA: Neka, drugi put ću ti kupiti rukavice. Ded malo rakije. SULTANA: Ja ne pijem rakije! SRETA: Otkad? SULTANA: Otkad me je mati na nesreću rodila.

A gle, mal nisam zaboravio. Pelo, danas cej daje bal. Gledaj da se malo nalickaš, da mi praviš paradu. SULTANA: Šta, ja na bal sa slepicama? SRETA: Tu će biti i snaš Anđa. Danas pere kapu.

Lalić, Ivan V. - PISMO

sobu Kroz zaključana vrata praznog stana, Il davno leto maknu se u grobu — A možda je to bila ona Ana; I zvuk i slika, malo asinhrono Na pozadini avgustovskog zlata; Glas iz daljine, kao sitno zvono, Zuj bumbara u čaški sunovrata; Pokret tek

il muzeja, u sali kvatročenta; ili manje Patetično: u tišmi grada, gde je u mnoštvu lica naglo obasjanje — O dragoceno malo čudo sveta Kome se žile čudotvorne suše: Ta žena koja pamtivekom šeta u raznobojnim haljinama duše, Sada u orkestru, u

Kako da ležaj ti prostrem Pa da odboluješ malo? Hoćeš li lišće il kostret, Do čega li ti je stalo? No kako da log ti sterem Kada se skrivaš u tmuše?

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

“ i ostavljala ti malo testa da sama mesiš kolače, da ne govorimo o tome kako si bila najlepše dete u gradu i u francuskom zabavištu, gde sve

njena čuvena rečenica kojom me je dočekivala na pramcu, privlačeći, užetom, čamac obali: „Jeste li možda za jedno malo druženje na brzaka?“ E pa, u poslednje vreme malo je viđam.

“ E pa, u poslednje vreme malo je viđam. U stvari, ponekad začujem kako se neko šašavo cereka da sve pršti, okrećem se, tražim je i pronalazim na

Mislim, ne pišem zbog toga bolje, ali važno je da mi je uvek kao malo neprijatno kad pišem loše, ako već oćete da znate šta želim da kažem!

Pravim najpre malo reda unutra, kupim otpale daske i bacam ih preko onih novina, a zatim slušam kako peć pucketa. Kroz prozor kabine vidi

Čitava stvar mi liči na ping-pong. Zašto ne bi moglo da se odgovara malo bez veze, za promenu, mislim, bez želje da se ispada neprestano duhovit?

Zašto ne bih mogla, na primer, da iz čista mira malo pričam o jednoj devojci s naočarima ogromne dioptrije . . (najmanje minus dvesta ili blizu te cifre), koju sam videla u

— jer je greškom upao u bure s mladim vinom, pa kad je krenuo kući u svoje šuplje drvo b. b. (bez broja), malo je kao pevao i svašta, a preterano bi bilo tvrditi da je išao skroz-naskroz pravo, već nekako kao ukoso, oću da kažem..

vata se za stomak i govori li, govori, i taman kad pomislite da je najzad gotovo, gosn Sule se opet pridigne i još malo popriča, pa tek onda definitivno padne mrtav, samo se u kadru lepo vidi da je sve to kobajagi, jer gosn Sule diše li,

I tako, kada jedna Beograđankica, posle svih muka, najzad uspe da stekne svoj dom, decu i mačku i taman kad malo odahne i sedne da pije kofijanović, njena deca moraju da počnu čitavu stvar izpočetka!

Iz daljine, tamo od Trijumfalne kapije, najpre sasvim malo, a onda sve veća i veća slova FIN, FINE, THE END, KONEC! Grickamo semenke i izlazimo iz dvorane ridajući.

Čim stvar opali nizbrdo — nigde nikog ni od korova! I što je najcrnje, ono malo sveta po ulicama žurilo se nekuda kao sumanuto.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

(Ulica.) ALEKSA, malo zatim MITA ALEKSA (drži jedno pismo u ruci): Dobro, dobro! Neka ide, kako joj je volja, napred ili natraške, nije mi

Ali mi je sve to malo pomoglo. Ko se oženio, taj me posle psuje i proklinje; gdi sam bio na daći, tu me popreko glede, jer se boje da i njima

Ne bi l mi mogo koji grošić dati, da kupim potajno leba i da ga malo umirim? ALEKSA: Bogami, ne mogu, Mito. MITA: Eto ti mi prijatelja! A zašto? ALEKSA: Iz najprostijeg uzroka. Nemam!

ALEKSA: Znaš šta je, Mito, nisam ni ja baš tako sit, a novaca nemam; ajde u onu kuću što je malo uglednija od drugi. Ta šat se naranimo našim laganjem. MITA: A kako ćemo ući kad smo nepoznati?

Da sam se ja stidio, ne bi ništa ni naučio... Vidite ovde beay. JELICA: To je „bo“ ALEKSA: Izrjadno, samo malo protegnite glasom. Ta... ble... auks... JELICA: „Tabao“. ALEKSA: Tako, tako; samo malo oštrije.

Ta... ble... auks... JELICA: „Tabao“. ALEKSA: Tako, tako; samo malo oštrije. Inače vi vrlo dobro izgovarate. JELICA: No, molim ponizno: šta je to „tabao“?

ALEKSA: Ona je morala to soopštiti i svojim velikašima; jer kad sam pošao, te počesti što su mi činili! Divilo se malo i veliko; i svi su javno govorili da, otkad im je sam car umro, takve parade nije bilo.

JELICA: Peächtig! ALEKSA: Malo je visoko, znate, ali drugojačije ne može se s ovakvim rječima. JELICA: A kako bi to srpski kazala?

MARKO: Pa kako da ja o tom ništa ne znam? ALEKSA. Što ne znate, možete se izvjestiti. Požarevac nije preko svjeta, malo samo truda, pak ćete točno izvjestije imati. MARKO: Hm! Hm! Ako je to tako. JELICA: O, tatice! Zar ne vidite?

) MITA: Zaboga, šta radiš? Crko od gladi! ALEKSA: Ćuti, Mito, dobro će biti; nagovori samo tvoj trbu da se jošt malo pretrpi. MITA: Da, da se pretrpi! Lasno je tebi kad si se nagruvao upreko i uzduž.

Lasno je tebi kad si se nagruvao upreko i uzduž. ALEKSA: Nisam ni okusio, veruj mi, pa opet trpim; trpi i ti malo. MITA: Kako ću kad sam malaksao, te jedva stojim?

ALEKSA: Ništa zato; samo ti budi malo gospodar od trbuva, pak ćemo srećni biti. MITA: A, vrlo srećni! Marija je ovde. ALEKSA: Šta, Marija?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

dragi, pjevaču jasni, zeleni repe, fesiću krasni, pšenice evo od svake fele, rumene, krupne, sitne i bijele, izići malo, sada si sam, puna je torba da ti je dam.“ „Pšenica! Ura!

repe, fesiću krasni, pšenice evo od svake fele, rumene, krupne, sitne i bijele, puna je torba da ti je dam, iziđi malo, sada si sam.“ Prozoru Pijetlić dopade skokom, naheri glavu, zažmiri okom. „Lijane, kaži: šta ću da radim?

A za njom, koraka laka i dugog repa — svraka. Podalje malo vidimo jedan trag, zbunjen, plah, prošao tuda neko noseći — golem strah.

Sa malo reči, bez mnogo buke, skuvaj mi danas čorbu od štuke!“ „Od štuke čorbu! — starina viče, na noge skače s velikom buk

Trska se njiše uz šapat blagi: svratiše malo, šetači dragi. U trsci pusto, umukli žapci, tišina legla nema, tek u plićaku, u vodi mirnoj, čudnovat putnik

Mačak se Toša na suncu grije, mije ga kiša sunčana vruća, a malo dalje, pod vrbom krivom, u hladu čmava delija Žuća.

“ I tu se deda za leđa primi, zastade časkom pa će ti reći: „I ja sam, kanda, umoran malo, valjaće negde zeričak leći.

“ Večeri iste gozba je bila, malo se takvih videlo stvari, u mlinu drevnom iju i piju mačak i Žuća, dedica stari. . .

“ Kraj vrta katkad čobanče prođe, goneći ovce zastane rado, proviri malo, pa ujku pita: „Zdravo, kolega, kako ti stado?

Vidio svašta novinar mladi, šta ćete — mašta radi, malo posoli, promešaj, dodaj — tako se priča napeta gradi. NADRILEKAR JOCA Pod kapom oblačja mekom, pod sivom

Ovde je glavni čarobnjak slavni, prijatelj đavola, vila, (još malo — dobiće krila!) svakakvih čuda pekar, naš Joca, nadrilekar.

Gle, sve po redu i rasporedu: od slepog miša krilo, zmijske košulje malo, (od nas daleko bilo!) starog jazavca salo, orlovi nokti i vršci krila, sovina perja kesa puna, od crna ovna

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— To sam i mislio. Možda ću tamo naći za večeru i spavanje. — Ja vam savetujem da ostanete do sutra ovde. Selo je malo i siromašno ali ćete sa gostionicom biti zadovoljni.

U jednim vratima nekoliko ljudi i dece. — Dobro veče. — Dobro veče, gospodine. — Jeste li ribari? — O, ima vrlo malo ribara ovde. Oni žive dole. — Koliko ima ribara? — Jedva osam barki. Druga sela na jezeru love više.

Vidite samo toranj crkvice koja je navrh ostrva. — Kome pripada ova šuma? — Skoro celo ostrvo pripada markizu. Vrlo malo maslinjaka iznad sela pripada ribarima. — Je li voda duboka ovde? — Dosta.

— Voleo bih da vidim ostrvo pre večere. — Naš dečko vam može pokazati ostrvo. Malo šta ima da se vidi. Zamak ima veliku zbirku oružja. — Hvala, ići ću sam. Još nešto: mogu li biti probuđen pred pet?

— Ima li ribe? — Vrlo malo, mladi gospodine. — Ali će za večeru biti dovoljno? — Možda. Produžavam kroz bilje sasvim uz obalu; gazeći svaki čas

Krčmar skide ubrus koji je imao vezan oko vrata, obrisa njim usta, i spreman na razgovor, odmače se malo od stola. — Verujete li vi, gospodine, da će biti uskoro rata? — Sa kim mislite da bi se moralo ratovati?

Doktor mi je rekao da joj je hladan vazduh vratio malo života, da je inače već ne bi bilo među živima; i još mi reče da će je spasti.

— Ni najmanje. Jednoga praznika mi ćemo se iskrasti rano ujutru u ribarske barke i otići na Malo Ostrvo. Tamo ćemo ih čekati da dođu. — Sasvim veličanstveno („Kanjoš Macedonović!“ mislim u sebi).

Sad vidim da je to bio najbolji I najsigurniji hleb. — I ako se jezero smrzne s vremena na vreme? — I ako se smrzne. Malo gladujemo, pa ništa. Ove zime kada se smrzlo, Predsednik je poslao poklon selu. Na mene je palo preko trideset pezeta.

Mislite li da biste u tom slučaju poznali u njemu nekog od svojih poznanika? — Sumnjam. Ja sam poznavao vrlo malo Engleza. — Hteo sam samo da kažem da je bolje ostati na starome zanatu.

— O, taj je preživeo gadan trenutak. Svi smo mislili da mu nema života. — Bio je bolestan? — Danas se prvi put malo digao iz postelje. Imao je polmonite (zapaljenje); četrdeset i sedam gradi („sic!“).

— Dolazimo baš sad od njega. Prozire se sav kao cvet. Doktor je rekao da treba malo da jede, sve dok se ne pridigne, a on je već uzeo mesa. Postao je kao dete. — Divan mladić.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

ZBIRKA PESAMA I ŠKOLSKO ZVONCE Već se gubi žarko leto, I proleća vene kras — Jošte malo zime eto, Da pozdravi mrazom nas. Vredne pčele, mile tice, Ostavljaju cvetni lug, I lagane lastavice Na daleki beže jug.

Već se gubi žarko leto, I proleća vene kras — Jošte malo zime eto, Da pozdravi mrazom nas. Čuj! Na školi razleže se Našeg zvona mili glas, K'o da veli: Skupljajte se, Majka

O toj lepoj maloj tici pričaju se čudne bajke: To je duša male kćeri nad grobnicom mile majke. Venulo je malo dete, što mu zemlja majku krije, Nestalo ga jednog dana i nikada došlo nije... Kud se delo? Šta je s njime?

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

blizanačke mreže, po vetru su pošli iz Soluna dva Dioskura, uz obronke naroda neznanih što mnogo pevaju i psuju a malo slove.

Pogledao je u sunce, stresao sa sebe malo gliba i čuo promenjen govor, tad mu je sinulo: on se ne budi iz sna, nego ustaje iz smrti kao velika riba iz vira.

drugo vreme i mogao da se pridružim svadbi na kojoj se voda pretočila u vino I da sam sedeo za stolom na kojem se malo hleba pretvorilo u mnoga i svetla tela Ili da sam samo protrčao preko polja pre no što se smrklo nebo iznad

iznad Golgote Nisam bio na svadbi u Kani niti sam svedok vaskrsenja zato se odričem svakog htenja i nadam se još malo u hleb i Njegova preobraženja Ljudi trkom silaze na obalu. Čitaoci stoje pred otvorenom knjigom.

tvori pravednost ovu i svoju i inu U ime Oca i za slavu Sina tu svi stanu izbavni Duh svetlošću se bavi malo iznad života Postim. Gledam zaliv morski i njegovu kulu. Zaliv se naginje na jednu stranu, glava na drugu.

je Osnivač Stefan i Vuk u Ravanici Rastu dva sina sigurna u svoj lik po njima sunčev sjaj bridi venci trepere još malo pa će njihovog oca da poseku pri kraju žetve Junoše visoke usred rata i pesme rastu na brdu svojim sjajem i staklenim

Ne može čovek podnositi svedočanstva samome sebi. I to što vidim kao svedok, malo je. I to malo, izgleda, suvišno je. Ali ono što je suvišno, postaje ogromno.

Ne može čovek podnositi svedočanstva samome sebi. I to što vidim kao svedok, malo je. I to malo, izgleda, suvišno je. Ali ono što je suvišno, postaje ogromno.

Opet se čuje jedno otegnuto neeeeee, malo strožije izgovoreno iz malo veće daljine. Suviše se brzo navikavate da budete neko drugi.

Opet se čuje jedno otegnuto neeeeee, malo strožije izgovoreno iz malo veće daljine. Suviše se brzo navikavate da budete neko drugi.

na Staroj planini u Sandžaku gledamo češljanje šakala češljevi silaze niz pašnjake gvozdene drljače u zavetrini sa malo otrova i svraba kreću da podrljaju svaku pamet ako zaštrči na ćuviku ili je mesar suši u dimnjaku a žena (kod žene

libreta u znaku pljačke i lova i provoda sa ženskim Srbljem nose skakavce oko vrata kao nakit i nude pomoć uz malo naše krvi naš čovek im udara šamar preko šlema rešen da pogine za državu-kurvu i da nezavisan dočeka uništenje

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Pa on da je valjao, valjao bi najpre sebi, a ne bi pao pod stečaj. TANASIJE (buni se): Pa šta ako sam pao?! Danas malo veći i jači padaju pod stečaj, pa zašto ne bih ja? VIDA: I ako je pao, prijatelj-Agatone, tebi nije ništa zajeo.

AGATON: Hteo sam, znaš, onako da je ispitam malo. SIMKA: Šta imaš da je ispituješ? Nisi ti ovde u srezu, nego na parastosu. Šta imaš tu da ispituješ?

SARKA: I ako hoćete, pravo da vam kažem: meni ova devojka, kad je čovek malo bolje zagleda, pomalo liči na pokojnog Matu. TANASIJE: Uha, kud ti ode, prija-Sarka!

TANASIJE: Uha, kud ti ode, prija-Sarka! VIDA: Nemojte dvaput da kažete, ali... Kad je čovek malo izbliže pogleda. Meni je baš pao u oči njen nos, isti pokojnikov nos.

Videćete, stvar je vrlo jednostavna. POJAVA V PORODICA, PREĐAŠNjI AGATON (ispred ostalih): A, a... kafa! Dockan malo, ali možemo i ovako s nogu! (Uzima šolju i u dva gutljaja ispije i nastavi put.

DANICA: A pre te kućice gde smo stanovali? TETKA: Zar se ne sećaš? DANICA: Sećam se, ali kao kroz san. Malo, popločano dvorište, jedno drvo, i... Tada je mama još bila živa, je li? TETKA: Jeste! DANICA: A tata?

VIDA: Pa ono po tebi, kakav si, može ti Agaton i glavu pojesti. Ne slušam ja tebe, nego ću kući, da spakujem malo prnjice, a i ovi da se raziđu, pa evo mene, a ti, ako hoćeš, dođi! (Glasno.) Pravo kaže Agaton, nema šta više da čekamo.

MIĆA: Ostali ste? SARKA: Ostala, dabome! Nije, nego da mi drugi uzme ovu sobu sa balkonom. Željna sam da vidim malo sveta. MIĆA: Ja sam morao otići do kuće da uzmem najpotrebnije stvari.

SARKA: Ama, kakve stvari, neću valjda ovde vek vekovati. Procunjala sam malo po kući pa našla pokojnikov šlafrok i papuče, pa eto, šta mi fali? MIĆA: A je l' još ko došao? SARKA: Svi su došli.

SARKA: Šta imaš da se prepadneš, nisam ja pokojnikov duh. A odakle ti, boga ti? GINA: Otuda... bila malo... izišla sam malo iz sobe kao da se prošetam, pa svratila u trpezariju da obrišem prašinu.

A odakle ti, boga ti? GINA: Otuda... bila malo... izišla sam malo iz sobe kao da se prošetam, pa svratila u trpezariju da obrišem prašinu.

ovaj, i nisam se prilepila, nego tako, naslonila se; oduzele mi se nešto noge pa se naslonila malo. SARKA: Pa idi u sobu, lezi. GINA: Ne mogu, ne mogu da maknem. SARKA: Da te povedem?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

paprati i kroz pukotinu na krovinjari posmatrao jednu sjajnu i svetlu tačku, koja se pomerala lagano, nečujno, još malo, još malo, i zvezde nestade... Osećao se otužan miris izgnječene paprati i čulo šuškanje bubica... Sklapao sam oči.

i kroz pukotinu na krovinjari posmatrao jednu sjajnu i svetlu tačku, koja se pomerala lagano, nečujno, još malo, još malo, i zvezde nestade... Osećao se otužan miris izgnječene paprati i čulo šuškanje bubica... Sklapao sam oči.

Van toga sveta, on i ne poznaje drugi. Nabi kabanicu na glavu i uđe u kolibu, a za njim i ja. Ćutali smo... Čobani malo govore. Osamljeni po ceo dan, upućeni su na sebe i svoje misli.

Onda se obrati ostalima: — Sedite na ulaz, i opustite noge... tako, da se bar i mi malo opružimo. Iako se ne poznajemo, ophodimo se jedan prema drugome kao da smo stari prijatelji.

— zapita jedan koji je stajao pri otvorenim vratima. — Ti se zguri, a kad naiđe most, ti se onda nasloni... — Da ti malo pročibuka leđa... — Šta se buniš — upade onaj riđi — okreni se upolje, i sedi. Eto tako! Sad se luftiraj!

Eto tako! Sad se luftiraj! I tako se svi razmestismo. Pored nas prohukta lokomotiva. Malo zatim naiđe nova kompozicija i zaustavi se u stanici. Opet se razleže pesma, čuje se vika i larma.

Debeljko se izmigolji iz jednog ugla i dobaci: — Slušaj, druže, piši kad stigneš! Bilo je malo vojnika na ulici, više seljaka, starijih, sa torbama na leđima...

Zakoračih. Ugledah jednoga narednika kako postrojava vojnike. Malo dalje jedna grupa nosila je slamu... Jedan je trčao nekuda.

Nisam zaboravio da im prvo kažem čin. Opet me uputiše dalje... Kao da sam se malo uživeo u okolinu... Zastadoh pred štalom odakle me zapahnu miris sena i amonijaka, podsećajući me na život u kadru.

Trubači su se sakupljali. Jedan pisnu, kao da proba trubu. Malo zatim rastegnuto odjeknu povečerje... Umoran narod zavlačio se u šatore. Živost je zamirala i logorom ovlada tišina.

Samo onda kada su odvučene kare za popunu municije, u ovo svečano raspoloženje se uvlačila neka slutnja. Malo posle vratile su se kare i kao da stenju pod teretom šrapnela i razornih zrna.

A imao je dovoljno razloga: te opasač pomeren za milimetar u stranu, te čizme neočišćene, a još se malo poderale, te brnjica na pređici zarđala, te pocepani rukavi.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Šta imam da se tu... Ali znam da ću zadrhtati kad ih ugledam. Samo da ne bude ona tu, dok se malo sviknem na ljude, pa posle ćemo lako ...« »Rekoše da je mnogo lepa i mlada...

Beše već ušao u selo, pa gledaše da ne izgubi iz vida školu, koja se, sa svojim visokim dimnjakom, izdizaše malo u stranu od seoskog puta..

Pred školom seđahu, na jednoj klupi, nekoliko seljaka i malo podalje, na visokoj stolici, jedno lepo odeveno žensko čeljade.

Prvo se usudi da je pogleda, jer malo pre to nije smeo učiniti. Podiže oči na nju i — prođe ga prijatna jeza svega...

Nastade pravi lom. Kletve, pretnje, pa bogme po malo i psovke, onako kroz zube, sve se to prosu pred ovo dvoje jadnika, koji dođoše da založe svu svoju snagu za dobro i

Ljubica priđe k stolu i naže se Gojku: — Ja iziđoh malo među decu, a vi gledajte tu: ako naiđe kakvo kretenasto, nemojte ga upisivati, šapnu mu ona. — Eto...

reče ćata Bogosav, koji je došao s kmetom da mu pomogne sastaviti spisak, kako on reče, a u samoj stvari: da malo napari oči na lepoj učiteljici. — Kod nje je nova škola, pa treba pregledati i zapisati sve što je potrebno da se nabavi.

— Bogme ja hoću da mi se tačno kvartirina izdaje, a vi nabavljajte otkud znate, reče Ljubica odsečno i malo pocrvene od ljutnje. — Zdravlja, Bože! Lako ćemo, lako ćemo za to, reče kmet, gledajući okrečene duvarove.

More, prâvo muško ! Ona će i za čiču izvući još pô rublje. Hoće, bratiću, slave mi!... — Hajdemo da se prođemo malo, obrte se Ljubica Gojku. Još mi glava vri od današnjih događaja.

Zli su im psi. — Jeste. Juče vas u malo ne iscepaše. Ja gledam kroz tarabu kako ne umete da se branite, odgovori mu ona i zacenu se od smeha, sećajući se

Oni svrnuše u jedno sokače i malo zatim nađoše se pod jednim humom, što se ponosno izdigao nad kosom, po kojoj se pružilo selo.

— Kakve ste ocene dobili do sad? — Sve odlične, odgovori on onim blagim tonom, u kome nema pi malo hvalisavosti. Ljubica ga pogleda sa nemim poštovanjem. — Da li je mnogo teško postići takav uspeh? — Pa nije lako...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Romanije, Za karavanom Simo Sarajlija, A za njime Stojko kiridžija: “Oj Boga ti, Simo Sarajlija, Je l’ slobodno malo zapjevati?“ “Oj Boga ti, Stojko kiridžija, Jest slobodno koliko ti drago!

Mislila sam (o zlu ne mislila!) Što bih dragom od milosti dala. Ja bih njemu vezen jagluk dala, To je dragu odveć malo dara; A da bih mu boščaluka dala, Sirota sam u majke đevojka, Mnogo mu je od sirote dara; A da bih ga u jagluku

na lice; Plaho se mlado probudi, Naranču stade proklinjat: “Narančo, Vojko, nevojko, Ti puno cv’jeta ćetala, A malo roda rodila! Jer mi se ne daš naspati Malahnim čedom na ruci?“ 217.

A ti pile piteto! 248. Sinoć moma dovedena, Malo večera, Malo večera: Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu gospodsku.

A ti pile piteto! 248. Sinoć moma dovedena, Malo večera, Malo večera: Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu gospodsku.

Sinoć moma dovedena, Malo večera, Malo večera: Dvije tice jarebice, Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu gospodsku.

Sinoć moma dovedena, Malo večera, Malo večera: Dvije tice jarebice, Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu gospodsku.

Sinoć moma dovedena, Malo večera, Malo večera: Četir’ patke, tri goluba, Dvije tice jarebice, Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu

Sinoć moma dovedena, Malo večera, Malo večera: Četir’ patke, tri goluba, Dvije tice jarebice, Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu gospodsku.

Sinoć moma dovedena, Malo večera, Malo večera: Šest ovnova, pet gusaka, Četir’ patke, tri goluba, Dvije tice jarebice, Jednu ticu

Sinoć moma dovedena, Malo večera, Malo večera: Šest ovnova, pet gusaka, Četir’ patke, tri goluba, Dvije tice jarebice, Jednu ticu prepelicu, Ticu

Sinoć moma dovedena, Malo večera, Malo večera: Osam volov’, sedam krava, Šest ovnova, pet gusaka, Četir’ patke, tri goluba, Dvije tice

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Ovo nije ludnica, nego policija! I da možda ne želite da vam malo opipljivije pokažem gde se nalazite? MILUN: Trebalo bi njima dovesti Dropca! MAJCEN: Ti ćuti! A ti sedi tu!

MAJCEN: Možete da idete! JELISAVETA: Izvinite što smo vam upali ovako, nenajavljeni! MAJCEN: Čekajte malo, još jedno pitanje! VASILIJE: Samo izvolite! MAJCEN: Jeste li videli vešala na Žitnoj pijaci? VASILIJE: Jesmo.

Ja vam sve ostavljam sa punim poverenjem! (Ulazi u kuću) JELISAVETA: Sofija bi bar malo mogla da pomogne! Nego, gospođica, odmah na plažu!

SOFIJA: Čuje se kako zuji pčela u čaši! JELISAVETA: Meni zuji u glavi... SOFIJA: Ti, Jelisaveta, grešiš što malo ne plivaš! JELISAVETA: Kad da plivam? SOFIJA: Ne pamtim kad sam se osećala tako divno, kao danas!

Gde ćeš sad opet? SOFIJA: Da uhvatim još malo sunca! JELISAVETA: A zar ja treba sama sve ovo da unosim? SOFIJA: Greh je ovakav dan provesti u kući!

BLAGOJE: Lako je biti pošten s takvom lepotom! SIMKA: Mogo bi da imaš bar malo obzira! GINA: Ima on obzira, kad mu nešto treba!

GINA: U njoj ti i ima najviše kurvinskog đubreta! JELISAVETA: Mogla bi ti malo da biraš izraze! GINA: Ovo je dvadeset godina bila poštena kuća! A vi ste za sat napravili kupleraj!

BLAGOJE: Šta ti znaš šta on zna? GINA: Majka ne mora da vidi da bi znala! SIMKA: Popi malo! GINA: Lakše bi mi bilo kad bi znala šta mu, zlikovci, rade u onim njinim krvavim podrumima!

Sve što zna da im kaže, to je ne znam! A dajde ti njega meni na vrtalj sata, pa će mu malo biti jedna usta! Ne zna prestojniku, ni agentima ne zna, ni esesu ne zna! A da vidiš kako kod mene zna!

TOMANIJA: Prskaj po obrazima! SIMKA: Gino! Gino! TOMANIJA: Ne vredi da zoveš, obeznanila se! DARA: Lupaj je malo po obrazima, slobodno! Jače! (Blagoju) Šta stojiš, smetenjače? Imaš li kocku šećera u kući? BLAGOJE: Šećera?

SIMKA: Moja kuća možda i jeste malo zapuštena, možda u njoj i može da se nađe paučine i prašine, ali ja je ne zapuštam zato što sam lenja, nego zato što sam

SOFIJA: Jako pozorište! Tri daske preko dva bureta! VASILIJE: Misliš da je to malo? SOFIJA: Tebi bi i jedna hoklica bila dosta! VASILIJE: Ne znaš ti šta bi sve moglo da stane na jednu hoklicu!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

More, i obale gde lotos zre, i vratih se, bled i sam. Na Itaki i ja bih da ubijam, al kad se ne sme, bar da zapevam malo nove pesme. U kući mi je pijanka, i blud, a tužan je život na svetu, svud – izuzev optimiste!

Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina, niti da budem narodna dika. Sudbina mi je stara, a stihovi malo novi. Ali: ili nam život nešto novo nosi, a duša nam znači jedan stepen više, nebu, što visoko, zvezdano, miriše, il

GOSPOĐI X. Ne pomaže ni muž, ni dete, ni glasovir. Za vas je u grehu mir. Biti nesretan malo više ili manje sve je jedno. Kriti u srcu za sve gnušanje o kako je bedno.

Ta mladići su samo sene, ne kupe novac, već uspomene. Bićeš gospa gojna, udata često malo, a serenata nedostojna. Ali će na dnu čestite duše i građanskih žila, kao gudalo iz daleka, kao moja nevidljiva

Tajni smo kao grane snežne, a sve što je staro u ljubavi, plače sve tiše. Još malo samo, pa ćemo sumorni, sa osmehom tužnim, u strastima ružnim, stati, bolni, bledi, umorni.

MRAMOR U VRTU Kad ćutke sedaš do nogu mojih i gledaš, jesenje puteve sumorne, a usta ti poblede malo kriva od bola, ja osetim da si živa. Mrtva si mi gola.

Pred njegovim prvim vodom paradirao je tada oberlajtnant Mušicki, čvrst i crn, sa malim brčićima, uvek malo nasmejan. Uštogljen. On je završio kao general, Nedića. Završio je pred puščanim cevima.

U podne sunce je bilo pripeklo, a vetar pao. Veslali smo i Petar nije vukao. Iskoristio je ono malo senke što je savijeno jedro davalo. Pobesneo sam i mal’ ga nisam, nožem, udario.

Iznad njih, u zelenilu, vidi se selo. Život je tu strašan. Da bi se dobilo malo zemlje, treba mesecima vaditi kamen iz zemlje, koja je crvena i puna kamenja, među kojim je, nekada, rodila loza.

Večan bol i večna patnja na ovim sivim, kamenitim obalama. U vrhu broda, pokriveno krpama, jedno malo pseto. Iz dubine broda viri par nogu, odevenih u nove, žute cipele, amerikanskog vrha, sa gumenim potpeticama.

U očima mi se kupe suze. UZ PESMU „SRP NA NEBU“ Pre rata, pre Prvog svetskog rata, na našeg radnika, malo je ko, sem socijalista i marksista, obraćao pažnju. „Narodnjiki“, kao što sam i ja bio, divili su se seljaku.

Ja sam selo upoznao u detinjstvu. U gostima kod strica, zelenaša, u Ilanči, na golubarniku. Zatim sam upoznao Ilanču, malo više, kad se moj otac, nasledivši brata, povukao na selo.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Magdalena je bila već davno mrtva. Od nje ne beše ostalo ništa osim golog kostura. Samo joj je na glavi bilo malo kože i kose na onom mestu gde je Isus položio svoju ruku kad joj je oprostio grehe.

Zbog razbijenog krčaga!... No vidim da te je gnev malo prošao, jer se, valjda, tešiš time da je možda i dobro što ti se krčag razbio, te sad nećeš imati više ništa što bi ti

Svi stoje bledi Od straha— Svako zadivljen gledi Gde se daleko u visini Beli ko malo klupče praha... Posle se vijor spusti Ko meko, belo krilo I opet dete metne Na mesto gde je bilo.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Video sam mnogo gradova, mnogo sela, mnogo zemalja, mnoge lude i narode, ali me ništa toliko nije začudilo kao jedno malo pleme, u jednom divnom, pitomom predelu.

“ Najedared, trže me neki šum. Kraj obale, malo dalje od mene, ugledam nekog ribara. Čamac mu uz obalu, a on krpi mreže. Zanet slatkim osećanjem, nisam ga pre primetio.

Ribar dovesla do obale, primi novac po pogodbi i, pošto ja izađoh na obalu, on odvesla natrag. Uza samu obalu, malo dalje, ulevo od mesta gde sam izišao, primetim grdnu veliku mermernu piramidu i na njoj urezana zlatna slova.

to mogu biti dva daleka naroda, jednog porekla, bratska, ista, koji imaju jedan jezik, ali i ne znaju jedan za drugog. Malo-pomalo presta čuđenje, pa se i ja počeh osećati ponosan što je slučajno i moj maternji jezik isti takav, i baš sa tom

— Pa nagledali ste se, valjda, već jednom; pustite sad malo i nas da vidimo. Ko god priđe meni, odmah žurno stupa u razgovor da ga ne bi ko potiskao.

— uzeh se kleti. Šef se zapanji od čuda. Zinu, razrogači oči, zagleda se u mene, pa ni reči da progovori. Kad se malo povrnu od čuda, naredi mlađima da što pre donesu desetak ordena.

— Tako, brate! — uzviknu šef zadovoljan što je izmislio način da spreči dalje škandale. — Tako, — dodade zatim — sad malo liči na obična čoveka, a onako mi uzbunio ceo grad, upao kao kakvo čudovište...

— završi pitanjem obrativ se meni. — Nisam. — Čudnovato! — reče on malo uvređen, poćuta, pa će reći: — Pre pet godina, na današnji dan, oždrebljen je moj konj što ga sad redovno jašem, i danas

! — uzviknu onaj, i pogleda me s još većim rešpektom i poniznošću. — Strâdija! — dodade i stuknu preda mnom malo nazad. „Čudan slučaj da se tako zvala i ona uzvišena, viteška zemlja predaka mojih!

ministra, a momak objavi vičući na sav glas: — Gospodin ministar ne može primati nikoga, jer je prilegao na divan da malo prospava!

Ja, znate, htedoh da legnem da malo prospavam... Šta bi' drugo?... Nemam posla, pa od duga vremena prosto ne znam šta ću.

Nisam se hteo odmah javljati ministru, želeći da se malo porazgovaram s tim raznovrsnim ludima. Prvo stupih u razgovor s jednim otmenim mladim gospodinom, i on mi reče da je

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Trava te zagolica po vratu, mrdneš malo i pritisneš je glavom, pa si onda miran i spokojan. Iz avlije te ugledaju goluždrava deca pa, i ne pitajući te, eto ti

Odvojio se od svog društva, jer vidi u drugom čoporu dosta lepih i gojaznih krava. Htelo bi mu se malo ašikovati, al' on se nešto premišlja; vidi tamo dosta suparnika, pa mu se neće da ide među njih.

doljama, dižu se oblaci sive magle, koje u putu presecaju prvi zraci sjajnoga sunca, što se iza planina već pomolilo i malo zatim obasjalo svu okolinu, pokrivenu bistrim kapljicama rose, i one, te bistre kapljice sad se samo pred tobom

nije, malo — pa se pomoli pun, sjajan mesec, koji obasja svu okolinu, a od drva se pruže duge crne senke... Nastupa čudna noćna

Devojke već otegle »oj Miljano« u troje, a momčadija počinje sa brojenicama. Malo, pa se načini čitava larma i urnebes: pevaju, broje, podvriskuju, smeju se, psuju se, dozivlju se, razgovaraju se,

Na prvoj raskrsnici podeli se društvo. Uz nas ostade malo, pa se i larma odmah smanji. Samo devojke još pevaju, glasno, ne osećaju umor, a ljudi već ređe otvaraju usta.

— Dobro, kako ti.... a, ti si to, Pajo, otkud ti ovuda? — Ja bio do dućana, kupov'o neke sitnice, znaš, zovemo malo komišanja pa mi reče tajo da udarim na tebe, da te zovnem; ti si mu, veli, nakričio, da ti se javnemo.

Zvezde svetlucaju, ali uzalud, kad mesec još nije izgrejao, tek da te malo oslobode u ovoj nemoj i gustoj tami. Približismo se reci i čusmo žuborenje vode, ali te taj noćni žubor ni malo ne

Približismo se reci i čusmo žuborenje vode, ali te taj noćni žubor ni malo ne veseli, on ti uleva u dušu strah i setu...

Daleko nam dobrosrećne njive, a narod poduže radi; no sad će to, za po sata svi će biti. 'Ajdemo mi u kuću, da se malo odmoriš. — Nemoj, molim te, nisam ja umoran. Kod rpe ću se najbolje odmoriti.

varnice suknu i jurnu uz odžak sa treskom i praskom, poneka izleti do samog vrha, gde je dočepa noćni povetarac, ponese malo i utuli.... Meso već stavljeno u velike lonce i prijatna, mirisna para diže se nad ključem uzavrele čorbe....

Mleko se stade zbrčkavati, uhvati se ozgo tanka korica, koja se, malo pomalo, poče dizati. Planinka spremila krpu i kutljaču, pa samo čeka.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

PAVKA (razumela ga je, pa se okreće Danici): 'Ajde, ocu kafu! JEVREM (posle izvesne pauze, pošto je razmišljao malo): Ovaj... Pavka... imam nešto važno da ti kažem...

Neću biti ovde dva-tri dana pa bi vas još više uznemiravali. DANICA: Nećete biti ovde? IVKOVIĆ: Da, moram malo do Beograda, zbog izbora. Na dan-dva samo. JEVREM (trgne se): Zbog izbora, je l'?... Aha, aha!

šta sam ono hteo da te pitam, gospodine Ivkoviću? A, tako. A... ideš li malo u Beograd, a? IVKOVIĆ: Pa da, da se vidim s prijateljima, da razgovaramo. JEVREM: Da razgovoriš... o izborima, je l'?

(Pavki.) Vidite, pa i to mu je kao neki miraz za zeta, toliki glasači u familiji... Kako, nije ih malo, molim vas, i to... (Ulazi u sobu govoreći dalje.) PAVKA (ulazi za njom).

) JEVREM: Ovaj... hteo sam onako, kako da ti kažem... Pa jest, to, hteo sam s tobom da progovorim malo... SRETA: Ako, ako... a o čemu to, gazda-Jevreme? JEVREM: Pa... kako da ti kažem...

SRETA: Pa kako da ti kažem, brate moj! Ako ćemo svaku stvar da postavimo na svoje mesto: on jedini što je onako malo otresit, svi ostali su nekako malo zavezani i glupi... JEVREM: To jeste što kažeš, ostali su nekako zavezani i glupi..

Ako ćemo svaku stvar da postavimo na svoje mesto: on jedini što je onako malo otresit, svi ostali su nekako malo zavezani i glupi... JEVREM: To jeste što kažeš, ostali su nekako zavezani i glupi...

JEVREM: Ja velim... a to što kažeš... ako sam baš i zavezan malo... to onako... XIV DANICA, PREĐAŠNjI DANICA (iz desne sobe): Majka hoće nešto da razgovara sa gospa-Marinom što ja

Neka baci akta u fioku! A ti, ovaj, gledaj lepo s njim. (Polazeći.) I nemoj da stegneš ruku. 'Ajd', odoh ja malo da omirišem čaršiju i da pustim tvoje ime u saobraćaj, neka se čuje... Da postavimo, znaš, svaku stvar na svoje mesto.

ti, Sekuliću, u to i to načelstvo, i poveravamo ti narod toga okruga, odnosno sreza, te ga pouči, uputi i popritegni malo. JEVREM: Pa jes', mora i da se popritegne... A je l' će da se napravi kakvo nasilje na ovdašnju opoziciju?...

MLADEN (odlazi). SEKULIĆ: E, pa hajde sad i ja na posao. A ovaj, i ti se, gazda-Jevreme, uputi, npođu malo kroz kafane; sedni s ovim i s onim, obećaj ovom ovo a onom ono; pozdravi se i s onim s kim se i ne poznaješ.

JEVREM: Jest, i sam sam to mislio SEKULIĆ: E, 'ajde, u zdravlje pa na posao! (Pođe, pa se vrati.) Jes', boga mi, malo ne zaboravih. No, još mi se i to može desiti da zaboravim.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Ali na završetku samo još to da vam napomenem: da je Sreta tako strasno voleo napismeno da radi da se vrlo malo usmeno obaveštavao.

stolom povazdan, a tek jednoga dana zebezeknete se kad vidite u novinama pismo na vašu adresu: Pogledate, pošto dođete malo k sebi, da vidite ko vam to piše, i još više se začudite kad vidite da je to Sreta, onaj isti Sreta što je po sto puta

I vi ga, recimo, nađete malo posle pa ga pitate: »Ama šta ti to, more, uradi!? Šta se to tebe tiče, i zar mi ti nisi mogao to nasamo kazati, nego

Kada sve knjige povadi, a on se ispravi, proteže se malo, a zatim stade odvajati i razmeštati povađene knjige. Najpre uzede neke dve ili tri knjige, i zavarav oči famulusu,

! Pošto je tako raspakovao i ponameštao uz pripomoć famulusa, sede ili upravo izvali se da se odmori malo. Odmara se tako, gleda lepo nameštenu sobu i — i dopade mu se. Zatim se dade u neke njegove misli.

Bajonetima se sve može, samo se ne može na njima sedeti! Aaaa... ovaj... a što da ga se boje? — Jer on je, znaš, malo, onako... starinski čovjek. Kod njega ti nema mnogo. Ne da on da rogovi prođu mimo uši.

— Jer on je, znaš, malo, onako... starinski čovjek. Kod njega ti nema mnogo. Ne da on da rogovi prođu mimo uši. Malo zbori, ali što naredi, to mora da bude ka’ na tetiku!

me, palio sam prangije kad je ono vladika ovud prolazio, pa ih jako nabijao, a zaboravio da zinem, pa sam otad ka’ malo tvrd na ušima. — Je l’ se ko još otimao za kmetstvo? — poviče Sreta. — Jok, brate.

— E, zar?! E, onda ti ostani, a ja ću se sad vratiti. Ostani te mi malo kajgane za večeru zgotovi. Evo na, kupi jaja, a ja odoh malo u tu mehanu na jednu rakiju, pa ću se odmah, k’o što

! E, onda ti ostani, a ja ću se sad vratiti. Ostani te mi malo kajgane za večeru zgotovi. Evo na, kupi jaja, a ja odoh malo u tu mehanu na jednu rakiju, pa ću se odmah, k’o što rekoh, vratiti.

Pošto je ovaj događaj istinit, i većim delom se događa u toj mehani, to neće biti naodmet ovo malo geografije radi razumevanja događaja. Mehana gazda-Đorđeva beše ugledna, najuglednija zgrada u selu.

davati, kako je to lepo primetio jedan »putnik« što prodaje Singerove mašine šivaljke, kad je, putujući, svratio u nju. Malo je, istina, počađavela, ali je to opet bio dobar znak; znak da je uvek dobro posećena bila.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

ŠTA JE KOME DOJADILO Deco, odmorite se malo od čitanja, Pažljivo me slušajte, ne budite brzi: Postaviću vam nekoliko pitanja O tome, šta ko najviše mrzi.

— A u njemu sinoć skuvan paprikaš, Dokupe hleba, praziluka, kafe, malo šećera, I to im je doručak, i ručak, i večera!

” „Naš general je malo skrenuo, ili je pao s kruške ...” A Grigorenko im odgovori kao iz puške: „Sloboda je da pevam, kad mi se peva, ko

Kad ima najmanje sumnje: o, koza i ovaca! Najmanja sumnja postoji, a ima se malo novaca Za nauku i za istinske narodne potrebe, Tamo gde se svaki lopov o prosvetni budžet ogrebe! Građa rečnika?

Hodajući, voleo je, tako, malo da gega. Izmeđ hiljadu máčaka prepoznao bih njega: Ravnodušan i mudar... Mislilac, u osnovi.

napretku no nazatku, Od nedavno promenila je alatku: Oštru kosu ne nosi na ramenu, Autu je dala crnu namenu. Malo je šta tako suludo i naduto I uobraženo kao što je auto.

— Sve što krave od ljubavi žele Jeste jedno malo, slatko tele: Čim se rodi tada iz meneka Poteče u svet reka mleka. Kakva reka?

A sad zbogom, ćao, i uzdravlje! Kad se malo zamisliš — zaista Krava jeste čist idealista: Ona daje, i leti i zimi, Više neg što tele zna da primi, Od suviška

ČOVEK I JABUKA U tom svetu, koji je čas cvetni tepih, Čas dolina suza i jauka, Malo je prizora tako lepih Kao kad se sretnu čovek i jabuka...

A drugo, Kad se ugreje, topla je za dugo! Pogledah, a njoj: oči crne, I noge vitke, ko u srne. Struk — malo zdepast, ali lep. Čunak — podignut konjski rep. Oklevah malo; onda kupih. Majstoru smešak zasija na licu.

Struk — malo zdepast, ali lep. Čunak — podignut konjski rep. Oklevah malo; onda kupih. Majstoru smešak zasija na licu. Sa furunicom kao vetar rupih U promrzlu ulicu.

Furunica othuknu iz sveg glasa, I zaćuta. Duboko. Muklo. Složih potpalu, drvce po drvce. Odozgo — cepanice malo veće Klekoh, ukresah palidrvce. Čuh je: šapuće. Da plane, neće. U kosi mi se nahvatalo inje.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Nešto malo pre dolaska ekspedicije činovnik je opet došao radi naplate poreza, ali je tom prilikom odista zlo prošao: urođenici

Jaje evropske jegulje je malo, providno zrno prečnika od prilike jedan milimetar. Iz njega se izleže mala, kao staklo providna larva, nešto malo

Iz njega se izleže mala, kao staklo providna larva, nešto malo lakša od vode, što čini da se ona odmah počinje lagano dizati ka površini vode.

To se vidi i iz toga što dno Crnog Mora nema uslova za opstanak životinjskog sveta, pa izuzimajući nešto malo retke flore, u blizini dna ne može ni biti života.

To je oblast velikih okeanskih dubina koje dostižu 6—7 hiljada metara. Malo južnije od nje počinje se osećati moćna Golfska Struja, koja će poduhvatiti sićušne jeguljine larve što se lagano penju iz

Prema tome, u dubini n. pr. od 9730 metara pritisak je 962 atmosfere, praktički nešto malo više, pošto je voda na takvim pritiscima nešto malo stišljiva.

pr. od 9730 metara pritisak je 962 atmosfere, praktički nešto malo više, pošto je voda na takvim pritiscima nešto malo stišljiva.

U tome zakonu ne igra ulogu dubina na kojoj se telo nalazi; od dubine može proizaći samo jedno malo smanjivanje zapremine tela zbog male stišljivosti vode.

To je stoga što je tu hrane sve manje. Ostaci uginulih organizama zgrabljeni su još dok padaju na dno i vrlo malo takve hrane dopre do dubokog dna.

Ali kad je dubina malo veća, cev se usled svoje težine i ljuljanja broda često prebije i način postane neupotrebljiv. Naposletku, za lov

od njih su očajno navalili na urođenike koji su im sprečavali izlazak iz bare, u divljem trku iskočili iz ove, pa se malo dalje, malaksali opružili po zemlji«.

Tada smo se uverili da priče urođenika ni malo ne preteruju kad tvrde da kad pri plivanju jegulja napadne svojim udarima po nogama ili po ruci, u stanju je da čoveku

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

Zato te molim, nezlobivi Gospode, ni malo ovo prinošenje ne odgurni, koje prinosim svetom hramu prečiste tvoje matere i nade moje Bogorodice hilandarske, jer

Rakić, Milan - PESME

Kako sam mnogo obećav̓o, A koliko sam malo dao, I, čekajući svoje pravo, Doček̓o opšti udes zao! Ah, krepki prkos gde je sada Da preziranjem život šine, Gde

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Skenderbeg je srca Obilića, al' umrije tužnim izgnanikom. A ja što ću, ali sa kime ću? Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga...

Da, kad glavu razdrobiš tijelu, u mučenju izdišu členovi... Kugo ljudska, da te Bog ubije! Ali ti je malo po svijeta te si svojom zlošću otrovala, no si otrov adske svoje duše i na ovaj kamen izbljuvala?

pobratimstvah na Poljane da se sastanemo, da im damo robje na otkupe; pa smo bili na stanak Turcima, stoga smo se malo zadocnili. KNEZ BAJKO Što zboraše Hamza i Nikšići? Šćaše li im mila vjera biti da izdižu mirno u Rudine?

U malu se dlaku ne isklasmo, da pâs pasu dovijek kažuje za krvavo naše sastavanje. VUK MARKOVIĆ A s česa se to malo svadiste? Ko najprvi smuti na sastanku? KNEZ JANKO Kâ iz ruge to bi u početku.

Davno bismo na sastanak došli, no se nešto ružno dogodilo, te smo vi se malo odocnili. KNEZ ROGAN Je li vino goste posvadilo, kâ je vama ovo krsno ime?

Svetac pravi mahne li topuzom, od udara zaigra mu zemlja kako prazna povrh vode tikva. Malo ljudstvo, što si zasl'jepilo? Ne poznaješ čistog raja slasti, a boriš se s Bogom i s ljudima, bez nadanja živiš i umireš.

Tuži mlada, za srce ujeda, oči gòrê živje od plamena, čelo joj je lepše od mjeseca, — i ja plačem kâ malo dijete. Blago Andrij' đe je poginuo — divne li ga oči oplakaše, divna li ga usta ožališe ...

) Puče na nas svake grdne jade što u Čevu crkvu ne gradimo Aranđelu, da ni svud pomaga. Ondena se malo ne poklasmo, i sad drktim od njegova straha!

SERDAR IVAN A sudovi bjehu li im pravi? VOJVODA DRAŠKO Bjehu, brate, da te Bog sačuva! Malo bolji nego u Turčina. Bješe jedna kuća prevelika u kojoj se građahu brodovi; tu hiljade bjehu nevoljnikah, svi u ljuta

Dok ih stade po kući krivanja, đe ko bješe zapljaska rukama; ѝmah mrtav padnut od smijeha! Malo stade, oni otidoše, a za njima drugi izidoše. Takve bruke, takvijeh grdilah nigđe niko jošt vidio nije!

Kako tridest napuni godinah, svaki dođe kao babetina, od bruke se gledati ne može; kako pođi malo uza stube, ublijedi kako rubetina a nešto mu zaigraj pod grlom, rekao bi, oni čas umrije!

VUK MIĆUNOVIĆ Ma nijesu svi svatovi Turci, nego ima i Crnogoracah. SERDAR JANKO Ima onđe i Crnogoracah malo manje nego polovina. VUK MIĆUNOVIĆ Kud su šćeli potrpezne kučke, Brankovići i ližisahani?

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Pola varoši neženjeno ostalo, nadajući se da će se preudati ma za koga od njih, kad već ostari i malo popusti lepotom. Ali ona nikoga nije gledala, | nego jednako vodila i predstavljala kuću kao pravo muško.

Ne samo da je pušila, već i oružjem rukovala. A i sam hod, stas, naročito oble joj i visoke obrve i ovalno i malo duguljasto lice izdvajalo je od ostalih žena. Ali zato nije ni umrla kao ostale ženske.

Uzeo devojku. I kao u neki inat, kao da se prvi put ženi, tako veliku i sjajnu svadbu pravio. Uzeo istina malo stariju, zaostalu, ali čuvenu sa svoje raskošne lepote.

| Svoga rođenog dedu i babu jedva kao kroza san pamti. Babin lik uvek joj je malo jasniji. Večito je sedela dole u sobi i to uvek leđima poduprta o zidove kupatila, kao da je i leti htela da ih greje

I on je ovo drugo izabrao. Sofkina mati je bila najmlađa od svih sestara, i kuća njena bila je istina nekad malo bogata, ali tada dosta oronula. Živeli su od kirije od nekoliko oronulih dućančića pri kraju varoši.

I sada, kada se toga seti, Sofka bi počela da oseća onaj miris njegovih prstiju, suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih, miris njegova odela i naročito rukava, iz kojega se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlačila.

Da li što ovako lepa Sofka nije muško, njegov naslednik? Da li što ga njene tanke usnice, detinje ali crne oči i malo, tamno čelo, sa već dugom kosom, podsećaju na mater, na onakvu kakvu je prvi put video, prvi put se njome zaneo?

Čakšire malo uske, bez gajtanâ, jer su one lakše a skuplje staju zbog težeg šivenja. Suva, duguljasta, malo koščata lica ali svagda

Čakšire malo uske, bez gajtanâ, jer su one lakše a skuplje staju zbog težeg šivenja. Suva, duguljasta, malo koščata lica ali svagda stegnuta izraza očiju i usta i sa malo visokim čelom i jednom po njemu nabranom, poprečnom

Suva, duguljasta, malo koščata lica ali svagda stegnuta izraza očiju i usta i sa malo visokim čelom i jednom po njemu nabranom, poprečnom borom, ispod kose.

I to on, njihov sluga, koga oni odnegovali i podigli na noge! Ono malo novaca, što joj počeo da broji, htela u lice da mu baci. Ali zar ona, Todora, pred njime da se pokaže!

k njima sve ređe i ređe dolazi, tako da ga je počela da pamti i da ga se seća samo po tim njegovim noćnim dolascima, u malo već olinjalom odelu, potamnela, kao suva, a u stvari zborana lica, ali još jednako svežeg, obrijanog vlažnih usta, još

Pandurović, Sima - PESME

STARIM KATULOM 160 NAŠA PESMA 162 ZA PRIJATELjE 164 TREPERENjA 166 KRAJ OGNjIŠTA 168 JOŠ MALO...

Ono je bilo željno poljubaca, Ljubavi, ruža, radosti i sreće. Ja joj udelih od svega po malo, I zadovoljan bio sam sa svojim Delom.

SRCE O jadno, malo srce naše, Ti kucaš uvek verno, tačno; Ali te tamne sumnje plaše; Danas si tako tužno, plačno.

Bilo je dobrih, starih dana, Kada je srce moje znalo, K’o jasikovo lišće s grana, Treptati svakad, mnogo, malo, Treptati uvek: u tišini, U burnom vetru, na visini, U mirnom kutu, gde se čini Da ne dopire val orkana.

JOŠ MALO... Ležiš, k’o srećna zbog kratka rastanka S teškom javom ropstva i sveopšte bede, Kad se jasno vidi šta sve stvari

davno palo, A jedine zvezde trepte u slobodi, Ti u snu što te čudnim putem vodi Progovoriš glasno, s uzdahom: „Još malo.

čisto biće znalo, O, kad bi znalo ovo tiho veče Da mi topla suza nečujno poteče Na te reči s tvojih usana: Još malo... Još malo, pa će biti dobro, Još malo, moja dobra Branka.

Još malo, pa će biti dobro, Još malo, moja dobra Branka. Život je cveće snóva pobr’o; Njegove grube klikću hajke. Al’ čuješ?

Još malo, pa će biti dobro, Još malo, moja dobra Branka. Život je cveće snóva pobr’o; Njegove grube klikću hajke. Al’ čuješ?

Kad sve podjednako malo smisla ima, Jer sve brzo prođe: i ljubav i nada; Očajanje, sreća — kao pramen dima; Život kao prazna, šumna

Sva iskustva samo jadnu dušu ruže. Jer, na kraju, sve će biti jedno isto: Prazni vetri koji „memento“ zašume, Malo trošnog praha, ništavilo čisto, Kraj dosadne, duge i frivolne glume.

A malo sreće, to je život sav. U životu mome jedan mi je lav Bio nešto drugo, bio tako drag... Slobodan, snažan, i beskraj

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Primorci, koje put vođaše na lijevo, zaustaviše se malo, gledajući za njim. „Ko je ono?“ zapita neko momče. „Ono je serdar Pejo Grubanov s Njeguša.“ „A!

na koljeno, lijevim dlanom otra nekoliko puta brke, pa i lijevu mišicu prevjesi preko koljena i osta tako ne mičući se, malo zinutijem ustima i gledajući netrepimice u oganj. Niko ne progovori, niti se mače, no sve oči zapele za nj.

“ reče Stane, tobož ijetko. Dijete raširi ruke, pa se privi uza nju, da je tim uvjeri o protivnom. Veselje malo-pomalo stade se pomaljati u kući. „Bogu jakome da je za milost!

Godine mu ne bi umio odrediti sudeći po crtama, jer mu lice iako malo žućkasto i sjedinama okićeno izgledaše ipak mladoliko. Osobito krupne, plave mu oči bijahu pune živosti.

Crne Gore, mudrac, državnik vojskovođa, svetitelj, sve to u najvećoj mjeri, a nadasve veliki mučenik, kakvijeh je malo zemnu koru čepalo, riječju; Petar, (još za života prozvan svetijem) bijaše taj čovjek što sjeđaše sad na drvenoj

Služba započe. Gomilica ljudi iziđe ispod svoda što izvodi nasred dokseta. Svi zastadoše malo, gledajući ispod strukâ, put istoka. Sunce se pomaljaše u vedrini, razasipljući svoje zrake po golemom snježnom prostoru.

ono jest, potrebno je bilo da se skupite, jer imaćemo dosta razgovora; ali, opet, eto božije vrijeme; ovakoga pokora malo koji od nas pamti!“ Vladika je govorio naelak; svaka mu riječ bijaše odmjerena i izmjerena.

toga sažaljenja, navodeći kako i Crnogorke idu u drva na dva puškometa daljine, a kamoli neće oni, vojnici, da pregaze to malo nameta, da vide svoga Gospodara o novome ljetu! Đakon ih prekide svijeh, pa graknu: „Nemoj Gospodaru!... A što!

“ Gospodaru se pokaza na licu neka sjeta kad poče čitati pismo; moglo se primjetiti da mu se i obrve malo nabraše. To nešto nemilo, što njega tištaše, prionu u božiji časak i ostalima. Sva se lica pomračiše.

“ Otkad je Stanko počeo da govori, đakon se nešto zagledao kroz staklo od prozora; zinuo malo, držeći na lijevome dlanu bocu, a kupicu među prstima od desne ruke.

Sad on vidje svoju sliku i malo se snebi. Bješe čudnovato nekako odjeven; na nogu uske lače a na grudima prsluk od crne kadife izvezen po okrajcima;

Sad bi zbora nekakva, sve stojećke. Zatijem nakloniše se malo, kao da mu kažu neka polazi. On se uputi k vratima, pa se obazrje put djevojke.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

/ i junaku s rđom putujući; Bolje ti je izgubiti glavu, / nego svoju ogrešiti dušu; Sastalo se zlo i gore, da se malo dogovore).

Zagonetkama pitalicama trebalo bi pokloniti posebnu pažnju, više nego onim tzv. računskim, koje su malo narodne a više školski produkt.

Tako me konjski repovi ne vukli! Tako me ne jela guba do pasa, a živina od pasa! Tako me ne klelo malo i veliko! Tako me ne proždrla pučina morska! Tako me ne razgubao tvoj hljeb! Tako me ne takla ljuta zmija usred oka!

Govori kao iz badnja. Dobar kao dobar dan u godini. Dočekao ga kao ozebao sunce. Drži ga kao malo vode na dlanu. Žestok kao žeravica. Žut kao voštanica. Zaduvô se kao da je lađu vukô. Zamršeno kao arapska kosa.

A što? A što? — Za lanjsku kiriju! Za lanjsku kiriju! — odgovori joj prva. Šta bi, bi! Šta bi, bi! — viče malo gušče kad se otkidajući kljunićem travku prevrne; a na to mu starije gušče odgovara: Tako smo i mi! Tako smo i mi!

— Što prođe preko devet zuba, ode preko devet brda. — Jedna riječ, sto riječi. — Tko puno govori, malo mu se čuje. — Ne vjeruj onome koji se mnogo kune. — Buči većma tko manje razloga ima.

— Prazna tikva na vjetru svira. — Lajavoj seki celini rijetki. — Pas koji laje ne ujeda. — Tko mnogo drobi, malo vredi. — Lonac ćeš poznati zvoneći, a čovjeka govoreći. — Lijepa riječ gvozdena vrata otvara.

— S trudom išta, a bez truda baš ništa. — Pregaocu bog daje mahove. — Tko puno snuje, malo tkaje. — Ko se vrabaca boji, proso nek’ ne seje. — Ko se dima ne nadimi, taj se vatre ne nagreja.

— Bolja je dobra štednja nego rđavo tečenje. — U radiše svega biše, u štediše jošte više. — Ko ne čuva malo, ne može ni dosta imati. — Veći je priložak, neg’ glavnica (čeona).

— Tko tuđe nosi, svoga želi. — Tko tuđe želi, ni svoje ne uživa. — Bolje je svoje i malo tecivo, no golemo tuđe darivo. — Bolje je svoje jaje nego tuđa kokoš.

— Bolje je svoje i malo tecivo, no golemo tuđe darivo. — Bolje je svoje jaje nego tuđa kokoš. — Bolje je i malo s blagoslovom, neg’li i dosta s prokletstvom. — Pusto maslo i psi loču.

— Da je steći kô što reći, svi bi bogati bili. — Među rečenijem i stečenijem gora je po srijedi. — Bolje je i malo s blagoslovom, nego dato s prokletstvom. — Bolje je nemati nego otimati. — Krivo stečenje, kratko uživanje.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

pa mi je iz najprije istina bilo teško; a poslije sam se bio kojekako navikao; ali kako ta prokleta žena dođe k meni, malo za ova nekolika dana ne crko od njezina zla: saćerala me bila u kraj, pa vidiš kako mi | je ova strana, što je bila od

“ — „Bog ti pomogao sinko.“ — „Bili i ja mogao tu malo samljeti?“ — „Bi, zašto ne bi; evo će se moje sad izamljeti, pa onda melji koliko ti drago.

A ćoso brže bolje uzme malo žita, pa otrči drugim putem prije đeteta, te i u onoj vodenici malo zaspe. Kad dijete dođe u drugu vodenicu, i vidi,

A ćoso brže bolje uzme malo žita, pa otrči drugim putem prije đeteta, te i u onoj vodenici malo zaspe. Kad dijete dođe u drugu vodenicu, i vidi, daje i u njoj ćoso, a ono pođe u treću; a ćoso opet uzme malo žita, pa

Kad dijete dođe u drugu vodenicu, i vidi, daje i u njoj ćoso, a ono pođe u treću; a ćoso opet uzme malo žita, pa otrči drugim putem prije đeteta i u treću vodenicu, te zaspe; tako i u četvrtu.

Dijete stane donositi vodu, i ćoso počne pomalo zakuvavati; tako malo po malo dok se sve izamelje, i ćoso sve brašno zakuva, pa onda umijesi jednu veliku pogaču, pa razgrnu vatru, te je

Dijete stane donositi vodu, i ćoso počne pomalo zakuvavati; tako malo po malo dok se sve izamelje, i ćoso sve brašno zakuva, pa onda umijesi jednu veliku pogaču, pa razgrnu vatru, te je zapreću da

“ pa se onda okrene, i čoveka malo predre krajem štapa preko nogu, i stane opet trkati po dvoru. Onda čovek pomisli u sebi: „Baš sam prava budala!

“ — „A oćeš li ti opet natrag? ne bi li mu mogao ponijeti, da mu pošljem malo ašluka? — „Bi, zašto ne bi, ja idem sad upravo tamo.

Ero metne vodeničarevu kapu na glavu, pa još uzme malo brašna, te se pospe, i načini se pravi vodeničar. U tom i Turčin dotrči pred vodenicu, pa sjaše s konja i uleti u

“ VI. SVE, SVE, ALI ZANAT. Pođe nekakav car sa svojom ženom i sa kćeri da se šeta po moru na lađi. Kad malo odmaknu od brijega, onda dune vjetar, pa ga baci čak u nekakvu zemlju, đe se o njegovu carstvu ništa i ne čuje (kao ni

“ VIII. SLOVO IŽE, ALI SIRCA NIŽE. Zapisao kaluđer na sircu (đe se reže) iže (i): da bi poznao, ako đak osiječe malo od sirca.

Sveti Sava - SABRANA DELA

(Mt. 7, 14) Jer put je kratak, braćo moja ljubljena, kojim tečemo. Dim je život naš, para, zemlja i prah. Za malo se javlja, a brzo prolazi. Mali je trud života našeg, a veliko i beskonačno dobro nagrada.

spasenja, isprosi u cara mesto ovo pusto i uze mene grešnog iz Vatopeda, i na mestu ovom nastanivši se, provede nešto malo vremena sa mnom, a veliki i natprirodni podvig prešavši, osam meseci provevši, u večno blaženstvo preseli se.

Po molitvi bivaju kolenopoklonjenja nisko do zemlje za one koji to mogu, a za iznemoćale nešto malo čvršćeg stajanja. Njihova tri kolenopoklonjenja treba da budu lakša.

posle tih metanija treba svi uzdignutih ruku da uzglase ovu molitvu: „Bože prevečni i beznačelni“, a po molitvi dodati malo poučenje oglašenjem otačaskih reči, koje će pročitati iguman, kao što primismo od pređašnjih nastavnika, što, jedino ako

“, i potom eklisijarh, sačekavši „Amin“, odmah počinje Šestopsalmije, lagano I tiho I pažljivo, malo po malo povisujući reči psalama, da bi ih otuda svi mogli preći nespotaknuto i nevarljivo.

“, i potom eklisijarh, sačekavši „Amin“, odmah počinje Šestopsalmije, lagano I tiho I pažljivo, malo po malo povisujući reči psalama, da bi ih otuda svi mogli preći nespotaknuto i nevarljivo.

Po učinjenom dijaklizmu u priprati, to jest kada se uzelo malo anafore i popilo [vina], a po okončanju božastvene liturgije, treba svi koji tamo sakupljeni sede da sačekaju poziv za

ili pića, sve do male kaplje smešane sa vinom, nego ako se desi da nekome često nešto od ovoga treba, on da se podigne malo, veoma učtivo i sa pobožnošću, i da zamoli od igumana ovako govoreći: „Blagoslovi, oče, potrebno mi je ovo!

to jest u ponedeljak, i u sredu i petak ne treba nikako jesti variva niti piti vina, nego samo sočivo kvašeno i nešto malo voća, i ukrop vodeni sa kiminom.

A za večeru hleb da se postavlja po malo, a vina takođe velikim krasovoljem, jer je žarko i suvo vreme. A u post Hristovog Rođenja neka vam za jelo i piće bude

(I Kor. 1, 27-28) Ovo je, dakle, o postavljenju igumana i ekonoma. Malo nešto dodaću rečenom, veoma potrebno i prikladno.

Da se doda i ovo rečenom. GLAVA 25 O tome da ne volimo da kod vas bude veliki broj, nego ako je i malo, neka je sa ljubavlju Veliki broj među vama ne volimo da bude.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

IKONIJA: Da to ne bude neki koštapler? JAGODA: On je visoko iznad toga! Istina, malo je stariji, farba brkove, al ne može se i jare i pare odjednom! Čovek treba da bude realan!

Ujtru da poraniš, a ne ko prošli put! I ne moraš odma tap kod prvog, nego malo obiđi, protegli noge, maniši, kaži kisi, kaži uvelo, buđavo, cenjkaj se, zakeraj, zanovetaj, tako se ušpara, a ne od

Dajte mi nešto da popijem! CMILjA: Šta ćeš? GOSPAVA: Šta bilo, samo neka je duplo! Večeras malo gostiju! IKONIJA: Svi na mitingu! GOSPAVA: Zar onaj tamo još govori?

MILE: Dobra ova Gospava, kad je pogledaš! STAVRA: Za moj ukus je malo previše kabasta! MILE: Nema ženske dok nije karađorđuša!

Ko zna šta bi sve moglo dispadne! IKONIJA: Ne lipši magarče do zelene trave! GOSPAVA: Bolje malo pogledni ovu brazletnu! Šta kažeš, a? On mi kupio! CMILjA: Stvarno je prekrasna! GOSPAVA: Platio sedam iljada!

Tako se i upoznamo. CMILjA: Oćete malo da se pomaknete, izvinte, dobrišem... SKITNICA: Radila ona tu ko kuvarica.

Na tavanu miševi, u zidovima miševi, ispod patosa, u sanducima, pod krevetom! Žao ti da platiš malo mišomora! Tvoja kafana, tvoja stvar!

) IKONIJA (viče napolje, Anđelku): Anđelko, česma ti je u dvorištu! Ima i struja! (Cmilji) Mani malo tom metlom, neće ti otpasti! CMILjA: Kolko su samo blata naneli! A i onaj, što je u kujni večero!

CMILjA: A zar se niste našli s varenikom? JAGODA: Zakasnila. Sad idem da ga nađem. Prvo svratila da se malo priberem. Da ja požurim, dok nije lego i zaspo. Kolko pljušti, ima sve redom distrune! Lakunoć! CMILjA: Lakunoć...

U izlozima ponovo kišni mantili! Prošlo leto! IKONIJA: Dok trepneš, sve te mimoiđe! ANĐELKO: A posle malo navratim i „Kod konja”... IKONIJA: Samo ti fale još oni drogirani!

Nigde ti nema ko u Beogradu, predveče! Natenane, ispred „Guberevca”, malo crno i jagnjeća crevca! IKONIJA: Gde reče crevca, da l bi ti nešto da možda prezalogajiš?

CMILjA: Kad bi ja mogla da budem sigurna da neće ostati u onu nogu faličan... IKONIJA: Spremaj tu kajganu, i malo manje fantaziraj!

Stanković, Borisav - JOVČA

VASKIN GLAS Mladene, jesi spremio piće i jelo? MLADEN (trza se, prekorno sebi): Eh, malo ne zaboravih. Evo, sad! (Odjuri levo.

Ne znam koliko ima. Sigurno dosta. VASKA Kako ne znaš? Zar ne služiš da stekneš? Sigurno jedva čekaš da malo zaradiš, imaš para, da ne bi više služio. A ovamo: ne znaš koliko ima. MLADEN Pa imam, imam dosta.

STOJNA (primiče mu sofru što bliže rukama, nudi ga): Kusni, gazda, mezeti malo. JOVČA (oturuje jelo, nateže bocu, izvaljuje se, nalakćuje se).

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Počinjem malo-pomalo odisati; izbavljajući se mladosti kako mnogovolnujemoga i svirepoga mora. Sad mi dolazi na pamet božestveni

Njihovo mlado srce k človeko|ljubiju i k dobrim naravom malo-pomalo da okreću; nji[h]ov um i razum, kako počnu misliti i rasuždavati, da prosveštavaju, od sujeverija i kojekakvi

govoriti, ne bojim se da mi se neće verovati, jer ću imati premnogo uzroka samoga sebe osuđavati i pohuđavati, a vesma malo ili nimalo hvaliti.

Pravdu i istinu radiću vsegda pred očima imati. Nauka i poznanje ljudi nije niti malena niti malo potrebna stvar človeku na svetu; o ovom poslu može se reći kako god i o vospitaniju, sireč, da o njemu zavisi sve naše

Vrlo je malo taki[h] ljudi koji samo iz zloće srca i s namerenijem čine zlo samo zašto im je zlo milo. Sa svim tim, moje namerenije,

Meni su ljudi svakoga naroda i čina mlogo dobra učinili, a zla nimalo ili vrlo malo; ja nejmam nikakva uzroka s moje strane na nji[h] tužiti se.

Valja se malo i usuditi i početi misliti kako će ljudi na sto godina posle nas misliti, ako nismo radi ostati vsegda u prvoj prostoti

I tako godinu i po plačevno preživivši u ftorom braku i rodivši poslednji plod utrobe svoje, po malo dana prestavila se zajedno s porodom svojim u domu roditeljskom, u Semartonu. Bilo mi je tada devet ili deset godina.

No, za ne izostaviti nijedno opstojateljstvo koje može imati kakav god sojuz s vospitanijem, neka mi se oprosti da se malo natrag vratim.

zadovoljan mojim mirnim u školi sedenjem, mojim čestim predavanjem lekcija, mojim tihim i bojažljivim postupkom, po malo dana osim svi[h] moji[h] vrsnika počeo me milovati.

ga opet, moleći me da ne kažem ništa mešteru, ispričavajući se da on nije bio nakanjen osvojiti ga, no da mi ga je na malo vreme uzeo bio da vidi šta ću ja činiti.

I tada, ako što pozna da je dobro učinjeno, neka sleduje; ako li pogrešeno, nek se uklanja. Ja, kako sam malo poviše kazao, bio sam sasvim naumio i navalio da se posvetim, i to bez svake šale i sumnje.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Krkote su, većijem dijelom, maloga rasta, jedri i golopuzasti. Svi Jerkovići imaju velike zube, i gotovo svaki je malo razvratastijeh usta, smeđe dlake i sijerijeh očiju.

Svi su veoma ništi duhom (u jevanđelskom značenju), miruljubivi, slatkohrani, i vrlo malo „privatljivi“. Samo se po sebi razumije da je među Jerkovićima najodabranija ona grana od koje je živi fratar.

Rekavši to, Kušmelj bi obično briznuo u plač, a Bakonji ni brigeša za to, no bi se raskoračio i gledao malo podrugljivo „ćaću“.

Ne ćaše dati prst jedan njegov za koje od njih, a pregorjeti ćaše sve skupa za njegovu lijepu glavu. Planula bi kad bi i malo što skrivile curice, iskalila bi se na svima u kući kad bijaše ljuta, a Bakonji ne samo što nikad ne reče grke riječi,

Jeto, gladi nije, a bolesti nije, pa se životari — veli knez Kušmelj. — Dede, nevisto, metni malo sukna na stolicu! — reče fra-Brne. Osinjača prostrije „kličano“ rakno. — Ta-ko! — reče fratar.

trganje, te ti ga ja smišaj s novim; a novoga sam naša trinaest barila, te ti ja sve uspi u onu bačvu; a ona bačva bere malo više od 18 barila, te ti ja... — A je li čemu? — prekide Osinjača, pitajući fratra. — Vire mi, nije loše!

— veli Rkalina, mašući glavom. — Niko kâ on! — Viru mu njegovu, da je učija, kakva bi to glava bila! — Ja sam mu malo koju rič razumija! — A ja baš ništa!

— Ostanite... jo...š ma... lo, još malo! Posjedaše opet. — Ta-a-ko! A kako je sad ov... ov...? — I opet mu zijehanje prekide riječ, ali svi razumješe, šta

Osinjača brzo ustade, pokloni se, stavi ruke za pojas, pa reče: — Duše mi, vra-Brne, pravo da ti kažem, malo je beskaran, malo je svoje glave, malo je živ, življi od druge dice, ali, jopet, dade se i svitovati ima niko vrime!...

brzo ustade, pokloni se, stavi ruke za pojas, pa reče: — Duše mi, vra-Brne, pravo da ti kažem, malo je beskaran, malo je svoje glave, malo je živ, življi od druge dice, ali, jopet, dade se i svitovati ima niko vrime!... — Hm! Ta-a-ko!

se, stavi ruke za pojas, pa reče: — Duše mi, vra-Brne, pravo da ti kažem, malo je beskaran, malo je svoje glave, malo je živ, življi od druge dice, ali, jopet, dade se i svitovati ima niko vrime!... — Hm! Ta-a-ko!

A sad dosta i za dosta! Ti mu, Barice, spremi malo prtenila i što znaš, pa neka iđe sutra sa mnom. Taa-ko! A ti me, mali, izuj!

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Ova pesma nisu teške reči Mada malo opor zvuči gusti zvuk. U njoj nema kapi koja glavu leči I bolne ruke zgrčene u luk.

Zajedno smo, a bili smo razdvojeni svi. Da l smo bliži ili dalji nego pre? U oku nam još po malo zakasnelo zri Zatajeni pramen leta — to je sve. Suncu kraj je.

TVRĐAVA Tvrđavo moja, glavo, gde raj dotrajava, Kruni se tvoj kamen i u prah pretvara: Svaki dan ga sunce po malo obara Svaku noć ga crni vetar razvejava.

Stojiš tako, glavo, po malo u nebu: Tek poneki niski dim ti oči takne, Svaka vedra ptica kraj tebe zamakne, Svaki gavran sleti na tvoj krov svom

NAILAZI HLADNO DOBA GODINE Po svemu, nailazi hladno doba godine. Nad gradom večernjim: krik divljih gusaka Žitak od malo snega, malo mraka, Kaplje niz sluh nam u dno pustoline. Mi idemo u gomilama, po dvoje (al sâm i sâma!

Nad gradom večernjim: krik divljih gusaka Žitak od malo snega, malo mraka, Kaplje niz sluh nam u dno pustoline. Mi idemo u gomilama, po dvoje (al sâm i sâma!

Na peronima sam čekao: crn od samoće i gara. Stajao sam kraj mora: zurio u jedra bela. Svaka mi reka oči po malo odnela. Svaka me voda, teško, ko boljka razbolela.

Zar je tu južni kraj i jedino im žalo? Blizu je praznina i rub se približuje: Reči ove pesme izdržite još malo Dok vas smrt il ćutnja skora ne rimuje. VRATA Ponekad, tako: na nekoj staroj zgradi Otvorim vrata — obično nikog nema.

Ugasi i ti svoju lampu pre no Upale okno svetlosti nebeske: Ispruži malo telo umoreno. Nek mesto pesme, iz tvog polumraka Gleda sa stola prazan list iz sveske I pepeljara puna opušaka.

Umesto da sred morskog bleska Promiču naša tela oba Ja u limenku s malo peska Pobadam sveću vrh tvog groba. Umesto da sa tobom plivam I ronim, prskam tvoje lice: Za mramorom se tvojim

Ćosić, Dobrica - KORENI

Iznad njega je nova i najveća kuća u Prerovu. Nad posteljom mojom Simkina je i Đorđeva soba. Malo desno, soba za Vukašina. Onoga što se čeka, a ne dolazi. Ne krijem: selaka se klonim i lomim guste veđe na.

Onoga što se čeka, a ne dolazi. Ne krijem: selaka se klonim i lomim guste veđe na. sluge i nadničare. Kad je jednom, malo pripit, Tola Dačić, prvi nadničar u kući, pokušao grubo i ismevački da se šali sa mnom, bez reči sam trgao nožinu iz

Ovo malo zemljice oko Morava jedva se napuni narodom, pa se brzo iskrene i raspe preko Save. I opet noću sa planina silaze ludi

Kad tebi otimaju, i ti otimaš. Veruj mi, u zlu su svi ludi zli. Tu, kao što Ti kazah, na ovo malo zemljice oko Morava, privremeno se živelo. I jatagani se brzo istupe. Kost čovečja tvrđa je od stare klenovine.

mu glavu, tuče po moždanoj opni; vilice mu jače zacvokotaše od žalosti, a u dubini grudi zakrvari i zacvile nešto malo, goluždravo i živo, jer se smeje Tola, nadničar, što je u njegovoj kući odrastao, njegovim hlebom decu hrani, njegove su

Otac je njome, lepom, ženio njega da se hvali snajom, zar se malo pričalo po selu, Dok ON, Đorđe, luta po svetu sa dukatima...

— Uvek si me dočekivao. Noćas nisi. Ostario si, a? Jesi, jesi. U lov ne ideš. Kuću ne čuvaš. Hajde, zakevći malo, kao nekad kad smo jurili lisice. Hoću sad da te čujem. Hajde! Što ćutiš? Đorđe se spusti na slamu.

Ima tako mršave dece, prođe Đorđu. Glava im je uvek čudno velika. Dugo i izgubljeno gleda u gusle. Priđe, malo ih pomeri i pusti. One muklo lupiše. Mijat mu priđe sa svećom, bojeći se da ih ne razbije.

Odžaci i drveće, i sve što ne vidi, a oseća, gomila se u nelagodnu, žalosnu jezu. — Stani!... Stani malo. Škripa zamre na dnu bubnih opni. Konji frkću, tresu glavama. Grive grebu oči. Jeza gusne krv. Neizdržljivo je.

Raskopčava gornje, poslednje dugme kaputa. — Znojavi su mi konji, gospodine. — Ništa im neće biti za... Malo da se smrači. — Kad ću ja da se vratim? I meni je Badnje veče. — Platiću ti više nego što zaslužuješ.

Moja soba... Vukašinova soba. I sada je sigurno tako zovu.) Ne, ne! Ne treba lampa. Ja ću sad da se skinem i malo odmorim. Mnogo ti hvala... (Šta ću s njom ovoliko obradovanom?) U kaputu sede na krevet i uzdahnu.

A da su mi raspolutili glavu na putu? Odozdo, oštrim mlazom hvata očevu bradu. Samo njene dve malo ukoso upravljene raklje. On... U kući tiranin, a preko plota mazan i sladak. Samo dokle? Aćim se nakašlja.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Neka malo njima zagorčava život dok se ne uozbilji. Zar je malo u paklu đavolisao? Ali, Đavolku se nije ostavljalo društvo u kome

Neka malo njima zagorčava život dok se ne uozbilji. Zar je malo u paklu đavolisao? Ali, Đavolku se nije ostavljalo društvo u kome se tako lepo zabavljao. Šta će on među ljudima?

»Da braća ovo vide? Tram-taram! Da se i oni malo provesele! Hop, hop!« Skakutao je Đavolak, a grad se sve više praznio.

— Takve devojčice nema u našoj ulici! — reče na kraju. — Pogledaj joj malo bolje nos i oči! — Joj! — vrisnu devojčica i šakom zatisnu usta. — Pogodila si, znači?

Ali do nje je teško doći. 3ato je onih koji znaju tajnu reči tako malo! — Ako uopšte i postoji Srebrna ruža? — obrati se dečak Večernjem oblaku sa svojom sumnjom, a ovaj se naglas nasmeja:

i van sebe od tuge obrati se Suncu koje se baš rađalo: — Pre nego što postaneš zlatna ruža, gospodaru neba, zadrži se malo kod nas i budi lokvin cvet! Sunce se radoznalo zagleda u Belu žabu, i osmehnu: — Ne mogu, žurim. A nema ni potrebe!

Mesečina je kao srebrna vodica treperila po sobi. Jedino je između zida i peći bilo malo tamnije. Starac se pridiže. Nešto je svetlucalo iz mraka. Ubrzo odande dopre neki lagani zvuk. Ah, to je mačka prela!

Car Žuto Uho bio je malo nagluv i svirka ga nije zanimala. Ali ako je otmeno da drugima sviraju muzičari za vreme svečanih večera, što ne bi i

KIŠNA PTICA Izgubljeno u modrini mora dizalo se ostrvce jedva veće od usidrenog broda. Malo je ko znao i da postoji!

Pogledajte koliki ste! — Šta kažeš? — nasmeja se rumeni. — Pogledaj malo bolje! leptir se podiže uvis i poče da raste i da se menja, sve dok mu se telo ne pretvori u glatku, belu dasku, a krila

— Ne brini, izrašće drugi! — reče gušter, a dečak se zaprepasti kako to da gušter zna njegove misli, no ipak povuče malo jače. — Ah, slobodan sam! — odahnu mali zarobljenik i radosno mahnu oguljenim repom.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

baš pored Narodnog pozorišta koje će biti podignuto tek pošto šanac bude uklonjen a Kapija razrušena, a onda naniže, malo prav a malo krivudav, današnjom Francuskom ulicom, sve do Vidin-kapije koja se, po prilici, nalazila tu gde je, u

Narodnog pozorišta koje će biti podignuto tek pošto šanac bude uklonjen a Kapija razrušena, a onda naniže, malo prav a malo krivudav, današnjom Francuskom ulicom, sve do Vidin-kapije koja se, po prilici, nalazila tu gde je, u Dušanovoj, sad

Među njima malo je ko pamtio ili hteo da pamti velike turske bašte i male srpske vinograde koji su se u nizu prostirali duž unutrašnje

bašte i male srpske vinograde koji su se u nizu prostirali duž unutrašnje strane šanca, od Stambol do Vidinkapije; malo je ko pamtio i mnoge već razrušene a doskoro moćne džamije, čiji su se ostaci i te kako videli u ovom kraju, kao što se

Gospodar Jevrem protrlja obraz (malo ga je, ipak, ošinuo taj skovitlani vek), vrati se, uzjaše konja i polako stigne do Francuske ulice.

(Izgleda, samo, da je dobrote uvek malo, ili se jedino ona skriva.) Ni psovka se nije izmenila. Ne, neće da uđe. Gospodar Jovan ubrzava korak duž tihih,

Da se oproste s njim, prilazili su i prijatelji i neprijatelji. Prvih je bilo jako malo, drugih jako mnogo a svi su izgledali ganuti.

Svitalo je, u sleđenom blatu, tu gde su sada Kolarčev univerzitet i KapetanMišino zdanje, i malo dalje, prema današnjem Studentskom trgu, na ostacima turskog groblja, ležali su mrtvi ustanici, uzvici i pucnjevi još su

nekom od turskih silnika, niko se nije sećao da je on bivao i trgovac marvom, a kad su ga slušali na skupštinama, malo je ko u njemu prepoznavao ćudljivog megdandžiju.

Ali, od svega, video je, malo šta ostaje: neki trag od sjaja, prikaza u izmaglici. Osećao je da se život, da bi se poznao, mora izazivati; počeo je

Ali, na srpskoj strani čeka ga opasnost veća no što je bila ona na turskoj: ako su mu Turci malo verovali, Srbi mu, odjednom, ne veruju nimalo.

Ali u tom prahu malo se šta razaznaje a sve se rasprši pred autobusima koji Dobračinom jure ka centru i iz centra. Tutnje na strmini između

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

J. Dučić PRVO DOBA (Posle 1840) II IZ „GOJKA“ Gusle moje, ovamo'te malo! Amo i ti, tanano gudalo! da prevučem, da malo zagudim, Da mi srcu odla'ne u grudim': Ta puno je i prepuno sreće, Čudo

Dučić PRVO DOBA (Posle 1840) II IZ „GOJKA“ Gusle moje, ovamo'te malo! Amo i ti, tanano gudalo! da prevučem, da malo zagudim, Da mi srcu odla'ne u grudim': Ta puno je i prepuno sreće, Čudo divno što ne pukne veće!

Dete gusle celivalo; P' onda pita živo: „Je li, deda, zašto sam ja Te gusle celiv'o?“ „Ti ne shvataš, Srpče malo! Mi stariji znamo! Kad dorasteš, kad razmisliš, Kaz'će ti se samo!“ J. Jovanović Zmaj V SIROČE Malena sam...

Malena sam... i cveće je malo, Što je svojom dušom mirisalo; Lako j' cveću kad mirisat' znade Pa izlije iz srdašca jade.

„Žeravice, de se trudi, Nemoj tako sporo!“... Ribica mu veće rudi, Gotova je skoro. Rudi riba - jošte malo Sad mu je pečena! Srce mu se zaigralo: „Amo sad, milena! „Dole ćemo jako sesti; Al' će da se sladi!

K’o detence došao sam amo; Igra beše jedino mi blago; Slatko zvah ja med i smokvu samo. Dete malo – golušavo tiče - Dođe tiče, pa se tu naviče; Ovde, ovde gde krioce malo Prvi put je sretno ogledalo; Iz početka od

Dete malo – golušavo tiče - Dođe tiče, pa se tu naviče; Ovde, ovde gde krioce malo Prvi put je sretno ogledalo; Iz početka od grane do grane, Od drveta jednog do drugoga, Dok je smelo setiti se

zori, sve poustajalo, Pa s' uz brdo veselo nagnalo; Svirac svira, puške popucuju, Mome poju, momci podvikuju Jošte malo - eto vinograda. Gledaj sada ubavoga rada: Beri, nosi, čas dole čas gore; Momci klikću, a pesme se ore: „Živo, živo!

Sad se Mila izgubila: Tuđe ruke vino nose, Ana toči, Ana služi, Al' za Milom srce tuži. Nema nama Mile više! Ono malo veselosti Što imaše dobri gosti, To kod Mile ostaviše. Ana toči, Ana služi, Al' za Milom srce tuži.

J. Jovanović 3maj XXIII Mesečina, - al' meseca nema: Moja mila zelen venac snila, Pa se malo u snu nasmijala Od toga se ponoć zasijala. J.

Il' su i vas možda jadi otrovali; Ili vas je slabe progonio svet; Pa dođoste samo, da kad ljude znamo, Da se i mi malo bolje upoznamo, U dvopevu tužnom pevajući set?

i rekom Gde se suze roniše lelekom; Krv će teći preko srpskih strana, Al' će suza biti ubrisana; Poleteće veliko i malo, Da odbrani što se srpsko zvalo; Zaigraće kolo vitezova, Divna slika mojih mladih snova, Što sam negda tako željno

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

“ Povede me malo ponaprijed. „Gledaj - kaže - na lijevu stranu, te šar vidi onaj pogolemi te pružaje crnokrake luče.

“ Usta angel na zefirna krila, povede me unaprijed malo kod jednoga istočnika malop „Tu ti sjedi i vode se napij sa bistroga toga istočnika; ona će ti upravo otkriti

s obje strane besmrtne vojnike na gomile vidiš povaljene, svi u ljute rane ogreznuli; ma se napij vode besmrtija, malo tuguj, pa izdravi odmah. Na hiljade udvoji se vide po vozduhu i po ravninama, bez velike mješanije masah.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Poznavao sam sve što se zna o Aristarhovoj nauci, no o njegovoj ličnosti doznao vrlo malo. Zato sam ga predočio kao predavača svoje nauke u tom, meni dobro poznatom krugu naučnika.

O ličnosti Gerarda iz Kremone zna se vrlo malo, no kada sam prikupio dovoljne podatke o sredini u kojoj je živeo, mogao sam ga predočiti kao pouzdana izveštača o tome

Šesto je zvezda Zevsova; eno je onde na jugu. Sedmo je zvezda Kronova koja leži malo dalje, na desno. Idućih noći pratićemo kretanje tih pokretnih zvezda u odnosu na zvezde nekretnice, koje su pričvršćene

Kako se to postiže, pokazaću vam. No za to mi treba jedno uže kanap ili vrpca“. On zastade malo, zamisli se, pa zapita: „Ko od vas ima najduže podvezice?“ „Parolos iz Sibarisa!

Tu, ispod toga zida, prostirala se varoš pokojnika, a malo dalje prema jugu videli su se opet mnogi hramovi, i dolinski kotao sa grobovima faraona.

Ubrzo iza toga uvideh da i za brojeve 8, 15, 17 važi isti takav odnos. Malo po malo nađoh još nekoliko takvih brojeva.

Ubrzo iza toga uvideh da i za brojeve 8, 15, 17 važi isti takav odnos. Malo po malo nađoh još nekoliko takvih brojeva.

- Razmisli malo pa reci da li je veći broj paran ili neparan“. Satiros razmisli jedan trenutak pa reče: „Kvadrat većeg broja je

„Neka ti, visoki zaštitniče zakona, ta gozba ne pravi nikakve brige! Ja malo jedem, a pijem samo vodu“. „Ipak, ipak!

- da primim robu koju nisam izabrao i premerio? Da mi podvališ po svom običaju!“ „Ako hoćeš, gospodaru, da se malo potrudiš i da pođeš sa mnom, možeš svojom rukom izabrati sve što želiš. Moji ribari love tu u blizini“. „Gde?

Ta i sami besmrtni bogovi skrenu po koji put malo u stranu, pa zato i gledaju sa svog Olimpa uviđavno na smrtne ljude i zatvaraju, kad zatreba, po jedno oko.

On se malo zamisli, pa zapita Demokrita: „Mogu li se koristiti tvojim gostoprimstvom još ovu noć?“ „O, kad bi hteo, moj dragi,

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Poneki zadocneli putnik protrčavao je žurno da zauzme mesto. Malo posle krenusmo se... Ja naročito uživam kad brzi voz polazi iz stanice.

„I tvoju sreću ni najmanje ne muti okolnost: što njezin otac ne pristaje na brak i što ćeš se preksutra venčati na malo nezgodan način, jer, kao što mi reče, ona treba da odbegne?“ „Ne, šta me se tiče njen otac?

“ „Pravo kažeš, i ja nikoga ne molim.“ „A tvoji roditelji, šta ovi kažu?“ On se malo zamisli: „Ovi moji? Stari su, zadovoljni da me vide oženjenog. Sve ostalo je sporedno.“ Do zore smo ostali u razgovoru.

provesti na putu, ja primetih: kako neka mršava prilika, kao utvara, poviri na vrata našeg kupea, pa se povuče, da malo docnije sa još dve prilike, jednom muškom a drugom ženskom ošišane kose, prodre u naš kupe.

I sa izazivačkim držanjem pošto pozva svoju ženu, koja se iza njegovih leđa nešto malo videla, da mu sleduje, procedi kroz zube: — I mi smo, valjda, platili karte.

Imaš li oči? Ruku nemaš, znam. I ne kaješ se što si je dao. A ja bih se kajao, vidiš. Eto, sam si mi kazao: stegne li malo reakcija, afere se zataškaju, a ratni bogataši izmile.

Međutim malo docnije voz stade i ja siđoh pred stanicu da bacim pogled unaokolo, bar koliko dopušta slaba svetlost pred njom i oko

Ali mi se sad sve učini drukče nego nekad. Onog dana kad smo stigli ovde, pobratim i ja, sećam se, imali smo malo jedno razočarenje.

Pa se crvene tačke pojaviše, srca nam zalupaše, a malo posle ala što je brektala stade. Mi pojurismo kolima, zverajući na sve strane, kad se jedna vrata naglo otvoriše i na

žuri da se odahne, proživi nekoliko sigurnih trenutaka, kad se crne slutnje umire i kad se pretnja smrti odmara da se, malo posle, opet ustremi.

Počekah još malo, pa, neizdržljivo nestrpljiv, gurnuh, najzad, vrata koja zaškripaše. On se trže ljutito, zagleda se, poznade me, skoči

Ja sam ćutao. A on me, u nadi valjda da će ga svež vazduh koliko-toliko okrepiti, zamoli da otvorim malo okno prozora koji se sam bio zaklopio.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Lickao sam bjelkastu sočicu što se uhvatila po mojim izduljenim i pocrnjelim udovima i motrio to malo strmoglavljeno ljudstvo koje mi je došlo u pohode.

Ako malo razmislim, postaje mi jasno da sam se uvijek, u svakom rješavanju i odabiranju u životu, u svakoj sumnji i pred svakim izb

Nešto kao misao na odlutalog. Ima tu jedno malo (beskrajno malo ali neprelazno) rastojanje između voljenoga i onoga koji voli, između odlutaloga i onoga koji podnimljen

Nešto kao misao na odlutalog. Ima tu jedno malo (beskrajno malo ali neprelazno) rastojanje između voljenoga i onoga koji voli, između odlutaloga i onoga koji podnimljen sjedi na pragu.

Previše tvari, previše krpe, previše drva, željeza, pilovine — a malo duše. Jedan iskočio kotačić ili prebijena opružica tamo gdje je dijete mislilo naći dušu!

To malo stakalce u djetinjim rukama i jedna zarobljena zraka božjeg sunca bili su kadri da djetetu dadu iluziju da je i samo post

uklanjao tom saznanju, u doba kad mi se učinilo (i kad sam to zažalio) da je ionako podosta osiromašen i sveden na malo šta patrimonij fantastičnoga u meni.

), i usađena u meni strana i nepoznata tjelesa. Čvrsto sam odlučivao da ću, čim malo narastem, otići u potragu za tom polubraćom, za tim rasturenim dvojnicima.

Umro je od neke čudne bolesti. Malo-pomalo gubio je vlast nad kretanjima tijela i pokretima duše. Ležao je nepomičan.

Nebrojeno puta uzastopce pritiskao sam opružnicu i nalazio kao neko malo čudo u tome kako se sjajna, ispupčena oblina gornje polutke odjednom preokrene i kako, mjesto nje, najedanput zijevne

Odnekud iz ugla — nisam mogao tačno odrediti pravca — čuo sam marljivi rad crva. Malo poslije — ko bi ga znao zašto — on je prestao; imao sam osjećanje da nas neviđen promatra.

Upoznavao sam malo-pomalo njegove navike, njegove sklonosti, njegove netrpeljivosti, saznavao potankosti o njegovom životu.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Ali kad se malo pažljivije razgledaju one jedva primetne bore oko krajeva očiju, koje izdaju lukavo i podmuklo srce, i kad se čovek

pažljivije razgledaju one jedva primetne bore oko krajeva očiju, koje izdaju lukavo i podmuklo srce, i kad se čovek malo bolje zagleda u ono neobično sevanje očiju mu, moći će bez dvoumice pogoditi, da Đurica neće ići običnim tragom svih

Posle nekoliko dana ona je dve noći sačekala ponoćne petlove pod osojem, pa ne videći ništa, vrati se kući zlovoljna. Malo zatim prođe kroz selo glas: da se pokojni Jovica povampirio, pa svaku noć dolazi na kmetova vrata i lupa.

Odmah zatim pojavi se na vratima baba Mara, Đuričina majka. To beše malo pogurena starica, zbrčkana lica, zelenih lukavih očiju.

Razmisli se malo, pa se seti da je učinio pogrešku što je pogledao u krov, kad se obratio Đurici. Naredi te iziđoše svi iz vajata, pa

Mrzi me da gledam očima pandure... Kako bi bilo da spavam?... Jes’, ko će ti sad zaspati !« Postoja još malo na svome prozorčiću, pa, kad vide da niko ne prolazi, a i noge ga zaboleše, siđe i ode opet na slamu.

Ne prođe niko, samo se otud od kafane čujaše razgovor, ali se moglo odmah opaziti da je malo sveta pred kafanom. »Pa to je već prava noć« — pomisli on, i neko čudno, zagonetno nadanje ispuni mu dušu.

Jest, ali sutra počinje ispit, a na noć — ono... — Sinovče, govori! — poče Vujo, pošto ga je naročito pustio da malo promisli pod utiscima one plašnje. — Ja moram sad znati na čemu smo, treba do zore da posvršavam sa ljudima. — Pa...

zaškripe, poneki točak na bunaru zaklopara: to bunovni i sanjivi šegrti spremaju vodu za ljute gazdarice, koje se još po malo protezahu po dušeku pored gojazna i flegmatična gospodara.

da sluša s napregnutom pažnjom: učini mu se da tu negde u blizini zasvira truba, ali baš prava vojnička truba, samo malo tanjega glasa. Posluša trenutak drugi i najzad opazi da mu uho pišti.

Pogledavši mladića, baba se naže nad vedricu, zahvati vode u vrg i ponudi ga: — Na, srkni malo da dođeš sebi; biće ti lakše odma’... Ej, jadniče, kako si se namučio!

Ali umesto polja i šume, što bi svaki očekivao da vidi iza ovoga prozorčeta, ukaza se neko malo, usko, a dugačko odeljenje, na kome beše samo jedan, ovakav isti prozor, kao i ovaj iznutra.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad je Petar ovo čuo, malo se promisli pa im onda reče: — Deco, ja ćy vam te stvari podeliti. 3atim ih uzme od njih, i kaže im da idu svi troje

Nego čujte: zadržite smrt dok ja odavde ne odmaknem. Petar ode, a devojke dočekaju smrt, podrže je malo, pa je onda puste, a smrt opet potrči za Petrom.

im sad podeli njihove stvari i reče: — Zadržite, deco, smrt koja za mnom evo juri, i ne puštajte je sve donde dok ja malo odavde ne odmaknem. Deca dočekaju smrt, uhvate je, pa su je držali dok god Petar nije već daleko odmakao.

Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i na miru, leže malo da se odmori. Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom

Čoban uzme blago, načini kuću i oženivši se stane živeti, i malo po malo iziđe on najbogatiji čovek — ne samo u onome selu, nego u svoj okolini nije ga bilo.

Čoban uzme blago, načini kuću i oženivši se stane živeti, i malo po malo iziđe on najbogatiji čovek — ne samo u onome selu, nego u svoj okolini nije ga bilo.

dan materi: — Vala, mati, sramota je da mi prosimo kada sam ja, hvala bogu, poodrastao; nego daj da mi prodamo ono malo baščice pa da kupimo konja, mogao bih ja već drva goditi pa se oboje hraniti, a da drugome ne dodijavamo.

Bogme kada zmije ugledaše carsku kćer, načiniše poširok put, te se mališa malo oslobodi, a bijaše se prepao kad je ugledao onoliku gamad.

Kad ga baciše u jamu, ne ovarisa na dno, no se ustavi na jednom opećku i malo skoloni, dok ona stijena protutnji, u tom i kuče i mače padnu pored njega.

Kad car vidje to čudo, zavika mu: — Ustavi ti tvoje dželate, a ja ćy svoje, pa da se malo porazgovaramo. On to jedva dočeka, te ustavi dželate, a car ga upita ko je i oklen je.

Car se malo promisli, pa će mu: — Tako je suđeno. Dajem ti je, samo pod tijem ugovorom da ostaneš uza me. — Lijepo, čestiti

da mu jedan meščić, kojim se vatra piri, pa mu reče: — Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom samo malo duni za vrat, pa će zaspati te se neće moći s paunicama razgovarati.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Znam ih. Al' ono što je meni dalo Veliki vidik i nebesne boje, Danas je nešto neznatno i malo, Nešto što mislim da i nije moje. Sve je sad prošlost; nju niko ne čuva; Pust vetar meni oko glave duva.

VOLEO SAM, VIŠE NEĆU † Milanu A. Simiću Katkada snaga krvlju mi prostruji I probuđena žeđ života, da me Izvede malo iz gluve osame, Gde živi zima i mrtvi slavuji.

Na uličnom uglu zastali ste malo I meni se naglo okrenuli lako... Pred okom što na me kroz pogled je palo K'o ukopan stadoh sav poražen tako.

1904. SA ŠETNjE Na korzou juče tek je veče palo, Nemarno i mirno šetao sam tako; Dan je s nešto vlage — ono sveta malo Moderno je išlo — muvalo se jako.

1904. POZNANSTVO Milostiva gospo, pardon po šest puta! Suknju malo više drži ruka mala, Pa se žipon vidi i cipela žuta. Oprostite, ali — podveza vam spala.

Mesec beše tajno Obiš'o tamu i stada daleka Oblaka crnih; k'o ropac očajno Usklik se ote: “Ona mene čeka!” Još malo mesec gledao je njega Kako je staj'o s jednim belim rupcem. Sam u toj noći kako opet bega I kako juri za prvim poljupcem.

Oko glave, k'o oreol, pusti snovi, A u srcu izmirenje i dobrota, I još malo zadovoljstvo, što su novi Moji dani kratki, kratki bez života, Što prestaju i radosti i okovi. Sve se dosad preživelo.

Što je najcrnje za ovaj mah, To je što nemam ni malo moći. Tol'ko sam mali da me je strah: Živim saranjen kao u noći. Ah, ti moćni ljudi iz ovoga veka.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Tako sam rastao sa malo poverenja u sebe. Međutim, daleko od toga da su me smatrali glupim dečakom, ako je suditi po događajima kojih se ja još

shvatio da sam iskoristio sve one koje su bile pod mojom kontrolom; “prave” slike su bile potrošene, pošto sam video malo od sveta samo predmete u svome domu i neposrednoj okolini.

Oni su u početku bili nejasni i nerazgovetni i nestajali bi kada bih pokušao da se na njih koncentrišem, ali malo-pomalo sam uspeo da ih ustalim; postajali su jasniji i određeniji i konačno su poprimali izgled stvari onakvih kakve

Vrativši se u grad te večeri imao sam osećaj da mi mozak gori. Video sam svetlost u kojoj kao da je bilo malo Sunce i celu noć sam proveo stavljajući hladne obloge na svoju izmučenu glavu.

stajale na deblima i gotovo bez svesti sam isplivao na površinu, čvrsto pritisnuo usta na daske i uspeo sam da udahnem malo vazduha, na nesreću pomešanog sa kapljicama vode koje su me skoro ugušile.

Danas koristim obe ruke podjednako ali sam tada bio levak i imao sam relativno malo snage u desnoj ruci. Zbog toga se nisam ni usudio da se okrenem na drugu stranu, da se odmorim i nije mi preostalo

U početku se malo uplašila ali malo-pomalo, oči su joj se zakrvavile, žaba se nadula, i udvostručila svoju veličinu i proždrljivo

U početku se malo uplašila ali malo-pomalo, oči su joj se zakrvavile, žaba se nadula, i udvostručila svoju veličinu i proždrljivo zagrizla udicu.

Bila je to moja druga pustolovina u crkvi. Malo pre toga bio sam cele noći živ sahranjen u staroj kapeli u neprohodnoj planini, koju je narod posećivao samo jednom

Neuspeh je bio potpun kada sam ja stupio na scenu. Moje znanje o mehanizmu nije bilo nikakvo, a gotovo isto toliko malo znao sam o vazdušnom pritisku ali instinktivno sam se setio usisne cevi u vodi i shvatio da je ona zapušena.

Neverovatno je koliko su ljudi malo znali o uzrocima ovog zla koje se pojavljivalo u zemlji svakih petnaest do dvadeset godina.

Bio sam prinuđen da ispod svoje postelje podmećem gumene jastuke da bih se bar malo odmorio. Zaglušujuća buka iz daleka i izbliza naličila mi je na nejasno izgovorene reči, koje bi me prepale da nisam

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

U njoj je bilo manje šljiva a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista.

Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti.

To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevi

godine, ali ne na istom mestu gde se sada nalazi. Prvo naselje bilo je na jednoj uzvišici koja je malo severnije od sadašnjeg mesta.

” Osećao sam treperenje vazduha i onda kada sam kao pastir čuvao volove i pokušavao da sviram u frulu. Malo je bilo stvari koje su me više zanimale od sviranja srpskog gajdaša koji je pritiskanjem mehova od ovčije kože nagonio

i setio se da mi ih je majka napravila, pa kad sam osetio da je bar jedan delić moje slatke roditeljske kuće uz mene, malo sam se primirio.

Posle ovoga kondukter malo omekša i reče mi da moram poći nazad u Genzendorf, ali da moram da platim put tamo i natrag.

U tom času se stariji par putnika uključio u razgovor sa visokim činovnikom i malo posle zlatom opšiveni službenik me obavestio da je moja karta od Beča do Praga plaćena i da mogu tim kraćim putem

Onaj grubi kondukter koji me je malo, pre toga nazvao srpskim svinjarom, odveo me je do voza i učtivo mi pokazao mesto u prvoj klasi.

Treba da pomenem i jedan događaj iz ovog doba koji me je malo ohrabrio. Nakon nekoliko meseci odlaganja, predao sam Rigeru i Palackom pisma koja su me preporučivala.

Moja majka i prota Živković su očekivali neizmerno više od mene. Zato se nisam usuđivao da pominjem kako je malo to što mi roditelji šalju za izdržavanje, pa se tako mojom krivicom nismo obraćali prijateljima u Pančevu za njihovu

Na pitanje zašto nisam ostao kod kuće ili u Pragu i tamo učio, umesto da lutam po svetu sa malo prtljaga i praznih džepova, govorio sam im da su mađarske i austrijske vlasti popreko gledale na mene jer sam bio na

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Odjednom zastanu. Uočiše malo dalje pred sobom provalu svetlosti i dima što je sukljao iz jedne kuće tik do mora. Časom im se pred oči predstavi

Domalo vazduh je prozirniji i hladniji. Polegoše da se odmore, ako će i za malo vreme. U sviknuće našli su se pred gospodarevim dvorištem. Župan prikupljao je težake da s njima pođe u polje.

Da, za nadnicu lako ćemo. Tako i oni s drugim težacima krenuše na posao. Beše nastao lep zimski dan. Pre i malo posle izlaska sunčeva, kupeći masline, štipalo je za prste i zeble su noge.

Eto, sada je trebalo potrošiti i ono malo što se zaradilo za blagoslovenih dana i što se mislilo za kuću prištediš. Jednoga mrkog dana, s večeri, začestalo

Cveta mu priđe: —Sina mi noćas zabolilo, — javi umilno. —Pa šta ću mu ja? — odvrati župan. —Ništa! — vrcne ona malo razgovorom. — Dajte malo suhih drva! —Zar ste sve izgoreli? Ča radite od njih?

—Pa šta ću mu ja? — odvrati župan. —Ništa! — vrcne ona malo razgovorom. — Dajte malo suhih drva! —Zar ste sve izgoreli? Ča radite od njih? —Ima, ima još, — požuri Cveta, — no mokra su. — Osušite ih...

Cveta ga uvede u kućicu. Lekar pregleda bolesnika i zabeleži mu na hartiji lek. Marko je jedva izgovarao i malo se poplašio. Nije bio vičan tim poslovima. Pre nego će izići Cveta upita: —Što ću mu predati za ručak?

Gospodara nađoše u sobi. Uze knjigu i stade da računa. Na koncu je pogleda, pa će: —Malo ćeš dobiti, — i izvadi iz stola pehar s novcima. . —Hvala bogu! Što je, da je! —Na, uzmi; to je tvoje!

Cveta prihvati novac i stade ga prebrojavati. Nije verovala svojim očima. Prebaci ga preko ruku nekoliko puta. —Malo je, gospodaru! — i zagleda u šaku. —Koliko smo se pogodili? —Je... No nije ni toliko. Manjka šesnaest novčića.

Taman onoliko koliko je platila do amo. Lepo sve sračuna u glavi, pomažući se prstima. Zaludu, fali nešto, ako će i malo. Svejedno se smiri: mislila je da će se i s tim lako prevesti.

—Eto, ne prikupih ni za prevoz! —Pa kako ćeš? upita je preko volje neki iz društva. —Ta pustiće me, neće gledati na malo! —A—ja, vidi se da si nevješta. Nećeš ti danas kući! —Što veliš, bolan? Šališ li se?

Idu neprekidno, malo govore; ne opočivaju, već hvataju priječice, samo da što prvo do granice dođu. Braća ne znaju kuda će i gdje će stići.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

I malo šta je, u međukulturnome komuniciranju, po svojim dalekosežnim posledicama toliko štetno kao krivo tumačenje tuđih kultur

i da kažem, koliko se to uopšte može u nekoliko dozvoljenih mi minuta, na jednu književnu oblast za koju držim da nam je malo znana. Govoriti o srpskoj književnosti i ne osvrnuti se na narodno pesništvo, mislim da je nemoguće.

njih dvoje se promeću u golube i, u ljubavnome zanosu, padaju dole u livade, u često opevane kosovske donje livade: Malo zaspa, Cveto, san ti vido: Stvorismo se, momo, dva goluba, Te letnusmo, momo, te padnusmo Tamo dole, Cveto, u

Tvoj te je otac nama dao, mi te nećemo uzeti silom“. Ona ne daje ni prste ni ruku dok joj otac malo ljutito ne rekne: „Ajde, ajde, daj ruku. Ja sam te dao njima, i ti odsad njima pripadaš“.

Radost u kuće kosovskih Srba dolazi – kako se to kaže u pesmama o nevesti – kao malo sunca pod maramama: Oj ubava, ubava devojko! Eno idu kićeni svatovi, Nosiju ni sunce pod marame.

A zasnivala se ona, kratko rečeno, na pojavi koja se danas naziva malo neobično: mitološka semioza. To znači da se znak još ne izdvaja, već se potpuno poistovećuje sa značenjem.

Nama danas izgleda da u starim tekstovima ima malo književnosti: da se umetničko oblikovanje ponekad jedva oseća. To, pored svega ostalog, dolazi i od gotovo sinkretičke

Ko pažljivo čita imaće priliku da se malo začudi kad vidi koliko se često kod nas pojavljuje ocena da su, na primer, romani nekog pisca značajni i dobri, ali im

Ali bi se to moglo uzeti i kao teorijski eufemizam, čim se malo dublje zađe u analizu jezika, stiha, strofe i kompozicije pesme.

ili da zvezdama nije nakićena, nego je zapučena, kao da se pod zvezdama misli na dugmad ili kopče, na prvi nam pogled malo šta znače. Ali su one svejedno značajne.

Uglavnom o poeziji. Uostalom njegov život, o kome malo šta izbliza znamo, sav nam izgleda kao da je prešao u njegovu poeziju, u njene slike i njenu muziku.

Pored ostalog i zbog toga je osobito pazio na kadenciranje strofe i na poentiranje same pesme. Ali, malo bi mu šta od svega toga pošlo za rukom da u isti mah nije ubrzano menjana (i da je on sam nije menjao) srpska sintaksa.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Ehe, gde si nagao? RAKA: Tamo! ŽIVKA: Ama, zar ti je malo bilo, okačenjače jedan? A latinski – dvojka, a nauka hrišćanska – dvojka, a matematika – dvojka!

(Klanjajući se, odlazi.) IX ŽIVKA, ANKA ŽIVKA (zvoni). ANKA (dolazi): Molim. ŽIVKA: 'Odite ovamo, malo bliže! (Meri je znalački od glave do pete.) ANKA: Šta me to, gospođo, tako posmatrate? ŽIVKA: Reći ću vam.

Znaš li, Živka, sedimo tako u kafani, pa ja ustanem pa kažem: „Odoh ja malo do moje sestričine, ministarke, na jednu kafu!” A oni oko stola svi skidaju kapu: „Zbogom gospodin-Vaso!

VASA: Bože, Živka, kako to govoriš; pa zar ti ne misliš malo da pogledaš i na svoju familiju? ŽIVKA: Kako da pogledam? VASA: Tako, da je zbrineš!

NINKOVIĆ (posmatra je znalački): Grіѕ nale, belo grao, koje preliva u plavilo vedroga neba, krep-de-šin, sa nešto malo ružičastoga, možda samo opervaženi rukav i rever, ili možda džepovi u tonu... Ne znam, videćemo...

Od svega što sam vam kazao, bridž je najteži. Jer, šta je pušenje – iskašljete se malo pa gotova stvar; a šta je ljubavnik – iskompromitujete se malo pa gotova stvar; ali bridž je, verujte, vrlo teška i

Jer, šta je pušenje – iskašljete se malo pa gotova stvar; a šta je ljubavnik – iskompromitujete se malo pa gotova stvar; ali bridž je, verujte, vrlo teška i komplikovana igra. En že komplike me tre distenge.

ŽIVKA: Kakva ljubavna pisma? NINKOVIĆ: Pa tako. Ima gospođa kojima to čini naročito zadovoljstvo da svaki dan dobiju malo, ružičasto pisamce puno ljupkih reči. ŽIVKA: Eto ti sad! Nikad ja to u životu nisam dobila. NINKOVIĆ: Se kom vu vule.

MOMAK: Da, gospođo, od sekretara, gospodina Ninkovića. ŽIVKA (prijatno iznenađena): Ah! (Uzima malo ružičasto pismo i miriše ga, te joj se zadovoljstvo izražava na licu.) Hvala! MOMAK (pokloni se i odlazi).

ČEDA: Pa onome što treba da uzme moju ženu. Vidite, ja se samo pitam: šta će njemu žena? VASA (malo u zabuni): Njemu? Pa kako da ti kažem: ima, znaš, ljudi koji uzimaju i ono što im ne treba. Ima takvih ljudi. ČEDA: Ima!

ANKA: Pa dobro, gospođo, onda da počnem malo sasvim otvoreno. Ja sam, znate, počela onako izdaleka. ŽIVKA: Ama, kako izdaleka?

ČEDA (pokloni se zvanično na vratima i ode). ŽIVKA (padne umorna i uzbuđena u naslonjaču, pa kad se malo povrati, skoči i ode levim vratima): Daro, Daro, Daro! XIII DARA, ŽIVKA DARA (dotrči): Šta je, zaboga?

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

45 Da su svi oni grešili u prosuđivanju, a navedeni su samo neki kritičari, malo je verovatno. I zaista, ako Stanković nešto nije bio, onda nije bio pisac od discipline; pisac koji bi negovao jezik

49 On je najmanje vezan za fonološku, malo i za morfološku, a najviše za sintaksičku ravan: u njemu je, s jedne strane, sintaksa prilagođavana potrebama jedne

Čak i malo pažljivije čitanje Nečiste krvi dovoljno je za jedno opštije zapažanje o prirodi njene sintakse. Budući da nije imao dovoljno

Jer likovi ovde malo govore, dijalog je redak, a i kad ga ima, oskudan je. Ali tako je samo spolja, a spolja su gledali gotovo svi dosadašnji

Sada je barem prostorni činilac malo jasniji. Konkretizovano opažanje prostora, iz subjekta, prelomljeno u doživljaju lika, upravo i daje deo potresnoga

Klečanje uz kućni zid pojačava se u XXVI glavi, i razvija se u malo širi opis. Na vest o pogibiji Markovoj, odmah posle svadbe, „komšije i čaršija opet kuću ispuniše, opet kuća uzavre

Koliko je Sofkin lik psihološki složeno građen, pokazuje i promena koju malo kasnije nalazimo u njenome produženom snevanju na granici jave i sna. Udvajanje se ukida, i „druga Sofka” postaje „on”.

da je „on” za čula - dakle čisto telesno - jako konkretizovan: „jak, visok, sa jakim rukama”, „visoka čela, crnih, malo dugih brkova, a sav obučen u svilu i čoju”, „mirišu mu haljine od njegove razvijene snage”, „već umoran ali veseo,

Ništa ili gotovo ništa nije tu prikazano ni kao „sirovo”, ni kao „divlje” i „primitivno”, a malo je šta neposredno i prirodno.

on sve čuo, ali je zato potrebna iz čisto konvencionalnih razloga: da se ne bi neposredno govorilo, kao što se i inače malo šta neposredno saopštava u ovome svetu.

Dva priloga - tu i tamo - imaju po vrsti razna značenja. Kod prvog je značenje anaforično: tu upućuje na nešto što je malo pre toga u tekstu već pomenuto, tj. Zlata je podigla kuću, ozidala samo jednu sobu, i tu se i uselila.

Večiti poljubac nas je, sa malo neobične strane, približio Nečistoj krvi. Stankovićev roman, doduše, ni približno nije po svome karakteru

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Ne vala se više zanositi i premišljati. Zato je i došao u Brod da se malo odmori i Suneti svoga sina. Bi!... I sam je Turčin već... Gočevi biju.

Rakije da se napijeme, ama turski, a ne kaurski... Sedite!... Kao nanovo rođeni, Čemerikić mu na rastanku ponudi malo troška, ali se kapetan ljutnu: — Ba!... Siromav čovek sam, pa opet vo moj ćemer će se nađe nekoj altan...

Osećaju se da su na domu i nekako bi hteli da su boli od svih. No uzalud. Za Rogožnjanina su oni po malo hajduci, po malo bezverci; za Štavičanina divlje Koze kao i Arnauti, a Pećanci im ćutke više cene prve lude no pušku.

Osećaju se da su na domu i nekako bi hteli da su boli od svih. No uzalud. Za Rogožnjanina su oni po malo hajduci, po malo bezverci; za Štavičanina divlje Koze kao i Arnauti, a Pećanci im ćutke više cene prve lude no pušku.

Buljugbaša se trgnuo od ovih reči i zaustio nešto da odgovori, ali ončas malo sagao glavu kao zastiđen i pošao kroz sabor sa deset sejmena, Arnauta i Kolašinaca.

Propašće se. A Trebalo je još malo izdržati, još samo malo, pa bi stigao dan vaskrsa. Dovijao se on, knez, sa starim protom od svake ruke, ali ne vidi

Propašće se. A Trebalo je još malo izdržati, još samo malo, pa bi stigao dan vaskrsa. Dovijao se on, knez, sa starim protom od svake ruke, ali ne vidi nikakav nad više.

— Viđi, da ti kažem! — uzviknu ovaj ončas granovesno, ustuknu malo nazad, metnu podlanicu nad oči kao da mu sunčane zrake smetaju da dobro vidi, pa strahovito poče s preziranjem meriti

da ne donese bog, Hamzaga... — Glja ga, glja!.. Tako mi boga čovek treba da je svakad mušak!.. Možda baš zbog ovake malo vidljive privlačnosti, Hamza Vukašinović se na nekoliko dana pred branje požalio Durutu kako teško nalazi rabotnike i

Pa mu i to bi malo. No, čim Seno popi kavu i ispuši cigaretu, on mu pruži gusle: — Tako ti krsta sad jednu još postaru; jednu kako je

Susedi su već računali da joj je bol malo oduminuo i da je mogu ostaviti samu. Uostalom, kuća joj je bila nasred sela, sasvim uz druge bliskih rođaka njenog muža.

Ali se utom nešto priseti: — Pićeš malo rakije? — Što da ne, ako je Bog dao, Bogdana!... To mi zakon ne zabranjuje... E, Vino i krmetinu samo ne spominji...

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

153 HRISTOS NA MORU 155 BOGATAŠ I UBOGI LAZAR 157 DOBAR MEĐU ZLIMA 159 MALO PROSJAČE 162 PRIMORKINjA 165 OBRAZ 168 DEMOSTENOVA SMRT 171 TAL 173 DESKAŠEV I BRANKO 175 ZAŠTO JE DANIČIĆ PROMENIO

Na srce mi, u dušu mi Pada miris tvoj.“ A ruzmarin usudi se, Šapće — uči je: „U svatovi ja mirišem Malo drukčije. To ti ne znaš, luda mlada, Sad ti rekoh, znaj! Ako misliš da te varam’, A ti pokušaj.

S lipe miri ceo dô. Kako onde tice poje Ne zna svako, ne zna to. Tu po vodu eto mome, Sela malo u taj hlad, Digla oči, a pred njome Stoji detić krasan, mlad. Detić reče: „Dobar veče!“ Pa odgovor čeka njen.

Nisu mi bile mučne Bratinske zdravice, I mogô sam podneti I malo slavice. Na razvali sam sveta Misli odmarao, I svetove sam nove Za trenut stvarao.

Grina) Sedeo je deda s majkom Pod senicom, u tišini; Njino lice smeškalo se Kao zimski sunčan dan. A ja s dragom malo niže Po ruke se držeć’ toplo, Kroz grudi nam strujao je Kao majski miomir.

podesna j’ njiva ta, I tvoja reč će možda istrebit’ seme zla, — Al’ šta ću, bolan, ovde, kako ću, šta ću ja!... Malo ti, pobro, rekoh, al’ zadovolji s’ tim, Više ću reći nemo, kada te zagrlim. »Starmali« 1889.

bila pretnja, a hajka već danas, A pri ovoj hajci računaju na nas, Na uvrede one, bole srpskog roda — Ali stan’te malo: krv još nije voda.

I ja bi da te zagrlim i hvalim — Zato ću da te predstavim malim. I najvećeg rasta, čempresa i palme Seme je malo, Ali šta bude kad zemlja zdrava U sebe primi zrnašce jedro, I čista rosa snagu mu krene, Šta bude onda?...

Ne pitajte mene, Kad sami znate. Viktore Igo, Viktore Igo, Ti nisi drugo već seme malo, Al’ to je seme sa neba palo.

Ko u toj radosti ne zna da uživa, Srce ga izdalo, S njime nemam zbora, nemam razgovora — Takvića je malo. Odrežimo granu zimzelene jele (Jela grane spušta, ludi nam se sama), Nakitimo granu tankim svećicama, Zapalimo

Il’ obrne nerodica, Gora Crna Nema zrna, I ma da joj malo treba, Ni toliko nema hleba. Il’ sa onog sinjeg mora Zaleti se kivna bora, Sila besna, Urnebesna Napustila pore

Al’ je šuma spahijina, A on ne zna šta je zima. Mislila je: šuma j’ svača Kâ i jarko sunce što je, Pa nakupi malo granja Za ogreva dece svoje. Na putu je šumar srete: „Ti si krala, pusta ženo!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

SARA: Blagodarim, blagodarim! Nemojte se samo s mlogim truditi; ja sam s najmanjim zadovoljna: malo supe i jedno parčence rindflajša. FEMA: Miko fo!

FEMA: To kod mene mora uvek biti miko fo! SARA: Drago mije, drago mije, to je za mene dosta. Jošt kad bi bilo malo sarme, to mi je ostalo u duši jošt od gospoje Mirkovičke, a i ajngemokc ne škodi; a pečenje, a, to daje apetit vinu.

Rihtig, malo nisam zaboravila tortu, to sam baš sama mislila mesiti; to je osobito jelo, jošt ako će posle konfekt doći.

FEMA: Kravi sena, uh! uh! (metne maramu na nos) ala smrdiš! Ančice, Ančice, daj malo vatre da se okadi soba. Idi ukraj, ne mogu da trpim smrad od tebe.

Ančice, Ančice! (ANČA donese vatru, i počne kaditi.) FEMA: Ah, Ančice, kako mi je zlo, poduzima me muka. Daj malo sirćeta pod nos. (Anča joj donese.) FEMA: Tako, sad mi je već lakše.

Ne zna paorka šta je zvoniti. (Viče.) Ančice, Ančice! POZORIJE 7. ANČA, PREĐAŠNjA ANČA: Evo me! FEMA: Da mi kupiš malo hop-hop... kako ga vraga zovu, hopmaniše tropn.

MITAR: Da šta, i tebe da vospita kao što je ona? Bezobraznica, vidila ono malo krajcara, pa oće da spiri. EVICA: Nekakva gospođa Sara dolazi, pak je tako uči. Sve kažu da nisam vospitana kako valja.

JOVAN: Pa kakvo je to pseto za dvadeset forinti? FEMA: Malo, lepo, kudravo, komi fo! JOVAN: Znate šta, majstorice, doneću vam ja za pet forinti od moga babe pseto što više vredi

(Oda gore-dole.) SARA: Mamzel, artigkajt iziskuje da odgovorite na kurmaheraj. FEMA: Paorko, zar sam te malo vospitavala? Kamo božur, komifo-le sužes? Zar oćeš doveka da me sramotiš? EVICA: Verujte, majko... FEMA: Pst!

Nebesna harmonija iz Ružičićevi usti preliva se. SARA (Femi na uvo): Malo sveta ima naša frajlica. FEMA: Ne mogu da govorim od jeda. Jeste li vidli kakav mi komplament daje?

Vidite, vi ste mladi, ja sam malo starija, treba da vas usrećim, da lepo živite, ja imam jedan vrlo lep plan: da uzmete gospoju od Mirič za ženu.

Koliko su vaši ti bogovi sa malo postarijim personama zadovoljni bili, samo da im je pun trbu. RUŽIČIĆ: Stante, Baucis i Filemon, srećni par ljudi.

Miljković, Branko - PESME

te od prostora skloni, posustalog, od noći osvetljene pozajmljenim zvezdama, i tu da zaboraviš, zaboraviš svakog dana po malo, ako je ime uzrok tome snu. Ne viđaj ljude sa opasnim rukama u dnu gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo.

Ne viđaj ljude sa opasnim rukama u dnu gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo. Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo. Jedno je ime uzrok tome snu.

SONET O PTICI Ispili se iz bačenog kamena i bude zenica neba oslepelog, malo života zbilja poletelog s naših beskrilnih pognutih ramena.

III Sam u snu svome — ko će da me spasi! od svega malo pepela u rukama za buđenje mi osta kad ugasi krv moja ime što ga rekoh mukama.

Neki će svemir ponovo da nas stvori. Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori. U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti. Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!

dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i škrguta Petoga dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljene leševe Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce Sedmoga dana ne zapevaše anđeli Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica od pepela.

Još malo i zaćutaću pred tobom, Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom, Anđele pred neumoljivom lepotom kraja Gde je mir i zre

to je najlepša kuga to su najređe bolesti tako potrebne mom tamnom žaru kada pokušam da izdvojim malo čistog vremena — pesmu ama ne svet onakav kakav je prazno u punom pesma koju svi znaju i da je niko ne ispeva da

LAUDA (1959) LAUDA Najlepše pevaju zablude. O, vali, Rimuje se more! Tad smo na žal pali. Malo je imena ispisanih na vodi. Svi puze il lete, al malo ko brodi Gordijim morem opasnoj slobodi.

O, vali, Rimuje se more! Tad smo na žal pali. Malo je imena ispisanih na vodi. Svi puze il lete, al malo ko brodi Gordijim morem opasnoj slobodi. Dan je u sebi noć, a sunce pali. Izgubi put ako putovanju smeta.

živi u nedostatku strasti Ja preplivavam da i ne mora uzaludnog Treba ljubavi moja Objasniti miris Definisati vatru Malo dublje malo visočije zemlja je nekorisna Vreme prošlo je vreme stvarnije Kao prošlogodišnja žetva koja se vratila u

nedostatku strasti Ja preplivavam da i ne mora uzaludnog Treba ljubavi moja Objasniti miris Definisati vatru Malo dublje malo visočije zemlja je nekorisna Vreme prošlo je vreme stvarnije Kao prošlogodišnja žetva koja se vratila u zemlju Treba sve

Krakov, Stanislav - KRILA

E, uostalom, tu pisar Kazimir odmahnu rukom, i onako je sve to kupus. — Kupus? Meni nije to kupus... Ipak se Duško malo umirio videći da koza njegovu ocenu nije pojela.

I skakao bi, ali ga oprezni kajiš od kože prigrabio, i vezao za malo sedalo. Dole je bio vrtlog planina, zidova, minara, vode i prostranih vardarskih ritova.

Pri prelazu reke noge je ukvasio. — Sramota, mogli bi vojnici pomisliti... Mija se malo podiže. Vojnici leže kao crne trupine po zemlji. Glave se odigle. Po vratovima se vidi da im se oči razvukle. Očekuju.

Probuđene žene vrište. Tužno bleče ovce po bačijama. Kod dvospratne kuće je pucnjava sve jača. Samo se jedno malo dete, sve golo, mirno igra na bunjištu. Viču nešto.

Greda joj je prelomila kičmu. Vasilj je ćutke gledao u zemlju. Brkovi su mu tužno pali. Malo dete je vršljalo na bunjištu. Mija se uputio ka kmetovoj kući. Nasred ulice odjednom zazviždaše meci.

Sad će nas napred... Ali oni ipak nisu pošli napred. Tišina je i dalje vladala na položaju, samo malo posle poče neprijateljska artiljerija da grmi. Pogledi se ponovo sretali. Oni behu sada zadovoljni, nasmejani.

Krv mu se zaskorušila na razdrtom licu. Sa ponosom je pokazivao na ogrebano meso i na kuršumom razderane čakšire. — Malo konjaka, gospodin’ majore. Kapetan Danović pružao je bocu. Major zastade n pruži ruku.

Sa fijukom preletahu preko njih topovska zrna i srdito prskahu po jaruzi. Usred kamenjara bilo je malo gumasto drvo. Major stade u njegovu senku, obrisa znoj sa čela, i izvadi duvan.

Skloni pogled i kad srete užasnute oči Duškove, usne mu se malo nasmešiše. Htede podići ruku, koja beše olovnom kuglicom probijena. On to nije čak ni osećao. — Daj... ruku...

I zdravi su mogli da osete miris njene puti. Ona se nasmejala Bori kao starom poznaniku. — Ozdravlja, mali... još malo pa će u Bizertu. Mija se mrštio. Nije on hteo u Bizertu. Ne zbog sumarena.

Bilo je nečega na vratu — vilica koja se klatila i malo kose. Osećao je po sebi krv, no nije znao da li je njegova ili tuđa. Nešto je prošlo kroz njega. Pogled se ukočio.

Tako je bilo sve do jutra. I zato kada se pojavilo sunce malo života uđe u njih I dok jedni iznureni, pospani potražiše na varljivoj toploti jesenjeg sunca, noćas ne nađenoga sna, i

Petrović, Rastko - AFRIKA

Vrućina i pored belog odela i cipela platnenih. Glavobolja. Vraćam se na brod da se malo odmorim pa la ponovo iziđem.

samo deset godina da se cela bela vlast Tabua utopila na očigled sve publike jednog broda kome je došla na aperitiv. Malo dalje od nas na pučini mirno dimi brod Otar, koji je doplovio iz Dahomea, i koji je sad u karantinu zbog slučajeva žute

I, ako se sve svrši to veče samo groznicom, glavoboljom i povraćanjem on smatra da je odviše malo platio za svoju nesmotrenost.

Kad, oko dva, pristajemo uz obalu, samo nekoliko rasušenih piroga i malo utabane zemlje označuju da stazica, koja se naglo penje kroz gusto zelenilo uz breg, vodi Alepu.

Goluždravi, uzbuđeni, s divnim vlažnim očima, oni staju jedno iza drugog kako bi došli na red. Devojčice su tek vrlo malo stidljivije od dečaka.

Na pitanje da li će biti tam–tama, jedan prislanja glavu na zemlju, sluša i zatim pokazuje: „Tamo!“ Malo dale uistinu počinjemo razaznavati potmuo udar u bubanj, nekoliko stotina koračaja dalje pronašli smo Sudance, muslimane,

Usred seoceta je niski krov samo na stubićima iznad kruga za seosko veće; malo dalje niska koliba veštice Lame, glavne fetišerke.

punoj sunca. Kroz rupe se vidi čovečiji pogled, sjajan i nerazumljiv. Hipopotam igra sa vrlo malo pokreta; on trupka nezadovoljno u mestu tražeći da jede. Veliki bog Zegele je gladan.

I to je njina snaga primitivnosti koje u meni nema. Posle malo nećkanja, čovek pristaje da proda masku, ali se ograđuje odmah da je isuviše skupa. — Pošto? — Deset franaka!

Na zemlji su nađeni tragovi panterskih noktiju, malo dlaka njegovog krzna. Administrator, koji je posumnjao, izišao je u selo, sazvao sve i izjavio glavnome fetišeru da će

Načinio malo dalje druge, sa basamacima dubokim za čitavu šaku. Ne znajući kako će njima da pređe sa donjega na gornji sprat, načinio

Nalazio sam suviše malo zlata a suviše mnogo gorčine. Prešao sam na trgovinu; treba procunjati kroz svaku najmanju naseobinu, prelaziti stotine

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Vuče! Podaj mu nek’ se napije — U pljosci biće rakije — Nek’ se okrepi... Hajd’, brale, Uklon’ se malo od te provale, Dok nisi glave tvrdim temenom U večnoj noći našô svetlosti...

Hajd’ idi, Vuče, vod’ ga kolibi! U mojoj torbi biće sa hlebom Il’ suva mesa ili slanine; Pa kad se, brale, malo prihvatiš, Prozborićemo i nas dvojica; Ima vremena. ISAK: Ali je vreme puno bremena! Puno nesreće!...

(Zvera oko sebe.) Ha, dobro!... Eno ih!... Vidim ih još!... Pored onoga bora minuše, A malo dalje modre visove Koluti plavi dima šaraju; To je koliba... O, ho! Znam ti sad Jazbinu mračnu, vuče grabljivi!

(Viče.) Skeledžija, žuri se!... Vreme prolazi! JANjA: Sad, Rade, sad! Još malo nagni!... Tako!... Zagazi, Te bolje opri, ne bi l’ doterô Tu drugu polu bliže obali! Napolje pesak!... Sad, Rade, sad!

PORFIRIJE: „Ćuti!“... Kako da ćutim, bre? (dolaze obojica blizu vatre.) RADAK: Sad se ogrejte, Isuš’te malo mokre haljine. Noćas će biti posla ozbilja! Biće: potegni, vuci, nastavi, Sa jednim bregom drugi sastavi!

JANjA: O, teško meni!... Pa kakva crna noć! RADAK: A ti, momče, Bi l’ malo cujke srknô, umoren? PORFIRIJE: Da ti je nazdravlje!... A baš bi posle ovakvih muka lepo pristajala!...

Gde mi je sin? O, kaž’te, ljudi, jadnoj materi!... TREĆI TURČIN: Nasloni se, bako, malo na prozor pa odunda gledaj gore, tamo Stambol-kapiji!

PRVI TURČIN: Sirota žena! TREĆI TURČIN: Još nije videla!... Babo, sad gledaj dolje, nalijevo, još malo niže Stambol-kapije; onđe na ćošku... (Stana gleda nanovo.) Vidiš li sad?... STANA: On je!... O, da sam ja!...

Dok dođe Glavaš... Neobičan je! Najpre se čovek mora navići Da mu u crne gleda zenice. Tek posle malo ide razgovor. ĆERIM: A đe te tako uplaši, efendum?... HASAN: Mene?... Jok!

PRVI TURČIN: Zato se i uhajinio! DRUGI TURČIN: Vjere mi, zato!... A da si mu dizgen malo popritegao, šćaše bit kročiji! ĆERIM: I ne bi zaboravio da je i on samo rajetin. Ne! Al’ evo Kolebana!

ISAK (govori na uvo Vuku i Radaku): Taj što se mršti, Ćerim je, Rade, Pogana zverka!... O, znam ih ja! Ta zar sam malo od njih trpeo?... A onaj onde što je sa čalmom Zbrčkano čelo skrio lukavo, To je Salija!... Sve krvoloci!...

Aga-Ćerime! Ti si bar pašin hlebac kusao, Pa ćeš mu znati mudru naviku: Gde dvoje rade, treći miruje! Ustranu malo! ĆERIM (uklanja se): Zmija!... I tu se našao!... GLAVAŠ: I to je čuo?... Pa šta će s tim?...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Vidim da ima mnogo larme, trke, muvanja, galame, mnogo formalnosti, ali mi se čini da je malo reda i malo rada. U kancelariji načelnika štaba, pukovnika Komarova, strašan nered, na stolu mu grdna gomila hartija i

Vidim da ima mnogo larme, trke, muvanja, galame, mnogo formalnosti, ali mi se čini da je malo reda i malo rada. U kancelariji načelnika štaba, pukovnika Komarova, strašan nered, na stolu mu grdna gomila hartija i kad što

Kad je Hrvatović bio suzbijen od Gramade, on se drumom, koji malo čas spomenuh, povukao Knjaževcu, a kad je 25 jula i Knjaževac morao napustiti, on se istim drumom povuče dalje

— To, vidite, nije dobro; našte srce ne valja se truskati u kolima; može vam se smučiti. A zašto se niste malo založili? — Nisam imao kad, zaboravio sam, šta li. — O, ja na to nikad ne zaboravljam.

Ne znate kako je to dobro, i kako se čovek lak oceća kad se jutrom malo prihvati, ali samo malo; inače pokvari ručak.

Ne znate kako je to dobro, i kako se čovek lak oceća kad se jutrom malo prihvati, ali samo malo; inače pokvari ručak.

Ja sam jutros pojeo dve ribice (haringe) i malo ajvara s lukcom i zejtinom, odozgo sam spustio dve čašice dobre šljivovice, pa onda popio šolju crne jake kafe — ja,

ovom užasnom prizoru i pri pomisli da će možda i ona sela koja se sad onako divno bele kroz gusto zelenilo voćnjaka, za malo čas buktati u plamenu i postati crne razvaline.

— A kako vi mislite o tome? — upita me on s osmejkom i stade trljati ruke. Ja mu opet ništa ne odgovorih. Pošto je malo poćutao otac prota, opet poče: — A je l' te, molim vas, jeste li vi gde god čitali o tome, kako se hvataju haringe;

uveličavale su gomile naroda koji se iz okolnih mesta i popaljenih sela preko naše granice zbegao u Aleksinac sa ono malo prtljaga, što je ko mogao u brzini poneti, izmičući ispred Čerkeza.

Odvedem ga u mehanu i jedva ga nagnam da se malo založi zalogajem hleba i okrepi čašom šljivovice. — Ne iska mi srce da jem — tako se jednako odgovarao, a pošto je

suvišan bol koji je ispijao suze u oku i nije im dao teći, on se obli u suzama i plakao je dugo, dugo, jecajući kao malo dete. Kukavni deda Stojane moj!

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

V Oj devojko, željo živa, Što si tako žalostiva? „Ja sam snila malo prije Da u tebi srca nije!“ Kad si snila, zoro bela, Tad si ga odnela.

VII Mesečina, — al’ meseca nema; Moja mila zelen venac snila, Pak se malo u snu nasmijala, — Od toga se ponoć zasijala.

sećam i mog crnog groba, Gde sam duge noći, kroz vekove duge, U pepelu čuvô žeravicu tuge, Žeravicu bola, ovo srce malo, Dok se nije samom Bogu dodijalo, Pa nas dvoje diže, sastavi nas bliže, Da ogrije hladni svet Plamom našeg žara,

XLІ A našto moje pesme, Zar one trebaju, Kad oko mene sami Poljupci pevaju! Kad tako malo stvorče. Poljubac, pevat’ zna, A kako ću da ćutim, Zar motu da ćutim ja?

Gasi se žagor, tišma, Ni ptica ne poleta; — Još malo pak će za nas Nestati cela sveta. Ni reči naše neće Svetinju rušit’ tiju; Čujemo samo jedno, — Kako nam srca biju.

LXІІІ MATI SINU KOD KOLEVKE. Sklopi oči, nevinašce mlado, Buji, paji, materina nado, Bezazleno moje gondže malo, S neba si mi u kolevku palo, — Zamirisa mirom miloduva, — Spavaj, čedo, majka tebe čuva.

Buji, paji, moje Srpče malo, Ne bi l’ skoro sankom ojačalo, Da iskočiš iz kolevke, sine, Da pokupiš po svetu vrline, Da se pustiš sam na svoja

Da vidite kako širi One ruke male, U očima pozdrav nosi: Raduj mi se, ćale! Raduje se tvoj babajko, Moje Srpče malo, Kâ da mu je od Kosova Sunce zasijalo. Ako nije zasijalo, Ono sinut’ mora, Pre slobode mora biti Krvavih pokora.

Srpska mati, srpska deca, — Pa sve čilo — pa sve moje — „Stan’te malo, bež’te malo, Ovo sunce veliko je!“ A vi meni srpskom reči, Ljuba: „Druže!“ Deca: „Babo!

Srpska mati, srpska deca, — Pa sve čilo — pa sve moje — „Stan’te malo, bež’te malo, Ovo sunce veliko je!“ A vi meni srpskom reči, Ljuba: „Druže!“ Deca: „Babo!

Haj, čitavo groblje na srce se sleže, — Srce ne podleže; Haj, čitavo groblje u njega je stalo — I još nešto malo: Jošte jedna ploča, — jošte jedna stena, U njoj urezanih nekol’ko imena, — S njima s’ pevô, plakô, ništa im ne

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Na istoku je zarudela zora. Išli smo sad življe, da nas ne bi zahvatio dan. Bilo se malo razdanilo kad smo se zaustavili na jednoj padini.

Kao oko... A nad nama se razleže prasak pušaka. Malo niže puše se kazani. Okolo vojska leži kao snoplje. Bolničari previjaju ranjenike.

Nije bilo daleko. Sjurismo se kod njega. Svetislav se malo pridiže i obrati se Mišiću: — Tresni mi malo ovaj jastuk. Upališe mi se leđa... Tako. E, sad je dobro.

Nije bilo daleko. Sjurismo se kod njega. Svetislav se malo pridiže i obrati se Mišiću: — Tresni mi malo ovaj jastuk. Upališe mi se leđa... Tako. E, sad je dobro.

Srećom te toga dana nisu leteli njihovi aeroplani. A tukla je i naša. Čini mi se još žešće i jače, te se Bugari malo primiriše. Po ručku sam legao iza jednog kamena i zaspao. Kada me vojnik probudio, bio je već suton.

Nalazio sam se na desnom krilu svoje čete. Od mene desno, bila je treća četa. Oni nešto malo zastadoše. Sve mi se tada činilo da mi je desna strana naročito izložena, i okretao sam se ne bih li ih ugledao.

Naskoro su se vratili sa sanducima municije koje su našli kod pešaka. Bili smo malo mirniji. Kad ovom prilikom nisu uspeli, više se majci neće Bugari dići iz rovova. A otuda se razleže glas: „Sanitet..

“ — reče mi desetar. Išao je uspravan pored rovova vojvoda Vuk. Ja se podigoh da mu iziđem u susret. Malo sam pretrnuo kada sam se ispravio. Ipak sam se savladao i prišao komandantu. — Gospodine pukovniče, stanje je ratno.

Već sam se bio zabrinuo. Ali desetar mi reče: — Ne brinite. Sad mu je upalilo da ih malo pretrese. Posle jednog časa upade Miloš i kao vreću stovari jednog Bugarina među nas.

— obraća se Radojčić Predragu. — I mi smo toga dana ostali u svojim rovovima — reče Predrag. — Bilo je doduše neko malo pomeranje, koliko da se izravnjamo. Ali tukla nas bugarska artiljerija s boka, tamo negde od Starkovog Groba.

A ispalo je sasvim obratno. Svetislav se pridiže malo, pa će reći: — Ovde sad dolaze moje ispravke... — Molim te, ti ništa više ne diskutuj sa njim.

Zastali smo neodlučni, ne znajući na šta ćemo sada naići. Izviđači su otišli žurno napred. Pošli smo još malo, i onda nam je naređeno da se ukopamo.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Imali su, pa i to ne uvek, nešto malo oskudnog i sumnjivog zavičaja, pri prvom buđenju sebičnih nacionalističkih romantizama taman onolišno koliko i u mnogo

Jest, nađe se gdigdi koja poslena, Ali malo ima zato poštenja. Bezazlena sade, veli, kod kuće sedi, Sad po modi svaka hodi, s pendžera gledi, Ko god prođe, s'

— po pustinji bludi; I sve traži, i sve pita, vjere ne imade, Sve joj smeta, sve je malo, jedno joj se krade. No vnezapu, kad ovako sjetujuć razbira, Davni sudi nedvižime sudbine su mira!

Djetence mlado Znam da sve rado Malo što prima, Time da ima Igricu. Ptičar ja nisam Djeci da bih sam Lovom u polju Dobio koju Ptičicu.

Vlast i sila malo traju. Raj nam šta je? Đe li vječnost? Sva iščeznu s našim tjelom: Smrt i raka — opšte mjesto. Trud' se, knjižni,

— Znaš, jedno sa drugim; na svagda Proleće kad bi nam trajalo, bi l’ bi želili maja? — Ti si pametnija malo od prve. A snuždena što si, Sestrice treća?

Đorđe pak, stegnuv od žalosti srce, poče: „Mili roditelju! Šta ti reče, da od Boga nađeš? Malo li zar nam je stradanja, tuge i nevolje teške? Malo l’ od vekova s nesloge krvi s’ srpske?

Šta ti reče, da od Boga nađeš? Malo li zar nam je stradanja, tuge i nevolje teške? Malo l’ od vekova s nesloge krvi s’ srpske? Pobune, pretnje se prođi, i vrati s’, o vrati se amo.

— Meći ocat s kvasom više puta, Al, on veli: — Volim od stope umreti Neg’ toliki trošak na sebe naneti; Treba malo jesti, da se pri toj bedi I nevolji teškoj barem što zaštedi.

Dotle dok nestane svake za lek trave, Dok ju ne napadne nesvest i hektika, Da, balu za atar, bude smrtna slika; Malo vreme za tim, majke suzam’ rose Kad ćerku jedinu hladnom grobu nose. 1842.

ševa, Neka kudi ili hvali Duh veliki ili mali, Što je bolje, što je gore, Hlebac svoj il’ tuđe kore, Zelen gaj od malo rali Il’ da stado sunce pali, Bez plandišta gladno, žedno — Njemu je svejedno.

reči od devojke, Ne uzmoglo reč izreći, Već uzelo rukom ruku, Na devojku pogledalo Pa na sunce sedajuće, Glavom malo zamahalo I na smrtne s’ muke dalo.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

DRUGA POJAVA U vrtu pred kneževim dvorom. Kapetani: Đuraško, Boško i Bogdan, a malo dalje Vujo perjanik prislonio se, zamišljen, uz dvorska vrata.

STANIŠA: Ne boli više — Tek nešto malo krvi isteče. RADOŠ (pipkajući pregleda ranu): Dušman je bio — zlikovac! Srce je gađô — Ma nije, dete, bilo suđeno

Pa šta ćeš dalje sa tim suzama... Malo l’ je žrtvi?... Iskaži želju, kletvo nebeska, Decu i starce — sve da progonim!...

Puške i bojna vika ućute. Katunović ostaje sâm.) PETA POJAVA Katunović, naslonjen na kamen, sâm, a malo posle Radoš Orlović. KATUNOVIĆ: Što me ne ubiše, što ne proliše Iz grudi mojih svaku kapljicu?

(Odlazi.) ŠESTA POJAVA Noć. U kneževom dvoru. Knez Đurđe sâm, a malo posle i Jelisaveta. KNEZ ĐURĐE: Ućuta boj — Ponoće stiša Pušaka gromkih smrtne jekove, A bolan jauk grudi

Il’ kaži bratu — neka prestane, Ta još je noć, idi, kaži mu Nek čeka malo — dan dok ne svane!... KNEZ ĐURĐE: Svanuće dan, Hoće svanuti, I u tvog sanka budnom zrcalu Sumoran će mu zračak

VUJO: Pozvah ih, gospodaru, i svetoga oca, serdare i sve što sam na domu našâ — a to je malo, gospodaru, višina ih ode na razbojištu snagu kušat. — KNEZ ĐURĐE: Sad idi! Idi!

Idi! I spreman budi, seda starino, Da kad nam vrata alkom gvozdenom Nezvanog gosta društvo pijano U dobroj volji malo zadrma, Da mi pod bratom konja prihvatiš...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

U Lujinom promuklom glasiću drhtalo je meko, nježno preklinjanje. Bak mahnu po navici repom, pa ga uhvati malo po obrazu. — Zar mene, Jabo? — pita ga prijekorno. — Sad ću ja plakati.

— Zar mene, Jabo? — pita ga prijekorno. — Sad ću ja plakati. On se malo odmače u stranu, pa kao đoja zaplaka. Jablan diže glavu. — Nije, nije, Jabo! Šalim se ja. Nijesi ti mene udario...

Drago bijaše Luji kad vidje kako su u Jablana trbusi zabrekli. — E, kad si se tako, bate, naruc'o, eto ti pa malo 'nako zasladi! — veli veselo Lujo, pa baci pred baka nekoliko snopova zobi. Jablan pojede. Krenuše kneževoj kući.

Svetac je, ne radi se, pa došli ljudi da malo probesjede, a kao planincima milo im je gledati i kad se bakovi bodu. Luji se steže srce kad ugleda Rudonju.

I Reli se grdno ražali, ali se steže, namrači, pa samo suvo uzdahnu i, zanoseći se kao malo u stranu, viknu: — Ne plačite, ne jadikujte, djeco moja!

Zaspao je, da se nikad ne probudi. Malo srce, puno velike, djetinjske ljubavi, prepuklo je od pregoleme žalosti za svojim Jabom.

Relja skide šal, strese snijeg s njega, i omotaga čvrsto malom Vuji oko glave i ušiju. — Utopli se malo, po Bogu brate, jer sve mi se čini da se sprema velika mećava... Tu motčicu baci, čoče, iz ruke, pa ruke metni u njedra.

Kad se malo, za časak jedan samo, stiša bura, on opet viknu: — Pomagajte, zabasali smo... zabasali smo! Pomete nas mećava...

— Slatke duše! — začudih se ja. Kako to slatke duše? — „Kako to Slatke Duše!“ — kao da se malo Dule ljutnu. — Lijepo! Slatke Duše ono je grob...

A-a, to ne mere biti! — 'Ajde, 'ajde, stari! — vele mu đendari malo blaže. — Moraš, jer te zakon goni; ne gonimo te mi... — Čuješ, gospodine, ostav'te.

Eno mu se već vidi kuća kroz voćnjak! — viknu Stevica, i glas mu kao malo zadrhta. Oblačan, vlažan, težak dan. Svjetlost slaba, mutna; toplina se ne osjeća, iako je ljeto.

Otpuši nekoliko dimova, pa povrže cigaru na brvno kraj sebe, gdje ih je još jedno desetak ležalo, samo malo otpušenih. Onda teško uzdahnu, opet se podnimi i nešto se duboko, duboko zamisli.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

I kako ću da joj kažem da si joj otvorio pismo? JEROTIJE: Eto ti sad! Čudo božje! Otvarao sam ja pisma malo veće gospode, pa neću Đokino. ANĐA: Otvarao si, al' si zbog toga i službu izgubio. JEROTIJE: Izgubio, pa šta?

ANĐA: Otvarao si, al' si zbog toga i službu izgubio. JEROTIJE: Izgubio, pa šta? Posedeo malo, koliko da se zaboravi, pa posle opet dobio službu. ANĐA: Pa jeste, al' nemoj sad opet da otvaraš pisma.

JEROTIJE: Kažem ja tebi, Anđo, ne šalji dete u goste tetki, ali ti: neka, neka se dete provede malo. E, eto ti sad, ona se provela, a sad možeš ti da se provodiš.

Dođi ovamo i kad stigneš, odsedni u hotel-Evropi, ali nemoj izlaziti nigde u varoš. Malo je mesto pa bi odmah pao u oči. Sedi u sobi i javi mi ceduljicom da si stigao.

VIĆA: A kako bi bilo, gospodine kapetane, da još sad odmah pošaljemo poverenika Aleksu da malo procunja po varoši? JEROTIJE: Ne verujem da je to lice u varoši; ono se krije negde u srezu. Ali opet, neka vidi.

Nek se i panduri konjanici malo razdrmaju, i inače ništa ne rade do što idu po selima te zbiraju jaja za činovnike. Pa onda, ti panduri zarađuju lepu

Zavija me tako i diže me po dva-tri puta na noć, te rekoh da uzmem malo stare komovice sa kičicom... JEROTIJE: Uha, 'di si ti zapeo! Pa onaj će, bre, da pobegne dok ti to sve ispričaš.

) Znaš šta, nek ostane ovde kao rezerva. ALEKSA: A ja da pođem napred pa da se nađem tamo. JEROTIJE: I da prislušaš malo, šta će na sve to da kaže građanstvo.

Zakon, to je moj kantar. Metnem na kantar tvoju molbu, jali tužbu, pa sa druge strane metnem jedan paragraf. Ako je malo, ja metnem još jedan; ako je malo i to, ja metnem jednu olakšavnu okolnost, pa ako nagne jezičak na drugu stranu, ja

Ako je malo, ja metnem još jedan; ako je malo i to, ja metnem jednu olakšavnu okolnost, pa ako nagne jezičak na drugu stranu, ja dodam jednu otežavnu okolnost.

Ako opet neće da prevali na tvoju stranu, a ja, prijatelju si mi moj, udarim malo jezičak malim prstom, a kantar hop, pa prevali na tvoju stranu.

) Hej, šta je tamo! Oni se praktikanti opet tuku! Idi, tako ti boga, Milisave, pa im ti malo vojnički podvikni! VII TASA, PREĐAŠNjI TASA (utrči i skuplja bačene stvari): Molim te, gospodine Žiko, da mi oprostiš!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Pozajmljenica je u tom jeziku bilo vrlo malo. Prevodioci i autori, očigledno poštujući ideal čistote jezika, po pravilu nisu preuzimali grčke reči nego su ih

Važio je kao primer bizarnog, ekscentričnog romantičara kojeg malo ko uzima ozbiljno. Ali taj pesnički fantasta bio je naš najobrazovaniji pisac tog doba, znalac klasičnih i modernih

Sav u snovima i slutnjama, on se malo starao o spoljnom izgledu svoje pesme. Ona nije besprekorna, naročito ne u jeziku.

Otkriven je, uz to, ceo jedan malo poznat svet gradske a stare balkanske kulture. Nečista krv je prvi srpski roman koji je u prevodu na više evropskih

Jakšić, Đura - PESME

Ana toči, Ana služi, Al’ za Milom srce tuži. Nema nama Mile više! Ono malo veselosti Što imaše dobri gosti, To kod Mile ostaviše. Ana toči, Ana služi, Al’ za Milom srce tuži.

Ili vas je, slabe, progonio svet — Pa dođoste samo da, kad ljude znamo, Da se i mi malo bolje upoznamo, U dvopevu tužnom pevajući set?...

Nastasijević, Momčilo - PESME

OSAME 125 PRIČA 127 IZ MEĐULUŠKOG BLAGA 130 PESMA NEZNANCA (І) 131 IMALO MALO GOLUPČE 133 NINA MI NINA, SPI, BELA!

Hodi on. Zalapi groza na stope Bogu gde ostale. Mnogo te, majko, bolelo rad ovo tiha prebola. O, malo li je za muku tvoje utrobe. To božjak da ne rodim sina u ovoj grozi od iskoni, kad hodi on.

Ne guknu, sejo, novorođenče na njoj. XIII A bludu pod prozorom, tik tu, vrta se malo začeprljalo. Vonji na miris, mirisu na vonj. I zamirišu li, biljko, truleži dah to je iz tebe, na stabljiku na list.

z Slep — ili pogledom mri. Jer i smrti to kao života je malo. Gine tkač, i gine tkanje, i vlat. Al’ čudno nepogiba mir zlatali zri, gde ginulo se i tkalo.

Pogled je — patno za nehođeni hod krene u meni od iskoni što stalo. 6 Jer i smrti to kao života je malo. Gine tkač, i gine tkanje, i vlat. Al’ čudno nepogiba mir zlatali zri, gde ginulo se i tkalo.

Zemlja me tamno vuče da počinem, Pusti me, druže, sama. Što nečišću zoveš meni godi tamno, Pusti me sama! IMALO MALO GOLUPČE Imalo malo golupče, Gugi mi gugilo malo. Za riđu zmiju kroz nedođiju Gini mi ginulo malo.

Što nečišću zoveš meni godi tamno, Pusti me sama! IMALO MALO GOLUPČE Imalo malo golupče, Gugi mi gugilo malo. Za riđu zmiju kroz nedođiju Gini mi ginulo malo.

Što nečišću zoveš meni godi tamno, Pusti me sama! IMALO MALO GOLUPČE Imalo malo golupče, Gugi mi gugilo malo. Za riđu zmiju kroz nedođiju Gini mi ginulo malo.

IMALO MALO GOLUPČE Imalo malo golupče, Gugi mi gugilo malo. Za riđu zmiju kroz nedođiju Gini mi ginulo malo. Zmija ga jedom začedila, Na dojci se skoturala, S mlekom da jeda podoji, Gini mi ginulo malo.

Zmija ga jedom začedila, Na dojci se skoturala, S mlekom da jeda podoji, Gini mi ginulo malo. Dečicu redom podavila, Belu mu nevu ostavila, Lepotom je naresila, Gini mi ginulo malo.

Dečicu redom podavila, Belu mu nevu ostavila, Lepotom je naresila, Gini mi ginulo malo. Zmija se u srce uvukla I mamila i mamila... U celov jed... Gini mi ginulo malo! NINA MI NINA, SPI, BELA!

Zmija se u srce uvukla I mamila i mamila... U celov jed... Gini mi ginulo malo! NINA MI NINA, SPI, BELA! Nina mi nina, spi, Bela! Dedaci, ne znate zar, U snu se zametne plod!

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Baba uvek u kratkoj, do članaka koliji, sa zadignutim i za pojas zadenutim peševima da joj u poslu ne smetaju. Malo pogrbljena. Zabrađena zatvorene boje šamijom da joj jače odskače i beli joj se vezena oko vrata bela maramica.

Suva, pametna, stroga lica; očiju uvek jako, jasno otvorenih, uzdignutih, malo nabranih. Uvek u poslu i to sve oko kuće, tamo po gornjem boju, sobama, odajama.

pošlje kući a ona, ne smejući ponova svaki čas da ga za to opominje, bojeći se da ga time kao ne naljuti, uvredi (zar on malo posla i brige ima tamo u dućanu i čaršiji?

I Mladen je bio takav. III Docnije, baš kad, bar sudeći po babi, po njenom bezbrižnijem licu, malo slobodnijem, veselijem, po obilnosti jela i odela, otac sa trgovinom i pazarom počeo dobro da zarađuje, iznenada,

Sa ključevima ide kapiji. Već ne obučen kao dečko, nego u malo dužim, zatvorene boje čakširama, u cipelama, mintanu zakopčanom do grla i utegnutom, dugom mor-pojasu.

Mladen, sav srećan, slao bi. Najglavnije bilo je što, kada za to doznadu, dočuju oni, baba, mati, valjda će biti malo umirenije.

Što će se time i oni malo utešiti, malo manje, čuvši i videvši to, sumnjati o njemu, brinuti se i strepiti za nj. I zaista docnije, dalje, već je

Što će se time i oni malo utešiti, malo manje, čuvši i videvši to, sumnjati o njemu, brinuti se i strepiti za nj. I zaista docnije, dalje, već je baba bila,

plaše, već da mogu potpuno da se oslone na nj, da će biti kao što treba, od tih se kao briga, upinjanja, misli, čisto bio malo pogurio i pre vremena okoščatio. Lice mu došlo suvo, bledo, i već kao pametno, staro.

I Mladen jede kao što treba. Ni malo, ni mnogo. Umereno. Pazeći da slučajno ne uzme iz čanka parče mesa ili drugo što je na strani bilo babe, bilo majke,

Svaki, prolazeći i zdraveći se, u isto vreme i Mladena zove sa sobom: — Hajde, Mladene! Hoćemo li malo u čaršiju? — Neka, posle ću ja — odgovorio bi Mladen. Nije hteo.

Kao da nije znala, osećala da ne treba toliko baš da ga muči, da mu baca odgovornost... Zar je malo što on nju ne može da uzme, nego još i to: da joj on kaže, odobri da pođe za drugoga. I, sažaljevao je nju, sebe već ne.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

l., takođe od veštica (ZNŽOJS, 6, 300); božićni b. l. treba stalno nositi sobom, ili ga u nuždi malo zagristi (ZNŽOJS, 19, 118).

Devojke ga te večeri, zajedno sa prvim i poslednjim zalogajem hleba i malo soli, meću pod jastuk i zaklinju: »Vide, Vide! Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen!

I p. n.), ni na Svetog Antu opata (17. I), jer neće biti grožđa, ili će ga biti vrlo malo (ZNŽOJS, 10, 41; 42). Na lozi spaljuju se sveci.

Ili: uzme parče voštane sveće, malo soli, ječma ili zobi, pa ode kakvoj mladoj vrbi i tri puta je obiđe govoreći: »Dadoh konju zob, volu so, i venčah

SEZ, 19, 121; BV, 9, 183; v. i malo dole). Z. se meće u vodu u kojoj će se na Đurđevdan, i na Uskrs, kupati (Karadžić, 3, 1901, 124; SEZ, 14, 501; 60; 17,

, ali j. koje je teško ili nemoguće dobaviti (v. prim. malo docnije). Vuk spominje običaj, kad se j. kome svom šalje, da se malo zagrize, koliko da se poznaju zubi (primedba uz

koje je teško ili nemoguće dobaviti (v. prim. malo docnije). Vuk spominje običaj, kad se j. kome svom šalje, da se malo zagrize, koliko da se poznaju zubi (primedba uz Pjesme, 1, 386. Upor. i Grimm, Kl. Schr. ‹2, 177 id›).

Schr. ‹2, 177 id›). Na slavu zvanice se zovu jabukom (SE3, 19, 194). O j. koja se nosi kao dar prilikom prosidbe v. malo docnije. U nekim slučajevima j. se verovatno ima shvatiti kao žrtva, na primer: j.

smeju jesti (v. malo docnije). Upor. činjenicu da je j. jedan od atributa germanske boginje donjega sveta HeI (R. M. Meyer ‹Altgermanіѕche

Vuk, Pjesme, 2, 3, 116). J. koja raste nasred raja, a svoje grane nadnosi nad paklom spomenuta je malo ranije. Za zmije kažu da imaju nekakvu zlatnu j., koju čuvaju »kao oči u glavi«; nju zimi ližu, a leti se njom igraju.

Kad demon bolesti nekog napadne, vračara, »s večeri uoči Mladog Utornika«, odnese pod klen malu pogaču, čašu vina, malo vode, i trudi se da pokrene demona bolesti da napusti oboleloga (SEZ, 13, 294).

Da se to ne bi desilo, metne se oko njega malo k. i zapali svećom uz koju je pokojnik preminuo da izgori (TRĐ, KNR, 33). U narodnoj medicini upotrebljuje se k.

Ćipiko, Ivo - Pauci

— Poznajem ja, bolan, Andriju Ružića, malo je podalje od mene: opremi ga. — Ne da gazda... A što? — Već mu nema na što dati ...

Otac ga karaše, što u šali što zazbilja, s nevaljaštva. Dijete se stidilo oca pogledati u oči, a kad cura pođe, malo zatim, drugome momku iz okrajnih kuća, čisto odahne što je već neće često u putu sretati.

—Nemam, gospodaru, novaca... —Čekaj, budalo! Ne nagli! Kad pogodiš, a gledaj pogoditi za malo, ja ću ti dati novce, samo treba da radiš pametno, da se niko ne dosjeti. Petar oklijeva i nešto progunđa kroz zube.

Ti ništa ne riskiraš. — Ali ja se nadam za malo kupiti ... Ono se ne razumije u posao... —Toliko bolje! —Gazda, čujte, — malen je muštuluk ! ... Primakni!

Starac pogleda u Petrovu sestru. — Što ti uradiš, djede! — izreče ona, jednako u dvoumici. — Malo je! — veli djed, i pretvara se kao da o nečem misli. —To vam je kao da ste na putu našli! — opazi pisar...

—Čudo je! — povika kao za se. —Da je i čudo, malo mi se mari, meni nude toliko, nameću se... — pa pođe k vratima, htjevši da zovne nadstojnika Vasu.

—Reci pošljednju... De! Ilija smisli se, pa, kao da se pregorio, izreče naglo: —Trinaest stotina talijera daću... —Malo je... Daj šesnaest stotina ..... —Čudo je! Popusti! —Ne mogu ... Vaso, poći ćeš .... —Evo četrnaest stotina.. .

Ilija se primiri nakon toga. Ali malo vremena iza Radina vjenčanja zakonitim putem, jednoga ljetnjega popodneva odbježe Cvijeta po drugi put od Radivoja,

” pomisli i pođe u grad da ga potraži, kad ga u varoši nema. Nakon malo vremena bi urečena rasprava i pozvani Ilijini svjedoci.

—Čudo! — izmače se Radi. —Nije malo, ne .... Ali skupi se, sinko; a ti, ako ne budeš uzimao, nećeš mi ni dugovati. ...

Što ne osudiše pokojnoga gazda—Stjepana, što dođe odnekuda iz Bosne, u gorim benevrecima od mojih, pa u malo godina podiže mlinicu, pokupova kuće, i pusto polje ostade za njega.

nijesmo sada u zemanu .... Marko se diže, dohvati sklenicu i pita: —A što si htjeo, Rade? —Male stvari, malo para .... Marko ga pogleda svojim svijetlim, zelenkastim očima i veli: —Znaš, odredio sam više nikome ne davati.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Makarije Počeo sam pre dva dana da pijem napitke koje mi spravlja naš novi brat Dorotej. Osećam se već malo bolje. Bol u utrobi mi je uminuo.

Naterao je sirotog Makarije da srče odvratnu žućkastu vodurinu, uz to još vrelu, i to je ovaj poslušno kao malo dete radio, uprkos gađenju koje nije mogao da sakrije.

Uzdisao je i othukivao, kao da iz sebe tera teskobu. Ljubimca nije bilo. Kada je žega malo popustila, uzjahao je magare i odmileo prema Kuli. Pratio sam ga pogledom sve vreme.

Ponovo sam nastavila da gledam kad se Lauševo ječanje malo stišalo. Kaluđer je već stavljao liske posute prahom i pričvršćavao ih uz ranu platnenim trakama.

Što se tiče device, to je išlo malo poteže. Ivanjdan se primicao. Dadara je dovodio jednu po jednu, ali je Jevđenije svaku odbijao, nalazeći joj neku manu.

Proveo je neko vreme kod nas u manastiru gde smo ga lečili od uboja kako smo znali i umeli. Kad se malo oporavio i odobrovoljio, ispričao mi je kako se sve to zbilo.

Govorila je kako je dobri bog stvorio ljude jednakim i kako svaki ima pravo na malo zadovoljstva. Kao neki anđeo poslan s neba da vaspostavi na zemlji poredak pravde, tako je i ona među nama zanemarila

i odsutnu, bilo je gore nego da je umesto nje kraj sebe držao najveću rugobu, neku grbavu ili kljastu ženetinu ali s malo vatre među nogama, kadru da zadršće na dodir muške ruke.

Dimitrije Prohor je izabrao mesto za svoj podvig: livadu, zgodno malo uzvišenje, ispod ogromnog gorostasnog hrasta, udaljenog strelomet od istočne kapije manastira.

Penjemo se ste penicama iznad štala i skladišta i ulazimo kroz drugu kapiju u malo okruglo dvorište oko kojeg su teskobno poređane odaje Lauševih vojnika i posluge.

Kad bi pobedio, a pobeđivao bi gotovo uvek, smejao bi se srdačno i srećno kao malo dete, a s njim su se isto tako srdačno smejali i oni koje bi pobedio. Zatim bi seli da se nadmeću u jelu i piću.

boje, zatim da izvlačim linije i pravim ukrase sa šarama i vijugama, čak i odela da slikam, doduše ona prostija sa malo nabora, odela prostoga sveta, ali ljudska lica nikad.

Ilić, Vojislav J. - PESME

o toj lepoj maloj Tici pričaju se čudne bajke: To duša male kćeri nad grobnicom mile majke. Venulo je malo dete, što mu zemlja majku krije, Nestalo ga jednog dana i nikada došlo nije... Kud se delo? Šta je s njime?

Vaši borci mene malo plaše, Hladno pljujem na svetinje vaše! 3. No jesenji kada stignu dani, I na put se lastavica krene, Prijatelji, setite

I staro, stoletno hrašće zašušti monotono Starinsku nekakvu pesmu, starinski neki jad; Beli se zanija cvetak, kô malo srebrno zvono Zapeva ceo sâd.

5. Sleva kraj druma što Loznici ide, No dalje od nje, a Zvorniku bliže, Odakle sela bosanska se vide Izjeren malo, krst se jedan diže.

Kića je preplašen ćutô, No tuga Zvezdanu uze i ona zajeca ljuto. Krajičkom kecelje svoje zakloniv obraze malo, Ona okrete glavu. Al' šta je kravaru stalo Do njenih detinjskih suza!

I narod iz crkve naže. Jedini opštinski ćata, Zverajuć, zastade malo kraj sniskih crkvenih vrata. A klisarica, opet, zavara ženskinje vešto, I pošto otide narod, dugo su šuškali nešto.

I tako, izvol'te čuti, Otpoče lukavi Amor da duše njihove muti. No sreća potraja malo, ne zato što beše sreća, Već bednom kravaru selskom što, najzad, buklija treća Oduze sva čula redom.

Prilično vremena prođe dokle se razabra malo i k sebi zabunjen dođe. On vide da nije vajat no čardak na kome leži, Oseti nekakvu studen, a koža čisto se ježi; I

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

hoteći, ispisati najoriginalnije astronomsko delo: nenameravano delo, proisteklo iz pisama prijateljici koja vlada sa malo znanja a obuzeta je jakom željom za njim. „Sve smo mi takve!

Zrelu za javnost! Dakle, na koncu krajeva, otštampanu. Zavirimo malo u tu perspektivu! Vi ste sami pisanu reč nazvali duhovnim čedom koje luta po prostoru i vremenu.

Šta sve ne doživi ovo malo parče Zemljine površine? Kao što vidite, draga prijateljice, kroz vremensko prostorni kontinuum može se u mislima divno

Glavni pravac njihova kretanja je od zapada prema istoku, ali one pri tome kretanju katkad zastanu, vrate, se malo unatrag, kao da su nešto zaboravile, pa onda opet produžuju put u svome glavnom pravcu.

obavestio me jedan autobus, koji je jurio drumom, a nosio natpis „Maraton“, da se nalazim na klasičnom zemljištu. Malo docnije razrogačio sam svoje oči pa ih dobro protrljao. To ne beše san već java: video sam u daljini siluetu Akropole.

Mojoj prvoj, prikradenoj, poseti sledovale su druge: ja se malo po malo izmigoljih od svojih domaćina. Oni posumnjaše da sam načinio kakvo lepo poznanstvo; što, u ostalom, u ovoj

Mojoj prvoj, prikradenoj, poseti sledovale su druge: ja se malo po malo izmigoljih od svojih domaćina. Oni posumnjaše da sam načinio kakvo lepo poznanstvo; što, u ostalom, u ovoj varoši

Dugo sam sedeo onde. - Kad dođoh malo k sebi od siline ovog prvog utiska, ja se zapitah šta se sa mnom desilo. To je bila kao neka munja, neko električno

A Vaša odeća je opet malo podugačka. Da, Hera je uloga za heroine, a Leander za mladićke ljubavnike. Vi ste, draga, prijateljice, suviše

ja sam moj opasač produžio pomoću moje svilene kravate koja ima, slučajno, istu boju, a Vi uzdignite Vašu odeždu malo u vis, pa višak dužine prebacite u boru oko pojasa. Tako, sad je sve u redu!

U njemu se nalazi i malo ostrvce Antirodos, koje je zaklonilo jedno unutarnje pristanište, rezervisano za kraljevsku porodicu i marinu.

Ona zgrada sa visokim portikom, to je astronomska opservatorija; malo dalje stoje zgrade sa stanovima naučnika i prostorijama za njihove sastanke. Ovo ovde je slavna biblioteka.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Djetence mlado znam da sve rado malo što prima, time da ima igricu. Ptičar ja nisam, djeci da bi sam lovom u polju dobio koju ptičicu.

VIDA I ZLATAN SAN JOVAN SUBOTIĆ Zaspala je mala Vida, Njoj dolazi zlatan sanak, Da se malo poigraju, I po cveću provitlaju.

„Žeravico, de se trudi, Nemoj tako sporo!“ Ribica mu veće rudi, Gotova je skoro. Rudi riba – jošte malo – Sad mu je pečena, Srce mu je zaigralo: „Amo sad, milena! Dole ćemo jako sesti, al' će da se sladi!

Zaman silno Ture gledi Da dosadi kaurinu, Turske krvce on ne štedi, Već se diže u planinu, Silna četa amo gazi, No malo se kogođ slazi.

– Kad malo kasnije bješe mi potreba, Od kapi vode, od mrve hljeba, Ili od koje zabave ine, Da mene želja ili plač mine; Ko će mi

Ljuti zmaji i lavovi U rukama sa gromovi, Čelik srce, britka đorda – Pa šta će ti turska čorda. Malo nas je al' smo ljudi! Čelik srce je u grudi! Čelik srce, bože sveti, Tvrđe nego bajoneti!

Stanković, Borisav - TAŠANA

Obučena raskomoćeno, dosta aljkavo; sa jedva povezanom kosom, tek malo ovlaš zakopčanim mintanom iz kojega joj se otimlju prsa, gojna pleća.

Dobro, hajde donesi mi odelo. STANA (izlazi i donosi odelo). TAŠANA (sa istom onom dosadom, malo se pokreće, da bi je Stana mogla što bolje odenuti).

Tašani): Kako ti? Dobro? (Brižno): A deca, jesu li zdrava? TAŠANA Jesu. Samo mi onaj mali kao uvek jednako po malo bolešljiv. HADžI RISTA (uplašeno): To da se gleda! Odmah da se vidi, šta je. Samo deca neka su zdrava.

TAŠANA Ostavi, ostavi to tvoje. (Malo nadureno i kao ozbiljno uvređena): I čuješ, mori, nemoj više onolika jela da mi donosiš.

) Ulaze Hadži Rista, Miron i ostale hadžije. HADžI RISTA (malo napred, zadovoljan, nasmejana lica, kao nastavljajući usput započeti razgovor, ne primećavajući Tašanu): Ako, ako, dedo.

A on se čisto prepade. I od radosti sasvim se zaboravi, jer, i ako Turčin, poče da se saginje i malo što me ne poljubi u ruku. HADžI RISTA (gordo): Može, i treba da dođe. Nije ovo kuća od juče.

(Uzima tanjirić i podnosi ga Mironu): Gle, isti je, prost, od zemlje, čak sam ga malo i okrnjila, razbila, da bi bio onakav.

TAŠANA Hoću, hoću! Ali to nije ništa. To je tako malo, nego, da li ima nešto više, neka veća pomoć da se gde učini? MIRON Eh, ima! Ali ti to ne možeš.

nada mnom, u koju sam, onako mali, zbog njenog večitog zelenila i magle, uvek sa strahom poglédao, da će biti već malo gola, stara, izrešetana pukotinama i stenama — isto kao i ja što sam sa pukotinama i stenama na duši.

Gledaj go, na nozi spijet! Otresi se, tresli te mrtvog, da daji gospod. Sag je zgoda za ališ-veriš, da se zarade malo-mnogo pari. Zakopčaj tija grudi. Vrži nogavice, te kako čovek da si, zašto trebe da služiš gosti.

Tašanina soba. U veliko dan. Po sobi posluje Tašana. Malo dublje zabrađena šamijom, da joj prašina ne pada na kosu i lice, obučena u svakidanje odelo, samo u jeleku, sasvim

STANA (savivši cigaru i spremajući se da pođe): Pa, snaške, ako nemam šta još, da idem u komšiluk malo. Zvala me ona Suta, bolesna je. A i deca su otišla da se igraju. Sluge i sluškinje svi su na poslu, po bašti.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Nekada svima u varošici poznati Kostica šnajder bio je malo, slabašno, mirno stvorenje. Kao pravi i rođeni šnajder nije ni mogao drukčiji biti.

Rukavi njegovi su bili čuveni, kao živi. Majstor ga je cenio; malo malo pa zvizne neku poruku svom mlađem kalfi, Kostici; ili mu hitne paket iskrojenog komada u krilo.

Rukavi njegovi su bili čuveni, kao živi. Majstor ga je cenio; malo malo pa zvizne neku poruku svom mlađem kalfi, Kostici; ili mu hitne paket iskrojenog komada u krilo.

Ristana priča život sirote: život pun rada i želja, mladost punu straha od starosti. Malo-malo pa kaže neki čudan izraz; srpska reč, ali neobična.

Ristana priča život sirote: život pun rada i želja, mladost punu straha od starosti. Malo-malo pa kaže neki čudan izraz; srpska reč, ali neobična.

„Vesela udovica” rodi sina. Krstiše dete Srećko, jer je roditeljima sreću donelo. Malo beše, pa dođe drugi srećko, kome majstor Kosta, iz zahvalnosti prema ženi, izabra ime Rista.

” Majstor Kosta se u poslednje vreme nekako sve više i više u slikama izražavao. Malo sreća, malo čitaonica, čoveku se mašta pothranila.

” Majstor Kosta se u poslednje vreme nekako sve više i više u slikama izražavao. Malo sreća, malo čitaonica, čoveku se mašta pothranila.

Probudi se čovek, protrlja čelo, gutne malo vode, zaspi, i opet san. Pijaca, i sudija, gospodin Đurić govori narodu: Objavljujem sa žaljenjem da se posle mnogo

Je li ti čega malo?” — „Šta ti je, Kosta? ja u šali, a ti... — „I za šalu treba pameti.”— „Ma, lepo ja tebi govorim da je Rista tvoja

Majstor Kosta je pravio figure u razgovoru, a sin njegov ih razbijao. Jedared, kad mu je otac malo nadugačko popovao o strpljenju, Rista ga prekinu: „Nemoj da se ljutiš, ali skrati to.

Oženio se Srpkinjom iz Budima, stanovao u tazbini, imao dva sina, dakle počeo ne može biti bolje. Malo je bolelo roditelje njegove što im, otkad se oženio, nikako nije dolazio. Piše, zove, ali sam ne dolazi.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

On izjavi Roksandi da se umorio, zamoli je da sednu malo, i — — ljubezni moji čitatelji, meni je žao što vam ne mogu povest dovršiti, jer je baš ovde morao kakav pacov stari

nije svejedno), a ja idem dalje stari rukopis prevrtati, koji pridodaje da se naš mladi putnik s Roksandom venčao (opet malo izgriženo), da se prekrasno detence rodilo (opet izgriženo), najposle da je Šandora najedanput nestalo, zašto?

je deset godina u raskoštvu živeći zdravlje proarčio, tvrdo predstavi ubudušte umereno živiti i svoje već porušeno telo malo više štediti da može jošt koju godinu poživiti — nije li to krpež od velike asne?

zabavljaše se s pravilima po kojima se bez izuzetka svi romani pišu. I Robinzon Kruse na njega ne malo vpečatlenije učini. Toliko godina u pustinji bez ljudi, i potom stra od divjaka!

»Je l’ poneo Roman što novaca na put? Ima li u torbi leba, sira, pečenja i malo vina?« — Ovo pitanje voprositelju ni najmanje čest ne čini, ono pokazuje njegovo nevježestvo i nepoznavanje romantičeski

Jer kad su iroji i stradalnici u romanima jeli? Najviše ako su pili; a da vode dosta ima, to zna i malo dete. Međutim, otkud dolazi da persone romantičeske retko ili nigda ne jedu, ja čitateljma nisam u stanju izraziti;

— O, vi ste vesma dobri. Vašu krasotu i ljubov ko knjižestvu u prvoj ću odi spomenuti. Malo je teška? O, ništa, ja poznajem vaše ostroumije; od onog dana kako ste se dosetljivo kod vašeg gospodara supruga

Sto iljada pušaka, topova i mačeva kod tebe će biti malo zvrcanje kukuruza. Tvoja će ruka više Turaka odseći, makar da ji nigda nećeš viditi, nego Kraljeviću Marko.

Zar ji je malo bilo u tamnici, i opet su se lepo svi na laki način izbavili, tako da nijedan nije poginuo, kao na primer Ljubomir, kao

Ovaj ga sorites tako obnadeždi da, hotja su mu leđa malo naduvena bila, on slatko, spustivši se na krilo opšte matere zemlje, zarče.

Da naša irojkinja nije u pređašnjem raspoloženiju bila kad je u tamnici sela, i pomoću svoje kose i malo sunca svetlenja Romana dobro promotrila. — »Hi, hi, hi!

Ova je misao ne malo snesveseli, budući da ne bi želila oca svoga tako ostaviti, no najposle s tim se uteši da ona nije prva koja tako

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

svoje nebesko rodno mesto Donesi na dar belom gradu Rajske voćke ptice i cveće Donesi i kamen koji se može jesti I malo vazduha Od kojeg se ne umire Klanjaće ti se zvonici I ulice se prostrti pred tobom Veliki gospodine

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Ako dama ima malo grbava leđa, krojačica će joj izmisliti takav kroj da se to i ne opazi; ako umetnik ima malo grbav moral, biograf će

Ako dama ima malo grbava leđa, krojačica će joj izmisliti takav kroj da se to i ne opazi; ako umetnik ima malo grbav moral, biograf će izmisliti takva objašnjenja da će takav moral izgledati kao vrlina.

Iz blagodarnosti prema toj pažnji, on je izradio portret krojačev i njegove žene. Verovatno tom prilikom, nastalo je i malo bliže poznanstvo između njih, te mu je od toga doba krojačeva žena služila kao model.

To isto, samo malo drukčije, i sa jednim kompozitorom. Čitao sam mu biografiju, po kojoj je u njegovoj aktivnosti, posle prvih snažnih i

No i to im je malo, već razviju pravu sudsku istragu, te počnu po celome svetu pribirati pokojnikova pisma, školske svedodžbe, priznanice

Ja to samo pretpostavljam, jer o mojim precima vrlo malo što znam sem fakta da nisu nosili isto porodično ime koje ja nosim.

— Može, kanforom! — tešio me je moj kućni lekar. — Kako kanforom? — Pa, kad budete umirali, možemo vam uštrcati malo kanfora, te da vam produžimo život za jedno sedam dana, koliko ste izgubili pri rođenju.

Zar tu nije trebalo malo više nereda, malo nemirnija frizura, malo neuređenih vlasi, međ' kojima bi, recimo, u ušima sjala dva briljantna butona?

Zar tu nije trebalo malo više nereda, malo nemirnija frizura, malo neuređenih vlasi, međ' kojima bi, recimo, u ušima sjala dva briljantna butona?

Zar tu nije trebalo malo više nereda, malo nemirnija frizura, malo neuređenih vlasi, međ' kojima bi, recimo, u ušima sjala dva briljantna butona?

volu natakao rogove jedno je od redovnih pitanja koje sva deca postavljaju i na koje obično dobiju odgovor kad odrastu i malo dublje poznadu život.

“ tj. tražio je da mi za počupano pola repa i nešto malo perja na glavi našega plovana očupamo potpuno sve guske susedove.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Položismo ga na zemlju, ali na njemu ne nađosmo rane... Ležao je on kao mrtav, gotovo bez svesti. — Ostavite ga malo na miru, to je jaka kontu zija. A gde je udarilo? — zapita komandant vojnika. — Baš uz nas... — Otkud na njemu krv?

Slučaj nas je i danas spasao. A sutra?... Potpukovnik Petar reče da izmestimo osmatračnicu malo udesno. Telefon zasvira. — Kako!?... Sad odmah... smesta!... Razumem... razumem! — govorio je komandant.

Pa kuda ću onda? Počeo sam se kolebati. Ko može da me kontroliše!... Zar su malo puta komandanti sastavljali izveštaj onako kako je njima godilo... Zalutao sam, noć je... Zastao sam... Tišina...

Zaustavih ga. Da bežim! Sinu mi nanovo u pameti. Ali ako je tamo baterija? A ja došao do nje, pa je ostavio. Još malo... Obazrivo siđoh sa strane puta i pođoh jednom livadom.

Obazrivo siđoh sa strane puta i pođoh jednom livadom. Bat konjskih kopita se ne čuje, sigurno gazi po travi, te se malo osmelih. Opet sam zastao. Jest... Ima nekog. Hajd još malo. Nešto zveknu. Kao da škljocnu zatvarač topa. A-ha!... —...

Opet sam zastao. Jest... Ima nekog. Hajd još malo. Nešto zveknu. Kao da škljocnu zatvarač topa. A-ha!... —... Utrošak municije. — Jesam! 3ačuh razgovor. Hu-hu!

A ti hoćeš da opališ? Lepo bismo se proveln. Sada smo išli malo slobodnije. Negde u selu zakukureka petao. Setih se Jankulja... Ali šta ćemo sad?... Sem nekim drugim putem da pođemo.

U mraku jedva nazresmo gde se put odvaja. Komandir zastade. Naiđe i prvi top. — Prednji, teraj još malo... Još, skreći! 3atrupkaše kopite i top skliznu s druma na seoski put. — Teraj pravo! — naredi komandir.

— Teraj pravo! — naredi komandir. Onda se obrati meni. — Idite napred. Iako se nađoh na čelu, laknu mi malo. Sad se bar udaljujemo.

dva... tri! Čuje se neko stenjanje i krckanje, kao da se kidaju mišići i kosti pucaju. — Još malo! — dopire nečiji prigušen glas. — Zateži konopce! Ovi sa obale povukoše. — Ne puštaj!... Još malo!... Napred!...

— Još malo! — dopire nečiji prigušen glas. — Zateži konopce! Ovi sa obale povukoše. — Ne puštaj!... Još malo!... Napred!... Stoj! Opet smo na istom mestu, kao saterani u tesnac. Već je skoro ponoć.

Unutra je tinjao žižak I oni zatražiše da im se otvori. Da se malo odmore, a i da ponesu, ako što nađu. Stari vodeničar, verovatno gluv, kao i mnogi koji se tim poslom bave, nije čuo

Petrović, Rastko - PESME

Čoveka ljubim ja sada. Ko da to nije ponor! Čoveka. Ali, gde živi on od nekoliko ljubaznih reči Kao od malo zrna lana; U proleće mu se duša drvetima leči, U jesen je već umorna i onda je sama.

“ Onda kazani zahuktaše jače. Još smrti, smrti, braćo, i malo munje; Razumimo se dobro: nema se straha od tako sitnih stvari. U krugu eksploziva aeroplani igraju igru proleća.

koncerte Talijanskih anđela iz petnaestog veka: Neka je muzika beskrajno prosta i igra prostija još Uspavanke kad su malo smešne.

Jedini se kraj pukovnika nađe on; Sam od jedne granate bi zakopan. Svi držahu da je mrtav i počast daše, A on malo ugruvan kući stiže već drugi dan: Napred, na juriš! Bitka dobijena.

! Iz jednog sudara vozova izlazim, Okrvavljen malo evo, kao prvi zorin zrak, I smejem se: na devojku neku, što pogibe.

Razgolićenih bokova Tako sjajna kao ptica sred purpurnih sosova, Za malo golemog drhtanja, I mladosti, sred krvavih sosova.

Suviše tesan prostor, da se protegli, Suviše malo zvukova kojima da se zeva, Pod pokrivače oštre neba, kojima peva Revmatični bol sumnje, besmo legli.

U svakome zadatku i muci koje je priroda natovarila svome robu, čoveku i životinji, unela je i po jedno malo zadovoljstvo koje postaje sve ogromnije što u sebi nosi više značaj odlakšavanja.

Bože moj, kako si ti načinio to čoveka od blata! Nisi li upotrebio ni malo slame, niti ostataka svojih od noktiju i kose, što bi značilo: prema svome podobiju?

Ali nema do jedne sobe u svetu, kud bih hteo ući. i na sto (po kome je nemoguće nalaktiti se i, vrlo malo namrgođen, odmoriti se u ćutanju) udariti ogorčeno pesnicom - dok pljuvačka klizi niz usta - viknuti: Da, ja se zovem

To tada počeh da dišem pravilno i duboko: Malo spasa naviraše uz gutljaj mlaka daha, I već je uticalo u mene ono što beše samo visoko, Kao okeana deo, prodorom prvim

ove skrušenosti, svem, što je dlana svetla, Molim se, ne izgovarajući to čudno ime njino, Da ne sputam im podlo i malo svetle snage; Tolike su mi večeri, i jutra, bojile hleb i Vino, I ono što svakog meseca primah ja od te drage.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ko zna šta bi sve videla da je napolju ostala malo duže? Na tu pomisao oči ribice postajale bi velike i zamišljene. Ali, uzalud je obilazila oko čamaca, uzalud ulazila u

Ona je tražila i nalazila svet u sebi A zrno bisera raslo je i krupnjalo. Ljeskalo se i zračilo kao nekakvo malo sunce. Sedefna ruža obavi ga svojim laticama, ljubomorno ga čuvajući od svih.

Sedefna ruža obavi ga svojim laticama, ljubomorno ga čuvajući od svih. Bilo je to njeno posebno malo čudo i nije želela da ga deli sa drugima, niti je više pomišljala na odlazak iz uvale.

Još smešniji je Savet kornjača koji raspravlja to pitanje. Ona zna da je malo sunce skriveno u njoj lepše od svih. Ali, šta se to drugih tiče?

Nađe se dečak na steni ne većoj od marame, kad ču nekakav pisak, neki jauk. Pogleda malo bolje i vide: to mravi pište i mole: — Spasi nas, Vedrane! Pomozi!

— Smešno Lice! Smešno Lice! — vikalo je za njim i veliko i malo. Na licima dede sušile su se suze, čim bi ga ugledali, lica odraslih razvlačila su se u osmeh.

Šta da kažu Carevom Doglavniku? — pitale su se, a za to vreme Kapljica je putovala, malo stešnjena u ustima ribe, ali bezbedna. — Gle, stigle smo!

Oblak koji ih je nosio rastapao se od vreline, ali Kapljica nije odustajala. — Još malo, još maličko! — hrabrila je svog nebeskog konjića. — Moj Cvet se rađa samo jednom u stoleću.

Dečak je samo svojoj majci bio pametan i lep. Ostali su u njemu videli malo, slabašno, gotovo nakazno stvorenje. Ali, žena je verovala u svog sina.

OGLEDALO Koračala mlada žena ulicom, a za njom se i veliko i malo osvrtalo. Takav je sjaj i takva radost iz nje izbijala da se činilo — sunčana se zraka u Lepoticu pretvorila.

Nema mesta za razboj u stanu, i ona je tu suvišna. — Prokleto ogledalo! — šapnu jednoga jutra u sebi. — Kad bih bar malo ostarila! Možda bi sin i unuk miliji pogled imali!

Za mrave nema težega greha od lenjosti. Ona poče buditi Belka malo ranije. Sada je na vreme stizao u školu, ali je učitelj, svejedno, bio nezadovoljan. Šta hoće ta glavata, bela nakaza?

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Znaš koliko sam te služila pa mi nikada reč ne reče a kamo li da se naljuti. TOMA (malo toplije): Jeste, Magdo, verno si me služila. MAGDA Služili smo, gazdo. I sada te služimo. Živimo u tvojoj kući.

Ali bez dajre... jedno do drugo. ČOČECI se izdvoje, sedaju oko Koštane malo ponizno. MITKA (gledajući ih): Takoj! Moj brat katil, moj brat krvnik, moj brat — nikad sreću da ne vidi.

Mrtav. ARSA (nadnosi se jarosno nad njim): Mito, Mito! Čuj!... Ili ćeš ti, ili ja... MITKA (podiže se, malo uplašeno): Šta? ARSA To! Dosta ja ćutah, trpeh. (Zagleda se u njega, hvata ga za mintan.

Šantić, Aleksa - PESME

ne bješe nam stalo, O sebi samo govorismo dugo; No danas, draga, sve je, sve je drugo: Sada smo mudri i zborimo malo... Prošlo je ljeto! Mutna jesen vlada.

S tornjem, u pristranku, malo selo ćuti. Tiho. Svrh stene se krug meseca žuti. 1908. POD JEDRIMA Jedra crvene. Sjaj večernji pao, I more

pleći puste Rasplete joj one pletenice guste, Zamirisa kosa kô zumbuli plavi, A meni se krenu bururet u glavi! Malo ne posrnuh, mojega mi dina, No meni ne dođe lijepa Emina.

usne i lice Baš kô u moje drage. 12 Ne ljubiš me, ne ljubiš me, No to mene malo kolje Pogledam li lik tvoj samo, Ja sam kô kralj dobre volje.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Mitološkom odnosu prema prirodi ništa nije smetalo. U tome pogledu naš čovek s kraja XVIII i s početka XIX veka malo se razlikovao od svojih vrlo dalekih predaka.

No, uopšte uzevši, religiozne predstave u našoj epici imaju veoma malo mesta. One su tu više kao nekakav ukras. Malo se polaže, kad je pobeda u pitanju, na pomoć od boga, vila, zmajeva itd.

No, uopšte uzevši, religiozne predstave u našoj epici imaju veoma malo mesta. One su tu više kao nekakav ukras. Malo se polaže, kad je pobeda u pitanju, na pomoć od boga, vila, zmajeva itd.

s namerom da posedne opkop ispred varoši, nadajući se da će se moći održati ako uspe da ga zauzme, što bi, uistinu, ne malo i pomoglo. Ali Turci stignu ranije i Momčilovu vojsku uzbiju.

“ U pesmi se od svega toga sačuvalo veoma malo. I u pesmi on živi u gorskom kraju, ali ne u rodopskom, nego u durmitorskom.

Sam tok bitke malo je poznat. U početku su Srbi imali izvesnog uspeha koristeći zabunu koja je nastala kod Turaka kada je „neko veoma

Kako je nastala kosovska legenda i kakav je njen smisao? „Čim je“ kaže Stojan Novaković „događaj malo ustupio u prošlost, njega je obuhvatila poezija.

Tako su se do kraja XVI veka razvili svi elementi kosovske epopeje, i to lagano, i malo po malo. Pošto pričanje M. Orbinija, izdano na svet 1601.

Tako su se do kraja XVI veka razvili svi elementi kosovske epopeje, i to lagano, i malo po malo. Pošto pričanje M. Orbinija, izdano na svet 1601.

Tako su se do kraja XVI veka razvili svi elementi kosovske epopeje, i to lagano, i malo po malo. Pošto pričanje M. Orbinija, izdano na svet 1601.

Tako su se do kraja XVI veka razvili svi elementi kosovske epopeje, i to lagano, i malo po malo. Pošto pričanje M. Orbinija, izdano na svet 1601.

on, zabodavši svoju sablju pod gredu ili je udarivši u kamen, legao te zaspao, pa jednako spava, pred Šarcem stoji malo mahovine od koje pomalo jede, a sablja sve pomalo izlazi ispod grede ili kamena, pa kad Šarac mahovinu pojede i sablja

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Da l’ slon telefonira Il telefon — slonira SMEŠNA PRAŠUMA U prašumi U toj zbrci Nestali su lavu brci Dok je malo dremao Dok se za lov spremao Pre no što je đipio Neko mu ih zdipio Kako bruku da sakrije Ćosavo mu lice Svima

će da me smlave To miš reče ispred mačke Pa pobeže naglavačke Dosta mi je veličine I svega što hrabri čine Hoću malo da se bojim Da osetim da postojim Reče mačka ispred kera Pa pobeže u dva smera Šta mi treba da se prsim Drugima

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Glas ovih „kukavica“bio je, istina, melodičan, iako malo tvrd i previše glasan, ali otkud sad, pod samu jesen, da se kukavice toliko razviču?!

Samo je malo potegnem za jezik, a ona se rastoroče. — Je l' takva i tvoja Lunja? — Ih, đavo je odnio, dabogda crkla!

— Miču se kad ih ja mičem! — zabobonji iz žbunja neki djevojčicama dobro poznat glas. Čitava grupa sad malo slobodnije živnu. Nije tamo, znači, nikakav razbojnik, mrtvac ili nešto slično. To je neko od poznatih.

Popravio je čak i stari školski globus, samo je na njemu zemljinu kuglu malo i suviše nakrivio, pa je ličila na pijanca, koji se upravo sprema da legne.

— dočeka obični Lazarev glas. — Šta je tebe briga! — ponovi i onaj debeli. Tek što je Mačak tako sam sebe malo okuražio, iza okuke druma začu se pjesma: „Tele riče, domaćica viče: Zašto ričeš, izjeli te vuci?“ — Aha, evo Strica!

Kad su počeli da grade pseću kućicu, Nikolica predloži: — Načinite malo veću da se i ja mogu zavući. Kad bude kiša, ja ću sjediti sa Žujom, ona to voli.

— Nikad ja ne bih plakao zbog trna i mušice, ali Žuja... Plakaću noćas dok ne zaspim. Neću ni večerati ... samo ću malo gricnuti ako bude pite.

— Evo, sad imamo kuću! — uzviknu Jovanče i zadovoljno pljesnu rukama. — Hajde da je pogledamo malo poizdalje. Iziđoše iz Tepsije i odmakoše se od logora jedno pedeset koraka.

“ IX Nastavljalo se uređivanje logora. Poslije kolibe i pseće kućice, načinjeno je jedno malo obzidano ognjište za vatru.

Smijaće mi se čitava četa što sam strugnuo. Počekao je još malo, a kad zemlja poče ponovo da izlijeće ispod stijene, on uze poveći kamen i hitnu ga u jarugu.

— skoči u meku leju, pored bokora perunika. — O, pa ovo nije baš tako strašno. Samo se zemlja malo zatresla. I planina u daljini poskočila je uvis i opet pala natrag, a nije se razbila!

— Šta li je ovo sad? — s jezom se upita Jovanče, pa diže lampu malo više i baci snop svjetlosti lijevo-desno od sebe.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Niti čekam i jednoga novca uzeti plaće. Zaštono ako sam i poposlovao što malo, i to rđavo i zločesto, sa zločesti poslenici sam se združio i opak dogovor š njima imao; Te gospodske udvorne

Taj srp ulazi u hrsusku kuću i tim, koji se mojim imenom lažno kunu! Te što god teku i imadu, malo, veliko, od kamena i do drveta, sve im odnosi i satire, te im pusti kuće i u svačem ih rđa tre, da se nikad le mogu

O, jarko sunce, i ti obuci se u crno, te sa mnom ujedno protuži! Eto, za malo, ode mi moj svet ispred očiju! I ti, meseče, skutaj svoje sjanje, jerno moja već zraka zahodi pod zemlju u grob! ...

Tuča, grad bije, suša, I pak zimna i kišovita Oko žetve vremena. To teke malo se sade Ukazuje na nas zlo. PISMO NA LEDU Braći Drinjanima Pismo na ledu pozaduže traje, Negoli naši srećni i dobri

hambara za žito, ni gumna spraljena, a ni srpa valjala; ki pune rukovedi, ni cela snopa, a stoga zdenuta ni od korova! Malo; rukovet, i to nezrelo, ka zeleno isto za ogled kidano, nepune šake!

i dosta takvih ima Što širokim putem putuju svoj život, Ama uska vrata i tesni put je Kojino uvodi ljude u život, I malo je koji ga nahode.

Ali bez duše, mrtvi. Malo počas, opet iznova duhnu na njih vruć vetar i tim časom svi oživeše, te zdravi i čitavi đipiše na noge.

I svi baciše po kamen, tušteno ljudstvo, te je svu zatovariše s kamenjem, tako da se i ni malo više gola ne pomalja napolje. Pak zapovedi građanom, te posuše je zemljom odzgor, i visoko se onde brdo učini.

Ali, za taj mu posao pokara ga Bog, te njega Davidov fertmašal s malo ljudi razbi, pak bežeći mu kroz šumu na konju, zamotaše mu se vlasi o debeloj, visokoj grani!

i ostalih poglavara, i konje sve i one koji na konji jašu, i sluge njihove, sve skupa, što god se onde nađe, veliko i malo, sve da izedete i ni mrvu ot njih da ne ostavite!

Što će oni da čine, podbodoše sav narod za to. I posluša ih narod! Đipiše malo i veliko, svi udundar sa ženami i s decom, jedni uglas vičući oko cara moleći ga, a drugi zagnaše se i preoteše ta iz

Ciglo tri koraba što ostaše s obadva ta kneza. S malo ljudi vratiše se natrag u svoju zemlju Oskold i Dir. JULIJANOVA SMRT Odmetnik hristjanskoga zakona car Julijan, zlom se

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Pevala se po celom gradu, i da je kalfa Kote malo-malo mućnuo glavom, setio bi se da je šegrt baš od njega istog čuo i naučio tu pesmu, kao što je on čuo i naučio od

Pevala se po celom gradu, i da je kalfa Kote malo-malo mućnuo glavom, setio bi se da je šegrt baš od njega istog čuo i naučio tu pesmu, kao što je on čuo i naučio od

Paša već unemiren. — Što si ćutiš, čorbadži-Zamfir?!... — Pa... pitaj me, pašo, pa će si zborim! — odgovara kao malo uslužno i ponizno, ali i hladno, Zamfir. — Ne li te pita, a ti si sal ćutiš!

— I komu da si zborim?! — Pa skine fes i briše čelo. I treći čibuci i treće kafe dođoše, a čorbadži-Zamfir tek sad malo da se odobrovolji i kaže šta ga je nagnalo da dođe paši, ispriča mu neku sirotinjsku nevolju.

cvetaju dafine, najradije je sedeo na prostrtom sidžadetu pod njima; pušio, izdavao naredbe, srkao kafu, i tada je vrlo malo mislio; samo od vremena na vreme izdigne se na sidžadetu, pruži nos — kao hrt kad hvata trag — i uvlači miris od žuta

Tu u avliji su čeljadske sobe i kujna. Kujna je po pravilu uvek malo podalje od odaja jedne takve čorbadžijske kuće da se ne bi osećao zadah od gotovljenih jela.

pa je uštine za one njene jedre i rumene obraze, ili je potapka po gojnim plećima, od kojih čisto hoće da prsne ono malo jeleče njeno.

Voleo je da ga pesmom i bude i uspavljuju. Kad leti posle ručka prilegne na doksat da se odmori i pridrema malo, voleo je da čuje tihu pesmu, i one su to znale i tiho bi tada zapevale: Slavej-pile, ne poj rano, ne budi mi

On bi se umio, obrisao ruke i lice, i malo — ali samo običaja radi — stenjao bi i ječao počešće. „Oj lele, — stenje i mazi se čorbadži-Zamfir — kude je taj smrt da

pšeško živenje moje?! ...“ Tužio bi se na težak i bedan ovaj život, pa bi se prihvatio ratloka i razgovarao se i šalio malo s njima, pitao bi ih ima li što slađe od ratloka.

Kad ide, ona se lomi u struku, sitno korača, a glavu izdiže i pruža je ponosno malo napred, kao vodena zmija kad izdigne glavu i brodi vodom.

I on sad nije imao nužde da uskače na ćepenak, nego je ulazio na vrata dostojanstveno; zastane uvek malo na vratima i grdi mlađe: kaže kako se danas ne može na mlađe osloniti, pa tek onda ulazi.