Obradović, Dositej - BASNE
Zove se mačak. Samo to dobpo upamti: da kad ga god vidiš u kući, ne izlazi iz rupe, da te čudo ne nađe.“— „Mačak, mamo! Ta i ime mu je strašno! A gledaj ga kako smirom stoji, nikome se i nevešt ne čini, samo se liže i gladi.
96 Krtina i mati njena Mala krtina počne jednom govoriti materi svojej: „ Mamo, ja vidim smokve”, pak opet: „Meni zamirisa tamjan, a zatim: „Mamo, ja čujem muziku!
Mala krtina počne jednom govoriti materi svojej: „ Mamo, ja vidim smokve”, pak opet: „Meni zamirisa tamjan, a zatim: „Mamo, ja čujem muziku!
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
“ Nekih puta posle večere ja zapalim cigaru i kažem: „Mamo, sedi ti! Idem ja malo u kafanu, čeka me Joca, doktor!“ — Sedi, bogati, da se malo razgovaramo. Željna sam te.
Hoću tvom Joci da kažem... hoću da mu kažem... treba vi, brate, obojica da se ženite! Mene kao stid: — E, bogati, mamo, bože zdravlja! Dok budem imao veću platu! — Dosta je, hvala bogu, pametnome.
” Pa onaj! Bestraga sve! Nije ni moje srce bačvanska ravnica. Baš neću više nikako o tome da mislim! — Je li, mamo, kako se nosio onaj zlatan pušćul što ga ti još čuvaš u ormanu? Onda mi je ona pričala o njenoj svadbi.
I tako polako preturismo deset sati. — Spava li ti se, dijete? — Bogami mi se spava, mamo. Kupao sam se! — Pa hajde da ležemo! Legosmo. — Neka, — kaže mama — ja ću ugasiti sveću. Znala je da ja to volim.
Sad sam budan, a? Ali kao da me neko nečim što zveči a ne boli lupi po glavi. Ja skočih i ispravih se u krevetu: — Mamo! — Šta, brate? — Video sam onoga... onoga... kako se zove?... onoga čiča... čiča-Đorđa! Jest, čiča-Đorđa. Znaš onoga!
Čujem u avliji korake i lupu od batine kojom se Đorđe poštapa. Još jedan trenutak i — sve je izgubljeno! — Mamo! — Šta, brate? — Mamo!... Ja.. ti... Još malo pa je — docne! — Mamo, ne znam zašto, ali eto vidiš, ja...
Još jedan trenutak i — sve je izgubljeno! — Mamo! — Šta, brate? — Mamo!... Ja.. ti... Još malo pa je — docne! — Mamo, ne znam zašto, ali eto vidiš, ja...
Još jedan trenutak i — sve je izgubljeno! — Mamo! — Šta, brate? — Mamo!... Ja.. ti... Još malo pa je — docne! — Mamo, ne znam zašto, ali eto vidiš, ja...
Još manje nego malo, i sve je propalo: — Mamo!... meni se... dopada ova devojka! — Krasno dete! Raziđe se dim u sobi.
Ja uhvatim njenu ruku i poljubim, pa širom Otvorim vrata: — Idem, mamo, ovde je — strašan dim! Kad iziđem u avliju, vruć, jak vetar duhnu i otvori kapiju. Ja iziđoh na ulicu.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Koliko je samo puta noću prevario pop-Ćiru. — Vi opet, mamo, niste uzeli tej od mekinja, pa sad ćete kašljati celu noć!
»Nije«. — Ali mâmo... — Idi mi s očiju, sva si mi morasta! — Nemojte me, mamo, samo psovati — moli je Jula, pokri lice keceljom, i zaplaka se. — Lepo je mladić pita, a ona se ukipila k’o...
— ču se glas gđa-Sidin. O, Juco! — Jao, ta máma je budna! — prošaputa Jula. — Juco!... Je si li ti to? — Ja sam, mamo! — odgovori plašljivo Jula. — Šta radiš tamo u to doba? — pita je gđa Sida koju je komarac pecnuo i kašalj probudio.
Nastade mala pauza. — Juco... jesi l’ još na pendžeru? — Jesam, mamo! — Otvori malo šalukatre!... U sobi je k’o u rernu... vrućina mi je. Pa zapali malo omana...
nakupiće se komarci opet... — ’Oću, mâmo. — Da nisi ozebla, ’râno? ’Oćeš da ti dam moju »šlofkalu«? — Fala, mamo! Toplo mi je zdravo — reče Jula, pa zatvori prozor, i leže u krevet, ali ne sklopi oka i ne zaspa cele te noći.
Pa iako joj se srce cepalo, namršti se, i zapita je ozbiljno: — A kakva ti je to pesma? — Pa pesma, mamo... iz Bačke pesma, pevali su je onomad bački risari! — Ta znam, znam; al’ otkud nađe da pevaš baš nju?
— Ta znam, znam; al’ otkud nađe da pevaš baš nju? — Pa još od vas sam je, slatka mamo, i naučila, — pa onomad me podsetili na nju. — Tu pesmu više da nisam čula! Jesi l’me razumela? Vi’š ti to nje!!
Gledaj ti to nje samo! Kad ne umeš pametniju kakvu da nađeš, bolje nemoj ni pevati! — Neću, slatka mamo! — veli Jula. — Zar je meni do pesme i do pevanja!
— To valjda već po treći put čitaš! — Al’ samo još pola strane, pa sam gotova. Slušajte, slatka mamo! I Jula poče glasno dršćućim glasom čitati: »Ljubinkove kosti leže sad u junačkoj zemlji hercegovačkoj, al’ groba mu
Ta da je sto puti trukovano, ne verujem ja to! — veli gđa Sida, pretvarajući se da nije potresena. — Mamo, jel’te da je žalostivno napisano!? — Zlato moje, ta neće dotle doći! — reče potresena gđa Sida. — Ne daj bože!
— reče potresena gđa Sida. — Ne daj bože! Nije táta tvoj bezdušan k’o taj gospodar Jova. — Mamo, slatka mamo, meni je zdravo teško! — A zar je meni lako, ’rano moja...
— reče potresena gđa Sida. — Ne daj bože! Nije táta tvoj bezdušan k’o taj gospodar Jova. — Mamo, slatka mamo, meni je zdravo teško! — A zar je meni lako, ’rano moja...
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
Gle, kako ti vise peškiri! (Uzme metlu i paja po sobi.) Šta si tu stala? Ajd’ u drugu sobu pa se obuci. DEVOJKA: Mamo, nestalo belila. MATI: Tako je, nisam li ti kazala da ostaviš bestraga to belilo?
) MATI (sprema s astala): Dobro je, dobro je. Fala bogu, kad se svrši. - Julka! DEVOJKA (iz druge sobe): Čujem, mamo. UGLED 9. DEVOJKA, MATI DEVOJKA: Šta me zovete? MATI: Doveče će ti biti prsten. DEVOJKA: Ala vragu...
Nego, znaš šta je? Od tvoje svadbe neće, čini mi se, ništa biti. DEVOJKA (žalostivo): Zaboga, mamo, zar da ostanem ovako? Ta ako vam nije griota, da vam je sramota od ljudi.
MATI: Ćuti, ludo, tebi se druga sreća pojavila. Marić oće da te uzme. DEVOJKA (radosno): Marić, mamo? MATI: Marić, dakako. Je l’ ti je sad po volji? DEVOJKA: Ju, kako je lep i bogat! MATI: Pak je bar i gospodin.
DEVOJKA: Ju, blago meni! MATI: Samo se pametno vladaj. Nemoj se jako beliti jer si i tako plava. DEVOJKA: Mamo, da mije malo turska belila. MATI: Ja znam, ali kad nema, dobro je i ovo. Vidiš kako i meni dobro stoji.
TETKA: Evo, karte kažu zacelo. MATI: Kako bi bilo da odemo kakvoj vračari? DEVOJKA: To, mamo, to! Znate kako je iz Šenićkine kuće preletela kokoška preko sanduka pokojne Mace Ustićeve, pa je posle Ustić uzeo.
MATI: Eto ti oca, ukloni se u drugu sobu dok se s njim razgovorim. DEVOJKA (poljubi je u ruku): Slatka mamo, kako sam srećna što me Marić prisi! (Otide.) MATI: Nisam li ja srećna mati! UGLED 6.
UGLED 7. DEVOJKA, PREĐAŠNjE DEVOJKA: Šta je tata tako vikao? MATI: Od Marića nema ništa. DEVOJKA: Zaboga, mamo, tako lepa prilika! MATI: Ja znam, al ti se ne da otac ni osoliti. DEVOJKA: Tako marite za mene!
MATI: Krasan dečko, lep, smeran, da živiš kod njega kao gospođa. DEVOJKA: Mamo, i ovaj ima karuce. MATI: E, vidiš, pa šta ćeš više. TETKA: I u kartama stoje novci.
DEVOJKA: E, pa neka ostane ovaj. Samo da ima drugo ime! Lazar, mamo, to ne mogu nikako da trpim. MATI: Pa zovi ga Lazicom, Lakom, ili kako oćeš.
UGLED 5. MATI, PREĆAŠNjI MATI: Šta je to? Šta činiš ti s mojim detetom? ŽENA: Odite, mamo, oće da me ize. (Plače.) Jošt mi ni kapu nije kupio. MATI: To je lepo! To je čovek!
To je čovek! Ja kad se s mojim tučem, bar znam zašto; a on zbog jedne tričave kape. MUŽ: Šta ćete vi, mamo, ovde? MATI: Šta ću? Oće da mi ubije dete, pa jošt ima obraza pitati, gledajder mu ti posla.
Radičević, Branko - PESME
“ Reče dete, pa upusti, Uteče mu tica lepa, A mačka se za njom spusti Pa je za vrat jadnu ščepa. „Jao mamo, udavi je, Odnese mi ticu, jao! Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo, jao, jao!
„Jao mamo, udavi je, Odnese mi ticu, jao! Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo, jao, jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica!
„Jao mamo, udavi je, Odnese mi ticu, jao! Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo, jao, jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica! O sirota, o sirota!
(7.januara 1848) KAJGANA „Mila mamo, slatka mamo, Vazda dobri besmo, De kajganu načini nam, Baš se zaželesmo!“ Tako deca lepo mole, A sluša i maja,
(7.januara 1848) KAJGANA „Mila mamo, slatka mamo, Vazda dobri besmo, De kajganu načini nam, Baš se zaželesmo!“ Tako deca lepo mole, A sluša i maja, Loži vatru,
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
A drugo mičući rukom, kao da nešto ispred sebe grabi: — A ja bih je, mamo, ovako jeo. — Kad ciganin, otac mu, to vidi, udri dijete šakom govoreći: — Polako, vrag ti materi!
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
zatalasana osećanja tražila su izlaza, i ona ne beše u stanju da ih uguši... — Što plačeš, mamo? — Ništa, dušo... spavaj, čedo moje...
se, dođe k sebi i taman stade da smišlja način kako bi je zaustavio, a sa detinjeg kreveta začu se očajna piska: — Mamo !... mamo!... ubiće me tata!...
k sebi i taman stade da smišlja način kako bi je zaustavio, a sa detinjeg kreveta začu se očajna piska: — Mamo !... mamo!... ubiće me tata!...
Da li je on to sanjao, ili je sve tako bilo na javi — misli se Bora, pa najedared viknu: — Mamo! Prazna soba odjeknu i dete zadrhta od ove samoće. — Mamo! — vrisnu on iz sveg glasa i skoči s kreveta.
Prazna soba odjeknu i dete zadrhta od ove samoće. — Mamo! — vrisnu on iz sveg glasa i skoči s kreveta. Vrata se naglo otvoriše i uđe on, otac mu, bled, naduvenih očiju,
— Ne viči, dete moje, evo tate... ja ću tebe obući i umiti... — Neću, ne umeš ti kao mama... Mamo! — viknu on glasnije. — Mama nije ovde, ona tebe sad ne voli pa te je ostavila...
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Mali istrže iz ruku Jankovijeh karticu, potrča, pa veselo stade vikati: „Vidi mamo, što je napisao!“ Ženske, sve tri, nagnuše se da vide. „Konj!... E, vidi lijepo li je navezao!“ reče Joke.
„Fala Bogu, ko su oni, šta hoće, koga traže?“ naniza Joka, prikrivši rukom usta. „Pa sad ćemo sve doznati, mamo“, reče Stana, smijući se. „Ovaj mali đavo govori naški kao i mi.
Pop ga je pominjao odmah za Petrom i Milunom, sinovima Pejovim. Jednom mali Stanin zapita mater: „A mamo, šta mi je bio pokojni Janko?“ „Ništa, dušo!... Bijaše mio đedu ti Peju, a ne bješe nam rod.“ „A bješe li Njeguš?
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
zrake, uzbuđuje i poziva na igru dete, a ono na očima oseća sunce i uvereno u lepotu dana ipak pita: „Kakvo je vreme, mamo?“ I podsećajući se toga utiska, pomilovan ovim dahom detinjstva, ja se povratih.
Gledamo mi to, gledamo ispod oka, neprijatno nam, i badava govorimo: „Mamo, neka stoji to za sutra, lako ćemo!“ Ne obzire se ona, produžuje i ruke joj drhte.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
— Ko si ti? čiji si? odakle si? otkud ovde u logoru? među vojskom? — Bežanac, mali Stojan bežanac!... Aj, mamo, mamo, moja slatka mamo! nemoj da mi plačeš; tebe će tvoj Stojan da susa, susa, susa!
— Ko si ti? čiji si? odakle si? otkud ovde u logoru? među vojskom? — Bežanac, mali Stojan bežanac!... Aj, mamo, mamo, moja slatka mamo! nemoj da mi plačeš; tebe će tvoj Stojan da susa, susa, susa! Nemoj da mi umreš, mamo moja slatka!
odakle si? otkud ovde u logoru? među vojskom? — Bežanac, mali Stojan bežanac!... Aj, mamo, mamo, moja slatka mamo! nemoj da mi plačeš; tebe će tvoj Stojan da susa, susa, susa! Nemoj da mi umreš, mamo moja slatka!
Aj, mamo, mamo, moja slatka mamo! nemoj da mi plačeš; tebe će tvoj Stojan da susa, susa, susa! Nemoj da mi umreš, mamo moja slatka! tebe tvoj Stojan voli... i miluje... milus... milus...
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Ah! docne će biti, Neću, ćerko, zeta očima viditi.“ A ko će me, majko, jadnu zaprositi? Znaš, mamo, da nemam ni prebijen novac, Zato mene neće siromah trgovac; A bogati broje kuće i dućane, I koliko ima zemlje za oranje.
Nastasijević, Momčilo - PESME
Otkini zumbul s grudi, pogni glavu. Negde zàpeva truba. SESTRI U POKOJU Subota, mori me tuga, prisluži, mamo. Ruže što u muci, da umine, vezla, kô mrlje krvi na zidu tamom lape. Prisluži, mamo.
Ruže što u muci, da umine, vezla, kô mrlje krvi na zidu tamom lape. Prisluži, mamo. U kutu gde bona pevušila, na stručak nade kad mirisalo, žica je, ču li, prsnula. Prisluži, mamo.
Prisluži, mamo. U kutu gde bona pevušila, na stručak nade kad mirisalo, žica je, ču li, prsnula. Prisluži, mamo. Ni tamo, seni, zar pokoja, no pokoj tražiš međ nama, nedužnu gde te bolelo, sejo, gde bela prominu.
Subota, mori me tuga, prisluži, mamo. BDENjA MOLITVA Smagnem li ovo dubinom u večernju, ili je tihi poj, il’ dubina se otvori gde bolelo?
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
A mačka se za njim spusti Pa je za vrat jadnu ščepa. „Jao, mama, udavi je, Odnese mi ticu,jao! Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo… Jao … jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica!
„Jao, mama, udavi je, Odnese mi ticu,jao! Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo… Jao … jao!“ Eto leži nesretnica, Baš ni traga od života: „Moja tica, moja tica! O sirota, o sirota!
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
« So tim uzima preslicu i prede. Učeni sin čas pruži jednu nogu, čas drugu, čas treje rukom čelo, čas barusi kosu. »Mamo, šta radiš ti?« Predem majki. »Ti ne predeš, ti samo misliš da predeš.« Ja mislim majki da si ti lud.
« — »Ju, Amor, mamo, i ime mu je strašno, a kako je on umiljat« — »Čuvaj se, velim ti, ti ne znaš koja je to beda«. Devojka oće baš iz tog
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Sigurno ne gledaju vojnika koji umire. Na to smo već navikli. Približismo se i čusmo detinji plač. — Mamo... mamo! — čujemo uzvike. Kao da smlati nešto ljude.
— Sigurno ne gledaju vojnika koji umire. Na to smo već navikli. Približismo se i čusmo detinji plač. — Mamo... mamo! — čujemo uzvike. Kao da smlati nešto ljude.
Ljudi slegoše ramenima. Ona dva vojnika odmicala su žurno noseći dete, koje je kroz vrisak dozivalo: — Mamo... Mamo... — Blagosloven Bog naš, vsegda ninje i prisno i vo vjeki vjekov...
Ljudi slegoše ramenima. Ona dva vojnika odmicala su žurno noseći dete, koje je kroz vrisak dozivalo: — Mamo... Mamo... — Blagosloven Bog naš, vsegda ninje i prisno i vo vjeki vjekov...