Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
gorelo pred ikonom Bogorodice, koju je Mane svu okitio i pokrio srebrom, i blaga polusvetlost padaše na izmučeno lice Manino.
dućan za nekoliko koraka, a posle zastade, kao da se setio nečega, i vrati se i uđe u dućan na veliko zaprepašćenje Manino, koji skide brzo fes i skoči sa sedišta, ali ga Zamfir povrati, uzev sam stolicu. — Ostani si, ostani!... Sedi si!...
Jevda je čula, istina, da se nešto priča o Zoni, o nekom bekstvu, o nekoj otmici, ali Manino ime nije čula tom prilikom, a celoj stvari nije poklanjala nikakve vere.
Sad joj je jasno bilo i ono raspoloženje Manino, a setila se i pokojnog Đorđije, oca Manina, da je i onaj uvek gotov bio na takve stvari, — a Mane je isti otac...
GLAVA DVADESET PRVA U njoj je opisano poslednje momačko veselje Manino. Mane je otišao zadovoljan kući. Poljubio majku u ruku, kazao da pristaje, a sve ostalo, reče, njena je briga!