Obradović, Dositej - BASNE
Kako se gdi sastanemo, drugima kukulje krojimo, i svakome manu nahodimo i parčeta kojekakva prišivamo, i što njemu nije ni na um palo, to smo mi kadri izmisliti, a sami smo sebi
Davno je rečeno da zavist ne zna počitati poleznoje. Koju su manu oni zavidljivi Judeji Hristu Spasitelju nahodili razve što je od njihova roda bio?
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Da zakažete svima vojvodama pod vašom komandom i svima ljudma popovima i kaluđerima da se svaki svoi poslova manu i tako trgovci da se manu trgovine svake Majstori majstorije svoje da ostave a zemljodelci svoje sve rabote da
pod vašom komandom i svima ljudma popovima i kaluđerima da se svaki svoi poslova manu i tako trgovci da se manu trgovine svake Majstori majstorije svoje da ostave a zemljodelci svoje sve rabote da ostave i poljska dela i vodenice
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Kažemo im da ćute, no svaka svoje što bolje ima da sprema u torbe, da se bega u šumu, a da se manu zapevke, koje odma i učine i ono veče odma svi pobegnemo u našu planinu Posovo, i tamo svu svoju familiju sakrijemo, i
Pitam ga ja: „Kako sme taj prokleti Francuz tako da govori?” a Filipović manu glavom pa kaže: „Francuz ostaje svuda Francuz”.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Bogami, ne mogu!... — Onda dajte meni gusle! — reče Stanko. — Zar umeš? — Ponešto. Dadoše mu gusle. On manu gudalom, zateže strune, namesti malo konjic pa razvuče... Lako su leteli prsti njegovi po strunama...
Deva ne dolazi džaba — reče Jovica. Deva nazva boga i pozdravi se. — Otkud ti? — pita harambaša. Deva samo manu prstom. Harambaša se diže i priđe mu... Počeše šaptati. Harambaši sevnuše oči. — Dakle, tako je. — Tako, Srećko.
I, kad ga ugleda, on mu pođe u susret. — Šta je? — upita ga. — Mani! — reče kmet i manu rukama. — Zbilja, šta je? — Ništa. Htede me satrti.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
pa ni moja najbolja drugarica Jula. — Ah, kákva — reče i manu setno rukom, a gleda u nju. — Nemojte, nemojte — prekide ga Melanija — znam ja muški neverni rod. — Al uveravam vas...
Klavir, hekleraj, valcer i nemecki... — ’Ajd’, ’ajd’, vidiću i tvoju pamet — manu rukom pop Ćira dosadno. — ’Ajd’ ukloni se s tom luletinom — veli gđa Persa — da izluftiramo malo sobu.
eto tako ot’šlo sve, — reče Nića i manu rukom. — Tako mi valjda suđeno, a zar sam ja kriv?! — He, Nićo, Nićo, kriv si ti k’o đavo — veli mu Rakila, ne
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
z. Manu-Grka. Ubrzo se to doznalo. Skupila se porodica. Ne toliko s muževljeve joj strane koliko s njene. Naročito otac joj.
Afrika
Dok večeramo u Manu oni su blizu u kutu iza mene. Odsedamo u bengalou trgovca Jorka, koji je na putu, ali čije sluge znaju da su moji
Svaki deo tela daje naročitu moć onome koji ga pojede. Naročito su cenjeni obrazi i polni organi. U Manu je sasvim skoro bio proces jednome čoveku–panteru.
Teodosije - ŽITIJA
Ali je i gorki žir i sirovo bilje ublažio Bog, i u manu pretvorio, i usladio bolje nego jela na trpezama bogatih. Ovim jačajući srce svoje i dušu svoju veseleći, ničim od
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
I Milica Janković i Isidora Sekulić imaju zajedničku manu: preteran i isključiv subjektivizam, govore samo o sebi i kao da nisu u stanju da iziđu iz sebe, rasplinjuju se u suvišna
Sremac, Stevan - PROZA
Sve su to davno kazali revizori, i svaki docniji dodaje u svom izveštaju po nešto novo, po neku novu manu, koja je u toku godine ukrasila zgradu, i tako će bogzna dokle trajati. Ali ja ne verujem u suvišnu revnost g. g.
Radičević, Branko - PESME
Al' i moma iz zasede Poskočila oma — Beži, sele — eto bede — Beži majci doma! Beži moma, manu rublje, Beži l' domu svome? Sve u goru beži dublje, A momak za njome.
diže glavu, Vata štita gvozdena, Vata mača plamena, Lako vrda, maše lako, Ali bije vrlo jako, Sada zveknu, sada manu, Sada sevnu, sada planu, Dole pade Tatarin, Pogubi ga Srbljanin! Plao kolo, teče znoj, De još malo, brate moj!
se — Poda njima zemlja se zatrese, A nad njima sablje se sretoše, Ali Turčin beše sreće loše: Živo odbi, življe Srbin manu, Obori mu glavu na poljanu — Rusto pade — kliknu Srbadija, A uzdahnu listom Turadija, Zadrhtaše jadni na sve
“ Moma začu, plamom planu, Ali putnik još ne manu: „Ti, oh, ti, što nebo milo Davno meni namenilo, Da l' si blizu tu degode?
Al' kada je veće tuna, Daj da okušamo, Da vidimo kud će pući, Tamo oli amo. Tad odvrati svoje lice belo, Manu rukom da s' uklonim otle, Al' se meni sve umlje zanelo I ja osta ko prikovan o tle.
No začas njega ova tuga pređe, A oko sevnu, skupiše se veđe, Još kosu dugu poturi nazade, Te prozor manu i na noge stade, Po izbi s' onda tamo-amo vinu: Kakva li guja po srcu ga šinu?
— I tu se njemu glatko čelo nabra, Još tužnim okom kano munja planu, Pa Milu svome da prestane manu, Te brzim krokom kroz izbu korača, Sa zida skida ubojita mača, Ogleda gvožđe skoro zarđalo, Pa dade Milu da
se, pa sad pu(ši), Još su momci piva nagli; On za čašom čašu suši, Dok mu s' umlje ne zamagli, Tad ustade, krčmu manu, Te batrgnu u kavanu. 77.
IV On je manu iznenada, Da jaduje dokle živi; Pa opeta jadna mlada, Ni ga kune, ni ga krivi. Kô za suncem što u noći Cvetak
IV Sunce granu, on uzdanu: „Valjda opet nije, Bože!“ Prozora se plao manu, Jer izdržat već ne može; Kâ munja se izbom savi, Dva-tri puta njome prođe, Nešto misli, pa.
VI Ode konjic kao strela, Ode pusti niz poljanu, Gle ga veće sprama dela, Gle i njega veće manu, Tilo kljuse i pretilo, A gospar mu pušta vonju, Kâ i njemu da je milo, Kâ da otim kroti bolju, Bolju tešku srca svoga
Oh tu njegov grdni jade! Kad sunašce ponestade, Kad zavičaj slađan manu, Na srdašcu ljutu ranu, Kada iz nje krv poteče, Zaš' ne pusti da isteče?
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Tek kad se Toda okrenu i bono smešeći se manu mu rukom, on se tad odvoji od nje gledajući je začuđeno i preneraženo. Posle venčanja opet je bilo veselja.
— Dimitrijo! — viknuše svi preneraženo kad ga videše onako krvava. Ali on samo manu rukom i istrča... Vide kola na koju stranu odoše pa se pusti za njima. I nastade trka.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
se srećno završi borba, uprtač puče, odleti torba, a Lisac riješen tereta crna uzbrdo zdimi brže neg srna. Manu ga Mačak, pa torbi hrli, drugara vadi, snažno ga grli, miluje krestu i repić kriv. „Pobogu brate, jesi li živ?!
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
ADVOKAT: Pa ipak, ja imam jednu osobinu ili bolje reći: manu, koja vam ni u kom slučaju ne može biti ugodna... DANICA: A ta je? ADVOKAT: Ja umem biti i ljubomoran.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Jest, vozarima — dodaje Rajko punilac — a mi poslužioci idemo stalno peške. — Eh — manu rukom pešak. Zatim pripali cigaretu.
Setismo se da su njega gađali naši pešaci. — Bogami! — manu glavom Trailo. — Ja sam bio gotov da okrenem niza stranu sa sve top, makar i glavački — veli Milojko, prednji vozar.
Rajko je ječao i tek bi prevalio preko usta: „Vode.“ Mi smo ćutali. Stanoje pogleda upitno podnarednika, a ovaj manu rukom kao da veli: „Svršeno je sa njim, a ti čuvaj sebe.
Narednik u nedoumici pogleda u mene. Ja se nasmejah. Razvuče i on usta — manu glavom i pođe izlazu, ali onda zastade. — A, ako ne pristane? — Šta neće?... Mora, sanitet zahteva!
— A, jest! — manu jetko glavom. — Sigurno bi to artiljercima bilo prvi put. Ko, bre, od vas ode u apsu? — E, bato — upade Aleksa — drugo
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Nije sunce nego Božo, Koledo, koledo! Nosi igru za pojasom, Veselo, veselo! Manu igrom na junake, Koledo, koledo! Junaci se razigraše, Veselo, veselo!
Junaci se razigraše, Veselo, veselo! Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na nevjeste, Nevjeste se razigraše.
Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na đevojke, Đevojke se razigraše. Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu
Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na đečicu, Đečica se razigraše. Svi u kolu veselo, veselo! Hajd’ u kolo koledo, koledo! 20.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Pa kad postelju trnovitu manu, Na njoj ostavi krvi svoje rosu — A kad sunce granu, Trn se crvenim, slatkim plodom osu... 2.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
— Pa što dopušta da ga jaše? Mehandžija manu na mene glavom, te odosmo malo u stranu. Nasmeja se nekako prezrivo i reče: — Pa to se kod nas smatra za počast koje
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Dosta sam vam dao i srebra i zlata, šta hoćete više od mene?“ Oknari ne htedoše da se manu, nego navale i po treći put.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Ako mi ko za manu pripiše što ortografiju nisam pazio, neka izvoli rasuditi da mi dosad na našem dijalektu s našim slovami gramatike
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Mlađi fratri otidoše da urede seljake za sprovod. Bakonja vidje oca na trijemu pred mađupnicom i manu mu rukom, te Kušmelj pođe za njim.
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
i ovamo: neke k nebu, a neke od neba, kako ono trudoljubne pčele kad im ruka blagodatna tvorca sa štedrošću prospe manu slatku, te uzavru tamo i ovamo na vjenčano sa tišinom jutro.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Ne beše sam; pod ruku sa njim, šetala se jedna mlada dama. Kad me primeti, manu mi rukom i viknu: ,Hemfre! Jesi li živ i zdrav?’ - ,O dragi, gospodine profesore’, rekoh mu, ,nek je Bogu hvala!
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
na prvo mesto a podvlačio debelom crvenom crtom, te izgleda po tome da je to za njega bila stvar najglavnija, da je tu manu ponajviše mrzeo.
Ali šta? Ja imam jednu manu zbog koje bih poludio, zbog koje se na kraju krajeva moram obesiti u vezi sa faktom da sam reduciran, te, kao što sam
— O, ništa, molim — rekoh ja mucajući više zbunjen nego moj saputnik koji živo nastavi: — A tu manu objasniću vam odmah. Recimo nastane sukob, strašan, besomučan sukob i šta?
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
EVICA: Ah, i on mi ne da da za tebe pođem. VASILIJE: To ne može biti! EVICA: Cela istina što ti kažem, a svu ti manu nalazi što si siroma. (Plače).
Petrović, Rastko - AFRIKA
Dok večeramo u Manu oni su blizu u kutu iza mene. Odsedamo u bengalou trgovca Jorka, koji je na putu, ali čije sluge znaju da su moji
Svaki deo tela daje naročitu moć onome koji ga pojede. Naročito su cenjeni obrazi i polni organi. U Manu je sasvim skoro bio proces jednome čoveku–panteru.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
prigari, u čem može, znak svojega žiga; Traži navlaš u svačemu najružniju stranu, Da je čisto kao sunce, našla bi mu manu. Sve nek' ide! Ali evo moje ljute tuge: Što ni pjesne nisu s mirom od njezine ruge!
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Ivanjdan se primicao. Dadara je dovodio jednu po jednu, ali je Jevđenije svaku odbijao, nalazeći joj neku manu. Neka je imala kvarne zube, druga je bila zdepasta, treća je imala kratke noge, četvrta je bila mršava. I tako redom.
Znalo se da će on, na kraju krajeva, iščeprkati odnekud jednu kojoj Jevđenije neće moći naći manu. Tako se i dogodilo. Kad su doveli Janju koju su našli u jednom selu kod Arilja, Jevđenije je samo zanemeo.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Dobili smo i konzerve. Neko sitno seckano meso, po ukusu slično svežoj šunki. Ali vojnici mu odmah nađoše manu. „Magareće meso“ — vele. Ipak su prazne kutije letele svuda naokolo. USOPŠI, RAB BOŽJI...
Kad ga ugleda, Luka kao udaren električnom strujom, podskoči. — Ovam’! — manu mu prstom. Isajlo priđe pognute glave i natmuren. — Gospodin posilni bio je u varoši? — Jesam, gospodine poručniče.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
na jedno smislio“, „Proli suze niz gospodsko lice“, „Zemlji pade, pušci oganj dade“, „Na zlo ga je mesto udario“, „Manu sabljom, odseče mu glavu“, „Ni zemlja ga živa ne dočeka“ itd. itd.
“ Al' je sestra srca žalostiva, žao joj je brata rođenoga, ona ciknu kako ljuta guja, manu glavom i ostalom snagom, iz glave je kose iščupala, ostavila kose na direku, pa dovati jednu krpu platna, preturi je
Turčin manu, a dočeka bane, na sablju mu sablju dočekao, po poli mu sablju presjekao. Viđe bane, pa se razradova, ljuto savi i otud i
Ode Ture na vodu Maricu, a kad viđe ranjena junaka, uze gledat sablju okovanu: manu njome, odsječe mu glavu, skide s njega divno odijelo, pa on ode dvoru bijelome.
da ti možeš dobit agaluke, najprije bi sebe izvadio; već daj amo sablju okovanu!“ Manu sabljom od Prilipa Marko, skide glavu Turčin-Mustaf'-agi. Otidoše caru kazivati; car po Marka opravio sluge.
“ Skoči Marko na noge lagane, obrnu se i dva i tri puta, sav se čardak iz temelja trese; pa poteže sablju zarđalu, manu sabljom zdesna nalijevo, te on Mini odsiječe glavu, pa povika iz grla bijela: „Sad naval'te, moja argatijo!
“ Novak Marku tiho govorio: „Eto sablje, a eto nakovnja, ti ogledaj sablju kakva ti je“. Manu sabljom i desnicom rukom i udari po nakovnju Marko, nakovnja je pola presjekao, pa on pita Novaka kovača: „Oj, boga ti,
“ Prevari se, ujede ga guja, prevari se, pruži desnu ruku; manu sabljom Kraljeviću Marko, ods’ječe mu ruku do ramena: „Eto sada, Novače kovaču, da ne kuješ ni bolje ni gore; a naj tebe
Potegoše sablje okovane, jedan drugom juriš učiniše: manu sabljom Kraljeviću Marko, deli-Musa buzdovan podbaci, prebi mu je u tri polovine, pak poteže svoju sablju naglo da udari
Njemu veli bolestan Dojčine: „Iziđ' amo, da ti potkov platim!“ On iziđe pred svoga duđana; manu sabljom bolani Dojčine, nalbantinu odsiječe glavu, pa na sablji glavu dohitio, izvadio oči nalbantinu; oči zavi u
Miloš pade, a Maksim dopade; koliko mu krvce žedan bješe, manu sabljom, ods̓ječe mu glavu, pak je vrancu baci u zobnicu, a đevojku ote u đevera, pak pobježe na muštuluk majci.
Arap pade u zelenu travu, a dopade Starina Novače, sabljom manu, os̓ječe mu glavu; pa dopade deli-Radivoju, pres̓ječe mu tenef na rukama, a dade mu sablju Arapovu.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
MANA S NEBA U pustinji pri Mojseju što je s neba puštao Bog Izrailjma manu jednoviđenu, a u usti žvaćući im, kako je koji što zaktevao jesti, i našto bi mislio, — one slasti i okusa i bivala bi
Roditelji na svoju decu mrze i deca na svoje roditelje mame se. Muževi na svoje žene kovlaišu, manu iznose i proteruju ih i žene na muževe viču i prkose im.
preoteli i prisvojili gojeći se i bašeći, noseći se u meku gospodsku ruhu jošte bezčinstvo vam provodeći u veselju, — manu u svačem pronahodili i namćor družini na komadu hleba ste bili.
I to razmeće n razbija brigu, srđenje taška, naglost zausteže, jedovinu kroča, slast razliva, tije i rastaplja zavist i manu, iznosi kicoštvo, oblakšava i veseli nadanje, ako i bojanju za štogod [razloga ima], kako i odašta li ljuti se, duha zlom
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
A ona se stidi, hoće od stida da proguta onu maramu koju je metnula na usta, i sva srećna pruža ruku Manu, pa igra s njim! Ne igra, nego leti kad Mane povede „Osamputku“ ili „Potresuljku“!
Tek onda poče majka poizdalje nagoveštavati Manu da bi već trebalo da joj nađe „odmenu“, jer ona je, veli, već ostarela.
— ote se mnogima uzvik kad ih videše jedno do drugog kako igraju. I svi samo Manu i Kalinu gledaju; svi ih gledaju zadovoljno s prijateljskim osmehom na licu, kao kad se nešto milo, svoje gleda...
Zona više i ne pogleda na Manu, igra i dalje i sve gleda u Manulaća čorbadži-Ranđelovog, a kad Mane dođe u igranju prema njoj, a ona ga i ne gleda, nego
A Manu steglo nešto u grlu; zabolele ga slepe oči, a u ustima mu gorko i suvo. jedva je čekao da prestanu Cigani. Kad se svrši
kući pravi lom zbog igranja Zoninog, za koje stari Zamfir zna, a još više zbog Zonine naklonosti prema Manu, o čemu Zamfir i ne sluti, jer svi kriju to od njega.
Stara, iskusna i rečita tetka Taska uzela je na sebe tu tešku i časti punu dužnost da opet izbije iz Zonine glave Manu kujundžiju.
Počela je čak od oca Manina, Đorđije; ni njega nije ostavila na miru. Upravo, nije ni spominjala ni pretresala Manu, nego Đorđiju, dodajući: neka se Zona seti one reči koja veli da iver ne pada daleko od klade, i: što mačka omaci, da
I tako je Doka doznala i odmah shvatila i jasno joj bilo da stvar po Manu stoji vrlo povoljno, i da je pravo čudo što se već i svršilo nije.
A što pa ti tol’ko smićeš? — E, ja sam si tetka na Zonu! — veli Taska. — Ja pa tetka na Manu! — odgovara Doka. — Men’ mi kef za Manulaća — veli Taska. — Men’ pa za Manu! — veli joj Doka, pa se okrete ostalima.
— veli Taska. — Ja pa tetka na Manu! — odgovara Doka. — Men’ mi kef za Manulaća — veli Taska. — Men’ pa za Manu! — veli joj Doka, pa se okrete ostalima.
Ako ne uzne iz vašu kuću, — će ostane neženet? Mori, za toj lasno. „Imaš si grbinu, samarice dosta“; ta i za Manu i ženenje njegovo lasno... — Može, ama sproti seb’ priliku.