Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
GLAVA DRUGA U njoj je opis Manasija kujundžije, poznatog i pod imenom čapkun-Mane ili Manča, koji je — iako ova pripovetka ne nosi njegovo ime kao naslov — ipak nekako glavni junak ove pripovetke.
Samo duhnu na nos: „Hm! Jaga, što je džimpir! Anasana!“ reknu kad Manča prođe kraj njih, pa se od silna čupkunluka lomi kad ide, a nakrivio fes na jedno oko.
Ali sve skupa ipak složne behu u tome da Manča treba već da se ženi, i da one sve složno treba da legnu na posao, pa da mu traže priliku.
kup u amam, ta da gledaš i seiriš i biraš, ete, za tvojega Manču, pa da ti, kako i men’, dođe žal i krivo što nesi ti Manča! — Ih, — graknuše neke — što je brljivo! Neje te ni sram! Pi, kakvo zborenje! Idi si dom! Nesrećo bećarska!...
— Što ti trebam? — Pozva’ te, bata-Tasko, imam si, ete, golemu muku da ti reknem... Ono moje brljivo dete... Manča de... iskam da ga ženim, a on se, ete, rita kako magare kad si neće samaricu na grbinu...
Amet! Dede seci za dva groša od ketenu alvicu... A Zona se kreće ljuta, ništa mu ne veli, nego ide školi. A kad je Manča vikne da ponese dadi alvu, a ona se okrene i samo isplazi jezik na njega, pa produži put.
Tu je još Zona čula za Manču da je najlepši momak i videla da se sve otimaju da do njega igraju. A Manča je bio već na glasu kao momak i igrač.
Promeni se, kao i sve što se u svetu vremenom menja... I sada se izmeniše prilike i uloge. Sad je Manča gledao onako kao nekada ona njega, a Zona njega malo bolje nego on nju nekada.
Sad je Manča gledao onako kao nekada ona njega, a Zona njega malo bolje nego on nju nekada. Ali je i Manča bio i ponosit i imao neki svoj način i taktiku, tako da je nazovem.
Kad zasviraše „Niševljanku“, Manča se uhvati do Kaline. Zona više nije igrala. Gledala je kako igraju, a nije ispuštala iz očiju Mana i Kalinu; gledala
— Za drugo ništo zborismo! Kako da bidne!... — Lele, Jevdo! Što će da bidne ubavinja kad se uznu! Ubav Manča, a ubavo, ete, i Zamfirče, onoj Zone — ta što će deca da gi bidnu ubava, sve na tatka i na majku!...
— Došla si, navodadžisala si, ništo neje bilo, — e, sag se vrćeš... Sas zor ne biva!... — E, zašto da neje Manča prilika?!... Zar što su čorbadžijski? — E de! Debarsko neje ovo, ta da se otimaju devojke... — Mori, i vaše se znaje!