Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
– Lazo!.. Lako!... Lazo!... Lazar poče dolaziti k sebi. U strahu on ne poznade glasa Marinkova, pa ne smede ni oka otvoriti. Marinko je neprestano vikao... Jedva se Lazar osvesti i poznade glas.
Kruška se ozbiljno zamislio. Sve ovo, ovo zbližavanje popovo i kmetovo sa Aleksom, upornost Jeličina, ova priviđenja Marinkova, sve to nekako čudno, teško, pade mu na dušu.