Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Lazar se predade sudbini... Dođoše pred han... Marinko propusti Lazara napred. Lazara beše snaga izdala. Bez Marinkove pomoći on ne mogaše prekoračiti praga. Vatra sa ognjišta osvetljavala je xan.
On je prijatelj i tebi i tvojoj kući; ti ne smeš pljunuti na ljubav njegovu!... Ivan sagao glavu pa se zamislio... Marinkove reči urezivaše mu se u srce. On je osećao da su one istinite.
Ne smeš ti voleti ono što oni ne vole!... Ivana kao da neko oprlji ključalom vodom. On oseti koliko su istinite Marinkove reči. Znao je popa koliko ume da mrzi. On vide očima provaliju koja ih deli... Ali se stade protiviti. — Šta?