Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Nisi ga ubio! — Ali, on je... pao! Turčin udari u dlan. Jedan se pandur pojavi na vratima. — Je li tu Meho? — Jeste. — Nek dođe. Meho uđe u odaju. — Kad si ti vidjeo onog Aleksinog čapkuna? — Prije jedan sahat.
pao! Turčin udari u dlan. Jedan se pandur pojavi na vratima. — Je li tu Meho? — Jeste. — Nek dođe. Meho uđe u odaju. — Kad si ti vidjeo onog Aleksinog čapkuna? — Prije jedan sahat. Vidjeh ga u voću, kod kuće.
— Prije jedan sahat. Vidjeh ga u voću, kod kuće. Lazar obori glavu, kao da je sv. Aranđeo nožem dohvati. — Idi, Meho. Meho izide. Obojica zaćutaše. Turčin stade hodati preko sobe. Podavio bradu, pa gricka, vidi se: nešto krupno misli.
Vidjeh ga u voću, kod kuće. Lazar obori glavu, kao da je sv. Aranđeo nožem dohvati. — Idi, Meho. Meho izide. Obojica zaćutaše. Turčin stade hodati preko sobe. Podavio bradu, pa gricka, vidi se: nešto krupno misli.
Marinko preblede i reč mu zasta u grlu. I Kruška staješe preneražen, ali brzo dođe k sebi te polete vratima. — Meho! Aso! Ibro!... Brzo napolje! Vidite tko je tamo!... Momci istrčaše u pomrčinu. Ali pomrčina kao testo.
— Ama sad hoću! — Nemoj! Bole Drugi put! — Ama reci mi: koga si još mislio zavaditi?... Šta si se uplašio? Meho! Daj donesi Marinku malo rakije, neka čovjek dušu prihvati! Na, puši! Marinko zapali lulu i srknu malo rakije. — Pij!
— upita harambaša. — Turčin!... Drugog imena ne znam, a i što će mi!... Zvao se on Mujo ili Meho, Asan ili Alija — meni je dušmanin jer je Turčin!... Zato dođoh ovamo, misleći da vam neću biti na odmet...
Aleksa je sedio oborene glave, gologlav i raspleten. Samo diže glavu, pa kad vide ko mu je gost, on je opet saže. — Meho!... Ibro!... Aso!... — viknu Kruška. Panduri pritrčaše. — Sve preturite!... Turci se raziđoše po odajama i zgradama..
— Kazaće kad je majku za sisu ujeo!... Ja ti jamčim! Kruška udari dlan o dlan i pandur se javi na vratima. — Idi, Meho, pa mi zovni Aleksu Aleksića. Pošto Meho ode, on se okrete Ivanu i Marinku. — Jeste li sigurni? — Siguran sam!
Ja ti jamčim! Kruška udari dlan o dlan i pandur se javi na vratima. — Idi, Meho, pa mi zovni Aleksu Aleksića. Pošto Meho ode, on se okrete Ivanu i Marinku. — Jeste li sigurni? — Siguran sam!
— Tako, tako! — rekoše obojica. A Marinko dodade: — Videćeš da li ti još vredim! Nisu dugo čekali. Meho se vrati i dovede Aleksu. On uđe u odaju, istina nešto bled, ali miran i odlučan. — Je li ti, more, — reče Turčin.
Krušku naljuti ovaj oštri odgovor. — A znaš li ti, bre, šta mogu ja? — ciknu on. — Ako bog hoće — ništa!... — Meho!... Aso!... Ibro!... Panduri se pojaviše na vratima. — Odvucite ovog matorog psa u podrum.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Tu se pišu istorije đačke, sve u ludom vrije izobilju: „Petar Krekac pokrao piljara, prasac Meho voli gusku Ljilju, Mile Batić zaljubljen u Micu, bata Kole voli razrednicu.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Muja Hrnjicu ubio je iz zasjede u Petrovoj gori pobratim mu poturica Meho Katarica; Omer je izgubio glavu panuvši kraj vrela Korenice u busiju Stojan-harambaše, a Halil pao je pod Banjalukom u
Početak bune protiv dahija, Boj na Čokešini, Knez Ivan Knežević, Boj na Salašu, Boj na Mišaru, Miloš Stojićević i Meho Orugdžić, Hvala Čupićeva, Boj na Loznici, Luko Lazarević i Pejzo, Bjelić Ignjatije, Lazar Mutan i Arapin, Stanić
I među Trojcima, dakle, imade evo ronaca! Istog je kvaliteta humor u sledećim stihovima naše pesme Miloš Stojićević i Meho Orugdžić: Puče puška, zapjeva Milošu, Orugdžiću na žalost odjeknu; vrag dogodi, te Meha pogodi.
Poče Meho dremat na đogatu, a Miloš mu stade govoriti: „More, Meho, je l' ti malo pića? Mlogoga sam tako napojio, pa kad zaspi,
Poče Meho dremat na đogatu, a Miloš mu stade govoriti: „More, Meho, je l' ti malo pića? Mlogoga sam tako napojio, pa kad zaspi, više se ne diže“. Uz humor vanja pomenuti ironiju.