Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Te još kako čita ona, pa sve naglas! — Ako ste tako strasne čitateljke — umeša se obazrivi Pera, obrativ se Melaniji — mogu vas poslužiti zaista lepim romanima o kojima se suvremena kritika najpohvalnije izrazila.
— O, s drage volje — veli Pera. — Ako su na nemecki napisane — veli gđa Persa — onda će bolje biti da je pošljete Melaniji; ona zdravo dobro govori nemecki, pa će ona pročitati i Juli sve na srpski ispripovedati i protolkovati.
Pa tako i prekosutra, tako da se to dosadilo ne samo Melaniji koja se unterhaltovala, nego i svima u komšiliku, pa čak i baba-Tini, koja se još pre pedeset godina unterhaltovala.
Zar jedno mlado žensko stvorenje — reći će oni — u tim godinama (a koliko je pak godina Juli, koliko i Melaniji, to pisac nikako nije mogao da dozna), pa da ne oseća, nego da je kao kamen prema laskavim rečima jednoga onako lepog
Ispovedio je već i on Melaniji i ova njemu najpre simpatije i naposletku i samu ljubav; a to su isto i oboje priznali pred roditeljima, i već onako
— Je l’ polučio onaj što je zaslužio? — Sve, sve sam točno po inštrukcijama izvršio — odgovori pop Ćira Melaniji. — Dakle?.. — pita opet gđa Persa. — Posle, malo posle... čućeš već. — Jesi l’ dobio udovletvorenje?
Mesto je po volji svima, pa i samoj Melaniji, koja je za varoš i stvorena, kako je već toliko puta rekla frau Gabriela. Davno očekivani i željeni dan došao je.
Sad je, hvala bogu, i popadija zadovoljna, više nego i sam pop. Melaniji se tu dopalo. Velika varoš, ima fina varoškoga sveta; svega i svačega što se samo poželeti može; »a moja je Melanija
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
- Ti se ne ljutiš? - šapnula je. - Ja ništa neću reći Vesni ni onoj drugoj, ni bilo kome, a ti ćeš napisati pismo Melaniji! - zagrlila me je a nadlaktice su joj bile tanušne i hladne. - Ne moraš da me grliš, Rašida. Napisaću!
- Ako završimo? - rekla je. - Ako ja ne ostanem da bubam fiziku čitavo leto? - Rekla si da je pismo Melaniji upalilo. Rekla si da je popravila sve kečeve onog dana! - Sve koje je pitala. Mene nije pitala. Moje prezime je na Č.
Rekoh joj da ne brine: Mita će ujutro svratiti do mene pre nego što ode da Melaniji odnese novine i mleko. Sve će biti „o kej”!
- promile mi hladnoća niz kičmu. Šta ako ona opazi zamku? Ipak je Rašidi četrnaest godina, a Melaniji pedeset. Video sam sasvim jasno njeno sivo lice sa sivim očima i sivom kosom kako se, zatvoreno i strogo, obrušava na
Verovao sam da ne pišem Melaniji, već Rašidi, i u pisma sam unosio toliko strepnji, nežnosti i nestrpljenja da je Melanija, konačno, položila oružje i
To sa Melanijom, mislim. Odvukavši se jedno pedesetak metara dalje, rekoh joj da sam zakazao sastanak Melaniji: - Ti, Bodo? Pa ti si lud! Šta bi ti mogao reći nekom kao Melanija?
Ono što je on imao da nam kaže o Melaniji bio je predlog da joj u sledećem pismu zatražim novac. Ako je ona, verujući poruci mog prethodnog pisma došla na
šapnuh sebi setivši se Atamanove primedbe u trenutku kada sam odbio da Melaniji zatražim novac. Sada sam znao da će joj reći, da će joj izručiti sve o meni, o pismima i Markoti, o svim tim
Govorili su o Melaniji kao da sam je silovao ili ubio. Da sam mogao da mislim kako treba, shvatio bih da nisu bili na sasvim pogrešnom putu,