Upotreba reči mene u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

I njega su sa mnom dušmani naroda našega gonili, i on je stradao za veru i slobodu, i on je pored mene u vlažnoj tamnici ležao; i ja sam ga hrabrio, a on je mene tešio. I gle! Ja sam ga preživeo...

gonili, i on je stradao za veru i slobodu, i on je pored mene u vlažnoj tamnici ležao; i ja sam ga hrabrio, a on je mene tešio. I gle! Ja sam ga preživeo... I sada mogu, kao ovaj nesrećnik sa raširenim rukama, reći: „Nema ga! Ne!

Istom je pre četiri dana legao u postelju... Prvi dan i noć bacao je krv. Drugi dan, izjutra, beše miran, svetovao je mene i decu, govorio nam je i o vama. Više je puta povtoravao da se u nuždi i bedi na vas obratimo...

— Majku mi dovedite! — govoraše jedan mladić u prljavoj seljačkoj košulji. — Ko kaže da ona mene ne voli? Ona samo na oca mrzi, a mene voli. Oh, majko, majko!...

— govoraše jedan mladić u prljavoj seljačkoj košulji. — Ko kaže da ona mene ne voli? Ona samo na oca mrzi, a mene voli. Oh, majko, majko!...

Ne!... Nećeš mi ti, sestro, ostati bez krova, a i dete“, veli čiča Marko, pokazujući na mene, „treba nešto da nasledi po čemu će oca spominjati!“ Drugi put opet dođe, pita imamo li brašna.

„Rekao mi je babo da vas pohodim: možda će vam što trebati?...“ reče stidljivim glasom mojoj tetki, mene i ne gledajući.

“ Od podne do ponoći!... Ta to je čitav vek zaljubljenima!... „Pomakni se malo, Grlice!“ veli on, sedajući do mene na klupu. Ja bih htela dalje da idem, ali mi koleno kleca...

Tako nam prođe noć, umilna noć!... I danas, kad mesec prospe svoje setne zrake po lugovima i po dolinama, mene obuzme neka neiskazana tuga, neka čežnja, išla bih nekuda, tražila bih, gledajući suznim očima u te blede mesečeve

“ Gospodin se veselo nasmeja: „Ne umiru veštice tako olako!...“ Sad dođe i na mene red. I meni se učini da me s nekom osobitom pažnjom onaj crnomanjasti gospodin od pete do glave meri...

da ne budeš sama, nikad više da ne budeš bez mene!“ Posle toga ogrnu opakliju i ode da se posle dva sata vrati, da me više nikada ne ostavi samu!

A posle čuh njegov tužan glas gde mi u isprekidanim zvucima pripoveda nesreću koja se dogodila: „Grlice, mene su ranili, baš kad sam poharu izvršio... Mene će uhvatiti, Grlice, a ti ćeš ostati sama...

Obradović, Dositej - BASNE

Pritom znaj, predraga junoste, što god dobro i polezno ove godine od mene polučiš da za to ja i ti našemu milostivomu i blagodjetel|nomu Z o r i č u blagodariti imamo.

„Koja fajda što me je moj otac učio da ja nikoga ne prevarim, kad me nije naučio kako ću učiniti da i mene drugi ne prevari”, veli Žil Blaz.

Meni kukavnoj! Kako si me osakatila!” „Ko ti je kriv?“ odgovori kupina. „Ko ti se reče za me hvatati i od mene pomoći iskati, kad ti dobro znaš kako ja pomažem?

Kako će se ovo iziđi?” „E, o tom se ti staraš? Ne brini se“, — odgovori lisica — „samo ti slušaj mene, pak se ne boj. Stani uprav poduprevši pređne noge k zidu, sagni glavu, i nakloni rogove spred.

Ovi mu kaže svoje namjerenije. „E, moj brajko”, — odgovori mu kurjak — „niko više ne putuje od mene, pak me vidiš kakav sam ti.

Nema ti boljeg sveta od onoga gdi je kome pun trbuh! Da ti hoćeš mene uputiti gdi ja mogu tako odebljati kao ti, tamo bih ja išao.

” „Niko mu je od mene neće bolje čuvati”, odgovori kurjak. I tako pođu. Pri osvitku upazi kurjak da je psu oguljen vrat.

„Nitkove!” — reče mu konj. — „Zaludu ti mene toliko tareš i oko mene lažeš, kad ti meni moju običnu zob ne daješ.” Naravoučenije Ovo pristoji onima koji ne

„Nitkove!” — reče mu konj. — „Zaludu ti mene toliko tareš i oko mene lažeš, kad ti meni moju običnu zob ne daješ.” Naravoučenije Ovo pristoji onima koji ne ispolnjavaju svoje dužnosti,

„Nit me se više boj”, — reče mu Adrijan — „nit sakrivaj od mene; ja sam već cesar!” Jošt jedno podobno ovom. Ludovik Dvanaesti, budući jošte herceg burgundski, imađaše neke od

i ostaviti oca i mater, ženu i čada, dom i imjenije svoje, a nećedu već jednom da se osveste da Hristos pridodaje: „mene radi i Evangelija!" A sad, kad moji roditelji i srodnici veruju Hrista i Evangelije, zašto da ih se odričem?

He udri ti na me, ja na te neću.” „Ta meni je to svejedno”, — odgovori lonac — „ta ja na te udario, ta ti na mene.“ Naravoučenije Od zla i pakosna, a jošte kad je jači, najbolje daleko stajati.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Kucajte se peharima i krunama! Kucajte se i buradima, i zvonima! Kucajte se, ako hoćete, i kulama! A mene, pošto izvedem iz čamca, istimarim i napojim, i nahranim ovim konjskim čičkom ovu ragu, ostavite Beogradu na pragu!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Moj otac i mati imali su osim mene jošt pet sinova: Nikolu, Petra, Grigorija, Dimitrija i najmlađega Simu, koji je u Ćesariji učio vojenu akademiju i bio

Turci uplašeni odu što su brže mogli, a ja se vratim nesrećnom gospodinu Mijušku, i on okrene meni govoriti: ,Car je mene poslao k tebi da ti koje najvrednije ljude znaš pozoveš, da se dignu da varoši palimo i Turke bijemo.

” „Docnije dođe jedan oficir k nama i zapita: ,Ko je tu knez Aleksa?’ i Arsa mu odgovori: ,Ovo je’ i pruži ruku na mene. ,Hajde’ veli, ,zove te car!’ — Kad reče: ,zove te car’, prođoše me mravi od pete do perčina.

i držite u skupu; ja ću vam poslati jednoga fendrika s nekoliko frajkora i čuvajte narod, da se ne porobi, a i mene će skoro car poslati, da na Zabrežju šanac načinim i topove prevezem, no treba, kad vreme bude, da i vi ljude pošljete

” A ja kad to čujem, čisto rastem i gordim se, i mislim da sam učen i preučen. Kad mene moje komšinice hvale, mislio sam da mi ne treba više ništa ni učiti.

onda pomislim: baš su meni dobro kazivale moje komšinice babe, da sam ja učen; međer i moj učitelj Sabov ne zna više od mene, zato on meni ništa ne govori, a kad on od mene više ne zna, što da sedim ovde zaludan — i želio sam da idem kući.

babe, da sam ja učen; međer i moj učitelj Sabov ne zna više od mene, zato on meni ništa ne govori, a kad on od mene više ne zna, što da sedim ovde zaludan — i želio sam da idem kući.

nedelju dana, mislio sam, da mi ništa više ne treba učiti, i čisto sam se radovao da moj učitelj ne zna više od mene i da ću se kući skoro vratiti, dok on jedno jutro donese mi jednu knjigu i kad sednem za astal, upita me: „Kad si sve

Kršne Glave, oba stari i ne velike nauke, no što se tiče krstiti i venčati i druge obrede crkvene, to su dobro znali i mene u tome poučavali.

moje vojevati, i poznato vam je da ja moje zakletve ne prestupam niti cara izneveravam i ostavljam, no car ostavlja mene i sav narod srpski, kao njegovi stari što su naše pradede ostavljali.

Kad ode pop Luka Lazarević, dozove moj otac mene da pišem pismo veziru. On diktira a ja napišem pismo, ukoliko se opominjem o tome, kako su u Šapcu ostala prikrivena

No kad vi tako hoćete, to je za mene lakše. Ja ću mome bratu, vidinskome veziru Pazmandži-oglu, jedno pismo pisati i s njim se pomiriti, moje vojske umaliti,

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Ali mu navrh glave rog, kao ovaj direk pred mehanom — ni uzmi ni ostavi toliki, pa stoji pravo kao usađen!... Bogami, mene ti podiđoše mravci! Nadam ti ja bežati, a ono sve brže za mnom.

Obazre se i reče: »Moli se bogu, Radane, što petao zapeva, a ti bi zaista upamtio mene. Nego svejedno tu je glava šećera!...« I nestade ga.

Doboš ja! Što bre, uzimaš pare kad ne moš vratiti!... U mene, Dašo, nema šale! — Tu se kapetan maši rukom za čašu u kojoj beše dopola vina.

Meni obreče treću paru... Ta, znaš, hvala bogu, da mu nije bilo mene, ne bi groša dobio!... — Pa je li ti barem dao tu treću paru? — upita Pajo.

Dođe drugi da moli za nešto — tako prođe i on. Ele, svaki dan tek kupi po neko glavu šećera od mene. — Ama zar to nisu ljudi potpazili šta radite? — Nisu ja!... Namirisali su to oni odmah, ali su ćutali! A i šta bi mu?

! Robijaš stade, pogleda ga, pa uzviknu: — Aha, Đuko! Nuto, bogati — otkud ti ovde? — Donese i mene vetar, Radane. Vi'š, ja s mojim kapetanom kvit! — Jesi davno iz Vladimiraca? — Prekjuče sam pošao.

— Tako se svi hvale njime! — potvrdi i pisar. — Znam ja sâm — reče pop — bio je i kod mene jedno leto, i ja nisam imao boljeg momka od njega. — Hm, hm! — učini Milun i malo se zamisli.

— Neće ti preskupiti, a najposle gosa si, bogme, pa plati mu i više. — Pa bi li ti služio kod mene, Srejo? — upita Milun okrenuv se onamo Sretenu.

— Jes', jes' — povikaše ostali. — Bolje ranije. — Najposle kako reknete — reče Sreja. — A šta bi ti tražio od mene do Mitrovadne? — Petnaest dukata — gazda-Milune. — E mnogo je petnaest. Stanoje ti plaća deset.

Vidak se iskašlja malo, pa poče: »Ugovor između nas potpisanih, i to s jedne strane mene Sretena Stojića, težaka iz N., a druge mene Miluna Vučevića, trgovca iz istog mesta, na sledeće zaljkučismo: 1.

, a druge mene Miluna Vučevića, trgovca iz istog mesta, na sledeće zaljkučismo: 1. Ja Sreten ugodih se danas s Milunom da ga od 23.

— 'Oćeš samo da ti što više zaradi — dodade drugi i spusti bremenicu. — Bog s vama! Okan'te se vi mene! — Nema to okani se, nego, de ti meni plati one kace! povika treći. — Kake kace? — Onake!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Neka duboka unutarnja radost prožma mu celo telo kad Kruška reče: — Sjedi ovdje, kraj mene, dobri čovječe! — Mogu ja i stajati, čestiti efendija! — Sjedi, Mašo, sjedi!... Evo ti duhana. Ti pušiš, čini mi se?

On pogleda Krušku pravo u oči... Ovaj spazi. — Šta je? — upita radosno. — Čestiti efendija, ne pitaj! Pusti mene da radim!... Ja sad dobro vidim šta ti želiš!...

Jelica prošaputa: — I baš htede da te ubije? On sleže ramenima. — I to zbog mene! Kao da mu neko opali šamar, on se trže, razrogači oči i pogleda je strašnim pogledom: — Zbog tebe?! — Zbog mene!...

Kao da mu neko opali šamar, on se trže, razrogači oči i pogleda je strašnim pogledom: — Zbog tebe?! — Zbog mene!... Zar ti ne znaš?... A on te odavno mrzi... Stanku najedanput puče pred očima...

stani!... Ona stade. — Je li, Jelice? Pravo mi kaži: ili voliš mene ili njega? Ona se zarumene i obori glavu. — Ti znaš — prošaputa. — A za njega ne mariš? — Ne marim. — Nimalo?

— jeknu Lazar. Marinko se stade ceriti: — Bogme, dijete, pa i glave, ja!... Šta se mene tiče tvoja glava, ja čuvam svoju!... Kad bih ja sad tebe pustio, kud bih onda?... Misliš Kruška ne bi doznao?...

Napreže svu snagu i jurnu da pobegne... Ali ga Marinko stiže i uhvati za vrat. — Pre bi od munje pobegao nego od mene! — reče on i pogleda Lazara strašnim pogledom... Lazar se predade sudbini... Dođoše pred han...

Ni sam ne znam šta mi bi!... Dođe mi da ga moram ubiti! Ili nega ili sebe!... Nisam mogao otrpeti da on bolje skače od mene! Pa onda, i oborio me!... Pa onda, srce mi se cepalo na paramparče kad vidim samo kako ga Jelica gleda!...

Kad ti hoćeš, ja ću se i zakleti, a toli lagati! — Ali kad lažeš — pazi!... Nemoj da te uhvate! — Ama ne uči ti mene! To je moj stari zapat!... Ja kad stanem lagati, i sam mislim da je istina! — E, tako, vidiš! — nasmeje se Kruška.

pa se diže kolu... Mislim se: daj da vidim šta li je ono čeprkao!... Dok tek Lazar projuri pored mene sa pištoljem u ruci. Ja potrčim ne bih li ga stigao, ali gde mogu ja potrčati s onakim momkom?... Tek samo čujem pucanj..

— Kazaću im da ga mrzim! — A ako te budu naterali? — reče Stanko i upilji u nju. — Mene ne može niko naterati! — reče ona i sevnu okom. — Ako sam teška rodu, onda... — Onda? — Onda ću kidisati sama sebi!..

Zavrzan zagleda, pa pruži Stanku ruku: — E, ej vala ti! U svemu si bolji od mene!... Harambaša mu priđe, pa ga potapša po plećima. Oči su mu sijale od zadovoljstva.

Dučić, Jovan - PESME

PADANjE LIŠĆA Koračaše nema, hladna, pored mene, Bez srebrne suze u mutnome oku; Kraj nas behu mrtve ruže i vrbene, Padalo je veče na vodu široku Stare jedne

Tesne staze behu Pune kosovaca. Veselo je cvetô Turčinak u njenom govoru i smehu. Ona je kraj mene tada koračala, Strasna kao leto, pored mirnih vala, Polivenih toplim bojama i sjajem. Vaj!

I osećam gde se budi, tihim šumom, Uspavana duša stvari oko mene. I miriše more ribom; dok za humom Svod se stakli, širi, mru i zadnje sene...

Iz sviju stvari ti si u mene gledao, Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju... S bolom pred noge tvoje svagda se predao, Samo za tvojim

SENKA Ide sen moja pored mene, Ognjena sablast i džin modar; Preda mnom kao vođ bez smene, Kao žbir za mnom, nem i bodar.

Zasipa s topola mir po travi... Anđeli veslaju barke sna. Nestaje i s danom deo mene, Putima neznanim kud i sve... Lagano kao što i cvet vene, Umiru jeseni hladne, zle.

POVRATAK Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe U grumen gline užežene, Tad neće više biti međe Između tebe i izmeđ mene. Kad svrši ropstvo dva načela Duha i tela, zla i dobra, Pašće tad uza svih počela U zadnjoj berbi koju obrah.

I ta tamna želja negde u dnu grudi Raste, kô poplava kakve mračne sene. I svakoga jutra budna je pre mene; I često zagreje, i često zastudi. U duši zasvetli... koje je to doba: Zora ili veče?

Ja gde sam? zavapih. Moje delo gde je? Koga sledim večno, nesvesno i strasno? I u meni samom koliko je mene? Koliko?... Sve ćuti. Ah! to je užasno. LjUBAV Je li ovo ljubav, ili bolna jedna Potreba da ljubim?

DOSADA Celo poslepodne na mom pragu sedi Dosada, i gleda nalakćena mene. Oči su joj mutne, čelične, studene, A usne zamrzle i obrazi bledi.

Svejedno ljubiš li drugog ili mene: Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta. Ljubav bi ti moja bila zatočenje, U tvom bezgraničnom, granica i meta; Takva,

Beše kao carska galija kroz pene, S glasom o pobedi; beše u čas zore Himna zemlje suncu; a samo za mene — Red crnih zastava što kroz mrak vihore. Ruka ti je bela meka kao cveće, A moja ostade sva okrvavljena.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Željna sam te. Hoću tvom Joci da kažem... hoću da mu kažem... treba vi, brate, obojica da se ženite! Mene kao stid: — E, bogati, mamo, bože zdravlja! Dok budem imao veću platu! — Dosta je, hvala bogu, pametnome.

Neka je samo tebi draga i neka je čestita. — Tako mi boga! Ona se inače nikad nije klela bogom, a i mene je psovala što sam bio uobičajio uz reč „bogami!“. Ni inače nije ona marila za kake svečane izjave.

Neće te niko ujesti! — Znam da neće! Momak koji ga je pratio otvori jedna vrata. Mene bi stid. — Izvoli! — reče Joca. — Hajde ti napred! On uđe. Uđoh i ja. Za nama njegov asistent, pa onaj momak.

Na krevetu pokraj čiča-Ćorđa sedelo je žensko stvorenje, i ono je gledalo, i gledalo u mene. Ali taj pogled bio je nešto sasvim drukčiji od Đorđeva.

Iz njih je sevala tama. — Vidite li moju ruku? — reče pomoćnik, mašući rukom ispred bolesnika, a gledajući u mene. — Vidim, — reče Đorđe — vidim, plavi se. Vidim prste! — Prste!? — reče pomoćnik s nekom bolnom ironijom.

— Pa koliko ima prstiju? On metnu obe ruke na leđa, i kao čovek koji pruža nepobitne dokaze, gledaše u mene. — A? Koliko? Možete li da vidite? Ah, jadni Đorđe!

Onda Đorđe prvo obrisa oko, i pouzdanim, čisto veselim glasom obrte se pomoćniku: — A ko će mene tamo analizirati? — Šta? — Ta ovo, kako ga zovete? Ova mašina! — Da se elektrišete? Pa to više ne treba.

vi već znate. Ih, ala sam glup! Pa gde je, opet, ta kvaka? Kao da su vrata dva kilometra od mene! Toga dana posle ručka leškario sam na krevetu i razmišljao. Nije vajde.

sam dalje „analisao”, dalje, redom, iako mi se nešto, ja ne znam još šta, sve trpa preda me i kaže mi: „Hajd sad uzmi mene!” „Hajd, turi mene napred!” Ali ja se ne dam.

” „Hajd, turi mene napred!” Ali ja se ne dam. Ja s nemačkom hladnoćom sistematski razrađujem materijal i ostavljam ono nešto naposletku,

” Oh, bože, šta to sve vredi? Ma šta ja radio, mene je ipak bila ponela, celoga ponela ta misao. Ja sam ogledao da je se otarasim, ali sam se opet, grčevito i veselo

i tek kad smo i pivo popili, učini mi se da ću uspeti s mojim predlogom: — Čuješ, — rekoh — hajdemo, bolan, kod mene da večeramo! — Dabogme, da me još izgrdi tetka Soka! — Ta koji ti je đavo, šta ima da te grdi? — Pa tako ...

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— He, he, pojeo ih, milostiva! — Ta, i’te, vi se samo šalite; di ste i’ sakrili? — Pa pojeo, milostiva! — I-ju, mene žalosne! Zar tolike krofne?! — He, he, iz vaše ruke, pa ne zna čovek šta je dosta!

Nego, reci-der, boga ti, šta da radim, jao, šta da radim?! Ti si sad pametniji od mene! — Ne znam ništa! Od strâ, gospodine, ne znam, ni kako mi je ime, — veli Arkadija.

— Baš ću vas nešto zamoliti, slatka gospoja Sido, pa ma se ljutili na mene, — rekla bi gospoja Persa, pop-Ćirina lepša polovina, onoj drugoj popadiji, — sve se kanem da jedared dođem kod vas na

pop-Ćirina lepša polovina, onoj drugoj popadiji, — sve se kanem da jedared dođem kod vas na jedno pola dana, pa da vi mene lepo naučite kako vi to pravite one vaše čuvene puterkrofne.

»A ti onda što si«, reko’ mu ja, »uzeo mene! Bio uzeti gospoja-Sidu, kad ti tako puca srce za njom, pa bi onda imao ko da ti pravi šprickrofne...

Bio uzeti gospoja-Sidu, kad ti tako puca srce za njom, pa bi onda imao ko da ti pravi šprickrofne... a i lepša je od mene, i deblja«... — Valjda puterkrofne, hteli ste reći? — popravlja je gospoja Sida malo ljuta zbog spomenute debljine.

— Molim, molim, da čujem. — Samo tako ću vam pokazati ako vi mene naučite kako se pravi onaj melšpajz što se zove: Saće od zolje od kvasca, jer ste vi u tome, moram priznati, pravi

— Verujem, slatka. — Pa kako je mene moja mama učila, tako ja sad učim moju Melaniju. — Slatka! I moja Juca tako isto. Zna vam ta svašta.

odmah se setila da to zvoni na večernje, pa odmah ostavi rad i stade i sama da se krsti šapćući: »O, bože, oprosti mene grešnu!

— No, kvartir još i razumem, ali da se hranite u kafani... kod Švabe... a, to tek nikako nećemo dopustiti! Bar kod mene nije taj običaj. Vi’š ti to njega!... Nego manimo se toga sad, pa kako bi bilo da vas provedem malo kroz selo do škole..

Popa naredio da se patak zakolje, a popadija odlaže smrt jednako: »Jao mene žalosne! — govorila bi popadija, — a kud bi bio virtšaft bez pátka.

Ovako sam se naučio; nekako mi je slađe s federmeserom. Dvadeset i više godina je kod mene; sam engleski čelik, oštar k’o brijač. Izvol’te se uveriti! — pa ga dade g. Peri.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

On skupio novac, zadržao ga kod sebe i rekao joj: — E sad dobro. Pare neka stoje kod mene. A ja ću da pišem vladici i čim on odobri, venčaću vas.

— Ništa — produžava. - Ne li tada berem bilje? U gluho doba, kad gora, voda, sve se smiri... Kad trava oko mene počne da raste i kamenje po gori da puca, a tad se bilje, u to, gluho doba, ono vidi... tad ono od Boga pada.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Baš su sami bili. — Jeste l', gospodine, dobili od mene pismo? — Jesam. — Pa niste mi dosad ništa na njega odgovorili. — Nisam bio u stvari načisto.

— Pa ništa za to! Kad on ima dve kuće, može se dug črez mene isplatiti, pa na kuću alaturu intabulirati, a gvožđarnica se može napuniti. Ali, kakvog je vladanja?

— Čuli smo. No najpre sam rad znati da li bi gospođa rado za mene pošla, — zapita Ljuba. — Ja nisam protivna, ako otac nije. Samo mi je briga za dete.

— Nemojte odma’ s detetom počinjati. Detetu sam ja tutor, kao deda, pa mu neće ništa kod mene faliti; najpre se osim deteta razgovarajmo. Mušterija u dućanu lupa, ište cigarete. Gospođa Persa iziđe.

— Pa ništa, odma’ preži, pa idi po nju. — Tatijana neće doći. — Zašto neće? — Ja znam zašto. — Pa reci. — Mene mrzi pred ovim gospodarima da kažem. — Ta reci slobodno pred nama, neće ti ništa biti, — upadne čika-Gavra.

jer je čula da joj iz varoši dovode nekog grka đuvegiju, a ona kaže da nipošto za ćiftu poći neće; pre će, veli, za mene poći. — Da, kada bi to do nje stajalo, za koga ona hoće.

Pa kakve ste oštre pameti! Na svašta znate brzo da odgovorite. Ja sam, istina, po svetu prošao, al’ vi opet više od mene znate; kad govorite, ne mogu da vam reči u’vatim repa ni glave, tako visoko govorite.

ću vam toliko kazati da vrlo lako može biti, šta više i verujem da frajla-Julka ima prema meni naklonosti, ali, što se mene tiče, tu sam sasvim čist. — Al’, kažite mi pravo, zašto ste tako oči izvraćali kad ste pevali „Želiš li biti moja”?

Piše Julki pismo, da zna na čemu je: Dražajša frajlice Julka! Ako ste radi za mene razumeti, ja sam, hvala bogu, zdrav, i molim boga za vaše zdarvlje. Ja sam srećno kući doputovao.

Zato primite ovaj izražaj od mene, a vama stoji kad god ’oćete pristup u našu kuću. Ostajem sa počitanijem Julka Nerić Kad je ovo pismo pročitao,

Sad sam se malo raskuražio. Kažite, molim vas, hoćete li vi za mene poći? — Iskreno vam kažem: hoću; al’ od matere morate me prositi, jer bez nje ne može ništa biti. — A hoće li ona?

— To je istina da je od mene pogreška bila, al’ znate, ja nemam običaj nikoga u ruku ljubiti. — Pa zar mi nećete tu ljubav učiniti?

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Poznajem ga lično i poznajem njegova kola, svako je prošao pored mene. Baš glavom baron Gizel, gospodo Boga mi, časti mi! smeška se, malko bled, gleda nervozno levo i desno.

Ja ne verujem. — Onda je drugo bilo. — Onda je drugo bilo? Zašto? Ali, čekaj znam zašto. — Mene je stid od tebe, Jurišiću. — Pa dobro imam i ja verenicu... Poslušaj me, eto povuci onu molbu, povuci je smesta.

A kod mene, evo, sve je nešto zbunjeno, ispremetano i zamršeno i sva je moja inteligencija nekako grozno unakažena. Međutim, više

Ne misli da si daleko! Ti si u meni, uvek tu, unutra u mojoj duši; i ko iščupa tvoj život ubio je i mene. To znaj; to dobro znaj, i čuvaj se! Seti se mojih poslednjih reči. Ti i ne znaš koliko ih je ovamo ostalo zdravih...

Onda nekoliko trenutaka nastade duboka, strahovita tišina, pa se on uhvati za glavu, i viknu: — Jelena, i ti pored mene... i ti pored mene to činiš... ja tu... jednoga... jednoga zabušanta, sama si kazala...

i ti pored mene to činiš... ja tu... jednoga... jednoga zabušanta, sama si kazala... Ona sačeka da zamaknu oficiri i sa onom mirnoćom

— Odvratna, neobuzdana životinjo... jednoga... jednoga zabušanta... pored mene, preda mnom. Ona se zasmeja satanski: — Varaš se, ranjen kroz sred grudi, zato je ovde, nije kao ti. — A ja šta?

Pa tek šešir na glavu — op, ode negde. — Isto — prekida je ogreѕѕe — i ona rđa mene nikad ne pita. — ...Tako jedan dan, tako drugi, tako treći. Pođem ja, Boga mi, jedanput za njom.

I kad bi oni mene sad pitali kuda putujem, ja bih morao odgovoriti da idem na odsustvo kod verenice. I svi bi oni mislili da sam ja

„A u stvari, čak ni ona blaga baba, svetiteljka ona što su joj sina jedinca isekli na parčad. sumnjem da je od mene nesrećnija. Jer sve one nesreće njihove stoje mi sad skupa ovde u grudima punim suza.

Pa i ja pevam, pijem, žderem, igram, i sve radim u nekom bunilu, a osećam dobro kako život plete i mrsi nešto oko mene strašno, nepojmljivo i fatalno. „Jest, svi bi oni verovali da sam ja jedini srećan među njima. Svi bi oni meni zavideli.

Volim ja verenicu Ali kako? Eto, ubio bih se ja s mesta kad bih znao: da za mene od sad treba da ne postoji druga žena. Da ne postoji druga žena, pa to bi bio užas!

Afrika

Dok govori, osećam kako jesenašnje nazebe, i sve nazebe od rođenja do danas, ovo sunce izvlači iz mene. Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se.

Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se. Koliko je za mene sreća da putujem sa njime! Sat-dva njegova razgovora za mene su kao jedinstveni seminari.

Koliko je za mene sreća da putujem sa njime! Sat-dva njegova razgovora za mene su kao jedinstveni seminari. On je pre trideset godina vodio jednu od najvažnijih misija po Sudanu, on je osnovao po

Radilo se u polju, i ja sam rekao da se od mene ne očekuju velike pomoći, jer sam hteo samo da gledam, a prašinu od žita ne trpim.

Mala je radila i, prolazeći pored mene, stalno me gledala. Upitao sam je gde spava; ona mi je rekla: „Nad kujnom!“ Onda sam joj rekao da ću spavati tu kod

Dakar nije još Afrika, nije sasvim, nije nikako za moga prijatelja, koji je poznaje divlju, kakvu mi je obećava, ali za mene ovo je ipak ono što nisam nikada ranije video i što je blisko onome o čemu sam sanjao.

Vuije sedi preko puta mene tužan. Njegovo lice izgleda odjednom još mnogo starije i umornije, išibano više klimama i godinama.

Oblači se lagano brižljivo, i čim se nađe u šalupi nasloni se na kufer i spava. Sasvim uz mene, urođenici, jedan čovek i dve žene, da bi me očarali, oslovljavaju se između sebe na francuskom sa: monsieur i madame.

preda mnom a tako smanjeni u perspektivi, da liče na ove obojene guštere što silaze na sve strane niz pleteni zid kraj mene. Kolibri, ptice blještavo zelene i crvene, sitne kao insekti, lete sa cveta na cvet.

Sedeći po ivici, sasvim na rubu stabla, mladići zaveslaše. Jedan je bio ispred mene a dvojica iza mene. Da im ne smetaju, svoje toge obavili su oko grla.

Sedeći po ivici, sasvim na rubu stabla, mladići zaveslaše. Jedan je bio ispred mene a dvojica iza mene. Da im ne smetaju, svoje toge obavili su oko grla.

sustiže, razbijajući jedan svoj talas na drugi, između šuma čija je razbijena i raščupana slika silazila duboko ispod mene. Bio sam u pravom urođeničkom čamcu koji je jurio po volji nagih mladića.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

na pečatnju izdao; no počem s jedne strane dugovremena bolest pero iz moji ruku istrgne, s druge pak promenuto zvanije mene za sobom povuče, i nehoteću mi, morala je moja i moji prijatelja želja neispunjena ostati.

U kakovim sam se aljinama venčala, u tima n danas odim. Niti marite za mene, Niti vodite brigu o meni, nego živim kao svaka poslednja u varoši. JANjA: O škilji! Ne vodim briga za tebe!

JANjA: Ama treba i žena da sluša svoga gospodar. JUCA: Ja ne znam u čemu se vi na mene možete potužiti? JANjA: Koliko sum ti puta molio i pravio inštancija: „Dušo Juco, nemoj da si razgovaraš sos naše

“ Aja! Juca neći da mi čui! JUCA: On mene radi i ne dolazi, nego vas radi i zbog grčkog jezika. JANjA: O, škilji, oćiš da mi vučiš štrikla preko nos?

E, de, de! (Gumari, što nisi uzio tako lepo novac, pa da daš mene, da pravimo lepa špekulacija). JUCA: Taj diogen, može biti, da nije bio oženjen, pa je mogao činiti što je god hoteo;

Ja neću da se smeje svet od mene, nego da mi kupite šešir. JANjA: Uha! Oćiš da se svađiš jošt sos mene? JUCA: Ja sam dosta trpila. Šta će to reći?

Ja neću da se smeje svet od mene, nego da mi kupite šešir. JANjA: Uha! Oćiš da se svađiš jošt sos mene? JUCA: Ja sam dosta trpila. Šta će to reći? Kad nisi za ženu, da se nisi ni ženio, sram da ti bude!

JUCA: Ja sam činila što je god bilo moguće, ali vidim da je to sve badava. JANjA: Dušo Juco, što ćiš ti sos mene? JUCA: Oću da mi šešir kupite. JANjA: Ama, za ime boga, nema, more, krajcari! Kako da ti kupim, de?

Živiću kako mi bog da. JANjA: Dušo Juco, što si ti počela? JUCA: Što sam počela, počela! Ja vidim da ovde nema za mene života. JANjA: Pa to sve teće za jedno šešir? JUCA: Jeste, za ljubav šešira. JANjA: Ama, more, što ći tebe šešir?

Što ću da mu dam? Ovo kaži: „Nemoj mene, gospodar!“ Ovo opet viče: „Nemoj mene, ja sum lapa!“ Škilji mali, nećim da vas prodam, oćim da vas kotim, više, sve

Što ću da mu dam? Ovo kaži: „Nemoj mene, gospodar!“ Ovo opet viče: „Nemoj mene, ja sum lapa!“ Škilji mali, nećim da vas prodam, oćim da vas kotim, više, sve više, ja, dovde! (Pokazuje vrh sanduka.

MIŠIĆ: Kir Janja, vi imate vrlo krasnu gospoju. JANjA: Za mene krasno, za drugoga ružno. (Preti Juci.) MIŠIĆ: E, naravno da je ona za vas.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

se stalno vrteo oko njega, Engelshofen je izvadio svoj švapski kamiš iz usta i doviknuo mu: „Možete da poručite, od mene, grofu Harahu, da je matori magarac. Doći će vreme, kad će se, u Beču, kajati, da su ove nevine ljude oterali u Rosiju.

on je nastavio da viče, tako da ga je svaki mogao čuti: „Oni misle da im još i platim što idu u Rosiju, e pa neće, od mene neće poneti para. Ja, sie denken wohl dass ich ihnen das Geld soll auf die Reise geben, nein, sie bringen keines.

Da te ne okara Đura, pa ćeš da kažeš: gle!“ A otrgnuvši se, dodade: „Nije mene ni moj pokojni hvatao za ruku!“ Ana se prepade i pokri lice rukama.

Nasloni se na mene! Vala ni ja više neću ostat kod Garsule! Mislio sam da ćutim i trpim, al’ ovako se više ne može. Možeš li da prohodaš?

Mislio sam da ćutim i trpim, al’ ovako se više ne može. Možeš li da prohodaš? Ta teže mi je ovo gledati, nego da je mene. Vala, teraću ga, Pavle, do njenoga cesarskoga veličestva u Beču, da ga sude. To li su naše nagrade?

„Ana će da ti kaže, serdce! Ti znaš da je ta tvoja Rosija daleko, a da su u mene sitna deca. Ali, ja sam, da se ide. Ako imaš čvrstu nadeždu da se treba dohvatiti Rosije, ja ću poći.

Molbe, potvrde, akta – uhvate te. Kako ću da ostavim sirotog Trifuna? Šta će on ovde, bez mene? Greh je prevariti čoveka sa šestoro dece. Teška je, dugonjo, materina kletva.

“ Petar nije skidao oka sa Đurđa i žena, a zatim ostavi ženu i primače se Pavlu: „Slušaj mene, dugonjo, nemoj ni žene, ni Đurđa. Aha! Neimanje, što no kažu, nemir je od svijeta.

Ti si, Pavle, utanjio, al’ ako te nemaština vuče u Rosiju, mahni se toga! Sve što je u mene, i moje Varvare, kao da ti je ostalo od oca! Pusti ti da ti sude u Oseku i sačekaj riječ sudnika.

Neću poreknuti što pisah, znaj, dok je u mene konja i pištolja. E da me iskorijene iz najdubljeg korena. Aha!“ Pavle ustade da zagrli bratučeda i načini se velika

Dok se samo nebo ospe zvezda konjokradica. Ja sam čovek senovit, Šokice, ne boj se, ali što kažeš za ženidbu, ko će mene za ženika? Nesreća se za mene privezala. To bi bila moja ženidbina. Greh je na to namamiti drugoga!

Ja sam čovek senovit, Šokice, ne boj se, ali što kažeš za ženidbu, ko će mene za ženika? Nesreća se za mene privezala. To bi bila moja ženidbina. Greh je na to namamiti drugoga!

Teodosije - ŽITIJA

starcu: — Vidim, oče, da Bog, koji unapred zna sve i koji je video bolezan srca moga, pocla tvoju svetost da uteši mene grešnoga. Sada se uteši srce moje i duša se moja razveseli radošću neiskazanom.

A ja ću ga, napisavši mu, odvratiti od takve pomisli, samo ako mi učiniš bratsku ljubav i ostaviš mene u onome radi čega sam došao.

Zar vam dolikuje da u crkvi sa oružjem napadate na takve ljude? Kakvo su vam oni zlo učinili? Ako li mene tražite, evo me gde sam. Sada sam zauzet, ujutru ćete me videti, a ove ostavite!

srodstva otrgnuti, ali se pokaza posramljen i nesvršena posla, vašim ka Gospodu molitvama a ujedno i telesnom borbom za mene.

ovo tako svršio, napisa pismo roditeljima i braći ovako: „Vašim milosrdnim pismom, zbog žalosti za mnom, dušu moju iz mene vadite, jer i mene to dira, i ja zbog toga bolujem.

pismo roditeljima i braći ovako: „Vašim milosrdnim pismom, zbog žalosti za mnom, dušu moju iz mene vadite, jer i mene to dira, i ja zbog toga bolujem.

Ali ne koristi nekoga više ljubiti Nego Boga, jer reče: ,Koji ljubi oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan̒.

Ali ne koristi nekoga više ljubiti Nego Boga, jer reče: ,Koji ljubi oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan̒.

prezrevši, svet i krasotu sveta i lepotu vidljivog kao sujetno i malovremeno ostavivši, pripremljeni ti put smernosti od mene krstonosno uzevši, pođi za mnom, i tuđinovanje i stan u pustinji sa mnom izabravši živeći, gde ćeš svega oslobodiv se

Kao sigurno mi govorim ti, i veruj mi umesto zemaljskog carstva, za koje — ako mene slušajući ostaviš i k nama dođeš — nebeskoga večnoga carstva biću ti posrednik.

Božji mir i ljubav svetih otaca pustinjaka, rekao bih — i molitva mene grešnoga, u Hristu Isusu neka je sa svima vama, amin. I odmah savivši pismo, dade ga za oca poslanima od oca.

kao što meni samom biste, i Božjim crkvama svaku čast i onima koji služe u njima uzdajte, i sve ono, dakle, što od mene videste i navikoste — to činite. Svi su se čudili, ne razumevajući reči samodršca.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

načelima Korana, usled svakodnevne borbe za život, dobio drukčije vaspitanje: oni su radni a kadšto čak i energični. Mene je često iznenađivao stupanj neznalištva, krajnjeg neznalištva, duhovna tromost, nekritičnost i naivnost dinarskih

Često se u ovim pesmama osećaju uticaji istočnjačke čulnosti: Ti ćeš pominiš kraj mene, so će mi legniš do mene Stameno, lelej, polje šareno, izgoref jagnje za tebe, duri da se spavam do tebe, de mori Jano

Često se u ovim pesmama osećaju uticaji istočnjačke čulnosti: Ti ćeš pominiš kraj mene, so će mi legniš do mene Stameno, lelej, polje šareno, izgoref jagnje za tebe, duri da se spavam do tebe, de mori Jano dej, kazali jagnje bre.

Zapadnomakedonski dijalekti nisu još u tom pravcu sistematski ispitani. Mene su kao nestručnog promatrača iznenadile romanske jezičke konstrukcije, kao: „imam videno, čujeno, razbrano“ (video

Dijalekat je po ispitivanjima Olafa Broka i Aleksandra Belića nesumnjivo srpski jezik. Za mene je od interesa, što prave poređenja sa po i naj (povisok, pogolem i najgolem) i što upotrebljavaju gu umesto je i ju.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— opet vi pitate. Zašto, zašto! Ko će to znati. Možda zbog toga što je iz mlina nestajalo mnogih stvari za jelo, pa mene za to okriviše. Jao-mijao, alaj si nepravedan, dragi moj čiča! Ko krao? Ja?

odjednom se prisjeti: — Ček, ček, pobratime, pa ja treba da bacim u vodu džak s mačkom ili, možda, džak treba da baci mene? Auf, sad sam baš zaboravio, ne znam ko koga treba da baci.

Njegove korake i odviše dobro poznajem. — Eh, šta li je sad ovo? — uzviknu nepoznati i zastade sasvim blizu mene. — Biće, kanda, neki džak, a? Niko mu ne odgovori.

— Biće, kanda, neki džak, a? Niko mu ne odgovori. Nepoznati onda gurnu džak nogom, dohvati mene uprav u slabine i glasno se nasmija: . — Ehe-he-he, da nisam pijan, još bih povjerovao da sam našao mačka u džaku.

Natrese krušaka, najede se kukuruza, a onda zaprijeti da će na kraju pojesti i mene kad nestane posljednje kruške i posljednjeg kukuruza.

— Pogledaj, ona su dvojica već pojela mjesec, sad je red na mene! Moram da se sakrijem u onu veliku pećinu, tamo me, valjda, neće naći.

Tek što htjedoh da skočim, kad istog trena noge izletješe ispod mene, a ja, koliko sam dug, prućih se po zemlji i glavom bubnuh o brvna.

Istog časa Slaninko prestrašeno cijuknu: — U pomoć! Skoči konj na mene! — Pozor, braćo, evo konja mišolovca! — dočeka s vreće miš Brašnov. — Sijevaj, bježi, hitaj, konj skače na miša!!!

— Gdje je naš prijatelj mačak Tošo? — začudi se Miš prorok. — Odnio ga je moj gazda Brko u džaku, a mene je istukao i zaprijetio mi da će me ubiti čim obere kukuruze. Pogledaj, molim te, jesu li već zreli?

Molim te, brzo ovamo, pa primakni slaninu meni ili mene slanini. Miš prorok pope se na poprečnu gredu i zape iz sve snage da slaninu pomjeri do Toše, ali sve je bilo uzalud.

— Mrnjau — frnjau — krnjau, mene još voli moj čiča Trišo i primiće me drage volje natrag! Hajdemo Šarove! — A možda mene neće primiti?

— Mrnjau — frnjau — krnjau, mene još voli moj čiča Trišo i primiće me drage volje natrag! Hajdemo Šarove! — A možda mene neće primiti? — zabrinu se Šarov. — Kako da neće! — povika Tošo.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

NA SUNCU Divno je to sunčati se naga Ja nikad nisam marila meso Ni mene nisu te krpe zavele Ludim za tobom ovako nagom Ne daj sunce da te miluje Bolje da se volimo nas dve Samo ne ovde samo

NA MESEČINI Šta je to sad Ko da se meso neko snežno meso Na meni hvata Ne znam šta je I kroz mene ko da teče srž Neka hladna srž Ne znam ni ja Ko da ponovo sve počinje Nekim strašnijim početkom Znaš li šta Umeš li

NA KRAJU Kost ja kost ti 3ašto si me progutala Ne vidim se više Šta je tebi Progutala si ti mene Ne vidim ni ja sebe Gde sam ja sad Sad se više ne zna Ni ko je gde ni ko je ko Sve je ružan san prašine Čuješ li

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

Nudim joj limun, nosim joj krušku. Al’ ona ni da pokaže njušku. Da li postoji, il’ ne postoji? Uglavnom ona se mene boji. AŽDAJA SVOM ČEDU TEPA Nakazice moja lepa!

Nušić, Branislav - POKOJNIK

? RINA (zbunjena): Bože moj... ja ne znam... za mene su sva podjednako važna: ima meću njima devojačkih, intimnih... I AGENT (pošto je malo razmislio posmatrajući i jedno

Ja vama mnogo blagodaran, beskonječno blagodaran. Vi bili moj otac, dobri, velikodušan otac. Pre tri godine vi mene primili u službu... PAVLE: Ali našto toliko blagodarnosti!

PAVLE: Ali našto toliko blagodarnosti! Vi ste dobar radenik, zadovoljan sam sa vama, pa svršena stvar. ALjOŠA: I zato mene žal, neizmerno me žal i ja se bojim da vas ne uvredim. To ne bih hteo, ne bih hteo da vas uvredim.

ALjOŠA: Ne, ne, ne! PAVLE: Dakle, šta je? ALjOŠA: Došao sam da vam blagodarim za sve što ste za mene učinili i da vas zamolim da primite moj otkaz. PAVLE: Otkaz? Našli ste bolje mesto? ALjOŠA: Ne to.

Koliko se sećam, lepa i prijatna ženica. ALjOŠA: Ona mene ostavila. PAVLE: Napustila vas? ALjOŠA: Da. Bio je tu jedan pevač, operski pevač, Pijerkovski. PAVLE: Rus?

PAVLE: Kako mrtav? ALOŠA: Ja napisal njoj. PAVLE: Šta ste joj napisali? ALOŠA: Ja napisal: Kad ovo pismo primiš, mene će pokrivati talasi Dunava i tada neću više misliti na tebe. PAVLE: Šta govorite, čoveče; kakvi talasi, kakav Dunav?

Sve je to vrlo razumljivo i, verujte, sve se to da preboleti. ALjOŠA (vrti glavom poričući): Njet! PAVLE: Slušajte vi mene, Aljoša, čovek se podaje ženskim ćudima; biva to i biće.

Slušajte, Aljoša, oslobađam vas danas rada, pa i sutra; odmorite se! ALjOŠA (odbijajući): Ah! PAVLE: Slušajte vi mene, provedite se malo, razvedrite se i sve će to proći. Znam, nemate izlišnih para. (Vadi iz buđelara.

LjUBOMIR: Zar se i tom granom tehnike bavite? PAVLE: Da, arhitekta, građevinski inženjer... ali, mene je oduvek vrlo zanimala hidrografija i u slobodnim časovima bavio sam se njome.

Ja vam sve to kazujem da vam ukažem na značaj ovoga dela i šta ono za mene predstavlja. Taj rukopis mirno počiva u fioci moga stola, pod ključem, ali...

vi znate onu malu juvelirsku radnju preko puta Kasine, taj je juvelir radio za mene. Otići ćete, dakle, i zapitaćete ga: može li ovih dvanaest kašičica pretopiti i izraditi mi nove. ANA: Molim!

RINA: Znala sam da nećeš verovati. da, da, nije za verovanje, pa ipak... možeš misliti koliko je to mene uzbudilo. MILE: Umiri se, Bubi; to ne može biti istina.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

posmatrao kao što se posmatra žaba, kornjača ili već nešto slično, dok je razred otvarao ventile znojnim žlezdicama, a mene počelo da obuhvata osećanje dremljivosti. - Nije mi bilo potrebno. Bacio sam je!

Ono što sam hteo da kažem i ono što su dahtavci oko mene očekivali da ću reći, sada nisam imao snage da izgovorim. - Mislio sam da je stvar završena.

Doba kad su i mene šišali na nulericu, a ja bos i gologlav trčao nakon pljuska, bilo je daleko iza mene. Ono koje je nailazilo nije nudilo

Doba kad su i mene šišali na nulericu, a ja bos i gologlav trčao nakon pljuska, bilo je daleko iza mene. Ono koje je nailazilo nije nudilo bogzna kakva ushićenja.

Konačno, i pravoslavna crkva izbi podne. Što se tiče mene i čitavog čopora babaca, nije morala da izbija bilo šta. Mi smo znali: podne je. Ne može biti da nije.

i nastavi da korača uporedo sa mnom na onaj svoj naročiti način: tu sam, ali ne moram biti tu, ne obraćaj pažnju na mene!

Pljesnuvši ga po ramenu, rekoh da ideja nije loša, ali da se ne osećam spremnim za to. - Nije takav posao za mene, Atamane! - Ti, budalo!

Juče je bio utorak; znam to po sarmi. Stanika je šugava ako u utorak ne skuva sarmu. Mamin red na mene je sutra. Upitah se da li se već vratila iz banke i je li već uspela da čuje.

Oči joj se uvek zacrvene kada čuje za neki moj novi ukor, iako osim mene ima još dve kćerke koje su meni sestre, a Vladi i Vesni nisu ništa.

Sada je bio red na mene. Ovo će se, kao Bog, smrskati poda mnom! - pomislio sam napravivši prvi korak po ogradi, a isto je to, sudeći po

Dva metra ispod mene s jedne strane bile su natrule daske skele pune eksera s druge strane voda. Dečaci su još pucali topovima od blata, a

- upitao sam, a ona se okrenula meni i uštinula me. - Da to nisi bio ti koji je mene zaustavio? - rekla je i bila u pravu, kao obično.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Bogat čovek. Tu je već kod Krečara. — Dobar dan, Jovo. Bi l’ pogodio za što sam k tebi došao? — Otkud ti kod mene? Milo mi je, sedi. — Došao sam k tebi da mi za kratko vreme uzajmiš deset hiljada forinti.

A ona odgovori. „Ni ja vas, otkud vas kod mene, valjda izvolite mesa?“ Ja pređem bliže k njoj, pa joj šapnem u uvo: „Čujem da imate valjanu kćer za udaju, imam za nju

— Dobro, ja sam trideset i pet, i udovac; stanje moje znate. Da se mnogo ne razgovaramo: ’oćete l’ dati vašu kćer za mene?

— Ništ’ to ne čini. Pitam vas opet: ’oćete li vašu kćer za mene dati? Ne ištem ni krajcare. Gospođa Tatijana malo misli se, pa opet: — Dajte mi na promišljanje jedan dan.

Iz očiju devojke ne poznaje se ni žalost ni radost. — Dobar dan, gospođo Tatijana, evo mene, hoće l’ biti štogod? — Svršeno je, moja Sofija od svoje volje pruža vam ruku. Je l’ tako, Sofija?

On je čovek uredan, imućan, kod njega ćeš dobro živeti. Čula si od mene kako je sa prvom bolesnom dobro živeo, kako ne bi s tobom“? — Od slobodne volje, — odgovori Sofija.

— Tako isto i kod mene, moja je navalila samo fiškal. Ajd’ nešto i po njoj nek bude, a kao otac sve ću učiniti, trošiću koliko treba, samo da

— Pa dobro, kad ćemo se dogovoriti? — Možemo sutra, kod mene, il’ kod tebe, no moramo i Čamču pozvati. — Na svaki način.

— No vi ste baš kukavice; da mene ne bi, potukli bi vas kao mačke. — Jest’, da, a ko räni četvrtog? — Ispod kreveta, — nasmeši se podrugljivo gospodar

Onu trojicu lopova, što su u birtiji sedeli, rukama bi ih sve izmrvio. Moj negdašnji zanat spasao je i mene i vas. Ja, stari tabak, naučio sam se na zimu i vrućinu, i ta tvrdoća olakšala mi je trgovinu.

Šta si me probudio, Čamčo? Tako sam lepo snivao: bio sam kod kuće, i tamo sam sve lepo uređivao; kod mene je sve u redu. — A jesi l’ što o mojim snivao, jesu l’ svi zdravi? — zapita gospodar Sofra.

Gospodar Sofra grohotom se nasmeje. — No ti si baš vrag, Čamčo. Praviš medveda i od mene i od grofa. Ne bi’ išao, al’ kad sam reč zadao, moram. Sad su svi zadovoljni. Ceo dan im je prošao u zadovoljstvu.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Pokaza im rukom da uđu i reče tiho: „Pojdite i ne budite što uvreždeni slabostjom mojom. Um vaš ne potrebue ot mene prazdnih reči. Otdavajte čest Imperatorki carstvujuščoj.

Kazaću mu da je pusti među monahinje u Jazak, možda će je tamo voda izlečiti. Kazaću mu da sam je uzeo bratu, da je od mene zatrudnela i da neću da se rastanem od nje.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

N. meo i smeo, doklen mene ne uzeo’...“²⁰ U Bačkoj, i ne samo tamo, smatra se da kad devojka svom momku metne krišom u džep slepog miša, ovaj mora

) da ne može da jede, da spava, dok kod mene, Jele, ne dođe da se razgovaramo, da se verimo.“²⁴ U Banatu devojke za vreme mladog meseca bacaju u vatru seme bunike

Ja te zovem omajniče, rasporniče, razbolniče da mi omaješ dragog, da ga rasporiš i ubodeš u srce, u džigerice, za mene, u oči, u usta, ruke, noge, za mene. Sa dušom se rastavio, sa mnom se sastavio.

razbolniče da mi omaješ dragog, da ga rasporiš i ubodeš u srce, u džigerice, za mene, u oči, u usta, ruke, noge, za mene. Sa dušom se rastavio, sa mnom se sastavio.

će dete biti, odnosno koliko će biti pametno, zdravo ili dugovečno, prema tome u koji je dan, računajući od mesečeve mene, rođeno. „Kad se rodi dite 1. dan po mini, puno će živit, a često se razboljat, 2.

Žene naročito poštuju i praznuju mladu nedelju (prva nedelja posle mesečeve mene) i tada neće čak ni hleb da umese. Dete rođeno u nedelju biće izuzetno srećno i živeće „gospodski“.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

žedne, za preko blaga prevedene čiste, za onoga što snove vazdan dene, za tihe, za setne, za one sasvim drukčije od mene i za one sa mnom istovetne.

se zanose kao barka, za Jefimije, za svete Tereze, za svaku Safo i Jovanku od Arka, za sve zanete i nedovršene, i za mene.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Uzalud su obe stare gospođe kolutale očima pokazujući na mene, on je čitavu stvar postavio na čisto dijalektičko-materijalističku osnovu, tako da sam se potpuno razočarao i sa

Odri Hepbern je, izgleda, najpre primetila mog snuždenog jelena i po, a tek onda mene. Upravo se ljubila s onim naduvenim Gregori Pekom, koji je u tom filmu igrao američkog novinara, kad se iznenada

Iduće nedelje opaziše da između Odri i mene postaje ozbiljno, pa su skinuli film sa programa. Tako vam je to u provinciji! Ne daju ti da se istakneš, izdvojiš!

Kaže, ćao, momci, još gluvarite na ćošku? Ovo je Burza, kaže mački, a ovo je Miki; ovaj ovde (to, za mene!), to je, kaže, Keba, ima dve leve noge! Pokazuje nas dami kao da je u nekom jebenom zoološkom vrtu. Šta se dešava?

Naravno, igrali su nas neki drugi momci; mene je igrao onaj plavi, slavni Kakoseonozvaše, ali inače, sve je bilo isto, potpuno isto!

Dok Helen, Lu, Megi, mala Helen, mala Lu, Megi i mali Tom nakupuju neke sitnice — svirale i papuče. Šetamo, a mene hvata strah za Beograd. On, nespretnjaković — ništa! Ni prstom da makne! Ni da se pokaže. Ama baš ništa!

Nedelom u tri Kosovska ulica je za mene najlepši i najtužniji predeo na svetu, zbog jednog mladog čoveka i jedne mlade žene, koji dovode svoju decu u Kinoteku.

Sada je vreme da čovek oprezno pogleda oko sebe da li ga je neko video kako se ljubi sa Žuži. Nije ga niko video sem mene. Čemu putovati ovako daleko kada je sve isto? Svugde je sve isto.

I ko bi vam to, sem kelnera, doneo čašu vode? I ko bi to, sem mene, samo za vas pisao ovu priču o đubretu i moru? TERASA Popeo se na Terasu sa svežnjem novina pod mišicom.

Ali ne, nije manastir za mene, i zaista je krajnje vreme da se pakujem! Plaže su opustele, ponovo ničije, jahte su digle sidra i otplovile za Đenovu

Videh ih u njihovim životima bez mene... Ličilo je to na zavirivanje kroz ključaonicu u sopstvenu dečiju sobu koja je danas iznajmljena nekom tuđincu: to je

Pomislih: bolje da ih obojicu držim u čaši nego da oni mene drže u šaci. Mladić za šankom imao je uzvišeno držanje čuvara mikserskih tajni.

Matavulj, Simo - USKOK

Konte Pijero započe: — Čuste li bezobraznika? Korpo de dio, da se jedna soldatina smije ponašati onako prema mene, a i prema vas!? To nije hvala!

Korpo de dio, da se jedna soldatina smije ponašati onako prema mene, a i prema vas!? To nije hvala! Da nije bilo mene i drugijeh kao mene, i vas i drugijeh kâ vas, ćaše i danas i dovijeka ovdjena zapovijedati vladika crnogorski a ne

? To nije hvala! Da nije bilo mene i drugijeh kao mene, i vas i drugijeh kâ vas, ćaše i danas i dovijeka ovdjena zapovijedati vladika crnogorski a ne ćesar, i mi ćasmo biti

— Kako reče? Milica se zaboravi i umiješa se: — Eto reče: Janko! — Jesi li ti oni, te te zovu principom? — Da, mene zovu u Kotoru princip! — A jesi li princip? — Ne, grof sam. — E, pa dobro ni došâ, ko si da si.

Kad te dobra sreća na mene namjerila, moj si gost. Ja ću te odvesti ka vladici, kad mine Božić. Dobro mi došao, gospodine grofe Janko!

Primam vaše gostoprimstvo istim srcem, kakvim mi je ponuđeno! Vidim da se bog stara za mene kad vas namjeri u ovoj pustinji, u početku strašne noći, koja će nastati. Hvala! Riječi je naše izgovarao zanoseći.

Tijem si mi, zanago, bliži srcu!... dakle, kao što rekoh, ono su ti sve običaji naši, ali u mene je to polovno, prešno, kao mimogred, jer smo korotni, kako mi kažemo...

reče: — Blago tebi, sinko, kad si tako učevan, a zanago i meni bi blago bilo kad bi ti ovijeh dugih zimnjih noći pored mene vako sjedio i pričao mi kako je u svijetu, a osobito kako je bivalo u stara vremena.

Vjeruj mi da bi to za mene najviše uživanje bilo, jer znanje i pamet je povrhu svega. Bjeh mlad za vremena vladike Save, ali sam njekolika puta

— Mene radi — reče knez, čudeći se. — Da, sinovče! Eto imaš unuka, hvala bogu, dijete napredno mimo djecu, pa čisto svi strah

? Je li, đetiću (obrte se Janku), zar ne bi ljepše bilo da se nakon mene priča, što ni za koga: „Vojevao je sto godina, pa poginuo!?“ Svi se nasmijaše. Sin mu Rako reče: — Prećera, tajko!

Od našega plemena izabraše dva Petrovića, guvernadura, kneza Draga i mene. Peti dan nakon toga kretoše se galije i mi na njima, božja ti vjera zapamtismo to dobro, jer nam nikada grđe ne bje,

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Kakvu devojku imam za vas, da vam vidi oko! MLADOŽENjA: Za mene? PROVODADžIJA: Za vas, za vas, s pet hiljada. MLADOŽENjA: S pet hiljada? PROVODADžIJA: (vata se za trbu).

PROVODADžIJA: (vata se za trbu). Aha, kako vam je sad? Stotinu meni, pak je smesta vaša. MLADOŽENjA: Pet hiljada, vi mene u nestrpjenije dovodite. PROVODADžIJA: Jošt iz kakve je kuće. Stotinu meni, stoji li, to jest?

Imam li pravo? MLADOŽENjA: Ja se vrlo radujem da je na mene ta kocka pala. Idem odma spravljati što treba. PROVODADžIJA: Oho! Stani malo, momče!

KUMAČA: Ta probirati, to nije ništa. MATI: Ajde; pa da gledamo posle i tebe. KUMAČA: E, za mene ima jošt vremena. MATI: Šta ima vremena, treba da gledaš za sebe. Dosta si braću služila. KUMAČA: Ta.

Znam da si zabunjena. DEVOJKA: E, zabunjena da! KUMAČA: More, čudno je kad se devojka udaje. Mene je jedanput jedan prosio, pa nisam mogla tri noći da spavam. DEVOJKA: A meni nije ništa.

KUMAČA: More, nemoj zaboraviti kad pođeš na venčanje da me povučeš. DEVOJKA: Neću, samo se ti nađi oko mene. KUMAČA: I da spavam pre venčanja kod tebe - oćeš? DEVOJKA: Zašto ne, bar ćeš me očešljati.

DEVOJKA: O, vraga, izvukla mi se mašlija. MLADOŽENjA: Zar vi mene nemate rado? DEVOJKA: Ja ne znam odkud ste došli na to? Da vas nemam rado, ne bi za vas ni polazila.

MLADOŽENjA: Gospodična, to su samo karte. DEVOJKA: I karte pogađaju. MLADOŽENjA: A pogađaju li za vas? DEVOJKA: Za mene nisu ništa ni kazale. MLADOŽENjA: Da se ostavimo šale, no da se na naš razgovor povratimo.

DEVOJKA: Ne znam i ovo vreme kakvo je, sve vetar — nikako da se utaloži. MLADOŽENjA: Ovaj vetar i na mene djejstvuje. Gospodična, ja ne mogu nikako da se rastanem od vas. DEVOJKA: A vi izvolte ostati.

(Devojki.) A kako ste mi vi zadovoljni? (Ona ga poljubi u ruku.) He, he! Nema bez mene ništa, a? Pa kako ste, to jest? DEVOJKA: Blagodarim na pitanju. PROVODADžIJA: Jeste li veseli?

DEVOJKA: Zato je on sa mnom onoliko igrao na balu. MATI: I ja sam se čudila što toliko oko mene hodi, i traži da se sa mnom razgovara. On se zaljubio u tebe. TETKA: Bre, kako žali kad je čuo da si se prstenovala.

Ja sam odma kazala da će Ustić Pelu uzeti, pa tako je i bilo. DEVOJKA: Pa gledajte, tetka, i za mene. TETKA: Nemaj brige, dušo. MATI: Hej, hej! Kad bi te Marić uzeo, onda bi bila srećna mati.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

vidim da su Puškinove pesme, i uopšte pesme, sa retkim izuzetkom čiste lirike, kakvih je u mojoj čitanci bilo malo, za mene do moje sedme godine bile niz zagonetnih slika, zagonetnih samo zbog majčinih pitanja, jer u pesmama, kao i u

Ja sam zec, sitne građe, Radost za plemenite i otmene, Na svetu retko zver se nađe Okretnija, brža od mene.

Trčao je hitri pokraj oskoruše, Trčao je hitri, žalio joj se. U mene, u zeca, srce strašljivo Srce strašljivo, svaki čas pretrne.

Na moru i na kopnu, pa čak ni na nebesima Bolje životinje od mene nigde ne ima! Zajcu će počasno mesto osporiti medved, a naposletku će i jednog i drugog pobediti crv.

” „To nije čaša, to je moj zečić”, odgovori devojčica. „Moram ga odvesti u ambulantu”. „Idi kud ti drago, a mene pusti na miru”, rekne otac. Devojčica je bila uporna, tražila je pomoć za ranjenog ljubimca.

Da li je otac tata il’ - sudija za prekršaje? Mene otac stalno ispituje i želi ovo i ono da čuje. (…) I zašto nisam mislila i kako nisam pazila i šta sam opet

i braći Lukić peva kao dete koje poetizuje svet: Svakoga dana kad s posla dođe moj tata meni kosu čupne, moj tata mene šakom lupne, i kaže: - Jak si kao gvožđe.

Podsticao je, ubeđivao, upućivao. „Nije to za mene, ne umem da pišem dijalog”, branio sam se, pre trideset godina, dok je bio urednik na radiju, ili pre dvadeset godina,

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

MILČIKA: Vi ste radili za narodnost. ŠERBULIĆ: Mari ko za narodnost. Kad mene obese, načast vam narodnost! Hm, hm! To je đavolski posao. SMRDIĆ: Ja kanda sam znao, te sam bio umeren.

Ali od toga nema ništa; nego svi na sredu. MILČIKA: Zar bi vi odali vaše društvo? ŠERBULIĆ: Nego? Da mene samog obese? Lepo mi i vi govorite. MILČIKA: Za narodnost treba da se jedan žertvuje.

NANČIKA: Zar ti nisi imala druga posla nego u mene da glediš? MILČIKA: Nisam vas skoro tako raspoloženu vidila. NANČIKA: Morala sam, zašto ti je otac poznat kao veliki

MILČIKA: Ali je baš fad. NANČIKA: Kao i to mi nešto vredi što čita srpske knjige. MILČIKA: Mene je strašno jedilo kad je navalila bila da promenite ime. NANČIKA: Dabogme, kad je njeno ružno.

LEPRŠIĆ: Ovo je zbog narodnosti, gospoja ujna. ZELENIĆKA: Uh, uh! Narodnost i madžarska kokarda! Mene će poraziti kaplja, to jest šlog. Ja moram pasti u nesvest!

Koga oćete, zatvarate; koji vam što da, onoga puštate. Mene ste odredili za kvartire i da vam polja čuvam; a gdi se može što dobiti, tu su drugi. Kako su ti ljudi pametni.

SMRDIĆ: Brzo da se beži. ŽUTILOV: Nančika, brzo spremaj što imaš. ZELENIĆKA (ispod kreveta): Zaboga, povedite i mene. LEPRŠIĆ: Gospođa ujna, brzo da se tovari! (Pobegne.) ŠERBULIĆ: Ej, naopako, ej, naopako!

SMRDIĆ: To je istina; ali znamo mi. ŠERBULIĆ: Pak zar bi vi mene izdali? Mi stari prijatelji! SMRDIĆ: Dobro, samo da ne okrive nas.

LEPRŠIĆ: Dabogme, kad su vas iz službe izbacili. ŽUTILOV: Mene iz službe izbacili? Vi, bezobrazan mladić, što ste izneverili vaš narod. LEPRŠIĆ: Kao vi, što dajete kćer za Madžara.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

»Ja sam, veli on u jednom pismu, svagda ljubio slavno ime Srbin više nego život svoj, i starao sam se vazda, ukoliko od mene zavisi, činiti mu čast.« Na ruskom jeziku izišlo je 1810.

Karadžić mu je pisao: »Niti ja znam kako bi vama za to vozblagodariti mogao što ste vi mene udostoili učastnikom biti toga slavnoga, i svaku čelovečesku pohvalu prevoshodećega vašega predprijatija.

Milićević, Vuk - Bespuće

Ja bih bio nesrećan kad bih radio drukčije. A našto onda tražiti nesreću? Ja volim trku za uživanjima, mene opija brzina kojom jurim. Ja se držim samo površine. Jer sumnjam da je život u svojoj dubini tako sladak.

Da se što ne ljutite na mene? — zapitala je ona plašljivo jednog dana, prije nego što će da pođe, pošto je dvaput duže ostala nego što je imala

— Milo mi je, milo mi je, - reče Gavre Đaković, progunđavši svoje ime i pitaše se: „Šta hoće ovaj čovjek od mene?“ i gledaše njegova nabrekla crvena lica, zabrekao podvaljak, crvene brkove, sve pod jednim prostim slamnatim šeširom;

— Bože moj, šta hoće ovaj čovjek od mene? — pitaše se očajno Gavre Đaković koji se dosađivao. I on posla u sebi do đavola i Jana Husa, i Žišku, i slovensku

On se zaprepašćavao, čudio, pitao: „Otkuda ovo meni? Kad se je ovo biće uselilo u mene? Otkuda je došlo? Šta hoće taj čovjek koji mrzi sebe i druge, koji se podsmijeva svemu i sebi, koji živi od zla iz

Vi mene više ne volite. Vi volite ovu u vašoj kući. I htjede da mu skine ruku sa sebe. Jedna mračna sjenka preleti preko lica

— zapita ona ne zaustavljajući se da plače. — Gore nego umrla. Da, ona je umrla. Nje nema više ni za mene ni za tebe, ona nas je ostavila.

Sremac, Stevan - PROZA

Kako koja godina, i kako koji dan bliže Božiću, a mene redovno, svake godine, hvata sve veći strah od njega. Sedim tako, pa jedva čekam da prođu ti dani, kao da nisam — bože

a sad su mi vrlo potrebni novci!« — »Imaš dobri, veli mu Jova, ne boj se! Zar u mene nemaš vere? Kome sam ja još do sada zajeo? Ti samo nakrivi kapu!« — Nekome se već dosadi da ide sam, pa pošalje šegrta.

»Tako, tako, jednomišljeniče, ne brini se ti! Neće ti propasti kod mene, ne boj se!« Radi te osobine svoje i dobio je Jovan Maksić nadimak sa kojim je poznatiji nego sa prezimenom svojim.

— veli Jova. — Šta je bilo — bilo, a sad ćemo pošteno — veli Jova, pa namigne na Nastu. Da ja kradem, zar bi mene trpeo gospodin ministar u službi? Činovnik ne sme da krade, Švabo. Srpski ne sme, a vaš švapski može biti!

— Juče je juče, a danas je danas. Nego, u šta ćemo da igramo? Ako ti dobiješ, da uzmeš moju Kaju. — O, za mene dobra moja Kati; ona mene pravi knedle, meni ne treba tve žene. Dosta jedna! — Ne treba vaša žena.

Nego, u šta ćemo da igramo? Ako ti dobiješ, da uzmeš moju Kaju. — O, za mene dobra moja Kati; ona mene pravi knedle, meni ne treba tve žene. Dosta jedna! — Ne treba vaša žena. — Ali meni treba tvoja, Švabo.

— E, dobro je — reče Jova. — Ženo, čorbu na sto, a eto mene sad. — Zatim skide pištolj s čiviluka i ogrnu ženinu bundu (Jovan je uvek voleo da se raskomoti onako u prsluku kad

— Zar ti meni to! Tvome Jovi! Vidiš li, more, onaj pištolj? Sad ću ti ga skresati u čelo! Ti mene znaš! Kad me na ovom stepenu vidiš — mani me! Ja sam zver u piću. I »zver« se zaljulja i umalo ne pade sa stolice.

A ti otpočni »Roždestvo«, a eto i mene odmah da ti pomognem. Silno li puče stari kremenjak, kao ono nekad Krnjo i Zelenko na Žabljaku.

— Pobratime — viče polaženik — pobratime, nemaš, bre, boljeg prijatelja od mene! A znaš li, bre, životinjo, da sam zvat danas kod gospodina načelnika, pa nisam hteo da idem, izvinio sam se lepo.

— veli polaženik. — E, fala, priko, fala! — veli zadovoljno domaćin. — Kajo, pipirevko moja, odi bliže, odi do mene... tu, vidiš, do mene sedi... Sedi dušo, do mene, Ej, da mi srce ne vene! peva domaćin i zagrlio svoju Penelopu.

— E, fala, priko, fala! — veli zadovoljno domaćin. — Kajo, pipirevko moja, odi bliže, odi do mene... tu, vidiš, do mene sedi... Sedi dušo, do mene, Ej, da mi srce ne vene! peva domaćin i zagrlio svoju Penelopu.

Radičević, Branko - PESME

Oči joj veljau Da meneka čeka, I da je u strau Za mene daleka. I suze je lilo Drago u samoći: „O ti višnja silo, Kad ćeš mi pomoći!

Šikće voda, a čun reže, Beži vrtlog, stene beže — Živo, ruke, ne sustale! Eto mene do obale. Čun tu vežem, lakim skokom Na obalu pa izletim, Pa laganim onda krokom Dvoru mile ja poletim.

Blizu dvora gle meneka, A na vrati ono ko je? Mila moja mene čeka — Čekaš i sad, zlato moje? Brže dole, sunce blago, Brže amo, noćne tame, Amo brže, moje drago Da ne čeka

Da ti konja tvoga jašem, Da bos tapkaš pored mene, Da ti britki ja mač pašem, Baka prelu da t' priđene, Da t' osedlam kô paripa: Da viš kako aga đipa.

“ Viknu moma, pa ti brže Za žbun jedan zađe, A momak se čisto trže I čudo ga snađe: „Jao mene, i do sada Šeta ja po gore, Ali ne ču još nikada Da slavuji zbore.

do kolena None joj se bele, Bele none do kolena Momka su zanele: „Ta da imaš krilo lako Da prneš oblaku, Ne bi mene, čedo, jako Utekla junaku.“ Pa se mlađan za njom stisnu, Dovati je sade; „Jao mene!“ ona vrisnu Pa pod lipu pade.

“ Pa se mlađan za njom stisnu, Dovati je sade; „Jao mene!“ ona vrisnu Pa pod lipu pade. O da čudna valjuškanja Po zelenoj travi, O da čudna ljuljuškanja, Da t' podiđu mravi!

“ Prođi me se, tako t' Boga, Sunce moje, dušo mila, Dok je mene mača moga, Mlade krvce dok po žila, U pakô bi junak sišô Pa veseo van izišô.

“ „Seko, sele, divna li si, Oko tvoje krasno li je, Al' za mene, dušo, nisi, Kad za drugom srce bije.“ Evo sada godinica Otkako mu ne glam lica, I nojca se veće sprema, Njega

Osim drugog ovde svega Mene stvori iz ničega, Duom svojim ti podunu, U meneka dušu sunu; Pa mi, Bože, jošte tade I u dušu nešto dade, Ta i

Uskrs) ŽELjA Kad sam ludo dete bio Želja mi je bila: Kad bi Bože udelio Meni jedna krila, Kad bi Boga dao oko Mene tako jasno Da po svetu naširoko Sve je vidim lasno; A da vidim de najviše Grožđa svakojaka, De smokava i suviše

Ja ni lica krijem, Niti suza lijem, Već s' eto osmevam, I vako popevam: Neka sunca, neka, Mene draga čeka, Draga sunca dva Meni će da dā. (1844, 16. okt.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Pišem, dragi moj Zijo, a nisam siguran da i mene, jednom, ne čeka sličan kraj u ovome svijetu po kome još putuje kuga s kosom.

Opet si tada bio pored mene, sasvim blizu, i ne znam ko je od nas dvojice šaputao Lorkine riječi pune jeze: „Crni su im konji, crne potkovice.

dvorište i pred svom dečurlijom razgalamio se na učiteljicu: — A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav je vuk, a?! Nije zelen? Pazi ti nje!

Iako baš nije bilo teško ispasti mudriji od Save, starčić uvrijeđeno puše: — Mudriji od mene? O, vidi ti njega. — Da, da. U po dana, u po noći, kad ti god drago, samo ga otvoriš, a on ti cak, cak!

Sve je to bio dobar i zanimljiv svijet, ali mene su ipak, najviše privlačili gosti moga djeda Rade. Bio ti je među njima penzionisani austrijski „feljbaba“ Vuk Rašeta,

— Iste one čestite Radine oči, dušu mu vidiš u njima. Pa čim taj mene spazi, a on samo strigne ušima i zarže: đe si, veli, Petrače, kamo te već na ovaj kraj, Srbine brate!

Toliko zajedno ljeba izjesti i rakije popiti, pa opet mu njegov pobratim paripče. E, e, Petrače, lijepo ti mene jutros nakrasi. Tek tada se samardžija prenu i upilji u svog sagovornika. — Pobro, šta ti bi odjednom? — Još on pita!

Primičem se i pažljivo osluškujem. Ovo je upravo nešto za mene. Ja u pomrčini toliko zvjeram i zazirem da bi mi trebalo najmanje dva konja, i to neka onako — da umiju i govoriti.

— Rade, brate i pobratime, a je l ikada konj oteo ženu svom najboljem drugu? ...Šta je mene nekad okrenulo ovim putem?

Starac se zagleda u mene vrlo, vrlo začuđeno, a onda se malčice zamisli, rastuži i konačno mu se negdje ispod brkova ukaza i brzo sakri lak

POHOD NA MJESEC Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Evo ovako se ustobočio, lud, kad ti kažem, pa prosto vrišti: „Žensko! Kad pomislim da je sto hvati od mene, nek je hiljadu hvati od mene!” HUSO: Da hoće da se opkladimo ko će brže bogatiji da sagradi grad!

Kad pomislim da je sto hvati od mene, nek je hiljadu hvati od mene!” HUSO: Da hoće da se opkladimo ko će brže bogatiji da sagradi grad!

Njegova stvar. Kad je on tražio — a, priča se, i po tri-četri za noć — mene nije pitao. Njegov alat, njegova i rabota! Nisam Hasanaginica pa da se žalim ako i meni ne dotekne.

Ali, da znaš, ovo ću da mu upamtim! Biće još nekih pazara, zatrebaće mu i moji groševi! Imaće on i mene zbog čega da pogleda! Mogu ja i iza bukve, i u trnje, a ne uvek u najgušći metež! Može i meni da se zaglavi nož!

Ko zna šta bi i tebi ispevali. HASANAGA: Meni? Volo bi baš da vidim ko bi stisnuo, KO bi imo tri čiste, da mene turi u skarednu pesmu! Glavu bi mu otkino! AHMED: Častio bi ga suvim zlatom!

Šta on meni kaže! Žudnja! Pa ja od žudnje pobenavio? Bre! Pa da sam joj sluga tolike godine, došla bi, da je za mene konja vezivala, došla bi, ako ne zbog mene, ono zbog moji rana, ako ne zbog rana, ono barem zbog onog deteta, da se

Bre! Pa da sam joj sluga tolike godine, došla bi, da je za mene konja vezivala, došla bi, ako ne zbog mene, ono zbog moji rana, ako ne zbog rana, ono barem zbog onog deteta, da se barem zbog njega, i zbog Alaha, samilosnom

HASANAGA: Sad si rekao! To! Tri sata jahanja! Eto vidiš! Nije mi kaduna ni toliko mogla! Ona mene konstantno prezire! Još od samog početka, nisam ja slep! E, pa, sad je i tome kraj!

BEG PINTOROVIĆ: A od čega, pretpostavimo, da je olakšavam? Je li ovo tvoj Hasanaga učinio, ili ja? Šta oš od mene? MAJKA HASANAGINA: Ne znam je li grešnik Hasanaga, ali znam da je nesretnik.

Šta je sad našla da izvodi? Nemam nameru da vepra čekam u koritu! Nije mene moj pokojni otac nekom vepru za večeru spremo! Diži se odatle, pa d idemo!

Kaku sablju, pitam ja, kaže: onu u sobi. Ajde da vidim. A osećam kolko je sati. Uvede ti ona mene u sobu... MUSA (u razgovoru sa Husom): Znam samo to, kad aga kine, ti misliš otkrio se preko noći, nazebo, Uno u

Ja ti kažem, da on gadno očajava! SULjO: Tako bih i ja voleo da očajavam! Što mene tako neko ne unesreći! Nego ti, Suljo, sedi na panj, pred vatru, spreda goriš, s leđa ti ladno, kesa prazna, trbuh

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

san mladosti i sreće! Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Bašte naše behu razdvojene potokom, preko koga se prelazilo na nameštane, oveće, kamenove.

— Ah! Evo me! — veliš stajući preda me — šta si me zvao, a? — Majka te zove! — I ti ne gledajući na mene, brzo, previjajući se i izbacujući iz šalvara tvoje male nožice u belim čarapama, otrčiš materi koja te pošlje da joj

Kad izredim tako sve kuće u komšiluku odnoseći i donoseći, onda probiram što je najlepše za mene. Kad dođe vreme da se ide na groblje, mati spremi veliku kotaricu i naslaže sve: pite, jela, začine.

Ako li ne? — neću ni ja! Evo, čekaj! — Pa brzo, hitro, uzimajući tako ozbiljno ulogu domaćice, donosiš ti pred mene veliku tepsiju.

Ja sam seo, prekrstio noge i punim usta, a ti samo trčkaraš, donosiš, sedaš sproću mene podvivši kolena i probiraš što je najbolje. — Evo, uzmi! — veliš ti ozbiljno i pružaš mi. — A što ti ne jedeš?

već počeh da se zanosim ambicijama koje, podsticane uspomenom moga „visokog porekla“ i oholim materinim pouzdanjem u mene, sve više se i više širahu, pružahu čak do — stid me je već!

Ja sam samo to znao, da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas, što ti dopuštamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi

Svetlost je dolazila kroz prozore i jasno osvetljavala sve. Odjednom uđe i ti. Stade do mene. Levim laktom se nasloni na moje rame, a desnom rukom poče prelistavati knjigu koju čitah. — Čitaš li?

— Ništa! — I privukoh te silno da se tvoja glava nasloni na moju. Celim telom beše ti naslonjena na mene. Stisnuh te jače, htedoh da okrenem glavu, obrazi nam se protrše, ti oseti moj vreo dah i uzdrhta, klonu, ali se brzo

Izbegavala si da ostanemo sami. Kao da osećaše neki strah od mene. Nestade našeg tepanja i milovanja. Seta se često spuštaše na tvoje čelo.

Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi ti bila bogata, iz znane kuće i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv.

Ali mati? Ulazi ona tiho, ponosno. Uvek obučena čisto, sa belom maramicom oko vrata. Seda sproću mene i pita me za školu, za drugove iz bogatih porodica. Da li se i oni uče kao ja?

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Eto ti tvoj posao! Pak hoćeš da ti bolji posle mene dođe. Aj, aj, moj Horvaćanine, vidiš li što primisal neba čini! Poslati takoga koji će ti haka doći: i opet ti j kažem

Kostić, Laza - PESME

— Lepirica kao bela kad bi sobom cvet ponela, da ga visa spase vela od zemljina od uvelja: tako vila pone mene u prostore vaseljene; te nebesnom lik lepiru leti s cvetom po svemiru, po sveširu, po etiru. Vasijona pukla pusta.

se stanu otimati, navaljuju, revene se, ko će da ga pre odnese, da zvezdanu kadi Nogu njegovom i njinom bogu: — Tako mene zvuci lome u živome srcu mome, iz nedara da ga nose, jedni mame, drugi prose, jedni prete, drugi tuže; — »Oj, davori,

Tako zbore vilske oči, a u mene svirka toči, svirka lepa meni tepa: »Skoči dole, skoči, skoči! »Da te nose naša krila »gde je vrelo svakog milja.

je, vezan za katarku, u bezumlju slatku, žarku, sluš'o pesme od Sirena, divnih, mamnih morskih žena: — tako mene zvuci vuku, u stostrukom zbore guku: Jedan veli: — Odi meni! odvešću te svetloj seni, zlatnoj zvezdi star-Omira!

odvešću te svetloj seni, zlatnoj zvezdi star-Omira! — — Mene šalje zrak Šekspira! — — Meni svira večna lira Pindara, Anakreona — — i Miltona — i Birona — — Šilep — Geta i Tenjira

večna lira Pindara, Anakreona — — i Miltona — i Birona — — Šilep — Geta i Tenjira — Danta — Tasa — — Kalidasa — — Tako mene zvuci gone, a za svakim reči zvone: »Ne daj se od vile smesti, »veštica je, zle je svesti, »Bog bi znao, kuda jezdi!

— U tišini, po visini nosi vila dalje sina. Oko mene zvezde blede, sve se većma gube, rede, a vila mi prstom kaže jednu malu svetlucaljku, oku mome samrtnome na dnu vidnog

Al' umesto lišća vela jedna se je ruža svela, pa je pala, pa se rascvetala posred srca moga vrela; al' od te će ruže mene vrelo srce da uvene. SINOĆ (Odlomak) Sinoć, Diko, željo živa, sinoćke te očekiva'!

Silnih želja poletelo jato da s visine izgleduje zlato, o nebo se želje prikovale, mesto zvezda na mene su sjale, a najvećom od tih želja kleti' pridela je nojca veo bledi, bledi veo sadi-mesečine, hoće nojca komarnik da

” Prisluškujem božjem slovu, dovijam se blagoslovu, u slušanju usliša me: cvetak jedan pade na me. Zamirisa oko mene, pun sam sreće nečuvene, pun sam milja, pun sam vere, a nadama nema mere.

„Opet pozajmi! more, dokle ćeš? u Prehodnice novci su mi svi!” — Pozajmi mi od svoje nauke, osvesti mene šta da verujem o jamačnosti opšteg uskrsa?

Je l' mu još ljubav 'nako u snagi, je l' još onako, ili već vene, jer kaluđerom posta zbog mene! Kad mene Turci ukradoše mladu, ukradoše i njemu jedinu nadu, jedinu milost kob mu uze preka, i odreče se milosti

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

236 PUSTIO BIH JA NjEGA, ALI NEĆE ON MENE 237 TURČIN, RAJA I CIGANIN 238 POMAŽEM TI SPRDATI 239 ERO I TURČIN 240 ERO I KADIJA 242 ZLOGUK 243 NEMOJ, HADžIJA, BOGA

Kad carević sve to vidi, on se većma začudi, pa se trgne malo natrag, a ovaj čoek progovori: — Hodi unutra kod mene, zaklinjem te bogom živijem!

onda mu onaj čoek reče: — Daj učini jedan sevap, te mi daj jednu maštravu vode da popijem, i znaj zacijelo da ćeš od mene za to dobiti na dar jošt jedan život.

Carević pođe pa počne da vrata zatvori, a Baš-Čelik reče: — O, junače, povrati se kod mene, kad si već dva dobra učinio, učini i treće, daću ti i treći život.

Jesam li ti kazao da ne otvoriš devetu sobu? Carević mu odgovori: — Nemoj se srditi na mene, ja ću da idem da Baš-Čelika tražim i da povratim moju ženu.

Oni car ga stane od toga odvraćati: — Nemoj — veli — da ideš nipošto! Ti ne znaš ko je Baš-Čelik, mene je mnogo vojske i novaca propalo dok sam Baš-Čelika uhvatio, nego o stani kod mene, ja ću ti isprositi drugu đevojku,

Ti ne znaš ko je Baš-Čelik, mene je mnogo vojske i novaca propalo dok sam Baš-Čelika uhvatio, nego o stani kod mene, ja ću ti isprositi drugu đevojku, i ne boj se, ja te opet milujem kao sina svoga.

stane ga odvraćati govoreći mu: — Prođi se ti, šuro, toga đavoljeg vraga, i ne idi tijem putem, nego ostani ovdje kod mene, bićeš svega zadovoljan.

No ona mu na to odgovori: — Kud ćeš kad će nas Baš-Čelik stići odmah pa će — veli — tebe pogubiti a mene vratiti. Carević znajući da ima još tri vijeka da živi, nagovori ženu da bježe, pa tako i učine No kad oni počnu

Eto sad ti treći poklanjam, i više života od mene nemaš, nego idi kući, i nemoj život svoj što ti ga je bog dao da izgubiš.

javi se ženi, a ona se začudi i prepane pa mu reče: — Boga ti, zar ti je tako omrznulo živjeti, te si se vratio po mene!

Ja znam da si i ti rada da se oprostiš od te napasti. A baba mu se uteče u reč: — O, moj sinko, kako ne bih! I mene je tako uhvatila, ali sad se nema kud. Onda on nastavi: — Slušaj dobro što ću ti kazati.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

(Pristupi mu umiljato.) Ne boj se, ne boj se, nećemo propasti. MAKSIM: Idi od mene! SOFIJA: Zar se ti srdiš? MAKSIM: Idi, kad ti kažem, dok si čitava! 6.

MAKSIM: Neću, da šta ću; aljine se neće prati; cvetovi se nećeju kupovati? Kad sam ja jošt na bal išao? Za mene je bal! SOFIJA: Pa ti nemoj; ići ću ja sa Leposavom. MAKSIM: I dete da mi kvariš!

Što si tražio čestitu ženu, kad si takve naravi? Misliš i mene kao onu prvu? O, varaš se, dragi, pre ćemo se rastaviti. (Odlazi s Leposavom.

Misliš i mene kao onu prvu? O, varaš se, dragi, pre ćemo se rastaviti. (Odlazi s Leposavom.) MAKSIM (sam): Sad, ona mene jošt psuje, i ona je čestita, samo ja ne valjam.

Tako je, kad joj se popušta; ali kako se bila razrogačila, jošt bi ona mene tukla. Hm! Hm! Da sama ide na bal, smem li je pustiti, a kakva je, ona bi to i učinila.

koju, tri stotine vila i što ti ja znam; ako ćutim, a ona: „Šta ćutiš, šta ne govoriš; zašto si me uzeo, kad mrziš na mene“. Više bi puta pio i ja malo vina, ali ona: „Kako ja pijem vodu, pa nisam umrla“.

Šta ga vidim, kad iziđem iz podruma, usta bela, a ona kao ris na mene. Od tog doba nemam poštenja da idem sam u podrum, nego me uvek ona prati. MAKSIM: U meanu, kume, kad ti dođe želja.

MAKSIM: Opet mislim, da je moja gora. Otoič mal me nije stolicom udarila. KUM: Mal nije? To je jošt dobro. Kod mene ne ide tako nepouzdano, nego što naumi, to i svrši. MAKSIM: Kad je tako, to smo mi obojica nesrećni.

Na primer: „Gdi si bio bitango svetska; kud te vrag jednako nosi.“ MAKSIM: Dosta, kume Mito, dosta, kod mene je druga fela od žene, a fela od zli žena ima toliko, koliko groznica: jedna je ladna, druga s vatrom, treća nema ni

MAKSIM: I moja šteta. SOFIJA: Ne verujem da si imao štete od mene. MAKSIM: Ta kud će mi veće štete, nego što sam uzeo takvu raspikuću.

Četvrti dan ili je otera, ili sama pobegne. MAKSIM (trese glavom): Ej, kod mene bi je ja oterao, ali ona ne da. KUM: Ja ti kažem, kume, ti imaš anđela.

SOFIJA: Ja sam tvrdo zaključila, i to mora biti. MAKSIM: Mora? Kučko od žene, ta ti si naumila mene da saraniš! Samo neka to bude, pa nećeš ni po sata biti sa mnom. SOFIJA: Već zato ćemo lako.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

zadobio; imao sam sreću sopstvenim ušima slušati kako je gdikoja lepa gospodična svoj udivlenija dostojni jezik protiv mene pružila, ali — ruža ostaje ruža, ako će nas dvadeset redi na dan ubosti.

Ja, dakle, taki i takog stvora momak jošt nisam srećan bio da se kakva devojka (oću reći gospodična) u mene zaljubi. Ja sam mlogo puti molio i preklinjao Amora i Veneru, badava; rezultat je uvek bio: „i ne prijaša jego“.

SULTANA (zamane): Sad ćeš se obrecivati naopako! Misliš da sam ti ja vincilirka, da se kriviš na mene? Šta si stala? Nemaš nikakva posla? PERSIDA (pođe). SULTANA: Tako, sad mi počni jošt inat terati.

Oćeš da te molim da govoriš? Jogunasti rode, neće me đavo od tebe nigda kurtalisati! PERSIDA: Kad vam je teško od mene, a vi me otpustite, ja ću meni naći službu. SULTANA (ćuši je): Oćeš da mi jednako ideš uz nos.

PERSIDA (O, bože, bože!) SULTANA: Šta mumlaš, nemaš svoga posla? Sestro Luciferova, ti ćeš mene u grob oterati. Šta si stala kao proštac nasred sobe? PERSIDA (pođe).

SULTANA: Gospođa? Načinio si me parasnicom, kao sam što si. TRIFIĆ: Ti mene s otim vređaš. Nemoj tako, pilence moje. Treba malko da se umeriš, ti si gospođa.

) TRIFIĆ: Nemoj tako, dušo, to nije lepo. SULTANA: A je li lepo da napuštaš služitelje na mene? Proklet i onaj čas kad sam te prvi put vidila. TRIFIĆ: Ali devojka ti nije ništa skrivila, brate!

TRIFIĆ: Oćeš za njim na sokak da trčiš? SULTANA: Makar u pakao! TRIFIĆ: Sultana, ti si mene jako uvredila. SULTANA: Uvredila sam te, a ti mene nisi? Šta si tražio otmenu ženu, kad joj ne znaš čuvati čest?

SULTANA: Makar u pakao! TRIFIĆ: Sultana, ti si mene jako uvredila. SULTANA: Uvredila sam te, a ti mene nisi? Šta si tražio otmenu ženu, kad joj ne znaš čuvati čest? TRIFIĆ: Ja ne znam u čemu ti čest polažeš?

PELA: Sad mi je momak kazao. SULTANA: Ugursuz! U svačem me mora jediti... Kažu ljudi da mlogo na mene naličiš. PELA: Tako su i meni kazivali. SULTANA: Odi da vidim. (Povuče je k ogledalu.) Zaista,... hm! (Ljuti se.

Ja znam što radim. Ti si jednakog lica i moga stasa. dokle god ja ne dođem, ti ostaješ ovde mesto mene. Povataće Sultana svima krajeve! PELA: Ali ako me poznadu? SULATANA (lupi nogom): Opet počinješ? Oćeš i ja da počnem?

Nije šala, navuče žena moje aljine, poveza se, pak kanda u vodu utonu, a mene ostavi da budem mesto nje gospođa i jošt da se nikom ne izdajem. Šta će biti ako dođe milostivi gospodin? Evo nekoga!

Lalić, Ivan V. - PISMO

(10. IV 1992) OSMEH Ko zlatnu masku iz Mikene, Koja je Drugi oblik praha, Ugledao sam na dnu mene Taj osmeh zadržanog daha, Što uspeo je da se zgusne Za trenut na dnu ogledala; Okom bez boje i bez zene Budućnost me

trenutka zauvek mi ležiš U naručju, van pričina i stvari; I svet se obnavlja u mojoj kretnji I ljubavi tvog čina, izvan mene; I zato ostaje u ravnoteži. Položila sam obe uske šake Pod tvoja pleća, pridigla polako; I zauvek smo skamenjeni tako.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

paperjaste brade, jednim od onih prilično konfekcijskih momaka iz Knez Mihailove (ne zamerite, to govori zloba iz mene), zagrljeni su, naravno, ali on me i pored toga gleda sa blagom mržnjom.

sunčanoj strani ulice nekako oseća da sam pomalo zaljubljen u njegovu Anči, i sasvim sam siguran da me posle ogovara, a mene je tako lako ogovarati — svakoga dana pružam milione povoda za ogovaranje.

Onda se najzad odlučim pa — kud puklo da puklo! Cap — a vi mene pravo na večeru! Stvarno ste slatki! U stvari, dopada mi se kod vas to što umete da slušate čoveka.

Ne masiram vas? Znate, večeras mi je noć od brbljanja. Bez veze. Jednostavno, osećam da iz mene teče nešto kao neka poplava, a i ova vinčuga... Oh, oprostite — naš porodični izraz za vino!

Naravno, ako me lično vi ne otkucate? Ali nećete vi, to se ne bi slagalo s onim što pišete! Šta mogu, to je jače od mene! Jedno vreme sam, znate, mažnjavala samo karanfindle po kafanama! A što se tiče, starog Foknera, hoću da kažem...

Stavili bismo u torbu dva velika sendviča sa salamom i sirom, i termos pun mleka za mene, pa bismo se otisnuli čak do gornjeg špica Ade, gde bismo gluvarili sve do mraka.

Skoro će kraj rata. Mene još nema ni od korova. Za stolom sede tri starca. Stari Josif Visarionovič, stari Čerčil i još stariji Ruzvelt.

Maturski rad — Ana je Ana je Ana! Draga maturska komisijo, pa da li ste vi uopšte normalni? Tražite od mene do posle svega što sam do sada nalupetala (Videti moj neobjavljeni esej „O ulozi svitaca u mom životu“, Kondina 9, I

lokatora zauzimao mnogo lokatorskiji položaj nego Sulence: zbog toga je i mogao da kaže Suletu: „Idi, dete, sredi to — mene mrzi!

Sistem: Jadnici (od Viktora Igoa). Posle se nekako naviknu na mene, a ta gajba postane moj dom, dok ulica pored pijace bude moj grad.

kiča za mladence, vatanje u kapijama; Beograd je izmislio još svu silu stvari, a povrh svega— Beograd je izmislio mene ili me, i to je činjenica koja me čini srećnom.

Voleo je, inače, da nas okuplja i da nam čita najnovije vesti. Naravno, svi su ubijali tutanj sem mene. Tada me je žestoko ubeđivao da je Adolf Hitler obično austrijsko mazalo i da nikada neće uspeti da se izvuče iz

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

KUPINOVO І MEĐUMURJE, IZRAVNO Sanjam li se ili jesam, ili sa sna stresam plesan? S mene jutra triput sviću i osvanu u nebiću. Izvan sveta, izvan ura, teče, teče moja Mura.

U snu li sam ili što sam? Nije ludnja — Reč je ovo. Zvezde jede Kupinovo. Trule sinji sni iznutra. Sa mene se svlače jutra. Kao Novo sveto slovo rascveta se Kupinovo. Iz trnjina i ostruga prhne ptica, zasja duga.

U zreloj jezi suroga inja cvati mi, cvati Roѕa canіna. Iz mene sjaji gljiva ludara. Sa čamov-daske pišu mi čavke. O tmurno podne lađom udaram i brodim, brodim bez jedne javke.

Zlatnu mi škrinju čvorak raskuje: osviću ceste, svetle bogazi, od moje ruže flora strahuje, kroz mene ruža s nožem prolazi. Spušta se pauk s prazne čahure i žedan prede, u lov polazi.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

MITA: Ali slavenski treba i mene da naučiš. ALEKSA: To je lako; samo upotrebljavaj često „poneže“, „dondeže i po nekoliko bataliona „ahova“ i „ihova“

MARKO: A, i vi ste od knjiga! To ste se rđavo na mene namerili, nego evo moje Jelice, od nje nećete moći uteći. Zbogom! Razgovarajte se dok ja neki posao svršim. (Polazi.

JELICA: Vi dakle morate biti osobiti geni. ALEKSA (pokloni se): Ovo je za mene kompliment, gospodična; no ja iskreno ispovjedam da je najviše moje vospitanije k tomu sodjejstvovalo.

I ko će protivu sudbnne? danas bi srećnim sebe cjenio, kad bi iskusio da me iskreno ljubite. Vi ste mene strelom ujazvili, koju nikakovi balzam zalečiti ne može; vi ste me obajatelnom dražestiju vašom tako opčinili, da ne

ALEKSA (đipi gore i uvati je za ruku): Vi mene ljubite? O, bozi, pomozite mi da moja čuvstva izrazim. (Poljubi je u ruku.

Vidiš li ovu devojku; tako sam je rečma doveo, te se zaljubila u mene kao mače. Nego, sad laži, ako misliš štogod. MITA: A šta ti ja znam, kad nas je već vidila.

ALEKSA: Vaš je trud pun ružična cveća za mene. JELICA (natoči vina u čašu): Ako smem služiti... ALEKSA: Ljubim ruku. Vina nikada ne pijem. JELICA: Ovo je auspruh.

ALEKSA: (Ej tužan, ta ovo se ne tiče mene). Gospodin Vujić, treba znati da se u stvari tek polak slučava što se god pripoveda.

JELICA: O, tatice! On ako i ostane, neće iz drugog uzroka nego zbog mene. MARKO: Gledaj ti nje! Moja ćerko, on je baron.

Baron žali njenu sudbinu, ali opet kaže da bi ovde radije živio, i to zbog mene. MARKO: A miluješ ti njega? JELICA: O, tatice, nije mogla Genoveva većma ljubiti nego ja njega! MARKO: Eto ti!

ALEKSA: Pak šta se to mene tiče? JELICA: Kaže da ste vi. ALEKSA: To je lepo. Ako joj je što dužan, dobro se i dosetila.

ALEKSA: Tko će svetu usta zapušiti? MARKO: Ovo je devojče jošt jedanput kod mene bilo. Draga moja, ovo nije onaj mladić koga vi tražite; onaj se zove Batić.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

ti jednom, delijo stara, u lov sa mačkom Pekmeza cara, idemo žurno kroz neku raž u pravcu gore Debela Laž; u mene puška odlična roba, valja mi više od šuplja boba, u njega topuz iz drena suva na strah i trepet medvjeđih buva.

Pšenicu želim dušu da sladim, samo se torbe i zuba bojim. Iskreno reci, prikane moj, misliš li mene u lonac svoj ?

! Unutra sjedi čuveni gosa, hranu mu skuplja milion ljudi. Za mene radi svakoga dana krilata vojska Dživdžana hana.“ Divima leđa od straha bride. „Čuješ li samo strašnoga đide!

Tu su ti šume i polja rodna, poneka bašta, njivica plodna, skupljala to su čitava jata za mene lično gladnoga brata.“ Zamuca vođa: „Tako mi brka, đidija ovaj sve živo krka! ... Do sada nisi bio nam znan.

Neka ti barka još brže leti, i kad je nađeš, mene se sjeti, pa mi donesi peć.“ U zoru Mačak zaplovi dalje, pingvinu pozdrav sa barke šalje, veselo kapa maše.

“ Čudi se starac dugačke brade: „Otkuda riba za mene znade?“ „Ribica dobra na moru južnom, našla je kapu s porukom tužnom i na njoj krvi tračak: „Junački ginem u buri,

Kad je počeo, ko će da pamti, i mene, bogme, sećanje vara, sagradiše ga majstori vešti u davno doba Pekmeza cara. Sad je umoran kako i ne bi, i njemu

U rosno jutro, još nigdje sunca, on se digao rano. — Kad ove staze ostavim — kaže — sećaj se mene, vrano. Kraj reke lunja i gunđa tužno ko kasni pijan gost: — Još dok sam bio maleno štene izgubih ovde kost.

U suton često u nebo gleda, tužno mu sjaje zene. — Oblače, ploviš u neznan modru, lakše, pričekaj mene! Za prvog snega odjednom živnu, pospanu zbaci mrenu, podiže glavu, zalaja glasno, u pustoš belu krenu.

“ Na mlinu u tom škrinuše vrata, evo ti Triše, veselog dede, ugleda kosti pa istom dreknu: „Bez mene, je li, riba se jede?! Ovamo kolac, ovamo prut, ovamo pušku, strašno sam ljut!“ „Bežimo, Žućo, batina evo!

Sat mi stao i tvrdo zaspao, pod ponjavu sakrio zvonjavu. Tvrd san lupi i mene i druga, svakom osta na glavi čvoruga. Rano jutro lutalo po mraku i razbilo fenjer u budžaku.

“ Beskućna kuca skita, tužno joj svetle zene, svakoga usput pita: „Zašto ne kupiš mene?“ Žirafa važno šeta, nebeski poduporanj, ne može stana naći, traži crkveni toranj.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao. Najpre se obznanilo u meni ono što je danas

Njegov sin skida kapu i gleda me smešeći se. On gleda naročito u jezero iza mene, tj. ne gleda ni u šta, pošto teško da tamo ima šta da ga zanima.

Više bih voleo da iz Huente napustim jezero. — Onda ću ja u pet doći po vas. — Dođite u pet po mene. Ono je zamak? Izgleda ogroman. Ne vidim ribarske kuće. — Selo je sa druge strane ostrva.

Između ova dva ostrva, sasvim blizu mene, dižući tihi i vedri šum, prolaze dve ribarske barke. Ljudi na njima su ćutljivi i laganih pokreta.

Ptice, koje su, mora biti bile ćutljive ceo dan, graje razdragano: u večeri iznad mene, uz ostrvo, sve smeđijoj a preda mnom, po vodi, sve plavljoj.

Iznad mene se čuju žurni koraci, otvaraju se vrata negde u dnu gornjeg hodničića i topla, radosna svetlost rasipa se na sve strane.

Čak se i trzaju u sanjanju. Ja ne čujem ceo razgovor koji se vodi oko mene. Sasvim sam rasejan. Mislim kako su svi ovi ludi apsolutno simpatični i prostosrdačni.

Ja sam ti davno to rekla, je li, Miguele? — O, ti si rekla... Razume se, Bernes je energičniji mnogo od mene, a onda, Bernesa svi slušaju kad govori. Ja ne umem da ubedim ni u ono što bi trebalo da ceo svet zna već od rođenja.

„Kakav mislim u sebi. „Tako bih voleo jednom da stvaram, skupljajući ono što je najbolje u bogatstvima oko mene, da preradim to zatim u jednu jedinstvenu homogenost.

se ogroman, jer sam središte svoga posmatranja i svoje misli, a sve to drugo, iako život kao i ja, ostaje sićušno oko mene do u beskraj. Međutim sve je igra i zabluda ličnosti; perspektive se uređuju oko mene a ja nisam gospodar čak ni njih.

Međutim sve je igra i zabluda ličnosti; perspektive se uređuju oko mene a ja nisam gospodar čak ni njih. Nisam gospodar ničega, ničega, čak ni sebe.

— O, da! — Vi ste najstariji? — Da, ja imam dvadeset i osam godina a moj brat je za dve godine mlađi od mene. On voli svoj zanat. — Zar ga vi ne volite! — To je bila želja mog oca; da ovde ostanem. Ja sam služio u marini.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Uokrug mene tišina je samo, Kroz brsno granje bledi mesec sja — Ja bludim dalje... Al' kuda? i kamo? Nit' razum kaže, niti srce zna!

T Pod nama lisje šuštalo je žuto, Kraj mene, dušo, stajala si ti; Mirna si bila, — ah, i ja sam ćut'o, Oboma nama tužni behu sni.

Udar sudbine obiš'o me nije, Iz groba zaman dozivljem te ja; Jesenji vetar u lice me bije, Priroda ćuti oko mene sva — Ćuti, i život goni svojim redom, Ne vidi tugu, ne razume jad, Ni vrele suze po licu mi bledom, Ni smrću tvojom

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Stare su napeve kao burjan trgali ne bi li crkva tvrđe im stajala, i mrzeli su na mene! U bedi minuh, po mraku sahranjen, ko čarobnjaka me snevaju, ne ustah ja iz groba!

A mene pred crkvom drže da smirujem božjake. Reč mi se zalud otkrila i zalud bdenja i znanja kad me nisu sa carskim pismom

kažem im, dok se kupole njišu ko visoko cveće, zar udar zvona da bude za mene uzvišen znak! I noć im prelijem preko tornjeva i glava.

POČETAK PESME Jedna je žena prešla sa mnom reku po magli i mesečini, prešla je uz mene reku a ja ne znam ko je ona. U brda smo pošli. Kosa joj duga i žuta, bliska u hodu njena su bedra.

U jednom se životu rodih zver i bes je iz mene kipeo kao iz svetitelja miro, pobih muževe i stada i drveću trbuhe rasporih te plakahu dugo kao godina.

Pa i mene su izveli iz takta ti gadovi lepljivi ko grobljanske bube! Drugi su hteli da ih britvama delju, na zalasku sunca da ih

Jereticima se ide naruku i to mrtvim, a za mene ostaju spletke dvorske i teške grdnje s neba! KOSOVO Sad je to priča u gradu budala, a tad su poginula cara dva!

je i svako od nas pustio koren nasuprot čudu neispovedivom što nad glavama promiče mrko Onda Sava stane pred mene kaže: ko si ovde je veče nikoga nema senke sve rade po svojoj ćudi gladuj evo ti hleba vrati se kući propovedaj druge

koji ljubim i odlazim s njom u šumu kažite mi kako se zove dok sviće ni pijan ni trezan zemlje ove žamor nešto leti na mene brže od ptice divan mi se bliži kuršums druge strane mramorna ploča njih neću da izgubim.

se na periferijske terase niže od nasipa niže od kupatila vazduhoplovstvo se strašno sveti utvare idu pravo na mene iz inata skloništa uvek imaju slabu tačku kao i priviđenja što te more apokalipsa se leči lepotama kaže jedna žena

znanju spremite se za turizam po paklu mada presuda još nije pala Kartaroši da vas nešto pitam ima li za mene mesta za stolom hoću da igram čak i bez veselja možda je i milost koju čekam samo obrt u božanskoj kocki obrt

u ropstvo zatim i naredba da se nameštaj polomi i da se naloži vatra za nas jer jagnje od zlata ne gori ne treba mene kritikovati zbog ovakvog kraja ja sam bio pomirljiv i sasvim je izvesno da sam veseo (crno uopšte nije tužna boja)

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

GINA: Jesi li ti to, prijatelj-Agatone, tako naredio? AGATON: Otkud ja? Ko mene pita? Tu je advokat, on je staralac, pa je on valjda tako naredio.

tako, našla se tu. SARKA: Dobro, to je tetka, a ova devojka? Mene, pravo da vam kažem, više buni ova devojka. MIĆA: I mene! SARKA: Tebe, prijatelj-Mićo, drugo buni, a mene drugo.

SARKA: Dobro, to je tetka, a ova devojka? Mene, pravo da vam kažem, više buni ova devojka. MIĆA: I mene! SARKA: Tebe, prijatelj-Mićo, drugo buni, a mene drugo.

Mene, pravo da vam kažem, više buni ova devojka. MIĆA: I mene! SARKA: Tebe, prijatelj-Mićo, drugo buni, a mene drugo. AGATON: Šta ima da te buni, prija-Sarka, devojka kao svaka devojka.

Zašto ne? Za vas bi to bilo vrlo ugodno, jer ste se, izvesno, već navikli na taj stan, a za mene, pravo da vam kažem, za mene bi bilo to vrlo prijatno, imati u kući jedno tako lepo, mlado stvorenje. Zar ne?

Za vas bi to bilo vrlo ugodno, jer ste se, izvesno, već navikli na taj stan, a za mene, pravo da vam kažem, za mene bi bilo to vrlo prijatno, imati u kući jedno tako lepo, mlado stvorenje. Zar ne?

Ne slušam ja tebe, nego ću kući, da spakujem malo prnjice, a i ovi da se raziđu, pa evo mene, a ti, ako hoćeš, dođi! (Glasno.) Pravo kaže Agaton, nema šta više da čekamo. 'Ajde, Tanasije, 'ajdemo.

To nije otmeno. SARKA: Pa nije, dabome! Eto tako, zbog nekog šaputanja, mene mal' nije oterao prvi muž. A zar bi to bilo otmeno da me je oterao? TRIFUN: Još kad bi vi znali šta oni šapuću?

'Ajde, Proko! (Pođe.) A ti, Sarka? SARKA: Ja neću da se naturam. Doći ću i ja, samo docnije, pa ako bude mesta i za mene, dobro, a ako ne bude, vratiću se svojoj kućici. Nemam šta da brinem kad ste vi toliki tu. GINA: Pa jes', pravo kažeš.

GINA: Pa ne moram, al' tako, kad se setim, a mene guši. SARKA: Ostavi, boga ti, to, nego šta je tebi, ženo, te si se prilepila uz taj zid kao taksena marka?

Kako da idem, zaboga, a tebe da ostavim tako uza zid? (Hoće da je obuhvati rukom.) 'Odi, nasloni se na mene! GINA (očajno): Ne, ne, ako boga znaš! SARKA: Ju, crna Gino, šta ti je to za leđima? GINA (prestravljena): Koje?

MIĆA: Kako, ja da pitam advokata? Šta imam ja da pitam advokata? On bi mogao mene da pita: „Želite li, gospodine, da se uselite u kuću?” On mene, a ne ja njega. DANICA: Pa je li vas pitao?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Za jedno kratko vreme zvuci se nisu čuli... Ali naskoro dopreše oni ponovo preko neme planine. Oko mene svi su spavali. Čobanin je dremljivo posmatrao vatru i s vremena na vreme podsticao oganj.

Celo biće njegovo odisalo je beskrajnom ravnodušnošću, koja je najzad prešla i na mene, i san me počeo hvatati. Žuljala me postelja, okretao sam se, opet sam spavao, ali čini mi se neprestano u nekom

Majka se zaplakala. Otac je ćutao. Ali sam osećao kako savlađuje svoj bol. Krijući pogled od mene, dobovao je nervozno prstima po stolu. Najzad progovori: — Šta ćeš... nije on sam. Ceo narod ide...

Ja uzeh stvari. Priđoh nanovo majci i poljubih joj ruku, ona mene u jedan pa u drugi obraz. — Sine, moliću se Bogu za tebe, da mi te čuva — i pokri lice rukama.

rat je, možda mi komanda krene, pa ne volim da imam posla sa ratni paragrafi — objašnjavao je neko pored mene. — Gde bismo već sad bili, da smo još jutros krenuli! — žali se jedan. — Druže, ne sekiraj se...

Masa ponese i mene, razmaknuh laktovima, a onaj debeljko nalegao na moja leđa, i zapeo iz sve snage. — Ama polako, čoveče!

— Pardon — obratih se jednom kaplaru. Ali on prođe žurno pored mene, i tek kada se odmače, kao da se nečega priseti, okrete se i rukom mi pokaza: — Tamo! — i produži.

sa izvesnim ponosom posmatrao sam one dve zvezdice na ramenu, a vojnici su sa nekim strahopoštovanjem prolazili pored mene. Bilo mi je odmah jasno. Ljudi u vojsci imaju dva lica: jedno kojim gledaju ispred sebe, a drugim iza sebe.

Ljudi u vojsci imaju dva lica: jedno kojim gledaju ispred sebe, a drugim iza sebe. Iako su ispred mene bile visoke stepenice, ipak me je tešilo što je za mnom velika masa, koja se okreće po mojem naređenju i koja se stara

Pozdravio sam i nemarno se okrenuo na drugu stranu. — Podnaredniče! Jedva sam shvatio da se to na mene odnosi, pa se žurno vratih strepeći da se komandir nije predomislio...

Pri susretu sa vojnicima naročito sam ih posmatrao, da bi me pozdravili. U početku, to je bila mala razonoda za mene i kao neko zadovoljenje za sve one pridike koje mi je održao komandir.

— Trubač, sviraj zbor! — reče odsečno Trailo umesto mene. — Ama je li, bogati, kako će oni da nađu stvari, kad ne znaju?... — E, će nađu, de!...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Kako li će ona... Ah, šta ja sve oko nje, kad ona i ne misli na mene; to sam baš dobro video... Kako me je gledala... kao da sam... kako ću reći... ćorav ili sakat.

Al’ eto !... Al’ opet, zar ne bi baš ona mogla naviknuti na mene! Navika je velika činjenica, tako učismo u psihologiji. Pa za prvo vreme ja ne bih što drugo ni očekivao ...

Razume se već: ja sam postao stalan, položio praktični ispit, pa gledam ko je srećniji od mene! He, ali ...« I misli njegove odoše daleko, veoma daleko...

— Kod mene ni mape, ni metarskih mera, ni slika... Ali mi je najgore za mapu: ne znam kako ću bez nje. — Crtajte na tabli.

Sa njima je on jednako računao. — More, znaš li onoga onomlanjskog, Svetislava. Uze od mene velike krompire (a behu mi rodili i raskrupnjali se za priču) pa naređa na štap ko vrapce... dao sam mu pun džak...

More dovije se čovek u nuždi, još kako! — Meni nije nevolja da se tako dovijam, odseče se Ljubica. Od mene će na ispitu da se zahteva sto čuda, a ja od vas zahtevam sve školske potrebe.

viknu Ljubica. — Ništa... proći ćemo, reče veseo Gojko, koji je bio na desetom nebu od radosti: »izgrdila je ćatu, a mene sama zove u društvo«.

Nego ono k’o veli: daj da bacim krivicu na drugog, ako se može; bolje neka bride tuđa leđa nego moja. A za mene što veliš, gospođo, — grešiš se mnogo: ja sam ti jedna puka prostačina i ne znam ti za politiku baš ni malo.

jest, baš odličan učitelj, to kaže i gospodin Velja. Moram mu govoriti nek se javi za ispit. A što ?... Zar se mene što tiču njegove stvari ?« — zapita se ona bojažljivo, anališući sa zebnjom svoja osećanja, ali se odmah umiri.

»Ala bi to bio život, Bože!... ali ko sme o tome misliti... Nije to za mene, za ovakog hm... kako da kažem... povučenog, jest baš tunjavog... Tunjav sam, nije vajde«.

Da idem da ga zaključim, reče on smešeći se. — Idi molim te, ali nemoj sumirati bez mene. Pričekajte me i spremite ručak. — Ha, to se već razume. Kako!...

vama trebaju mnoge škole. Bez toga ne može da se radi vaš posao kako valja. Nego znate šta: upišite i mene u prvi razred; ja bih baš voleo da učim kod vas... Tako da sedim u skamiji, pa samo vas da gledam i slušam.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

LAZARIČKE PESME 24. Lazi, lazi, Lazare, Te dolazi do mene, Privataj se za mene, Za svilene rukave, Za svilene marame, Za klečane kecelje. 25.

LAZARIČKE PESME 24. Lazi, lazi, Lazare, Te dolazi do mene, Privataj se za mene, Za svilene rukave, Za svilene marame, Za klečane kecelje. 25.

“ Tu se zmaju ražalilo, Đevojci je govorio: “Hol’ mi, dušo, vjeru dati, Da ćeš k mene povratit’ se? Puštiću te tvojoj majci.

Pred njima Radiša Bičem rosu trese; Do dve vile vodi, A trećoj besedi: “Pođ’ za mene, vilo! Kod moje ćeš majke U ladu sediti, Tanku svilu presti Na zlatno vreteno!“ 40.

gori; Što su mi osam jetrva, To su mi zv’jezde po nebu; Što mi je jedna za’vica, To mi je majka u majke; Teško si mene bez tebe! Kad nije tebe kod mene!“ POČAŠNICE (ZDRAVICE) 87.

Kad nije tebe kod mene!“ POČAŠNICE (ZDRAVICE) 87. Biserna brada, Srebrna čaša; Biser se roni, u čašu pada; Svako ga zrno Po dukat

95. S jadom sam ti na dvor došla, jad je mene! Da obidem bona tebe, bore dome! I da pitam jadna tebe! mnogo jadna! S čim si mi se ti ponio, dobar dome!

Pa sam jutros doranila, išla u jad! Da te, dome, s jadom pitam, dugo jadna! Kako ti je u tamnilu, tamnoj mene! U tamnilu bez viđela, viđ’ me jadi! Bez čestoga ponuđaja, dome slavo! Bez promjene čiste tvoje, mnogo jadna!

Trajat mladost u neradost, znaš ti, dome! Evo idem kukavica u dom kuku! Kada dođem u dom tamni, tamnoj mene! Šta ću đeci kaživati, đeci lele! Kad me sretnu đeca u put, srećo moja! E su đeca mila tebe, diko mila?

“ Al’ govori lijepa djevojka: “Hvala, vilo, na hitracu travi, Neg’ mi podaj onakove trave Kojano će mene omiliti Mome dragom, da mu budem ljuba, I gospođi, mojoj svekrvici, I ostaloj u kući rodbini.“ 98.

Kad je bilo oko pola dana, Zapevala lepota devojka: “Ko bi mene snoplje povezao — Dala bi mu moje belo lice. Ko li bi mi vodice doneo — Dala bi mu moje čarne oči.

“ 108. Oči moje, kud ste pogledale? Srce moje, šta si požuđelo? Da bi Bog d’o svakom, ko što hoće, A i mene, što bi milo bilo!

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Ove sobe, ovog stola, ove furune! Ovoga olajisanoga patosa! Ovog gospodina, ovog podnarednika, Jelisavete, Sofije, mene! FILIP: Da to ti, možda, nećeš da kažeš da ste vi — stvarnost? VASILIJE: A da ti, možda, nećeš da kažeš da nismo?

Zato pitam. VASILIJE: Ja sam ispravan građanin! DROBAC: A, kad si ispravan... da li ti mene poštuješ? VASILIJE: Molim? GINA: Naravno da te poštuje! DROBAC: Njega pitam! VASILIJE: Poštujem vas, naravno!

I nisam ja dete, da mi se uvek popuje! GINA: Kad se naliješ tom rakištinom, nisi ni čovek! BLAGOJE: Pravićeš ti mene jednom od blata! GINA: Da tebe napravim takvog kaki si, i ne treba mi drugi materijal! BLAGOJE: Mozgu!

VASILIJE: Vi se niste nimalo uplašili? SIMKA: Ja sam, gospodine, iz oficirske porodice!... A sad možete i bez mene, nadam se da sam vam sve pokazala! Vi se lepo raspakujte i raskomotite, kao u rođenoj kući!

) GINA (Blagoju): Dok stojiš dokon, mogo bi da mi napumpaš vode za ispiranje... Blagoje, čuješ ti mene? SIMKA: Stoji ko oduzet! GINA: Blagoje! BLAGOJE: Kad je gledam, osećam se ko soba... GINA: Ko šta? BLAGOJE: .

SIMKA: Jedino što na njoj vredi to joj je kosa! GINA: Da ja obučem njeno, a ona moje, ne bi se videla kraj mene ko ni pačavra! BLAGOJE: Mogu da zamislim!

Ne zna prestojniku, ni agentima ne zna, ni esesu ne zna! A da vidiš kako kod mene zna! Meni je mlogi došo na jeste u sedmicu! Uniđe mi kao nadrkan pastuv, a iznesu ga ko probušeno prdalo!

SIMKA: Vi biste hteli da me Užice kamenuje? SOFIJA: Mogao bi neko kazati da se šalim, ali ovo je za mene bilo zaista prijatno, kao najlepša gozba! Filip: Zečetina je bila potpuno neslana! SIMKA: Zečetina?

VASILIJE: Valjda ne misliš da duh pokojnog danskoga kralja treba da tražim i po užičkim pijacama? Za mene pozorište prestaje na rampi! SOFIJA: Nije to jedno od drugog odsečeno ko sabljom!

VASILIJE: Ja sam u svetu, u raznim pozorištima, video velike manifestacije scenske tehnike, ali to Mene nije mnogo očaralo! Za mene je riba veće čudo nego lađa! I lastavica je veće čudo nego avion!

Za mene je riba veće čudo nego lađa! I lastavica je veće čudo nego avion! SOFIJA: Ne pravi se predstava ni iz čega!

A publika će da te bombarduje paradajzom! VASILIJE: Bez mene ne biste znale ni gde su vam glave! (Ulazi u kuću. Sa verande se povlače i Sofija i Jelisaveta.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Mi smo za smrt! TRAG Želim: da posle snova ne ostane trag moj na tvom telu. Da poneseš od mene samo tugu i svilu belu i miris blag... puteva zasutih lišćem svelim sa jablanova.

SERENATA Čuj, plače Mesec mlad i žut. Slušaj me, draga, poslednji put. Umreću, pa kad se zaželiš mene, ne viči ime moje u smiraj dana. Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

A kad te za mnom srce zaboli: zagrli i ljubi granu što vene. Ah, niko nema časti ni strasti, ni plamena dosta da mene voli: No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi. No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi.

Ponećeš svud, pošla ma kud, samo srce svoje gorko. Vetar studeni duše, ne stidi se mene, nema duše, ni zakona ni časti, nad bolom ima vlasti još samo telo golo.

Noću kad lutam u senci grada, kraj raspeća, baština i groblja, ne žudim za sinom, ne planem za roblja. Vetri će mesto mene kličući da jezde.

Razvratan kolut pod očima mojim pečat je šuma, sa bolom svojim. Drveće puno pupova i zvezda mesto mene živi. Sve što sam ja reko šaputaće vam meko dalje noći. One vas vode u moje osmehe i grehe, za mnom daleko.

ŠALA Još sam ja veseo mada se nećeš udati za mene. Ta mladići su samo sene, ne kupe novac, već uspomene. Bićeš gospa gojna, udata često malo, a serenata nedostojna.

Tih mi je plač a grohotan smeh, kad se u zoru probudim prvi ništa mi nije zabran, ni greh. Ceo je svet za mene vez pun šara moje krvi. Šara bez smisla, broja i reda, tankih ko izoran crv.

Ja ga se setih! Ja ga vidim! Njegova modrina mrsi mi dušu, i mene obuzima grozna jeza, i neka, beskrajna, žalost. Predosećano, u Beogradu, 1920.

I ovde, proletnje veče za mene je hladno, kao da, dolinom, tajno, Dunav teče. A, gde oblaci silaze Arnu na dno i trepte, uvis, zelenila tvrda, vidim

strasnim i otresam članke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim, slutim: tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene. I ovde, bez boje tajne, ni jedne voćke nema, nebesne one boje, gorke i beskrajne.

otresam članke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim, slutim: tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene. I ovde, bez boje tajne, ni jedne voćke nema, nebesne one boje, gorke i beskrajne.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Pekar je bio neka mrzovolja i čovek ljut. — Gle sad! — mišljaše on — ište od mene hleba!... Ja plaćam porez na svoju radnju, a on, kažu, na čudotvoran način umnožava hlebove i deli ih besplatno narodu.

Ako je to istina, onda najposle niko neće ni dolaziti da kupuje od mene hleba... Baš mu ne dam!... — I ljutito okrete glavu od njega.

Onda podiže oči svoje k nebu. — Bože, Bože, šta učini to od mene! — htede da vikne u očajanju, ali mesto reči, iz kljuna mu izađoše samo dva kratka jednaka sloga: — Ku-ku!...

— Ku-ku! — odgovori pekar. Žena poznade muža po onim njegovim zelenim, pakosnim očima. — A šta je to s tobom, kuku mene-e! — povika ona iz glasa, pljesnuvši se rukama. — Ku-ku!... Ku-ku!... — odgovori žalostivo pekar.

„Prokleti starac... prosjak i odrpanac, zaludio je ovaj svet, odbio ga od mene, omrznuo me narodu pa će se ta fukara možda jedared još i pobuniti.“ Tako je mislio i osećao car.

— molio ga je car skoro kroz suze. Onda mu starac reče: — Ne mučim ja tebe, care, nego ti mučiš mene; jer ja, care, ne smem primiti novac u kom je sirotinjska krv. Car zadrhta. — Krv?! — promuca on.

“ reče. Drma se, puca Hram Solomona Od grmljavine uskršnjih zvona... LEGENDA O GLUVONEMOJ Danas je prošla pokraj mene...

Ali ne može ništ da kaže— Ne može — Bog joj ne da... I mene samog jeza hvata Kad vidim oči njene setne, Duboke, zagonetne.

Ko će nju sad vezati?... Anđeli?... Oni će mamu da vežu danas a mama će se setiti mene pa će plakati... Zašto nisam i ja tamo?... (Stresa se od zime.) Zima... ruke mi se mrznu, noge kao led...

Ne idi, poslušaj nika... me!... Siroče: Pa kuda ću? (Plače.) Gospođa u crnini. Ajde sa mnom!... Kod mene je toplo... Meni je teško na današnji dan... Siroče: Teško ti je? Gospođa u crnini. Teško Vrlo teško! (Briše suze.

Imala si kćer?... Umrla je? Gospođa u crnini: Umrla... Bila je velika već, kao ti... nalik na tebe... Siroče: Na mene nalik? Gospođa u crnini: Tako mi se čini, što te duže gledam. Ajde sa mnom... hoćeš?

teško... Siroče: A meni je žao što nemam koga da vežem... Gospođa u crnini: Ajde sa mnom pa ćeš mene vezati... Hoćeš?... Ajde!... Siroče: (Pogleda je radosno iznenađeno.) Tebe da vežem?

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

U Tom braku dobije mene, a kad mi beše jedva devet godina, on umre. On mi mnogo pričaše o svojoj postojbini, o junacima i velikim karakterima

“ Najedared, trže me neki šum. Kraj obale, malo dalje od mene, ugledam nekog ribara. Čamac mu uz obalu, a on krpi mreže. Zanet slatkim osećanjem, nisam ga pre primetio.

Priđem tome čoveku i nazovem mu boga. On me pogleda ćuteći, pa odmah skide pogled s mene i produži svoj posao. — Koja je ovo zemlja preko vode tamo što se vidi?

— Zar je samo zbog svinja čuvena ta zemlja? — upitam začuđeno. — Pa ima i budalaština mnogo, al' to mene slabo zanima! — reče onaj hladnokrvno, i uze opet krpiti mreže.

“ Pročitam jedanput, dvaput, nikako da se priberem od čuda šta sve to ima da znači. Što je još najčudnije za mene, reči su ispisane mojim maternjim jezikom.

Nisam pošao ni nekoliko koraka, dok odjednom a oko mene se, kao oko kakvog čudovišta, poče sa sviju strana skupljati svet.

Naposletku se nakupi toliko sveta da se zakrči ulica i svaki saobraćaj. Gleda mene svet s čuđenjem, a i mene taj nepoznati svet zadivi. Koga god pogledam, ukrašen ordenima i lentama.

Naposletku se nakupi toliko sveta da se zakrči ulica i svaki saobraćaj. Gleda mene svet s čuđenjem, a i mene taj nepoznati svet zadivi. Koga god pogledam, ukrašen ordenima i lentama.

Čak se neki i zavadiše oko toga, a čuli se i prekori onima što su dugo uz mene. — Pa nagledali ste se, valjda, već jednom; pustite sad malo i nas da vidimo.

Nijedan nemam, tako mi svega na svetu! — uzeh se kleti. Šef se zapanji od čuda. Zinu, razrogači oči, zagleda se u mene, pa ni reči da progovori. Kad se malo povrnu od čuda, naredi mlađima da što pre donesu desetak ordena.

Jedva sam čekao da ostanem sam i da se priberem od čudnih utisaka koje ova zemlja na prvi mah učini na mene. Tek što sam zatvorio vrata za sobom, skinuo sa sebe ono silno ordenje i seo umoran i loman da danem dušom, a začuh

— Vi ste stranac? — Stranac. — Došli ste nam kao poručeni, verujte! — uzviknu taj viši činovnik oduševljeno. Mene to još više zbuni. — Imamo jedno upražnjeno mesto za konzula.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— Pomozi Bog i u kuću! — Bog ti pomog'o, odgovara ča-Marko za mnom. — Ene de Cveje!... Ih, kuku mene, kakva sam ja, ka' kondžolos, vajka se strina Sara, brišući ruke i nameštajući ubradaču.

— Tako vi je to kod nas adet. Namestiše nam, tako, uz vatru, tronošce sa jastucima. Jedna sna stoji iza mene, a druga iza svekra, pa nam poturaju stolice, a mi se, kao age, spuštamo...

Ova neće ovoga, ona onoga, pa muka.... Još Anđa u reči, a Jovo Perov dopuzi pobauljke do mene, pa me ćuška. Ja se sagoh i jedva ga poznadoh. — Jes' ti, Jovo? pitam ga šapatom. — Ja. — Šta je?

Eto, pripevajte Jova i Milicu! — Kuku mene, nemoj očiju ti, stade moliti Milica, al' Anđa započe, a družina je poduhvati i razleže se pesma pripevalica: Jovane

— Jok ja. — Ama nemoj ti prodavati bakčovandžiji krastavce, no reci de samo, koju ćeš? — Mene, vala, sve'dno. — Znam, znam kako ti je sve'dno. A ne bi se ljutio na Stanicu? — Pa, ako ona veli....

ne znamo.... pa kako ćemo, muca Anđa. Mi same nećemo dok nam on ne kaže. — Pa 'ajde, 'ajd', i mene, velim ja, jer vidim da o meni govore. — 'Oćemo mi, al' ti nam kaži ime. — E, Boga mi, to ne znam.

te u naokolo, dok se jednoj nije dosadilo, te podvikne: »šta mucate, brate moj, bardak ovamo!« Jedna vikne: nije u mene, druga, treća, sve tako.

Jovina mlada ode da natoči, a devojke počeše da pevaju: Uzabra' stručak do zemlje, Dado' ga dragoj do mene, Zakle' je nebom i zemljom: »Voliš li još kog', sem mene?« »Ne volim nikog, sem tebe, A odsad neću ni tebe.

da pevaju: Uzabra' stručak do zemlje, Dado' ga dragoj do mene, Zakle' je nebom i zemljom: »Voliš li još kog', sem mene?« »Ne volim nikog, sem tebe, A odsad neću ni tebe.

« — Ama to vi ka' da mene pevate, Milice? — Jok, vala. Mi to svakad pevamo na komišanju. — Znam, znam? — Jes', vala, pa pitaj kog' 'oćeš.

Našeg ćope nestalo; otiš'o dolje u Beograd i upis'o se s oproštenjem, u vokate. Kad ljetos, zovu mene i Žiku, 'nako, u koncolariju. Spremimo se mi, pa 'ajd'.

— Ene de, zar vi tako znate, zavarali mene te vi pričam a vi posrkaste vareniku. Vamo der, Pajo, s tom čašom! — Ama pričaj, more, ostavićemo ti punu Anđinu čašu.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

PAVKA: I da ima, boga mi, kad svet uzme na zub... DANICA: A po čemu ima mene svet da uzme na zub?... PAVKA: Po tome, vidiš, što ti se svaki čas čini da je pala saksija... a on mlad čovek!

Pa ona sad kaže: dosadilo joj, i otišla od mene, kao da će negde naći bolje. Nego tako, ženska pamet! Pa otišla pravo u advokata, te tvoj gospodin tuži mene za tešku

Nego tako, ženska pamet! Pa otišla pravo u advokata, te tvoj gospodin tuži mene za tešku povredu i sad me goni kao vuka po planini. PAVKA: A, to je? (Čisto joj lakne.) DANICA: Ti si pogrešio vrata.

JEVREM: Kog špiritusa? JOVICA: Onog, znaš, što kažu da si švercovao. JEVREM (uvređen): Slušaj ti, ako i kažu za mene da sam švercovao špiritus, ja državu nisam oštetio.

Ja sam kaznu pošteno platio, a za mene bar ne kažu da sam liferovao vojsci crknuto meso. JOVICA: Eto ti sad! Sad pa da počnemo da se vređamo.

Pa velim... Mogao bi', zašto da ne bi' mogao! A ti znaš mene, nisam od onih koji se neće odužiti. Spomoći ću se i ja, ali odužiću se i prijateljima, znaš kako je kad si poslanik...

Pa ovaj... i to da ti kažem... Ako ti je počem stalo do toga, a ja pristajem i da podelimo, da me pustiš prvo mene jedno dve godine, koliko znaš da se pomognem, pa posle ti idi, ako hoćeš, u skupštinu.

Nikome ni reči o tome. I ako te pripita ko: šta misliš, ko da bude poslanik, a ti da mu kažeš: šta se to mene tiče, ja gledam svoja posla a kog narod hoće taj neka ide! Je l' tako? JOVICA: Tako je! JEVREM: I tako ćeš da radiš?

” Eto, tako mi je u oči rekla. JEVREM (koji nije ni slušao njeno kazivanje, već je samo rasejano gledao): Pa šta se to mene tiče? PAVKA: Bože, Jevreme, pa govorim ti o tvome detetu! JEVREM: Otkud je gospa Marina moje dete?

JEVREM: Pa to jeste! SRETA: I ti misliš da mene vređa što me zovu Sreta Numera 2436. To je numera sudske presude kojom sam bio osuđen na godinu dana.

Deder, reci, evo, ti meni: koji je to posao koji bi se mogao svršiti bez mene? 'Ajde, reci mi? Ako treba da se rasturi kakav lažan glas po varoši, daj ovamo Sretu; ako treba da se pokvari kakav

Mladić je čestit... SPIRINICA: Prilika je vrlo dobra, i ako je da mene pitate... SPIRA: Pa čekaj, zaboga. Zar ne vidiš da sam ja zinuo da kažem...

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— More, ti si pismen?! — Ama nijesam, gospodine. — Ama da ti mene ne lažeš, more? Znaš li ti da ja tebe psihološki čitam?! Ti lažeš!

Oće da kukate crnoga Marinka!« — E, to ti je, vala! Za dobro sam dobar, a za zlo sam baš takav kako i rekoše za mene, — reče Sreta vadeći jednako knjige i lupajući jednu o drugu.

Tu sam ga već zatekao. Dobar čovjek. Došao je amo nekih deset godina prije mene. Pa ove godine nešto zakunja pa poteže pa umre, a domaćica mu s đecom diže se rodbini.

— »More ostav’te me, đeco, vama je do sprdnje, a ja muku mučim« — veli čiča Trifun — »prošlo je to mene kodža davno«. — »More« — veli treći, — »kad se stari panj upali, a, ča-Tripune!?« — »More, idi mi bedo s vrata!

— Ama, učo, bog s tobom, kakav čir! — I ti se, kmete, nađe da mene tamo njemu zoveš! Mene i to njemu?! — Ama ne zovem te njemu, nego meni! — Svejedno! Al’ će i on biti tamo!

— Ama, učo, bog s tobom, kakav čir! — I ti se, kmete, nađe da mene tamo njemu zoveš! Mene i to njemu?! — Ama ne zovem te njemu, nego meni! — Svejedno! Al’ će i on biti tamo!

Nek vidi i drugi vajdu od njega!« Pa ako, učo, ko od toga tvoga naroda ne omasti brke kod mene, — baš zaista ga, beli, neće koštati ni parića!

Otkud ko stigne, drugo ništa i ne radi nego mi samo trlja (pod nos!). Ljut sam — eto, to mi fali! Da guja okusi od mene, — otrovala bi se, čini mi se, tako sam ljut. Čitao sam te proklete novine; eto to je!

će onda ka’ i onaj Napoleon Prvi — da žrtvuje načelo za vlast, pa eto ti časom nov Osamnaesti brimer i militarizam kod mene živa! A oni su svi jednaki; nije ni Mića mnogo utek’o od Napoleona! Vojnik je, ne smem mu verovati.

Njega je nekoliko puta odr’o ka’ jarca za neke kaišarluke. Pitaj njega za to, on zna ljude još i bolje od mene. Čim ču to ime, lupi se Sreta po čelu. — Vrlo dobro, vrlo dobro!

Sag, na primer, da kažemo da sam ja neki kmet u ovoj selo, pa si dođe kapetan kod mene, a ja spremim lepo večeru, a sas večeru Uredbu o mehanama, pa mu otvorim knjišku pa mu kažem: »Četi si,

A posle ode putem. A juče i jopet tako prođe a ja stojim pred čkolom, pa kad minu kraj mene a ja za ves, a taman on prođe a ja se i jopet iskašlja’ ka’ i juče? — A šta on?

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Šta očekuješ od mene? Ništa od tvoga sna, večita spavalice! Prestrašena, stara mašina pojuri niz šine noći, Brzo, kao da lista dosadne

Čovek se na sve navikne promene; I zbilja, ničeg čudnog nema tu: Kad ona ne ume da ogreje mene, Ja moram, tako, da zagrevam nju. Smešnu ćud ima moja furunica; Ove mi je zime suđeno da stradam.

Pet minuta da leškarim kao gušter na prigrevku I da narod oko mene igra sitnu pipirevku. Pet minuta, da oprobam: nek me skinu odmah zatim! Pet minuta poniženja u životu da naplatim...

su joj kao dva doboša, Senka joj se proteže do Dragaša) Kori uljeza i dođoša Lazara, pravednika i pravaša: „Za mene je najveća nekultura Kad neko u svašta nos svoj tura! Prijatelju, mnogo pričaš!

Vidi se, tu fali ruka žene, I ja bih pristala možda... ipak... (Kad bi to zavisilo samo od mene): Karakter moj takav je, gibak.” „Sudbino, puna si gada i zloće! Srećo, sporija si od tri puža!

Suklate i otrovne guje te! Pogledom ih kao ognjem ožeže: „Zašto moj starački život trujete? Zaplele ste se oko mene kao vreže, Al ja, u mraku ranjene sujete, Otkrivam začetak ravnoteže!

Nezavisno od njihove vrednosti, ili nevrednosti, želeo bih da ispričam šta ova zbirka predstavlja za mene samog, kako sam do nje došao, u kojim sam je okolnostima, i u kakvom nadahnuću, napisao.

Počeo sam slati dopise nedeljnom listu „Republika”; neki su i objavljeni. Za mene je, u tim člančićima, najvažniji bio potpis na kraju izveštaja.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Na putovanje ka moru jako utiču vreme i mesečeve mene. Jegulja naročito rado putuje u vreme mračnih i burnih noći, kada u gustim masama hita niz reku njenome ušću.

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

Spodobi že, Vladiko Hriste, i ti, o prečista Bogomati, i mene okajanuju vasegda o ishode duše mojeje skrbeti, jegože uzreh na roždaših me i na roždenom ot mene mladencu, jegože

prečista Bogomati, i mene okajanuju vasegda o ishode duše mojeje skrbeti, jegože uzreh na roždaših me i na roždenom ot mene mladencu, jegože žalost neprestano gorit va srci mojem, običajem maternjim pobeždajema.

Udostoji, Vladiko Hriste, i Ti, prečista Bogomati, mene jadnu da svagda brigujem o odlasku duše moje, što ugledah na roditeljima mi i na rođenom od mene mladencu, za kim

Ti, prečista Bogomati, mene jadnu da svagda brigujem o odlasku duše moje, što ugledah na roditeljima mi i na rođenom od mene mladencu, za kim žalost neprestano gori u srcu mome, prirodom maternjom pobeđivana.

Ot skvrnih ustan, ot mrskago srca, ot nečistago jezika, ot duše skvrnije primi moljenije, o Hriste moj, i ne otrini mene, rabu svoju, ni jarostiju tvojeju, Vladiko, obliči mene va čas ishoda mojego, ni gnevom tvojim pokaži mene va dan

ot duše skvrnije primi moljenije, o Hriste moj, i ne otrini mene, rabu svoju, ni jarostiju tvojeju, Vladiko, obliči mene va čas ishoda mojego, ni gnevom tvojim pokaži mene va dan prišastvija tvojego, prežde bo suda tvojego, Gospodi,

i ne otrini mene, rabu svoju, ni jarostiju tvojeju, Vladiko, obliči mene va čas ishoda mojego, ni gnevom tvojim pokaži mene va dan prišastvija tvojego, prežde bo suda tvojego, Gospodi, osuždena jesam savestiju mojeju, ni jedina nadežda nest

oskvrnjenih usana, od mrskoga srca, od nečistog jezika, od oskvrnjene duše primi moljenje, o Hriste moj, i ne odgurni mene, rabu tvoju, niti me jarošću tvojom, Vladiko, obliči u čas dolaska mojega, niti me gnevom tvojim kazni u dan dolaska

jesi va tljenih i malovečnih, kolmi pače va neprehodimih i velikih, jaže vasprijel jesi ot Boga, telesno bo stranuju mene va stranih okrmljal jesi izobilno, ninja že objudu prošu da okrmiši me i da utišiši buru ljutuju duše i tela mojego.

malodaran u propadljivom i malovečnom, koliko više u neprolaznom i velikom, što primio jesi od Boga, jer telesno stranu mene u tuđini ishranjivao jesi izobilno, te sada te molim oboje: da Me ishraniš i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.

Rakić, Milan - PESME

Pre odsudnog boja ja ti nisam dao Koprenu, ni burmu, ni azdiju, kao Starinski junaci, po čemu ćeš mene Pomenuti kada stigne udes zao I zapište deca i zaplaču žene. Sad na razbojištu leži leš do leša. Plemići i sebri.

Šumi, o noći prohujalog doba, Strasno i žudno! Ona mene čeka Ko nekad plava Izolda Tristana. Strepi, i sluša topot iz daleka, Dok mesečina nasmejana sija I ćuv mirisni

U mojoj duši uvek mesta ima Za pun zaborav, za sve što će redom Navaliti na mene kao plima, I sve, zbog tebe, zameniti bedom. Pa što se plašiš i ustežeš? Znam te!

I sad, evo, Da ritam bude zvučniji, i rima, Ustupam mesto onom što je pev̓o Roksani nekad, neka mesto mene Otpeva opet pesmu svoju staru, I neka kaže čar ljubljene žene U svom starinskom ljubavničkom žaru.

Katkad, kao zrak mesečev, mine Pustim odajama usamljenog dvora. Tu tuguje ona čekajući mene, I sa svojih gora od snega i leda Uzdišući za mnom bolećivo gleda, I u slatkoj čežnji neosetno vene...

PRIZIV Pomeni me u molitvama tvojim Kad sunce pada za daleke gore. Jer znaj da mene kobne misli more, I da se, kao slabo dete, bojim.

Već zora sviće, blede mlečni puti, A ja još čekam, — i večno bih ček̓o! O, što je to što mene veže sada Za jednu put, za jedan oblik tela, I što mi duša zatreperi cela, I sva nemoćna izdiše i pada, Kad me se

OČAJNA PESMA Upij se u mene zagrljajem jednim, Ko groznica tajna struji mojom krvi, Krepko stegni moje telo, nek se smrvi, I daj mi poljupce za

— Kad pomislim, draga, da će doći vreme Kad za mene neće postojati žena, Kad će čula moja redom da zaneme, I strasti da prođu kao dim i pena, A da će, još uvek, pokraj

neće postojati žena, Kad će čula moja redom da zaneme, I strasti da prođu kao dim i pena, A da će, još uvek, pokraj mene svuda Biti mesečine pod kojom se žudi, I mladih srdaca što stvaraju čuda, I žena što vole, i voljenih ljudi, Vrisnuo

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene Raznovrsnim sjajem, mirisom, i bojom. — Oh, budi jedanput ko i druge žene, Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!...

I da ti donesem tada dušu novu, Bez ijedne pege negdašnje — svu belu. I hoću da onog časa, kad na mene Padnu kose tvoje i poljubac jedan, Budem kao nekad bezazlen i čedan, Da prvi put poznam čar ljubljene žene; I da sav u

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Što će mene od tebe odbiti? Sto putah sam u mojoj mladosti iz mindera u zoru hitao na tvoj potok bistri i čudesni, nad kojijem

Na znanje vi, glavari s vladikom! Car od carah mene je spremio da oblazim zemlju svukoliku, da uredbu vidim kako stoji: da se vuci ne prejedu mesa; da ovčica koja ne

Hajte k meni pod mojim šatorom, ti, vladiko, i glavni serdari, samo da ste caru na bjeljegu, za primiti od mene darove, pa živite kao dosle što ste.

Tu niti je more ni vještice, no si eto kâ čabar debeo, pa te salo kad ležeš zaduši. Mene nikad još pritisla nije. SERDAR JANKO A meni je ona dodijala.

Svagda graja bješe oko mene kada hoćah po gradu izaći, kao u nas bijele neđelje kad se krenu momčad u maškare. Da jednoga bi prijatelja, glavom

VOJVODA DRAŠKO Pita, brate, ne znam ni sam kako. Ja izidoh pred njim s Grbičićem, poklonih se kako mi rekoše. Put mene se poosmjehnu princip, raspita me za naše krajeve, i šćah reći ljubi Crnogorce, jer spomenu sve redom bojeve đe su

Kad pomislim i ja kakav bješe, raspale se uz mene plamovi! GLAVARI SJEDE OKOLO VELjEGA GUVNA I RAZGOVARAJU SE, DOK EVO TI TRI ČETIRI STOTINE OZRINIĆAH. CUCAH I BJELICAH.

VLADIKA DANILO Đe vještice, što govoriš, Vuče! Nema toga ni u jednu knjigu. Svrh mene se svi ovde kunite, to su bapske priče i mudrosti; nego laže ova babetina, ali može nešto drugo biti!

BABA (drhtećim glasom kažuje) Kad se spravljah iz Bara ovamo, dok evo ti jednoga kavaza đê od paše za mene došao; povedi me na Skadar veziru.

IGUMAN STEFAN Razumjeh ga, al' plakat ne mogu. Da umijem plakat od radosti, bih plakao slađe nego igda, al' kod mene, kada poje duša, suze mi se smrznu od radosti. BIJE NEKO U VRATA OD KUINE, DA IH SLOMI; MISLE DA JE LUD.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Neću i ne mogu da, kad odem do njega, a on da se na mene iskolačuje: „Šta ti, mori, kriješ onoga tvoga?... Zar ja ne znam i ne čujem šta on radi, gde se lunja i koliko troši.

Ni ti ni on niti iko od vas na oči da mi ne izađete“. I, eto, zato neću i ne mogu da te krijem, da posle on mene tako grdi. I sve ću da mu kažem, čim dođe, videćeš ti! — završile su.

— Pa snaške — poče se on nećkati — to bi dobro bilo! Dobro bi bilo da ja to... Imam ja nešto vina, pa kad bi mene htela pustiti... — Baš dobro. Bolje ti nego tuđin — odahnu mati. — E dobro. Hvala ti! — nastavi brzo Tone.

Neka gleda da je | od čistog brašna. A ti od one naše rakije jedan pangur da natočiš, i da mi doneseš, za mene, jer ne mogu ovu njinu „varošanku“ da pijem. — I bacajući se sinu o vrat i ljubeći ga strasno produžavala bi.

Da ga kao umilostivi, produži Sofka. — Sramota! Od drugarica i sveta sramota me, tato! — I mene je sramota! Jednako uspravljajući se i već od besa tresući se, I to ne kao pred Sofkom, već kao pred samim sobom poče

se i već od besa tresući se, I to ne kao pred Sofkom, već kao pred samim sobom poče sav jad da izliva: | — Zar mene nije sramota? Zar ja to hoću, milo mi? Zar ja ne znam koliko je to što ja to moram? I to ja, ja! Oh!

To li vi hoćete od mene? Nikada ga Sofka ne vide takvoga. I što naj- | strašnije bi, to je što oseti kako je sada ona, njena udaja, njen bol,

I sad mene poslaše da dođem i javim, da se spremite, i da ostanem ovde, i, ako što treba, da poslušam i nađem se. U tom, kao bez

Pandurović, Sima - PESME

U PROLAZU JUČE... U prolazu juče kroz sjajnu dvoranu Kraj mene, s čovekom — ja ga ne znam ko je — Ledena lica, k’o pôd onaj što je, Ti mi lagano, kao uzgred, šanu: (Glas ti se

Noć postaje bela K’o velik pokrov. Vidim dobro: Grupa Aveti crnih, prosjaka je stala Svud oko mene, i zloslutno ćuti. Vremena noćnog stadoše minuti. „O, kuku!! kuku!!“ pevali su petli.

Téško; i srce bol užasni čupa; Olovna slutnja na dušu je pala. Duša je prazna! Red prosjaka što je Stao pred mene, to su želje moje — Dobro ih vidim — moje nade, strasti I misli, kuku! kuku!

— Seni mi hladno i prezrivo glede; U njima život istine utrn’o. Vaj! što im sudba sve spram mene uze? Uporno, tužno žaljenje se javlja I jasno doba prolećnoga neba, Snovi i nade... i svi tako živi; Sreća se vidi...

U šibi kiše iz vrta se pruža Prozoru mome, gde poslednja ruža U bolnu jesen žalostivo vene, Dok monotono dopire do mene Zvuk kapi koje o prozore tuku.

Osećam da se lagano odvaja Stari svet želja i misli od mene, Da su mi dani sa sve manje sjaja, I bledo cveće spomena da vene.

tiho moja mladost čili; I u svaku jesen otmenu i bledu, U dugačkom, tužnom i svečanom redu, Promiču kraj mene dani što su bili: Raskoš prvih snova u zlatu i svili, I mrtvi aprili, I radosti prošle i dragi profili.

Svirepost spram slabih, spram dece i žene; U gordosti ovih kratkih, burnih čâsa Sve satrapske težnje projure kroz mene.

O, kako trunu bedni dani naši U opštoj vlazi što i mene tače, Pri posrtanju napora i volje, Sumraku nada. Ali očaj naš će Velike bune biti plodno polje, A ovaj trulež

Pred senkom smrti i dverima groba. Što se mene tiče, biće mi tad dosta Da priđu samo četiri čoveka, Snažna i hitra, ravnodušna, prosta, I leš ponesu do mesta što

A ovako, moćna biće mi i sên. Pa ipak ću ti nešto tiho reći, — Prvu reč što ikad od mene je pala: Znaj da ljubav treba našoj zemnoj sreći; I ja sam, zbilja, jednom za nju znala.

U životu mome jedan mi je lav Bio nešto drugo, bio tako drag... Slobodan, snažan, i beskrajno blag Spram mene, on je gledao moj lik K’o sliku neba.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„Uzecu Milju Đulovu!“ reče Milun ozbiljno. „Aferim! Živio Milune!“ rekoše momci. „A mene ćeš ostaviti i zaboraviti, a?“ reče Stane, tobož ijetko.

A sad potvrđujem to, i još vas jednom zaklinjem da održite moju volju!“ „A ti momče, pošto želiš kod mene da ostaneš, ostani slobodno!“ Gospodar izađe a svi glavari za njim.

Ne moga. dijete planu, pa će bratu: „Udri ti mene slobodno po glavi, po trbuhu, po očima ako ćeš — ti mene, a ja ću tebe samo bosti! Udri!

Ne moga. dijete planu, pa će bratu: „Udri ti mene slobodno po glavi, po trbuhu, po očima ako ćeš — ti mene, a ja ću tebe samo bosti! Udri!

“ Zatijem, isti Marko, protegnu se, pa reče: „O, ljudi, što me ramena bole!“ „Bogami, i mene!“ doda brkonja Radoje. I još dvojica tako se potužiše. „Bole vas jednako svu četvoricu, jer ste se jednako i utrudili!

Disao je kao što diše čovjek kad je u najvećem trku. „Kuku meni, jadnoj!“ kukaše mu kći. „Ubiše ga!... Ao mene, Milune, dijete moje!“ reče serdar stenjući.

Suzbijen tako nenadno, Pejo pade na prostirač, pa, kao malakšući od rane, jedva izgovori: „Eto, ubiše i mene!“ To joj se ražali, pa nemogav se više savladati, kleče kraj oca i briznu plakati.

Svak bi rado život svoj za tebe dao, a sa svim tim...“ „Sa svim tim ne slušaju mene no — nečastivoga. Da, on, zlokovarni supostat Hristov, on objesno i samovoljno vlada među njima.

I, čujete, on se nakloni s konja i poljubi me u čelo; ja njega u ruku. Oba moja pokojnika (sina), desiše se ukraj mene, pa zakliktaše i poigraše, kao od veselja... Fala Bogu, čem’ to sluti?“ „Kako čemu?

A da, Cuca gospodsko koljeno...“ Petar ga prekide: „Oprosti, ne zaboravi na kojoj si! Mene je prvog zadio; mene je najprvoga red da mu povrnem!...“ „Nijesam tebe!

A da, Cuca gospodsko koljeno...“ Petar ga prekide: „Oprosti, ne zaboravi na kojoj si! Mene je prvog zadio; mene je najprvoga red da mu povrnem!...“ „Nijesam tebe!“ „Kako nijesi u snu, reče, ozebao i gladovao u nas?

“ „Ja iz crkve najprije k vama, kao što sam vazda činio...“ „Znam, bogami, fala ti brajo!...“ „A oni su pošli prije mene, prije mnogo, jer sam prekađivao grobove... Bog neka mi u grijeh ne upiše, posijao ih je dosta, kroz ovu godinu!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

i ograđivanje, kojima se ko izuzima ili ograđuje, kad je reč o čemu nepoželjnom (Tamo on njemu, S oproštenjem, Ne budi od mene rečeno, Ne budi primijenjeno, Ne bilo ti zapoveđeno, Po suncu hodio); g) govorni izrazi za skraćivanje ili podsticanje

p. ženi se ili uzima slugu) za koga se misli da neće dugo zajedno živjeti. 2) ZAKLETVE Ako sam, od mene ostâ trag Brankovića! Ako sam (ukrâ pare) išâ kuda i one (pare) odu!

Rđom kap’o dok mu je koljena! Svoju djecu na oganj nekâ! Suva ga munja pokosila! Sunce ga ne grejalo, dok mene ne vidio! — (reči kojima devojka tajno zaklinje momka koji za nju ne mari, da bi se njom zaneo). Teška ga rđa spopanula!

Da mu po kući povučeš draču, ne bi mu ni za što zapela! Dao bi ti oko iz glave. Da okusi guja od mene, bi se otrovala. Da padne s drveta, odneo bi kući granja. Da razapne mrežu za sokola, uhvatio bi vranu.

— Više vide oči nego oko. — Uzdaj se u se i u svoje kljuse. — Ko nije za se, nije ni za drugoga. — Teško meni bez mene. O MALOM I VELIKOM — Ni prsti u ruke nijesu svi jednaki. — Stotinu malijeh čini jedno veliko.

Čista zlata rđa se ne prima, Čisto zlato potamniti neće. Džeferdare, moj po bogu brate! Nemoj mene s vatrom prevariti, Za oko te ni moliti neću. Što je pravo i bogu je drago.

“ — u narodu drže da je planinska trava „iva“ neobično lekovita (kao i srčanik, lincura). Ti mene čuvaj od nokta, a ja ću tebe od svakog zla.

— Kazao kukuruz, jer što se u kopanju ređi ostavi bolje rodi. Ukloni se ti mene a ja ću tebe, pa ću rodit’ i za tebe i za mene. — Ovako je rekla loza lozi, jer što su ređe bolje rode.

Ukloni se ti mene a ja ću tebe, pa ću rodit’ i za tebe i za mene. — Ovako je rekla loza lozi, jer što su ređe bolje rode. O ŽIVOTINjAMA Bješe mi ga davati dokle mogah žvatati.

Otuda ova izreka. Ne grizeš ti meni uši, veće onaj što se vije iznad mene. — Kazao zec žabi kad mu je grizla uši, a on od orla nije smio da makne. Nijesu bile ni zrele.

Nijesu bile ni zrele. — Rekao međed za nekakve kruške, kad ih nije mogao dohvatiti. Puče trijes iz nebes’, te mene povrh glave.

Što je moje nek je kod mene. — Rekao odža kad je uveče vadio isto jutro posađeni luk. Da bog da! ali kako ja znam...

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

nego da bi mogao i učen čitati, i prost slušati; a ja sam kazao u predgovoru k Srpskom rječniku, kako je to za mene teško! Pa još vidim, da i pored sve muke i truda, opet ostaju pogrješke!

a ja idem, pa ću ući u kćer toga i toga cara; iz svega će carstva doći ljekari, i popovi i kaluđeri, da je liječe i da mene ćeraju, ali ja neću izići, doklegođ ti ne dođeš; a ti se načini ljekar, pa i ti dođi da je liječiš, i samo je okadi

izišla moja žena iz rupe, pa što traži mene, kojekako; ali tebe! što mi je nijesi dao izvaditi iz rupe.“ — „Šta naopako! izišla tvoja žena!

Kad dođem kući, a to mi se rodio otac, pa mene pošlju Bogu po vodicu. Sad ja počnem misliti, kako ću se popeti na nebo, dok mi pade na um ono moje proso, što se

“ U tom Ero dođe na ćupriju, pa naćera konje preko ćuprije, a njega stane pomaganja: „Jaog mene do Boga miloga! Što ću sad?“ A Turčin, kad to čuje, brže bolje ustavi volove, pa strči k njemu: „Šta je more Ero? Šta je?

Što ću sad?“ A Turčin, kad to čuje, brže bolje ustavi volove, pa strči k njemu: „Šta je more Ero? Šta je?“ — „Od mene do Boga miloga! eto odoše mi konji, a ja ostado za vodom.“ — „Ajde more i ti za konjma.“ — „Ne smijem, gospodaru!

je krmak pijan, | svrnem lulu, pa njega kamišem preko leđa, a on se ispravi, pa ni pet ni devet, nego raspali držalicom mene iza vrata, a ja bacim čibuk, pa pođem rukom za nož, a on još jednom, a ja te na ruke. I Turske mi vjere!

I Turske mi vjere! da ne dolećeše žene, ćadijau biti g...a i od mene i od njega. XI. MEĐED, SVINjA I LISICA. Udruže se međed, svinja i lisica, pa se dogovore, da oru zemlju i da siju

86. Poručuje domadar domadarici: Pošlji mene tisli misli, pale su mi mrke čele na plješivac. 87. Poručuje ciciban cicibanici: Pošlji mene šetlju petlju na magarici,

87. Poručuje ciciban cicibanici: Pošlji mene šetlju petlju na magarici, pokise mi bela pena pa zagalici. 88. Prispi čare na mačare, na panje dekanje, na senje dupore.

Osim toga Vi ste mene još od 1823 godine, kako sam imao sreću u Kaslu s Vama se vidjeti i poznati, jednako nagovarali i opominjali da

Za mene će biti osobita radost i sreća, ako Vi nađete da su i ove pripovijetke, prema pjesmama, dostojne naroda Srpskoga.

Sveti Sava - SABRANA DELA

što bude u mestu ovom, neka bude proklet i zavezan od Svete i životvorne Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha, i od mene grešnog. I da ne bude oprošten niti u ovom niti u budućem veku. Zbog toga pisah i potpisah ovo svoje rukopisanije 6707.

7, 37) „sa istočnika života moga“ (Otkr. 21, b) i koji je zatim rekao: „Ko ljubi oca i mater više od mene, nije me dostojan. Ko ljubi ženu, ili decu, ili njive ili imanja više nego mene, nije me dostojan.“ (Mt.

Ko ljubi ženu, ili decu, ili njive ili imanja više nego mene, nije me dostojan.“ (Mt. 10, 37; 19, 27; Mk. 10, 29) Ovo čuvši treba sve ostavljati i za njegovim zapovestima pohitati

Uzmite na se igo moje i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem. I uzmite obraz moj na se, jer igo moje je dobro i breme moje je lako.“ (Mt.

me hvata da neko od vas ne ostane van dveri kao i pet devojaka, i da strašan i grdan odgovor onaj ne čujemo: „Idite od mene, ne znam vas ko ste!“ (Mt. 1Z, 23; Lk.

se ljubavlju i pokrenut božastvenim Duhom, ču preslatki glas kako govori: „Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide, nije mene dostojan“, (Mt.

Poželevši da za vas nađe mesto spasenja, isprosi u cara mesto ovo pusto i uze mene grešnog iz Vatopeda, i na mestu ovom nastanivši se, provede nešto malo vremena sa mnom, a veliki i natprirodni podvig

uobičajenu molitvu, toga časa svi padaju pa lice i slušaju igumana, a on ovako molitvu da izmoli od vas: „Molite se za mene u Gospodu, braćo, da se izbavim od strasti i sablazni zloga!“ A vi odgovarate: „Bog neka te spase, časni oče!

i da se obučete u visokotvorenu smernost, koju imajući, vaistinu, bićete slični Bogu, koji kaže: „Naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem“. (Mt.

“ (Ps. ZZ, 12) „Uzmite igo moje na se i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem i naći ćete pokoj dušama vašim.“ (Mt.

naše, počivših u mestu ovom, i koji će tek počinuti, kako treba pojati panihide i držati pomene I oni koji posle mene što dostojno učiniše i uzakoniše da se pominju od nas, godišnji pomeni njihovi da bivaju, i takođe bratije čija su imena

A priložiću i molitvu mene grešnog, da vas uči bratski i dodaje potrebno, nenaučeni da se od onih koji ovo dobro znaju zaštite, a neobrazovani i

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

MILE: Rušenje jeste, ali objekata! IKONIJA: Aaa! CMILjA: Sve je to lepo i fino, al mene čekaju noliki sudovi! JAGODA: A lepo su ukrasili tribinu! MILE: Odlična govornica! IKONIJA: Prikucali i ćilim!

Nema više treće smene, evo im šipak! A kupio mi svileni veš, kod Mitića, crno i roze, mnogo daje na mene! CMILjA: Boga mi, fino se poneo, nema šta! JAGODA: Ponaša se krajnje kulturno!

IKONIJA: Svi na mitingu! GOSPAVA: Zar onaj tamo još govori? IKONIJA: Govori, govori, a nema pojma kolko to mene košta! MILE: Dobra ova Gospava, kad je pogledaš! STAVRA: Za moj ukus je malo previše kabasta!

(Vraća se Ikonija) CMILjA: Evo ti komovica, stavi na kutnjak! IKONIJA: Na kutnjak? Bože me prosti, pa mene sasvim prestalo! Nisam ni opazila! Života mi, ko rukom odneto! Dajde narudžbinu za one napolju! CMILjA: Šta ono beše?

CMILjA: Jesi čula, udaje se za profisora, a radnica! Dako jedared i mene sunce ogreje! IKONIJA: I dvaput škembiće! Tolike su se poudavale, pa je l ih ogrejalo?

JAGODA: Opet vi. Verenik. Ma kaki verenik! Nego taj. Matori. Što napastvuje. Devojke. Manijak! CMILjA: Kuku mene! Prvo pointe! JAGODA: Jurio me. I preko kufera! A pljusak! Ko iz kabla! Evo, još pada! Stigo me. Stego za ruku.

Ovolikačka guka, a i gnoji se. Kad pritisnem prstom, ostane belo, a kad pustim, opet polako poplavi... A što vi mene tako fiksirate? CMILjA: Kaže Ikonija da vas nazivaju Ćora! ANĐELKO: Pa šta s tim?

CMILjA: Pa to je onaj matori! ANĐELKO: Poznajete ga? IKONIJA: Svraćo večeras! Raspitivo se za neku ženu! Kuku mene, al su ga izbubetali! ANĐELKO: Pogledaj samo kolika mu je čvoruga! Ko da mu detlić izvirio iz glave!

ANĐELKO: Ajde ne pričaj. Vama je svaki posle prvoga drugi. CMILjA: Misliš da ja lažem? ANĐELKO: Ma mene i ne zanima! CMILjA: A bilo mi je dovde došlo i dozlogrdilo! Da ti ne pričam!

A, vidiš, čudo i meni sinulo! Da se kurtališem i ja onoga Repišta! Čuješ ti mene, maco? ANĐELKO: Ama nemo ti meni maco! CMILjA: Malopre ti nije smetalo! ANĐELKO: Malopre je za malopre!

CMILjA: Pa zar to kod tebe ne znači to? ANĐELKO: Nisi ti tako naivna ko što izgledaš! Al kod mene kruška ne znači jabuka! CMILjA: Znači tako? ANĐELKO: Tako! CMILjA: Stići će tebe moje suze!

Za svašta zaplače! IKONIJA: Izgleda nije bilo baš za svašta! ANĐELKO: Smislila da sudaje, pa izabrala mene za metu! IKONIJA: To joje, budali, fiksideja! A, vala, i ti... Da, kojom srećom, imaš porodicu...

Stanković, Borisav - JOVČA

Ne može više, sestro. Mora da se govori, mora da se zna. Ne mogu (pokazuje na Jovču), pa posle na mene sve da baci, da sam ja za sve kriv. ANĐA Nisi, nisi kriv. MITA Nisam kriv, i neću da sam kriv.

ANĐA Nisi, nisi kriv. MITA Nisam kriv, i neću da sam kriv. Neću da bata na mene posle: kakav sam ja tvoj brat i, kako sam znao za to, što mu nisam na vreme kazao pa da on njega, kao što treba, za

A ona, kao da sam joj krvnik a ne brat, kao da joj zlo mislim, čak se i obrecne na mene: I moja kuća neka je vesela! odgovara i gleda me popreko. I pored njega, i deca nam se iskvariše.

JOVČA (plane): Kakva »prilika«? Kakav »muž«? Ko za nju muž?! Za mene nema zeta! VLADIKA Toliki je, najbolji, od kad tražili, a ti ne daš, i ne daš. Kako da nema?! JOVČA (odlučno): Nema!

(Povlači se.) VASKA Jedi. Ne mogu ja sama. Na, bar uzmi, pij ovo. Ne mogu, jako je to vino za mene. Što mi nisi doneo ono drugo? MLADEN Nije rashlađeno. Pauza.

VASKA Kako: »ne služiš?« Kad, od kako si, ti si kod nas, i koliko već godina ima, samo si kod mene, samo mene služiš, dvoriš. MLADEN A, pa to. Jest, to. Služim, ali nije to služba. Tebe kad služim, to nije služba.

VASKA Kako: »ne služiš?« Kad, od kako si, ti si kod nas, i koliko već godina ima, samo si kod mene, samo mene služiš, dvoriš. MLADEN A, pa to. Jest, to. Služim, ali nije to služba. Tebe kad služim, to nije služba. Nije teško...

ARSA A gde je ona? Tu li je? (Gleda u brata pitajući.) STOJNA Tu je, dole, kod mene, spava, odmara se. TOMA (utišava brata). Neka to sada, posle. STOJNA A, nije gazda!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

niti me čini zidati po vozduhu gradove; ostavlja mi moje zlatno vreme što mi jošte ostaje, u moju vlast, i predaje mene meni samomu. Počinjem malo-pomalo odisati; izbavljajući se mladosti kako mnogovolnujemoga i svirepoga mora.

Ovo, dakle, razmišljavajući, rad bi[h] da nisam sasvim na svetu nepolezan bio; rad bi[h] štogod posle mene ostaviti s čim će se kogod od moga roda polzovati.

Da sam kadar sav trošak sam učiniti, čini mi se da niko ne bi bio veseliji i srećniji od mene. Daću povod i priklad vozljubljenoj junosti srpskoj, koju promisal neba spodobi svetom učenija osijati i prosvetiti, da

Ako li gdi budem to činiti, zaisto neću radi mene, no polze radi moji[h] čitatelja: da ako ko što takovo pri sebi pozna, da se ispravi.

Ako li što gdi bude pogrešeno, učeni će ljudi posle mene ispraviti i meni će čelovekoljubno kao človeku prostiti. Meni je dovoljno utešenija dajući priklad učenim mojega naroda

kom detetu firgaz ili ferulu počeo davati, ja bi[h] s njim zajedno počeo plakati, kao da bi imao posle njega nama[h] na mene red doći, dobri mešter, za izbaviti me od vsegdašnjeg plašenja i dati mi derznovenije, počeo se sa mnom razgovarati,

je li to njegova milost k meni bila ili majstorija moje slatke matere, koja je dva posla s ovim izmišljenjem ispravila: mene sireč u veće poznanstvo i ljubov s[a] starcem mešterom dovela i mom bratu Iliji uzrok kričati i kavgati se, što on pri

Ovakve preporuke imale su veliku silu. Moj gospodar magister (on se nije dao zvati mešterom) imao je zaisto na mene osobiti pozor; po sovršenju psaltira dao mi je učiti katihisis, to jest pravoslavnoje ispovedanije, tolkujući mi svaku

Tolkovanije moga magistra pomoglo mi je da razumevam prologe; nijedan nije ostao nepročitat od mene; mlogo bi me puta popovi karali što kvarim crkovne knjige, no zaludu.

jedu i piju kao i drugi ljudi, i ne čujući da se oko nji[h] gdi na[h]odi kakva peštera ni pustinja, nije ovo mesto za mene, mislio bi[h] u sebi, pak bi[h] se neveseo vratio u Čakovo.

me i odvratiti; mnogokrat bi me zagrlio, ljubio i s otačaskom dobrotom bi me obličavao što ja njega ne milujem kao on mene i da ja nepravo činim, njegovu slatku nadeždu, koju je on imao, da će u meni imati utehu, pomoć i pokoj u starosti

Ja tebe ljubim kako god da sam te rodio; svetujući te, tvoju sreću želim, a ne moju. Ako li ti mene ne poslušaš, ja se neću kajati za dobro što sam ti učinio; meni će bog platiti na drugom svetu, no ja tebe žalim.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Žestoki Rkalina škrgutnu zubima, odgurnu sve, pak se usići pred fratra. — Jevo mene da ti kažem bez zavijanja, najkraće i bistro. Ti odabra sina Kušmeljeva da uči knjigu, pa da s vrimenom bude redovnik!

Brne poče grliti Stipana i odmaknu ga u ćošak, pak se obrnu k Jerkovićima: — Za ime božje, šta oćete od mene? — Oćemo da izabereš od naši ditića koji bude najdostojniji! — reče Rkalina.

Zašto ne pustite mene da govorim, nego ovaj maniti Rkalina: dam! bam! tum! pum!, kâ da se ne može ljudski... — Dobro! Dobro! Ajte sad!

Bakonja, zbunjen, vrati se u prednju sobu, gdje bijahu onih pet, te ga opet nočeše zadirkivati. — Zašto nisi i mene poljubija u ruku, a, guščaru? — pita ga, tobož oštro, jedan izvijeni đačić, tri-četiri godine stariji od njega.

Kako li ga pazi stric Naćvar? Knez je pogleda začuđeno. — A šta si izdreljija te očurine u mene!? Zar ja ne smim spominjati svoje dite? Sram te bilo! Jer tebi baš kâ da je žâ što se tvoje slutlje ne ispuniše!

— Ma dobro, ali di su svidoci — pita Kenjo. — A otkuda bi ja zna, i zašto bi mene stric sla po ovom vrimenu, kad on ne bi počisto zna ko mu je konja odveja. — Ma, ja, ka velju da... — Čuj do kraja!

Kâ da mi je sam Bog to na uvo prišanuja, tako sam uviren bija da je to njiov posâ i da im je namira da mene u to uplitu. Kad stric i Stipan odoše priko vode, ja sam se puno mučija, pa najposli kažem kuvaru Baleganu svoju sujmu.

o! — Ja, vire mi, dujo, malo marim, kad ko oće da tabači, pa da je i biskup, razumiš li? A onaj ditić nije kriv, a mene boli kad vidim nepravdu. Fra-Srdar se zagna na nj, ali ga srećom njegovom ustaviše, jer odista ćaše nagrajisati.

I ja sam ga vidija! Možete zamisliti, kako to tek prenerazi đake. — Jesam... Ono što jest, jest, a vi znate da u mene nisu dvi riči!

— pita Naćvar. — Ja? Je li? Bik, bogme, ja... — A kako te zovu? — pita gvardijan. — Mene, je li? Zovu me Grgo... — Čegović? — Prokasa! Grgo Prokasa, znaš, iz Zelengrada...

— A zašta ne sad? — A-ja-jak! Da mene Šk-ško-ran-ran-ca... vu... u... u. — Pak odgmiza opet u zapećak, gdje opet zahrka. — Strašljiv je ka kozâ!

Te stvari ja bolje znam nego ti, kâ šta su bolje znali od mene pokojni Škoranac i Čimavica... — Nije to, nego je on strašljiv! — reče Mačak. — Ti lažeš! — viknu Bakonja.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

VIDIK Taj mali vidik — što kroz prozor vidim — I mene motri s hiljadu očiju. Gle: kako grane izdužuju šiju. (Ja im se smešim — hoću da se svidim.

U glavi mi gori ludi tovar pruća Što se bolno grči za kišom i pljuskom. Postajem pustinja bez hlada i hrane. Gle: iz mene beže i kuljaju znanci. Neki, mnogo dragi, što ih vežu lanci, Zure iz mog tela kao iz apsane.

Noga bi da krene — al joj santa ne da. U belu me neku pustinju sakrili. Pokatkad kraj mene crna vrana sine I ja zurim u nju prljav od beline. U MAGLI Magla vlada svetom (il se sprema).

U MAGLI Magla vlada svetom (il se sprema). Od nje se više odvojiti neću. Čim zavesu maknem: već na mene sleću Dimljive latice cveta koga nema. Evo bežim kroz nju, iz nje, ali sporo. Manje mi se noge kao u kornjače.

Nek o glavu doba lupa iz sveg maha. Ne znam: da l kraj mene diše grad il šuma, Da l sam svež ko šiblje il ko panj orono? O moj oklop ponoć kuca ko o zvono.

KNjIGE Opkolile me noćas knjige — Zure u mene iz svog praha. Ćutljive — ko od strašne brige. Zbijene — ko od teškog straha.

Ćutljive — ko od strašne brige. Zbijene — ko od teškog straha. Ja znam da svaka kao živa (Mada neima oka, uha!) Za mene neki govor skriva U nepomičnoj urni duha.

O tako i tu kuću staru Ne drži više zemlja, no ja. DVOJNIK On nema oči — al me vavek gleda. Ima za mene uvek reč nemuštu. On prvi šane onu miso suštu Od koje bežim ko od vatre, leda. Kad pođem za njim — osvanem sred blata.

PRAZNINA Razbežale se reči sve iz mene: Kao od bata nekog kad za časak Nestanu ptice sa grane zelene (Al ostave u sluhu šum i prasak).

Nasmešen (al i prepun strave) Okrećem sluh i bečim zene: Da li to beše zvuk sred jave Ili je bio jek iz mene? I sad, dok stojim na pô druma, Gonetam tu reč što je bila I prošla mimo moga uma.

U SNU TE NEMA U snu te nema, al čim zene Odškrinem ja namesto zrake Otkrivam kako već u mene Ulazi obris tvoje rake.

Već pola mojih stvari s tobom trule. Niko me sada ne zna, nit će znati: Iz mene zjapi rana mesto nule. UMESTO DA U SVILU LAKU Umesto da u svilu laku Oblačim tvoga tela plamen Ja zaodevam hladnu

Ćosić, Dobrica - KORENI

A prerovski lovci na divlje guske rasuše priču oko ognjišta sa širokim i čađavim jednjakom. Još istog dana utvrdiše za mene koji sam noću prvi prešao preko mladog leda na Moravi, davio se i spasao, da nisam iz Prerova. Ja ne krijem da nisam.

Opletoše oko mene svakojake priče, tajne i nagađanja, i posle deset godina još jednako pletu, jer mali je ovaj svet pored reke, tesan je

Tvrde, beslovesnici, da sam majstor što pravi srebrne dinare nekom spravom smeštenom u podrumu, u koji niko, sem mene i gazde, ne ulazi.

I tako mene hapsi svaki novi kapetan sreza. Najteže je Aćimu bilo da me oslobodi kad me optužiše da sam, glavom i bradom, Petar

„Iščupaj nekoliko dlaka iz glave da ostanu kod mene dok se ne vratiš. Tada ću da ti kažem šta treba da radiš.“ Poslušao je, tako je rekla i tako ga gledala da je morao.

Pa posle — svadba, ja u čelu sovre, a muzikanti oko mene. Onda opet deca. A kad umrem, svi kažu: „Tolini unuci...“ — A koju ćeš kuću i njivu da mu daš? — Dotle je moj.

— I zato se ti mučiš? — prošapta kroz cvokot Đorđe, posumnja da li je Tola čuo i reče glasno: — Da ti nije mene, pocrkala bi ti od gladi. — A da tebi nije mene? — Prestani! I uzmi pušku. — Šta će mi?

— A da tebi nije mene? — Prestani! I uzmi pušku. — Šta će mi? — Tola dohvati pušku, začuđen Đorđevim strahom. Dukati ga izmišljaju,

Ja i ti smo vršnjaci. Zajedno smo odrasli i vojsku služili. Zajedno ratovali. — Ne laži. Mene ni otac ne žali. Pred drumskom mehanom volovi naglo stadoše, hukćući u sitno krckanje kola.

Kad za petnaest godina nije, neće ni za ovih nekoliko preostalih. Nije to. Svi će oni mene nadživeti. Može posao naopako da mi pođe. Izgubiću sve što sam do sada stekao. dobro je što ova budala Tola ćuti.

Kada se Kata vratila s groblja, naredila je Luki: „Da obučeš čiste gaće i da dođeš u moju postelju. Od večeras ćeš kod mene da spa— vaš.“ Iste godine rodila je Aćima. A Luka je umro s perčinom. Đorđe jače trže pregršt slugine kose.

Vukašin ga je uplašeno gledao, i ruka mu je drhtala, on je znao zbog čega i smeškao se misleći: „Ima jaku bradu, na mene.“ Vukašin je muškim glasom rekao: „Ne treba noću sam da ideš.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— Raskovnik ti je vratio hod i podario nemušti jezik, ali vrapca ne čekaj! On je u 3emlji Plavih Vetrova, a mene je poslao da te tamo odvedem. Zatvori oči i broj do deset... — Baš si smešan!

»Možda neće baš na mene?« mislio je svako u sebi i bežao, a čičak je kao majska pčela slobodno zujao gradom. — Dang, bang! — leteo je čičak.

Tek na zemlji, pomešan s lišćem breze, on vide da je postao žut, i osmehnu se: »Šta ima lošeg u tome? Zar i ovi oko mene nisu lagani i žuti, svi žuti?« List jasena podiže pogled uvis i postiđeno saže glavu.

— Ja sam ona Zlatna kraba o kojoj si pričao! — reče iznenada ljudskim glasom. — Mnogo si moje dece spasao, traži od mene šta hoćeš! — Kraba zaćuta, ali i dečak nije mogao da izusti ma i jednu jedinu reč. »Verovatno sanjam!

— Uz to što je nikakav, on je i bezobrazan! — zaključi Savet plemena. — Bacimo ga u more! — Onda i mene bacite! — reče majka i raširi krila da zaštiti ptića. — Ili ga ostavite na miru! — Neka ti bude! — reče vođa jata.

Majka u muci saže glavu. — Videćeš! — ponovi dečak. — Dolaziće da uče od mene! — dečak izlete iz kuće i poče se penjati uz liticu. Majka je s mukom zadržavala krik. »Šta ako se sunovrati?

— odahnu mali zarobljenik i radosno mahnu oguljenim repom. — Zahvaljujem ti u ime čitavog Roda guštera, traži od mene šta hoćeš! — gušter se smešno nakloni, a dečak u čudu promuca: — Ko si ti? I šta bih ja od tebe mogao da tražim?

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Da se poljubimo; pa otsad niti mogu ja tebe čuvati od Srba, niti ti mene od Turaka. Nego da te ispratim do pola puta, pa idi u Beograd!

) On je tražio đavola. U igri u kojoj je ispitivao mene kod drugih, nije primetio kako se menja i on sam: i igra, izgleda, ima dva kraja.

Jedan od suvremenika je, posle, pričao kako je Dositej kod Hajdučke česme samo ćutao i gledao, pa rekao: „Tu mene kopajte; meni je dosta“.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

meni zakloniti, Iz ruku mi jasne gusle trgnut', Moje telo pod zemljicu vrgnut'; Al' što pevah neće propanuti, Nakon mene hoće ostanuti, Dok se poje, dok se vince pije, Dok se kolo oko svirca vije, Dokle srce za srcem uzdiše E, pa dotle, a

Sunce jarko zašlo već odavna; Ot'š'o danak, došla nojca tavna. Mome platno davno pokupile, Pa s' odavde mene izgubile. Sve mi milo nojca rasplašila; Što ne mogla, u tamu zavila...

Al' opeta čini se meneka Kao bela da zorica zori: Tice poju, gore stoji jeka, A kraj mene potočić žubori. Ja se šetam, družina sa mnome. Mi idemo Stražilovu tome.

“ Viknu moma, pa ti brže Za žbun jedan zađe, A momak se čisto trže, I čudo ga snađe. „Jao mene, i dosada Šetah ja po gore, Ali ne čuh još nikada Da slavuji zbore“.

„Ta da imaš krilo lako, da prneš oblaku, Ne bi mene čedo jako Utekla junaku!“ Pa se mlađan za njom stisnu, Dohvati je sade; „Jao mene!“ ona vrisnu, Pa pod lipu pade.

“ Pa se mlađan za njom stisnu, Dohvati je sade; „Jao mene!“ ona vrisnu, Pa pod lipu pade. O da čudna valjuškanja Po zelenoj travi! O da čudna ljuljuškanja, Da t' podiđu mravi!

Tu blizu potok daljinu para, Tu se na cveću cveće odmara, Tu mene čeka ašikovanje O lakše samo kroz gusto granje! Pašću, umreću, duša mi gore, Rastopiće me do bele zore, K'o grudu snega

il' ljubavi nije Što se grli, to su samo zmije; Ljubim li te... ili mene nema, Ili tebe - nas oboje nema; Ljubim li te...

“ Sestro moja, sele, Tebe melem vida, Mene tuga mori, Srce mi se kida; Reci tvojoj druzi Oh, ne reci, ćuti, Ne znam ni sam šta je Što mi dušu muti Aj, rumeno

Ali ko bi danas smeo Sećati se sretnih dana! Ne smem ni ja da te čitam, Pesmo moja nečitana! Pored mene sveća drkće, K'o da b' pesmu čitat' htela; Ja je dadoh njenom plamu Hartija je izgorela.

draga izgubi vojna, Taj teret ne bi preneti pregli, Svi bi k'o janjci morem polegli, Tuga bi moja u more pala Al' bi i mene sobom odzvala! L. Kostić XXXIII JADNA DRAGA Vetrić piri, Lipa miri, K'o i pre.

U Prehodnice novci su mi svi!“ ...„Pozajmi mi od svoje nauke; Osvesti mene, šta da verujem O jamačnosti opšteg uskrsa?

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Sudba ti je i moja poznata; mislim, nejma podobne na zemlji: do vratah sam iznika tartara, ad na mene sa prokletstvom riče, sva mu gledam gadna pozorišta; al' na sudbu vikati ne smijem - nadežda mi voljom tvorca blista!

iskro božestvena, iz naručja mračne vladalice, podigni se na svijetla krila, raspali se plamom besmrtnosti, skini mene sa očih mojijeh neprozračnu smrtnosti zavjesu, tupe moje otrgni poglede od meteža ovog ništožnoga, uvedi ih u polja

“ Obodri me sin besmrtni neba i spravi me na breg nepoznati. Ljubopitstvo duhe besamrtne srojilo je oko mene krugom, al' pogledi blagi i pronicni jednoga se s mene ne micahu, u njim' sjaše sveta simpatija.

Ljubopitstvo duhe besamrtne srojilo je oko mene krugom, al' pogledi blagi i pronicni jednoga se s mene ne micahu, u njim' sjaše sveta simpatija.

tako trenu besamrtni angel na svijetla i ognjena krila k nebu sjajnu i tronu višnjega među svoje blažene likove: mene uze pod zefirna krila i unese u predjel nebesni.

Rob gluposti, vrag poretka opšteg, svemogućstva važnost ne poznaje. Mene li se stidi čestvovati kojino sam mogućijem slovom šar veliki neba blaženoga utvrdio na lakom vozduhu?

Slijepa mu smjelost pokazuje da će vaše sile pob'jediti, mene silom prestol ugrabiti, prekinuti mirodržni lanac pod mojijem privezani tronom, sve u mrake utopit mirove.

zli gubitelj dušah besmrtnijeh, da ga čuje stan buntovni pjeo - Mihaile, podobni mi činom, ali duhom mnogo niži mene, jer ti duša, kako moja, nije blagorodnom gordošću zaždena, proštenija ne ište Satana; blagorodna moja namjerenja

Rad česa je vaš vladalac gordi mene od sna budio vječnoga i družinu moju blagorodnu kad nam krune samodržavija stavit nije na glave mislio?

Što se gordi neprijatelj diči da je tobož mene satvorio i svijetle moje legione, - tajni slučaj naš je otac bio; navlaštito nas je satvorio da pravilo biću

i plamena slava brana digla s soglasijem mojim vojevati na svojega svemogućeg tvorca, ne dižite glasa protiv mene!

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Da me ne primete, sakrih se u gust šiprag. Pitagora stiže sa svojom pratnjom na nekoliko koraka do mene i seda na kamen prekriven mekom mahovinom; njegovi učenici porazmeštaše se po travi oko njega.

„Vi, najmlađi, posadite se uz mene!“ reče Pitagora. Mladi učenici, koji su tek nedavno primljeni u Pitagorinu školu, poskočiše radosno i okupiše se oko

Raspitivao sam se kod lađara, koji su pored mene projedravali, dokle stiže tok te reke i gde su njeni izvori. Nijedan od njih ne mogadne da mi dade odgovora.

„Šta onda“, razmišljaše on, „ako ribolov ne uspe? Prepredeni Milon svu odgovornost za to svalio je na mene, a ja bejah tako blesav da je primim.

“ „O, kad bi hteo, moj dragi, da večno ostaneš ovde kod mene!“ „To, nažalost, ne mogu. Ja sam ti večiti putnik, od jednog bolesnika do drugog. Ali ću do ujutro ostati ovde.

„O svemu si ti, Demokrite, razmišljao dublje i temeljnije no iko drugi. Za mene su tvoja učenja pravo otkrovenje. Ja sam ih dobro razumeo i prihvatio, samo u jednoj stvari ne mogu da se saglasim sa

„Zato što sam joj hitao u susret“, reče samom sebi, „učinilo mi se da ona juri pored mene“. On razmisli još jedanput. Zaista, tako je moralo da bude.

„Beše to dobar i valjan čovek“, nastavi Nikija, „pobratismo se na dvoru u Peli. Njega pozvaše bogovi, a mene baci sudbina u ovu zemlju Grka.

„Ti ga lično poznaješ!“ „Dabome. Kad naš prestolonaslednik saznade preko mene da Platon, svojim učenjem i svojim učenicima, gospodari javnim mišljenjem ove varoši, požuri se on da mu uputi laskavo

„Razumem, striče. Ti nisi onamo pošao kao učenik, već kao izaslanik prestolonaslednikov, ali mene, jadnoga, Platon neće primiti u svoju školu“. „Kako? - Zar nisi vičan geometriji?“ „Vidiš striče!

Ali pre svega moram da potražim sebi stan“. „Da potražiš stan! Šta govoriš kojekakve budalaštine? - Stanovaćeš kod mene!“ „Ne bih hteo da ti smetam“. „Koješta! Ti mi dolaziš kao poručen.

upućenih kralju, pa onda održa svoje predavanje u kojem saopštava ovo: „Naše saznanje da su Mesečeva svetlost i njegove mene prouzrokovane sunčanim zracima, novijeg je doba u upoređenju sa dubokom starosti astronomske nauke, jer kada je

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Je l' te, prosto neverovatno? Zato i kažem: čudna i možda samo za mene neobjašnjiva neka nervna pojava po kojoj moja raspoloženja zavise, recimo, od toga, na koju stvar zaustavljam svoj pogled

“ „Ona je silnija od svih ranijih, veruj mi. „I to može biti i ne čudim se, najzad, jer te poznajem. „A zar je mene teško upoznati? Ja sve kažem što mi je na srcu.

— Gospodo — šeprtljao je nešto moj drug rešen da suzbije neočekivani prepad (što se tiče mene ja se nisam mešao jer su meni i mojoj nervozi baš godili ovaki sukobi) — gospodo, ja sam narodni poslanik, a ovaj kupe

koje smo svi kašljali, čovek nasloni glavu na ženino rame, namesti ugodno noge između one prilike što nas je pronašla i mene pa se umiri, dok se žena junački naprezala da revnosno izdrži ogromnu slonovsku težinu tela svoga muža.

Bez svake volje za razgovor, moj uvređeni drug i ja pokušasmo da spavamo. Ali pokušaj ovaj, bar što se mene tiče, osta uzaludan, jer one tri prilike koje prvo uđoše i po svoj prilici behu studenti, otpočeše vrlo zanimljiv

Oprostite, ali vi baš jako podsećate na ovu Doru Baršovsku. Svi mi samo imitiramo, zar ne? Govorimo otvoreno. Ali mene ništa više ne može da zagreje, kao nekad pre ratova.

Jer šta je narod bez opozicije? Opozicija, rekao je Renan, čini čast jedne zemlje. Što se mene tiče, ja imam ideala: Pravda. I ja, niti mogu, niti hoću da skrstim ruke.

Što se tiče čoveka, po kratkim i iskidanim pokretima učinjenim u toku poslednjih reči koje [su] se na njega odnosile, za mene nije bilo nikakve sumnje da se on samo pretvarao da spava, jer sam i ranije bio opazio kako je, s vremena na vreme,

Zato sam ga izneo. Što se mene tiče i čim sam ostao sam posle događaja, odlučih da spavam. Pošto nisam aktivno učestvovao u sukobu, šta mi smeta,

Kum bukvalno nije znao gde mu je glava. Cviker mu beše spao, ali on ga nije tražio, već je pitao mene da li je poneo još jedan, rezervni i da li znam gde mu je, peo se na kola i skidao dok su mu kupusare ispadale iz

— Tri dana bez putovanja. — O, baš ti hvala. Provešćeš sve kod mene? Nećeš u Solun? — Ne mislim. Šta je kod kuće? On me pogleda ćuteći pa ne skidajući ruke s mojih ramena: — Sve ćeš

“ I ja sam ga upitao: „Razumete li se vi štogod u tome, zbilja, pospodine pukovniče?“ Što se mene tiče ja ništa ne razumem.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Računam: posljednji put bio je kod mene brijač u utorak. Sutradan su opet došli po me, izveli me iz sobe na nečujnim bijelim kolicima, provezli kroz prazne

Daleko doba! Između njega i današnjeg mene uvalilo se gotovo pedeset godina — pedeset godina koje se zovu čitav život, a koje mi se danas čine tako nestvarne,

(Rođen sam u pomoračkoj obitelji, a evo ni dan-danas ne znam što te dvije riječi pravo znače: one i sad za mene imaju neku tajanstvenu, pomalo mitsku vrijednost.

I kad mislim na njega (a ja uvijek mislim slikovno), vidim ga o mom lijevom boku, i nešto nižeg od mene: stupamo tako, zajedno, rame uz rame, i njegovo je desno rame malko niže od mog lijevog. Ne mrzim ga.

Moj „smrtno zaljubljeni” otac ostao je kratko vrijeme uz moju majku, s njom začeo mene, svog sina, pa opet odlutao morima.

Izgubio sam je vrlo rano, na samom prelazu iz djetinjstva u dječaštvo. Njenim nestankom kao da su se sve stvari oko mene ispraznile, i svi drugi osjećaji izgubili svoj skriveni izvor i svoj pravi osnov: njenim nestankom kao da je nestalo

Još dugo pošto joj je prestala ta mljekovita funkcija, ostala je u našoj krvi da se brine oko mene. Nekad dojilja, sad mi je postala dadilja i društvo. I to najmilije društvo.

Valjali su se po tom razbojištu i omašćivali rubove grimizom i žeženim žutilom. Svijet iza mene kao da je opustio: kao da je taj bolni zapad isisao iz njega svu krv i upio u se sve zažagrene oči ljudi.

Došao bi mi avetinjski spor i učaran ritam života oko mene: nepoznat nemir pokucao bi na pragu svijesti, kao nagovještaj jednog kataklizma.

Tamo se — vaj, bez mene! — događaju velebna svijetla zbivanja! Pod plavim djetinjim krevetom protjecala je ponornica: korablja na rječini

Svaka mrtva stvar oko mene dobijala je tada živo srce i u njoj su damari odbrojavali časove nepovratnog. Trebalo se trznuti, prenuti.

Dići se, i ne časeći časa krenuti. Krenuti, kao na otkupljenje jedne polovice mene, zakopane negdje u vasioni, davno, prije svih vremena... Prve galaktičke sanjarije.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

« Ali on slušaše Đuričin glasan odgovor: — Ja ne znam, gospodine, šta hoćeš od mene. Kazao sam ti jednom da ništa ne znam za te stvari, pa sad šta hoćeš još? Činovnik planu. Iznenadi ga tolika drskost.

li da čekam suđenje, pa da se dotle spreme svedoci — Vujo bi sve to lepo udesio — ali šta bi pomoglo, kad su stvari kod mene nađene!... Robija! okovi!... Ili... ili šta? ono što Vujo hoće, onaj, strašni korak: pušku preko sredine, pa u goru!...

— Ne govori tako, ako znaš za nevolju, jer poludeh od muke; no reci mi šta bi ovo od mene, ko to prokaza? I šta da radim sad?

— Jest, kad bi se on dao. Tako mogu napisati i za mene, ali neka dođe ko da me ubije. Čik mu ga !... — Pravo kažeš: mari ti on za njine pretnje.

Birov, gledajući na Đuricu sa nekim bojažljivim pitanjem, savi još deblju od kmetove i vrati duvanjaru. — Ima li što za mene otud? — zapita Đurica kmeta. — Iz sreza, veliš ? Tss... petljaju nešto...

Zdravo mirno! — Dalje, dalje — odgovori Đurica mahnuvši puškom, ne dajući mu ruke. — Idi, pročitaj mi onu hartiju za mene. Ćato ode pred vrata, počeša se po glavi i pročita glasno celu hartiju, pa se opet vrati natrag.

— viknu ćato. — Veliš to istinu? — zapita i kmet. — The, pomalo... Jutros malko počesmo. Nego, hoćete li vi mene čuvati, to mi kažite?

ne mogu pred onima da ti kažem, a moja ti je kuća otvorena, kad god hoćeš, i ništa ti za to ne tražim. Samo i ti mene pričuvaj — reče kmet. — ’Vala ti za to — odgovori Đurica. — Ako mi zatreba što za jelo i tako, to mogu...

Nego, ti meni svakad da javiš za poteru, čim saznaš. Sve da mi javiš, što god saznaš, a od mene ti neće biti džabe. Znaš, valjad’, preko koga ćeš javiti?

Devojka zape oroz, pruži pušku pravo u grudi mu i, kao predomišljajući se, progovori: — Ja se ne šalim; ti znaš mene. Govori, hoću li da cucam? — Pucaj!... Kazao sam jednom. Stanka poče da nišani...

— Šta hoćete vi od mene? — viknu Đorđe strogim, a odmerenim glasom. — Zar ne znaš šta hoće ovaki gosti ! — odgovori mu Pantovac, pa zatim

U kući se razleže strahovito vriskanje. Đorđe sav pretrnu, pa odlučno progovori: — Ako ste došli kod mene onim vašim običnim poslom, onda mi ostavite čeljad na miru. Kažite sad odmah onima u kući da mi decu ne diraju.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

RAK 360 ZA OKU SOLI POŠAO U MOSTAR 361 NIJESAM BAŠ IZ SARAJEVA 362 BAČVANIN I GRK 363 PUSTIO BIH JA NjEGA, ALI NEĆE ON MENE 364 ĆOSO ŽUTE BRADE I TOMA GA ZNADE 365 STRANAC I CRNOGORAC 366 LAJU PSI U SELU 367 DA HOĆE SVAK UMRIJETI!

i kaže im da idu svi troje tamo na jedan breg, „pa kad ja mahnem rukom na vas, a vi onda potrčite, i koji prvi dođe do mene — taj će dobiti kapu, drugi će dobiti štaku, a koji poslednji dođe — onaj će dobiti papuču“.

Tako su se ove dve nadvlačile čitav jedan sahat. Najposle će smrt reći: — Devojko, niti ga ti možeš oteti od mene niti ga ja od tebe, nego hajde da ga izmerimo — moj neka bude vrh od njegove čizme, a tvoje neka bude sve ostalo, pa na

A soldat joj reče: — Ti ne moreš tamo, nego ostani ovdje, a ja idem pitati, jer je bog mene za to ovdje i postavio da ti ne traljaš svaki čas pred njega. Kad to smrt čuje, ostane stojeći, a on otide.

Ovaj ga pita šta traži, a starac mu reče da bi služio kad bi imao gdje. Vrag mu reče: — A hoćeš li kod mene služiti, pa ćy ti dati šta budeš tražio?

— Bog pomogao! odgovori starac. Sveti Petar mu onda reče: — Mene je poslao bog da mu te ovce prodaš, ako hoćeš. — Bome ne dam njemu ni za kakve novce, jer on je pustio mojijeh pet

A petao mu odgovori: — Pa nek umre kad je lud. U mene ima sto žena, pa ih svabim sve na jedno zrno proje kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga prožderem; ako li se koja

Pošto aždaha proždrije jelena, reći će mu: — E, pobratime, ti mene kurtalisa smrti, a sad je red na mene da se odužim. Moj je otac zmijski car, pa hajdemo njemu, on će te dobro darivati.

Pošto aždaha proždrije jelena, reći će mu: — E, pobratime, ti mene kurtalisa smrti, a sad je red na mene da se odužim. Moj je otac zmijski car, pa hajdemo njemu, on će te dobro darivati.

toj i toj meraji načinite saraj kao što je u cara, a u saraj namješaj kao što je u cara, pa kada sve bude gotovo, da mene i mater tamo preselite.

se mali pomokri u smetlje za vratima, pa u to smetlje zamelja rep, i reče drugovima: „Čim ja zgrabim prsten, zgrabite vi mene pa bježite“, pa onda ponajlak privuče se babi koja spavaše na prsa i bradu, pa joj onako mokar i prašljiv rep suknu u

— Zapovijedam da iznesete na oni svijet mene, mačku i kučku. I što bi dlan o dlan, svi se navrh jame obreše. Sada opet ukresa pa naredi Arapima te odmah donesoše

Petković, Vladislav Dis - PESME

sam svoju ruku s obarača večna mraka, Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku; Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka, Da odnese sve što imam u dubinu u duboku.

I pogledom već umornim preživela gledam doba I sve što je nekad bilo, i sve što je oko mene; I čudna se slika stvara: neko more od pepela, Nad njim vazduh, paran krikom, kao da je smeh sirene.

kada vetar muka Ode nečujno preko moje glave, I pojave se san, dubine zvuka I melodijâ — tad prijatne jave Opkole mene, i tad moje oko Ne vidi više predeo od splina: Ja se osećam podignut visoko, I tad pevamo ja i violina.

Na njoj ono mesto mene samo pleni Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada, Prolazna i lepa, k'o cvet dragoceni, Kao presto snova, kao život

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene, Al' nikako ljude što ropću i pište: Što drugoga boli, ne boli i mene; Mene tuđi jadi nimalo ne tište. NA OČEVOM GROBU Gospođici R. G. Oče, evo opet mene.

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene, Al' nikako ljude što ropću i pište: Što drugoga boli, ne boli i mene; Mene tuđi jadi nimalo ne tište. NA OČEVOM GROBU Gospođici R. G. Oče, evo opet mene.

NA OČEVOM GROBU Gospođici R. G. Oče, evo opet mene. Tvoja cura traži tebe: Sad je bolna, naglo vene: Ne poznaje danas sebe. Otkad nisam bila ovde!

Ni Bogu se sad ne moli. Nema čemu da se nada. Ah, večno bih bila s tobom! Je l' da i sad tražiš mene? Sreća mi je s tvojim grobom; Tvoja cura naglo vene.

I nesta planeta i životu traga; Izumire i smrt. Više nema ljudi; Sa mene se poče da otkida snaga, Svi udovi, redom, i pogled što bludi. Minu sve što beše, htede biti ikad.

Al' nije. Ja znam svi ti dani stari, I želje, njena tuga i lepota, I nežne veze osmeha i čari Nemaju više za mene života. Nemaju više života ni za nju Sva njena ljubav i moja stradanja: Dremež i suton i noću i danju. Nama se spava.

Ponoć i sunce odjek su menama. Zavoli sebe kroz nesreće krute I mene s njima. Nek lepoti pute Pokaže mladost dok je još sa nama. Osmehom dušu i rane zakloni. Zapali čula.

i u snima mojim, To obličje prostrano k'o tama, Kao jutro sa zracima svojim — Padalo je ispred tvoga stasa, Ispred mene, pokrivalo dvoje, I širilo vidik našeg spasa, Da se dvoje tek u njemu spoje.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: ”Ne, nema više, ti ne možeš ništa da dobiješ, od mene isuviše si pametan.” Ljudi su imali običaj da pričaju smešne priče o meni.

” Mene su još od samog rođenja odredili za sveštenički poziv i ta misao me je neprestano tištala. Čeznuo sam da postanem inženje

se sa ljudima, sklapao prijateljstva i poznanstva i ma koliko to bilo neverovatno, činjenica je da su oni bili za mene isto tako dragi kao i oni iz stvarnog života i nimalo bleđi u svojoj pojavi.

Ponekad sam video kako je sve oko mene ispunjeno plamenim jezičcima. Umesto da se smanjuje, njihov intenzitet je vremenom postajao sve jači i čini se da je

Ne bih dotakao kosu neke druge osobe, osim, možda, ako bi neko u mene uperio revolver. Dobijao bih groznicu samo posmatrajući breskvu, a ako bi se delić kamfora našao bilo gde u kući,

Otac mi to nije dozvoljavao i pobesneo bi kada bi me uhvatio na delu. Kada bi primetio da potajno čitam, skrivao bi od mene sveće. Nije želeo da kvarim oči.

U određenom uzrastu obuzela me je manija kockanja, što je moje roditelje veoma brinulo. Kartanje je za mene predstavljalo užitak nad užicima.

Bila je oštra hladna noć, tlo klizavo, a u blizini nije bilo taksija. Pola bloka iza mene išao je neki čovek koji je isto kao ja jedva čekao da stigne u zaklon.

Neko je predložio da jedan drugome pogađamo težinu i mene su nagovorili da prvi ”stanem na vagu“. Edison me je svuda opipao i rekao: “Tesla je do u uncu težak 152 funte” i

situacija izgledala potpuno beznadežnom, javio mi se jedan od onih već doživljenih bleskova svetlosti i splav iznad mene se pojavio u mom priviđenju.

sam potpuno izgubio orijentaciju, ali sam konačno uspeo da izađem iz zamke kada su moji prijatelji već digli ruke od mene i počeli da traže moje telo.

Znao sam da će pre ili kasnije da me ponese, pošto nikakva pomoć nije mogla da stigne do mene na vreme, čak i da sam privukao pažnju.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

počeo svoju karijeru kao srpski doseljenik, kada ima toliko rođenih Amerikanaca koji poznaju čitavu situaciju bolje od mene? Oni koji su do sada pratili moja izlaganja, naći će sami odgovor na ovo pitanje.

da nosim Americi takve vrednosti da će mi se dozvoliti useljavanje, pa sam se prilično iznenadio kada sam primetio da na mene niko ne obraća posebnu pažnju kada sam se iskrcao.

Vedrih dana iz Idvora se jasno može videti Avala, planina u blizini Beograda. Ova plava planina, koja je za mene u to doba bila nešto posebno, izgledala je kao da uvek podseća Srbe u Banatu, kako ih Srbi iz Srbije motre okom punim

To sam naučio od nepismenih seljaka u Idvoru. Moj učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene ostavi tako dubok utisak kao ljudi na komšijskim poselima koji su putovali po svetu i tako aktivno sudelovali u

Njen omiljeni svetac bio je sveti Sava. Ona mi je prva objasnila životnu priču ovog izuzetnog Srbina. To je za mene bilo otkriće. Kao i svaki drugi đak i ja sam, svake godine u januaru, prisustvovao proslavama dana svetog Save.

To sam naučio od nepismenih seljaka u Idvoru. Moj učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene ostavi tako dubok utisak kao ljudi na komšijskim poselima koji su putovali po svetu i tako aktivno sudelovali u

Njen omiljeni svetac bio je sveti Sava. Ona mi je prva objasnila životnu priču ovog izuzetnog Srbina. To je za mene bilo otkriće. Kao i svaki drugi đak i ja sam, svake godine u januaru, prisustvovao proslavama dana svetog Save.

Sledeće godine učitelj me je odabrao da recitujem na dan sv. Save. Napisao je i govor za mene. Majka je to ispravila i proširila i nagnala me da nekoliko puta ponovim svoju besedu.

učitelj je klimao glavom, a popa se našao u čudu i obojica se složiše da je seoska škola u Idvoru već suviše mala za mene. Krajem te godine moja majka je uspela nagovoriti oca da me pošalje u višu školu u Pančevu.

Tamo sam sreo učitelje koji su na mene učinili jak utisak, naročito njihovo poznavanje prirodnih nauka, koje su bile sasvim nepoznate u Idvoru.

Iste večeri otac je majci za večerom ispričao o jeresi koju je od mene čuo to popodne, ali je njegova srdžba bila dosta splasnula.

Osećao je isto ushićenje koje je David osetio i koje je kroz svoje psalme preneo na mene onih mojih budnih noći pre pedeset godina.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Približe se nekoj ženskoj. Jedan se od njih uozbilji: —Hoćeš doći u mene na radnju? upita je, gledajući je bezočno ravno u oči. Ona se zbuni, pa će izmičući: —Što ne bih?...

—Bi?... Svejedno, zlo po siromaha! —Pa uzmi ga ti, kad žališ! — okosito nastavi prvi. —A ko će mene? No miruj u ljude. Nije njima do obisti. —Dobar ti je! — pobegena Zagorac i skreše da pripali lulu.

— Jesi li vidio? Učini dobro dilo! Uzmi je na radnju, daruj je, i sve joj krivo. — Tada se obrne njoj: — A ko će mene namiriti? Gospodin bog! A? Kolika bi šteta, vidila si; ko će mi je nadoknaditi?

—Ostani, Cvijeto, do sutra, bolje ti je! — javi se i Jurkin čovek. —Hvala! Ne mogu. Čini mi se sad će duša iz mene. — Obrne se djeci: — Idimo ! Nađoše se u punoj vedroj noći. Mesec se nadigao nad kuću i povrh drveta.

Osmanom objasni, pa, kad mu stiže sučelice, upita ga, a napreže se da ustavi drhtavicu u životu i glasu: — Što danas mene i moje na pravdi obruči? Što ne reče bratu da primi duhan?

—Neka su mene, ubio sam! — odgovori on. – No što će s tobom? Sjutradan izvedoše ih pred suca. Oba ponoviše i potvrdiše ono št su

Ali, kad su se počeli penjati uzbrdicom, življe im sjaju oči. —Vidjećeš kako je kod mene, — reče on smijući se. — Toliko da zaklonim glavu... Neka, neka! — odgovara ona.

Uto ga neko od mušterija zovne. Sjednite, — ponudi ih, — eto mene odmah! — i pođe sa sklenicom tamo kud ga zovnuše. Njih dvoje sjede, svako zabavljeno svojim utiscima.

— Sjedite, nemojte radi mene... — i prekidoh, stideći se što se starica ispred mene ispravila. — Ne mari, vi ste ovo prvi put došli na školj, a ko

— Sjedite, nemojte radi mene... — i prekidoh, stideći se što se starica ispred mene ispravila. — Ne mari, vi ste ovo prvi put došli na školj, a ko dođe, valja da se najprvo sa mnom porazgovori!

U odmacima, piljeći ispred sebe u svježu pučinu, dopiraše do mene njihov razgovor. A sunce očas osvojilo i more i školj, i topli dan ubio jutarnji svježi sjeverac, pa nastala tišina.

Oštri vonj peciva golica, a plamen se i ne vidi u punoj svjetlosti dana. Kada ispekoše ribu, pozvaše i mene u hlad, ispod jedne lađe na žalu, i tako se, vadeći srdjele iz žerave, opet nađoh među njima...

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

listovi, veli narodni pesnik u prvom licu, to su meni listovi crkvenih knjiga, i što je za njih crveno cveće, to je za mene sabor u crkvi, pa otuda: „što su im – to su mi“, „što im je – to mi je“.

poljanom nad njim, da se zemlja na kojoj se ja nalazim nalazi upravo iznad nebeskog svoda koji je beskrajno dubok ispod mene, i da sam ja samo nekom magnetičnošću pripojen leđima uz zemlju kao uz donju stranu kakvog ogromnog poklopca.

kao crv, i to s niže tačke naviše, a i ja makar za trenutak gubim svest nad beskrajnom dubinom plavila koja je ispod mene.

mrzim, mrzim da mi otkrivaju istinu, da sviću dani i da gledaju u mene! [...] onda mi je dosadno, onda sam opet stari Sloven u čunu koji jezerom sivim brodi, i pun junaka čija pada sen na

– Gledajte, bozi, mene mladića! („Gledajte, bozi!“) Od sitnih detalja, ma koliko da su inače sami po sebi važni, valja preći na opštiji plan.

talas sa lica, Zrak, kojim dišem sad, pun obećanja je bolnog zrak, I nebo mesto zvezda pruža mi vrt ljubičica, Između mene i njega zračnog opet je sveti brak; Ja nisam više tu! Il da! Oh, da, da! ne!

Il da! Oh, da, da! ne! Mene je još jedino, gle, strah Dokle će uz božanski, božanski, znati ići moj dah! Pesnik u vučjem obliku, dok se dahom

Vidi se to vrlo lepo u jednom već citiranom stihu: „Ja nisam više tu! Il da! Oh, da; da! ne! Mene je još jedino, gle, strah.

ste dobro Razumele se naopako Osvanule ste hladne Daleko od ognjišta Daleko od kapija neba Pogledajte mene zvezde Krišom da zemlja ne vidi Dajte mi znakove tajne Daću vam višnjev štap I putanju jednu boru I vodilju

Sad se često dešava da kod mene nalaze formalizam tamo gde ga zaista nema a i semiotiku tamo gde uopšte nije prisutna.

Početkom 1969. iznenada je upražnjeno mesto sarajevskog lektora u Moskvi, pa nisu imali nikoga drugog osim mene da pošalju kao privremenu zamenu. Znao sam za formaliste, a čak sam ih prilično dobro poznavao.

Lotmanova strukturalnosemiotička teorija za mene je bila pravo otkriće. Odmah sam knjigu preveo, ali su Nolit i SKZ odbili da je objave. Objavio ju je iduće, 1970.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

DARA: Oca? A zašto ga zovu? ŽIVKA: Zašto? E jesi prava glupača! O bože, kako se to nijedno dete nije izmet'lo na mene. Svi su glupi na oca! (Imitira je.) „Zašto ga zovu?

mogao bi onda i Čeda... ŽIVKA: Taman, kao da je Čeda prva briga. Kamo sreća da si ti mene poslušala... DARA: Šta da sam te poslušala? ŽIVKA: Pa eto to...

DARA: Nemoj tako, majka, pa evo i ti možeš postati ministarka. ŽIVKA: Pa šta, ima valjda neke razlike između mene i Nate. Moja majka je šila u Vojnoj šivari, ali je zato mene lepo vaspitala.

ŽIVKA: Pa šta, ima valjda neke razlike između mene i Nate. Moja majka je šila u Vojnoj šivari, ali je zato mene lepo vaspitala. Ja sam svršila tri razreda osnovne škole i, da sam htela, mogla sam još da svršim.

Ja sam svršila tri razreda osnovne škole i, da sam htela, mogla sam još da svršim. Da ja nisam bila takva, ne bi mene tvoj otac uzeo, on je bio već činovnik kad me je uzeo. DARA: Pa jest, samo kažu morao je da te uzme.

Šta se utrpala između mene i Sime ova udovica! (Broji.) Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam...Glas (broji u sebi) kuća... brzo...

Tata je postao ministar. ŽIVKA (ljubi ga): E, a ko ti je kazao, čedo. RAKA: Kažu mi deca i mene su odmah prozvali ministarsko prase. ŽIVKA: Mangupska posla. Više se nećeš družiti sa tim mangupima.

Pa što ne govoriš, marvo jedna, nego brbljaš koješta. (Zbuni se.) Deco, deco, nemojte da mi smetate. Vi stanite iza mene. Bože moj, ko bi to rekao: otišao jutros od kuće kao običan čovek, a vraća se ministar?

ŽIVKA: Pa dabome! Kad dođe tako neko otmeniji u posetu, pa se u razgovoru nasmejem, a mene čisto sramota. ČEDA: Sasvim! ŽIVKA: Ne znam samo, da l' bi lepo stajalo da i s desne strane napravim jedan zub?

ČEDA: Ama, kako to, kod mene živog, pa već razgovarate s čovekom? ŽIVKA: Boga mi, pravo da ti kažem, neću ja za tvoju ljubav da ispustim ovako lepu

Zar ona tebe uči i vaspitava, a ti da joj psuješ mater? Zašto, 'ajde kaži mi zašto? RAKA: Pa kad ona mene tera da izgovorim deset puta reč: „rešons lajzejšn”! ŽIVKA: Pa izgovori!... RAKA: Jest', izgovori.

DARA: Mama, zaboga, mama, šta ti govoriš! A pitaš li ti, boga ti, mene: pristajem li ja? ŽIVKA: Pa ne pitam te. Čekam da vidiš najpre mladoženju, pa ću onda da te pitam.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Mi to znamo iz obične jezičke prakse: za ono što je ispred nas kažemo to ili ono ispred mene, a za ono što nam je iza leđa velimo ovo iza mojih leđa.

izrikom veli da je takvo odricanje „podsticano” upravo „uspomenom moga 'visokog porekla' i oholim materinim pouzdanjem u mene”; to je uzrok „one rane, ubitačne zrelosti, kojom smo se čak i ponosili” (njome se i Sofka ponosi).

u narednom pasusu - izjavljuje da „malo ljudi tako slatko i mirno žive kao ja”, jer jesenje rumeno i žuto drveće „ima na mene isto toliko uticaja kao na Hafisa vino“.

dok zagledan stoji pred apeninskom rekom Arno, pesnički subjekt nazire zavičajni Dunav: I ovde, proletnje veče za mene je hladno, kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

— Pa, aga... — Ubavo!... Vrati li ti toj stari poturski pes? — Vratio mi je sve. I pare i konja. Sam je došao kod mene da broji pare, a njegov sluga je doneo punu tepsiju baklave. — A što ti reče najzad? Misli ubavo, pa da mi kažeš!

I to ko? Ivan Mojsilov iz mrtvoga Voćnika!.. Mene, Brnjačanina?!.. O, pomozi, Sveti Petre, ili danas Meni, ili više nećeš imati komu!.. S puta, kujo poturička!..

Nijesam mogao da se nakanim: bilo me stid... — Pa sad, nesrećniče? — Sad nije... u svojoj sam kući. — A od mene? — Što od tebe? — Što si učinio tu bruku!... Sa sobom, s kućom, s đetetom, da dovijeka ostaneš kao uklin u narodu...

Znaš, pobratime, ovi ljudi ne piju rakiju, možda će neko i klanjati, pa je nezgodno... — A tebi nije kod mene bilo nezgodno da u velike poste jedeš na oči sve moje čeljadi debelu ovnovinu?.. Ovđe, ovđe hoću rakiju!..

A šta je tebi Srbija učinila, pobratime? — Svašta!.. Jednom su prošle kroz selo nekakve komite, svratile kod mene, zaklale mi četiri guske — nikad ih ne mogu zaboraviti!

E, nećeš, Božja vjera! Niti ću bježati!.. Evo sad idem natrag u moje planine, pa neka sudbina presudi između mene i tebe sa tvojim saveznicima!.. Obuvajte se, đeco, i čizme ovamo!..

Ostavio brda i sela, koja sam čuvao dokle je bilo potrebno. Ostavio ih u dobru. Sad neka kuće bez mene. Ako im valja!.. — I ovako sam? — Sam. Gore sam ostavio kerove, raspasao oružje i obesio ga o klin.

Izvodim ih na mesečini po ovom čičvarju kao jariće. Skaču oko mene po celu noć kao lanad sa žile na žilu ogromnih bukava. Svi, i Turci i Srbi.

prošlosti, pa odjurim do Babljaka, do Lipljana, i to noću, i razgovaram prijateljski s njime: „Ne ljuri se, bre, Meto, na mene, Kosovo je krivo...“ — A služiš li, proto, kad? — Ne. Ne više posle Metove smrti.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Ako misliš da te varam’, A ti pokušaj. Ono momče davno čeka, Na to navija; Mene šalje da mu budem Provodadžija“. Divna j’ moma, kad je rumen Stida oblije. A ruzmarin zamirisa Najsvatovskije.

Jedno jutro evo ga pred kralja, Donô dela trudbe samosvojne: „Gospodaru, ja delo dovrših, Evo mene, evo slike dvojne.“ „Podignite prevese sa slika!“ Kralj izusti, a sluge su brze, Priskočiše...

Ne pitajte mene, Kad sami znate. Viktore Igo, Viktore Igo, Ti nisi drugo već seme malo, Al’ to je seme sa neba palo.

Pa zašto se ne ugledam Na visoku dugu? Zašto moje gusle gude U uzanom krugu? Da li mene kakva strava Od tog zadržava, Bojim li se ja vlasnika I njihova gneva?

“ Je l’ to zbilja, a ne mašta Tužnoga pesnika? Tad’ i mene prim’te, braćo, Za prosta vojnika. »Starmali« 1881.

Što ti ne smem reći Na svesvemu hvala, Tim se naša stara bratnost Nije poderala. Ti si mene volô Što laskanja nemam (Sad najmanje kad se i ja „Na istinu“ spremam).

Ribica se stade molit’ starom ribaru: „Pusti mene, dobra dušo, natrag u more, A otkupa, kakva hoćeš, išti, — daću ti“.

se tiho gibalo; On dozivlje šapućući zlatnu ribicu, Ona mu se odaziva: „Evo, evo me, Reci, deda, ako želiš štogod od mene.“ Starac ribi pokloni se: „Ribo-gospođo, Ne dade mi baka mira, prosti dosadu!

Ne treba mi taka kuća, kuća seljanska, Nit’ ja hoću da ostanem dovek seljanka; Za mene je da postanem vel’ka gospođa, Pa da živim u palati, prava boljarka.

Zove ribu; riba dođe; starac govori: „Evo mene po nevolji opet ka tebi: Poslala me moja stara baba-Anuška, Ona neće da ostane više seljanka; Za nju j’, veli, da

Znam da nećeš zaboravit’ Jedan očenaš. E pa posle rakijajte, — Ti taj posô znaš; Samo svađat’ nemojte se Ukraj mene tu, Jer i mrtav ja ću mrzit’ Na tu rabotu. „SONET“ Sonet se lako stvara.

“ I ja lebdim oko flaše, Jer mi za njom srce vene; Doć’ će vreme, pa gle nema Ni flaše mi, pa ni mene — Samo sume neplaćene. »Starmali« 1884. NEBALADA (po „Fl. Bl.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

“ Moja lepa frajlice, žao mi je što ste mene radi ta vaša mala ustanca zaoštrili. Ja na modu nimalo ne vičem, nego na zloupotreblenije, na preterivanje ili, kako vi

Na ovakav razgovor šta znam drugo raditi, nego smejati se, a smejati se bez vas, bilo bi od mene grubijanstvo; moram i vas, kao što vi zovete, unterhaltovati, i tako unterhaltujući vas i prepovedajući što sam

Evo, novaca je ostavio dosta; ali šta to pomaže kad je ostavio posle sebe kravu. Bogzna šta bi od mene bilo, da nisam od nature na gospodstvo stvorena.

No jošt nije dockan, moja lepa Evicken, samo se ti na mene ugledaj, pak se možeš jošt koliko-toliko popraviti. EVICA: (Ah, bože, šta će jošt od mene biti?) POZORIJE 2.

EVICA: (Ah, bože, šta će jošt od mene biti?) POZORIJE 2. VASILIJE, PREĐAŠNjE VASILIJE: Dobro jutro želim, majstorice. FEMA: Kakva je ovo svinja?

EVICA: Ah! FEMA: A šta ti tu uzdišeš? Paorentino, povela si se za kojekim, pa i ne gledaš šta je nobl. Na mene gledaj, ako misliš da štogod bude od tebe, a ne na kojekakvo đubre. POZORIJE Z.

FEMA: To kod mene mora uvek biti miko fo! SARA: Drago mije, drago mije, to je za mene dosta. Jošt kad bi bilo malo sarme, to mi je

FEMA: To kod mene mora uvek biti miko fo! SARA: Drago mije, drago mije, to je za mene dosta. Jošt kad bi bilo malo sarme, to mi je ostalo u duši jošt od gospoje Mirkovičke, a i ajngemokc ne škodi; a

ANČA (zagleda se u nju). FEMA: Dobro me gledaj, glupoglavko jedna, šta nalaziš majstorsko kod mene? Jesam li obučena kao firškinja? ANČA: Pa kako oćete da vas zovem? FEMA: Ja da ti kažem, ti nisi služila kod noblesa?

FEMA: Kukavico, to je nobles... Ti nećeš više raditi kao dosad, samo ćeš za mnom ići, mene i najveće madame ...madame, vrag im materi, nisam mogla otoič pogoditi ...nji ćeš u ruku ljubiti i s karuca skidati.

Majstorice!... FEMA: Opet on! JOVAN: Sve zaboravim, gospođa, oću da reknem, ja nisam rad da se pravi od mene komendija. FEMA: Tako najveće gospode pedinteri nose. Dobro samo pazi kad te viknem Hanc.

FEMA: Žan, to mora biti; barem deset reči. JOVAN: Gdi ću ja sad pod starost da naučim, to je teško za mene. FEMA: Sapr tuder fo. Vidiš kako nije teško... Znaš šta je božur?

Miljković, Branko - PESME

O neima puta kojim bi do mene mogli doći Ko proleće koje zaboravi da cveta sad ležim mrtav na severu sveta Smrti ljubomorna najveća moja noći!

TRIPTIHON ZA EURIDIKU I Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio, gorki sam ukus tvoga odsustva osetio u ustima.

O čelo moje od sna i vetra mapo! Odajem se mrtav suncu posle mene jer nesreća i posle smrti traje. Slepi jasno vide sudbinu pred kojom šene predeli nebesni satvoreni od izdaje.

Slepi jasno vide sudbinu pred kojom šene predeli nebesni satvoreni od izdaje. Odajem se mrtav suncu posle mene. To je sve što je ostalo od moga glasa, taj odjek u kome su zatočeni svi dani. Je li spomenik grob?

skrijem Kad ništa ne počinje jer nema mesta više Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

Čega ima ljudskog u patnji? O čuj Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje. Prazne ruke prazno srce pusta sena I nema mene al ima ljubavi moje.

Prazne ruke prazno srce pusta sena I nema mene al ima ljubavi moje. XIV PROPOVEDANjE LjUBAVI Nema mene al ima ljubavi moje; Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.

Ljubavi moja mrtva a ipak živa O sve što prođe večnost jedna biva I nema mene al ima ljubavi moje. POSVETA ELEGIJA Glasnice predgorja kakvu pticu pod srcem nosiš?

PETRU DžADžIĆU SVEST O PESMI ALENU BOSKEU Mene ničega više nije stid. Klonu sunce preko svega. Željen plod pun je noći.

Pokloniti sebe životinjama i cveću i snagu svoju dati gladi crnog korenja? U ovoj noći mene nije stid što pevam iz zida lepše no na slobodi. Sunce mi u peti bridi. Blešti zid na kraju puta što nikud ne vodi.

Nepomičan si, zato te ne mogu stići; Tako blizu mene drugi vazduh dišeš Dok silazak u dubinu obećava sve više Zvezda na koju treba se tek navići.

Da umesto mene pati, pesme eto! Ispražnjeno srce još je uvek živo. Za veliko sunce u kamenu sažeto Kristal isturi prozirnost ko sečivo.

Krakov, Stanislav - KRILA

Svi su imali neodoljivu potrebu za to. — ”...po svaku cenu...” telefon je vrištao iz puka. — Ma kud baš mene, gospodin’ majore, — star sam čovek — i ženjen sam — kud ću ja na Staru Popadiju — šaljite ljude mlađe...

Milorad gologlav, raščupane kose, sav modar u licu reče ordonansu Branku: — Pre nego što bi pali u ropstvo, ubićeš mene i ađutanta. — Ne, ne, ja ću sam, — mucao je preplašeni Duško. Već je osećao kako mu šiljati kuršumi prolaze kroz telo.

je docnije Dušku, — kažu da je baronica, i da je bogata, ima automobil, a ništa se ne libi, i noge da ti opere, i eto mene svaki dan masira, a mene tako žiga, i srce mi ne radi dobro... Potom se poverljivo nagao.

da je baronica, i da je bogata, ima automobil, a ništa se ne libi, i noge da ti opere, i eto mene svaki dan masira, a mene tako žiga, i srce mi ne radi dobro... Potom se poverljivo nagao.

Kada mu je Duško pokazao nešto napisano na svojoj objavi, i govorio mu o rani na nozi, čiča je zavikao: — To se mene ništa ne tiče. Znate li vi da sam ja zet vojvodin?

Petrović, Rastko - AFRIKA

Dok govori, osećam kako jesenašnje nazebe, i sve nazebe od rođenja do danas, ovo sunce izvlači iz mene. Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se.

Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se. Koliko je za mene sreća da putujem sa njime! Sat-dva njegova razgovora za mene su kao jedinstveni seminari.

Koliko je za mene sreća da putujem sa njime! Sat-dva njegova razgovora za mene su kao jedinstveni seminari. On je pre trideset godina vodio jednu od najvažnijih misija po Sudanu, on je osnovao po

Radilo se u polju, i ja sam rekao da se od mene ne očekuju velike pomoći, jer sam hteo samo da gledam, a prašinu od žita ne trpim.

Mala je radila i, prolazeći pored mene, stalno me gledala. Upitao sam je gde spava; ona mi je rekla: „Nad kujnom!“ Onda sam joj rekao da ću spavati tu kod

Dakar nije još Afrika, nije sasvim, nije nikako za moga prijatelja, koji je poznaje divlju, kakvu mi je obećava, ali za mene ovo je ipak ono što nisam nikada ranije video i što je blisko onome o čemu sam sanjao.

Vuije sedi preko puta mene tužan. Njegovo lice izgleda odjednom još mnogo starije i umornije, išibano više klimama i godinama.

Oblači se lagano brižljivo, i čim se nađe u šalupi nasloni se na kufer i spava. Sasvim uz mene, urođenici, jedan čovek i dve žene, da bi me očarali, oslovljavaju se između sebe na francuskom sa: monsieur i madame.

preda mnom a tako smanjeni u perspektivi, da liče na ove obojene guštere što silaze na sve strane niz pleteni zid kraj mene. Kolibri, ptice blještavo zelene i crvene, sitne kao insekti, lete sa cveta na cvet.

Sedeći po ivici, sasvim na rubu stabla, mladići zaveslaše. Jedan je bio ispred mene a dvojica iza mene. Da im ne smetaju, svoje toge obavili su oko grla.

Sedeći po ivici, sasvim na rubu stabla, mladići zaveslaše. Jedan je bio ispred mene a dvojica iza mene. Da im ne smetaju, svoje toge obavili su oko grla.

sustiže, razbijajući jedan svoj talas na drugi, između šuma čija je razbijena i raščupana slika silazila duboko ispod mene. Bio sam u pravom urođeničkom čamcu koji je jurio po volji nagih mladića.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

jada, čemera: Na oštar kolac pored Pajsija Bratovu glavu besno udara; Pa da je gavran ne bi kljuvao, Onde na stražu mene postavlja! Rođenog brata!...

smrt! GLAVAŠ: Mene?... A znaš li mene ti?... ISAK: Sa Mula-pašom na Malajnici — Davno je bilo, al’ sam slušao Moćnoga glasa strašnu

smrt! GLAVAŠ: Mene?... A znaš li mene ti?... ISAK: Sa Mula-pašom na Malajnici — Davno je bilo, al’ sam slušao Moćnoga glasa strašnu grmljavu; — I danas

I ti si pristala?... STANA: Pristala?... Ta to je trâmpa! A njegovo je dece oboje: Sina mi može svakad ubiti, Mene smrviti, ćerku ljubiti; Gospodar on je!... Mi smo robovi!

STANA: ’Ma šta će ovde taki razgovor? GLAVAŠ: Pa ništa, bako, Hvalim vam samo moje dvorove, Ne bi l’ u mene dan-dva ostale. Ta ja sam žudan goste primiti. SPASENIJA (u sebi): Ah!... To je on!...

zlobno sipajuć Otrovnog bilja gorke sokove, Na taki način da te umori, Da vikne posle tugom lažljivom: „Oh, kuku mene, sêdi vojvodo! Na mojim grud’ma krv ti usahnu!“ To onda nije mogla činiti. A danas?

DRUGI TURČIN: Ili si se, ovako stara, u drugoga nekog zagledala?... Možda u konšiju? STANA: Smejte se, deco!... Mene prođoše Smehova lepih dani veseli; Sad plačem samo. PRVI TURČIN: Za kime, bako? STANA: I to da kažem!

Tek posle malo ide razgovor. ĆERIM: A đe te tako uplaši, efendum?... HASAN: Mene?... Jok! A ni ja nisam dosad kušao Da njega plašim zortom kakovim! PRVI TURČIN: Zato se i uhajinio!

PRVI TURČIN: Moja je glava! Ja ću je mojim nožem srubiti! DRUGI TURČIN: Ne dam je tebi. Od mene će je paša tražiti! TREĆI TURČIN: Dalje odavde, svi! Od moje puške pade Stanoje, Moj će mu handžar glavu rubiti!...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

JEDNOG DOBROVOLjCA USPOMENE IZ SRPSKO-TURSKOG RATA 1876 GODINE I Deligrad, Z avgusta utornik, 1876 god. Mene danas gotovo silom ulisaše u činovnike đeneralnoga štaba timočko-moravske vojske — prosto peći rekviriraše me, kao što

Koliko ih ima koji žude za ovim mestom, i koji bi na njemu možda bolje poslužili no ja, i njih ne nađoše, već baš mene! I to gotovo nasilno!

— Oće, bogme 'oće, mnogo ima proklete gadije — začu se neki starački glas iz gomile. Okrenem se i ugledam iza mene jednoga moga poznanika iz Cerja (selo u niškom pašaluku). — Otkud ti ovde, deda Stojane?

Ko odstupa? — Sigurno Turci, reče jedan građanin, koji je stajao do mene te posmatrao borbu. — Bogme biće da odstupaju naši, tutnjava se približava s turske strane našoj — reče jedan vojnik.

VIІІ Žitkovac, 9 avgusta u ponedeljak, 1876 god. Tri je časa po podne. Mene evo gde ležim potrbuške na zelenoj travi u hladovini, pod jednom brsnatom kruškom.

Moj konj privezan za krušku jede u slast svoju zob i potresa zobnicom. Štab evo ga nedaleko od mene u drugoj avliji, samo đenerala ne vidim. S bojnoga polja izretka se čuje tek po koja puška. Topovi takođe slabo rade.

Mučno će ce što moći da učini iz doline. — To je bio opšti odziv ranjenika o toku borbe. Mene podiđe jeza slušajući ova prosta, neizmajstorisana i kobna izvešća ranjenika, Ona su bolje kazivala pravo stanje stvari,

« i neprijatelj se povlači u šumicu i jarugu, iz koje je ispao. Naš se šanac zaori gromovitim ura a mene ovo ypa čisto kao da probudi iz nekog teškog sna. »Ura«... prvi je juriš srećno odbijen.

Komarov otkide list iz svoje beležnice, napisa na njemu nešto i dade mi da prevedem. Taj je listić i sad kod mene i na njemu stoji ovo: »Komandantu drugoga korpusa (pukovniku Protiću). »Major Velimirović, posle bitke 11.

Baš do mene, uvijen u šinjel, prućio se po goloj ledini doktor Vladan, pa krkti, duva i šiče kao kakav parni kazan. A njegovo otombolj

neprekidno grokotanje pušaka, što se čudno razlegalo po noćnoj tišini, ja počeh obraćati pažnju na predmete oko mene.

1) Dok sam se ja ovako grizao teškim mislima, bataljoni se kretoše. Prolazili su pored mene u dugim i dugim redovima, a pred mojim zamućenim pogledom stvori se čudna slika.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Oh, rumeno čedo, Proleće i cveće, Znaš li onu pesmu: „Oj, pelen-pelenče!“ Sestro moja, sele, Tebe melem vida, Mene tuga mori, Srce mi se kida. Reci tvojoj druzi — Oh, ne reci, ćuti, — Ne znam ni sam šta je, Što mi dušu muti.

XV Tebi, cvete, tebi pevam, — Ta ja dosad nisam pevô. Ti si mene raspevala, Što je tvoje, tebi evo. I dosad sam volô sunce, Što me istom sad ogreva; Volelo mi srce slavlja, Koga

Kad junaci za slobodu Čuda počine, Nije šteta ni za koga Ako pogine. A za mene ponajmanja Srpski umreti, — Ta ti ćeš mi sina dati, Da me osveti. HH Jesi l’ me željna, draga?

Pa još uz to srpsko srce, Čim se zlato moje kiti, Čvrsta vera, kojom-no će Nebo uvek nebo biti. XXIV Ljubi mene, ljubovanko, Nećeš se kajati, Jer će moja silna ljubav Večno trajati.

A sevne li i zamagli I zagrmi boj, Pokaz’ću ti da sam i tu Soko branić tvoj. Ljubi mene ljubovanko, Nek nam sreća sja, Ako ne znaš šta je ljubav, Učiću te ja.

Eno, eno, već se gube, Pa se opet vrate, Pružajući oštre zube Na mene i na te. Vitlaju se gori, doli, Od muke i žara, To su moji stari boli, Jadovanja stara.

XLІ A našto moje pesme, Zar one trebaju, Kad oko mene sami Poljupci pevaju! Kad tako malo stvorče. Poljubac, pevat’ zna, A kako ću da ćutim, Zar motu da ćutim ja?

HLIII Dušo moja, šta sam snio, Čudnovati san; Na Kosovu ja sam bio Baš na Vidov-dan. Pored mene mnogi junak, Mnogi srpski tić, — Ja sam bio „izdajica“, Miloš Obilić.

Ruža mi je mirisala Kao sloboda, Il’ kâ suza, kâ molitva Tužnog naroda. A kraj mene iz oblaka Vile padoše, Bele vile govorile: Spavaj, Miloše!

Zanela ga divna pesma, Zanele ga slasti njene, I on misli: „Pevaj, ptico, Pevaj, pevaj i za mene!“ Tako i ja svoje pesme, Osećaje srca svoga, Pevam za te, pevam za se, — A možda i za drugoga.

LXXII Tija je ponoć sveta, Čuje se zvezda poj, — A mene draga pita: „Šta radiš, brate moj!“ Ljubim ti, dušo, nedra; — Al’ ja sam uvek Srb, I sad sam tu našarô Poljupci

Ali ko bi danas smeo Sećati me srećnih dana — Ne smem ni ja da te čitam, Pesmo moja nečitana. Pored mene sveća dršće, Kâ da b’ pesmu čitat’ htela, Ja je dadoh njenom plamu — Hartija je izgorela.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Vojnici potrčaše. Napravi se gužva. Komandant bataljona odredi mene da uspostavim red. Morao sam i revolver da potržem.

On skoči sa mokrom i kaljavom glavom. Htede da naleti na mene, ali kao da se trže. Onda zabaci ruke na leđa, pa će reći: — Zar mene, bogati, Svetislave? Moj školski drug...

Htede da naleti na mene, ali kao da se trže. Onda zabaci ruke na leđa, pa će reći: — Zar mene, bogati, Svetislave? Moj školski drug... Ali šta da mu radim. Da mi je rođeni brat naišao saterao bih ga u red.

— Kreći! Polazi! Napred! — čuli se prigušeni gla-sovi. Nalazio sam se na desnom krilu svoje čete. Od mene desno, bila je treća četa. Oni nešto malo zastadoše.

U rovu nastade muvanje, pomera nje, razgovor vojnika i četnika. Čuje se nečiji glas: „Izlazi brzo!“ Onaj pored mene pokupi neke stvari, pa će reći: — Mi odosmo, a vama kako Bog da — onda kao da se priseti: — Bugari su ovdenak na

Ne potraja dugo, a kroz rov se dovuče do mene moj vodni oficir. Šapatljivim glasom saopštio mi je kako vojnici nemaju municije.

A otuda se razleže glas: „Sanitet... sanitet!“ „Gde je komandir?“ — pitao je neko iza mene. Vojnici su ga upućivali u pravcu gde je bio moj zaklon. „Komandant odreda!“ — reče mi desetar.

Zatim drugi... Kaže, komandir je prišao i strogo mu se obratio: „Ja vam govorim da su rovovi prazni, a vi mene ne slušate. Naređujem vam da odmah krenete vaš vod i posednete napuštene zaklone.“ I ovaj grešnik krene.

Premoren. I taman da zaspim... — A ono juriš!... — Još nešto gore... Osetio sam smrad. Ali gadan. Onom do mene „prioćalo se“. Trpeo, grešnik, dok sam bio budan. Kad sam legao, on poMisli da sam zaspao, pa sad može.

Da iziđe, poginuće... I onda — više moje glave. — Šta si mu radio? — Ništa. To isto i mene snalazi, i sve ostale... Uzme se šaka zemlje pa se zatrpa, ili se ašovčetom izbaci. Na to smo već navikli.

Zatim opruži štap i hop! — skine joj naočare. Ona tada ništa ne vidi... — A otkud joj naočari? — pita onaj u čudu. Mene tada savlada san. I u snu sanjam zmiju, baš čini mi se naočarku, kako hitro priđe i ujede me za nogu. Trgnuo sam se.

Rekoh ordonansu kakav sam san usnio. — Eh, san je laža, a Bog istina — teši me on. Ali mene je obuzelo neko neraspoloženje. Uveravao sam sebe da ovakav san ne bih sanjao da nisam video zmiju.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

DNI 75 MADAME 78 MOLBA DEVOJAČKA 80 PJESN NA MOROVUJU BOLEZN U 1796-m LjETU BIVŠUJU 83 DOSITEJ OBRADOVIĆ 85 SVE ŠTO MENE OKRUŽAVA...

Neka na Moravi Doveka boravi, Kao žubor klasa, Zvižditelj tvog glasa, I rosom okiva Zlato njenih njiva. A mene, ah, molim, Zato što te volim, Ti po lasti glaskaj I dušu mi laskaj: Da je sve na miru I na ljubve piru!

Sav se duh moj u meni pregorko vazmuti, terzajući s', utroba srce mi prevrati. Vrazi moji prokleti mene prevariše, radost moju posljednju navjek zatočiše.

Svi veće vrazi moji rukami pljeskajut, hulno zvižde na mene, a zlobno glas dajut: „To li ona preslavna Serbija u svjetu? Sad sluškinja naša bist, dala s nam pod petu.

Sad sluškinja naša bist, dala s nam pod petu. I svi moji proroci slavu vozljubili, s čadmi moji u ropstvu mene ostavili; dobro opšče prezrjevše, preko mene glede, samo o tom pekut se da slavu nasljede.

I svi moji proroci slavu vozljubili, s čadmi moji u ropstvu mene ostavili; dobro opšče prezrjevše, preko mene glede, samo o tom pekut se da slavu nasljede.

Vostok, zapad, polunoć bojali se mene, slavne, hrabre Serbije, bivše togda jedne; a sad sjedim žalosna, u ropstvu tužeći, i za mojom hrabrostju pregorko

Slavna moja sva hrabrost na Kosovu pade, a tko će me utješit, nejma toga sade. Strele svoje na mene vrazi napregoše, oči moje i srce najpre izbodoše; pokraj mene tko hodi slobodno me strelja, škripe zubi na mene, — to

Strele svoje na mene vrazi napregoše, oči moje i srce najpre izbodoše; pokraj mene tko hodi slobodno me strelja, škripe zubi na mene, — to je svima želja.

na mene vrazi napregoše, oči moje i srce najpre izbodoše; pokraj mene tko hodi slobodno me strelja, škripe zubi na mene, — to je svima želja.

Zube su mi izbili i odsjevki hrane, otrovi poje mene i sine mi jadne; i dan i noć trude se da u jamu svoju, ah, Serbije žalosna, bace dušu tvoju! Gdi su sad bližnji moji?

Gdi su sad bližnji moji? I sestra ostavi, sasvim mene prezrjela, pomoći ne javi. Ah, Serbije prebjedna! Svi tebe prezrjela, i sosjedi i druzi već te ostavili.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

VUJO (bližeći im se): Ta mogâ bi kravorepniku u žlje doba i pojest, — ma vala i bila, što poganoga kota riječ, — u mene bi ti se skršio zub. BOŠKO: A zašto, Vujo, zašt’ baš skršio?

Gospode moj! A ovamo te gazi slabiji!... KNEZ ĐURĐE: Ne, Jelisaveto! Priviđaš, sunce, ti, — A mene narod ljubi iskreno, I sve će ono časom stvoriti Što samo ushtem ja... JELISAVETA: Da, Đurđe, da!

KNEZ ĐURĐE: A je l’ zaslužio! ŠULOVIĆ: Ko pita to? KNEZ ĐURĐE: Ja! ŠULOVIĆ: Ti, gospodaru? I ti si smeo mene pitati, Mene — svedoka dela bezbrojnih Kojimano je starost kitio Taj sedi vitez?

ŠULOVIĆ: Ko pita to? KNEZ ĐURĐE: Ja! ŠULOVIĆ: Ti, gospodaru? I ti si smeo mene pitati, Mene — svedoka dela bezbrojnih Kojimano je starost kitio Taj sedi vitez? Je l’ zaslužio Da ga u tebe moli gospođa?...

(Boško, Bogdan i Stanojlo sa golim noževima odlaze, Mira dolazi.) MIRA: Oh, željo živa, Je l’ tebe gađô? STANIŠA: Mene! MIRA: Moje je srce gađao.... STANIŠA: Moje zaparao.... MIRA: A moje zakrvavio, Moj beli dane!

STANIŠA: A uvreda? MIRA: Mene ražali.... STANIŠA: Mene raspali — Al’ evo braća tvoja, moji drugovi... (Bogdan, Boško i Stanojlo.) BOŠKO: Uteče!

STANIŠA: A uvreda? MIRA: Mene ražali.... STANIŠA: Mene raspali — Al’ evo braća tvoja, moji drugovi... (Bogdan, Boško i Stanojlo.) BOŠKO: Uteče! BOGDAN: I neranjen.

Al’ i po čemu će me poznati? Kad i sâm vidim da sam nestao „Da mene nema više u meni —“ Po ovim mojim gadnim ritama Serdar se stari ne da poznati — Po oku valjda?...

ah, nesrećnice!... Da kune dane svoje starosti, Plodnost da kune crne utrobe, Da kune sebe, da kune mene, Da kune ove gore kamene... (Jelisaveta u noćnome odelu ulazi.

(Svi ga redom ljube u ruke.) KNEZ ĐURĐE: Daj i ja, oče, da je poljubim, Blagosiljala j’ mene grešnoga... (Radoš Orlović ide lagano i kad opazi mrtva tela dece svoje, on ćuteći zastane.) Al’ ko je ono? Radoš?..

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Bak mahnu po navici repom, pa ga uhvati malo po obrazu. — Zar mene, Jabo? — pita ga prijekorno. — Sad ću ja plakati. On se malo odmače u stranu, pa kao đoja zaplaka. Jablan diže glavu.

On se malo odmače u stranu, pa kao đoja zaplaka. Jablan diže glavu. — Nije, nije, Jabo! Šalim se ja. Nijesi ti mene udario... E, nemoj se, oca mu, odma' za svašta ljutiti! De, da se pojubimo! Poljubiše se.

Ti mene počestovô ovom čašom, a tebe Gospodini Bog svakim rodom i berićetom. Žito ti rodilo, kolo ti vozilo, i bakovi bukali kô

— A ti, striče? — Meni, dijete, ne treba ništa. Ja se ne bojim ništa, ni mećave, ni vjetra, ni studeni... Silne su mene mećave bile i gonile, pa mi ne mogoše ništa...

Teško li je gledati, brate si moj slatki, kad star insan plače! — Nemoj, gospodine, da na mene pane prokletstvo: da sam ugasio svoju krsnu svijeću; da sam ostavio svoju krv brez kuće i kućišta, a na 'vakom

— Braćo moja i djeco moja, nemojte s mene stradati — reče Mijo i suze mu udariše. — Imam kravicu, uzeću je preda se, pa u čaršiju.

— Boga mi, brate, mene lijepo strah! — trže se Stevica, kad se u blizini pred nama, na jednom brežuljku, ukaza vrlo visoka, drvena kuća, pod

— Što? — Ne znaš ti, kažem ti, još kakav je to stvor! Možemo i nastradati. Istina, on mene ne mrzi kao oca, ali... Što se više približujemo, Stevica sve nemirniji, sve se više mijenja u licu i plašljivo obazire.

! Oklen si? Šta sam ti kriv?! — Pomozi Bog, oče proto! — Ama, kakva si ti vjera?! Šta ćeš ti od mene?... A kud si ti pošô, Džibiću?! — pionu, kao da ga nešto ujede za srce, kad ugleda Stevicu iza mojih leđa.

Ako nije krepô, biva, da ga upitaš kad će, a? Džibovino Džibovino, šjeme ti se umelo!... Ama, šta ćete vi, ljudi, od mene?! Glas mu je zlobno, pakosno grmio, a kroz rapavo, promuklo grlo probijala je drhtava uznemirenost.

— Da je ovo otrov, nalio bi' Mu i deset vildžana, ane jedan — nek crkne pašče!. . . Da je te bi znati, koliko je mene njegov đed, pa otac, pa svi njegovi mučili, oblagivali, panjkali i kod turskog suda, i kod ovog švapskog suda, i kod

Jauču žene, dreče djeca... Ljudi moji, mene obuze nekakva žalost. Ali, kad se šjeti' nji'ovije' zuluma i bezakonija, nestade žalosti, ko da je rukom odnese.

Bojić, Milutin - PESME

Sada! Plač ne trpim: plač se grozno sveti. (1910) VJERUJU Verujem sebi u dan iskušenja, Kad reč se tuđa ispred mene stavi; Verujem sebi u dan razorenja, Pobednom pesmom smrt kad demon slavi; Verujem sebi u dane prezrenja, Pogrdnih

Zatim traži pesme dotle nečuvene, da taj bol bez bola iz grudi mu gone, I ja praskam, besnim, krv struji kroz mene I stotine struna u svesti mi zvone. U koštac sa sudbom!

Tišina: prolaznost I večnost se bore. Sve kraj mene pada u njihove niti. Ala je užasno s drugim jednak biti! Krik jedan, pun strasti, začu se u noći.

Čuj! Straha i vere ko mi dati može? Uzbuditi dušu čamom satrvenu? Survajte se stene!... Ne!... I to razumem. Za mene nema tajne. O, svetila noći, Jurite, da tok vam rešiti ne umem, Sve bešnje, sve bešnje, iznad moje moći.

Prokleti predaci! Umom punim leda Sahraniste srce, što sav život znači. Sad iz mene samo Um sluša i gleda; Do nagote gadne svaki Idol svlači. Da.

Duboko u mene zarila si nokte. Ja u divljem vrisku čupam svoje prsi, Grizem sama sebe i jaučem dok te Osećam gde piješ moje muške

Plašljivih fauna, videh, jure čete Upivši u mene sav svoj pogled zečji, Pevajući psalme neke vere svete, Koje gušio je njihov pogled dečji.

tada bih pevao vam himne, Jer bih znao da su moji preci Iz biljura, ne iz čaše limne, Pili život i mreli u zveci! Mene plaši vaša crna riza I velika manastirska bdenja: I potomku možda noga kliza Možda i on tražiće spasenja Ispod

Raspi se u prah kô zvezda svemirna — I da te sanjam blešteću i čistu Što ti ne beše ona Žena prava? IV Za mene noćas vaseljene nije, Oči su tvoje sunca, zvezde, duge, Usne skup slasti, osmeha i tuge, Kose dah mora i šuštanje

Zrače, željan sam tvoga zagrljaja, Jer dršćeš prepun purpurnoga praha, Mirisa njenog osmeha i daha, Sav oko mene hoću da se sviješ.

Opelo čujem i pesma crkvena Sipa na mene magline jesenje, Umorno plaču poljane i stenje, Modro je sve što beše tako rujno.

Iskušenja je zacario trenut, Plavio me je dah lepote strasne, Ljubavi jedne krvave, a kasne. Što mene za svog kumira je htela. I drhtao sam kraj raskoši što je Nudila svoje mirise i boje.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

JEROTIJE: A po čemu ga opet mora voleti? Nisi ni ti mene volela kad si se udala, pa šta ti fali? Nego reci, nisi ni ti mnogo navaljivala na nju? ANĐA: Pa i nisam.

MARICA: Ako nećeš ti, ja ću mu kazati. ANĐA: Nemoj, bolje nemoj. Naljutićeš ga, pa još gore. Pusti mene, ja ću polako, izdaleka, lepim. Nemoj, molim te, ti! MARICA: Kako god hoćeš, meni je svejedno!

Je l' tako? Nego slušaj ti mene, gospodine Vićo. Ovo je velika i važna stvar, od nas zavisi spas države, te se moramo ozbiljno uzeti u pamet.

JEROTIJE (sam sebi): A treba i raspis predsednicima... MARICA: Pa vi mene i ne slušate? JEROTIJE: Ne slušam. Eto, vidiš i sama da nemam kad da te slušam!

Ja ne mislim ništa! JEROTIJE: Kako ne misliš? ŽIKA: Uhvatila me promaja, a mene kad uhvati promaja, ne umem ništa da mislim. JEROTIJE: Ali tebe često hvata ta promaja, a to ne valja.

Vi ćete, gospodine kapetane, biti centar... JEROTIJE (preplaši se): Ko centar? MILISAV: Vi! JEROTIJE: Taman! Pa u mene da gađa onaj, je li? MILISAV : Ama, ne, nego vi ćete držati sredinu. Sa vama će poći Tasa. JEROTIJE: Tasa?

JEROTIJE: I onako, praviću se kao da sam pošao na pijacu. A ti (Tasi) da ne mrdaš od mene. MILISAV: Kad tako opkolimo Evropu sa svih strana... JEROTIJE: Bre, bre, bre, čitavu Evropu će da opkolimo! Pa onda!

MILADIN: Pa nije, gospodine! ŽIKA: Pa što ga potežeš kao da ti je rođeni ujak?! Zakon nije napisan za tebe, nego za mene da znam koliko da ti odrežem. Je l' razumeš! MILADIN: Razumem! Al' velim... ŽIKA: Je l' imaš ti kantar u dućanu?

MILADIN: Ja velim, gospodin-Žiko, da ti učiniš tvoje, a... ja već znam moje. Ima, znaš, ona tvoja hartija kod mene... ŽIKA: Uh, majku mu, i jest velika stvar. Dužan sam ti sto dinara, pa okupio svaki dan: ona hartija kod mene...

ŽIKA: Uh, majku mu, i jest velika stvar. Dužan sam ti sto dinara, pa okupio svaki dan: ona hartija kod mene... MILADIN: Nikad ti, gospodine Žiko, nisam spomenuo dosad. ŽIKA: Nemoj nikad više u životu ni da pomeneš. (Zvoni.

ŽIKA: Znam Josifa. (Opet zvoni.) MILADIN: Pa taj Josif tako češće uvraćao do mene u dućan, pa... ŽIKA: Ona stoka Josa opet nije pred vratima!

(Da mu je, pa nastvlja.) Pa taj Josif iz Trbušnice uvraća češće kod mene u dućan — kao čovek, dabome... ŽIKA: Bre, baš si ti neka stoka, gazda-Miladine. Pa ti ovo nisi iscedio.

Jakšić, Đura - PESME

Sa dalekog puta umoran sam seo, Ne bi’ l’ sanka našô, setan, neveseo. Povilo se cveće, polegla je trava, Ali mene sanak davno izbegava! Sila se je misli vrzlo po pameti... Mnogo li sam stradô, kad se srce seti: Nikad dobro jutro!

Tu blizu potok daljinu para, Tu se na cveću cveće odmara, Tu mene čeka ašikovanje; — O, lakše samo kroz gusto granje!

Nastasijević, Momčilo - PESME

Jad jadani me, jagoda zri; rudi već leto livadom; travka se travci nagnula, ja sâm; pomeni, vodo, za mene. Tvoj žubor, vodo, srmeni frulom ću tužan u osoj, oro na prisoj da zaori.

Sred ora stidna kad stidana, pomeni, vodo, za mene. RUMENA KAP Rumena kap ljubici na proplanku, il’ zlatokosa vragoliju dosneva.

Romori što je škrgut ovde zuba. Tiho se tamo sjaranilo što se krvavo mrzi ovde i ljubi. Nema za mene bilja ovde dole. OSAMA NA TRGU To kuda neprohod im, čudno mi se otvori put.

I dublje li nas nema, dublje se otvori spasenje. MIROVANjE DRVEĆA Sve boli. Mili druzi, rad mene mirujete. Trepetom ne ozledi me ni list. Tiho i tiše, umin iz rana ovaploti me u reč.

I umine li, kad za vas neme ja mukotrpan kriknem? Ako je skrnavljenje, prostite, srce mi je dano. Rad mene mirujete: tiho i tiše, umin iz rana. To mukotrpan, druzi, za vas neme, šapatom visinama kazujem blagu reč.

I do neba kad, i pakla, teži tim srcu muk. O miruj, preteško moje, kami kamena mene, mukla steno. II Otvrdnulo je, uzdrhti čudno, prevršiće.

2 I meda ili žuči čaša li ovo puna, bol me — do dna iskapim, mrem neizrečjem u reč. 3 Ne mene, ne mene, brata to u neznanju mog muklije tim potaja ova muči.

2 I meda ili žuči čaša li ovo puna, bol me — do dna iskapim, mrem neizrečjem u reč. 3 Ne mene, ne mene, brata to u neznanju mog muklije tim potaja ova muči.

3 I vetri tvoji da krše me zemlji, pregiblju, snezi na meni prezime. I uza stamen-stablo vita uz mene loza da prepuzi svoj vek. I tice, krilati stvori, hitro da mi sa grana daljini tvojoj poleću.

I tice, krilati stvori, hitro da mi sa grana daljini tvojoj poleću. 4 Blažen u tebi da zanemim. I od nema mene stena da prozbori gori, gora cveću. I radost naša tebi, darodavče, rumenilom da okadi prostore.

Ne pristaj za mnom uludo, No za vremena, druže, vrći se dok imaš kamo, A mene ostavi sama, sam da očajam ovde: Godi mi golet ova, Iz travki miris je ovde na moju setu, Boluju moju boljku.

Nedužni spite — bez sna ni mira dužan ja, dok smenu dovede vam noć ili dan, ko da mene smeni? Ukletog oca dušom tu sav sin, spasi, kad klonu sve, i u srcu još, samotnome mom, kameni vera u spas!...

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Nisi svoj gazda. A hoćeš da si svoj, da se odeliš. Ne možeš više kod mene. — Zašto, bato? — Nema: zašto. Evo: ovo od oca je ostalo, ovo imamo, i sve napola.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

l. među svima biljkama najveći značaj. Za njega je karakteristična poslovica u kojoj on opominje čoveka: »Ti mene čuvaj od nokta, a ja ću tebe od svakoga zla« (Vuk, Posl., 6419; upor.

l., ode kakvoj vrbi, tresne je i rekne tri puta: »Ne tresem s tebe rosicu, nego s mene groznicu«, pa onda metne b. l.

l. na vrbu i kaže: »Kad ova glavica proklijala, onda i mene groznica uhvatila«, i beži kući bez obzira (ŽSS, 280). Bolesnik može da prenese groznicu, posle zalaska sunca, i na b.

i da rekne: »Ja te gledam jednim okom i nagledah te se, a ti mene sa oba ne možeš« (іb., 3, 123). »U Temniću uoči svadbe mlada isplete venac od b.

, zatrese je i kaže tri puta: »Ne tresem s tebe rosicu, nego s mene groznicu«. Onda metne beli luk među v. raklje i kaže: »Kad ova glavica proklijala, onda i mene groznica uhvatila«, pa

Onda metne beli luk među v. raklje i kaže: »Kad ova glavica proklijala, onda i mene groznica uhvatila«, pa beži kući bez obzira (ŽSS, 280).

venac i da kaže: »Ja te gledam jednim okom, i nagledah te se, a ti mene sa oba ne možeš« (TRĐ, NNŽ, 3, 123); tom prilikom mlada takođe govori: »Jedan bor, dva bora, treća bela borika«, tj.

se na Đurđevdan po rosnom ječmu (SEZ, 17, 564; 568; pri tom se kaže tri puta: »šuge, šugice, bojte se ječmenice, s mene sidite, na j. naidite«, ZNŽOJS, 7, 156). Ako je u kući neko bolestan od zarazne bolesti, uzmu se j.

»Žuta rana« natrlja se kruškom, pa se onda ta k. baci na ulicu i kaže: »Ko me uzme, ko me zagrize, na njega rana, na mene zdravlje«, i beži se bezobzirce (SEZ, 40, 234).

, pa kroz nju u mladi petak krišom pogleda momka i kaže: »Svakuda ti mrak i oblak, a kod mene sunce i mesec... Ako me ne vidiš, evo ti kukolja pa kukaj dok me ne vidiš« (etimološka magija, Begović, 220). K.

, drugi u oganj, treći u tatulu: »n. vene, ti za mene da veneš; oganj gori, ti za mene da goriš; tatula puca, ti za mene da pucaš« (BV, 10, 364). Sok od istucanog n.

, drugi u oganj, treći u tatulu: »n. vene, ti za mene da veneš; oganj gori, ti za mene da goriš; tatula puca, ti za mene da pucaš« (BV, 10, 364). Sok od istucanog n.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Nemoj tako, brate! — A da što ćete vi od mene? Puna kuća nejačadi... ali, fala bogu, imate se od čega naplatiti, odgovori Vojkan umiljato.

— Poznajem ja, bolan, Andriju Ružića, malo je podalje od mene: opremi ga. — Ne da gazda... A što? — Već mu nema na što dati ... Podne je blizu, pa svijet iz dućana ocilazi.

Dugo ga gleda, čeka da gazda digne oči sa novina, i, dok sačeka, veli plačljivim glasom: — Gospodaru, opremi i mene! Gazda čita i dalje i čini se nevješt. — Nemam čime utrnuti božićne svijeće, se isti plačljivi glas. — A što?

—Neće mene tvoji, — posumnja Devojka, — traže prćijašicu!... — Ko će ih pitati? Ja se ženim... Sjutra, kad zahvati mrak, dođi

— Milo mi je! — odgovori djevojka i bolje priljubi se uza nj, kao da se nečega prestrašila. — A da, želja te, kao i mene! I pustivši je iz zagrljaja, snimi s nje njenu cursku kabanicu, pa, saževši se pri ulazu u kolibicu, prostre je po zemlji.

Neki od naših htjeli se upisati, pa ne htjede ih primiti, — veli: „Ovo je samo za moje župljane!” — Ne htjede ni mene, opazi Ilija, — a negda bio bi mi dao sve što ima. Đavo bi znao, takovi su s malim svi.

Gazda časom u glavi sračuna. — Tada uzmi, brate, trideset kvarata kukuruza od mene, — veli mu, pa će ti taman onako po prilici zaleći.

A kad me pitaš, pravo ću ti kazati. Onoga časa kad nas vjenča, zovnu mene gori da će mi dati gospinu medaljicu na uspomenu... Predaje mi je u hitnji i — poljubi me tri puta, veli: kao sestru...

— reče žena zabrinuvši se naočigled. — A poslije onih ljetošnjih dana u planini... znaš... nadala sam se ... — Nije do mene, — prekide je Rade živo. — Što nije bilo, moglo bi biti... Ali de, makni torbu, odmori se!

Žena uprti torbu i iziđe. Rade je isprati do puta. —Ne zamjeri, oprosti, Rade, nije do mene! — ljubeći ga, veli mu na odlasku.

Evo, — i pokaza na Božicu — ja da moju gonim toljagama, ne bi me odbjegla.. . Bi li, Božice? — A što ću ja? ... Evo mene, a evo nje, pa neka kaže zašto pobježe. Ja čisto ne znam.

, kako je sada treba da odijeliš od mene Božicu za kakovih četrdeset dana i više... pa ko će je zamjeniti? —Eno stare, hoće vrijednica ....

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Drugi bi obično odvraćali pogled od mene. Dorotej je, naprotiv, celog dana sa mnom razgovarao o svemu i svačemu. Ja bih video da sam mu bio na smetnji.

Ponovo mi vaskrsava u sećanju onih nekoliko meseci po mom dolasku u Vratimlje. Kao i na Doroteja, Prohor je na mene ustremio svoje kandže. U početku je ćutao i pratio svaki moj pokret.

Kad je Prohor saznao šta se o njemu priča, besno je prosiktao da zna ko je izmislio tu laž. Pokazao je prstom na mene. Oni koji su otišli da pretraže šumu i da se uvere u istinitost ili laž optužbe, našli su, naravno, jasne dokaze.

Tako je, odgovori monah: pogrešno. Rana ne trpi neuku ruku. Znala sam da će se sve to na kraju okrenuti protiv mene.

Sledim li te? Pitam te da li i pored toga moje reči dopiru do tvoga sluha? Ima li nade za mene? Pitam te, jer ne znam kako da zavolim one koji me preziru, kako da se pretvaram pred tobom u nedužno jagnje, kad me

Da li sam kriv, Gospode, što su mi ljudi, koji su oko mene, zagorčali sav moj kukavni život, što sam usamljen kao kurjak, izvrgnut poruzi, star i razjedan svakojakim nemirima?

Izgleda da su mu zbog toga odsekli i nos. U celoj ovoj priči ostalo je nešto nejasno, bar za mene. Naime, kako to da su Lauševi ljudi, saznavši za svu tu bruku svoga gospodara i učestvujući u skidanju čini na ovaj ili

Prošao je mimo mene i otišao uz stepenište, prema gornjem dvorištu a da se nije ni osvrnuo na nas dvoje. Činilo se kako ne zna ni toliko da

Pa dobro, pitam se, šta imaju protiv mene ti ubogi dronjavci meropsi, ako već Dimitrije hoće da me uništi. Pominju glogovo trnje iako sam ja samo rekao trnje a

Zagomilao je kroz gužvu posmatrača pokušavajući da pobegne od mene. Hteo sam još ponešto da ga priupitam, pa sam ga pratio u stopu. Bilo ga je teško stići.

Hteo sam još ponešto da ga priupitam, pa sam ga pratio u stopu. Bilo ga je teško stići. Krakat i viši za glavu od mene, iako se probijao kroz gomilu.

Ne, ne i ne. Kaže se samo trnje, ali nipošto glogovo.“ On je onda upravio na mene svoje tvrde oči, bez sjaja, kao mrtve pa ipak pokretljive.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Sanjalački gora bruju, A po stranama Narandža se stidno ruji Među granama. Ja zapitah ukraj mene Potok, ružice: „Gde su ljudi? Gde su žene? Kamo dečice?

Il' bolje reći: ja verujem sve. Na moru burnom ljudskoga života Prerano ja sam upoznao svet: Za mene život ništava je senka, Za mene život otrovan je cvet. Trpi i živi!...

Na moru burnom ljudskoga života Prerano ja sam upoznao svet: Za mene život ništava je senka, Za mene život otrovan je cvet. Trpi i živi!...

Uokrug mene tišina je samo, Kroz brsno granje bledi mesec sja Ja bludim dalje... Al' kuda? i kamo? Nit razum kaže, niti srce zna!

“ „Idem na nebo gore, na zemlji mesta mi nema, Jer vrednu ratar, sinovče, za mene slabo već mari, On slavi Ljelja sad.“ A lukavi dečko tužno spusti glavu I plakati poče: „Svet i mene goni, povedi me

“ A lukavi dečko tužno spusti glavu I plakati poče: „Svet i mene goni, povedi me gore, I ja sam siroče. Gle! Ja jedva idem, izdala me snaga, A i kako neće, I ruke su moje malaksale

1885. T* Pod nama lisje šuštalo je žuto, Kraj mene, dušo stajala si ti; Mirna si bila, - ah, i ja sam ćutô, Obojim nama tužni behu sni.

Udar sudbine obišô me nije, Iz groba zaman dozivljem te ja; Jesenji vetar u lice me bije, Priroda ćuti oko mene sva Ćuti, i život goni svojim redom, Ne vidi tugu, ne razume jad, Ni vrele suze po licu mi bledom, Ni smrću tvojom

No dalje s tugom!... Milo dete, Tim neću da vas morim sad, Ja volim kad se nasmejete, I mene onda mine jad. Ja volim vaše vedro čelo I vaš srebrni, jasan glas, Kad detinjasto i veselo Sitnica kakva dirne vas.

On raznosi slatki miris i leluja kose tvoje, A ti spavaš, slatko sanjaš, moja ružo, cveće moje! Oko mene nikog nema, niti čujem živa java, Nebo ćuti, zemlja ćuti, sve spokojno, mirno spava.

Vaši borci mene malo plaše, Hladno pljujem na svetinje vaše! 3. No jesenji kada stignu dani, I na put se lastavica krene, Prijatelji,

3. No jesenji kada stignu dani, I na put se lastavica krene, Prijatelji, setite se mene U dalekoj, nepoznatoj strani I u vašem prijateljskom krugu Podignite napunjene čaše, Nazdravite svome vernom drugu Iz

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

To se i dogodilo — ili mi se bar tako pričinilo. Događaji koje sam svojim perom opisivao postadoše za mene stvarni doživljaji koji me iz uske sredine i tmurne sadašnjice odvedoše u beskonačnost vasione i u sretnija vremena

Sedeći na njegovim širokim leđima, gledam kako prolaze pored mene podunavski predeli: ravnice i brežuljci, stare ruševine i moderne varoši; ne hitno i drhtavo, kao što to izgleda sa

Zašto, dakle, da se ustručavamo njima poslužiti se, kada mogu da prebrode i prostor i vreme. Želite - a to je za mene zapovest - da u pismima nastavim moja rasmatranja i pričanja.

Mi danas znamo da on obigrava oko Zemlje, a da su njegove mene posledice njegovog osvetlenja Sunčevom svetlošću. Najsjajnija pojava na nebu je Sunce; no, baš zbog toga što ono svojom

- Slušam! Vrlo se dobro osećam u ovom odelu, lako je i prostrano, samo njegov opasač je suviše uzan za mene. A Vaša odeća je opet malo podugačka. Da, Hera je uloga za heroine, a Leander za mladićke ljubavnike.

Ali posle 223 meseca, t.j. pošto je Mesec 223 puta prošao kroz sve svoje mene, oni se opet nađu u onoj tački preseka njihovih putanja, pa se onda desi opet novo pomračenje Sunca.

On me često posećuje da u razgovoru proživljujemo veliko jelinsko doba. I maločas je bio kod mene. Ja mu pročitah ovo pismo sa imenima osmorice najvećih Aleksandrijaca: Euklida, Apolonija, Herona, Arhimeda,

Taj će Vas kovčežić, draga prijateljice, kad bude gotov, sećati na naše putovanje u Aleksandriju, kao mene Vaš meki jastučić.

Ova je odlučila da na taj kongres pošalje, kao svog izaslanika, jednog naučnika, a njen izbor pao je na mene. Posle ovoga prethodnog saopštenja uveden sam u kabinet gospodina Ministra.

Kada stupih na ulicu, osetih sav teret svoje misije. Onda tek shvatih šta se sve od mene očekuje i kako sam brzo i nepromišljeno primio na svoja pleća odgovornost za uspeh jedne stvari u kojoj se, kako reče i

da me na svakom koraku ne zapita koji poznanik kada ću krenuti na put, ili ne zaustavi koje nepoznato lice, tražeći od mene obaveštenja kada će se slaviti ove godine ovaj ili onaj svetac. I carigradske novine objavljuju moj dolazak.

Datum praznovanja Uskrsa, a sa njime i datumi svih pokretnih praznika, vezani su za mene Meseca. Te mene valja unapred odrediti.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Ti joj lice belo Vide i rumeno, I još viti telo I to oko njeno. Oči joj veljau Da menena čeka, I da je u strau Za mene daleka. I suze je lilo Drago u samoći: „O ti višnja silo, Kad ćeš mi pomoći!

Da ti konja tvoga jašem, Da bos tapkaš pored mene, Da ti britki ja mač pašem, Baka prelu da t' priđene, Da t' osedlam k'o paripa: Da viš kako aga đipa.

Osim drugog ovde svega, Mene stvori iz ničega, Duhom tvojim ti podunu, U meneka dušu sunu. Hvala Bože na dar ovi. O pomozi, blagoslovi!

– Kad malo kasnije bješe mi potreba, Od kapi vode, od mrve hljeba, Ili od koje zabave ine, Da mene želja ili plač mine; Ko će mi slađe, ko l' brže dati, Neg' opet Mati, – Neg' opet Mati?

I kad časak posljednji stigne, Da smrt sa zemlje i mene digne, U vječno žiće blaženog svijeta, Gdje svake slasti proleće cvjeta, Najstražnje riječi tebi ću slati: „S Bogom o

Nađe da se igraš oko mojih leđa; Da mi ne daš mira u snu počivati; Čekaj, sad ćeš dobro ti mene poznati.“ – Miš u lavljoj šapi poče cijukati Pola mrtav od stra' poče se pravdati: „O ti, silni lave, care životinja!

Stanković, Borisav - TAŠANA

Ja ga dočekujem, nameštam mu postelju, izuvam, a on odjednom počne kao da pita mene, kao da mu ja dam savet: »Lepa li je, Stano?« — »Lepa je, gazdo!« ,odgovaram ja. — »Da je uzmem, Stano?

na dvorištu, po ambarima, štalama, sa momcima, čivčijama, a ja sama ovde po kući, po pustim sobama, niko da diše pored mene a ovako od straha da... KATA (u čudu): Luda li si? TAŠANA (gorko, s nasladom): Jest luda, da!

Nikad da tebe zateknem veselu, sve nešto tako, I vi svi na mene, kao da sam ja za sve kriva, da do mene stoji! Zar sam ja htela da tako bude, da zet, pokojnik, rano umre, ati da

Nikad da tebe zateknem veselu, sve nešto tako, I vi svi na mene, kao da sam ja za sve kriva, da do mene stoji! Zar sam ja htela da tako bude, da zet, pokojnik, rano umre, ati da ostaneš udovica, u crno da se zaviješ, da

(Od jeda ne može mater da gleda): Ama, svi vi tako! Svi vi znate. Znate i što treba i što ne treba, a ovamo kod mene kad dođete, ništa ne znate, ništa ne vidite, nego se samo grčite, sklanjate, gledate da ispred mene što pre pobegnete.

treba, a ovamo kod mene kad dođete, ništa ne znate, ništa ne vidite, nego se samo grčite, sklanjate, gledate da ispred mene što pre pobegnete. I onda ja sve moram da znam, da bih za sve ja bila kriva.

Zato, ostavi me. KATA Pa kako i gde da te ostavim? Ako dan, dva ne dođem, a ti plač i grdnje na mene: gde sam za toliko vreme, što te ostavljam samu; a kad dođem, ti opet: da idem od tebe, da te ostavim!

I sada evo dede, eto dolazi. TAŠANA (uplašeno): Što si ga zvala? Ili što mi kaza da me je voleo, tražio, i zbog mene u kaluđere otišao, i sad me je strah zbog toga. Ne mogu sada da sam slobodna, ne mogu da...

— ne kćeri, ne snaho, već Tašana, šta je? Kaži sve! Sve kaži! Nemoj ništa od mene da kriješ, jer nemaš od mene ničeg da se bojiš. Ne boj se ti mene. (Pauza.) Ili ne! Čekaj! Imaš pravo!

— ne kćeri, ne snaho, već Tašana, šta je? Kaži sve! Sve kaži! Nemoj ništa od mene da kriješ, jer nemaš od mene ničeg da se bojiš. Ne boj se ti mene. (Pauza.) Ili ne! Čekaj! Imaš pravo!

Kaži sve! Sve kaži! Nemoj ništa od mene da kriješ, jer nemaš od mene ničeg da se bojiš. Ne boj se ti mene. (Pauza.) Ili ne! Čekaj! Imaš pravo! Ne možeš ti meni ništa kazati, dok ja prvo tebi sve ne kažem. Treba!

Treba! Otkada ja mislim da treba sve da ti kažem. Ne boj se ti mene, i ne gledaj u meni svoga nekadašnjega Stanka, tvoga druga, tvoga komšiju, koji je tebe tobože voleo i zbog tebe u svet

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

” Majstor Kosta, što nikada, dreknu takođe: „Ja sam dobio tu narav od njega, pseta sandžakliskog, a ne on od mene.” Majstorica udari u plač. — „Zemljotres kod komšije!” — šuška šor.

Dođe učitelj za prilog da se kupe knjige odličnim đacima, a on, pištolj. „Kod mene drugo nema. Ja imam pet sinova, i ne mesim torte.

„I zar sad moje najbolje dete da nosi u sebi krv onog starca koji već ni za mene nije imao snage da se rodim zdrav i jak kao i drugi svet.

Pa i moj Rista kao malo zanosi. A žena mu dobra, i kućica lepa, i deca kao jabuke... Samo, fabrika, ako ćete mene pitati, bogami, čini mi se u tamnici sam bio dok je prođoh.

Usput darne svojom grubom cipeletinom kočijaša u leđa, da stane, da nekoga prime i povezu.] — Mene je često vozila do ciglane, pa i do bostana moga, koji baš nije bio usput.

Julica raste i biće lepa i fina devojčica. Sporazumeli bi se vas troje jednog dana protiv mene, a to ne bi dobra donelo ni vama ni meni, jer ste vi ovde domaćini, a ja opet ne dam sebi suviše blizu nikome...

— I Nola uze da govori načinom i naglaskom verenika njena. — Ta mani, molim te lepo! Ima kod mene i leba i pečenja i za đavola. Vodićeš ti moju sermiju. Ta i vrapci su kod mene besni što su siti.

— Ta mani, molim te lepo! Ima kod mene i leba i pečenja i za đavola. Vodićeš ti moju sermiju. Ta i vrapci su kod mene besni što su siti. A ti ćeš gospođa da budeš, da se u karucama vozaš i da zapovedaš.

— Šta si ono uradio? Šta ti imaš po tvojoj glavi da menjaš boju, i da šaraš točkove, i praviš od mene vašar? Šta ćutiš?... naposletku, ćutanje i jeste najbolja kapa za sve prazne glave.

(Gospa Nola se jedared vratila s njiva sva crvena. — Ne znam ja ali ne znaš ni ti! Čitaj, brate, i nauči i mene, nemoj da me sluge popravljaju!

— A što da sedi? Ne treba mnogo da sedi, bolje je to i za nju i za stolicu. Što se tiče imanja, ako ćeš mene poslušati, a znam da 'oćeš, ništa nećemo kupovati. Ništa! Ni sad, ni posle. Dobro će biti ako sačuvamo što imamo.

Gospa Nola se prva sabrala. i sabrano rekla: — Ne dirajte čoveka, ključevi su u mene, daću sav novac iz kase i iz ormana, nakita nemamo jer ga niko od nas ne nosi.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Sve ove i ovima podobne, koje nikom ni mrve ne pomažu, znatne malenkosti ostavljam onima koji su više od mene o trudu svome uvereni; a ja, kad se u predgovoru štogod važno kazati mora, samo navodim da moje delo ništa drugo u

— »Kako to?« — To se tako izjašnjuje što svaki otac želi da mu je sin bolji nego on što je sam; a može li za mene ljubezniji — premda duhovni sin, jer je bez matere rođen — biti nego što je Roman?

ZAGONETKA »Nema stvari na ovom svetu veće od mene. Jupiter pa ja, kojima su sva vozmožna. Dok dunem triput, ja sam ti nov svet načinio.

Ljude s rogovi, magarce pametne, žene da mlogo ne govore načiniti, to je kod mene malenkost. Od mene zavisi careve i kraljeve praviti, njima koliko oću zemlje davati, s njiovom sudbinom vladati i, kad mi

Ljude s rogovi, magarce pametne, žene da mlogo ne govore načiniti, to je kod mene malenkost. Od mene zavisi careve i kraljeve praviti, njima koliko oću zemlje davati, s njiovom sudbinom vladati i, kad mi je volja, u propast

dakle, vašima frajlicama drugaricama (jer drugi će slabo, mislim, o tom razbirati), ukoliko je lep, iskazati, a ja za mene red zadržavam ako dođe reč o kakvoj devojki. Ljubim vam oko.

zbunjen, pomisli da su to oni isti neprijatelji koji će ga u ropstvo voditi, pak raspalivši se gnevom Kraljevića Marka, »Mene u ropstvo?« vikne. »Burjam da u ropstvo dođe? Dok je ovog mača u rukama, neće to biti!

OD 20.000 duša što ovde obitavaju, nije nijednom na pamet palo tebi pomoći, osim mene, no treba da znaš da ti drugi i ne može tako pomoći kao ja, jer sam ja agina kći, i samo počitanije koje sam ja u moji

Svaki čas strepim kad će me zver izesti. Kurjak oštri zube, a čavke i vrane muziku spravljaju. Ah, dakle, mene neće mati kad umrem lepo nakititi, neće biti parade i crvene pantlike?

« Gimnosofista: Meni je vrlo žao što ste tako tvrdo sebi predstavili devovati; inače ja sam mislio za mene vas isprositi. Čimperič: A zar vi niste oženjeni?

s dijamantima; ja bi aljinu kao što se u Parizu nosi; a ja da najviše na balu igram; a ja bi opet želila da se onaj u mene zaljubi koga ja oću«. Verujem, gospodične, lepa je stvar želiti. Kad bi želje konji bili, ko bi išao peške?

Ja se pustim s njima u razgovor i zamalo se tako upoznam da me svi za svog prijatelja proglase i na mene navale da im za spomen moje uši ostavim, na koje ja magarac od magaraca tim više soizvolim što sam dovoljno uveren bio

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

je nas odavno sita Na nož kurjaci moji mezimci neprebola Glave vam se već sa koca keze Ionako vas nema i nema mene Hoćete li RUŽA NAD ČEGROM Je li ovo naš svet ili nije Kraguj nam plameni s lica pada Vepar divni srce napušta Noktima

prolista Krenuo sam ka velikoj kapiji Otvorenoj nada mnom u zenitu Nisam znao spušta li se beli grad Iz oblaka u mene Ili mi iz utrobe u nebo raste Vratio sam se s puta Da sazrelo kamenje iz zavežljaja Ovde na trgu razdelim GORNjA

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

U jedno doba, nastala je bila čitava hajka na mene. Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, tako da sam postao bio neka vrsta pismenog zadatka za

U jedno doba, nastala je bila čitava hajka na mene. Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, tako da sam postao bio neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su — to se već razume — počinjali kritikom svoja

Kad sam mu prišao, on se osloni na mene i reče mi: — Posrćem, posrćem kroz život, jer su me svi prijatelji napustili.

Pokojnik nije pisao studiju o tragovima srpskih reči u sanskritskom jeziku, već o uticaju šuma na klimatske odnose. Mene, verujte, ne bi iznenadilo kada bi ti biografi, na osnovu podataka koje su sabrali iz pisama i drugih svojeručnih

Kod mene se, na primer, dugo i dugo nije bilo načisto sa godinom moga rođenja, te se najzad jedva uspelo utvrditi da sam se rodio

Pa ipak me je ta slučajna veza između mene i Vuka nekada ispunjavala ponosom, te sam u mladosti čeznuo za tim da mi ko prebije nogu, smatrajući da je dovoljno biti

To ocu nisam mogao da oprostim utoliko pre što je imao dosta dece, pa nije među njima morao baš mene izabrati da napravi tako pakosnu šalu.

Tu je mene rodila i strpala me u jedan trezor, gde me je zatim pronašla komisija kad je prebrojavala državnu gotovinu i uvela i

rodila i strpala me u jedan trezor, gde me je zatim pronašla komisija kad je prebrojavala državnu gotovinu i uvela i mene u bilans, na strani primanja.

ispravka, a ja sam se u stvari ljutio na babicu što zabada svuda svoj nos te mije otkrila pravi pol, ubeđen da bi za mene mnogo bolje bilo da sam ostao žensko.

Krštenja se ne sećam dovoljno, jedva pogdešto od toga obreda ako sam upamtio. Tako, sećam se, kad je pop sručio na mene, onako gologa, čitav bakrač hladne vode, da sam mu u duši opsovao nešto tako nehrišćanski da to ne bi ni u kom slučaju

Patio sam večito od zubobolje, možda i sa prokletstva koje je otac bacio na mene kada sam ga, iz blagodarnosti, svojim prvim zubom ujeo.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Nešto se slomata sa strane puta, kao čovek. Verovatno uplašen od mene. Grana me neka ošinu preko lica, i zaplašen od nove mogućnosti da udarim glavom o drvo, zategoh dizgine moga konja.

Zastao sam... Tišina... Sedeo sam ukočen na konju, bojeći se, ako se pokrenem, da će stotina ljudi poleteti na mene. Svejedno koji. Drhtao sam i od svoga rođenoga daha. Najednom pretrnuh. Kao da čujem neke glasove desno.

Mučila me samoća, pa mi izgledalo da ću biti sigurniji ako pođem sa baterijom. Neko zadihano protrča pored mene pitajući gde je komandir. — Gospodine kapetane... Naši su rovovi prazni. Evo ih Nemci u vinogradu. — Pst!...

Komandir je psovao. — Tako je to, kad te detaširaju u drugu diviziju, pa se ne zna ko je za mene nadležan. Zapitah ga kako se to zbilo. — Gužva je bila danas, pa se nije znalo ni ko napada, ni ko se brani.

“ I sigurno su Nemci u sumrak udarili ponovo, da grešnici nisu ni stigli mene da izveste. Silazili smo ka selu. Široko otvorenih očiju zverao sam levo i desno, strahujući da ne plane puška iza

Napred je išao seljak, za njim komandir, onda ja, a iza mene ordonansi, sa puškom na gotovs. Nečije mamuze su zveckale, kao praporci. Komandir zastade. — Čije mamuze zveckaju?

— Smetaju stubovi. A i glib je do kolena — odgovara poručnik Kosta. — Gde si zapeo, životinjo jedna, s konjima na mene. Stani! — uzbuđuje se Kosta. Trebalo je povratiti top nazad.

— Razumem! — odgovorio sam tiho. Odgovor je dejstvovao sugestivno na mene. Tako valjda mora biti. Ili su moji osećaji toliko utrnuli, da više nisam svestan svojih postupaka.

Vi ste potrebni zemlji — govorio je ađutant. — Kad mogu da ginu moji mladi vojnici, nije velika šteta za mene, ovako starog. Unapred je javljeno onom puku u rezervi da će ih posetiti Kralj.

„Evo ih Bugari kod topova...“ Istrčah gore... Nišandžija Petar protrča pored mene noseći zatvarač... Bugari trče oko topova.

Nosimo ga kao vreću, dok ne za đosmo za okuku, te ga onda spustismo. Umirao je. Mene nešto u grlu steže. Naiđoše neki pešaci. — Hajdete, braćo, da ga ponesemo. „More jedan više ili manje ne čini!

— Nisi?... Podbočio se kao piljarica i „gospodin“ kao da traži izjašnjenje od mene: ko će da greje moje? — govorio Luka dubokim i važnim glasom.

Petrović, Rastko - PESME

O vi, što sitniji ste no skakavci upregnuti u kola cara, No varnice, ipak ste za mene boljka i željka stara. Čoveka ljubim ja sada. Ko da to nije ponor! Čoveka.

Drumovi su naši beskrajni, Gore su tako tihe, plandišta tako široka, Svih puteva za mene ljubav je preduboka, Svi vele: dođi, dođi, trpljivi ljubavniče, Zaškripala su velika kola selačka!

Ubiću kakvoga gnusnog sanjalicu, mesto senki zasaditi mu zeleni vrt po licu; to krv iz mene govori! Sitosti, sitosti, svuda na hiljade!

O! mrzim, mrzim da mi otkrivaju istinu, da sviću dani i da gledaju u mene! Gde sam to sada? Verujte da je onda tek ono: kad me dosada savršenstvu vodi; onda mi je dosadno, onda sam opet stari

) o, ćut! o ćut! Pod vrbama sad peva, ko otac, mesec žut. Ah bože moj, šta je to za mene! Zar ceo svet, zar će na njemu sve to, jurnuti kroz zrak; Ja ne razumem, otkud se onda sudara vlak kraj jedne reke.

Ta on je umeo da bude i lopuža; Da l' znaš brate, one tamo sa Gruža? Neka im je od mene zaveštana prva majska ruža, Dok popovi poje - to je još jedino moje - upokoj.

Te nikad njenog odlakšanja dočekati neću, Smrt će mene najzad rasturiti sutra; Umreću. Kad? U hladna jutra. Dva vojnika kraj druma sede, Pa ushićeno gledam njina lica

SVI SU ČANCI PRAZNI Tako zaspi, meseče, Nad toplom supom detinjstva: Iz mene će preliti tuga doveče, Kao iz čanka mladog životinjstva.

A zaspim uvek pred kraj večere, Služavka svlači nebo, dan i mene, Pa baci noći da nas proždere: Tek jutro nađe kosti raznesene.

– obećavalo veće Osvete za krv, za jed, za ovu noć u vinogradu: Kad izbezumljena od užasa ne mogade ipak pobeći od mene, No samo psujući pokazivaše mi prsi od modrica šarene.

je doba mraza, revmatizma i umora; Tamo gde kroz tri oblaka puca iz revolvera Dubina mokra koja zoru protera, Mene mrzi da se uzbuđujem zato što umirem. Postigoh li dakle dovoljno usavršenja, I siromaštva čak uvodih li u čistine?

I ništa ne znači griža savesti što sam nekoga ubio ili mu podvalio, jer mene često muči savest i što nekoga nisam ubio ili osvetio mu se.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

— Još malo, još maličko! — hrabrila je svog nebeskog konjića. — Moj Cvet se rađa samo jednom u stoleću. Može li bez mene da se rodi? — dan kada je Cvet trebalo da procveta bio je blizu, sve žudnije je hitala Kapljica k istoku.

— osmehnu se Princeza i popi čašu mleka, a dečak pomisli: »Gle, zar i princeze piju mleko?« — Kako si znala za mene? — Vetrovi su mi rekli? Dugo sam se ka ulici naginjala, ali to je kao da u ponor gledaš.

— Vetrovi su mi rekli? Dugo sam se ka ulici naginjala, ali to je kao da u ponor gledaš. Morao si na mene misliti uporno i dugo, da bih do tebe mogla stići! — Princeza se poverljivo naže ka dečaku. — To je sada naša tajna!

— Vidim! — obori glavu orlušina. — Ili je sreća, ili je tvoja veština tako htela! Na čast ti! Mene još niko nije prevario. Slušaj me pažljivo i pamti: iza sedme stene je veštičje leglo, a one nikada ne spavaju.

Kako je peklo sunce, majko rođena. Kako zviždao vetar! »Padnem li, ni koska neće ostati od mene!« — pretrnu Varalica, zaboravljajući da mu je živa voda u ustima. A onda, uspori se zamah orlovih krila.

Kako je lupka! Kako lomna! Još jedan ovakav talas i nema je više... — Stani iza mene, Koralna Grano, i zalepi se! — reče Belutak. — Talas ti ništa neće moći! Ali, Koralna Grana odrečno odmahnu glavom.

i ne izreče rečenicu do kraja, kad orlić zamahnu krilima, priteže uzdu jahač, i reče: — Spasio si me, momče, traži od mene šta hoćeš, ali ne zahtevaj da razumeš jezik stvari. To ne bih mogao da podnesem!

— Ko kaže? — zakašlja se ognjište. — Mene su napravili kad i kuću, on je koliko juče došao... — Sa đubrišta! — nije propustila metla da stavi svoju primedbu,

Što je pobegla? — Baš zato! Baš zbog tvoje želje da je držiš u kutiji! Voli, ali ne prisvajaj prijatelje, Radane! Ni mene ne prisvajaj, jer i ja ću jednoga dana morati da odem.

— Kakva je to stolica što izgleda kao cvet? — upita bogataš? — Šta će u planini takva stolica? Idite i kupite je za mene! — naredi svojim slugama. Ali, drvodelja ni za sve zlato sveta nije hteo da dâ stolicu.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

— Ala si ti, Vaska! A ne znaš kako boli! VASKA (oko nje): Jest, boli. A kad bi te on mesto mene?... (Pokazujući joj na obraz): Kad bi te on poljubio, onda?...

Napio se. Iz mehane izneo sto nasred čaršije, pa zaseo i psuje: i tebe, gazdo, i načalnika, pa čak i mene, i sve. (Tomi): A sad, hadžijo, tvoj sin ode s Koštanom u Sobinu. I što će sad tamo tek da nastane!...

(Odlučno): Da kunem, oh, da kunem! (Skida šamiju, ide pred ikonu, kleči i kune): Sinko, da Bog dâ... ti mene ostavio, osramotio i na ovaj Božji dan rasplakao, a tebe da Bog dâ, da Bog... (Stresa se): Oh, ne!

Zajedno, ja i slunce će si idemo! (Čuje se konjski bat i rzanje.) Ja! Zar te je žal, bre, za mene? Eh, Dorčo! Hoćeš šićerč’k. Ima batka za tebe. (Vadi iz pojasa šećer i pruža konju.) Na, Dorčo! Na, sinko!

Zar sam ja bre bija za ženu? (Gleda u Koštanu.) Ovo je, ovo bilo za mene... Ah, brate, ti mene oženi, zarobi i vrza, a tebe Gospod! (Zagleda sebe.) Zar ja s’g ovakav da sam?

Zar sam ja bre bija za ženu? (Gleda u Koštanu.) Ovo je, ovo bilo za mene... Ah, brate, ti mene oženi, zarobi i vrza, a tebe Gospod! (Zagleda sebe.) Zar ja s’g ovakav da sam? Eve: i čakšire, i pojas mi se sm’knuje!

Ne skitaj se, bre, i ne krvi, zašto će te, možda, ubijev!«... A koga da ubijev? Mene li? GRKLjAN Eh, zar tebe, gazda? Taj se još nije... MITKA (upada besan): — rodija! I neće da se rodi.

Mene li? GRKLjAN Eh, zar tebe, gazda? Taj se još nije... MITKA (upada besan): — rodija! I neće da se rodi. Zar mene bre da ubijev? Mene? Što gi još u tursko vreme, po Skoplje, Solun, Serez, kuda me onaj moj brat praćaše po trgovinu...

Taj se još nije... MITKA (upada besan): — rodija! I neće da se rodi. Zar mene bre da ubijev? Mene? Što gi još u tursko vreme, po Skoplje, Solun, Serez, kuda me onaj moj brat praćaše po trgovinu...

I paše mi se sklanjašev...: »Mitka je toj, vikav, na čorbadži-Arsu brat!«... Pa zar mene da ubijev... Tiki, pa i da me ubiše! Zar je ovoj kakav život? (Nabija fes. Teško, gorko.

Dremka me uhvatila na njojno zrelo, belo, grlo, a stari Redžep iz dolap, kude se bija sakrija — s’s jatagan na mene poleteja. Ona videla, pisnala, brgo od sebe svilenu košulju skinala — i drž za jatagan.

) MITKA (zaustavlja ih): Stoj! Kude vi? KOŠTANA (pokazuje na Tomu): Ljutiće se... MITKA Ovamo, ti! Mene gledaj! Ja ovde... Poj! KOŠTANA Nemoj, nemoj, gazda Mitke, pa posle hadžija da se... (Pokazuje sa strahom na Tomu.

Šantić, Aleksa - PESME

PESME 108 PLIJEN 109 ELEGIJA 111 VEČE NA ŠKOLjU 114 NOĆ 116 PRED RASPEĆEM 117 SVIJETLI PUT 118 OŽIVI MENE, NOĆI...

ruža bili, Ja leptir bio što na cvijet pada; Ah, vaše kose, oči, smijeh mili, I vaše tijelo i ljepota mlada Opiše mene... Mi bjesmo u raju, Jabuke slatke berući sa grana... Dok slavuj pjeva i zvijezde sjaju I rasipa se miris jorgovana.

1907. MOJA OTADžBINA Ne plačem samo s bolom svoga srca Rad' zemlje ove uboge i gole; Mene sve rane moga roda bole, I moja duša s njim pati i grca.

I tamo u vrtu radosti i poja, Gde su suncu vrela, Mene će moj otac, moj car, i vlast moja, Pitati za dela. A ja, slušajući zorine slavulje, Samo ćutim, stojim, I gospodu

Rijeka čista, Prepuna smaragda, putuje i blista, I red bliskih kuća u njoj se ogleda. 1912. ZVEZDE Pored mene reka trabuni i spava Uljuljana poznim tičijim cvrkutom.

1907. OŽIVI MENE, NOĆI... Pozdravljam tebe I tvoju samoću, Tvoj šum i zlatni povratak zvijezda! Kô tice kad ih gone iz gnijezdâ, Ja

Oživi mene, noći bogom dana! Stupi, i tiho preko mojih rana Položi tvoje meko, toplo krilo! Uzmi me, digni, i sa mnom odbrodi

Već iznad mene minu i prohuja, Kô razuzdana široka oluja — Pomami njeni kad je s mora gone. Jošte se vidi. Kao požar neki, Krvav

usne i lice Baš kô u moje drage. 12 Ne ljubiš me, ne ljubiš me, No to mene malo kolje Pogledam li lik tvoj samo, Ja sam kô kralj dobre volje.

Što me i sama tuga cepa, I što sam mračan kô sene? Zašto si, reci, moja lepa, Ti ostavila mene? 24 Silu ti pričaše oni, Silna je optužba tekla! No moju dušu što muči Ta družba nije ti rekla.

No moju dušu što muči Ta družba nije ti rekla. Važno su pravili lice, I glavom klimali s tijem; Opakim stvoriše mene, A ti im verova svijem. Ali najgore što je, To veće ne znade vajno; Najgore i najluđe ja sam U srcu nosio tajno.

25 Cvetala je lipa, slavuj klicô jasno, Smejalo se sunce radosno i vedro; Ti zagrli mene i poljubi strasno, I pritisnu čvrsto na plameno nedro.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

“ Govorila mlada Doroteja: „Al' ne luduj, Perazović-kneže! Ja sam sele Derenčića bana, u mene je sarce od junaka; pri će puknut u gorici stine neg' u mene sarce divojačko, — ti mi kaži od Udbine glase: al' je

Ja sam sele Derenčića bana, u mene je sarce od junaka; pri će puknut u gorici stine neg' u mene sarce divojačko, — ti mi kaži od Udbine glase: al' je meni bratac poginuo, al' je junak mejdan zadobio?

Ne goni li mačvanskijeh krava? Ne vodi li srpskijeh robinja, koje bi me vjerno poslužile? Kaž'te mene kad će Kulin doći? Kad će doći, da se njemu nadam? A gavrani odgovor završavaju rečima: Srpska vojska tursku nadvladala.

kraljica na čardaku, na meku dušeku, u čistu te svilu zavijala, a zlaćanom žicom povijala, odranila medom i šećerom; a mene je ljuta Arnautka kod ovaca na ploči studenoj, u crnu me struku zavijala, a kupinom lozom povijala, odranila skrobom

On će kazat na mene je carstvo. Šuti Marko, ništa ne besjedi, na šatora ne okreće glavu. Malo l' ti je, — ostala ti pusta!

Kad me pitaš, pravo da ti kažem: nije mene konjic ološao, niti mi je ruho ostarilo, nit' je malo golijemna blaga; svega dosta u dvoru tvojemu.

kažem: koje sluge poslije dođoše, sve se tebe sluge udvoriše, sve si sluge, care, iženio, a ja ti se udvorit ne mogoh, mene, care, ne kće oženiti za mladosti i ljepote moje.

Amanet ti, Vukašine kralju: ti ne uzmi moju Vidosavu, Vidosavu, moju nevjernncu, jer ć' i tvoju izgubiti glavu: danas mene u tebe izdala, a sjutra će tebe u drugoga; već ti uzmu moju milu seju, seju moju milu, Jevrosimu, ona će ti svagda

Tada reče Todore vezire: „Prijatelju, Mijailo kralju, nije mene care opravio da ja pijem po Leđanu vino, već da s tobom svadbu ugovorim: kad će care doći po đevojku, u koje li doba

Kad to začu srpski car Stjepane, udari se rukom po koljenu: „Jao mene do boga miloga! dotle li se zulum oglasio od sestrića od Vojinovića!

dotle li se zulum oglasio od sestrića od Vojinovića! A tako mi moje vjere tvrde, dokle mene to veselje prođe, obojicu hoću objesiti o vratima grada Vučitrna, po svijetu da me ne sramote!

čobani, moja braćo draga, ova knjiga jest od dvora moga: stara mi je na umoru majka, pak me zove da me blagosovi, da na mene kletva ne ostane; vi čuvajte po planine ovce, dok ja odem i natrag se Ode Miloš gradu Vučitrnu.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

Žao mi je jadnog metka Jer si ružan kao četka PONAŠAM SE POPUT PAŠE Ponašam se poput paše Svi se samo mene plaše Dosta mi je ove slave Priznanja će da me smlave To miš reče ispred mačke Pa pobeže naglavačke Dosta mi je

Kad pada kiša Gnjavi me ujak Gnjavi me ujna Ujak je širok Ujna je bujna Gnjavi me mama Gnjavi me tata Svi samo mene A niko brata Gnjavi me medved Jer hoće meda Gnjavi me pčela Jer mu ga ne da Gnjavi me deda Pa me baš gnjavi Deda

mi hrana nije mila Tako reći najmilija Volim brate lepo sesti Volim brate dobro jesti Tamo gde se klopa smesti I mene će nos odvesti Otkud meni ovo zdravlje Gde bih našo takva pluća Da ne volim mleko kravlje I cicvaru dok je vruća

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

I Dunav mi je crn, a učitelj još najcrnji. Sad vidim da ti imaš pravo što se kriješ od škole. Evo i mene u tvoju družinu, a baće ih još, sve po izbor junaci. — Zbilja? — Pa da.

Dječak ogorčeno pljucne. — Phi, baš su mi i to neki kićeni sveci! Da oni mene nešto zamole, na primjer da se igramo „trule kobile“ili šta bilo drugo, ja bih odmah skočio. — Ma šta ti to gunđaš?

— Čukundjede, evo i mene, pobjegoh u hajduke! Tišina. Nad hajdukovim grobom samo tiho šušketa kruška sitnim izjedenim lišćem, ali se dječaku

— Ne idem ja više u školu pa da me učitelj izbije kao tebe danas — dočeka Stric. — Eto baš nije mene, nego Boku Potrka! — zlurado zakrešta svadljivica. — A koga još? — E baš ti neću kazati! — Ne znaš, pa zato nećeš.

— E, za tu nam rabotu treba i jedno magare. — Šta tu treba magare! — poskoči Đoko. — Evo mene. O-op, ja sam brži od svakog magareta.

Šta je sad to? Začuđeni Stric zagleda se u svog magarca i progunđa: — Što zuriš u mene, budalo?! Pao, pa pao, što se to tebe tiče! Kako je još uvijek bio pospan, on prigrnu Mačkovu vreću i ponovo leže.

— Šta je sad ovo?! Batine s neba padaju ili... Dječak popade magarca za ular. — Ti si se na mene ritnuo, priznaj! Sivac samo strignu ušima kao da će reći: — Možda jesam, a možda baš i nisam.

Dječak smotri prelomljenu granu i zabezeknu se: — Pa ti si to mene granom, a?! Kako si to izveo, deder? Kako je magarac i dalje mirno stajao i ćutao, Stric uze da gunđa u velikoj

Pa to će onda ispasti da sam ja neki otrov za pacove. Lazar se nasmija. — Pa i mene zovu Mačak, a to je smrt za miševe. Taman spadaš u moje društvo.

— Eto ti baš, kad nema Žuje, nek nema ni mene! I vjerna životinja nije mogla bez svog malog gospodara, pa je kod novoga gazde čitavu noć zavijala, sve dok nije

— Evo, Žuja, večeraj, pa na spavanje. Eto mene sutra rano. Pazi, dobro čuvaj logor! Iako je iz „razgovora“sa svojim Nikolicom shvatila da joj valja ostati u logoru,

Nikolica je morao još nekoliko puta da se okreće i da joj izdaleka dovikuje: — Mir, Žuja, eto mene sutra! Bogami dolazim, ne varam te! — Istinu ti veli, Žuja, on je čovjek od riječi!

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Bez tebe, kano bez tekuće vode, naša je duša kano suha zemlja; ništa na njoj ne raste krome jedno trnje. Ti, ušavši u mene, trnje svojim božastavnim ognjem u meni požeži, i zemlju pretilu s tvojim radenjem utiriši! Lepo seme u njoj zasej.

Reke, naučite se od mene Kako krotak jesam I smeran srdcem! SMRT I ŽIVOT U JEZIKU STOJI Koliko je maečak oganj, a kolike li velike stvari

ušima jerno nisam preklanjao ih na tvoje nam svetovanje na dobro; da ne dočujem od tebe toga strašnoga glasa: Id'te od mene prokleti, u oganj večni!

se s razumom da ne omahnitim, zašto ne ktedoh se osvestiti da koga udobrovoljim; ne setih se za sirote i siromaš; mene, svoju ovcu, zove imenom i veli mi urazumi se o mome zvanju!

Bojim se, grešnik, gledeći mi mnoge rane svakom grešniku; ama odstavi od mene tvoje bijanje, za mnogo blagi vladiko Hriste, te već me i nesta od čestoga snažna boja tvoga!

Ja tebe prosim da dođeš na moj izvor, a ti mene, kako neznana, iz daleka umorna putnika iz tvoga studenca napoj. Daj ti piti meni piće svoje, i od mene prihvati moje.

Daj ti piti meni piće svoje, i od mene prihvati moje. Ja ti u tome ne činim krivde niti ti što zanosim, nego promenu od tebe ištem.

PISAC VLADICI ŽRTVENU PESMU PRINOSI Kad si izarad mene, vladiko, smrt podnesti izvolio, što znam valjalo prinesti takvom ti vrlom dobrotvorstvu?

MUDROST Gospod me je sazdao na započetak putova mu svojih; pre veka me je osnovao, pređe sviju brda rodio je mene. Kade je hatario more, i tvrdio ga je da mu voda ne prehodi međe ni roni bregova, i jake, tvrde podlagaše zemlji odzdo

srne, košute, jelene, pak viknu k njima izglasa te im reče: »Vežem vas molitvami svetoga Simeona da ne imate se od mene razbeći dokle ja k vami ne dođem!

prihvatiti, al' ti toliko učini te ga napre prevoli da bi se on sam od sebe meni pokorio i oproštenje sebi prosio od mene.« A kad poče Makarije na to duha zla navraćati, podruga mu se đavo te mu reče: »Oho, luda starčino!

Otvešta starac: — Uže jadohom. I reče monah: — Da počto ne prizvaste i mene? I glagola jemu starac: — Ti si človek duhovan i ne trebuješi brašna sego, mi že plteni jesmi i hoštem jasti; — sego

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

A ja sam svetski čovek: ja hoću dobro da pojedem, pa, brate, i da popijem hoću... Kod mene malo koji dan da nema supe, a oni praziluk i na prvi dan Božića... S takvim svetom ne može da se izdrži konkurencija.

Bećarl’k džibi sultanl’k olmaz“, reče, i tol’ko! Ne ’tede više, kuče, ni da si zbori s mene, a i ja ga — kad vido’ što je brljiv — batali!...

jedne putine kod Vana kondurdžije, tag toprv zapazi’ što će imam muku s njeg poviše nego što tatko mi imaše, ete, sas mene! Plati za putine osam dinara — em bele pare, bre brate, reče, malko li je!?...

Nasradin-’odža što ujutru sadeše luk, a uveče ga čupaše i metaše pod dušek: „Što je moje, zboreše si, nek’ si je kod mene!...“ Ete, toj i Mane raboti! Ujutru pod mišku si donosi, uveče pa pod mišku odnosi!... Ima si, more, i magare!

Ete, na tuja pesnu gu sag kef; sal tuj pesnu poje eli goni mene da gu ja pojem... — E, zašto da klne majku kad neje Evrejka?! — pita je Mane. — Risjanka je, ta što gu treba veće?!...

— Ama, bila si dè, ama sag, ete, nesi! — More, uzni si ti sal mene, pa ič ne beri brigu! Ako treba da se tepamo s nekoga, — pa će se i tepamo.

Sreto’ se ja i s njuma, — veli Taska — ama ne smešem da gu pitujem ništo zašto je luda.. Ama ona si mene pituje: „Živo-zdravo, Taske!“ viče preko sokak. „Što se, mori“, reče, „naprajilo toj pri vas?

Pokupi si skuti, pa brgo kroz čaršiju kako kučka kad gu poliju s vodu... Ama ona si neće da ćuti, veće ide poza mene i zbori sal da čuje čaršija. „Ako neje istina za današnji sokak-laf, pa će bidne!“ reče Doka.

do reči, po onoj bačvanskoj pesmi, koja glasi: „Ja sam curu molio i lepo govorio, a sada je došlo vreme — cura moli mene!