Ćosić, Dobrica - KORENI
Pozdraviću se s njim kasnije, kad ostavim stvari. (Sa slugama? I s njima da se gnjavim.) Dobro sam, Mijate. Nisam ostario. Ako je hladna soba, Simka... snajka, posle naloži, idem. (Brbljam, samo brbljam.
Ti si, Aćime, najsrećniji čovek u Srbiji. Čuješ li, Mijate? Svaka čivija peva na kući. Rodio mi se naslednik. Đorđe, rodio ti se sin... — Do svanuća neće biti ništa.
Kad zaplače. I njega i majku pokvarenu. Jedva ustaje, izlazi napolje, kuda će? Mora iz ovoga raskopanoga groba. — Mijate, sedlaj mi kobilu! — Srećan ti unuk! — trči k njemu, hoće da mu poljubi ruku. — Sedlaj mi kobilu!
Aćim poćuta, pa nastavi: — Ja sam živeo samo da ovaj dan dočekam — vilice mu drhte, grlo se zaliva, on viknu: — Mijate, privedi kobilu da idem unuku po vodicu i ime... u manastir! — Srećno, srećno!
Kuma neću da slušam. Ime će mu biti Adam. Prvi čovek i moj pokojni prijatelj tako su se zvali. Mijate! — viknu. — Pali prangije! Pali, Mijate, rodio mi se unuk! A posle idi i dovedi sve svirače koje znaš.
Ime će mu biti Adam. Prvi čovek i moj pokojni prijatelj tako su se zvali. Mijate! — viknu. — Pali prangije! Pali, Mijate, rodio mi se unuk! A posle idi i dovedi sve svirače koje znaš. A ti, Đorđe, zovi Tolu, koljite stoku za vesele.
I prvo kod sluge Mijata, vernog. Pa me pitaš: „A šta radite vi, Mijate?“ Aja odgovaram: „Posle prerovske bune ništa se veličajno nije zbilo. Samo je kuče Lisko lipsalo.